Datasets:

rasdani

/

cohere-wikipedia-2023-11-sr

like 0

20231101.sr_1418622_0

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D0%BA%D1%81%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BD%20%D0%9F%D0%B8%D1%80%D0%BD%D0%B5%D1%80

Максимилијан Пирнер

Студирао је на Академији ликовних уметности у Прагу, код професора (1872—1874) и у Бечу (1875—1879). У Бечу је добио Рајхлову награду (1885), за циклус „Демон љубави”.

20231101.sr_1418622_1

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D0%BA%D1%81%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BD%20%D0%9F%D0%B8%D1%80%D0%BD%D0%B5%D1%80

Максимилијан Пирнер

Комбиновао је традиционалну алегорију са жанр-сликарством. На прелазу из 19. у 20. века, између касног романтизма и симболизма.

20231101.sr_1418622_2

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D0%BA%D1%81%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BD%20%D0%9F%D0%B8%D1%80%D0%BD%D0%B5%D1%80

Максимилијан Пирнер

Осим жанр-сцена, сликао је илустрације и израдио је неколико слика за цркве. Користио је мотиве из бајки и митологије.

20231101.sr_1418622_3

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D0%BA%D1%81%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BD%20%D0%9F%D0%B8%D1%80%D0%BD%D0%B5%D1%80

Максимилијан Пирнер

На Прашкој академији је радио од 1887. као педагог, затим од 1896. као редовни професор, а 1911–1912 је био њен ректор.

20231101.sr_1418632_0

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B8%D0%BA%D0%B8%20%D0%93%D0%BE%D0%BB

Мики Гол

Мики Гол (, рођен 22. јануара 1992) је амерички борац мешовитих борилачких вештина. Тренутно се бори у Ultimate Fighting Championship организацији.

20231101.sr_1418632_1

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B8%D0%BA%D0%B8%20%D0%93%D0%BE%D0%BB

Мики Гол

Гол је одрастао у Грин Бруку у Њу Џерзију. Почео је тренирати бокс са 13 година, да би са 16 прешао на бразилски џијуџицу. Да би платио тренинге и студије Гол је радио као возач камиона за Волмарт.

20231101.sr_1418637_0

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%B4%D0%B0%D0%BC%20%D0%9A%D0%BE%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B4

Адам Копланд

Адам Џозеф Копланд (, рођен 30. октобра 1973) познатији као Еџ () је канадски глумац и пензионисани професионални рвач. Еџ је био четири пута WWE шампион, седам пута World Heavyweight шампион, пет пута интерконтинентални шампион, 14 пута тимски шампион као и победник Royal Rumble меча (2010) и King of the Ring такмичења (2001), као и освајач Money in the Bank уговора (2005).

20231101.sr_1418637_1

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%B4%D0%B0%D0%BC%20%D0%9A%D0%BE%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B4

Адам Копланд

Копланд је рођен у граду Оринџвил у провинцији Онтарио у Канади, Џуди Копланд, мајке која је радила два посла да ми прехранила сина док до данашњег дана, он никада није срео свог оца или чак видео његову слику. Адам је постао заинтересован за професионално рвање у младости, његови омиљени рвачи су Курт Хенинг, Ренди Севиџ, Халк Хоган, Шон Мајклс, и Брет Харт. Када је имао 17 година, освојио је такмичење у писању есеја са својиом локалном теретаном, а његова награда је бесплатна обука рвања код професионалних тренера у Торонту а самим тим и могућност да постане рвач. Еџ је радио мечеве у разноразним промоцијама пре свега у Онтариу да би 1996. године добио развојни уговор у компанији World Wrestling Entertainment где је радио током целе своје каријере. Еџ се услед повреде врата 2011. године повукао из рвања.

20231101.sr_1418647_0

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE%20%D0%9F%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%20%28%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%84%D0%B5%D1%81%D0%BE%D1%80%29

Ранко Поповић (професор)

Ранко Поповић (Невесиње, 1961 –) је редовни професор на Филозофском факултету у Бањој Луци, гдје предаје предмет Српска књижевност 20. вијека. Исти предмет предаје и на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. Аутор је бројних књига, као и приређивач и уредник двадесетак хрестоматија, научних и пјесничких зборника.

20231101.sr_1418647_1

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE%20%D0%9F%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%20%28%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%84%D0%B5%D1%81%D0%BE%D1%80%29

Ранко Поповић (професор)

Ранко Поповић је рођен 1961. године у Залому код Невесиња. Школовао се у Сарајеву, гдје је 1985. дипломирао на Филозофском факултету. Магистрирао је 1990. године на Филозофском факултету у Београду, а докторирао 2005. на Филозофском факултету у Бања Луци. На истом факултету је и запослен у звању ванредног професора за предмет Српска књижевност 20. вијека. Исти предмет предаје и на Филозофсом факултету Пале Универзитета у Источном Сарајеву.

20231101.sr_1418647_2

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE%20%D0%9F%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%20%28%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%84%D0%B5%D1%81%D0%BE%D1%80%29

Ранко Поповић (професор)

Приређивач и уредник двадесетак хрестоматија, научних и пјесничких зборника. За четверотомну Библиографију књижевних прилога у листовима и часописима Босне и Херцеговине, Институт за књижевност у Сарајеву 1991, урадио је 18 библиографија са предговорим. Уређивао је издања Филозофског факултета у Бања Луци, едицију Пјеснички избор Завода за уџбенике Републике Српске, а тренутно је члан редакција књижевних часописа Нова зора и Крајина, као и Прилога, стручног гласила Друштва наставника српског језика и књижевности РС. Био је координатор научног пројекта Православна духовност српске књижевности 20. вијека и уредник истоименог зборника радова, 2010. Сарадник је Енциклопедије Републике Српске у Редакцији за књижевност. Добитник Награде „Ђорђе Јовановић” за критику и есејистику 2009, у Београду, као и Награде „Николај Тимченко” за књижевнонаучно дјело 2013. године у Лесковцу.

20231101.sr_1418647_3

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE%20%D0%9F%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%20%28%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%84%D0%B5%D1%81%D0%BE%D1%80%29

Ранко Поповић (професор)

Ранко Поповић, Ријечи за сретање: Чланци и прикази, Задужбина Николај Тимченко/Филозофски факултет у Нишу, Лесковац/Ниш, 2014.

20231101.sr_1418647_4

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE%20%D0%9F%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%20%28%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%84%D0%B5%D1%81%D0%BE%D1%80%29

Ранко Поповић (професор)

Ранко Поповић, Трагедија без катарзе: Огледи о српској прози ХХ вијека, Филозофски факултет Универзитета у Бањој Луци, 2014.

20231101.sr_1418654_0

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%20%D0%A1%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%80%D1%9F%D0%B8%D1%98%D0%B0

Радослав Самарџија

Радослав Самарџија (Трново, 7. фебруар 1953 — Источно Сарајево, 11. јануар 2009) био је српски песник. Писао је поезију, афоризме и поезију за дјецу. У Трнову се традиционално – сваке године у новембру – одржава књижевна манифестација "Говорим српски - Дани Радослава Самарџије" у част рано преминулог пјесника.

20231101.sr_1418654_1

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%20%D0%A1%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%80%D1%9F%D0%B8%D1%98%D0%B0

Радослав Самарџија

Радослав Самарџија је рођен 7. фебруара 1953. године у Грабу код Трнова. Школовао се у завичају и Сарајеву, а од 1962. године је био стално насељен у сарајевском насељу Неђарићи. Учествовао је, као борац, у рату 1992. године, а од 1995. радио је као новинар у Српској новинској агенцији.

20231101.sr_1418654_2

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%20%D0%A1%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%80%D1%9F%D0%B8%D1%98%D0%B0

Радослав Самарџија

Средином 70-тих година објављује у часописима, а са афоризмима и сатиричном поезијом учествује у радио емисијама Радио-телевизије Сарајево, али је објављивао и у часописима: Лица, Одјек, новине Наши дани, Књижевна реч, Књижевне новине, Око, Мостови, Градина и многи други. Прије рата је имао припремљена три рукописа. Кућа му је у рату запаљена и све је изгорјело. Те рукописе више никада није успио призвати у памћење и написати поново оно што је изгубљено.

20231101.sr_1418654_3

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%20%D0%A1%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%80%D1%9F%D0%B8%D1%98%D0%B0

Радослав Самарџија

Збирка Говорим српски у потпуности је написана на ратишту (осим неких пјесама), као аутентично свједочанство и непосредни пјесников доживљај рата. Рукопис Ослушкивање бога награђен је на анонимном конкурсу петих „Видовданских сусрета” Соколац 1997. године. За исту књигу добио је награду Сарајевских дана поезије 1999. године.

20231101.sr_1418654_4

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%20%D0%A1%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%80%D1%9F%D0%B8%D1%98%D0%B0

Радослав Самарџија

Збирка поезије за дјецу Деца нису овце, на анонимном конкурсу добила је награду Министарства науке и културе Републике Српске. Овај рукопис никада није објављен јер је изгубљен. Писао је поезију, афоризме и поезију за дјецу.

20231101.sr_1418654_5

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%20%D0%A1%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%80%D1%9F%D0%B8%D1%98%D0%B0

Радослав Самарџија

По мишљењу многих колега, књижевних критичара, новинара, али и историчара књижевности, Радослав Самарџија је у самом врху поезије за дјецу, али и одрасле. У Трнову се традиционално, сваке године у новембру, одржава књижевна манифестација "Говорим српски - Дани Радослава Самарџије". Био је члан Удружења књижевника Српске.

20231101.sr_1418654_6

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%20%D0%A1%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%80%D1%9F%D0%B8%D1%98%D0%B0

Радослав Самарџија

Малешeвић, Живко: ”Писмо-глава фрагменти целине”... Антологија ”Насукани на лист лирике”, Завод за уџбенике и наставна средства Републике Српске 2006, стр. 5-15.

20231101.sr_1418654_7

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%20%D0%A1%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%80%D1%9F%D0%B8%D1%98%D0%B0

Радослав Самарџија

Жугић, Недељко: ”Пјесници заједно”. Изабране пјесме петорице пјесника, Удружење за информативно-културну дјелатност ”Свети Сава” Пале,  стр. 33-47.

20231101.sr_1418654_8

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%20%D0%A1%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%80%D1%9F%D0%B8%D1%98%D0%B0

Радослав Самарџија

Жугић, Недељко: ”Пјесници у ђачком молу”,  Удружење за информативно-културну дјелатност ”Свети Сава” Пале,  стр.12-30.

20231101.sr_1418654_9

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%20%D0%A1%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%80%D1%9F%D0%B8%D1%98%D0%B0

Радослав Самарџија

Шаиновић, Василије: ”Антологија ратне лирике Републике Српске 1992-2002”, Арт Принт Бања Лука, стр. 317-322.

20231101.sr_1418654_10

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%20%D0%A1%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%80%D1%9F%D0%B8%D1%98%D0%B0

Радослав Самарџија

Грујичић, Ненад: ”Прогнани орфеј” (Антологија избегличке поезије из Хрватске, Босне и Херцеговине, Косова и Метохије с краја двадесетог века, ”Бранково Коло”, стр. 215-216.

20231101.sr_1418654_11

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%20%D0%A1%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%80%D1%9F%D0%B8%D1%98%D0%B0

Радослав Самарџија

Зеленовић, Недељко: ”Лажљивци који говоре истину” (”Чаша поезије за здравље живота”), Удружење за информативно-културну дјелатност ”Свети Сава” Пале,  стр.38-40.

20231101.sr_1418654_12

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%20%D0%A1%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%80%D1%9F%D0%B8%D1%98%D0%B0

Радослав Самарџија

Грујић, Жељко: ”Уби ме нејака ријеч” (Лирски празник за дјецу), Матична библиотека Источно Сарајево, стр. 83-91.

20231101.sr_1418654_13

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%20%D0%A1%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%80%D1%9F%D0%B8%D1%98%D0%B0

Радослав Самарџија

Грујић, Жељко: ”Уби ме нејака ријеч” (Излазак из лавиринта црне руже”), Матична библиотека Источно Сарајево, стр. 92-94.

20231101.sr_1418654_14

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%20%D0%A1%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D1%80%D1%9F%D0%B8%D1%98%D0%B0

Радослав Самарџија

Радослав Самарџија, Говорим српски, Завод за уџбенике и наставна средства Републике Српске, Сарајево, 1994.

20231101.sr_1418655_0

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%95%D0%B2%D1%80%D0%BE%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE%20%D0%BF%D1%80%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE%20%D1%83%20%D0%B0%D1%82%D0%BB%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%86%D0%B8%20%D0%B7%D0%B0%20%D1%98%D1%83%D0%BD%D0%B8%D0%BE%D1%80%D0%B5%201970.

Европско првенство у атлетици за јуниоре 1970.

Прво Европско првенство у атлетици за јуниоре (У-20) одржано је од 11. до 13. септембра 1970. године у Коломб, предграђу Париза. Првенство је заменило заније Јуниорске игре одржане три пута од 1964. до 1968. Ово Првенство није значајније изменило систем ранијег такмичења. Остала је непромењена старосна граница и број учесника из сваке земаља у једној дисциплини.

20231101.sr_1418656_0

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%B5%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%BE%20%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE%20%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE

Јеврејско женско друштво

Јеврејско женско друштво (), основано у Београду 1874. године, прво је женско удружење основано међу Сефардима на Балкану, али и прво женско удружење основано у Србији уопште. Ова организација, као и друге сличне женске организације тога доба, могу се сматрати претечама феминистичких удружења. Већ наредне, 1875. године основано је и Београдско женско друштво.

20231101.sr_1418656_1

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%B5%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%BE%20%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE%20%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE

Јеврејско женско друштво

Јеврејско женско друштво основано је 1874. године у Београду, у тадашњој Јеврејској Мали на Дорћолу. Основала га је неколицина сефардских жена, које су тада успеле да се изборе за оснивање овог првог женског удружења на територији Србије, првог таквог удружења међу Сефардима на Балкану, а из оскудних података до којих се може доћи чини се да је Јеврејско женско друштво уједно и прво удружење сефардских жена на Оријенту. Ова чињеница сведочи како о великом културном и друштвеном напретку јеврејске заједнице у Београду крајем 19. века, тако и о настојањима жена да промене свој социјални статус.

20231101.sr_1418656_2

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%B5%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%BE%20%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE%20%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE

Јеврејско женско друштво

Јеврејско женско друштво регрутовало је чланове међу младим удатим женама. Оне су међу својим пријатељима прикупљале новац који је затим дистрибуиран као помоћ женама у невољи. Друштво у почетку није имало Извршни одбор и Статут, нити су одржавани формални састанци, све до 1905. године. Тада Јелена де Мајо (1876-1942), која је до удаје била наставница у Јеврејској женској школи, постаје први секретар Друштва и почиње да води записнике са састанака на српском језику.

20231101.sr_1418656_3

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%B5%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%BE%20%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE%20%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE

Јеврејско женско друштво

Током Балканских ратова и Првог светског рата чланице Јеврејског женског друштва активно су доприносиле ратним напорима Србије. Показале су свој патриотизам помажући Црвеном крсту у припреми завоја и радећи као медицинске сестре у пољским болницама. Један од водећих чланица Друштва, Наталија Мунк, једна је од најистакнутијих српских добровољних болничарки у свим ратовима које је Србија водила за независност, ослобођење и уједињење, од Српско-бугарског рата 1885. до Првог светског рата. Она је за свој добровољни рад милосрдне сестре болничарке добила бројна признања и одликовања, међу којима и највеће српско војничко одликовање, Карађорђеву звезду са мачевима. Друштво је на себе преузело и обавезу збрињавања ратних удовица и сирочади, као и помоћ у храни и смештају избеглицама и њиховим породицама.

20231101.sr_1418656_4

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%B5%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%BE%20%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE%20%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE

Јеврејско женско друштво

После Првог светског рата Јеврејско женска друштво се реорганизује и знатно проширује своје чланство и програме. На челу друштва налазе се Јелена де Мајо као председница и Софија Алмули као потпредседница. Године 1924. на 50-годишњицу постојања, Друштво је имало 470 чланица. Један од главних пројеката био је отварање Школе за запослене девојке, која је радила од 1919. до 1929. године и у којој су се младе јеврејске девојке обучавале да раде као шваље. У оквиру Друштва оснива се и комитет који се бави организацијом боравка сиромашне и болесне деце на јадранској обали. Организују се популарна предавања о медицинским темама за жене. Друштво сарађује са разним другим јеврејским и нејеврејских институцијама у Београду сау својим програмима и кампањама редовне и хитне помоћи породицама и појединцима којима је помоћ потребна.

20231101.sr_1418656_5

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%B5%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%BE%20%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE%20%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE

Јеврејско женско друштво

Године 1937/38. Друштво је подигло своју зграду и у њој се налазио Дом за бригу о деци, а затим и обданиште у којем је био организован дневни смештај и брига за 80-оро деце од седам сати ујутро до шест увече. Током 1941. године, па све до немачког уништења београдске јеврејске популације ту је била смештена јеврејска болница. Зграда Јеврејског женског друштва постоји и данас на Дорћолу. Налази се у улици Високог Стевана 2 и у њој је смештен Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију Универзитета у Београду (некадашњи Дефектолошки факултет).

20231101.sr_1418656_6

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%B5%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%BE%20%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE%20%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE

Јеврејско женско друштво

Јеврејско женско друштво из Београда било је посвећено добротворним, културним и образовним активностима, као и подизању нивоа санитарне свести међу женама. Почело је са пружањем помоћи сиромашним девојкама и удовицама са бебама и децом, да би, каснијим радом и развојем, дало значајну подршку образовању и културном развоју целокупне јеврејске заједнице.

20231101.sr_1418656_7

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%B5%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%BE%20%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE%20%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE

Јеврејско женско друштво

Поводом 50 година постојања Друштво је 1924. године објавило публикацију „Јеврејско женско друштво у Београду (1874-1924)”. Тада је председница Друштва била Јелена де Мајо.

20231101.sr_1418661_0

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%83%D0%BF%D0%B5%D1%80%20%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B1%D0%B8%202002.

Супер рагби 2002.

Супер рагби 2002. (службени назив: 2002 Super 12) је било 7. издање најквалитетнијег клупског рагби 15 такмичења на свету. Учестовало је 12 франшиза из Аустралије, Јужноафричке Републике и са Новог Зеланда. Сезона је трајала од фебруара до краја маја. Крусејдерси су победили Брамбисе у финалу у Крајстчерчу.

20231101.sr_1418662_0

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A6%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0%20%D0%9F%D1%80%D0%B5%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B5%20%D0%A2%D1%80%D0%BE%D1%98%D0%B8%D1%86%D0%B5%20%D1%83%20%D0%A2%D1%83%D0%BC%D0%B0%D1%80%D0%B0%D0%BC%D0%B0

Црква Пресвете Тројице у Тумарама

Црква Пресвете Тројице у Тумарама је једнобродна православна црква која се налази у селу Тумаре, у општини Лукавац. Црква је посвећена Светој Тројици, а освјештао ју је епископ зворничко-тузлански Нектарије 4. октобра 1936. године.

20231101.sr_1418662_1

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A6%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0%20%D0%9F%D1%80%D0%B5%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B5%20%D0%A2%D1%80%D0%BE%D1%98%D0%B8%D1%86%D0%B5%20%D1%83%20%D0%A2%D1%83%D0%BC%D0%B0%D1%80%D0%B0%D0%BC%D0%B0

Црква Пресвете Тројице у Тумарама

Градња цркве је почела 1930. године. Саграђена је од ситне цигле, покривена бакром и цријепом и има звоник са једним звоном.

20231101.sr_1418662_2

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A6%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0%20%D0%9F%D1%80%D0%B5%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B5%20%D0%A2%D1%80%D0%BE%D1%98%D0%B8%D1%86%D0%B5%20%D1%83%20%D0%A2%D1%83%D0%BC%D0%B0%D1%80%D0%B0%D0%BC%D0%B0

Црква Пресвете Тројице у Тумарама

Прије рата у Босни и Херцеговини црква је посједовала мошти Свете великомученице Марине (Огњена Марија). Вјерује се да је мошти у цркву из Јерусалима донио неко од свештеника из породице Поповић. Послије рата мошти су пренесене у манастир Светог Николе на Озрену.

20231101.sr_1418662_3

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A6%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0%20%D0%9F%D1%80%D0%B5%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B5%20%D0%A2%D1%80%D0%BE%D1%98%D0%B8%D1%86%D0%B5%20%D1%83%20%D0%A2%D1%83%D0%BC%D0%B0%D1%80%D0%B0%D0%BC%D0%B0

Црква Пресвете Тројице у Тумарама

Сједиште парохије бријесничко-лукавачке се налази у цркви Пресвете Тројице, а парохија обухвата сљедеће села: Тумаре, Бријесница Доња, Бријесница Горња и Карачић.

20231101.sr_1418665_0

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D1%80%D0%BC%D0%B0%D0%BD%20%D0%B8%20%D0%9A%D1%83%D0%B4%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BD

Дрман и Куделин

Дрман (бугарски: Дърман) и Куделин (бугарски: Куделин) су била двојица бугарских племића који су као полунезависни владари управљали Браничевом крајем 13. века (1273-1291).

20231101.sr_1418665_1

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D1%80%D0%BC%D0%B0%D0%BD%20%D0%B8%20%D0%9A%D1%83%D0%B4%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BD

Дрман и Куделин

Историчари сматрају да су Дрман и Куделин куманског порекла. Браћа су се користила слабљењем централне власти у Бугарском царству да се осамостале у области Браничева 1273. године. Престоница им је била у тврђави Ждрело на реци Млави. Браћа су располагала војском коју су чинили углавном Бугари, Татари и Кумани. Владали су независно од бугарског цара. Дрман и Куделин су редовно нападали своје западне суседе, Угарску и Сремску краљевину. Милутин је 1282. године на српском престолу наследио свога брата Драгутина остављајући му северне делове државе (Сремска краљевина). Угарска краљица Јелисавета доделила је Драгутину (који је био ожењен Јелисаветином ћерком Каталином) Мачванску и Усорско-солску бановину. Јелисавета је 1282—4. године послала трупе на Браничево, али су њене снаге одбијене, а вазалне земље опљачкане од стране Дрмана и Куделина у знак одмазде. Драгутин је са својом таштом предузео војну акцију против Дрмана и Куделина у 1285. године. Поново браћа односе победу након чега су похарали Драгутинове територије. Данило у Житију краљева и архиепископа српских описује поход Драгутина и Милутина против куманских владара. Милутин је притекао брату у помоћ. Браничево је опет дошло под српску власт. Прикључено је Сремској краљевини. Дрман и Куделин највероватније су страдали у овом походу јер се након 1291. године не помињу у историјским изворима. Пораз Дрмана и Куделина довео је до напада видинског кнеза Шишмана (оснивача бугарске династије Шишман) на Српску краљевину. Напад је завршен неуспехом. У противнападу, Милутин је заузео Видин и приморао Шишмана да се ожени ћерком свог великаша Драгоша.

20231101.sr_1418669_0

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%83%D0%BF%D0%B5%D1%80%20%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B1%D0%B8%202001.

Супер рагби 2001.

Супер рагби 2001. (службени назив: 2001 Super 12) је било 6. издање најквалитетнијег клупског рагби 15 такмичења на свету. Учестовало је 12 франшиза из Аустралије, Јужноафричке Републике и са Новог Зеланда. Сезона је трајала од фебруара до краја маја. Финале је одиграно у Канбери, између аустралијске франшизе Брамбиса и јужноафричке франшизе Шаркса. Брамбиси су били бољи и тако се по први пут нашли на крову Јужне хемисфере.

20231101.sr_1418673_0

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9D%D0%B0%20%D0%BC%D0%BB%D0%B5%D1%87%D0%BD%D0%BE%D0%BC%20%D0%BF%D1%83%D1%82%D1%83

На млечном путу

На млечном путу (енглеска верзија -{On the Milky Road}-) је српски филм из 2016. године по сценарију и у режији Емира Кустурице.

20231101.sr_1418673_1

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9D%D0%B0%20%D0%BC%D0%BB%D0%B5%D1%87%D0%BD%D0%BE%D0%BC%20%D0%BF%D1%83%D1%82%D1%83

На млечном путу

Филм је светску премијеру имао 9. септембра 2016. године на 73. Међународном филмском фестивалу у Венецији, док је у Србији премијерно приказан 16. јануара 2017. године на 10. Кустендорфу.

20231101.sr_1418673_2

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9D%D0%B0%20%D0%BC%D0%BB%D0%B5%D1%87%D0%BD%D0%BE%D0%BC%20%D0%BF%D1%83%D1%82%D1%83

На млечном путу

У филму поред самог редитеља Емира Кустурице главне улоге тумаче и славна италијанска глумица Моника Белучи и српска глумица Слобода Мићаловић.

20231101.sr_1418673_3

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9D%D0%B0%20%D0%BC%D0%BB%D0%B5%D1%87%D0%BD%D0%BE%D0%BC%20%D0%BF%D1%83%D1%82%D1%83

На млечном путу

Ратно је пролеће. Сваког дана, млекаџија прелази борбену линију на магарцу избегавајући метке како би пренео свој драгоцени товар војницима. У тој мисији прати га срећа, воли га прелепа сељанка, пред њим је мирна будућност... И све бива баш тако до доласка мистериозне Италијанке која ће преокренути његов живот наглавачке. Ту отпочиње прича о страственој и забрањеној љубави која ће их обоје убацити у низ фантастичних и опасних авантура. Придружиће им се судбина и чини се да нико и ништа неће моћи да их заустави...

20231101.sr_1418673_4

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9D%D0%B0%20%D0%BC%D0%BB%D0%B5%D1%87%D0%BD%D0%BE%D0%BC%20%D0%BF%D1%83%D1%82%D1%83

На млечном путу

Наратив филма састоји се из три дела, у којима се приказују три раздобља у животу једног човека: време у коме је срећни млекаџија током рата, затим његове ризичне подвиге и бујајућу романсу са женом коју воли, као и његов каснији монашки живот, када се присећа бурне прошлости, како сопствене, тако и своје земље. Прича о љубави и рату.

20231101.sr_1418673_5

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9D%D0%B0%20%D0%BC%D0%BB%D0%B5%D1%87%D0%BD%D0%BE%D0%BC%20%D0%BF%D1%83%D1%82%D1%83

На млечном путу

Филм "На млечном путу" је три године сниман, на локацијама на Каменој гори у Србији, у источној Републици Српској, у Херцеговини, Требињу, Билећи и Невесињу.

20231101.sr_1418684_0

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BC%20%D0%A5%D0%B0%D0%B4%D0%B0%D0%B4

Селим Хадад

Селим Хадад () рођен 1983. у Кувајту, књижевник је и социјални радник ирачко-немачког и палестинско-либанског порекла, чији је дебитантни роман -{Guapa}- објављен 2016. године.

20231101.sr_1418684_1

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BC%20%D0%A5%D0%B0%D0%B4%D0%B0%D0%B4

Селим Хадад

Селим Хадад је рођен у Кувајту 1983. од либанско-палестинског оца и ирачко-немачке мајке, а школовао се у Јордану, Канади и Великој Британији. Јавно се представља као хомосексуалац.

20231101.sr_1418684_2

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BC%20%D0%A5%D0%B0%D0%B4%D0%B0%D0%B4

Селим Хадад

Радио је са Лекарима без граница (Médecins Sans Frontières) и другим међународним организацијама у Јемену, Сирији, Ираку, Либији, Либану и Египту. Поред писања, он се бави и саветовањем међународних организација о хуманитарним и развојним питањима на Блиском истоку и Северној Африци. Живи на релацији између Блиског истока, где му је породица и Лондона, где живи са својим партнером.

20231101.sr_1418684_3

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BC%20%D0%A5%D0%B0%D0%B4%D0%B0%D0%B4

Селим Хадад

Хададов деби роман -{Guapa}- је објављен 8. марта 2016 у издању куће -{Other Press}-. Радња књиге, смештена у 24 сата, прати живот момка по имену Раса, хомосексуалца који живи у неименованој арапској земљи и покушава да изгради свој живот усред политичких и верских превирања.

20231101.sr_1418684_4

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BC%20%D0%A5%D0%B0%D0%B4%D0%B0%D0%B4

Селим Хадад

Одломак романа је објавио „VICE”, и привукао је широку пажњу јавности, где га и Њујоркер назива „енергичним, осећањима испуњеним дебитним романом”. Према Бук Рајоту, „Хадад уклапа пост-колонијалну теорију, пост-револуционарну малаксалост и пост-изјашњавајућ преокрет са просечном пост-дипломском, шта-да-радим-са-својим-животом бесциљношћу, стварајући нешто чудесно и фасцинантно у међувремену”.

20231101.sr_1418684_5

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BC%20%D0%A5%D0%B0%D0%B4%D0%B0%D0%B4

Селим Хадад

Смештен у току двадесет четири сата, роман прати Расу, геј мушкарца који живи у неименованој арапској земљи, док покушава да изгради свој живот усред политичких и социјалних превирања. Раса проводи дане преводећи текстове за западњачке новинаре и чезне за ноћима када може потајно да доведе свог љубавника, Тејмура, у своју собу. Једне ноћи Расина бака, са којом живи, проналази их заједно у кревету. Следећег дана Раса проводи у потрази за својим најбољим пријатељем Маџом, ватреним активистом и драг квин звездом ноћног клуба „Гуапа”, којег је ухапсила полиција. Из страха да се врати кући и стане пред своју баку, а уједно разочаран ужасом могућности потенцијалног губитка три најважније особе у његовом животу, Раса лута озлоглашеним градским насељима и затворима, раскошним свадбама градске елите, и баровима где изгнаници и интелектуалци пију у име давно изгубљене револуције. Сваки нови сусрет води га ближе суочавању са сопственим идентитетом, јер он преиспитује своје детињство и истражује тајне које прогањају његову породицу. Суочавајући се истовремено са колапсом политичке наде и његових најближих личних односа, он је приморан да открије корене свог отуђења и затим покуша да се поново издигне у друштву које га никада неће прихватити.

20231101.sr_1418777_0

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D0%B0

Аловина

Стојан Новаковић пише да су Срби правили пиво и да су га називали „аловина“. Руси су га називали „брага“. Међутим, аловина се не може сматрати пивом јер се није охмељивала. Последња фаза било је комлење. Аловина је могло да буде пиће које помиње Приск код Словена средином 5. века. Он пиће назива камон, а прави се од јечма. Аловина се правила у нишком и пиротском крају и у 19. веку. Очувала је свој континуитет више од 1500 година. Аловина је, међутим, претходила пиву. Прављена је тамо где није било хмеља или је он био веома скуп. Даљом обрадом аловине добија се пиво.

20231101.sr_1418777_1

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D0%B0

Аловина

Ђорђе Ђекић; Пиво код Срба у средњем веку, Зборник радова, Конференција са међународним учешћем Технике и технологије кроз време, 25 - 26. септембар 2015, Београд 2015, 91 – 95. (пдф )

20231101.sr_1418831_0

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%8F%D0%B8%D0%BD%20%D0%91%D0%B0%D1%82%D0%B5%D0%BD

Џин Батен

Џин Гарднер Батен (; Роторуа, 15. септембар 1909 — Палма де Мајорка, 22. новембар 1982) била је авијатичарка са Новог Зеланда. 1930-их година, она је постала један од најпознатијих пилота на Новом Зеланду, оборивши рекорд са највише самосталних летова широм света. Такође, она је прва која је извела самостални лет икада, 1936. године од Енглеске до Новог Зеланда.

20231101.sr_1418845_0

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%9C-21%D0%92

БМ-21В

БМ-21В је совјетски десантни вишецевни бацач ракета. Развијен је на бази чуненог вишецевног бацача ракета БМ-21 Град.

20231101.sr_1418845_1

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%9C-21%D0%92

БМ-21В

Са развојем овог система започето је 1960-тих година под руководством научно техничког института (рус. НПО) Сплав из руског града Туле. Развој овог борбеног система био је поверен Државном конструкторском бироу компресорске машиноградње. Полигонско војно испитивање извршено је на територији Рижевског полигона и Стругаокрасњенском полигону. Након завршетка тестирања 20. септембра 1967. Године по налогу Министарства одбране Совјетског Савеза №0220 систем је званично уврштен у аноружање од стране совјетске армије. .

20231101.sr_1418845_2

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%9C-21%D0%92

БМ-21В

Главни циљ развоја овог система био је опремање ваздушно десантних снага руске војске (рус. ВДВ) артиљеријским системом који ће им повећати ватрену моћ приликом десанта и омогућити уништавање напријатељске живе силе и оклопне технике. Главни пројектили којима се користи овај систем јесу високо-експлозивне ракете ракете М-21 ОФ које су способне да погоде ракете на удаљености од 20 km. У основи систем БМ-21В састоји се од.

20231101.sr_1418845_3

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%9C-21%D0%92

БМ-21В

Борбено возило 9П125 представља лакшу верзију возила које се користи за оригинални систем БМ-21 Град због ограничене носивости ваздухоплова и потрошње горива током његовог ваздушног транспорта. Првобитно је за транспортовање овог система коришћено војно возило ГАЗ-66-02 (ГАЗ-66А). Разликује се од возила ГАЗ-66 по томе што поседује витло и систем регулације притиска у гумама. Касније, овајс систем био монтиран на ГАЗ-66Б возило које је поседовало платнену цераду којом је била прекривена кабина возила. На платформи камиона монтиран је ласер на коме се налази 12 ракета. На задњем делу платформе налазе се два амортизера који треба да апсорбују трзај приликом пуцања.

20231101.sr_1418845_4

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%9C-21%D0%92

БМ-21В

3М16 —ракета са касетном бојевом главом, у бојевој глави налази се по 5 противпешадијских мина ПОМ-2 .

20231101.sr_1418845_5

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%9C-21%D0%92

БМ-21В

Утовар муниције у ласер може се вршити ручно или са земље а може се вршити и машински помоћу возила за транспорт и пуњење система ракетама 9Ф37В. Паљба се може вршити поједина или плотуном на директан начин или путем конзоле 9В366. са одређене удаљености. За борбене операције у ноћним условима, користи опрему за ноћно осматрање ПНВ-57. Навођење групе ракета врши се помоћу 9Ш118 система за ноћно осматрање, као и помоћу панорамског оптичког уређаја ПГ-1М и колиматора К-1. Механизам за навођење је ручног типа. Лансер на шасији транспортног возила који се налази у хоризонталном положају без без икаквих промена може мењати угао у распону от -70° до +70°, а у вертикалном положају од +15° до +54 у хоризонталном сектору до ±30° и од 0° до 54° и у хоризонталном сектору више од ±30°..

20231101.sr_1418845_6

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%9C-21%D0%92

БМ-21В

Током извођена десанта из ваздухоплова десанта и спуштања бацача користи се посебни ојачани падобрани МКС5-128М који су причвршћњни за специјалну платформу ПП-128-5000 на којој се налази вишецевни бацач приликом транспорта. Уциљу смањења висине система приликом транспорта авионом Ан-12, артиљеријске јединице су развиле платнени покретни кров који се лако може уклањати.

20231101.sr_1418845_7

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%9C-21%D0%92

БМ-21В

Авио транспорт до места предвиђеног за десант може се вршити авионима типа Ан-22 или Ил-76, са мањим ограничењима у погледу висине бацача који се транспортује. °..

20231101.sr_1418845_8

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%9C-21%D0%92

БМ-21В

За превоз муниције користи се транспортно возило 9Ф37В са преградама за смештај ракета, које је такође базирано на ГАЗ-66Б. Возило са лансером такође се може транспортовати на платформи ПП-128-5000 уз коришћење падобрана типа МКС5-128М. За вођење борбе у ноћним условима овај систем је опремљен ПНВ-57В уређајем за ноћно осматрање. Радио комуникација обавља се успомоћ радио станице Р-105М као и радио станице Р-123 са додатном антеном. °..

20231101.sr_1418845_9

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%9C-21%D0%92

БМ-21В

Систем БМ-21В створен за потребе ваздушно десантних снага (ВДВ)је као замена за вучни систем РПУ-14. У поређењу са РПУ-14, М-12Б има два пута већи домет (20 km према 9,8) са повећањем површине на којој делује за 1,5 пута у односу на основну верзију М-21ОФ као и могућност слетања у напуњеном стању, што побољшава маневрисање и борбена готовост.

20231101.sr_1418845_10

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%9C-21%D0%92

БМ-21В

Карпенко А. В. Полевая десантируемая реактивная система М-21В «Град-В» с боевой машиной БМ-21В (9П125) // Современные реактивные системы залпового огня. — pp. 22—24. — 76 стр.

20231101.sr_1418846_0

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9D%D0%B5%D0%BD%D0%B0%D0%B4%20%D0%91%D1%98%D0%B5%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%20%28%D1%84%D1%83%D0%B4%D0%B1%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D1%80%2C%201974%29

Ненад Бјековић (фудбалер, 1974)

Ненад Бјековић јуниор (Београд 17. фебруар 1974) је бивши српски фудбалер и син Ненада Бјековића. Играо је на позицији нападача.

20231101.sr_1418846_1

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9D%D0%B5%D0%BD%D0%B0%D0%B4%20%D0%91%D1%98%D0%B5%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%20%28%D1%84%D1%83%D0%B4%D0%B1%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D1%80%2C%201974%29

Ненад Бјековић (фудбалер, 1974)

Каријеру је почео у Партизану 1991. године, да би после прве године играо у Француској у Олимпику из Марсеља, Нанту и ФК Шатору по 1 сезону. Касније се вратио у Партизан да би се и тамо задржао само 1 сезону. Касније је играо у Грчкој у АЕК-у (где се опет сусрео са његовим бившим тренером Љубишом Тумбаковићем, па у Холандији у Фортуни Ситард (у оба клуба по 1 сезону) и на крају је играо у Белгији у Ломелу где се задржава 2 сезоне и где 2003. године завршава играчку каријеру.

20231101.sr_1418852_0

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B0%D1%80%D0%B2%D0%B5%D0%B7%20%D0%A8%D0%B0%D1%80%D0%BC%D0%B0

Парвез Шарма

Парвез Шарма је индијски писац и филмски продуцент. Постао је познат захваљујући својим филмовима „Свети рат за љубав” и „Грешник у Меки”. Први филм прати живот гејева и лезбејки муслиманске вероисповести, за који је добио медијску награду GLAAD 2009. године за изванредни документарни филм поред седам других међународних признања.

20231101.sr_1418852_1

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B0%D1%80%D0%B2%D0%B5%D0%B7%20%D0%A8%D0%B0%D1%80%D0%BC%D0%B0

Парвез Шарма

Током 2009. године, Шарма је именован међу „50 визионара који мењају свет” а на челу листе се налази Далај Лама. Његов други филм, Грешник у Меки, премијерно је приказан 2015. на међународном фестивалу документарног филма „Хот Докс” у Канади и био је Избор критичара у Њујорк Тајмсу. Током година, Њујорк Тајмс је објавио и две рубрике о Шарми и његовом раду.

20231101.sr_1418852_2

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B0%D1%80%D0%B2%D0%B5%D0%B7%20%D0%A8%D0%B0%D1%80%D0%BC%D0%B0

Парвез Шарма

Шарма је одрастао у Индији, где је студирао енглеску књижевност на Колеџу председништва Универзитета у Калкути. Дипломирао је Масовно комуницирање (филм и телевизију) на универзитету Џамија Милија Исламија, Телевизијско новинарство на Универзитету у Велсу, у Кардифу и Видео на Школи за комуникацију Америчког универзитета. Преселио се у Сједињене Америчке Државе 2000. године.

20231101.sr_1418852_3

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B0%D1%80%D0%B2%D0%B5%D0%B7%20%D0%A8%D0%B0%D1%80%D0%BC%D0%B0

Парвез Шарма

Као коментатор о исламским, расним и политичким питањима, Шарма је објављивао своје текстове у Хафингтон Посту, Дејли бисту и Гардијану.

20231101.sr_1418852_4

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B0%D1%80%D0%B2%D0%B5%D0%B7%20%D0%A8%D0%B0%D1%80%D0%BC%D0%B0

Парвез Шарма

Током 2009. године, Шарма је извештавао о обустављеном Зеленом покрету у Ирану користећи информације из прве руке и интервјуе са пријатељима из Техерана и често је давао читаоцима Хафингтон Поста и Дејли Биста јасан увид у устанак.

20231101.sr_1418852_5

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B0%D1%80%D0%B2%D0%B5%D0%B7%20%D0%A8%D0%B0%D1%80%D0%BC%D0%B0

Парвез Шарма

Почетком 2011. године, Шарма је на свом блогу писао о револуцији у Египту, пружајући локалне перспективе о насталим догађајима. Он је говорио о природи и интернационалном обиму утицаја друштвених медија на Блиском истоку, укључујући и интервјуе са кинеским новинским кућама, попут -{South China Morning Post}- и гостовањима на разним америчким мрежама, укључујући Си-Ен-Би-Си, Ем-Ес-Ен-Би-Си и Фокс Њуз.

20231101.sr_1418852_6

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B0%D1%80%D0%B2%D0%B5%D0%B7%20%D0%A8%D0%B0%D1%80%D0%BC%D0%B0

Парвез Шарма

Шарма је затим наставио да коментарише исламску, расну и политичку проблематику. Током 2009. години Шарма је написао предговор за антологију „Ислам и хомосексуалност” (Прегер, 2009). Интервјуисала га је новинарка Робин Рајт и поменула је његово дело у својој књизи "

20231101.sr_1418852_7

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B0%D1%80%D0%B2%D0%B5%D0%B7%20%D0%A8%D0%B0%D1%80%D0%BC%D0%B0

Парвез Шарма

„-{Rock the Casbah}-: Бес и побуна на Блиском истоку”. Његов рад током Арапског пролећа се помиње у књизи Кола Страјкерса „Распад будућности: Политика, идентитет и анонимност на интернету”. Године 2007. написао је поглавље за књигу „Геј путовања по муслиманском свету”.

20231101.sr_1418852_8

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B0%D1%80%D0%B2%D0%B5%D0%B7%20%D0%A8%D0%B0%D1%80%D0%BC%D0%B0

Парвез Шарма

Часопис из САД под називом -{Out}-, именује га једном од 100 јавних геј личности два пута, 2008. и 2015. године као "једног од 100 геј мушкараца и жена који су помогли у обликовању наше културе током године". Годину дана након Лерија Крејмера, Шарма је освојио награду Монет Хоровиц за 2016. која се даје појединцима и организацијама за њихов значајан допринос према искорењивању хомофобије.

20231101.sr_1418852_9

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B0%D1%80%D0%B2%D0%B5%D0%B7%20%D0%A8%D0%B0%D1%80%D0%BC%D0%B0

Парвез Шарма

У својој раној каријери радио је на састављању програма за Би-Би-Си (Индија), Дискавери (САД) и Светску банку (САД).

20231101.sr_1418852_10

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B0%D1%80%D0%B2%D0%B5%D0%B7%20%D0%A8%D0%B0%D1%80%D0%BC%D0%B0

Парвез Шарма

Парвез Шарма тренутно ради на књизи „Грешник у Меки”. Као аутор, Шарма је представљен од стране књижевне агенције -{Sterling Lord Literistic}-.

20231101.sr_1418856_0

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BD%D0%B0%20%D0%92%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%BF%D1%83%D0%BB%20%D0%92%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D1%81

Аријана Вандерпул Волас

Аријана Вандерпул Волас (; Насау, 4. март 1990) бахамска је пливачица чија специјалност је пливање слободним стилом на 50 и 100 метара. Вишеструка је национална првакиња и власница неколико националних рекорда и представница Бахамских острва на међународним такмичењима.

20231101.sr_1418856_1

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BD%D0%B0%20%D0%92%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%BF%D1%83%D0%BB%20%D0%92%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D1%81

Аријана Вандерпул Волас

Своју земљу представљала је на три узастопне Олимпијске игре, а на Летњим олимпијским играма 2012. у Лондону успела је да се пласира у финале трке на 50 метара слободним стилом где је заузела 8. место и тако постала прва бахамска пливачица у историји која је остварила пласман у финале неке од пливачких дисциплина на Олимпијским играма. Највећи успех у каријери остварила је на Панамеричким играма 2015. у Торонту где је освојила злато у трци на 50 слободно, те бронзу на дупло дужој деоници.

20231101.sr_1418860_0

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%BE%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%B0%20%D0%91%D1%80%D0%B0%D0%BD%D1%82

Доротеа Брант

Доротеа Брант (; Бремерверде, 5. март 1984) немачка је пливачица чија специјалност је пливање слободним и прсним стилом. Вишеструка је национална првакиња, освајачица 14 медаља на првенствима Европе у малим базенима и трострука учесница Олимпијских игара.

20231101.sr_1418863_0

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D0%BE%D0%B4%20%D0%A5%D0%B5%D1%98%D0%BD%D1%81

Тод Хејнс

Тод Хејнс (; Лос Анђелес, 2. јануар 1961) амерички је независни филмски режисер, сценариста и продуцент. Сматра се једним од важнијих представника Новог квир филма, филмског правца који је настао деведестих и који је под утицајем квир теорије на радикалан начин екранизовао ЛГБТ теме.

20231101.sr_1418863_1

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D0%BE%D0%B4%20%D0%A5%D0%B5%D1%98%D0%BD%D1%81

Тод Хејнс

Хејнсова филмска остварења су утемељена на постмодернистичкој идеји о идентитету, по којој идентитет није нешто урођено и фиксно, већ друштвено конструисано, флуидно и променљиво. За главне протагонисте често узима ликове са маргине, који су због субверзивних и сексуалних идентитета позиционирани у супротности према прихваћеним друштвеним нормама. Хејнс као режисер често тежи формалном експериментисању, трагању за новим наративним стратегијама и тежњи да се филм публици представи као артифицијални медијум. Тако у филму Суперзвезда користи барбике уместо глумаца, док у филму Нисам ту седам различитих глумаца тумачи персону Боба Дилана. Са становишта стила, Хејнс преферира формализам уместо натурализма, поигравајући се и пресмишљавајући кинематографске стилове, попут документарног стила у Отрову и Плишаном руднику злата, пастиша заснованог на мелодрамама Дагласа Серка у филму Далеко од раја, референцирања бројних уметничких филмова шездесетих година у остварењу Нисам ту или обликовање филмске фотографије на основу фотографија Њујорка из педесетих у филму Керол. Пошто у филмовима апострофира комплексне друштвено-политичке теме попут хомофобије, мизогиније и расизма, Хејнс је о политичкој димензији своје уметности изјавио је да му је првенствена намера, када тематизује неки проблем, да изазове саосећање према особама које су погођене овим проблемом, уместо да понуди једнодименизионално решење.

20231101.sr_1418863_2

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D0%BE%D0%B4%20%D0%A5%D0%B5%D1%98%D0%BD%D1%81

Тод Хејнс

Привукао је пажњу експерименталним кратким филмом Суперзвезда: прича о Карен Карпетнер (-{Superstar: The Karen Carpenter Story}-), који драматизује уз помоћ барби лутака уместо глумаца трагични живот певачице Карен Карпетнер. Пошто Хејнс није обезбедио одговарајућа ауторска права на коришћење Карпентерине музике, тужио га је Ричард Карпетнер, њен брат и други члан групе, који је у филму представљен у негативном контексту. Суд је забранио дистрибуцију филма, a до данашњег дана није дозвољена његова дистрибуција. Пиратска верзија се повремено појављује на сајту јутјуб.

20231101.sr_1418863_3

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D0%BE%D0%B4%20%D0%A5%D0%B5%D1%98%D0%BD%D1%81

Тод Хејнс

Његов први дугомотретражни филм Отров (-{Poison}-) приказан је 1991. Састоји се од три стилски различита сегмента, од којих је један заснован на прози Жана Женеа. У њима се на провокативан и субверзиван начин преиспитују различити друштвени феномени. Отров је награђен наградом жирија на Санденс фестивалу. Његов други дугометражни филм Уточиште (-{Safe}-) приказан је 1995. У њему је на симболичан начин представљен портрет жене оболелеле од алергије на загађење. Ово је уједно један од првих филмова у којима је глумица Џулијана Мур одиграла главну улогу. Следећи филм Плишани рудник злата (-{Velvet Goldmine}-) приказан је 1998. У питању је својеврсни омаж глам рок ери седамдестих и заснован је на животима и митологији Дејвида Боувија, Игија Попа и Лу Рида. Награђен је специјалном наградом жирија за уметнички допринос на Канском фестивалу.

20231101.sr_1418863_4

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D0%BE%D0%B4%20%D0%A5%D0%B5%D1%98%D0%BD%D1%81

Тод Хејнс

Нове похвале филмских критичара стекао је филмом Далеко од раја (-{Far from Heaven}-) из 2002. Хејнс га је снимио као пастиш холивудских мелодрама Дагласа Серка из педестих година 20. века. У њему се приказује распад наизлед савршеног живота домаћице из Конектиката (Џулијана Мур), након што сазнаје да јој је муж хомосексуалац (Денис Квејд) и након што се заљубљује у афроамериканца (Денис Хејсберт). Далеко од раја је освојио четири номинације за Оскара укључујући и номинацију за најбољи сценарио која је припала Хејнсу. Његов пети дугометражни филм Нисам ту (-{I'm Not There}-) приказан је 2007. Овај нелинеарни биографски филм приказује различита лица Боба Дилана кроз седам фикционалних ликова. Критичари су га дочекали похвалама и био је номинован за оскара у категорији најбоља глумица у споредној улози (Кејт Бланчет). Следећи успех остварио је на телевизији, када је режирао мини серрију Милдред Пирс (-{Mildred Pierce}-) у продукцији кабловског канала Ејч-Би-Оу. Серија је била номинована за 21 Еми, освојивши 5 награда.

20231101.sr_1418863_5

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D0%BE%D0%B4%20%D0%A5%D0%B5%D1%98%D0%BD%D1%81

Тод Хејнс

Хејнс се вратио на велико платно 2015, када је режирао филм Керол (-{Carol}-). Ово је његов први филм за који није написао сценарио. Керол је адаптација романа Цена соли Патрише Хајсмит. Радња се одиграва педестих година 20. века и прати љубавну романсу између две жене. Филм је био номинован за шест Оскара, пет златних глобуса и 9 БАФТА награда.

20231101.sr_1418863_6

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D0%BE%D0%B4%20%D0%A5%D0%B5%D1%98%D0%BD%D1%81

Тод Хејнс

Тренутно ради на режији филмске адаптације романа Брајана Селзника, као и на биографском филму о животу певачице Пеги Ли.

20231101.sr_1418864_0

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B5%D0%BC%D0%B5%D0%B7%D0%B4%D0%B8%D0%BD%20%D0%9C%D0%B5%D1%85%D0%BC%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B

Семездин Мехмединовић

Семездин Мехмединовић је рођен 1960. године у Кисељаку код Тузле. На Универзитету у Сарајеву је дипломирао компаративну књижевност и библиотекарство. У периоду 1986—89. године уређивао је часопис Лица и омладинске новине Валтер, а 1991. године основао часопис Фантом слободе. Аутор је и документарно-играног филма Мизалдо или крај театра из 1994. године. Филм је исте године приказан на филмском фестивалу у Берлину, а на филмском фестивалу у Риму добио је наредне, 1995, године прву награду публике и критике.

20231101.sr_1418866_0

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%82%D0%B0%D0%B1%D0%B0%D1%81%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D0%B8

Атабаскани

Атабаскани (Дене или Дине) су породица северноамеричких домородачких народа која насељава западне државе САД, и то Аљаску, државе северног дела америчке западне (пацифичке) обале: Орегон, Вашингтон и Калифорнију, државе америчког југозапада: Њу Мексико, Аризону, Тексас, Јуту, Колорадо и Оклахому и западне провинције и територије Канаде: Британску Колумбију, Алберту, Саскачеван, Манитобу, Јукон и Северозападне Територије. Атабаскани говоре атабасканским језицима који се на основу њиховог географског распореда групишу у 3 групе .

20231101.sr_1418866_1

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%82%D0%B0%D0%B1%D0%B0%D1%81%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D0%B8

Атабаскани

Име којим сами себе називају (ендоним или аутоним) атабаскански народи је Дене или Дине. Име Атабаскани (које је егзоним) потиче од имена атабасканске породице језика, а атабасканској породици језика име је дао Алберт Галатин 1836. у својој класификацији језика Северне Америке и потиче од имена језера Атабаска у Канади, име језера Атабаска је англизована верзија имена језера из језика народа Кри „Абапаска”, која значи „тамо где су трске једна до друге”.

20231101.sr_1418866_2

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%82%D0%B0%D0%B1%D0%B0%D1%81%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D0%B8

Атабаскани

Lewis, M. Paul, Gary F. Simons, and Charles D. Fennig (eds.). 2016. Ethnologue: Languages of the World, Nineteenth edition. Dallas, Texas: SIL International. Online version: http://www.ethnologue.com.

20231101.sr_1418880_0

https://sr.wikipedia.org/wiki/Konvertor%20r%C4%91e

Konvertor rđe

Konvertor rđe je hemijski rastvor koji nanošenjem na gvožđe ili čelik pretvara rđu u neaktivan sloj zaštitnih svojstava. Ovi spojevi rđu tj. gvožđe III-oksid pretvaraju u crni sloj koji je dobro vezan na podlogu te štiti metal od dalje korozije.

20231101.sr_1418880_1

https://sr.wikipedia.org/wiki/Konvertor%20r%C4%91e

Konvertor rđe

Najčešće su to vodeni rastvori zasnovani na taninskoj kiselini i organskom polimeru. Taninska kiselina hemijskim putem pretvara crveni gvožđe oksid,rđu u plavo crni gvožđe tanat, znatno stabilniji spoj. Sadrže i druge sastojke,poput organskih otapala. Neki konverteri rđe sadrže još i fosfornu kiselinu, ova snižava pH otopine te ubrzava hemijske reakcije( no mogu biti zasnovani i samo na spomenutoj u tom slučaju iz gvožđe-III-oksida nastaje gvožđe-III-fosfat).