_id
stringlengths 16
23
| url
stringlengths 31
715
| title
stringlengths 1
198
| text
stringlengths 100
84k
|
|---|---|---|---|
20231101.sr_1419195_3 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9D%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0%20%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%20%28%D0%BA%D0%BE%D1%88%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%B0%D1%88%29 | Никола Јовановић (кошаркаш) | Јовановић је 29. јула 2017. потписао трогодишњи уговор са Црвеном звездом. Са црвено-белима је у сезони 2017/18. освојио Суперлигу Србије. У августу 2018. је прослеђен на једногодишњу позајмицу у Аквила баскет Тренто. Сезону 2019/20. је провео у Црвеној звезди, а у августу 2020. је потписао једногодишњи уговор са Игокеом. Са Игокеом је освојио Куп Босне и Херцеговине за 2021. годину. У септембру 2021. је потписао уговор са руском екипом Нижњи Новгород. У руском клубу је био до децембра исте године када је уговор раскинут. Вратио се у Нижњи Новгород у сезони 2022/23. У фебруару 2023. потписао је за белгијски Остенде. У октобру исте године прешао је у Антверп џајантсе. |
20231101.sr_1419228_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0%20%D0%97%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%BA | Матија Зламалик | Матија или Мате Зламалик (Сарајево, 2. фебруар 1905 — 3. октобар 1965) је био сликар, графички радник, илустратор, дизајнер поштанских марки и новчаница, професор на Факултету примењених уметности у Београду (1950—1965). Сликао је класичне и интимистичке жанрове, у традицији европског модернизма. |
20231101.sr_1419228_1 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0%20%D0%97%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%BA | Матија Зламалик | Рођен је 2. фебруара 1905. у Сарајеву, од мајке Луције (рођене Брахер) из Новске и оца Ивана, родом из Врбање у Славонији, а пореклом из Моравске у источној Чешкој, као пето од шесторо деце у породици. Имао је четири сестре и једног брата. |
20231101.sr_1419228_2 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0%20%D0%97%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%BA | Матија Зламалик | Године 1917. умрла му је једна од сестара, а годину дана касније и отац. У Травнику је оставши рано без оца (1920) почео да ради код књижара-штампара Фрање Липског. У штампарији је често цртао своје колеге у покрету и правио карикатуре, али је ове радове уништио, самокритички их сматрајући аматерским. Након четири године рада у штампарији је постао типограф. |
20231101.sr_1419228_3 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0%20%D0%97%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%BA | Матија Зламалик | Године 1925. је прешао у Београд. С обзиром да је у то време био на снази генерални штрајк штампарских радника, придружио се штрајкачима и постао члан Савеза графичких радника. Године 1926. запослио се као типограф у Министарству војске и морнарице и доселио је породицу у Београд. |
20231101.sr_1419228_4 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0%20%D0%97%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%BA | Матија Зламалик | Наредне године је отишао у Требиње на одслужење војног рока. При крају одслужења војног рока, уписао се на припремни течај Одељења чисте уметности на Уметничкој школи у Београду (1928). Прву школску годину је завршио са одличним успехом. Наредне четири године је студирао Нижи течај на Одељењу за чисту уметност, под надзором Ивана Радовића. Године 1933. је стекао статус слободног уметника. Истакао се на изложби завршетка школе ученика Уметничке школе, која је организована јуна 1933. |
20231101.sr_1419228_5 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0%20%D0%97%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%BA | Матија Зламалик | Током првих годину и по дана школовања је примао материјалну помоћ за незапослене од колега графичара, док се остатак времена издржавао свирајући бенџо и по потреби и клавир у музичкој групи „Џос”, наступајући у ноћним кабареима. Професори су му били: Милан Миловановић, Иван Радовић, Бета Вукановић, Љубомир Ивановић и Никола Бешевић. Најјачи утисак на њега је оставио Љубомир Ивановић, који је као водич и професор, своје студенте водио по Старој Србији, у манастире где су копирали старе фреске и сликали пејзаже. |
20231101.sr_1419228_6 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0%20%D0%97%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%BA | Матија Зламалик | Школске 1934/35. је завршио Виши академски течај на Одељењу чисте уметности, као редован ученик, а истовремено је ванредно завршавао и гимназију у Београду. |
20231101.sr_1419228_7 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0%20%D0%97%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%BA | Матија Зламалик | Као уметник је примећен новембра 1935. године на VIII јесењој изложби пријатеља лепих уметности. Редовно је излагао своје радове све до 1941. године и добијао је врло лепе критике. |
20231101.sr_1419228_8 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0%20%D0%97%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%BA | Матија Зламалик | Припадао је групи побуњених од 37 „независних уметника”, који су бојкотовали изложбе у Павиљону „Цвијета Зузорић”, због све отежанијег учешћа и високих цена за излагаче и публику, приређујући у исто време своју, самосталну изложбу. Ова група напредних сликара и вајара је чинила ново стваралачко језгро, која је деловало ванинституционално неколико година пред Други светски рат. |
20231101.sr_1419228_9 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0%20%D0%97%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%BA | Матија Зламалик | Аутор је многих карикатура објављених у предратном „Ошишаном јежу”, сарађивао је у „Едицији” илуструјући уџбенике, израђивао нацрте за амбалажу, плакате, учествовао у опремању сајмова, радио као сликар у сликарници Народног позоришта и као професор цртања у шегртској школи, у Јагићевој улици на Црвеном крсту у Београду. |
20231101.sr_1419228_10 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0%20%D0%97%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%BA | Матија Зламалик | Почетком Другог светског рата је мобилисан. Успео је да побегне из заробљеничког воза, заједно са Лалетом Станковићем. Уз помоћ српских сељака из Мачве, заједно се вратили у Београд. Током бомбардовања окупатора 1941, као и за време савезничког бомбардовања 1944. страдале су многе његове слике и докуманта. |
20231101.sr_1419228_11 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0%20%D0%97%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%BA | Матија Зламалик | Пошто је марта 1942, освојио прву и другу награду за решење апоена од 100 динара и 10 динара, на анонимном конкурсу за израду скица за новчанице, маја исте године добио је стално запослење у Заводу за израду новчаница. Исте године, такође је био ухапшен на улици и провео цео дан у затвору, а атеље му је претресен, приликом тражења Марка Никезића. |
20231101.sr_1419228_12 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0%20%D0%97%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%BA | Матија Зламалик | У истом заводу је 1943. направио прву порто марку (без ознака вредности) за Ослобођену територију. Пред крај 1944. је ушао у „Пропагандно одељење Врховног штаба НОБ-а”. |
20231101.sr_1419228_13 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0%20%D0%97%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%BA | Матија Зламалик | Године 1945. наставио је да ради као сликар у Заводу за израду новчаница. Направо је нацрт марке у спомен ослобођења Београда, под називом „20. октобар”. До 1963. је направио је више од 120 реализованих скица за маркице. Такође је радио на скицама првих новчаница за Југославију, Румунију и Албанију. Укупно је у периоду 1942—1960. пројектовао више од 25 идејних решења за новчанице које су се налазиле у оптицају. Због недовољне ангажованости одлучио је да напусти Завод за израду новчаница и врати се на статус слободног уметника. |
20231101.sr_1419228_14 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0%20%D0%97%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%BA | Матија Зламалик | Оженио се Мирјаном, 1947, 1950. му је умрла мајка, 1951. несрећним случајем једини брат му је изгубио живот. |
20231101.sr_1419228_15 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0%20%D0%97%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%BA | Матија Зламалик | Аутор је „хиљадарке“, новчанице која се налазила у промету 1950-их, познатој не само по лепоти већ и по великој куповној моћи. |
20231101.sr_1419228_16 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0%20%D0%97%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%BA | Матија Зламалик | Године 1944. израдио је први плакат о слому фашизма, са исцепаним кукастим крстом („27. март 1941. - Боље гроб него рок”), који је био веома популаран у Београду. Исти плакат се појавио и на Сремском фронту. У послератном периоду је био један од главних актера у уметности плаката и направио је велики број плаката, од којих и први плакат био за прву изложбу Савеза удружења ликовних уметника Југославије. |
20231101.sr_1419228_17 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0%20%D0%97%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%BA | Матија Зламалик | Јануара 1950. је постао ванредни професор на новооснованој Академији за примењене уметности, и у том својству је остао до краја бављења професуром, све до пензионисања 1964, због болести. |
20231101.sr_1419228_18 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0%20%D0%97%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%BA | Матија Зламалик | Лета 1951. организовао је своју прву самосталну изложбу, на којој је представио 66 уљаних слика, 22 темпере, 20 цртежа тушем, 9 цртежа оловком, 25 илустрација, што је представљало само мали део његових радова. |
20231101.sr_1419228_19 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0%20%D0%97%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%BA | Матија Зламалик | Године 1954. започео је рад на израде поштанских маркица из серије „Флора и фауна Југославије”. У избору биљака карактеристичних за наше поднебље му је помогао професор Јован Туцаков, а у избору животиња професор Стефан Ђелинео. Маркице су штампане у Шварцарској, у фирми „Курвоазије” . Његова ликовна решења за маркице су ушла у фонд најлепших маркица света. |
20231101.sr_1419228_20 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0%20%D0%97%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%BA | Матија Зламалик | Јуна 1962. доживео је мождани удар, после чега му је десна страна тела одузета. Упркос забрани лекара, наставио је да слика. Октобра 1964. уследио је нови мождани удар, после чега је губио равнотежу и морао да користи инвалидска колица. И после тога је наставио да слика, а започео је да пише и дневник. |
20231101.sr_1419228_21 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0%20%D0%97%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%BA | Матија Зламалик | Априла 1965. у галерији УЛУС на Теразијама, организована је његова друга самостална изложба са 35 слика из периода пре и после болести. Није присуствовао отварању изложбе. |
20231101.sr_1419228_22 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0%20%D0%97%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%BA | Матија Зламалик | Два пута је предложен за Октобарску, једном за Седмојулску награду. Награде није добио, због неслагања са Комунистичком партијом Југославије, чији члан никада није био. |
20231101.sr_1419244_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B8%D1%80%D0%BA%D0%B0%20%D0%93%D1%80%D1%83%D1%98%D0%B8%D1%9B | Мирка Грујић | Мирка Грујић (Београд, 1869 — 26. децембaр 1940) је била добровољна болничарка током Првог светског рата, председница Кола српских сестара и почасна Прва дворска дама краљице Марије. |
20231101.sr_1419244_1 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B8%D1%80%D0%BA%D0%B0%20%D0%93%D1%80%D1%83%D1%98%D0%B8%D1%9B | Мирка Грујић | Мирка Грујић је рођена 1869. године у Београду као једно од десеторо деце Јелене и Јеврема Грујића, државника и дипломате који је предводио Србију током 19. века. Била је веома интелигетна и образова за своје време, тако да је говорила пет страних језика, сликала, свирала клавсен. После смрти млађе сестре Милице, повукла се из јавног живота и време проводила у кући. Са почетком Балканских ратова и Првог светског рата, Мирка се прикључила као добровољна болничарка и помагала, што је био и њен завет и жеља. |
20231101.sr_1419244_2 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B8%D1%80%D0%BA%D0%B0%20%D0%93%D1%80%D1%83%D1%98%D0%B8%D1%9B | Мирка Грујић | Са српском војском се повлачила преко Албаније, са којом је остала до ослобођења и повратка у Београд. За свој рад и допринос у збрињавању рањеника одликована је Медаљом за храброст. После рата је постављена за председницу Кола српских сестара, чији је члан била од раније. На том месту је провела двадесет година, бринући се о сиромашним, болесним, сирочићима, помагала девојкама да се школују или да изуче неки од заната. |
20231101.sr_1419244_3 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B8%D1%80%D0%BA%D0%B0%20%D0%93%D1%80%D1%83%D1%98%D0%B8%D1%9B | Мирка Грујић | На позив краљице Марије прихватила се да буде прва почасна дама двора и са краљевским паром, који ју је изузетно ценио, присуствовала званичним протоколарним посетама у земљи и иностранству. |
20231101.sr_1419244_4 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B8%D1%80%D0%BA%D0%B0%20%D0%93%D1%80%D1%83%D1%98%D0%B8%D1%9B | Мирка Грујић | Свој живот је посветила помоћи свима којима је помоћ била потребна, није се удавала и умрла је у Београду 1940. године. |
20231101.sr_1419253_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B5%D0%BB%D0%B5%D0%BD%D0%B0%20%D0%A1%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B8%D1%99%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B | Јелена Стојиљковић | Јелена Стојиљковић Рајнс (, Ниш, 25. август 1981) српска је телевизијска, филмска, позоришна и гласовна глумица и драмски педагог. |
20231101.sr_1419253_1 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B5%D0%BB%D0%B5%D0%BD%D0%B0%20%D0%A1%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B8%D1%99%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B | Јелена Стојиљковић | Јелена Стојиљковић је рођена у Нишу 25. августа 1981. године. Глуму је дипломирала 2005. године на Универзитету у Приштини, у класи професора Јовице Павића. Играла је у позориштима у Београду. Један је од оснивача МУДРА театра који се бави савременим плесним покретом и члан је групе ЕРГстатус и групе "Хајде да" са којима ради на инклузији и ангажованом позоришту са особама са инвалидитетом и ветеранима рата. Удата је дизајнера светла Челеса Рајнса и живи са њим у Остину, Тексас, САД. Урадила је преко стотину синхронизација играних и цртаних филмова и серија на српски језик. Радила је за Мириус, Лаудворкс, Студио, Моби, Вочаут, Ливада Београд, Блу хаус, Хепи и Голд Диги Нет као и за Права и Преводи. |
20231101.sr_1419262_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9D%D0%B0%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D0%BE%20%D0%A2%D0%B0%D0%BA%D0%B5%D0%BA%D0%BE | Накано Такеко | Такеко Накано (; 1847—1868) била је јапанска женска ратница из Аизу области, која се борила и погинула у Бошином рату. Рођена је на Еду, као ћерка Накано Хеинаија, званичника Аизу хана. Такеко је била у потпуности обучена у борилачким вештинама, као и у књижевности, равноправно попут свих мушких јапанских ратника. Њен учитељ је био Акаока Даисуке. Након обуке 1860их година, Накано је приступила Аизу хану 1868. године као прва жена икада. Током Битке за Аизу, она је користила нагинату (јапанско оружје налик копљу) и била предводник женских ратница који су се у бици борили самостално, будући да високи званичници Аизу хана нису дозволили да званично буду део армије. Ова јединица је касније названа Женском армијом. |
20231101.sr_1419262_1 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9D%D0%B0%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D0%BE%20%D0%A2%D0%B0%D0%BA%D0%B5%D0%BA%D0%BE | Накано Такеко | Док је била у првим редовима против Јапанске царске војске против Огаки хана, Накано Такеко је била тешко погођена у груди. Како њени непријатељи не би носили њену главу као трофеј, она је замолила њену рођену млађу сестру, Јуко, да је одсече и сахрани. Сестра ју је послушала и однела у Хокаи храм (данас Аизубанге, Фукушима) и сахранила испод једног дрвета бора. |
20231101.sr_1419262_2 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9D%D0%B0%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D0%BE%20%D0%A2%D0%B0%D0%BA%D0%B5%D0%BA%D0%BE | Накано Такеко | Споменик јој је био подигнут поред њеног гроба у истом храму; Аизу хан и Јапанска царска војска са новим генералом Дева Шигетом били су укључени у његову изградњу. Током годишњег Аизу јесењег фестивала, група младих девојака обучених у хакаме и са белим тракама око главе, узима учешће у поворци, обележавајући деловање Накано Такеко и групу жена ратница које је она предводила. |
20231101.sr_1419263_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D0%BD%D1%86%D0%B8%D0%B3%20%D1%82%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Данциг трилогија | Данциг трилогија је серијал романа немачког нобеловца Гинтера Граса. Трилогија се фокусира на међуратни и период Другог светског рата у Слободном граду Данцигу, данас Гдањск, Пољска. |
20231101.sr_1419274_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9B%D0%BE%D0%BA%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B0%20%D0%B0%D0%BD%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B0%20%28%D1%80%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D0%BD%29 | Локална анестезија (роман) | Локална анестезија () роман је немачког нобеловца Гинтера Граса оригинално објављен 1969. године. Роман говори о средњошколском професору, идеалисти који верује да друштво, попут ученика, учи из искуства и разума. |
20231101.sr_1419274_1 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9B%D0%BE%D0%BA%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B0%20%D0%B0%D0%BD%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B0%20%28%D1%80%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D0%BD%29 | Локална анестезија (роман) | Еберхард Старуш је четрдесетогодишњи професор немачког језика и историје који живи у Западном Берлину и представља трагикомични центар романа. У позадини, један од његових студената, Филип Шербаум, планира да запали свог пса Макса на Курфирстендаму у знак протеста против учешћа Сједињених Држава у Вијетнамском рату. Старуш пролази кроз дуги низ стоматолошких операција током 1967. године на хирургији где се телевизија користи као средство одвраћања пацијената од операције и бола који их прати, са последичним телевизуалним сликама које се спајају и стапају у његовој свести и рефлексији. Старуш препричава своје медитације из периода политичке прошлости и послератне ситуације у Аденауеровој Немачкој и неадекватности, из његове перспективе, и леве и десне политичке идеологије и партијских поравнања у том периоду (тако да каријес представља метафору за шири духовни и политички распад). Књига у великој мери представља унутрашњи монолог из Старушеве перспективе, у ограниченом броју случаја са повременим упадицама питања и запажања његовог зубара. |
20231101.sr_1419276_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/Aluminijum%20acetat | Aluminijum acetat | Aluminijum acetat ili aluminijum etanoat, ponekad skraćeno AlAc, se može odnositi na nekoliko različitih soli aluminijuma sa sirćetnom kiselinom. |
20231101.sr_1419282_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/Aluminijumski%20oksidi | Aluminijumski oksidi | Aluminijumski oksidi su grupa neorganskih jedinjenje čije formule sadrže aluminijum (Al) i kiseonik (O). |
20231101.sr_1419282_1 | https://sr.wikipedia.org/wiki/Aluminijumski%20oksidi | Aluminijumski oksidi | Aluminijum(III) oksid (aluminijum oksid), (Al2O3), najzastupljenija forma aluminijum oksida, koja se javlja na površini aluminijuma, ali i u kristalnom obliku kao korund, safir, i rubin. |
20231101.sr_1419286_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/Americijum%28III%29%20bromid | Americijum(III) bromid | Americijum(III) bromid ili americijum tribromid je hemijsko jedinjenje koje se sastoji od americijuma i broma sa formulom AmBr3, u kome je americijum u oksidativnom stanju +3. Ovo jedinjenje je kristalna materija. |
20231101.sr_1419291_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/Americijum%28II%29%20bromid | Americijum(II) bromid | Americijum(II) bromid ili americijum dibromid je hemijsko jedinjenje koje se sastoji od americijuma i broma sa formulom AmBr2. |
20231101.sr_1419302_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D1%83%D1%82%D1%83%D1%82%D0%BD%D0%B8 | Тутутни | Тутутни су староседеоци Северне Америке, припадају атабасканској породици народа и то групацији Атабаскана са доњег тока реке Рог Ривер (која је такође позната и под именом Тутутни) из југозападног Орегона. Њихова традиционална територија се налазила око доњег тока реке Рог Ривер и њених притока у близини обале Тихог океана (Пацифика), између реке Коквил на северу и реке Четко на југу. Атабаскани доњег Рог Ривера (који су познати и под колективним именом Тутутни) укључују 3 народа: Тутуни, Шаста Коста и Горњи Коквил, која су насељавала југозапад америчке државе Орегон и која говоре различитим дијалектима истог атабасканског језика доњорогриверског језика (или тутутни или тутутни-шаста коста-коквил). |
20231101.sr_1419302_1 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D1%83%D1%82%D1%83%D1%82%D0%BD%D0%B8 | Тутутни | Име Рог Ривер у ужем смислу односи се на Атабаскане са Рог Ривера, који говоре блиско повезаним атабасканским језицима: доњорогриверским (или тутутни или тутутни-шаста коста-коквил) и горњорогриверским (или галис-аплгејт). |
20231101.sr_1419302_2 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D1%83%D1%82%D1%83%D1%82%D0%BD%D0%B8 | Тутутни | У ширем смислу име Рог Ривер се односи на Индијанце са Рог Ривера, који представљају географску групацију, којој припадају разни домородачки народи из долине реке Рог Ривер, који говоре језицима који спадају у три језичке породице: атабаскански језици, такелмански језици и шастански језици. |
20231101.sr_1419302_3 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D1%83%D1%82%D1%83%D1%82%D0%BD%D0%B8 | Тутутни | Атабаскани са доњег Рог Ривера су: Горњи Коквил (или Мишиквутинетуне), Шаста Коста и Тутутни укључујући Јукичитуне подгрупу („band”). Подгрупе Тутутнија су: Кватами, Тутутуне, Миконотуне, Чеметуне, Четлешин, Кваиштунетуне, Јукичитуне и Налтунетуне. |
20231101.sr_1419302_4 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D1%83%D1%82%D1%83%D1%82%D0%BD%D0%B8 | Тутутни | У 19. веку народ Тутутни се састојао од најмање седам племена, која су била културно и породично повезана. Тутутни нису представљали типичан народ, јер нису имали заједничког владара и јединствену централну власт. |
20231101.sr_1419302_5 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D1%83%D1%82%D1%83%D1%82%D0%BD%D0%B8 | Тутутни | Атабаскани са доњег Рог Ривера су говорили доњорогриверским језиком (или тутутни или тутутни-шаста коста-коквил) који је имао неколико дијалеката, а припадао је орегонској подгрупи пацифичке атабасканске групе атабасканских језика. Дијалекти су горњи коквил, који је био у употреби око горњег тока реке Коквил, тутутни, југвичитуне и шаста коста. |
20231101.sr_1419302_6 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D1%83%D1%82%D1%83%D1%82%D0%BD%D0%B8 | Тутутни | До првог контакта припадника народа Тутутни са белцима дошло је на крају 18. века, у време када су британски, шпански и амерички бродови истраживали обалу Орегона. У пролеће 1792. са Тутутнијима је ступио у контакт британски истраживач капетан Џорџ Ванкувер. Након контакта Тутутни су белим трговцима продавали даброве коже у замену за модерне америчке и европске производе. Са доласком досељеника почеле су да се шире нове болести на које Тутутни нису имали имунитет, а које су довеле до смрти 75% до 90% популације многих орегонских домородачких народа. |
20231101.sr_1419302_7 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D1%83%D1%82%D1%83%D1%82%D0%BD%D0%B8 | Тутутни | Током 1840-их година, досељеници су почели да пристижу возовима након отварања пруге орегонски пут (пут емиграната или орегонска стаза), која је повезала Орегон са истоком САД, ипак повећање броја досељеника на југозапад Орегона током раних 1840—их година није довео до сукоба. |
20231101.sr_1419302_8 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D1%83%D1%82%D1%83%D1%82%D0%BD%D0%B8 | Тутутни | Током 1850—их ловишта Тутутнија су уништили бели досељеници крчењем шума и претварањем пашњака у оранице. На земљи Тутутнија је 1851. основан град Порт Орфорд. Након проналаска злата у долини реке Рог Ривер, притисак на Тутутније је повећан, због повећања броја белих досељеника. Убрзо је у долини Рог Ривера дошло до избијања низа сукоба који су трајалу у периоду 1851-1856. У фебруару 1856 Тутутнији су напали Гарду Голд Бича која је била улогорена наспрам великог насеља Тутунија у Порт Орфорду. У сукобу су Тутутнији спалили већину кућа белих досељеника између града Порт Орфорд и реке Смит Ривер. |
20231101.sr_1419302_9 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D1%83%D1%82%D1%83%D1%82%D0%BD%D0%B8 | Тутутни | Након Рог Риверског Ратаа 1856. године, Тутутнији и остали Рог Риверски Индијанци су протерани на 2 резервата: Силец Индијански резерват и Гранд Ронд Индијански резерват. |
20231101.sr_1419302_10 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D1%83%D1%82%D1%83%D1%82%D0%BD%D0%B8 | Тутутни | Lewis, M. Paul, Gary F. Simons, and Charles D. Fennig (eds.). 2016. Ethnologue: Languages of the World, Nineteenth edition. Dallas, Texas: SIL International. |
20231101.sr_1419317_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/Trihlorofenol | Trihlorofenol | Trihlorofenol je svaki organohlorid fenola koji sadrži tri kovalentno vezana atoma hlora. Trihlorofenoli se formiraju putem elektrofilne halogenacije fenola hlorom. Izomeri trihlorofenola se razlikuju po pozicijama na kojima fenol ima atome hlora. 2,4,6-Trihlorofenol, na primer, sadrži dva atoma hlora u orto pozicijama i jedan atom u para poziciji. |
20231101.sr_1419318_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%95%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BD%D0%B0%20%D0%A5%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%80%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%B4 | Евелина Хаверфилд | Евелина Хаверфилд (; Инверлох, 9. август 1867 – Бајина Башта, 21. март 1920) била је британска сифражеткиња и хуманитарна радница. Почетком 20. века била је укључена у рад Социјално-политичке уније жена, милитантне организације Емелин Панкхерст, која се залагала за женско право гласа. Током Првог светског рата је радила као добровољна медицинска сестра у Србији. После рата вратила се у Србију да подигне Дом за ратну сирочад у Бајиној Башти. |
20231101.sr_1419318_1 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%95%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BD%D0%B0%20%D0%A5%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%80%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%B4 | Евелина Хаверфилд | Евелина Хаверфилд рођена је као Пречасна Евелина Скарлет у градићу Инверлох у Шкотској 9. августа 1867. године. Била треће од шесторо деце Вилијама Фредерика Скарлета, трећег барона Абингера и његове супруге Хелен Магрудер, чији је отац био командант у Америчкој ратној морнарици. Детињство проводи живећи на релацији Инверлох-Лондон. Године 1880. одлази на школовање у Диселдорф. Са 19 година, 10. фебруара 1887. године, удала се за 20 година старијег Хенрија Хаверфилда, мајора Краљевске артиљерије и пар се сели у Дорсет. Имали су сина: Џона Кембела Хаверфилда (рођеног 1887. године који је погинуо у рату 1915) и Брука Танстала Хаверфилда (рођеног 1889). Хенри Хаверфилд умро је осам година касније. |
20231101.sr_1419318_2 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%95%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BD%D0%B0%20%D0%A5%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%80%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%B4 | Евелина Хаверфилд | Евелина Хаверфилд уживала је у животу какав није био уобичајен за жене тога доба (на пример, уживала је у бициклизму, а свој бицикл звала је „Пегаз”). Бициклизам је била једна од омиљених активности сифражеткиња јер је, осим свежег ваздуха, пружао и осећај слободе. |
20231101.sr_1419318_3 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%95%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BD%D0%B0%20%D0%A5%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%80%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%B4 | Евелина Хаверфилд | Евелина се 19. јула 1899. године други пут удала, за мајора Краљевске артиљерије Џона Хенрија Белгјуа. Током Другог бурског рата борави две године у Јужној Африци, као асистент мужу који је тамо био стациониран. Волела је да буде у ратној зони и чак је учествовала у вежбама гађања. |
20231101.sr_1419318_4 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%95%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BD%D0%B0%20%D0%A5%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%80%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%B4 | Евелина Хаверфилд | Евелина Хаверфилд показује интересовање за политику и придружује се умереним удружењима сифражеткиња и придружује се Шерборнском огранку Националног савеза женских сифражетских удружења (National Union of Women's Suffrage Societies). Године 1908. учествује на митингу у дворани Ројал Алберт хол (Royal Albert Hall) и придружује се милитантној организацији Социјално-политичка унија жена (Women's Social and Political Union - WSPU). Као чланица ове организације учествовала у бројним протестима и била ухапшен неколико пута због ометања и напада на полицију. |
20231101.sr_1419318_5 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%95%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BD%D0%B0%20%D0%A5%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%80%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%B4 | Евелина Хаверфилд | Када је 1914. године избио Први светски рат Евелина Хаверфилд оснива Женски корпус хитне помоћи (Women's Emergency Corps). Наредне године добровољно се пријављује у Болницу шкотских жена, и придружује се Елси Инглис у Србији. Почетком 1916. године, због немачке инвазије, биле су приморани да напусте Србију. Евелина се вратила у Енглеску, где је извештавала тамошњу јавност о ситуацији у Србији. У августу 1916. године, на позив Елси Инглис, она одлази у Добруџу. Са Флором Сандс оснива Фонд Пречасне Евелине Хаверфилд и Мајора Флоре Сандс за помоћ српским војницима и заробљеницима (Hon. Evelina Haverfield's and Sert-Major Flora Sandes's Fund for Promoting Comforts for Serbian Soldiers and Prisoners). |
20231101.sr_1419318_6 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%95%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BD%D0%B0%20%D0%A5%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%80%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%B4 | Евелина Хаверфилд | По завршетку рата Евелина усмерава своју пажњу према српској ратној сирочади. Године 1919. враћа се у Србију, где оснива Дом за незбринуту децу у Бајиној Башти. |
20231101.sr_1419318_7 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%95%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BD%D0%B0%20%D0%A5%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%80%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%B4 | Евелина Хаверфилд | Умрла 21. марта 1920. године од упале плућа. Сахрањена је у порти цркве Светог пророка Илије у Бајиној Башти, као једино несвештено лице коме је ова црква пружила ту част. На њеном надгробном споменику пише: „Радила је за српски народ и борила се као равноправан борац, прави јахач и највернији пријатељ! Почивај у миру.” |
20231101.sr_1419318_8 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%95%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BD%D0%B0%20%D0%A5%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%80%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%B4 | Евелина Хаверфилд | Пречасна Евелина Хаверфилд је одликоваnа највишим српским одликовањима: Орденом Светог Саве (IV и V реда) и Орденом Белог орла са мачевима, који јој је додељен постхумно. Тиме је српски народ изразио своју захвалност овој храброј жени, за све што је учинила за српски народ у време највећих страдања у Првом светском рату. |
20231101.sr_1419318_9 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%95%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BD%D0%B0%20%D0%A5%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%80%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%B4 | Евелина Хаверфилд | У спомен Племенитој Евелини Хаверфилд у Бајиној Башти је 1930. године отворена „Дом-Болница Евелине Хаверфилд”. Касније је у црквеној згради отворен „Дом Евелине Хаверфилд”, чиме је испуњен Евелинин аманет да за све усамљене, напуштене и гладне постоји једно топло склониште под истим кровом. Данас се једна улица у Бајиној Башти зове по овој храброј жени (локација улице Евелине Хаверфилд) а Дом здравља носи име Дом здравља „Евелина Хаверфилд” Бајина Башта. |
20231101.sr_1419318_10 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%95%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BD%D0%B0%20%D0%A5%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%80%D1%84%D0%B8%D0%BB%D0%B4 | Евелина Хаверфилд | Британкама, које су у Првом светском рату помагале српском народу и војсци одата је почаст у виду поштанских маркица. У питању су Шкотланђанке и на маркицама се налазе ликови Флоре Сендс (једина жена официр српске војске из Велике Британије), др Кетрин Стјуарт Макфејл (припадница болнице шкотских жена), Елси Инглиш (прва жена одликована орденом белог орла), психијатар др Изабел Галовеј Хатон, Евелина Хаверфилд (активисткиња за права жена) и лекарка др Елизабет Рос. Издавање маркица је део шире кампање коју је спровела амбасада Велике Британије у Србији, а којом је одата почаст за више од 600 жена које су помогле Србији у Првом светском рату. |
20231101.sr_1419323_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/Americijum%28III%29%20fluorid | Americijum(III) fluorid | Americijum(III) fluorid ili americijum trifluorid je hemijsko jedinjenje koje se sastoji od americijuma i fluora. Njegova formula je AmF3. |
20231101.sr_1419324_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%80%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%9B%D0%B0%20%D0%BC%D0%BE%D1%81%D1%82 | Арсланагића мост | Арсланагића мост, или Перовића мост, мост је на Требишњици у Требињу, а налази се на списку непокретних културних добара Републике Српске. Мост се налазио на путу који је спајао Дубровник и Херцег Нови са Цариградским друмом. |
20231101.sr_1419324_1 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%80%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%9B%D0%B0%20%D0%BC%D0%BE%D1%81%D1%82 | Арсланагића мост | Мост је лежао на ријеци Требишњици у селу које се, такође, назива Мост, на око пет километара узводно од Требиња, а на путу за Никшић. Подигнут је на некада веома важној саобраћајници Балкана, на путу који је познату стамболску џаду повезивао са Приморјем и Дубровником. Трговачки каравани су овим путем повезивалу Републику св. Влаха са Скопљем и Софијом, Солуном и Цариградом на истоку, са Београдом и Будимом на сјеверу, као и са бројним другим трговачким центрима источног дијела Балкана. |
20231101.sr_1419324_2 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%80%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%9B%D0%B0%20%D0%BC%D0%BE%D1%81%D1%82 | Арсланагића мост | На основу извјесних археолошких налаза претпоставља се да је још у доба Римљана постојао мост преко Требишњице, нешто узводније од Арсланагића моста, отприлике крај историјских локација манастира Добричева и Косијерова. |
20231101.sr_1419324_3 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%80%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%9B%D0%B0%20%D0%BC%D0%BE%D1%81%D1%82 | Арсланагића мост | У средњем вијеку и у првим деценијама турске владавине нема мостова на Требишњици; нити им има трага на терену, ни помена у писаним изворима. |
20231101.sr_1419324_4 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%80%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%9B%D0%B0%20%D0%BC%D0%BE%D1%81%D1%82 | Арсланагића мост | Арсланагића мост, који је много касније добио то име, настаје у шестаестом вијеку у склопу великог подухвата на реконструкцији комуникација царства, коју у доба султана Сујелмана Величанственом и његов насљедника Селима II проводе велики везири: Рустем-паша и Соколовић Мехмед-паша. На основу биљежака двојице француских путописаца, који су овуда прошли у осмој деценији шеснаестог вијека, може се закључити да је мост завршен 1573. године или 1574. године. |
20231101.sr_1419324_5 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%80%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%9B%D0%B0%20%D0%BC%D0%BE%D1%81%D1%82 | Арсланагића мост | Први од ове двојице, Филип Дифрен Канеј, идући из Дубровника за Цариград 1572. годинем дошао је пространом равницом до ријеке Требишњице, прво је прегазио један њен рукавац, док се преко главног тока превезао барком и тако доспио у караван-сарај. |
20231101.sr_1419324_6 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%80%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%9B%D0%B0%20%D0%BC%D0%BE%D1%81%D1%82 | Арсланагића мост | Други је Парижанин Пјер Лескалопје, који је двије године касније у свом дневнику забиљежио: „Једанаестог марта 1574. године путовали смо готово цијелог дана пјешке због врлетног пута, па доста касно стигосмо у Требиње, названо тако по ријеци истог имена, која ту протиче и на којој се налази камени мост. С друге стране има караван-сарај покривен оловом, који је саградио Мехмед, паша султана Сулејмана II; син овог паше умро је као намјесник ове провинције, па је отац саградио ово склониште да би навео пролазнике да се помоле за његову душу. |
20231101.sr_1419324_7 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%80%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%9B%D0%B0%20%D0%BC%D0%BE%D1%81%D1%82 | Арсланагића мост | Као што се види из ове двије путне забиљежке, јасна је година градње, а у идентификацију поменутог моста са данашњим Арсланагића мостом не треба сумњати, будући да других мостова од камена на Требишњици није било и будући да се под појмом Требиње у средњем вијеку и под Турцима, све до осамнаестог вијека, подразумијевала шира област, а не данашњи град. |
20231101.sr_1419324_8 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%80%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%9B%D0%B0%20%D0%BC%D0%BE%D1%81%D1%82 | Арсланагића мост | О утемељитељу овог моста дуго се ништа није знало. Како је, међутим, ова монументална грађевина вијековима импресионирала посматраче, а нарочито околно становништво, о његовом настанку говоре бројне контрадикторне легенде. Већина ових легенди забиљежена је и објављена у прошла два вијека. |
20231101.sr_1419324_9 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%80%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%9B%D0%B0%20%D0%BC%D0%BE%D1%81%D1%82 | Арсланагића мост | У основи једне од ових легенди лежи фантастика везана за мутна сјећања на средњи вијек (можда на краљицу Ану Анжујску, која је извјесно вријеме живјела у овом крају) и на неки страшни земљотрес (можда онај у коме је страдао Дубровник). Легенда говори о краљици која је живјела у селу Богојеву, недалеко од извора велике ријеке. Једном када она дође са својим сином на извор, син паде у воду и утопи се. Ожалошћена краљица нареди да се врело зачеши и корито ријеке остаде празно. Али ускоро затим поче снажан земљотрес који три дана није престајао, док земља не попусти и вода из зачепљеног врела не проби на два друга мјеста. Један од ових извора био је на Ковалима, други је био Око код Билеће, из ког наста Требишњица. Краљеца нареди да се извор Требишњице огради зидом, а подаље од извора сагради преко ријеке мост, који је назван Арсланагића мост. |
20231101.sr_1419324_10 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%80%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%9B%D0%B0%20%D0%BC%D0%BE%D1%81%D1%82 | Арсланагића мост | Друга легенда посредно веже настанак моста за неког султана, коме се не зна име. Некакав Кустурица се задеси у Цариграду кад је цар требало с неким мегдан да дијели, па се на позив телала јави да замијени цара на мегдану. Цар прихвати његову понуду и рече му да изабере најљепше оружје, али он одговори да има некакву стару кустуру; затим изађе са њом на мегдан и побиједи непријатеља. Тада од султана доби небројено благо, са којим се врати у свој завичај. Када здраво стиже у Нови, сагради лијепе дворе и ханове. Из Новога крену преко Зубаца, те на Грабу сазида велики хан, а одатле дође на ово мјесто на Требишњици, гдје такође науми неки хаир (задужбину) оставити, па одлучи да сагради мост. Неимар ког је довео да му гради мост посумња да Кустурица неће имати довољно новаца, па му рече да најприје треба ријеку даровати: препети конопац преко воде, низ конопац објесити кесу до кесе блага, па то благо у темељ просути. Кустурица одмах на то пристаде, припе конопац и објеси благо, а кад хтједе да га проспе у ријеку, повиче неимар: „Не забога, господару, ја сам само хтио да се увјерим хоћеш ли ти имати толико силно благо да начиниш ћуприју." И пошто заврши мост Кустурица крену даље и куд год да је ишао остављао је задужбине. |
20231101.sr_1419324_11 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%80%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%9B%D0%B0%20%D0%BC%D0%BE%D1%81%D1%82 | Арсланагића мост | Трећа легенда објашњава како је мост добио данашње име; говори о настанку стражарнице на мосту и подсјећа на убирање мостарине. Ово је, заправо, једино предање везано за овај мост у којем је сачувана конкретна историјска материја. У интерпретацији Стевана Делића, Турци се по заузећу Херцеговине нису настанили у Требињу, већ остадоше у Новоме, као аге и господари требињске области, гдје су им били посједи. Живећи у Новоме до краја седамнаестог вијека, када су их Млечани оданде истјерали, нису имали интереса градити онде ћуприју. Кад су Турци из Новога потиснути, они се заклонише у Требиње. Међу њима бијаше и некакав Арслан-бег, који, дошавши у Требиње, нађе ћуприју и добије од султана писмену потврду да преко ње може мостарину купити, јер онуда бијаше од старине џада цијеле Босне и Херцеговине у Нови по со. Арслан-ага, да осигура себи доходан, начини ћуприју кућу, те у њу намјести своје слуге, који су му прелаз наплаћивали... Пандури су овде све до окупације стајали, бранећи ћуприју да је Црногорци не дигну у лагум, а и села не запале. |
20231101.sr_1419324_12 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%80%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%9B%D0%B0%20%D0%BC%D0%BE%D1%81%D1%82 | Арсланагића мост | Мостарина на мосту на Требишњици убирана је од момента кад је завршен и предан саобраћају. Захваљујући управо тој околности, сачувала се једна биљешка у Дубровачком архиву, која је све донедавно остала незапажена, а која разрјешава питање утемељитеља овог споменика. |
20231101.sr_1419324_13 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%80%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%9B%D0%B0%20%D0%BC%D0%BE%D1%81%D1%82 | Арсланагића мост | И овај мост подигао је велики везир Мехмед-паша Соколовић, како је то утврдио др Бранислав Недељковић, који је свој архивски испис уступио на објављивање Војиславу Ђурићу. Соколовић је, како смо већ унапријед видјели, један од државника наше крви који је стекао огромне заслуге за организацију Турске, па је само у нашим крајевима, колико знамо, подигао мостове у Вишеграду, на Требишњици, у Подговири, а вјероватно, и на Жепи, поред разних других задужбина. Дубровчани су веома добро знали да је баш он творац овог грандиозног архитектонског објекта, јер су се тим мостом морали користити одлазећи на Балкан ради трговине или враћајући се из унутрашњости земље са својим трговачким караванама. Висока мостарина и поступци при њеном убирању били су повод да се 10. априла 1575. године двојици дубровачких властелина, Михајлу Климентову Гучетићу и Луки Франову Лукаревићу, који су полазили као клисари харача херцеговачком санџаку, изда наређење, забиљежено на италијанском језику у архивску књигу „Писма и упутства за Левант XXXIII, фолио 19", да настале тешкоће колико год могу отклоне. Соколовић је у то вријеме још живио и дубровачка влада могла га је лако подсјетити на његово завјештање. У упутству поклисарима, узмеђу осталог стоји: |
20231101.sr_1419324_14 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%80%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%9B%D0%B0%20%D0%BC%D0%BE%D1%81%D1%82 | Арсланагића мост | Поменуто је да је још прије изградње моста Филип Дифрен Канеј одсјео у караван-сарају, крај кога је касније настао мост, а којег је - према Лескалопјеу - Мехмед-паша подигао за душу свог сина. Исти поступак се види и у Вишеграду: прво се гради хан, да би велики број радника имао гдје да се смјести, затим се гради мост, на крају оба објекта служе јавним потребама. Веома је чест случај да се уз мост налазио хан, можда су ти ханови већином настајали из потребе да се смјесте радници на градилишту моста, да би послије остали за потребе каравана и путника. Соколовићев ранопреминули син Курт-бег био је неко вријеме херцеговачки санџак-бег и очинска туга старог везира посвећује ове објекте успомени на њега, као што је успомени на своју мајку посветио цркву у родном селу, а успомени на погибију свог братића Али-бега велику џамију у селу Гјузелер у Турској. |
20231101.sr_1419324_15 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%80%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%9B%D0%B0%20%D0%BC%D0%BE%D1%81%D1%82 | Арсланагића мост | Соколовић је за изградњу моста на Требишњици добавио најбоље градитеље и клесаре, који су остварили дјело велике умјетничке врједности. У овом случају ми не знамо који је то градитељ, сигурно није Мимар Синан, али је вјероватно неко из његове школе. Стилска анализа, у поређењу са мимар-Хајрудиновим Старим мостом у Мостару, показује извјесне заједничке елементе, који сигурно нису случајни. Но постоји и много вјероватноће да су и неки дубровачки мајстори радили на овом објекту: сачувао се, наиме, податак да је дубровачка влада у јуну 1568. године послала дванаесторицу зидара: Јакова и Николу Влакушића, Николу Петковића, Марка Франовића, Цветка Илијића, Лазара Марковића, Николу Антунова, Радосава и Вица Николића, Тому Јакобовића, Стјепана Михочевића и Ивана Томковића - херцеговачком санџак-бегу. Толики број зидара морао је радити на неком веома замашном послу, о коме се старао санџак-бег, па није искључено да је то баш био овај мост. Ако је мост завршен између 1572. године и 1574. године, градња је морала бити започета већ 1568. године, што се закључује на основу трајања градње мостова у Вишеграду и Мостару. Треба се сјетити да је управо 1568. године мимар Хајрудин био послат да руководи радовима на тврђави у Макарској, па није искључено да је бар дјелимично и уз пут имао удјела и на овом објекту. |
20231101.sr_1419324_16 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%80%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%9B%D0%B0%20%D0%BC%D0%BE%D1%81%D1%82 | Арсланагића мост | Када су га концем прошлог вијека као, уосталом, и све наше боље старе мостове, називали римским, уколико то није била тотална произвољност, онда их је сигурно на такво резоновање навела сличност овог моста с једнима заиста римским мостом, који је познат под називог Алкантара и налази се у Шпанији. Два лука великог распона, који се ослањају на средњи стуб, ритам ситнијих отвора на прилазним дијеловима и славолук над средњим стубом, на мјесту које одговара капијама порушене стражарнице Арсланагића моста - то су елементи сличности ова два споменика различитих епоха у двије удаљене земље. |
20231101.sr_1419324_17 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%80%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%9B%D0%B0%20%D0%BC%D0%BE%D1%81%D1%82 | Арсланагића мост | По елеганцији облика и пластици маса Арсланагића мост је заузимао завидно мјесто међу нашим мостовима и може се равноправно мјерити са мостарским и вишеградским. |
20231101.sr_1419324_18 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%80%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%9B%D0%B0%20%D0%BC%D0%BE%D1%81%D1%82 | Арсланагића мост | На локацији овог моста имамо наглашено асиметричан попречни профил ријеке, са јако наглашеном стрмом десном обалом. Асиметрија укомпонираних облика, логично прилагођена профилу ријеке, даје објекту грандиозним масама посебну мекоћу линије, која његову строгу архитектуру приближава скулпторалном третману. |
20231101.sr_1419324_19 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%80%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%9B%D0%B0%20%D0%BC%D0%BE%D1%81%D1%82 | Арсланагића мост | Мост је утемељен у релативно плитком кориту ријеке на неуобичајен начин, који је, међутим, сагледљив при уочавау цијеле концепције. Доминира снажан средишњи пилон, ширине 3,57 метара, а дужине, укључивши узводни браник и низводни контрафор, скоро пуних девет метара (8,97 метара). Између централног стуга и приобалних конструкција распони су приближно једнаки; ти распони су подијељени секундарним стубовима у кориту ријеке у приближном односу 1:2, тако да је распон према средишњем стубу два пута већи од распона између приобалне конструкције и првог стуба. Преко овако распоређених стубова, у омјерима 1:2:2:1, корито ријеке је пресвођено са четири полукружна свода. Тачне мјере отвора и стубова су следећи (мјерено од лијеве према десној обали): |
20231101.sr_1419324_20 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%80%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%9B%D0%B0%20%D0%BC%D0%BE%D1%81%D1%82 | Арсланагића мост | С обзиром на асиметричан профил корита, приобалне конструкције се знатно разликују. На десној обали имамо заштитне крилне зидове, преко којих се продужује прилазни дио моста у укупној дужини од осам метара; на лијевој обали, ипак, прилазна рампа, у дужини од 22 метра, представља разрађен систем којим се нивелета моста продужује у континуираном правцу до терена, а која сам терен висински диференцира у два ниова, остављајући на нижем нивоу три мања пропусна отвора за случај великих вода. Ови пропусни отвори на грандиозном Арсланагића мосту чине се ситним детаљем, а у ствари представљају конструкцију једног мањег мостића на три отвора: њихов распон је 2,10 и 1,27 метара, стубови између отвора су 90 и 95 центиметара, а свеукупна дужина је 8,35 центиметра. |
20231101.sr_1419324_21 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%80%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%9B%D0%B0%20%D0%BC%D0%BE%D1%81%D1%82 | Арсланагића мост | Специфичан распоред стубова и отвора резултирао је и посебним фасадним изгледом моста. Два наглашена средња отвора, полукружно засвођена, разликују се за око један метар у ширини, а пропорционално томе и у висини. Њихова лежишта на средњем и бочним стубовима се разликују обликовно и по висини: на средњем стубу они расту из вертикалне конструкције и почињу на вишој коти, док на секундарним стубовима израстају конзолно изнад саме површине воде. На тај начин настаје оптичко дјеловање јачег наслањања отвора на централни пил. Нивелета моста, постављена тако да готово тангира велике отворе изнад тјемена, лагано пада према нижој лијевој обали - овај лагани пад омогућио је неједнак распон отвора; над средином великих отвора та нивелета се ломи и онда се с јачим падом спушта према обалама. На средњем дијелу пад нивелете износи око 3%, а на бочним дијеловима 17% и 20%. Нивелета моста наглашена је на фасадама објекта профилираним вијенцем, који је у равнини стазе преко моста, а на вијенцу почива масиван коркалук од камених плоча дебљине 20-22 центиметра. |
20231101.sr_1419324_22 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%80%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%9B%D0%B0%20%D0%BC%D0%BE%D1%81%D1%82 | Арсланагића мост | Због неуобичајене пропорције средњих и бочних лукова моста, чији су радијуси приближно у омјеру 1:2, уз наведени пад нивелете ипак би изнад бочних сводова остала велика маса чеоних зидова. Да ово избјегне, стари градитељ је изнад мањих сводова убацио још једну етажу, по један полукружан олакшавајући отвор, чији је распон на лијевој страни 5,42 метра, а на десној 5,49 метара. Види се да се и овде појављује приближан однос 2:3, мада је могуће да је ово настало сасвим случајно. |
20231101.sr_1419324_23 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%80%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%9B%D0%B0%20%D0%BC%D0%BE%D1%81%D1%82 | Арсланагића мост | Ширина моста од свода до свода нешто варира, што је, можда, посљедица накнадних деформација, а креће се око 4 метра, док је стаза на мосту 3,5 метара. Секундарна пластика чеоних лукова и вијенаца суздржљива је, али зато снажна; градитељ је умио да у пропорцији с величином објекта да мјерило сваком детаљу, водећи рачуна о пластичном ефекту који треба да се добије. Но најважнији пластични ефекат намијењен је конструктивно неопходном средњем пилону, који својим трокутастим габаритом избија испод тлоцртне контуре моста за 3,60 метара узводно, а полигоналним низводним потпорњем за 1,5 метара. На секундарним стубовима ови испади су дискретнији, иако формални исти. По вертикали стубови моста дижу се неуобичајено високо и завршавају скоро равно. Ако погледамо са узводне стране, стубови секундарног карактера завршавају ниже од главног стуба, управо у пропорционалном односу са својом ширином и мјерним диференцијама у троцртним габаритима. Може се константовати да влада пуна пропорционална одмјереност свих детаља међусобно, што је могао реализовати само темељно школован градитељ са дугогодишњим искуством. |
20231101.sr_1419324_24 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%80%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%9B%D0%B0%20%D0%BC%D0%BE%D1%81%D1%82 | Арсланагића мост | Са низводне стране средњи пил је посебно пластично разрађен: постепеним испуштањем словеја клесанаца полигонални тлоцрт прелази у правоугаони, који се диже све до висине стазе на мосту, стварајући са низводне стране проширење аналогно софи на вишеградском мосту. Не може се, међутим, рећи како је овај пил у првобитном облику био завршен, јер су, свакако, настајале преинаке, које су већ давно упропастиле оригиналну форму. |
20231101.sr_1419324_25 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%80%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%9B%D0%B0%20%D0%BC%D0%BE%D1%81%D1%82 | Арсланагића мост | Над овим пилом је, наиме, постојала стражарница на мосту, која се у неким најстаријим илустрацијама још може видјети, а која је уклоњена око 1890. године. Била је то једнокатница, зидана од камена, висока око 4 метра, испод куће је био пролаз са двије засвођене капије, са двоструким јаким крилима и мандалима, а на горњем боју је била просторија за чуваре. Према традицији, коју смо већ изнијели, стражарницу је подигао Арслан-ага, што није искључено, јер смо видјели да је и на вишеградском мосту оваква кућица настала накнадно. Пошто је срушена вишеградска стражарница, указао нам се портал са натписима и софа, а питање је није ли рушењем стражарнице на овом објекту уништен и неки његов првобитни дио. Године 1890. поред уклањања стражарнице извршени су и неке мање поправке, и како је Делић записао, то је прва поправка овог моста коју народ памти. |
20231101.sr_1419324_26 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%80%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%9B%D0%B0%20%D0%BC%D0%BE%D1%81%D1%82 | Арсланагића мост | Остварење пројекта хидроенергетског система на Требишњици угрозило је опстанак споменика културе у њеној долини. Уз консултацију најширег круга југословенских стручњака, историчара умјетности, архитеката и конзерватора, постављен је за нас јединствен начин конзервације најврједнијих од њих: њихово преношење на нове погодне локације, које остају изван потопљеног подручја. На тај начин спасен је манастир Добричево са фрескама и неким пратећим зградама, а исти поступак требало би да буде примијењен и на Арсланагића мост. |
20231101.sr_1419324_27 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D1%80%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%9B%D0%B0%20%D0%BC%D0%BE%D1%81%D1%82 | Арсланагића мост | Приликом избора нове локације посебно је узета у обзир околност да се на најближој периферији самог Требиња могу наћи погодни профили корита ријеке, на које би се трансплатирао овај споменик. На тај начин би Арсланагића мост и на новој локацији имао практично-функционални, културни, туристички и урбанистички значај. Могућности погодног уклапања габарита моста на шест могућих локација анализиране су у претпројектима, које је радио инжењер Милан Гојковић у сарадњи са надлежним заводима за заштиту споменика културе; ове анализе објављене су у Зборнику заштите споменика културе 1963. године. |
20231101.sr_1419327_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/152.%20%D0%B2%D0%B5%D1%87%D0%B8%D1%82%D0%B8%20%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%B1%D0%B8%20%D1%83%20%D1%84%D1%83%D0%B4%D0%B1%D0%B0%D0%BB%D1%83 | 152. вечити дерби у фудбалу | 152. вечити дерби је фудбалска утакмица одиграна на стадиону Партизана у Београду 17. септембра 2016. године. Ова утакмица је играна у оквиру 9. кола Суперлиге Србије у сезони 2016/17. Партизан је победио Црвену звезду са 1:0 (0:0). Главни судија на утакмици био је Милорад Мажић из Врбаса. |
20231101.sr_1419327_1 | https://sr.wikipedia.org/wiki/152.%20%D0%B2%D0%B5%D1%87%D0%B8%D1%82%D0%B8%20%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%B1%D0%B8%20%D1%83%20%D1%84%D1%83%D0%B4%D0%B1%D0%B0%D0%BB%D1%83 | 152. вечити дерби у фудбалу | Помоћне судије: Милован Ристић, Далибор Ђурђевић, Срђан Милутиновић, Игор Стојилковић, Марко Поповић |
20231101.sr_1419328_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/Americijum%28IV%29%20fluorid | Americijum(IV) fluorid | Americijum(IV) fluorid ili americijum tetrafluorid je hemijsko jedinjenje koje se sastoji od americijuma i fluorida. Njegova formula je AmF4. |
20231101.sr_1419336_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/Blue%20House | Blue House | -{Blue House}- (, негде познатији и као Плава кућа) је српски студио који се бави музичком продукцијом, као и синхронизацијом анимираних филмова и серија. У власништву је предузећа -{United Group}-. |
20231101.sr_1419339_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/Americijum%28II%29%20hlorid | Americijum(II) hlorid | Americijum(II) hlorid ili americijum dihlorid je hemijsko jedinjenje koje se sastoji od americijuma i hlora. Njegova formula je AmCl2. |
20231101.sr_1419345_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9B%D0%B8%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B8%20%D0%BF%D0%B0%D1%80%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC | Лирски паралелизам | Лирски паралелизам је термин стилистике за подврсту стилске фигуре понављања и означава понављање реченичних делова или читавих реченица. Једно је од основних стилских средстава поезије. |