Datasets:

rasdani

/

cohere-wikipedia-2023-11-sr-1.5k-articles

like 0

20231101.sr_1517_23

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0

Србија

Биогеографски, на територији Србије налазе се две зоналне вегетације (односно, два биома) — већи део површине припада биому широколисних и мешовитих шума умерених предела, док предели изнад горње шумске границе припадају биому тундри (алпијске тундре). У оквиру шумског биома присутна су четири екорегиона: балканске мешовите шуме (заузимају највећи део територије јужно од Саве и Дунава), панонске мешовите шуме (заузимају Панонску низију са ободним пределима), динарске мешовите шуме (мала површина у југозападном делу Србије) и родопске планинске мешовите шуме (мала површина у југоисточном делу Србије). У оквиру биома тундри развијена је високопланинска зељаста вегетација алпијских ливада и камењара. Поред зоналне вегетације, заступљени су и други вегетацијски облици, у зависности од локалних услова, нпр. низијске ливаде, тресаве, степски фрагменти. Панчићева оморика је ендемит подручја Подриња, западне Србије и источне Српске (околина Вишеграда). Име је добила по српском ботаничару Јосифу Панчићу који ју је открио на планини Тари 1875. године, код села Заовине и Растишта. Панчићева оморика је танко, витко, до 50 m високо четинарско дрво.

20231101.sr_1517_24

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0

Србија

Фауна Србије је доста разноврсна, што значи да је велики број животињских врста које су регистроване на територији Европе присутно и у Србији. По прецизном попису — чак 43,3%. Подаци кажу да се у водама и око њих налази 110 врста риба и 20 врста водоземаца, да на територији Србије живи најмање 45 врста гмизаваца, око 260 врста птица гнездарица и 94 врсте сисара. Најчешће врсте дивљачи на које се може наићи у Србији су европски јелен, јелен лопатар, срна, дивокоза, муфлон, дивља свиња, медвед, куна златица, куна белица, јазавац, веверица, обични пух, зец, ласица, вук, обични рис, шакал, риђа лисица , ракунолики пас и твор. Остале животињске врсте које настањују Србију су јежеви, гуштери, змије, као и разни инсекти попут лептира.

20231101.sr_1517_25

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0

Србија

Србију насељавају и следеће врсте дивљих птица: врабац, славуј, кос, дрозд, сива чапља, дивља гуска, дивља патка кржуља, дивља патка риђоглава, јастреб кокошар, лештарка, јаребица камењарка, пољска јаребица, препелица, фазан, лиска црна, шумска шљука, голуб гривнаш, голуб пећинар, голуб дупљаш, гугутка, грлица, сојка (креја), гачац, сива врана и сврака.

20231101.sr_1517_26

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0

Србија

Многи канали, природна и вештачка језера одличан су потенцијал за разноврсност рибљег фонда. У најчистијим водама могу се пронаћи поточни и речни ракови, а уобичајено се на различитим локацијама пеца кечига, шаран, поточна и језерска пастрмка, смуђ, штука и велики број врста беле рибе.

20231101.sr_1517_27

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0

Србија

Некада је Шумадија са разлогом носила то име, због густих и непроходних шума које су се у њој налазиле. Ретко ко би разумео жалбе путника из прве половине 19. века да су се са великим потешкоћама пробијали кроз изузетно густе и непроходне шуме Кнежевине Србије.

20231101.sr_1517_28

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0

Србија

Србија има 2.000.000 хектара шума и оне годишње произведу око 8.000.000 тона кисеоника. У Србији се годишње сагори 4.000.000 тона огревног дрвета, што значи да је допринос Србије светском билансу угљен-диоксида око 6.000.000 тона годишње.

20231101.sr_1517_29

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0

Србија

На Балкану има много различитих врста шума. Ако се зна да на овим просторима живи око 50 различитих врста високог дрвећа, и да готово свака та врста на одређеним местима изграђује своју шуму, може се замислити колико су разноврсни шумски екосистеми.

20231101.sr_1517_30

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0

Србија

Веће шуме у Србији: Кошутњак, Молинска шума, Шалиначки луг, Липовичка шума, Валмиште, Бојчинска шума и друге.

20231101.sr_1517_31

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0

Србија

У Републици Србији постоје два национална парка у процесу заштите, Стара планина и Кучај-Бељаница, као и пет националних паркова:

20231101.sr_925_40

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BB%D0%B1%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0

Албанија

Римско царство је подељено 395. године након смрти Теодосија I на Источно и Западно римско царство делом због све већег притиска претњи током варварских инвазија. Од 6. до 7. века, Словени су прешли Дунав и у великој мери апсорбовали староседеоце Старе Грке, Илире и Трачане на Балкану; тако се Илири последњи пут помињу у историјским записима у 7. веку.

20231101.sr_925_41

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BB%D0%B1%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0

Албанија

У 11. веку, Велики раскол је формализовао прекид општења између Источне православне и Западне католичке цркве који се у Албанији огледа кроз појаву католичког севера и православног југа. Албанци су насељавали западно од Окридског језера и горњу долину реке Шкумбе и основали кнежевину Арбанон 1190. године под вођством Прогона од Крује. Краљевство су наследили његови синови Ђин и Димитри.

20231101.sr_925_42

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BB%D0%B1%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0

Албанија

Након смрти Димитера, територија је дошла под власт албанско-грчког Грегорија Камонаса, а потом под Голема од Крује. У 13. веку кнежевина је распуштена. Арбанон се сматра првом скицом албанске државе, која је задржала полуаутономни статус као западни крај Византијског царства, под византијским Дукајем из Епира или Ласкаридима из Никеје.

20231101.sr_925_43

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BB%D0%B1%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0

Албанија

Крајем 12. и почетком 13. века Срби и Млечани су почели да заузимају територију. Етногенеза Албанаца је неизвесна; међутим, прво неоспорно помињање Албанаца датира у историјским записима из 1079. или 1080. године у делу Михаела Аталиатеса, који наводи да су Албанци учествовали у побуни против Цариграда. У овом тренутку Албанци су били потпуно христијанизовани.

20231101.sr_925_44

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BB%D0%B1%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0

Албанија

Неколико година након распада Арбанона, Карло Анжујски је закључио споразум са албанским владарима, обећавајући да ће заштитити њих и њихове древне слободе. Године 1272. основао је Краљевину Албанију и освојио крајеве од Епирске деспотовине. Краљевина је полагала право на целу територију централне Албаније од Дирахија дуж обале Јадранског мора до Бутринта. Католичка политичка структура била је основа за папске планове ширења католичанства на Балканском полуострву. Овај план је такође наишао на подршку Јелене Анжујске, рођаке Карла Анжујског. Током њене владавине подигнуто је око 30 католичких цркава и манастира углавном у северној Албанији. Унутрашње борбе за власт унутар Византијског царства у 14. веку омогућиле су најмоћнијем српском средњовековном владару Стефану Душану да успостави царство које је обухватало целу Албанију осим Драча. Године 1367. разни албански владари оснивају деспотовину Арту. За то време створено је неколико албанских кнежевина, посебно Кнежевина Албанија, Кнежевина Кастриоти, кнежевина Берат и Кнежевина Дукађини. У првој половини 15. века, Османско царство је извршило инвазију на већи део Албаније, а под Скендербегом је као владаром одржана Љешка лига, који је постао национални херој албанске средњовековне историје.

20231101.sr_925_45

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BB%D0%B1%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0

Албанија

Док је још увек трајао Први балкански рат у Валони је 28. новембра 1912. декларисана независност Албаније која није била међународно призната. Потписивањем Лондонског мира 30. маја 1913, великим силама је поверена одлука о статусу дела дотадашње територије Османског царства који практично обухвата територију данашње Албаније. Шест великих сила су на основу тога 29. јула 1913. формирале нову државу Кнежевину Албанију, детаљније одредиле њене границе и именовале првог кнеза, немачког племића Вилхелма од Вида.

20231101.sr_925_46

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BB%D0%B1%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0

Албанија

Убрзо по избијању Првог светског рата, кнез Вилхелм од Вида је 3. септембра 1914. напустио Албанију чиме је власт Кнежевине Албаније престала да постоји а у Албанији је завладало безвлашће. Почетком октобра Есад-паша Топтани се вратио преко Србије у Албанију и уз подршку Србије почетком октобра 1914. прогласио нову албанску државу Албански Исламски Емират. Део великих сила, припадница Антанте, је прекршио одредбе Лондонског мира и у циљу привлачења Италије у свој блок и њеног увлачења у рат са централним силама тајним Лондонским пактом од 26. априла 1915. промениле територијални статус и границе Албаније и доделиле луке Сасено и Валону Италији (Италија их је већ била окупирала 30. октобра и 26. децембра 1914) и притом образовале малу албанску државу под италијанским протекторатом. Одредбама тајног Лондонског пакта су Француска и Уједињено Краљевство задржале право да затраже деобу Албаније између Србије, Црне Горе и Грчке чему се Италија не би противила. Србији и Црној Гори је овим уговором додељена албанска обала до ушћа Дрима. Када је Аустроугарска, после победе над Краљевином Србијом и Краљевином Црном Гором, почела заузимање територије Албаније, Есад-паша Топтани је у име Албанског Исламског Емирата објавио рат централним силама. Аустроугарска је у јануару 1916. окупирала Албанију због чега је Есад-паша био присиљен да напусти земљу. Француска је потом у јуну 1916. извршила заузимање региона око града Корча на југоистоку Албаније и прогласила Републику Корча под својом контролом.

20231101.sr_925_47

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BB%D0%B1%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0

Албанија

По завршетку Првог светског рата је била организована мировна конференција у Паризу. На овој конференцији је био присутан и Есад-паша под окриљем делегације Краљевине СХС и као представник Албаније на мировној конференцији је поднео меморандум о Албанији крајем априла 1919. године. У Паризу је тада одређени број његових присталица конституисао националну скупштину и формирао Краљевину Албанију, крунишући Есад-пашу за краља. Есад-паша Топтани је убијен у атентату 13. јуна 1920. године када је излазио из Хотела Континентал у улици Кастиљоне у Паризу, са намером да крене на пут у Албанију на своју краљевску инаугурацију. Убица је идентификован као Авни Рустеми.

20231101.sr_925_48

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BB%D0%B1%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0

Албанија

Од 1928. на даље, земљом је владао Зог I од Албаније до италијанске инвазије Албаније 1939, када је Албанија постала марионетска држава Италије.

20231101.sr_926_18

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B0%D0%BF%D0%B0%D0%BD

Јапан

Током 16. вијека у Јапан стижу први исусовачки мисионари из Португалије, чиме започиње трговинска и културна размјена између Јапана и Запада. Ода Нобунага је искористио европску технологију и ватрено оружје да порази већи број даимјоа. Његова успостава власти означила је почетак Азучи-Момојама периода (1573—1603). Након што је убијен 1582. године, његов насљедник Тојотоми Хидејоши је 1590. ујединио земљу и покренуо двије неуспјеле инвазије на Кореју, 1592. и 1597. године.

20231101.sr_926_19

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B0%D0%BF%D0%B0%D0%BD

Јапан

Као намјесник Хидејошијевог сина, Токугава Ијејасу је искористио могућност да придобије политичку и војну подршку. Након избијања рата Токугава је поразио противничке кланове у бици код Секигахаре 1600. године. Од цара Го-Јозеија је добио је титулу шогуна 1603. и успоставио Токугава шогунат у Еду (данашњи Токио). Токугава шогунат је усвојио мјере међу којима су буке шохато, као правилник понашања за контролу аутономних даимјоа; и 1639. године сакоку (затворена земља), изолационистичку политику која је трајала током два и по вијека слабог политичког јединства познатог као Едо период (1603—1868). Проучавање западњачких наука, познатих као рангаку, настављено је преко холандске енклаве у Деџими у Нагасакију. Такође, током Едо периода дошло је развоја кокугакуа (националне студије), јапанског проучавања Јапана.

20231101.sr_926_20

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B0%D0%BF%D0%B0%D0%BD

Јапан

Комодор Америчке ратне морнарице Метју Пери приморао је Јапан да се отвори за спољашњи свијет склањањем Споразума из Канагаве 31. марта 1854. године. Слични споразуми који су услиједили са земљама Запада током Бакумацу периода изазвали су економску и политичку кризу. Оставка шогуна довела је до Бошин рата и успоставе централизоване државе на чијем челу се налазио цар (Меиџи обнова).

20231101.sr_926_21

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B0%D0%BF%D0%B0%D0%BD

Јапан

Упуштајући се у активан процес вестернизације током Меиџи обнове 1868. године, Јапан је прихватио западне политичке, правосудне и војне институције и западни културни утицај интегрисао је традиционалну културу са савременом индустрализацијом. Кабинет је организовао Државни савјет, донио Меиџи устав и сазвао Теикоку-гикаи (Царско вијеће). Током Меиџи обнове Јапанско царство је постало индустријализована свјетска сила која је учествовала у војним сукобима ради ширења своје сфере утицаја. Иако су Француска и Уједињено Краљевство показале неки интерес, европске силе су увелико игнорисале Јапан и умјесто њега су се концентрисале на Кину. Француска се повукла након свог неуспјеха у Мексику и пораза од Нијемаца. Након побједа у Првом кинеско-јапанском рату (1894—1895) и Руско-јапанском рату (1904—1905), Јапан је овладао територијом Тајвана, Кореје и јужном половином Сахалина. Осим империјалистичких успјеха, Јапан је такође много уложио у свој привредни раст, што је довело до раздобља привредног процвата у земљи, који је трајао до Велике кризе. Број становника Јапана је порастао са 35 милиона 1873. на 70 милиона 1935. године.

20231101.sr_926_22

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B0%D0%BF%D0%B0%D0%BD

Јапан

У Првом свјетском рату, Јапан се придружио Савезницима и заузео њемачке посједе, правећи напредак у Кини.

20231101.sr_926_23

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B0%D0%BF%D0%B0%D0%BD

Јапан

Почетак 20. вијека био је раздобље Таишо демократије (1912—1926), али је двадесетих година крхка демократија пала под политичким помаком ка статизму, доношењем закона против политичких дисидената и низа неуспјелих пучева. Овај процес је убрзан тридесетих година, растом нових радикалних националистичких скупина које су дијелиле непријатељство према либералној демократији и посвећеност према експанзионизму у Азији. Јапански експанзионизам и милитаризам, заједно са тоталитаризмом и ултранационализмом преобликовао је земљу. Јапан је 1931. године извршио инвазију и окупацију Манџурије и због међународне осуде овог акта, напустио је Друштво народа 1933. године. Јапан је 1936. потписао Антикоминтернски пакт са Њемачком, а потписивањем Тројног пакта 1940. постао је дио Сила Осовине. Совјетско-јапански пакт о неутралности је потписан 13. априла 1941. године.

20231101.sr_926_24

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B0%D0%BF%D0%B0%D0%BD

Јапан

Јапанско царство је извршило инвазију на остатак Кине 1937. што је подстакло избијање Другог кинеско-јапанског рата (1937—1945). Јапанска царска војска је брзо заузела кинеску престоницу Нанкинг и починила велики масакр. Године 1940. извршена је инвазију на Француску Индокину, након чега је САД увео нафтни ембарго Јапану. Јапанске снаге су 7. и 8. децембра 1941. извршиле изненадни напад на Перл Харбор, напале британске снаге у Малаји, Сингапуру и Хонгконгу и објавиле рат САД и Британској империји, доводећи САД и УК на Тихоокеанско ратиште Другог свјетског рата. Након савезничких побједа широм Тихог океана у наредне четири године, које су довеле до совјетске инвазије Манџурије и атомског бомбардовања Хирошиме и Нагасакија 1945. године, Јапан је 15. августа исте године пристао на безусловну предају. Током рата погинуло је десетине милиона људи, а највећи дио јапанске индустрије и инфраструктуре је уништен. Након рата Савезници (предвођени САД) са окупираних подручја и војних кампова широм Азије иселили су неколико милиона етничких Јапанаца, тим у великој мјери елиминишући Јапанску империју и обнављајући независност освојених територија. Такође, Савезници су 3. маја 1946. формирали Међународни војни трибунал за Далеки исток ради суђења за ратне злочине јапанским генералима.

20231101.sr_926_25

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B0%D0%BF%D0%B0%D0%BD

Јапан

Јапан је 1947. године усвојио нови либерално-демократски устав. Савезничка окупација Јапана је окончана споразумом у Сан Франциску 1952, а Јапан је постао чланица Организације уједињених нација 1956. године. Недуго затим, Јапан је почео да биљежи убрзани привредни раст да би постао 2. највећа привреда свијета, све до 2010. када је то мјесто преузела Кина. Привредни успон је окончан половином деведесетих година 20. вијека када је држава запала у велику рецесију. Почетком 21. вијека дошло је постепеног опоравка привреде. Најснажнији забиљежени земљотрес у историји Јапана погодио је ову земљу 11. марта 2011, што је изазвало Фукушимску катастрофу, једну од најгорих катастрофа у историји нуклеарне енергије.

20231101.sr_926_26

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B0%D0%BF%D0%B0%D0%BD

Јапан

Јапан укупно има 6.852 острва која се протежу дуж тихоокеанске обале источне Азије. Земља, укључујући сва острва под својом контролом, лежи између 24° и 46° сјеверне географске ширине и 122° и 146° источне географске дужине. Матична острва, од сјевера према југу, јесу Хокаидо, Хоншу, Шикоку и Кјушу. Рјукју острва, која укључују Окивану, острвски су ланац јужно од Кјушуа. Заједно та острва чине заједницу познату као Јапански архипелаг.

20231101.sr_94470_6

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A5%D0%B5%D0%BA%D1%82%D0%B0%D1%80

Хектар

Метричком систему мерења је први пут дата законска основа 1795. године од стране Француске револуционарне владе. Закон од 18. жерменалa, година -{III}- (7. април 1795) дефинисао је пет мерних јединица:

20231101.sr_94470_7

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A5%D0%B5%D0%BA%D1%82%D0%B0%D1%80

Хектар

Године 1960, када је метрички систем ажуриран као Међународни систем јединица (СИ), ари нису добили међународно признање. Међународни комитет за тегове и мере () не помиње аре у тренутној (2006) дефиницији СИ, али класификује хектар као „ван-СИ јединицу прихваћену за употребу у Међународном систему јединица (СИ)”.

20231101.sr_94470_8

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A5%D0%B5%D0%BA%D1%82%D0%B0%D1%80

Хектар

Европска економска заједница (-{EEC}-) је 1972. године донела директиву -{71/354/EEC}-, која је каталогизовала мерне јединице које се могу користити у Заједници. Јединице које су каталогизоване реплицирале су препоруке -{CGPM}--а, допуњене са неколико других јединица укључујући аре (и имплицитно хектар) чија је употреба била ограничена на мерење земљишта.

20231101.sr_94470_9

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A5%D0%B5%D0%BA%D1%82%D0%B0%D1%80

Хектар

Називи центиар, дециар, декар и хектар су изведени додавањем стандардних метричких префикса оригиналној основној јединици површине, ар.

20231101.sr_94470_10

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A5%D0%B5%D0%BA%D1%82%D0%B0%D1%80

Хектар

Децимилиар (понекад се види у процени катастарске површине парцела некретнина) је ари или један квадратни дециметар.

20231101.sr_94470_11

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A5%D0%B5%D0%BA%D1%82%D0%B0%D1%80

Хектар

Ар ( или ) је јединица површине, једнака 100 квадратних метара (), која се користи за мерење површине земљишта. Дефинисан је старијим облицима метричког система, али је сада ван модерног Међународног система јединица (СИ). Још увек се обично користи у говору за мерење некретнина, посебно у Индонезији, Индији и у разним европским земљама.

20231101.sr_94470_12

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A5%D0%B5%D0%BA%D1%82%D0%B0%D1%80

Хектар

На руском и неким другим језицима бившег Совјетског Савеза, ар се назива сотка ( — „сто”, тј. 100 -{m}-2 или хектара). Користи се за описивање величине приградских дача или баштенских парцела или малих градских паркова где би хектар био превелик.

20231101.sr_94470_13

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A5%D0%B5%D0%BA%D1%82%D0%B0%D1%80

Хектар

Декар је изведен од дека и ар, и једнак је 10 ари или 1000 квадратних метара. Користи се у Норвешкој и у бившим османским областима Блиског истока и Балкана (Бугарска) као мера копнене површине. Уместо назива декар, обично се користе називи традиционалних земљишних мера, редефинисани као један декар:

20231101.sr_94470_14

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A5%D0%B5%D0%BA%D1%82%D0%B0%D1%80

Хектар

-{Official SI website: Table 6. Non-SI units accepted for use with the International System of Units}-

20231101.sr_1409009_12

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%92%D0%BE%D1%80%D1%92%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B8

Карађорђевићи

Кнегиња Јелена Карађорђевић (1884—1962), кћи краља Петра I, удата за руског великог кнеза Ивана Константиновича Романова

20231101.sr_1409009_13

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%92%D0%BE%D1%80%D1%92%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B8

Карађорђевићи

Краљица Марија Карађорђевић (1900—1961), супруга краља Александра I, кћи румунског Краља Фердинанда I

20231101.sr_1409009_14

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%92%D0%BE%D1%80%D1%92%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B8

Карађорђевићи

Краљица Александра Карађорђевић (1921—1993), супруга краља Петра II, кћи грчког краља Александроса I

20231101.sr_1409009_15

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%92%D0%BE%D1%80%D1%92%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B8

Карађорђевићи

Престолонаследник Александар Карађорђевић (1945-), син краља Петра II, тренутни старешина краљевског дома; у јавности се појављује као Њ. К. В. Престолонаследник Александар II

20231101.sr_1409009_16

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%92%D0%BE%D1%80%D1%92%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B8

Карађорђевићи

Кнегиња Кнегиња Јелисавета Карађорђевић (1936—), удавана за Хауарда Оксенберга (брак разведен, ћерке Кристина и Катарина Оксенберг), Нила Балфура (брак разведен, син Николас Августус Балфур) и Мануела Уљоу Елијаса (преминуо)

20231101.sr_1409009_17

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%92%D0%BE%D1%80%D1%92%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B8

Карађорђевићи

Доласком на српски престо краља Петра I Карађорђевић 1903. године, завладала је Краљевином Србијом династија Карађорђевић. Доношењем породичног правилника за чланове Краљевског дома Карађорђевића 1909. и устоличењем нове краљевске династије 1903. године, установљена је и потврђена титула кнеза од Србије коју је понео краљев млађи брат Арсеније Карађорђевић-Арсен. Изворна титула коју су до тада носили чланови династије Карађорђевић наслеђену од кнеза Александра. Најстарији живи члан ове гране и уопште породице Карађорђевић је Њено Краљевско Височанство кнегиња Јелисавета П. Карађорђевић од Србије и Југославије. Чланови кнежевске породице немају наследно право на престо Србије. Чланови кнежевског дома заузимају истакнуто место у историји краљевине Србије и Југославије. Својим породичним везама, браковима ова грана краљевске породице Карађорђевић ородила у директним линијама са најплеменитијим породицама Европе, са руском кнежевском породицом Демидов, краљевском породицом Грчке и Данске, краљевском породицом Италије и кнежевском породицом Лихтенштајна. Блиске рођачке везе одржавају са британском краљевском кућом, и имају право на наслеже британске круне. Најистакнутији члан ове гране династије Карађорђевић је кнез Павле, који је као кнез регент 1934. године након убиства краља Александра Карађорђевића, водио државу као главни од тројице намесника краља Петра II. Мушки чланови су се опредељивали за војну службу, тако је кнез Арсен служио војску у руској царској армији у чину генерала, кнез Павле официр војске краљевине Србије, СХС и Југославије, кнез Александар ступио је као добровољац у британску војску као пилот РАФ-а.

20231101.sr_1409009_18

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%92%D0%BE%D1%80%D1%92%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B8

Карађорђевићи

Старешинство над кнежевском породицом носи кнез Димитрије, након смрти свог оца кнеза Александра П. Карађорђевића 2016. године.

20231101.sr_1409009_19

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%92%D0%BE%D1%80%D1%92%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B8

Карађорђевићи

На штиту иберијског типа, црвене боје налази се бели двоглави орао који носи на грудима црвени штит са белим крстом и 4 оцила. Око штита налази се бордура жуте боје. Окруњен је краљевском круном Карађорђевића. Српска краљевска круна се налази само на грбу кнеза Александра и кнегиње Јелисавете као потомака владајућег регента кнеза Павла, док се на грбовима потомака кнеза Александра налази златна краљевска хералдичка круна, са пратећим хералдичким елементима на грбу. Године 2006. кнез Александар је одлучио да уклони грбове Хрватске и Словеније са свог грба, и уреди хералдичка знамења за своје потомке.

20231101.sr_1409009_20

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%92%D0%BE%D1%80%D1%92%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B8

Карађорђевићи

Петар II Карађорђевић је једини најстарији син из династије који је дошао на престо. Његов отац Александар, деда Петар и прадеда Александар су сви били млађи синови. Кнез Павле је као син јединац изузетак, пошто је био на челу државе као један од 3 намесника током 1934—41. Традиција је настављена и након што Карађорђевићи нису на челу државе, пошто се најстарији син престолонаследника Александра, Петар одрекао звања наследника у корист млађег брата Филипа.

20231101.sr_803_65

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B5%D1%87

Беч

Чувена Албертина припада такође дворском комплексу Хофбурга. Овај музеј обухвата импозантну збирку графика са око 65.000 цртежа и преко милион графика што је чини највећом на свету. У новом делу комплекса Хофбурга налази се Ефески музеј који представља део Музеја историје уметности, колекција старих музичких инструмената као и збирка дворских ловачких трофеја.

20231101.sr_803_66

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B5%D1%87

Беч

Са супротне стране Ринга у односу на Хофбург налази се Трг Марије Терезије и два, готово идентична музејска здања, Природњачког и претходно поменутог Музеја историје уметности. Музеј историје уметности обухвата обимну колекцију слика из доба ренесансног сликарства, мајсторска дела Бројгела, Рембранта, Рубенса, Тициана и других, док се у Природњачком музеју чува статуета Вилендорске Венере, ремек-дело палеолитске уметности.

20231101.sr_803_67

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B5%D1%87

Беч

Бечки Кварт музеја представља један од највећих културних, музејских комплекса на свету. Он обухвата Музеј модерне уметности (МУМОК), Леополдов музеј у коме се налази импозантна збирка дела Егона Шилеа поред колекција дела из доба Бечког сецесионизма, модерне и аустријског експресионизма (Густав Климт, Оскар Кокошка и други), Галерија уметности, Архитектонски музеј, Кварт плеса и игара, Атеље 21 и Дечји музеј Зоом.

20231101.sr_803_68

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B5%D1%87

Беч

Музеј Белведере, смештен у истоименој барокној палати, презентује уметност Аустрије од средњег века, преко доба барока, до почетка 20. века, од чега су најпознатији радови Густава Климта и Егона Шилеа. Посетиоце привлачи и Моцартова кућа где је он компоновао познату оперу Фигарова женидба (због чега је и ранији назив овог здања био Фигарова кућа).

20231101.sr_803_69

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B5%D1%87

Беч

На Карловом тргу налази се Музеј града Беча () који документује различите епохе у историји града кроз једну сталну и многобројне сезонске поставке и експонате.

20231101.sr_803_70

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B5%D1%87

Беч

Од осталих музеја значајно је поменути Музеј примењене уметности (), Јеврејски музеј, Технички музеј, Музеј сатова, Зигмунд Фројд музеј, Лихтенштајн музеј, Војно-историјски музеј, Музеј трамваја и Криминалистички музеј. Поред ових, треба споменути и познато изложбено здање бечких сецесиониста, изложбени простор уметничког форума аустријске банке () као и квартовске музеје сваког од 23 округа града Беча.

20231101.sr_803_71

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B5%D1%87

Беч

Бечку архитектуру карактерише шароликост стилова многобројних историјских епоха почевши од романске Рупретове цркве, преко готске катедрале Светог Стефана и барокне Карлове цркве, до грађевина из доба класицизма и модерне. Посебно треба издвојити архитектуру историцизма (у Аустрији тзв. Време оснивача, ()) до пред крај 19. века која је и у осталим градовима Монархије попут Прага и Будипеште оставила аутентично архитектонско обележје. Примери из овог периода су неоготска као и посебно интересантна и ретка архитектура неорококоа која се употребљавала углавном у унутрашњости здања у обради ентеријера. Југендстил је најбоље уочљив на згради Сецесије, станици подземне железнице Карлов трг као и цркви Св. Леополда Отоа Вагнера.

20231101.sr_803_72

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B5%D1%87

Беч

У Бечу су се састајале и школовале многе светски познате архитекте, обликовавши своје идеје неретко под утицајем бечке архитектуре. Неки од њих су Адолф Лос, Ото Вагнер, Јоже Плечник, Рихард Нојтра, Јозеф Франк и други.

20231101.sr_803_73

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B5%D1%87

Беч

Читав низ нових градских квартова настао је након 1990. године, пре свега Винерберг () на југу града и Донау Сити () на северној обали Дунава. 202 метра висок Миленијум торањ је од 1999. године највиша грађевина у Бечу, која је симболично означила преокрет и почетак архитектонских иновација у граду. Последњих година је уочљиво комбиновање старих грађевина са модерном архитектуром. Класичан пример је реконструкција Гасометара 2001. године која је својим занимљивим решењима привукла светску пажњу.

20231101.sr_14260_8

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%B4%D0%B0

Канада

Западно од Онтарија, простире се Велика равница до Стјеновитих планина, које је одвајају од Британске Колумбије. Готово половина Канаде отпада на Сјеверноканадску низију, која је на југу обрасла четинарском шумом, а према сјеверу прелази у мочварну и пусту тундру, па се на крају разбија на бројна острва Арктичког архипелага. На сјеверозападу Канаде, ријека Макензи, послије Мисисипија је најдужа ријека Сјеверне Америке. Истиче из Великог ропског језера ка Сјеверном леденом океану. Копнени дио сјеверне Канаде је окружен великим архипелагом у коме се налазе нека од највећих острва на свијету.

20231101.sr_14260_9

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%B4%D0%B0

Канада

Сјеверно од области Великих језера лежи широки Канадски штит, изграђен од прекамбријских стијена — гранита, гнајса и пјешчара. То је заравњена стјеновита област просјечне надморске висине од 100 до 500 -{m}-, обликована повлачењем леда у посљедњем леденом добу, богата рудама, језерима и ријекама. Територија Канаде је геолошки активна у свом западном дијелу, са бројним земљотресима и потенцијално активним вулканима, међу којима су Маунт Мигер, Маунт Гарибалди, Маунт Кејли и Маунт Едзиза. Ерупција вулкана Сијакс из 1775. је изазвала катастрофалне посљедице, убивши 2.000 припадника племена Нисга и уништењем њиховог насеља у долини ријеке Нас у сјеверној Британској Колумбији. Ерупција је произвела поток лаве дугачак 22,5 -{km}- и према легенди племена Нисга блокирала је ток ријеке Нас. Исток Канаде, које највећим дијелом заузима Канадски штит, је геолошки врло мирно и стабилно подручје.

20231101.sr_14260_10

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%B4%D0%B0

Канада

Канада има више језера од било које државе и у њој се налази велики дио слатке воде у свијету. Канадски штит се на сјеверу и сјевероистоку наставља у виду великог броја острва у канадском Арктичком архипелагу, од којих су највећа Саутхемптон, Бафиново острво, Девон, Елсмир, Самерсет и друга.

20231101.sr_14260_11

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%B4%D0%B0

Канада

Ријека Сен Лорен на свом ушћу образују највећи естуар на свијету, прије него што се улије у Залив Сен Лорен. Залив окружују Њуфаундленд на сјеверу и Канадско приморје на југу. Канадско приморје се продужује на исток дуж планина Апалачи, од сјеверне Нове Енглеске и полуострва Гаспе у Квебеку. Њу Брансвик и Нову Шкотску раздваја залив Фанди, у ком су забиљежене највеће разлике плиме и осеке на свијету. Језеро Онтарио и Хадсонов залив доминирају средњим дијелом Канаде.

20231101.sr_14260_12

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%B4%D0%B0

Канада

У Канади се налазе велике залихе воде; кроз њене ријеке протиче скоро 9% обновљивих водотокова у свијету, у њој се налази четвртина ритова на Земљи, а трећа је по броју глечера у свијету (иза Антарктика и Гренланда). Због знатног глацијалног процеса у Канади се налази више од 2 милиона језера; од оних који се налазе у потпуности унутар граница Канаде, њих више од 31.000 је површине између 3 и 100 km², док је 563 веће од 100 km².

20231101.sr_14260_13

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%B4%D0%B0

Канада

Поред Великих језера на граници са Сједињеним Државама, остала већа језера су Велико ропско језеро, Винипег, Велико медвеђе језеро, Атабаска, Манитоба, Мало ропско језеро, Нипигон, Саками и други.

20231101.sr_14260_14

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%B4%D0%B0

Канада

Канада располаже великим хидроенергетским потенцијалом. Ледницима обликоване долине ријека пружају повољне могућности за градњу хидроелектрана, међутим, већина ријека је залеђена више мјесеци током године, па се њихова вода не може искориштавати. Ријеке Канаде отичу у три океана и два залива: Тихи океан, Сјеверни ледени океан, Атлантски океан, Хадсонов залив и Мексички залив. У Тихи океан отичу Јукон, Колумбија и Фрејзер. Сливу Сјеверног леденог океана припада Макензи са својим притокама Атабаском, Лајардом и Писом, затим Копермајн, Елис и Бек. Најзначајнија ријека атлантског слива је Сен Лорен, а осим ње у Атлантик утичу и неке мање ријеке — Ромен, Литл Мекатина, Наташкуан и др. У Хадсонов залив се уливају ријеке Нелсон, Черчил, Северн, Олбани и Мус, док сливу Мексичког залива припада Млијечна ријека са својим притокама.

20231101.sr_14260_15

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%B4%D0%B0

Канада

Огромне ненасељене површине, посебно у планинским регионима и сјеверним регионима тундре, заузимају око 70% површине Канаде. То износи негдје око 20% свјетских ненасељених подручја (без Антарктика). Ипак, само мали дио тих површина је покривен шумом. Сјеверна шумска граница пролази источном обалом Лабрадора, преко полуострва Унгава у правцу југа, уз источну обалу Хадсоновог залива, наставља се кривудавом линијом у правцу сјеверозапада према доњем току Макензија и води даље према Аљасци. Сјеверно од шумске границе, у тундри, скоро да не постоји плодно земљиште. Вегетација јужније тундре се састоји из ниског шипражја, трава и оштрица. Негдје око десетина сјеверних дијелова тундре је покривена маховинама, типичним биљкама поларне пустиње.

20231101.sr_14260_16

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D0%B4%D0%B0

Канада

Гледано од сјевера према југу биоми Канаде су: тундра и тајга у арктичком дијелу, широколисне и мјешовите шуме умјерених предјела у источном дијелу земље, прерије у државама Алберта, Манитоба и Саскачеван и четинарске шуме умјерених предјела у Британској Колумбији.

20231101.sr_955_23

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B5%D1%80%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0

Јерменија

Севански национални парк заузима површину од 150.100 хектара. Обухвата целу површину језера Севан и око 25.000 ха земљишта на обалама језера.

20231101.sr_955_24

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B5%D1%80%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0

Јерменија

Национални парк Аревик је основан 2010. на југу марза Сјуник, у горњем току Мегрија, на 34.400 хектара површине.

20231101.sr_955_25

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B5%D1%80%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0

Јерменија

Дилиџански национални парк (до 2002. резерват природе) заузима површину од 27.995 ха у долинама река Гетик и Агстев. Од 900 врста биљака, угроженим се сматра 35 њих. Доминирају шуме букве, храста и тисе.

20231101.sr_955_26

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B5%D1%80%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0

Јерменија

Гарнијски парк природе заузима површину од 14.600 хектара на западним обронцима Гегамских планина. У парку је регистровано 1.686 врста биљака (половна целокупне вегетације у држави), а 146 врста је регистровано у јерменској Црвеној књизи{. Од 171 врсте животиња, 60 врста су ендемске.

20231101.sr_955_27

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B5%D1%80%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0

Јерменија

Шикахогски резерват заузима површину од 10 хектара у Сјунику у басену река Шикаох и Цав. Парк је обрастао заштићеним грабово-храстовим шумама.

20231101.sr_955_28

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B5%D1%80%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0

Јерменија

Еребунски парк се налази обухвата 89 хектара површине недалеко од Јеревана. У њему живи око 293 врсте биљака (углавном траве), 17 врста гмизаваца, 50 врста птица (препелице, јаребице), разне врсте сисара (лисица, ласица итд).

20231101.sr_955_29

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B5%D1%80%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0

Јерменија

Прве јавне дебате о еколошким проблемима у земљи почеле су средином 80-их година, када је и организована прва група „зелених“ која је упозоравала на све интензивније загађење ваздуха у главном граду. Загађење је било толико да се 60 -{km}- удаљени врх Арарата могао видети само на махове. Влада, свесна еколошких проблема, донела је неколико еколошких закона и основала посебан ресор за заштиту животне средине. Уведене су и тзв „еколошке таксе“ за загађиваче, а новац од њих се даље користи за разне еколошке пројекте. Међутим још увек нема свеобухватног програма о заштити животне средине, а све одлуке везане за ову тему обично су на ad hoc основама јер највећи загађивачи су огромни фабрички комплекси од чијег рада зависи економска стабилност земље. Два тренутно горућа еколошка проблема су интензивна дефорестација (због трговачке блокаде од стране Турске и Азербејџана заустављен је увоз енергената из тих земаља) и константан пад нивоа Севана због све већих потреба индустрије за водом.

20231101.sr_955_30

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B5%D1%80%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0

Јерменија

Упркос великом потенцијалу када су обновљиви извори енергије у питању (посебно хидроенергија и енергија ветра) Јерменска влада је обновила рад нуклеарке код Мецамора крај Јеревана (затворена 1988. након земљотреса) иако не задовољава ИАЕА стандарде.

20231101.sr_955_31

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B5%D1%80%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0

Јерменија

Јерменија лежи на висоравни која окружује библијску планину Арарат на којој се према предању зауставила Нојева барка након велике поплаве (Стари завет; Књига Постања 8.4). Савремена археолошка истраживања сведоче о развијеном винарству на територији Јерменије из периода око 4.000. п. н. е. и то је један од доказа постојања најранијих цивилизација на том подручју. У бронзаном добу на подручју Велике Јерменије постојало је неколико развијених цивилизација, укључујући Хетитско царство на врхунцу моћи, Митанско краљевство на југозападу историјске Јерменије и Хајаса-Ази царство (1500—1200. п. н. е.). Између 12. и 9. века п. н. е. на подручју Јерменске висоравни своје државу су имали и Наири, као и Урарту (1000—600. п. н. е.). Сви ови народи и племена су учествовали у етногенези савременог јерменског народа. Јереван, савремена престоница Јерменије је основан 782. п. н. е. од стране краља Аргиштија -{I}-.

20231101.sr_727660_0

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B8%D0%BD%D1%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D1%9B%D0%B8

Синђелићи

Синђелићи је српска хумористичка телевизијска серија која прати живот породице Синђелић. Представља домаћу верзију шпанске серије Серанови. Приказивана је од 14. октобра 2013. године на Првој, док од 8. априла 2019. прелази на Суперстар.

20231101.sr_727660_1

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B8%D0%BD%D1%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D1%9B%D0%B8

Синђелићи

Лила и Сретен се венчавају и почињу да живе заједно са децом из својих првих бракова. Лила има две ћерке а Сретен три сина. Али ствари се не одвијају како су планирали, па се у једном тренутку питају да ли су урадили праву ствар. Породицу Синђелић чине удовац Сретен, његова браћа Јездимир и Момчило и синови Методије, Гојко и Коља. Сретен се после смрти оженио Лилом, својом девојком из средње школе. Лила има ћерке Еву и Терезу, мајку Ксенију и тетке Лидију, Даницу звану Дени и Дивну. Сретенов средњи син је Гојко, а млађи Коља, а Лилина млађа ћерка је Тереза. Сретенов најбољи друг је Федор, а Лилина најбоља другарица је Николина, Федорова жена. Њихов син Риста је Методијев најбољи друг. Ристина девојка и Евина најбоља другарица је Касија. Члан породице Синђелић је и Јездина супруга Јефимија. Ту је и Федорова сестра Светлана.

20231101.sr_727660_2

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B8%D0%BD%D1%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D1%9B%D0%B8

Синђелићи

Методије „Метод” Синђелић: Вучић Перовић - Сретенов старији син (главни: сезоне 2−4; епизодни: сезона 1)

20231101.sr_727660_3

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B8%D0%BD%D1%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D1%9B%D0%B8

Синђелићи

Ева Стоименов: Бранкица Себастијановић - Лилина старија ћерка (главни: сезоне 2−4; епизодни: сезона 1)

20231101.sr_727660_4

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B8%D0%BD%D1%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D1%9B%D0%B8

Синђелићи

Ненад „Риста” Ристић: Лука Рацо - Федоров син и Методијев најбољи друг (главни: сезоне 4− ; епизодни: сезоне 1−3)

20231101.sr_727660_5

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B8%D0%BD%D1%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D1%9B%D0%B8

Синђелићи

Касија Тркуља: Јована Гавриловић/Драгана Мићаловић - Евина најбоља другарица и Ристина девојка (главни: сезоне 4− ; епизодни: сезона 2−3)

20231101.sr_727660_6

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B8%D0%BD%D1%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D1%9B%D0%B8

Синђелићи

Јефимија Синђелић: Анета Томашевић - наставница веронауке и Јездина жена (главни: сезоне 5− ; епизодни: сезоне 3−4)

20231101.sr_727660_7

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B8%D0%BD%D1%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D1%9B%D0%B8

Синђелићи

Светлана „Цеца” Ристић: Милена Предић/Михаела Стаменковић - Федорова сестра (главни: сезоне 5− ; епизодни: сезона 4)

20231101.sr_727660_8

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B8%D0%BD%D1%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D1%9B%D0%B8

Синђелићи

-{Emotion Production}- је откупио лиценцу шпанске телевизијске серије Серанови, по којој су Биљана Максић и Срђан Драгојевић написали сценарио који има много сличности са том серијом. Неколико епизода је снимљено у Хрватској, у студију, у ком је снимљена хрватска адаптација серије Серанови, названа Хорватови.

20231101.sr_935_25

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D1%99%D1%81%D0%BA%D0%B0

Пољска

Њега је наследио Казимир IV (1447—1492) из династије Јагеловића који је ограничио своју власт успоставом Државног сабора (сејм) и који је приморао племство на плаћање пореза. Створио је јаку пољску државу освајањем западне Пруске, Молдавије и источног Поморја.

20231101.sr_935_26

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D1%99%D1%81%D0%BA%D0%B0

Пољска

У 16. веку Пољска улази у раздобље унутрашњих сталешких борби, па је краљ био приморан да донесе Родомску конституцију према којој закони могу да се донесу само уз пристанак малог и средњег племства (шљахте).

20231101.sr_935_27

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D1%99%D1%81%D0%BA%D0%B0

Пољска

1569. године закључен је Лублински споразум према којем шљахта бира краља, а Пољска и Литванија чине реалну унију.

20231101.sr_935_28

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D1%99%D1%81%D0%BA%D0%B0

Пољска

Након смрти Стефана Баторија (1575—1586), Пољска је поново ојачала доласком на власт Жигмунда III (1587—1632) из шведске династије Васа, али јој је моћ ослабила за владавине Јана II Казимира који је ратовао против Русије и Шведске. Пољска у другој половини 17. века ратује и са Турцима и у тим ратовима губи Подолију и велика подручја на десној обали Дњепра. Та су јој подручја враћена Миром у Сремским Карловцима, јер је Пољска помогла у одбрани Беча од турских напада.

20231101.sr_935_29

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D1%99%D1%81%D0%BA%D0%B0

Пољска

Победе Пољске над Турцима нису ојачале краљеву власт, а самовоља шљахте постала је све израженија. 1652. године изгласан је закон Либерум вето којим је озакоњена феудална анархија у Пољској. Тим је законом сваки члан једнодомне скупштине у Пољској (сејм) могао да спречи доношење било каквог закона.

20231101.sr_935_30

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D1%99%D1%81%D0%BA%D0%B0

Пољска

У ратовима против Шведске и Русије у другој половини 17. века, Пољска губи велики део својих територија. 1697. године саксонски кнежеви постају краљеви Пољске, чиме долази до краја пољске независности. Крајем 18. века Пољска је подељена између Русије, Аустрије и Пруске и престаје да постоји као држава. Након 1815. некадашње пољске земље долазе под руску власт као Конгресна Пољска и од 1863. године Пољска је руска провинција и предмет интензивне русификације.

20231101.sr_935_31

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D1%99%D1%81%D0%BA%D0%B0

Пољска

Пољска је опет успостављена као независна држава након Првог светског рата. Године 1939. подељена је надвоје између Немачке и Совјетског Савеза. Након Другог светског рата, Пољска је добила нова подручја на западу, али је изгубила двоструко већа подручја на истоку.

20231101.sr_935_32

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D1%99%D1%81%D0%BA%D0%B0

Пољска

Земља је била део комунистичког Источног блока под контролом Совјетског Савеза до 1980-их година, када је кренуо покрет „Солидарност“, који је победио на парламентарним изборима 1989. године, те је уведена демократија.

20231101.sr_935_33

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D1%99%D1%81%D0%BA%D0%B0

Пољска

Пољска се придружила шенгенском простору 2007. године, као резултат тога, границе земље са другим државама чланицама Европске уније су демонтиране, омогућавајући пуну слободу кретања унутар већег дела Европске уније. Председник Пољске Лех Качињски је 10. априла 2010. године, заједно са још 89 високих пољских званичника, погинуо у авионској несрећи у близини Смоленска у Русији.

20231101.sr_21447_52

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9B%D0%B5%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%86

Лесковац

Све до појаве првих држава, на овој територији су живела племена у својим племенским организацијама и обичајима, те су ове крајеве настањивали Дарданци, Трибали, Авари, Келти и други народи. Кад су Римљани заузели Лесковачку котлину и проширили своју територију, они су на овој територији затекли и покорили Дарданце, који су овде имали пуно робова. Два значајна момента која су вредна помена римске владавине овим просторима јесу: први, појава конопље коју су гајили Дарданци, и, други, подизање утврђења на Хисару, где је касније основано најважније насеље из којег ће израсти Лесковац, Дубочица.

20231101.sr_21447_53

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9B%D0%B5%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%86

Лесковац

Римљани, Византинци, а од 6. и 7. век насељавају се Словени. Из тог периода пронађени су археолошки остаци на Хисару изнад Лесковца, на локалитету Градац код Злокућана, у Малој Копашници, у долини Слатинске реке, на потезу Кале код Грделице итд. На 30 km од Лесковца налази се велико археолошко налазиште из 6. века Царичин Град, а вредни проналасци и остаци се чувају у лесковачком градском музеју.

20231101.sr_21447_54

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9B%D0%B5%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%86

Лесковац

Словенске државе су се врло рано појавиле на територији Византије, тако да је и Лесковачка котлина рано ушла у састав немањићке државе. Научници тврде да се историја овога краја може сигурније пратити од 12. века, када је српски жупан Стефан Немања, који је под своју власт држао Топлицу, Ибар и Расину, од византијског цара Манојла I Комнина добио на поклон Дубочицу (како је вековима називана ова област) и заветовао му „Теби буди у потомству твојему по теби”, тако је Дубочица ушла у састав Рашке државе као самостална област (види: Битка на Морави (1190)). Најстарији записани помен Лесковца потиче из 14. века и тада се ово место описује као велико село. Из времена цара Душана и непосредно после тога поједина села у Дубочици па и сам Лесковац били су даривани манастирима: цар Стефан Душан, је 1348. године дао на поклон манастиру Хиландару село Лесковац. Током 1374. године Дубочица је ушла у састав области којом је управљао српски кнез Лазар, а 1395. године је монахиња Ефимија (монашко име Кнегиње Милице) са синовима Вуком и Стефаном дала Светогорском манастиру Светог Пантелејмона кућу и два човека у Лесковцу, што је први помен Лесковца као града.

20231101.sr_21447_55

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9B%D0%B5%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%86

Лесковац

Године 1412. турски султан Муса je оставио пустош у овом крају. Лесковац су први пут освојили Турци 1427. године, али је 1444. године ослобођен Сегединским миром. Војвода Никола Скобаљић је 1454. године са војском из Дубочице, до ногу је потукао турску војску која је кренула у поход на Ново Брдо. Неколико месеци касније на води Трепањи код Кислине, турска војска коју је лично предводио султан Мехмед II, поразила је устанике, а заробљеног војводу Скобаљића набила на колац. Од тог 16. новембра 1454. па све до 11. децембра 1877. Лесковац је био под турском влашћу.

20231101.sr_21447_56

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9B%D0%B5%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%86

Лесковац

Лесковац је одмах након освајања, 1455. године, постао део Крушевачког санџака. Током 15. и 16. века, иако под Турцима, Лесковац је био велика варошица, привредни и трговачки центар, познат по вашарима на којима су долазили људи из свих крајева Балкана. У летописима из 17. века помиње се панађур који је трајао петнаест дана. У периоду 1683—1689. године Лесковац је био захваћен аустријско-турским ратовима, а 1689. године је аустријска војска стигла до Лесковца и ослободила га. Бројни становници града ступили су у аустријску војску, рачунајући на скори крај њиховог ропства. Међутим, како се ситуација у рату преокренула, већи део становништва се, са људима из Македоније, Метохије и других крајева, бежећи испред Турака, заједно са Арсенијем III Чарнојевићем одселио и прешао Дунав и Саву.

20231101.sr_21447_57

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9B%D0%B5%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%86

Лесковац

Године 1787. седиште пашалука премештено је из Крушевца у Лесковац, што је знатно допринело бржем привредном развоју. Као центар тог великог лесковачког пашалука, који је обухватао целу територију бившег санџака Алаџи—Хисар (Крушевац) и Параћин. Лесковац је пред крај 18. века постао један од најзначајнијих градова у Османском царству. Француски географ Ами Боуе, 1837. године писао је да Лесковац има 3.000 кућа: 2.400 хришћанских, 500 турских, 30 циганских и 10 јеврејских, укупно 15.000 становника.

20231101.sr_21447_58

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9B%D0%B5%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%86

Лесковац

Године 1841. на простору нишке, лесковачке, пиротске и врањске нахије избила је Милојева и Срндакова буна (нишка буна, лесковачка буна) са циљем да се ослободи југоисточни део Србије. Устанак је био слабо организован и брзо је био сломљен што је довело до освете и прогона. За време владавине Турака, ово место је било седиште нахије по имену Дубочица.

20231101.sr_21447_59

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9B%D0%B5%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%86

Лесковац

Лесковац је 1858, према подацима професора Хана, био други по величини град у Србији: Београд је имао 22.000 становника, а одмах за њим Лесковац са 15.000 становника, док су највећи градови после њих били Ниш са 10.500, Крушевац са 7.000 и Крагујевац са 4.000 житеља. Године 1860. дошло је до сељачког револуционарног покрета, а као последица тога прокламован је Лесковачки закон, којим су били регулисани односи између земљопоседника и сељака, али ове одредбе нису усвојене.

20231101.sr_21447_60

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9B%D0%B5%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%86

Лесковац

У време Првог српског устанка у Лесковцу је погубљен кнез Стојан, то је утицало да се велики број Лесковчана придружи Карађорђевим устаницима, на челу устаника из лесковачког краја био је Стојанов син Момир Стојановић, војвода Илија Петровић Стреља, Никола Мандрда, Сава Дедобарски, Цветко Врановачки, Петар Џида и др. Устанак у лесковачком крају је угушен, а лесковачки Шевсудин Абди-паша је у Лесковцу погубио три стотине, а у околини неколико хиљада устаника.

20231101.sr_932_38

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%98%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B4

Исланд

Фитогеографски гледано, Исланд се налази у подручју Холарктичког флористичког царства и део је његове Арктичке провинције Циркумбореалне регије. Вегетација на острву је доста ретка и тек једна четвртина територије је обрасла стабилним вегетационим покривачем, док је вегетација на две трећине површине изузетно ретка. Једна од најважнијих карактеристика исландске флоре је веома мало присуство васкуларних биљака, а према подацима из 1948. њихов укупан број је 483, што укључује и натурализоване биљне врсте. Међу монокотиледоним биљкама најраширеније су биљке из породица -{Cyperaceae}- са 53 врсте и -{Poaceae}- са 47 врста. Најбројније дикотиле су из породица -{Asteraceae}- са 47 врста и -{Caryophyllaceae}- са 28 врста. На острву расте око 560 врста маховина и преко 550 врста лишајева, те око 1200 врста гљива. На стенама уз обалу расте веома бујна литорална вегетација представљена са преко 220 врста алги.