Datasets:

multiIR

/

langfiles2018-6_sr

like 0

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "JAВНА РАСПРАВА О НАЦРТУ ЗАКОНА О РОДНОЈ РАВНОПРAВНОСТИ\nУ понедељак 25. јуна у Великој сали Скупштине Аутономне покрајине Војводине (ул. Владике Платона бб) одржана је јавна расправа о нацрту Закона о родној равноправности.\nЗаправо, у наслову, као и првој реченици, две стври нису тачне. Прво, није тачно да је било речи о „родној равноправности”, него о фаворизацији жена. Друго, никакве „јавне расправе” ту није ни било. Јавност мало зна за тај закон и за „јавну расправу” о њему. То је разумљиво, јер се све ради испод жита. Иза закона стоји лезбијско-феминистички лоби. Њему је стало да се о закону зна што мање. „Јавна расправа” је одржана само форме ради. Да је реч о феминистичком закону сведочи најпре „родни састав” његових састављачица и промотерки.\nОд 9:30 до 10:30 биле су поздравне речи. Уводну реч је имала др Стана Божовић, државна секретарка у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања (МРЗБСП). Затим је говорио Иштван Пастор, председник Скупштине АП Војводине. Затим је говорио Ђорђе Миличевић, потпредседник Покрајинске владе. Затим је говорила Миа Страјин, председница Савета за родну равноправност и координаторка Женске парламентарне мреже АПВ. Затим је говорила Диана Миловић, директорка Покрајинског завода за равноправност полова. Затим је говорио Срђан Кружевић, заменик градоначелника Града Новог Сада. На крају овог дела програма, говорила је Мирјана Василић, председница Комисије за родну равноправност Града Новог Сада.\nОд 10:45 до 11:20 представљан је нацрт Закона о родној равнопаноссти. Говориле су само жене. Најпре је говорила др Стана Божовић, државна секретарка у МРЗБСП. Затим је говорила Нина Митић, в.д. помоћница министра, Сектор за антидискриминациону политику и унапређење родне равноправности МРЗБСП. Затим је говорила др Биљана Стојковић, виша саветница, Сектор за антидискриминациону политику и унапређивање родне равноправности МРЗБСП. Затим је говорила, помоћница Покрајинског секретара за социјалну политику, демографију и равноправност полова, задужена за ресор равноправности полова. На крају је говорила Марина Благојевић Хјустон, национална експерткиња за родну равноправност и научна саветница у Институту за криминолошка и социолошка истраживања у Београду.\nКако се види, све промотерке закона су жене. У уводном делу говорила су и три мушкарца, али само протоколарно. Они су у том перформансу „корисни идиоти”. Дакле, све промотерке су жене и то радикалне феминисткиње. То је и логично, јер закон нема никакве везе са „равноправноћу”, него са повећањем привилегија жена. Све жене које га промовићу жале само јеш веће привилегије за себе и своје „сестре” лезбијке.\nОвај закон говори о „родној равноправности”. А каква то „неравноправност” полова постоји у Србији, па да је потребан закон од 71 члана да то исправља? Који члан Устава дискриминише жене? Ниједан. Који закон дискриминише жене? Ниједан. Ако ћемо право, постоје закони који дискриминишу мушкарце, па би заправо они требало да се боре за равноправност.\nЗакон о родној равнопавности су написале и сада га промовишу на „јавним расправама” чланице лезбијско-феминистичког лобија. Он је написан тако да злоупотребе не само омогућава, него и налаже. Ова закон је у свој потки антимушки, а самим тим и антипородичан. Он ће само донети више разарања бракова и веза.\nЗакон има тоталитарне претензије. Његов први члан има једну дугу реченицу и у њој се на чак осам места спомиње синтагма „родна равноправност”. То мантрање има ралигиозни значај и ефекат. Идеологија „родне равнопраност” је наша нова државна религија. Некада смо имали „самоуправни социјализам”, а сада имамо „родну равноправност”. То је наш нови „ружичасти марксизам”. То је нова социјална догма у коју се не сме сумњати. То је наше ново социјално златно теле. Сви „јеретици” могу очекивати само медијске ломаче.\nАли ја се не бојим ничега. Да се ја питам тај накарадни Закон о родној равноправности спалио бих на новосадском Тргу Слободе или на београдском Тргу Републике, а све жене које су га писале или промовисале послао бих у затвор.\nВладислав Ђорђевић", "Владислав Ђорђевић: Закон о родној равноправности се гура испод жита мимо јавности!" ]

[ "Please Enter Your Name Here", "Драгољуб Збиљић", "Комнен Коља Сератлић", "Hmkmkovic Maljo" ]

[ "Соколски домови били су главни услов успешног рада соколских друштава. Домови су били културни центри места и околине. Величина дома зависила је од тога колико је друштво могло да прикупи средстава за градњу. Министарство за физичко васпитање народа било је врховна надзорна власт над свим организацијама, друштвима, удружењима и установама, које су се бавиле телесним васпитањем у Југославији. Пре оснивања министарства телесно васпитање је било препуштено приватној иницијативи. У години 1932. Министарство је предвидело као помоћ Савезу Сокола 8 милиона динара; за соколске домове 200.000 динара; жупама и учесницима на Свесловенском слету у Прагу 400.000 динара.(1)\nБез домова соколска друштва су морала да се сналазе за обезбеђење просторија за прославе. Соколско друштво Бања Лука било је у неприлици како да прослави Дан уједињења 1932. пошто није тада имало свој дом. Бан Милосављевић ставио им је на располагање нови бански двор. Пре подне друштво је приредило свечану академију у Народном позоришту за своје чланове и ђаке виших разреда средњих школа. Академији је присуствовало и мноштво грађана. Свечаност је почела говором старешине друштва др. Перенчевића о значају дана уједињења за народ и соколе. Затим су нови чланови положили соколски завет. Полагању завета присуствовали су сем управе друштва чланови и чланице у одорама, мушка и женска деца и нараштај те чланови соколских чета, који су се налазили у Бања Луци на жупском течају. Следила је јавна вежба. Мушка деца извела су вежбу “Соколску песму”. Сами су певали “Ој летни сиви соколе”. Чланови су извели вежбу А. Мудрог “Ој Словени”. Увече је у банским дворима била свечана забава са плесом. Било је преко 500 гостију, које је делимично привукла и нова зграда, која је овом приредбом први пут била отворена за јавност. Поздравну реч одржао је старешина жупе др. Мољевић. Након говора извели су чланови Народног позоришта неколико концертних тачака. Участвовали су Иван Горски, М. Краљева, Косана Павловић, Бакотић и Чејван. Изведен је скеч у једном чину “Скочићу у Саву”, у коме су учествовали Мира Шекулин, Момир Андрић и Станоје Душановић. Након завршетка програма био је плес. (2)\nСоколско друштво Јајце завршило је крајем октобра 1934. свој дом. Отварање дома било је заказано за 11 новембар 1934. али је због жалости после убиства краља Александра била одложена. Управни одбор Соколског друштва је по одобрењу управе жупе у Бања Луци одлучио да се дом отвори 9 јуна 1935.(3)\nСоколске домове су градиле чете друштва Имотски. Скупштине чета одржане су јануара 1935. Чета Проложац завршила је изградњу бунара и скоро завршила дом, први соколски дом у Имотској Крајини. Чета Каменмост је марљиво радила на подизању свог дома. Чета Небрижевац је довршила изградњу моста. Чета Главина I започела је градњу дома и подигла зидове. (4) Соколске чете Каменмост, Главина и Проложац до 1940. саградили су своје домове. Чета Проложац дала је део просторија свог дома на употребу основној школи. За соколе то је био пример како се радом може помоћи запуштеном селу. (5)\nСоколско друштво Јајце отворило је 9 јуна 1935. свој Соколски дом Краља Петра Великог Ослободиоца. Том приликом развијена је друштвена застава. На свечаности је присуствовао министар за физичко васпитање народа др. Ауер. Увече 8 јуна 1935. цео град је попримио свечани изглед, није било куће на којој се није вила застава. Дом је био расветљен рефлекторима и искићен венцима. Исте вечери стигли су соколи из Зенице, Бугојна, Травника и Сарајева са музиком сарајевског друштва. Сутрадан су возовима на прузи Шипада, и посебни воз из Сарајева, аутобусима и колима стизали соколи из Дрвара, Приједора, Санског Моста, Кључа, Мркоњић Града, Бања Луке, Градишке, Гламоча, Бугојна, Купреса, Зенице, Високог, Травника и Сарајева. Гостију на прослави било је око 2.000. Након наступа на стадиону Електробосне свечана поворка кренула је испред новог дома кроз град. После поворке и дефилеа отворен је дом. Свечаност је отворена “Соколским поздравом” коју је певао певачки хор Соколског друштва Јајце. Након поздрава старешине друштва дра Бранисављевића, изасланик краља мајор Никола Басараба отворио је свечано дом. Говорио је министар за физичко васпитање народа др. Ауер, старешине жупа из Бања Луке и Сарајева. Свечаност је завршена песмом “Из братског загрљаја”. После подне на стадиону Електробосне одржан је окружни слет. За време вежби свирала је музика друштва Сарајево, а за време наступа и отступа месна ватрогасна музика. Вежбало је 544 вежбача, од тога 130 из друштва Јајце. Соколске чете су биле из Дрвара, Кључа, Приједора и Санског Моста. Увече је у дому приређена свечана академија на којој је певао мешовити певачки хор друштва Јајце под управом просветара Милана Илића. На програму су биле ритмичке игре друштава Јајце и Мркоњић Град, а академија је завршена алегоријом “На врелу братства”. (6)\nНа прослави и слету у Јајцу били су представник Савеза Сокола др. Марковић и представници Соколске жупе Сарајево Радмило Грђић, Иван Радић и Јово Плавшић. Застави је кумовао бан Врбаске бановине др. Кујунђић. Изасланик Савеза сокола и Бањалучке жупе др. Лазо Марковић предао је соколском друштву диплому Савеза. Испред сокола Босанске крајине поклонио је соколима у Јајцу портрет Петра Мркоњића, рад Шпире Боцарића. (7)\nОсвећење новог соколског дома у Берову било је 21.9.1935. Присуствовали су изасланик краља Петра и изасланици и представници културних друштава и огромна маса народа из Малешког среза. После свечаности музика 29 пешадијског пука свирала је народна кола, која су играли сви присутни. Истог дана увече приређена је свечана академија. Истицале су се вежбе “Перачица” коју су извела женска деца, “Биљана платно белеше” извеле чланице, и “Живот у шуми” ритмичко-балетска композиција. Све вежбе биле су извођене уз пратњу музике. Управа соколског друштва је подигла дом из својих средстава без икаквог дуга. (8)\nСоколско друштво Стари Футог осветило је свој дом и заставу на први дан Духова 31 маја 1936. Соколи из Новог Сада на челу са старешином жупе др. Игњатом Павласом дошли су аутобусима. За њима је стигла група коњаника, чланова сокола, из Новог Сада и Петроварадина. После литургије на којој је певао хор Соколског друштва формирана је поворка на челу са соколском коњицом и двема музикама. Поворка је на путу до Соколског дома одушевљено поздрављана од многобројне публике. Кад је поворка стигла почео је свечани обред, који је извршио парох Стеван Николић. Освећење заставе друштва обављено је на слетишту. Потом је одржана јавна вежба, која је у ствари била вежба другог окружног слета жупе Нови Сад. Увече је приређена свечана академија. (9)\nСоколски дом у Олову отворен је 11. октобра 1936. Изасланик краља, пешадијски потпуковник Тихомир Стојадиновић, помоћник команданта сарајевског војног округа стигао је моторном дресином у Олово. На станици је био соколски одбор са старешином друштва инг. Кузманом Милевићем, вежбаће чланство, многобројни грађани и сељаци како из ближе околине тако и из даљне. Са краљевим изаслаником дошли су Никифор Тодић, старешина Соколског друштва Тузла и Мехо Салихспахић, члан жупске управе. Ученица основне школе Мими Лоци предала је краљевом изасланику киту цвећа. Затим су стигли возови из Хан Пијеска и Завидовића којима је дошло мноштво гостију са свих страна. На улазу у летње вежбалиште краљевом изасланику девојчица Зора Цвијетић дала је со и хлеб. Изасланик краља пресекао је државну тробојку и отворио врата. Предао је дом на чување старешини Милевићу, са жељом да новоотворени дом буде светионик сваког добра. Старешина Милевић поздравио је изасланике краља, бана, делегате Савеза, жупе, и осталих друштава, представнике цркве, те остале посетиоце. Верски обред су извршили прота Михајло Савић из Кладња и муслимански свештеник Абдурахман Мехмедовић. Мехмедовић је одржао говор истакавши за соколство да га као организацију Ислам толерише. Увече била је забава у соколани. Позоришни комад “Соколска мајка” од Душана Ђ. Цвјетковића извели су друштвени дилетанти. (10)\nСоколски дом у Сарајеву отворен је 6. новембра 1937. Свечаности су почеле доласком представника ССКЈ. 4. новембра 1937, када су у Сарајево стигли Е.Гангл, инг. Коста Петровић, Стаја Стајић, инж. Радуле Радуловић и пуковнок Димитрије Павловић. Министар за физичко васпитање народа др. Вјекослав Милетић стигао је у Сарајево 5. новембра 1937.У Сарајево су дошли бројни соколи из ближих и даљих друштава и чета. На прославу отварања Соколског дома у Сарајеву, 6 новембра 1937. дошли су бугарски Јунаци на челу са старешином Витошке јуначке области Атанасовом. Приређена је бакљада. У оквиру прославе отварања Соколског дома у Сарајеву, 6 новембра 1937. приказан је у биоскопу “Империјал” филм „Ој летни сиви соколе” . Пре почетка филма просветар жупе Сарајево Љубунчић укратко је изнео значај соколства. Пројекцији филма су присуствовали бројни представници војске, банске управе, општине, Савеза СКЈ и Соколске жупе Сарајево, соколи и грађани. У име бугарских Јунака поздравио је соколе старешина Витошке јуначке области Атанасов, а у име руских сокола у Сарајеву Покровски је предао Соколском друштву Сарајево-Матици спомен-пехар. У свом говору старешина Соколске жупе Сарајево др. Војислав Бесаровић истакао је : „… У то доба када је наш непријатељ распиривао верску мржњу, наши Соколи исповедају ону основну народну мисао „Брат је мио које вере био” и проповедајући велика соколска начела братства, једнакости и слободе утиру стазе заједничком раду … Наша прва соколска друштва су основана у доба најцрње реакције, када нисмо имали ни основних грађанских права, те су Соколи били међу првим носиоцима слободарске мисли, који су и на својим заставама исписали борбу за ослобођење. … Српски Соко у Сарајеву се … сматра творцем Српске соколске жупе Бос. Херцеговачке, у којој сарајевски Соколи најактивније сарађују и својим неуморним радом доприносе, да већ 1911 год. та жупа броји 40 соколских друштава, 40 жаришта националне мисли, у којима се спремају Соколи за своје велике соколске задаће, које су за време рата тако достојно вршили, борећи се као добровољци у редовима херојске српске војске. …. Многи сарајевски Соколи су се у почетку рата као добровољци борили … Сарајевски Соколи иза четири године најтежег живота по интернацијама и затворима састају се са својом браћом сарајевским Соколима, који су као српски официри поносно стигли у своје Сарајево. У братском загрљају пре свега одаше пошту својим друговима, који за време рата по тамницама и бојиштима положише своје животе на олтар отаџбине.” После њега говорио је Гангл, који је у свом говору истакао : „… Погледајмо испод овога крова на све стране, да видимо шта се догађа изван наше соколске заједнице ! Зар се можда не бацају пред крила полета некомпромисне идеје словенског соколског братства жалосни остаци душевног ропства, желећи да се наш … народ поново расцепа на троје и да сам утоне у својој ситности и ослабљености, да као плен падне у панџе птица грабљивица из туђих гнезда, да поновно постане човек човеку вук, …”.У оквиру свечаности отварања Соколског дома приређена је соколска изложба. Биле су изложене успомене на Гаврила Принципа, његове другове, и остале хероје. Било је изложено његово одело у коме је тамновао у Терезину. Затим слике о сарајевском атентату, хапшењу Принципа и о терору аустријских власти над народом.\nБугарски Јунаци приредили су 8. новембра 1937. у свечаној дворани соколског дома вече бугарских народних игара. Извели су неколико народних идила, песама на кавалу (дудуку), које је изводио Станил Пејаков, и бугарска народна кола. Публику су одушевиле народне песме, које је певала Атанаска Тодорова уз пратњу на кавалу Станила Пејакова. После тога изведен је народни балет, бугарска народна кола и народна игра „На прелу”. Извођење је пратио на хармоници Васко Михајлов. Кореографију и режију водила је начелница друштва Јунак у Софији, професорка Руска Колева.(11)\nУ Босанској Градишки соколско друштво је поводом прославе рођендана краља Петра 1937. приредило свечано освештење темеља свог дома “Петар Мркоњић”. Друштво је са целокупним чланством, нараштајем и децом присуствовало благодарењима у свим богомољама. После верског обреда који су извршили представници православне и исламске вере, говорио је старешина друштва Лука Бралић. Испред жупе говорио је Златко Пувачић изневши историјат и развој друштва, посебно у време тешких борби против туђина. На прослави је учествовало певачко друштво “Бранко” из Босанске Градишке. У наставку свечаности одржана је свечана седница уз учешће свих припадника друштва. Увече је друштво учествовало у манифестационој поворци. Свечана академија приређена је у просторијама “Хотела Србије”. На академији су изведене сликовите и ритмичке вежбе појединих категорија уз песму и музику. (12)\nСоколско друштво Жупања је у оквиру Соколске Петрове Петолетке основало друштвени фонд за градњу соколане. Сваки члан друштва је месечно уплаћивао по 1 динар. (13) Радном снагом чланова саграђен је Соколски дом у Ловасу. За куповину земљишта и грађевинског материјала као и зграде која се налазила на плацу прикупљен је допринос од чланова чете и пријатеља, фирми и општине. Савез је дао помоћ од 5.000 динара и позајмицу од 5.000 динара. За куповину и изградњу било је утрошено 52.000 динара. Дом је тада 1938. био вредан 80.000 динара. Осим дома било је и вежбалиште. Дворана у дому била је дуга 19 метара, широка 8 м, и висока 5 м. Соколана је имала позорницу, велике свлачионице, балкон. У другом делу соколане биле су просторије југословенске читаонице. (14)\nСтарешина Соколског друштва Борово Томо Максимовић је на крају скупштине друштва 1939. поздравио чланове и истакао да треба да се подигне нова соколана. Човек није морао да буде соко само у соколани, јер прави соко мора да вежба свуда и на сваком месту, али ми хоћемо да подигнемо свој соколски дом, ми хоћемо да имамо свој кров над главом. … То вам свима стављам до знања, а ја сам уверен да ћемо радити, да ћемо свим силама настати да изградимо и подигнемо наш нови соколски дом. (15)\nСоколски домови били су главни услов успешног рада соколских друштава. Домови су били културни центри за место и за околину. Величина соколане зависила је од количине новца којим је располагало соколско друштво или чета. Друштва у градовима су градила репрезентативне соколане. У селима су соколане биле мале. Министарство за физичко васпитање народа помагало је новчано градњу домова. Приликом отварања соколи су организовали приредбе, јавне вежбе, поворке … . Приредбе су привлачиле и оне који се нису занимали телесним васпитањем.\nТоком Другог светског рата соколане су користиле све зараћене стране. За судбину соколских домова илустративан је пример Соколског дома Новом Саду. После рата је био у друштвеном власништву а користило га је друштво Партизан и неко време Српско народно позориште, до подизања своје зграде. Новосадски Виши суд је пресудио, а Апелациони суд потврдио 2017. да је Соколско друштво власник зграде у Соколског дома и парцеле на којој је изграђена. Данас већина соколских домова није враћена обновљеним соколским друштвима, а поједина друштва само могу да користе простор у својим бившим домовима.\nСаша Недељковић\nчлан Научног друштва за историју здравствене културе Србије\nНапомене :", "Саша Недељковић : СОКОЛСКА ДРУШТВА И СОКОЛАНЕ" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша\nСАОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ\nНа састанку одржаном у петак 8. јуна 2018. године жири у саставу Александар Костадиновић, Жељко Митић и Снежана Божић донео је, једногласно, одлуку да Награда Славиша Николин Живковић у другој години додељивања припадне Стани Динић Скочајић, за рукопис под називом И нека ми неко после каже…\nТачан датум свечаног уручења Награде и промоције књиге награђене ауторке биће благовремено саопштени јавности.\n*\nОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЖИРИЈА КЊИЖЕВНЕ НАГРАДЕ\n“Славиша Николин Живковић”\nПреко двадесет прича, које ова збирка износи пред читаоца, обзнањују интимне драме живописних, упечатљивих ликова, у препознатљивом стилском проседеу питке озбиљности и духовите опорости. Тематски разнолике, приче су обједињене јасно профилисаним и свеприсутним ауторским гласом, који, служећи се различитим техникама обликовања, најчешће из перспективе хомодијегетичког и повремено хетеродијегетичких приповедача (женског или мушког), цизелираним описима, понегде наглашено лирским, испреда интимне, личне и породичне сторије. Оне живот захватају у свим његовим димензијама, тематски се ширећи од (за ауторку и до сада карактеристичних) стваралачких увида у лице и наличје књижевног и културног живота у унутрашњости, преко де/конструкције самог списатељског чина, потом бележења особености појединачних судбина (индивидуалних прича, актуелних и прошлих), до сусрета са оностраним (визије, указања, повратак умрлих; мотиви мрака, таме, гробља; лудило, страхови, тајанствени унутрашњи живот ликова, губитак конроле над приватним простором…). Управо то отварање натприродне перспективе и присуство на особен начин обликованих готских мотива у појединим причама збирке представља поетичку новину, успешно остварену. Бројне интертекстуалне везе, трагови лектире аутора, ход „по ивициˮ света фактографског и фикцијског и њихово успешно стапање у јединствени свет приче, поигравање лако читљивим („рашчињивим“) алузијама на позната места, људе и догађаје, аутобиографски наноси и аутопоетички елементи, занимљиве фабуле, језик ликова обележен локалним, дијалекатским колоритом, брига о стилу, конкретно које се успиње до универзалног – све то збирку прича И нека ми неко после каже… чини у рецепцијском смислу привлачним штивом. Иако на моменте изразито опора, горкоискуствена, проза Стане Динић Скочајић ипак опстаје у вери у моћ књижевности, приче и приповедања. Без обзира на околности микро и макросоцијалног контекста, које ту веру непрестано потиру (савремено тржишно оријентисано издаваштво, фондације и фондери, платежни, политички подобни а стваралачки јалови скрибомани, одсуство релевантне књижевне критике, интересна повезивања и сл.), она истрајава у стваралачком напору, вишеструким „преокретање(м) тихог рада времена у своју користˮ.\n*\nПоред награђеног рукописа Стане Динић Скочајић, у најужем избору за награду ове године нашли су се и рукописи Душана Мијајловића Адског (збирка песама Трн у оку) и Каје Панчић Миленковић (збирка песама Самуилови војници). Награду Славиша Николин Живковић, која се састоји од повеље и објављивања награђеног рукописа, својим члановима додељује Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша.\n*\nСлавиша Николин Живковић (Ниш, 3. април 1953 – Ниш, 1. мај 1990), звани Шака, био је рокер по вокацији, песник по опредељењу, вагабунд и клошар, светски путник без овереног пасоша, раноранилац-риболовац, зен-учитељ, радник у трећој смени, савременик Харолда Фостера, пријатељ Рајнера Фасбиндера, Де Садов лични критичар, човек који је уживо гледао Бен Белу и Јосипа Броза у блиндираној лимузини, џин у затуреном циркусу, спаринг партнер Мајка Тајсона, мајстор за полупроводнике, битник, велики стваралац и визионар.\nОбјавио је: Тор за шугаву овцу (песме; Градина, Ниш, 1979. и Нишки културни центар, 2004), Гримасе (приче; Видици, 1988. и Нишки културни центар, 2003); постхумно: Паликућа (роман; Градина, Ниш, 1991. и Нишки културни центар, 2004), Чудни шумар(есеји; Студентски културни центар, 1991. и Нишки културни центар, 2004), Штенад (приче из заоставштине; Нишки културни центар, Ниш, 2006). Такође, објављивао у часописима: Књижевна реч, Поља, Видици, Дело, Одјек, Quorum, Стремљења, Јединство, Градина…\n*\nСТАНА ДИНИЋ СКОЧАЈИЋ – Рођена у Струмици (Македонија), живела у Ковину, Белој Цркви, Београду, Књажевцу. Основну школу, гимназију и Вишу педагошку школу – Српскохрватски језик и југословенска књижевност, завршила у Нишу. У Београду студирала на Филолошком факултету (истоимена група). Живи у Нишу. Пише прозу и поезију. Радила на радију и на телевизији. Један је од покретача часописа за критику Нишки аналитичар. Као уметнички директор Књижевне колоније Сићево уредила и водила бројне округле столове, тематске расправе и уређивала комплетан програм колоније. Аутор је одрживог пројекта ДАНИ СТЕВАНА СРЕМЦА и покретач НАГРАДЕ СТЕВАН СРЕМАЦ, која се додељује за најбољу књигу прича или роман. У часопису Градина уређивала прозу. У више наврата била је чланица неколико жирија за доделу угледних књижевних награда (Жири Награде „Б. Миљковић“, Награде „Стеван Сремац“, Награде „Рамонда Сербика“). Уређивала је Књижевни програм у Нишком културном центру. Награђивана за појединачне приче.\nКрајем 2016.године уручена јој је Награда Милица Стојадиновић Српкиња, за књигу песама ТЕГЛИЦЕ ЗА БУБИЦЕ.\nЊене песме и приче заступљене су у бројним антологијама, од којих је најновија Антологија српских песника (ауторке су: Дубравка Ђурић и Биљана Обрадовић) под насловом МАЧКЕ И СЛИКАРИ, недавно објављена у Америци, са поговором водећег америчког песника Чарлса Бернстина.\nПревођена на енглески, руски, шпански, италијански, бугарски и македонски језик.\nЧланица је Српског књижевног друштва.\nОбјављене књиге:\nГладна тама, приче, БИГЗ, 1996.\nУшивање сенке, песме, Просвета-Ниш, 1996.\nМрежа, песме, Просвета-Ниш, 1998.\nМртви смо озбиљни, приче, Народна књига, 2001.\nСтрашне страсне везе, роман, Народна књига, 2002.\nТу си, птичице, приче, Народна књига, 2004.\nНоћ у голом врту, песме, Народна књига, 2006.\nВлажни цвил, песме, Народна књига, 2008.\nИ поведи ме тамо, песме, Библиотека „Стефан Првовенчани“ 2010.\nТеглице за бубице, Књижевна општина Вршац 2015.\nБиће снега, Завод за културу Војводине, Нови Сад 2017.", "Књижевна награда Славиша Николин Живковић припала Стани Динић Скочајић за рукопис: „И нека ми неко после каже…“" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Da li znate tačno čemu služe plastenici? Evo zašto su oni bitni za Srbe na Kosovu i Metohiji. pic.twitter.com/AT6dpiI4iz\nOve porodice, koje žive samo od poljoprivrede, biće samostalnije i moći će čak i jedan deo proizvodnje da plasiraju na tržište. Važno je ulagati u poljoprivredne kapacitete porodica jer je to ulaganje u opstanak tog vrednog i hrabrog naroda na Kosovu i Metohiji. pic.twitter.com/oqvAbmHrw6\nOvog proleća smo, u saradnji sa @EparhijaKIM, uložili 30 000€ u kupovinu 60 plastenika za porodice koje se bave poljoprivredom na Kosovu i Metohiji. Zahvaljujući tim plastenicima sezona uzgoja povrća trajaće znatno duže, od marta do novembra, i time će proizvodnja biti veća. pic.twitter.com/sZD6tx2u08\n— Arno Gujon (@ArnoGujon) June 15, 2018", "(ВИДЕО)Гујон: Ево зашто су битни пластеници за Србе на Косову!" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Шминкерка је и раније била хапшена због провокативног писања на Твитеру\nЈелена Маћић, шминкерка и особа врло активна на друштвеним мрежама, опет је приведена у полицију.\nОвог пута, због оптужби једног медија, који се жалио да му Маћићка отворено прети.\nОна је у сукоб с тим дневним листом ушла након што су пренели неке од њених твитова. Потпуно се разбеснела и одлучила да се обрачуна с новинарима ове редакције, те је почела да их прозива на Твитеру.\nУ њеним твитовима, који су у међувремену обрисани, будући да је након што су је пустили из полиције избрисала свој профил, јер није добила свој телефон натраг, те наставила да се користи ћеркин, писало је како ће да „улети“ у просторије овог листа, те да ће да их „полупа“, а запослене у овом медију ће да „пребије“. Још се наводи и како је новинаре ове редакције назвала „стоком“.\nЈелена Маћић је наставила да се оглашава на Твитеру али преко ћеркиног профила.\nПреносимо вам твит у целости, заједно са свим коментарима из ког можете да схватите шта се заиста дешавало док је Јелена Маћић била у полицији.\nJelena Macic ovde. Arcim Jovanin uredjaj. Sve u svemu…pa izginuli su od smeha u policiji kad sam krenula da deklamujem svoje avatare. Sikter efendija…Niko Tokugava…izginuli bukvalno. — Ne isplati se (@JeleninoCedo) June 8, 2018\nЈеленина ћерка је своје пратиоце на Твитеру, пре него што се њена мајка огласила на истом, обавестила како је она ухапшена, те како јој је њен нови телефон одузет.\nMoju majku @DorijanaVil su ponovo priveli po ko zna koji put. Sve u svemu oduzeli su joj telefon…tek ga je kupila.. nije ga ni odplatila… znaci smor. — Ne isplati se (@JeleninoCedo) June 8, 2018\nЈелена Маћић је поставила питање да ли постоји још неки мушкарац који се осећа угроженим због ње.\nJel ima jos neki muskarac da se oseca ugrozeno od mene? Jer ovo je druga krivicna prijava od mozes misliti nekog ko se muskarcem smatra. Sta znam…mene bi bio blam! No, ne ganjamo perfekciju. — Ne isplati se (@JeleninoCedo) June 8, 2018\nУ последњем твиту алудира на то да је ситуација у којој се нашла равна ријалитију.\nZajeban je ovaj rialiti ja da vam kazem…zajeban — Ne isplati se (@JeleninoCedo) June 9, 2018\nПодсећамо, она је и раније била привођена због провокативног писања на друштвеним мрежама.\nНаиме, 2014. године приведена је због ширења панике у ванредној ситуацији, јер је током поплава на Фацебооку написала да је у Обреновцу страдало много више људи него што су власти објавиле.\nДве године касније, након што је упутила претњу путем Твитера тадашњем премијеру, њен стан претресла је полиција.\nЕспресо", "УХАПШЕНА ЈЕЛЕНА МАЋИЋ! На саслушању полицајце доводила до лудила, НЕKЕ И ДО СУЗА!" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Vlast u Crnoj Gori želi da skloni tablu sa zidina starog grada u Budvi. Kažu, nije srpska vojska oslobodila Budvu, nego se austrougarska vojska povukla pre nego što su Srbi stigli.\nDa, povukli su se, jer su kolektivno otišli u penziju, ili na skijanje, nikako drugačije. pic.twitter.com/jYZ0L72Hpl\n— Jevrejin_u_❤ (@nestranacki) June 23, 2018", "Црна Гора: Нису Срби ослободили Будву, него се Аустријанци повукли…" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

[ "Пажњу словенских научника привукла су Словенска имена, нова, а потом и стара. Наиме, данас диљем словенског света, мноштво људи носе имена која потичу из неких других народа и култура. Под притиском американизације садашња деца носе имена која су пренесена из САД, односно Енглеске. Пре американизације десила се христијанизација са доношењем тада модерних имена из јеврејске, грчке и италијанске (латинске) културе, а доласком Турака на Балкан уз ислам, балкански Словени добијају нова, муслиманска, већином арапска имена. На овај начин изворна словенска имена су маргинализована, као немодерна, односно сведена на безначајну меру.\nЗато није чудо што део словенских научника као и љубитеља словенске изворне културе траже истомишљенике диљем словенских држава, а посебно у Русији. Они се друже, сарађују и размењују сазнања са људима који су себе спознали као Словене (без обзира на верске, политичке, националне итд. разлике), односно са људима из словенског света дали предност старословенским, или савременијим именима словенског порекла у односу на имена америчког, немачког, латинског и др. порекла. Ова појава има своје корене у поштовању предака, позитивне традиције и далеко је од бесмисленог помодарства у неким урбаним и руралним срединама у којима се деци дају чудна имена јунака са ТВ и биоскопског екрана.\nПосле распада словенске заједнице, односно када су одређена словенска племена ушла у орбиту утицаја страних култура, језичка култура, језичка традиција и обичаји нису дозвољавали члановима друштвене елите да (одмах) одступе од канона двочланог словенског личног имена (600 – 1000. године наше ере). Дете је постајало, према словенској традицији, пуноправни члан заједнице (задруге, рода, племена, државе) када напуни седам година. Тада дете прелази од женског под мушко старатељство. Том приликом се уприличавао «обред увођења под мушко старатељство» (иницијација) и дете је добијало ново име, а старо које је давано независно од пола, под утицајем осећања и импулса мајке, предавано је забораву. Ново, специјално смишљено име, морало је да одговара карактеру детета, квалитетима које у њему желе да виде родитељи и родбина. Имену се придавала још већа пажња уколико би се приметило да дете има слаб карактер. Тада би се одлучивали за име које треба да га подсећа на оно што нема, а треба да достигне. Флоренски у једној својој књизи следи ову праисконску, од Словена препознату истину и пише: « Али то никако не значи да је између имена и личности, тачније између етимолошког значења имена и његовог енергетског значења, немогуће запазити било какву везу. Напротив, пажљивијим проницањем у име и у личност која га носи могуће је открити нити које повезују име и личност, и постаје јасније оно првобитно ткиво, које се преобразило у дату личност, а ово ткиво је очигледно одређено разматраним именом. Када се у то проникне, онда постаје јасно како и у којој мери се име симболички одражава у датој личности, која не само да у површинским слојевима противречи етимолошком значењу имена него својим дубљим слојевима ово значење истовремено и потврђује». На пример осмотримо имена попут:\nБогумил – да буде мио Богу;\nГостерад – да се одликује гостопримством;\nМстислав – да буде надмоћан над искушењима, односно ђаволом;\nЈарослав – да буде честит, племенит, на добром гласу, хвали, да има истинску, непорочну славу;\nЉубомир(ка) – да буде велики љубитељ мира, итд., итд.\nКако видимо, према старословенским веровањима име је било заклетва и магијски знак, повезано са човеком, тј његовим носиоцем.\nБлагодарећи лексичком саставу имена (два члана), сачуваним обичајима и традицијом, ми много знамо о култури и систему вредности наших предака. Ево примера из различитих сфера живота:\nЖизн(ь) (суфикси – бит, жир) – следе имена – Властибит, Жирослав, Домажир.\nПожељне вредности (добро, драго, мило, радо) уграђивале су се у имена – Доброгост, Љубомир, Љубивоје, Љубивој, Радомир, Ратислав, Радослав, Растимир, Милостриј.\nОдречне, непожељне вредности (не) давале су имена – Никлот, Немир, Негослав, Нерад.\nСмисао познања (мисли, мисао, вид) уграђиван је у имена – Мислибор, Гостевид, Болемисл.\nДруштвено устројство (держи, гради, влади) у основи је имена Держикрај, Градислав, Владимир.\nГостопримство (гост) основа је за имена – Љубогост, Доброгос, Радогост.\nВојна организација (полк/пук, вој) давала је инспирацију за следећа имена – Свјатополк, Во(ј)ислав.\nБорбена готовост (буди, креси) – инспирисала је имена – Будивој, Кресислав.\nБорба (бори, рати) – Боригнев, Ратибор.\nВојна врлина (свјато, јаро, пако) – Светомир/Свјатомир, Јарослав, Пакослав.\nЧаст, слава (чти, слав) – Чтибор, Томислав, Болеслав.\nПородица (брато, стриј, сестро) – Братомил, Желистриј, Сестромил.\nСопственост (семи) – Семисл, Семавит.\nВера (Бог) – Богосав/Богуслав, Хвалибог, Молибог, Богухвал.\nОви примери откривају присуство вредности, осећања, веровања, друштвеног начина живота, организације живота у условима рата. Овде је потребно нагласити да у систему старословенских имена нема система давања имена као код других индо-европских народа и језика где је то рађено по животињама, оружју, професији (занату) којим су се бавили и сл. Дакле, ради се о светски уникатној културној баштини.\nУ Пољској, као и у другим словенским државама, постоје три различита морфолошка типа имена.\nПрви тип – двочлано име представља основни, најстарији и најизворнији образац давања имена (други тим исходи од двочланих имена, а трећи, најпростоји је давање једночланих имена). Оно се састоји од две међу собом слагајуће речи са тачним синтакстичким смислом. У Пољској, током средњег века оваквих имена је било у употреби око 600. Међутим, ова су имена, са примањем хришћанства замењена јеврејско-грчким и латинским именима, да би током XV – XVI века била скоро потпуно истиснута. Од овога су била изузета имена где су одређени хришћански храмови носили имена словенских светаца, који су то постали, а да су задржали словенска двочлана имена. На пример, Чеслав, Казимир, Станислав, Вацлав, Владислав, Војцех. Такође, двочлана словенска имена су се задржала међу пољским племством, посебно она која су трајала дуже (династије): Јагелони (на пример: Владислав Варненски), Вази (на пример: Владислав IV, Ваза).\nУ XVI и XVII веку још су се по Пољској могла срести имена: Бронислава, Дадзибога, Доброгоста, Держислава, Јарослава, Мирослава, Мстислава, Пшемислава, Пшецлава, Владимира, Збигнева. У XVIII веку у Пољској давање словенских двочланих имена драстично опада. Ситуација се мења у XIX веку и повезана је са интересом за пољску историју и снажење пољског национализма. Тада се почињу објављивати календари са словенским именима, али ово је и време христијанизације словенских имена. Тако што је други члан остајао словенски, а први се узима из хришћанства тзв. хибридна форма). Таква имена су: Јан – Јанислав, Јулиан – Јулисав, итд. Обнову старословенских имена подстакла је, такође, романтичарска литература која је обиловала старословенским и старопољским мотивима, као и старословенским именима.\nИзмеђу два светска рата популарност двочланих словенских имена је расла захваљујући делатности истраживача језика и словенске митологије. Популаризацији словенских двочланих имена доприносили су календари и књиге чији су писци користили псеудониме састављене од двочланих словенских имена. Било је и покушаја попут оног у новини «Задруга» да се не објављују пуна имена аутора текста – осим иницијала, ако оно није било словенско.\nДанас у Пољској делују организације, на пример, «Никлот», «Крак», «Љубуш», укорењене у занимању за Словенство, које од својих чланова траже да мењају име уколико није двочлано, словенско.\nУ овом повратку словенству у Пољској предњачи Краков. На пример, тренутно у овом граду има 800.000 имена Станислав, Казимира 300.000, Војцеха, Владислава, Чеславова и Владимира по 200.000, Богдана 130.000. У Пољској је често и име Богумил, Богуслав, Богухвал, Свјатослав. Ова имена су популарна због њихове повезаности са хришћанством. Међутим, има и имена која немају много везе са хришћанством, попут Збигњев (400.000), Јарослав, Мирослав, Веслав, Здислав (по 200.000), Пшемислав (130.000), Болеслав, Бронислав, Радослав (по 80.000).\nОд мушких имена образују се женска, на пример: Станислава (300.000), Казимира (1450.00), Владислава (140.000), Чеслава (100.000), а популарна су и имена: Вацлава, Бронислава, Људмила, Доброслава, Славомира, Збигнева и Здислава.\nДопринос пољском (краковском) покрету за враћање и употребу старословенских имена дао је и Боримир Боровчак. Наиме, Боримир се тако и није звао. Његови родитељи, као римокатолици, дали су му латинско (италијанско) име Рафаело. Када се упознао са изворним старословенским именима решио је да кроз обред иницијације промени своје име у Боримир (које значи «борити се са непријатељем за свој мир/свет»). Оно одговара његовом презимену и карактеру. Међутим, неколико година није могао да промени име. У сагласности са пољским законима о личним именима било је прихваћено само десетак словенских имена (уз мноштво јеврејских, немачких и латинских), али не и Боримир. Закон (Поменути Закон је под притиском јавности укинут), истовремено, дозвољава да се промени презиме и то у немачком духу (на пример Виљк (Вук) у Волф.\nДа би се сачувала двочлана словенска имена као етнокултурна знаменитост, која нас разликује од других језичких група, неопходна је акција популаризације ових имена и културе. Боримир Боровчак предлаже за словенски свет следећи модел:\n• За литерарна и уметничка имена узимати псеудониме у форми двочланих словенских имена, на пример: писци Људовит Штур, Збигњев Ненацки, Брним Рогалица.\n• Обавезно коришћење словенског имена у организацијама националне и словенске усмерености;\n• Предузећима (фирмама), продавницама, улицама итд. давати словенска имена (на пример у Пољској постоји кобасичарска радња «Доброслава»);\n• Адекватно пропагирати рано средњовековље кроз археолошке експедиције и заседања, конференције и скупове историчара, пошто су сви владари у овом периоду имали словенска имена;\n• Херојима књига, стихова, филмова, стрипова итд. давати словенска имена;\n• Издавати календаре са списком словенских имена, само оних проверено тачних;\n• Наравно, не треба заборавити ни децу која долазе или ће тек доћи на свет. Размислимо о њиховом имену. Нека буде, пре свега, словенско.\n• На свесловенским састанцима потребно је формирати специјалну комисију која би се позабавила листом и каталогизацијом двочланих словенских имена која се могу наћи на свим странама словенског света. Ово би довело до формирања банке ових имена доступних за објављивање у календарима и публикацијама различитих садржаја.\nИдеје Пољака већ су наишле на одјек у Белорусији, Украјини и Русији. Код словенских народа на Балкану овај покрет, на жалост, још није наишао на одјек. Када се неки пробуде ваљда ће се запитати како се зову и приметити да им је, у међувремену, неко «заменио» имена. Тада ће се придружити традицији осталих Словена и тражити да им се бар деца зову онако како су то уобичајавали њихови преци.\nРусија, односно њени научници који су схватили значај личних имена за очување сопствене словенске културе, доприносе очувању двочланих имена на више начина. Један од начина афирмације словенских двочланих имена јесте објављивање научних и публицистичких радова о овом питању.\nПроблем са именима није једини проблем словенске савремене културе. На пример, у великом делу словенског света 24. мај се слави као Дан словенске писмености, односно Дан Ђирила и Методија, али у Србији не. Али има тенденција да се у неким школама слави спорна «Ноћ вештица» (Halloween). Сукоб са сопственом историјом и традицијом јесте сукоб са дубоким социолошким последицама.\nЗоран Милошевић\nИЗВОР: Центар академске речи", "Како су стари Словени давали имена деци" ]

[ "Please Enter Your Name Here" ]

["Скинута завеса у потпуности разоткрива Хазарску мафи(...TRUNCATED)

[ "Please Enter Your Name Here" ]

["Соколи су поштовали краља Александра као потомка Кар(...TRUNCATED)

[ "Please Enter Your Name Here" ]

["Друштвеним мрежама су од синоћ почеле да круже информ(...TRUNCATED)