jerteh/Jerteh-81
Fill-Mask
•
Updated
•
70
•
2
text
stringlengths 0
16.6k
|
|---|
<s>10 SRPSKA KNjIŽEVNA ZADRUGA 10</s> |
<s>DVA IDOLA</s> |
<s>BOGOBOJ ATANACKOVIĆ</s> |
<s>U BEOGRADU</s> |
<s>ŠTAMPANO U DRŽ.</s><s>ŠTAMPARIJI KRALjEVINE SRBIJE</s> |
<s>Ala je lepa zemlja to Srpsko Vojvodstvo, - pravo da je Srpska zemlja, al i jeste gnezdo sokolova - baš je Bog krasnu zemlju stvorio za krasan narod! -</s> |
<s>Lepo je to Srpsko Vojvodstvo, u njemu je Bačka i Banat, prostrana ravnica, ili bolje reći golema bašča od svakog bilja, a osobito od šenice i druge rane, sa livadama, pašama i poljanama, koje oko ne može pregledati, po kojima se odranjuju silne ergele konja i čoporovi druge stoke, kojoj broja nema.</s><s>U njemu je Srem sa svojim gorama i dolinama, brdima i planinama, sa svojim lepim voćnjacima i vinogradima, sa šumama koje su neprohodne.</s> |
<s>Plaho Dunavo, plava Tisa i druge ponosite reke jesu bogaština Vojvodstva, kakve nema svaka zemlja.</s> |
<s>U Vojvodstvu ima belih gradova, lepih i ubavih sela.</s> |
<s>U Vojvodstvu ima svake prirodne krasote.</s> |
<s>Kakvih predela?</s><s>Oko ih se od miline ne može da nagleda, — tako su divni i krasni.</s> |
<s>Karlovci - Karlovci sa svojom okolinom - Božja divota.</s> |
<s>Je li majka rodila Srbina koji ne zna za Sremske Karlovce — srpski Jerusalim, — u kom se rodila naša slava, od kud nam je sinulo jarko sunce, te nam se rodio krasni danak, uskrs naše stare samostalnosti — 1 maj 1848 godine.</s> |
<s>Ah, nema toga Srbina, koji ne zna za karlovački predeo; — ako i ima koga, koji nije bio u Karlovcima, taj ih poznaje iz Brankovih pesama.</s> |
<s>Ima ljudi, kojima je Bog dao da mogu tako lepo opisati svoje lepo osećanje i prirodnu krasotu, da je to milina — Branko je između ovih ljudi.</s> |
<s>Njegov „đački rastanak" tako je nežan, opis karlovačke okoline u đačkom rastanku taki je, kao i sama priroda o kojoj piše — umiljat, pitom, pojetičan i dražestan.</s> |
<s>Da je Branko još u svojim pesmama napomenuo izglede, koje čovek ima idući od Varadina Karlovcima po lepom drumu — da je spomenuo česmu, kojoj putnik dospe idući ovim putem, i pivaru, pored koje se prolazi pre nego što se u Karlovce spusti, to bih ja utešen bio, jer bih ovaj opis metnuo za uvod ovom što sam naumio lepim svojim čitateljkama pripovediti, — pa onda ako i ništa drugo iz mog dela ne bi čestito bilo, uvod bi sigurno valjan bio.</s> |
<s>Ali ovako moram zamoliti one, koji poznaju karlovačku okolinu, nek je se opomenu od Varadina do Karlovaca, — a koji je ne poznaju, neka sebi predstave što dražesnije sebi mogu predstavljati.</s> |
<s>Bejaše lep proletnji danak 1848 godine.</s> |
<s>U karlovačkoj pivari beše do 15 prostaka, sami Sremci, lepi visoki ljudi, junačkog stasa i zdravog i vedrog lika.</s> |
<s>Odelo u njih sviju beše jednako, po nogama platnene gaće, po telu bela dugačka košulja od ćerćelije, svrh košulje šarena vunena tkanica, na glavi šešir malo povisok sa širokim obodom, a na nogama preko vunenih čarapa lepi sremski opanci.</s> |
<s>Svi ovi sedeše za jednom dugačkom trpezom, pa piše dobro karlovačko vino i međ sobom šalu zbijahu.</s> |
<s>Na strani u jednom ćošku sedeo je jedan sam za sebe, glavu je naslonio na ruku, tako da mu se videla samo jedna polovina lica — koje je turobno bilo, — ovaj je ćutao i činjaše se, da ni najmanje ne pazi na to, što drugi čine oko njega, već samo da neke misli premišlja.</s> |
<s>Tu seđaše on podugo tako; u jedan put levu ruku, na koju se podbočio bio, naglo podigne u vis, a desnom pesnicom iz sve snage tako udari po astalu, da u malo što se sva stakla nisu porazbijala, koja pred njim prazna behu.</s> |
<s>„Braca Simo, — reče posle sa svim tiho ali duboko i žalosno — daj još vina, danas me mori tuga, a ja kad sam vrlo tužan, onda sam uvek i vrlo žedan.“</s> |
<s>Sremci, koji su za dugačkom trpezom sedeli, zgledaše se, pa jedan tiho reče svojoj družini :</s> |
<s>„Ovom se dobro omiče, ovo je već sedma holba.“</s> |
<s>U tome mehandžija donese jedno puno staklo rujnoga vina, te metne pred samca, — ovaj uzme staklo u ruku, ustane pa se okrene velikoj trpezi.</s> |
<s>„U tvoje zdravlje, junače, — reče sa svim prijateljski onome, koji ga malo pre ogovorio beše — Bog te živeo sa svom tvojom družinom.“</s> |
<s>Posle ovih reči staklo iskapi.</s> |
<s>„S tobom zajedno!“ reče za odgovor Sremac; i bejaše malo zastiđen od prijateljskih reči onoga, koga je on ogovorio bio.</s> |
<s>„Živeo!“ usklikoše i ostali Sremci, te čaše podigoše u vis, kucnuše se njima i vino iz njih staše ispijati.</s> |
<s>U taj mah uđe još neko u sobu, — čudnovato beše ovaj obučen: na sebi je imao kratku platnenu košulju, koja mu je jedva dopirala do pojasa, tako da mu se između košulje i gaća — koje behu od grubog platna i vrlo kratke — golo telo videlo, na vratu je imao crnu usku pošu, od koje krajevi padoše mu po prsima, na glavi je imao mali šešir sa okruglim dancem i uskim obodom, kao što nose Bačvani i Šajkaši, noge su mu bile bose bez obuće, a u ruci je držao jedno držalje od kandžije, iz celog se čoveka odmah moglo videti, da je jadna sirota.</s> |
<s>Inače on beše zdrava ljudina, krupan i visok, imao je dugačku kosu, koja mu s čela preko glave na ramena beše ščešljana — kao što nose kosu obično prosti Bačvani, lice mu je bilo mršavo i od sunca opaljeno, imao je velike crne oči, nad kojima su mu bile tanke i crne obrve, kao što mu je od iste boje bio i dugi brk nad rumenim i tankim usnama.</s><s>Kad je ušao u sobu pogleda oko sebe, pa se namršti, kao da mu je neugodno bilo, što su tu veseli ljudi, jer kao s prigovorom i žalosti reče:</s> |
<s>„Vi ste ovde, braćo, veseli!“</s> |
<s>„Jesmo, hvala Bogu!“ odgovoriše gdekoji.</s> |
<s>„He, ta jedan put se samo živi, pa zašto bismo bili neveseli za ovoga jednog života:</s> |
<s>Veljaše mu kao u pesmi drugi.</s> |
<s>No na Bačvaninu se moglo opaziti da ga ni pesma ni reči Sremaca ne ohrabriše, jer on mesto odgovora tek manu glavom, pa se posle posadi za onaj sto na strani, za kojim je pre samo jedan sedeo, i tako bejaše sad njih dvojica, jedan turobniji od drugoga.</s> |
<s>Posle malo ćutanja Bačvanin poviče:</s> |
<s>„Mehandžija! po što ti je vino?“</s> |
<s>„Četir grošića,“ reče ovaj.</s> |
<s>„Skupo, skupo.“</s> |
<s>Nu posle prilično dugog razmišljavanja kao da se na kakvo veliko delo odvažio reče:</s> |
<s>„E, daj jednu holbu.“</s> |
<s>Mehandžija donese i pred njega metne vino.</s> |
<s>U tome Bačvanin izvadi jednu kesu od kože, u kojoj je bilo nešto srebrnih novaca, pa ove počne prebrajati.</s> |
<s>„Dvadeset forinti! e, hvala Bogu, eto nešto zasluge — iz ovih ću novaca moći nešto radosti stvoriti mojoj sirotnoj porodici, — kolača i šarenih jaja deci za Uskrs, a mojoj ženi nešto malo haljinice, — jest to mora biti, neka im je veselje na blag dan, ta i tako im je dosta tuge preko cele godine dana...</s> |
<s>„A za sebe? — za mog starog oca? — što za nas?</s> |
<s>„E, mi smo ljudi — Bog je nas obdario čvrstim srcem i jakom naravlju — mi smo jači na nesreći!</s> |
<s>„A mom bratu?! — bratu mom, koji ne vidi bela danka — do kog ne dopire ii slobodan zrak, ni Božje sunašce — šta njemu?</s><s>Zar da ne dopru do njega ni znaci bratinskog milovanja?</s> |
<s>„O, ne, prvi novci za njega — njemu sve ovo, neka zna da ima nas, koji ga se sećamo; moja deca i moja žena ugledaće se na mene i na mog starog oca, pa ćemo lakše snositi sirotinju — odla’nuće našem srcu, jer mi ako i jesmo u svačem siromašni, al’ smo bogati u ljubavi jedno prema drugome, pa je i to lep od Boga dar za nas. —</s> |
<s>„Svi, svi ovi novci za moga brata, neka lakše provede svoj blagi danak u crnoj svojoj tamnici — sve ovo njemu, ta i to je tako malo, kad pomislim da on za pas tamo pati.“</s> |
<s>Posle ovih reči, koje je u sebi premišljao, stade hukati.</s> |
<s>„Pa ja još onde sedim te pijem vino, kad mi je svaka krajcara kao kapljica krvi iz srca. — O, Bože, ja sam nevaljao, zločest čovek.“</s> |
<s>Za ovim spusti glavu pa stade gorko uzdisati.</s> |
<s>Sremci, koji su pre svi tako veseli bili, snevesele se, videći ovoga nevesela i žalosna — i tako za malo, mesto zveke od čaša i veselih usklika nastade u sobi velika tišina.</s> |
<s>Ovu tišinu prvi naruši onaj, koji je i pre samca hteo da zadirkuje, govoreći da mu se vino dobro omiče.</s> |
<s>„Hej, prijane — reče sad Bačvaninu — ta ne uzdiši ovde, Bog te pomogao, jer vidiš, ja sam vrlo milostiva srca, pa kad vidim da ko uzdiše, ne može mi se piti — nemoj uzdisati, brate, već hodi, pij s nama — pa će te proći tuga.“</s> |
<s>Bačvanin podigne glavu, pa žalosnim pogledom promeri onoga koji mu je savetovao da pije, posle mu reče sa svim niskim glasom:</s> |
<s>Proći će me - - e, ne prolazi to tako brzo kad tu boli.“</s> |
<s>I rukom pokaže mesto, gde mu srce leži.</s> |
<s>Dok se ovo događalo, dotle onaj, koji je pre na samo sedeo, opet se bio na lakat naslonio i činjaše se da na ništa ne pazi šta se oko njega čini, — no kad se Bačvanin potuži da ga na srcu boli, onda ustane sa svog mesta, priđe sa svim Bačvaninu, uhvati ga za ruku, pa sa najvećim saučešćem reče:</s> |
<s>„Tu te boli, brate? tu, veliš — pokazujući stranu od srca, — onda jao tebi, jer to je ljut bol, koji kad obuzme siromaha prostaka, retko ko da se ikad od njega izleči.“</s> |
<s>Bačvanin ga pogleda, njegov se pogled sastane sa sažalitelnim pogledom samca — i kako se njihovi pogledi sastadoše, tako i oni uzeše se ruku u ruku.</s> |
<s>Pogledi ti behu izrazitelni — ti pogledi vezaše njihove duše u večito prijateljstvo, jer oni razumeše jedan drugog.</s> |
<s>Oni se gledaše neko vreme, kao što se gledaju dvoje ljubavnika, — posle onaj usamljenik ode k ogradi, gde mehandžija drži svoje vino, uzme sam jedan veliki ćup pun vina, pa ga metne pred Bačvanina.</s> |
<s>„Na, pij — reče mu, a glas ga je izdavao da mu je srce zdravo dirnuto — pij, pij al’ mnogo.“</s> |
<s>„Vidiš produži posle malo ćutanja — već je tome mnogo godina, kako me ovo pseto ovde ujeda — tu, tu boli — i sa desnom pesnicom udari sebe u prsi sa one strane, gde čoveku srce leži; tu boli i dan danas, pet godina ja nisam prespavao jednu noćcu zbog ljutog bola; posle sam pio, pio sam ceo dan — od jutra do mraka, i od to doba spavam, jer kad veče nastane ja više ništa ne znam za sebe, o mojoj budućnosti, o sadašnjosti, o prošlosti, ne znam ni o čemu — ne znam ništa, ne boli me ništa,... na, pij i ti — al’ mnogo pij, gle ovako!“</s> |
<s>I ćup koji je poveliki bio nategne, a kad ga je od usta odujmio, ćup je do pola tek pun bio.</s> |
<s>„Ispij ovo drugo, al’ do kapi.“</s> |
<s>Bačvanin je glavom mahao.</s> |
<s>„Pij, kad ti velim — reče mu ovaj nagovarajući ga — pij, kad ti velim, pa za danas sve ćeš zaboraviti.“</s> |
<s>„Sve ću zaboraviti? — reče Bačvanin, i obrazi mu se podžegu od plamena koji mu je u srcu buknuo u taj čas — veliš? sve ću zaboraviti!</s><s>Al’ ja neću ništa da zaboravim, ja neću da zaboravim da ja imam kod kuće ženu i sitnu decu, kojima sam ja sve na ovome svetu; ja neću da zaboravim da moj otac kod kuće gladuje u najvećoj sirotinji, — moj otac? — moj otac, koji se naučio svakom izobilstvu na ovome svetu, koji je još i pre dve godine najbolji gazda bio u celome našem selu — to ja ne smem zaboraviti — a ni to, da onima, koji su nas do toga doterali — treba se osvetiti.“</s> |
<s>Kad je Bačvanin ovaj poslednji slog izrekao, stranac ga čvrsto za ruku stisne pa mu progovori:</s> |
<s>„Ne boj se, to i nećeš zaboraviti — doći će može biti vreme, te ćeš se Bogu moliti da zaboraviš, o, al’ je nećeš moći zaboraviti; vidiš, ljuta ti je to žeđa — želja za osvetom.</s> |
<s>„Ah, Bože moj!</s><s>Bože moj! šta ne bih ja dao, da je mom srcu drugojačije nego što je, — a to bi sigurno drugojačije bilo, samo kad bih jedan časak zaboravio ono, što se sa mnom događalo. —</s> |
<s>„Hoj, brate, al’ vidiš to se ne zaboravlja lako, spomen prošlosti tako se prilepio za moje srce kao što se mnogogodišnja rđa prilepi za uglađeno gvožđe.</s><s>Ali rđa na posletku izede gvožđe, a moje srce je celo, celo, celo — pa čini mi se svaki dan sve veće, jer se svaki dan nova zmija leže u njemu, koje me sve ljuće i ljuće ugrizaju — ah zmije su ove uspomena prošlosti moje. —</s> |
<s>„Molićeš se Bogu da ti nikad osveta i na pamet nije pala — ali, ali kasno. —</s> |
<s>„Nećeš da zaboraviš ništa? — Ja bih blagosiljao Boga, da mi uzme um i razum, da me učini kao ludu stoku, da se ničega ne znam opominjati.</s> |
<s>„Jer kad se opomenem prošlosti moje tako me ljuto srce boli, boli, boli, boli. — —</s> |
<s>„Vino, vino, još vino je jedno, koje ima o meni sažaljenja, jer kad pijem vino, mnogo, mnogo, mnogo kad pijem, onda izgubim svest, pa me ne boli ništa, ali kad se malo razberem posle toga i razum moj raditi počne, i ja se opominjem moje prošlosti, onda, onda sam ja jako nesrećan. — A ti?“</s> |
<s>„I ja, i ja! — reče Bačvanin brzo. — Vidiš pre nekoliko godina moj otac bejaše najsrećniji čovek na svotu, onda on imađaše mene i moga mlađeg brata, koje on milovaše kao što otac može milovati; moj Milan beše tada od tri, a moja Jeca od dve godino — o ta kako je on još milovao ovu decu, svoju unučad, ta voleo ih je nego sve druge u kući.</s> |
<s>„A mi svi poštovasmo njega, kao što je on nas ljubio — neiskazano.</s> |
<s>„No nije samo ovo milovanje i poštovanje bilo sve naše dobro, mi besmo i inače srećni u svakom smislu.</s> |
<s>„Mi besmo dobre gazde u selu, otac moj imao je kuću i sesiju zemlje, imali smo četiri vola, lepa četiri krstaša, rogovi u njih behu kao u jelena, ali još više u šire nego u jelena, a vrhovi behu bačeni natrag, dlaku na glavi imaše belu i kovrčavu, koja je skoro do očiju popadala bila na glavi, — pa posle sva ova četiri vola behu tako jednaka i u hodu i u veličini i debljini, da je to divota bilo pogledati — e ta divna ti je to stoka bila.</s> |
<s>„Imali smo i dva žerava konja.</s><s>A i ovi su lepi, prelepi i u svemu jedan drugom nalični bili; imali su jednaku dlaku, jednake mršave glave, veliku i gustu grivu, dugačak i pun rep, kojim su šibali noge, koje bejahu tanke u njih, kao što su u jelena; oni behu okrugli i puni kao jabuka, a brzi kao tica lastavica, srčani kao dobar junak, a vatreni kao sami zmajevi — ah, kakog su ponosnog držanja bili ti konji kad su u kolima išli, e ta to ti je milina bilo videti, — ko zna šta vredi par ovakvih konja, onaj zna šta sam ja izgubio.“</s> |
<s>Ove je poslednje reči skoro u jecanju izgovorio, a oči mu pune bejahu suza.</s><s>Onaj, koji zna kako naš narod čuva i neguje stoku, onaj će lako razumeti uzrok ovim suzama.</s> |
<s>Posle kratkog ćutanja Bačvanin produži opet:</s> |
<s>„Imali smo i jednu kravu s teletom.</s><s>Ja ne znam ceniti ovu kravu, ali moja žena ne bi je dala bila od sebe, ja ne znam za kakvo blago na ovom svetu, ta za ovu kravu sve žene joj zavideše, tako je to mirna i ugledna mlečna krava bila.</s> |
<s>„Žitnica je naša puna bila hrane, a kuća nam je tako puna bila svačega, što je čoveku potrebno, baš kao kakva košnica koja je dupkom puna medenog saća.</s> |
<s>„To nije još davno bilo, a danas, braćo, danas nemamo ništa na svetu, do jednih rđavih kola i dva mršava konja, a i to je zadužbina jednog mladog gospodina.</s><s>Bog mu dao toliko sreće i dobra, koliko ga ja i druga sirotinja blagosilja. —</s> |
<s>„Ah, braćo, da ovog mladog gospodina nije bilo, do danas bi moja deca sa mnom zajedno od gladi skapala bila, jer badava, mi ne znamo prositi ni milostinje iskati, baš ni pomoći ne primamo kad nam kao milostinju pružaju, ali kad ovako ljubavno i od srca daju, kao što sam ja dobio — e onda se prima, ali je srce na veki onoga, koji nam je pomogao.“</s> |
<s>Ove poslednje slogove Bačvanin je govorio gledajući Sremce jednog po jednog, koji su se oko njega u krug bili skupili, odmah u početku, kad je počeo kazivati svoju patnju.</s> |
<s>Jedan između njih reče:</s> |
<s>„Al’ kako to da si sad tako siromah?</s><s>Ta da ste samo sedeli pa jeli i pili, ne biste mogli potrošiti sve to, što si nam napripovedao da si imao, ako vam nije bilo nesreće.“</s> |
<s>„Jeste, jeste, te kakve nesreće!</s><s>Ali, nesreća ova nije od Boga, već od rđavih ljudi.“</s> |
<s>„Ta zato — reče opet Sremac — toliko imanje, ta to je bogatstvo, pa još tamo u vas, gde je Bog blagoslovio svačim svet.“</s> |
<s>„Jeste, brate, u našoj zemlji ima svašta što čoveku treba, naše su njive dobre, naša jo stoka slavna, — ali šta ćeš, kad ne možemo uživati od proklete gospode.“</s> |
End of preview. Expand
in Dataset Viewer.
SrpELTeC is a corpus of old Serbian novels for the first time published in the period 1840-1920. years of digitized within COST ACTION CO16204: Distant Reading for European Literary History, 2018-2022.
The corpus includes 120 novels with 5,263.071 words, 22700 pages, 2557 chapters, 158,317 passages, 567 songs, 2972 verses, 803 segments in foreign language and 949 mentioned works.
Dataset is constituted of two text files that can be loaded via:
from datasets import load_dataset
dataset = load_dataset("jerteh/SrpELTeC")
Preview:
print(dataset["train"][100])
{'text': '„Mi besmo dobre gazde u selu, otac moj imao je kuću i sesiju zemlje, imali smo četiri vola, lepa četiri krstaša, rogovi u njih behu kao u jelena, ali još više u šire nego u jelena, a vrhovi behu bačeni natrag, dlaku na glavi imaše belu i kovrčavu, koja je skoro do očiju popadala bila na glavi, — pa posle sva ova četiri vola behu tako jednaka i u hodu i u veličini i debljini, da je to divota bilo pogledati — e ta divna ti je to stoka bila.'}
Citation:
@inproceedings{stankovic2022distant,
title={Distant Reading in Digital Humanities: Case Study on the Serbian Part of the ELTeC Collection},
author={Stankovi{\'c}, Ranka and Krstev, Cvetana and {\v{S}}andrih Todorovi{\'c}, Branislava and Vitas, Du{\v{s}}ko and {\v{S}}kori{\'c}, Mihailo and Ikoni{\'c} Ne{\v{s}}i{\'c}, Milica},
booktitle={Proceedings of the Thirteenth Language Resources and Evaluation Conference},
pages={3337--3345},
year={2022}
}
- Downloads last month
- 3
Size of downloaded dataset files:
33.2 MB
Size of the auto-converted Parquet files:
21.8 MB
Number of rows:
157,430