Datasets:

jerteh

/

SrpELTeC

like 3

<s>A kad je ovu poslednju reč izrekao sav se zarumene, po glasu mu se poznavalo kako mrzi i kako su mu krvavi oni, koji se tako zovu.</s>

<s>„Pripovedi nam, pripovedi kako si postradao — povikaše nekolicina njih iz kruga — ta i mi patimo od njih.“</s>

<s>„Pre je još kako tako bilo — produži Bačvanin na poziv Sremaca — dok su nam zapovedala naša gospoda — jesu i oni mnogima žao učinili, ali su naši bili, a tek svoj svoga većma žali; ali kako su došli oni da zapovedaju, koje mi ne razumemo, ni oni nas, od to doba zlo i naopako. —</s>

<s>„Eto, to je baš onda bilo kad je moj otac isprosio komšinice Ljube Anđu za moga brata.</s><s>Anđa je bila siromašna devojka, teško je sebe zahranjivala i svoju ostarelu majku, sve sa mukom i kudeljom tuđom, — e, al’ ona je bila dobra i poštena, a moj brat ju je milovao i ona njega — pa šta treba dvoma mladih ljudi, nego da su pošteni, radini, i da se miluju?</s><s>Ništa, ništa!</s><s>Tako je mislio i moj otac pa je isprosio Anđu bratu mome za ljubovcu, pa mi s toga besmo svi veseli i zadovoljni. —</s>

<s>„U to su doba baš u varmeđi menjali gospodu.</s><s>Mi smo baš našu hranu svezli, i za svatove se pripravljali, hrane smo te godine slabo imali, jer su krstine zlo i malo semena izdavale — e, al’ to nije ništa nama smetalo, koliko je nama trebalo, toliko imadosmo, a mogasmo još nešto i prodati — i ovo potovarismo na jedna velika volovska kola, da odnesemo u varoš i da prodamo, pa da za te novce kupimo svatovske darove. — Mom je ocu milo bilo lepo darivati svoju snahu, — ta kad sam se ja ženio, on je mojoj Jeki kupio haljine od čiste svile, lep zlatan đerdan oko vrata, i još ju je darivao sa dvadeset dukata, pa trebalo je i drugu da tako dariva, jer badava njegova smo mi svi deca, a Anđa je i više vredna bila — o, ta ona je tako dobra, tako lepa, tako čestita bila....</s><s>Bože, Bože, zašto je take hude sreće!!!</s>

<s>„Pred veče mi smo seli bili za užinu, kad neka đavolska vika se začuje sa sokaka.</s><s>Mi skočismo od užine, da vidimo šta je, a to beše jedan čopor izopijanih ljudi, koji se sa svirkom pratiše: nije bilo jednog poštenog lika među njima, polovina između njih tako izgledaše kao da su taj dan spali s vešala.</s><s>Ovo behu ljudi, koji imađahu pravo birati gospodu za nas, a i behu se uputili u varoš, da uživaju to svoje pravo.</s><s>Pred njima na konju je jahao jedan, koji je bio obučen u čojane madžarske čakšire, na sebi je imao plavetnu dolamu, na glavi kalpak, za kalpakom belu i zelenu perjanicu; za ovim su išli drugi ruljom peške, a najposle opet jedan na konju u onakom istom odelu kao i onaj prvi.</s>

<s>„Kad je ova čorda pored naše kuće prolazila, jedan se zagleda u avliju pa reče do sebe drugu:</s>

<s>„„Ala krasna četiri vola.“</s>

<s>„„Ima tu i dva žerava,“ reče ovoj dvojici treći jedan, kog su pre nekoliko dana pustili iz varmeđske tamnice, da kupi svoje drugove, koji će s njime jednako glasati kad bude izbor gospode.</s>

<s>„Dok su ta trojica o mojim volovima i konjma govorila, meni se smuti nešto u utrobi, i kao da me što za srce ujede, tako me obuhvati neka podmukla bolja — koje beše slutnja nesreći.</s>

<s>„Čisto mi je odla’nulo, kad ovi prođoše i odoše u krčmu, gde su tu noć toliko vina prosuli i polokali, koliko bi dosta bilo celom našem selu, da izdrži svatove sviju momaka i devojaka, koji su bili za ženidbu i udadbu. —</s>

<s>„I moj je otac nešto zlo slutio, jer pre nego što legosmo spavati on nam žalosno reče:</s>

<s>„„Čemeran će i to izbor biti: ovi će ljudi birati gospodu, koja su za njih dobra, a oni, koji su za njih dobri, ne mogu biti dobri za nas i za druge poštene ljude.“</s>

<s>„Moj otac imađaše pravo, na skoro se mogosmo o tom uveriti.</s>

<s>„To veče legosmo spavati svi turobni, sa nekom slutnjom u srcu.</s><s>Brzo, vrlo brzo nam se ispunila naša slutnja.</s>

<s>„U jutru rano ustadosmo, al’ naopako po mene, kola sa hranom nema u avliji, a u košari ni jednog vola.</s>

<s>„Kao da me je ko nožem u srce udario, tako mi bi kad sam video šta se dogodilo; što mi je propala hrana i nestalo kola, ni po jada moga, al’ žao mi bi za četiri vola — hej, ta nikad ih više tako neću spariti, kad bih imao da dam za njih i hiljadu forinti!“</s>

<s>Posle ovih reči Bačvanin protre rukom svoje oči, pa dubljim glasom produži:</s>

<s>„U našem selu već od više godina ništa se nije ni čulo o krađi, pa mene sad tako ljuto opustiše.</s>

<s>„To nije niko mogao biti od naših seljaka; odmah posumnjam na onog, kome su se sinoć moji volovi dopali bili.</s>

<s>„Kao besan poletim mehani; kad na sokak izađoh , al’ baš onda pred mehanom na kola posedaše svi od ove pijane bande; dok sam ja do mehane dospeo, oni već ošinuše konje, a sa poslednjih kola poviče mi jedan:</s>

<s>„„Baratom, čuvaj dobro svoju kuću, jer su se, Sakari Pišti dopali tvoji žeravi.“</s>

<s>„Taj što mi je to s kola vikao, taj beše onaj isti, što je falio moje volove pređašnje veče.</s>

<s>„ Braćo, dok sam živ neću zaboraviti taj glas, i glas smeja i vesele svirke, koja se posle toga začu sa kola, na kojima Cigani pratiše ove nitkove, koji imađahu pravo birati gospodu, bičeve jadnoga al’ poštenog naroda.</s>

<s>„Onaj još dan poslao sam ljude, braću moju seljake, na sve strane da traže moje dobro, po sela je ostavilo svoje poslove i podiglo se u traženje, ta brat bratu treba da je na pomoći u nevolji, a mi živesmo sa svima u selu bratinski.</s>

<s>„Sve traženje bi uzalud, samo kola nađosmo iza sela u jednom jendeku, al’ od hrane i volova ni traga ni glasa.</s>

<s>„Odmah sam se tužno svima sudcima na onog, na kog sam sumnjao bio, al’ niko me ne htede ni slušati. — E ko bi i slušao jadnoga prostaka, koji se pred izbor tuži na lemeša.“</s>

<s>„Pa nikad nisi ni našao tvoje volove?“ zapita jedan iz kruga.</s>

<s>„Nikad ni jednog,“ odgovori Bačvanin.</s>

<s>„A to nije dobro.</s><s>Da si posle izbora odmah otišao novom sudcu, pa da si njemu poklonio dva — druga bi dva bila drugi dan u tvojoj avliji.“</s>

<s>„Znam, znam, — reče opet Bačvanin, — al’ još onda to nisam znao, ta do onda sam ja tek s poštenim ljudma imao posla; al’ baš da sam i znao, ja mu ne bih bio poklonio dva vola.</s><s>Meni su bila sva četiri mila: kojeg od četiri da pregorim?</s><s>Ne bih mogao, ne bih mogao ni jednog — bolje da nemam ni jednog nego da ih ja delim, ta i oni su se tako bili naučili jedan uz drugog, — pa onda ne bi ni njemu toliki greh bio — a ovako će im Bog suditi na onome svetu, — a na ovom? — Ako dođe do zgode....“</s>

<s>Posle pogleda oko sebe sumnitelno kao da se straši od toga što je izrekao.</s>

<s>„E, bilo pa i nije; — reče posle malo ćutanja — Bog je dao a rđavi ljudi uzeše, pomislih u sebi, al’ ću se od sad uzeti u pamet; pa naumim uvek u avliji ili u košari noćivati, jer sam u srcu zebao zbog moja dva žerava.</s>

<s>„Posle malo vremena dođe nam naš nov sudac.</s><s>Bog ga ubio kao što je on nas ubio!</s>

<s>„U tome moj se brat venča sa svojom Anđom.</s><s>Svatovi nisu tako veseli bili kao što je u nas običaj, a mi smo sve učinili da se zaboravi ova nesreća, koju smo pretrpeli bili.</s><s>Moj se otac bio usilio i još tome uzajmio od Isaka seoskog Čivutina 410 forinti, pa kupio darove Anđi, isto tako kao što je kupio bio mojoj Jeki; obukao je bio u svilu od glave do pete, al’ baš ovo nam je na nesreću bilo — sirota Anđa, mora da se u zao čas rodila.</s>

<s>„Od kako je ona u kuću došla, od to doba nije prošao jedan znameniti dan u godini da nam se nije kakva nezgoda dogodila.</s>

<s>„Pa Badnji dan, baš kad smo za večeru seli, učini mi se kao da sam čuo gde vrata od košare škripe.</s><s>Kao da je nečastivi bio u meni tako se pomamim, kad vidim čoveka pred vratima od košare, koja su bila otvorena — a ja sam ih mojom rukom zaključao na bravu, pre nego što sam ušao večerati.</s><s>To bejaše onaj isti lopov pa kog sam ja sumnjao zbog mojih volova.</s><s>Zatrčim se k njemu, no, čini mi se, on se nadao tome kolaču, jer me dočeka s jednom drenovačom te me lupi u po glave.</s><s>Sam me je Bog sačuvao i sveti njegov dan, koji slavismo, što mrtav ne padoh.“</s>

<s>„Al’ ti si mu vratio žao za sramotu?“ zapita Sremac.</s>

<s>„Jesam ga s obadve ruke obuhvatio i rastrgao bih ga kao jastreb tiče, da se u taj čas drugo opet nije dogodilo.“</s>

<s>„Što to?“</s>

<s>„Kako sam ga lako o zemlju spustio, mislio sam da su mu se izmrvile sve koščice — jest da, nije tako lako umoriti pasji rod: u glavu treba besnu vašku, jer će te ujesti i onda kad si je u polak utukao.</s>

<s>„Tako je i sad s tim nitkovom bilo.</s><s>Kad sam ga o zemlju svalio on se rukama uplete u moje noge, a kad sam se sagnuo da ruke od mojih nogu raspletem, on me zgrabi za ruke pa iz sve snage poviče: „Illancs Pista.“ U taj mah nešto prohuji preko nas kao vetar, ja podigoh glavu i videh gde jedno momče odjaha kao munja na jednom mom žeravu, a drugog odvede za ular.“</s>

<s>„O, o ubio ih Bog!“</s>

<s>„Da, da, braćo, dok sam se ja s jednim borio, dotle toga drug, za kog ja nisam znao, imao je vremena odrešiti moje konje od jasala i pobeći s njima.</s><s>Tako nama ljuto presede Božić!“</s>

<s>„Al’ zašto si pustio iz šaka tog jednog lopova?“</s>

<s>„Nisam ja njega pustio, nego ga odmah odvučem k našem novom sudcu, da mi sudac pravicu da.</s><s>Kad pred njega dođosmo, a oni počeše nešto madžarski među sobom, a sudac meni reče:</s>

<s>„„Šta imaš s ovim čovekom?“</s>

<s>„„Gospodine, ovaj je ukrao moje volove pre tri meseca a večeraske odvede moja dva žerava.“</s>

<s>„„Nitkove jedan,— prodere se na mene sudac — kako smeš bediti poštenog čoveka?</s><s>Ko je video da je on odveo tvoje volove i konje?“</s>

<s>„„Ja nisam video ko je odveo moje volove, al’ ja bih se smeo zakleti da je on; a žerave moje odveo je njegov drug obešenjak kao i on — dok sam se ja s ovim borio.“</s>

<s>„„Na polje iz moje sobe, đubre paorsko, jer ću te sad okovati u gvožđe,“ drekne na mene sudac.</s>

<s>„Ja htedoh još govoriti, al’ on zazvoni; dva momka uđoše u sobu te me po sudčevoj zapovesti izbace na ulicu — mislio sam da ću umreti od ljutine i žalosti.</s>

<s>„Kad sam kući došao sav sam drktao od zime, ljutine i sramote.</s>

<s>„„Ja ću se svima sudovima tužiti“ — rekoh ja u očajanju kad sam mom ocu ispripovedao šta se sa mnom dogodilo.</s>

<s>„„Zalud, sinko, — odgovori mi otac sa suznim očima — ta ti znaš: vrana vrani neće oči iskopati.“</s>

<s>„„Al’ ja ću ići samom caru.“</s>

<s>„„E, moj sinko, Bog visoko a car daleko.</s><s>Pa zar ti ne znaš da mi sirotinja ne možemo do cara doći?</s><s>E, kad bi on znao šta čine od nas, ne bi to tako bilo.</s><s>Ta mi smo njegova najposlušnija i najvernija deca, pa on ne bi dao da mi patimo tako ljuto!</s><s>Kad on to dozna onda će sve drugojačije biti.“</s>

<s>„„Al’ dokle ćemo mi tako patiti?“ zapitah ja.</s>

<s>„„Bog je spor, al’ dostižan, dete moje.“</s>

<s>„O, tako je, tako; moj otac u svemu imađaše pravo.</s>

<s>„Ja sam se tužio, al’ sve badava — vrana vrani nije iskopala oči.</s>

<s>„Al’ od to doba je počelo za nas biti tek zlo i naopako; nije nam ni jedan praznik na miru prošao; prokletnici znali su kako Srbinu na srcu leži zakon njegov i kako je rad u veselju da provede svoje blage dane po starom običaju, pa su baš take dane čekali da nam žao učine i naprkose.</s>

<s>„Kad je god kakav praznik bio, uvek su nas terali da idemo na robotu, na rošpont, bio na nas red, ne bio.</s>

<s>„Licem na sveto Bogojavljenje zapovede mi da idem na sud.</s><s>Ja nisam ništa skrivio, pa se ništa nisam ni bojao, al’ me je srce bolelo što moradoh ostati sa svete leturđuje — e, ta vi, braćo, znate kako se lepo služi kod nas na Bogojavljenje!</s>

<s>„Baš kad su na osvećenje vode zvonili, onda mi je čitao naš mali sudac iz jedne hartije nešto madžarski; posle mi je kazao srpski, da se ta hartija zove sektencija i da ja moram 250 forinti platiti, što sam lemeša tukao na Badnji dan.</s>

<s>„Ja htedoh se odgovarati, al’ veliki sudac drekne na mene i reče mi da mu zafalim što me nije dao povaliti i izderati, kao što zaslužuje tako đubre vadracko kao što sam ja.</s>

<s>„Da me je povalio, ne bi me tako bolelo, kao što me je bolela poruga ta na naš srpski rod.</s><s>Al’ što ja mogoh učiniti, kad u isti čas uđoše četnici sa puškama te me isteraju iz sobe i avlije?</s>

<s>„Moj otac uzajmi od Isaka opet 250 forinti, koje mu je on tek onda dao, kad je na jednu hartiju napisao krst; to je morala učiniti i moja mati i mi svi veliki u kući.</s><s>Ove novce dadosmo malom sudcu.</s>

<s>„Posle ove nesreće malo odahnusmo, jer nam se za neko vreme nikakva druga nesreća nije dogodila, i ja već mnijah da se umorila nas goneći... e, besa, na koga se nesreća jedan put navrze, onoga goni dok ga ne obori.“</s>

<s>„Zima i proleće prođoše bez svake napasti, mi se nadasmo opet dobru.</s><s>Hrana nam je lepo stajala; milina je bilo pogledati naše njive, po kojima se klasovi talasaše kao zlatna kosa na punoj glavi plavoga detenceta, kad se na vetru gologlavo igra.</s>

<s>„„ No, hvala Bogu, — reče moj otac kad smo počeli žeti — ove godine nam je Bog blagoslovio naš rad i nagradno nas za naš znoj — mi ćemo se moći kurtalisati duga, koji imamo kod Čivutina; a ako Bog na godinu ovakav rod da, kao što je sad, to ćemo imati opet četiri vola krstaša, i dva žerava kao što smo i imali.“</s>

<s>„„Nikad — rekoh ja žalosno — nikad onakve više ne spari.“</s>

<s>„„Idi ludo — odgovori mi otac — ti uvek zlo slutiš.</s><s>Zašto ne bi mogao spariti onakve kao što smo pre imali?“</s>

<s>„„Zato — rekoh ja — jer se to samo jedan put događa u čovečjem životu.“</s>

<s>„Moja se slutnja nama obistinila: ne samo da onake nismo sparili, već nikakve.</s><s>Bog nam ne dade da budemo opet srećni.</s>

<s>„Kad smo kući došli ocu mom bejaše još veća radost: moga brata Anđa rodila krasno muško čedo.</s>

<s>„Mi se svi tome radovasmo i dadosmo mu dedino ime Jovan.</s>

<s>„Kad su ga drugi dan iz crkve sa krštenja doneli, dođe i kršteni kum deteta, Sava Srbin, dobra duša ti je on bio, al’ sav beše suzama poliven kad je u sobu ušao.</s>

<s>„Ženama ne bi pravo što kum s plačem dođe prvi put svom kumčetu, pa rekoše sve u glas:</s>

<s>„„Zašto s plačem, kume, da od Boga nađeš?“</s>

<s>„„E, deco, ubiće ih Bog, al’ i nas što dopuštamo da nam zatiru našu crkvu i naše slavne običaje.“</s>

<s>„„Kako to, kume?“</s>

<s>„„Vidite, deco nije još dosta što su nam nametnuli gospodu od tuđeg roda, koji nas gule i zlostave, već nas hoće da otuđe i od naše krasne vere.“</s>

<s>„„Ta kako, kume, ako Boga znadeš?“</s>

<s>„„Kako, a kako su krstili ovo grešno detence?</s><s>Mislite da je dobno dedino ime? — Jest da — hej, ali ja ne dam — tataran im majku — ja ne dam da se moje kumče zove Janoš.“</s>

<s>„Da, braćo moja, — produži Bačvanin posle malo ćutanja dubljim i žalosnijim glasom — mom sinovcu nisu dali srpsko ime Jovan, kao što smo mi želeli, već madžarsko Janoš.“</s>

<s>„Ja ovo nisam hteo verovati kad nam je kum pripovedao, ali na žalost popa mi reče kad sam ga pitao još onaj dan, on reče da je u crkvenu knjigu zapisao Janoš, jer, veli, tako su svršila gospoda na dijeti, pa to od sad tako mora biti.“ —</s>

<s>„Al’ to neće tako biti!“ viknuše svi oko njega.</s>

<s>„I ja kažem da neće tako biti — prihvati Bačvanin sa oduševljenjem — badava je sve, mi nećemo dati satrti našu narodnost.</s><s>Što su nas oglobili do duše, dobro, Bog vidi pa će suditi, a mi ćemo snositi s mirom, al’ u narodnost i veru nek nam ne diraju; jer tako mi Boga!...“</s>

<s>I ovo rekavši podigne oči k nebu, a rukom tako silno udari po astalu, koji je pred njim bio, da su se sva stakla na njemu zaigrala.</s>

<s>„A šta si ti učinio posle?“ zapitaju ga više njih iz družine ljubopitljivo.</s>

<s>„Ništa! — Onaj još dan umre ovo krasno i zdravo čedo.</s><s>Braćo, nije bilo blagoslova na njemu!</s><s>Ta kako bi i bilo blagoslova, kad je više gorkih suza palo na njega nego svečane vode na krštenju?!“</s>

<s>„A i bolje što je umro, Bože oprosti, — reče Bačvanin pobožno prekrstivši se. — Istina, on je bio grešno detence, malo anđelče, al’ ja sam ga gledao krvavim očima...</s><s>Janoš? ta tako se zvao i sudac...</s><s>A ko je ikad video da se poštenog Srbina dete Janoš zove?“</s>

<s>„Ja volim svoje dete i ne nositi na krštenje nego mu tako ime nadenuti.“</s>

<s>„I ja, i ja!“ povikaše svi u glas.</s>

<s>„I jeste bolje ne imati od srca poroda, nego ga učiniti izdajicom svog roda — uđe u govor Bačvanin, — a kako da bude onaj naš, koji ne zna ni kako je ime pravog Srbina?“</s>

<s>„Pravo, brate, pravo; — reče onaj, koji je uvek sam sedeo, i kome je upravo i pripovedao Bačvanin — al’ što posle s vama bi?“</s>

<s>„E, našem sudcu ne bi dosta što nam je do sad učinio toliko prkosa i bede, već namisli jednim udarom nas uništiti, i ovo mu je skoro za rukom izašlo.</s>

<s>„Onaj isti dan, kad smo našeg malog Jovana ili, kao što su ga oni krstili, Janoša, sahranili, donese nam jedno pismo jedan mlad gospodin, i reče da je to od vicišpana, i da u prvi četvrtak mi moramo pred njega, jer nas je tužio Čivutin zbog onih novaca što nam je pozajmio.</s>

<s>„Al’, gospodine, ta on je meni obećao da će me čekati do Božića, a ja sam mu za to platio pet puta veću kamatu, nego što se drugom poštenom čoveku plaća.“</s>