_id
stringlengths 16
23
| url
stringlengths 31
715
| title
stringlengths 1
198
| text
stringlengths 100
84k
|
|---|---|---|---|
20231101.sr_4448777_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%97%D0%BE%D0%BB%D1%82%D0%B0%D0%BD%20%D0%A4%D1%80%D0%B8%D0%B4%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8 | Золтан Фридмански | Золтан Фридмански (, Ормошпуста, 22. октобар 1934 — Мађарска, 31. март 2022), био је мађарски фудбалер и репрезентативац који је играо на позицији нападача. Био је члан репрезентације Мађарске на Светском првенству у фудбалу 1958. године. Међутим, никада није играо за А репрезентацију, већ је имао 4 наступа за Мађарску Б репрезентацију и постигао је 1. гол. Играо је за Ференцварош. |
20231101.sr_4448777_1 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%97%D0%BE%D0%BB%D1%82%D0%B0%D0%BD%20%D0%A4%D1%80%D0%B8%D0%B4%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8 | Золтан Фридмански | Фудбал је почео да игра у свом родном месту. Био је ученик гимназије физичког васпитања у Естергому, а затим у Кишкунфелеђхази. У Кишкунфелеђхази је такође добио позицију у друголигашком (НБ II) тиму. Године 1957. стекао је диплому наставника физичког васпитања на Високој школи за физичко васпитање. Потом га је преузео Ференцварош. Тиму се придружио током турнеје по Аустралији. |
20231101.sr_4448777_2 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%97%D0%BE%D0%BB%D1%82%D0%B0%D0%BD%20%D0%A4%D1%80%D0%B8%D0%B4%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8 | Золтан Фридмански | Са Ференцварошем је био двоструки шампион Мађарске, једнократни победник Купа Мађарске. Члан победничког тима ВВК 1965. године. У највишој лиги играо је само у Фрадију, на укупно 157 мечева (91 лигашка, 61 интернационална, 5 домаћих утакмица) и постигао 76 голова (36 лигашких, 40 осталих). У својој првој сезони НБ I 1957/58, изједначио се са најбољим стрелцем лиге са 16 голова. |
20231101.sr_4448777_3 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%97%D0%BE%D0%BB%D1%82%D0%B0%D0%BD%20%D0%A4%D1%80%D0%B8%D0%B4%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8 | Золтан Фридмански | Био је члан репрезентације Мађарске на Светском првенству 1958. године одржаном у Шведској, али није играо због повреде. Између 1957. и 1959. четири пута је био члан Б репрезентације и постигао је један гол. |
20231101.sr_4448777_4 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%97%D0%BE%D0%BB%D1%82%D0%B0%D0%BD%20%D0%A4%D1%80%D0%B8%D0%B4%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8 | Золтан Фридмански | Тренерску каријеру започео је у Ференцварошу 1965. године. Прво је радио за резервни тим, затим за омладински тим. Између 1971. и 1975. био је тренер репрезентације Матанзаса на Куби. Од 1977. вратио се у Мађарску где је као тренер провео једну годину у Солноку, затим две сезоне као главни тренер у Ференцварошу. Управља тимом на укупно 133 утакмице. Као тренер Ференцвароша има једно друго и једно шесто место. |
20231101.sr_4448777_5 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%97%D0%BE%D0%BB%D1%82%D0%B0%D0%BD%20%D0%A4%D1%80%D0%B8%D0%B4%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8 | Золтан Фридмански | Између 1957. и 1965. године био је наставник физичког васпитања и тренер у Будаершу и био је специјалистички инспектор Будимског округа. Од 1965. године био је кадар за средњу фудбалску тренерску обуку на Високој школи за физичко васпитање, а између 1975. и 1977. године био је државни менаџер. |
20231101.sr_4448777_6 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%97%D0%BE%D0%BB%D1%82%D0%B0%D0%BD%20%D0%A4%D1%80%D0%B8%D0%B4%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8 | Золтан Фридмански | Ki kicsoda a magyar sportéletben?: I. kötet (A–H). Szekszárd: Babits. 1994. 354. o. ISBN 963-495-008-6 |
20231101.sr_4448778_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B8%D1%82%D0%BA%D0%B0%20%D0%BA%D0%BE%D0%B4%20%D0%91%D1%80%D0%B0%D1%98%D0%B8%D1%9B%D0%B0 | Битка код Брајића | Битка код Брајића (18. јула 1941), победа црногорских партизана над Италијанима током Тринаестојулског устанка у Црној Гори. |
20231101.sr_4448778_1 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B8%D1%82%D0%BA%D0%B0%20%D0%BA%D0%BE%D0%B4%20%D0%91%D1%80%D0%B0%D1%98%D0%B8%D1%9B%D0%B0 | Битка код Брајића | Дана 18. јула 1941. италијанска колона од 20 камиона, 5 тенкова и 7 мотоцикала кренула је из Будве за Цетиње, у намери да ослободи тај пут који су партизани били запосели на више места. Претходно је италијанска авијација бомбардовала и митраљирала насеља дуж пута. Код села Стојановића једна партизанска група поставила је препреку на путу, зауставила колону и обасула је ватром из заседе, а потом се повукла. За одмазду, Италијани су спалили села Стојановић и Мартиновиће, а затим уз појачано обезбеђење наставили покрет. |
20231101.sr_4448778_2 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B8%D1%82%D0%BA%D0%B0%20%D0%BA%D0%BE%D0%B4%20%D0%91%D1%80%D0%B0%D1%98%D0%B8%D1%9B%D0%B0 | Битка код Брајића | На путу, североисточно од села Брајићи, око 60 партизана је из заседе изненада напало италијанску колону. Партзани су изазвали панику у колони и после кратке борбе је разбили. Остаци колоне повукли су се уз подршку једне ескадриле авиона и бродске артиљерије из Будве, али су поново нападнути бочном ватром код села Стојановића. |
20231101.sr_4448778_3 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B8%D1%82%D0%BA%D0%B0%20%D0%BA%D0%BE%D0%B4%20%D0%91%D1%80%D0%B0%D1%98%D0%B8%D1%9B%D0%B0 | Битка код Брајића | Према сопственом извештају, Италијани су у тим борбама имали 220 погинулих, рањених и несталих. Уз то, партизани су уништили 12 камиона и 1 тенк, а запленили 4 митраљеза, 2 минобацача и преко 200 пушака. Партизани су изгубили само једног погинулог и једног рањеног борца. |
20231101.sr_4448790_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A8%D1%82%D1%83%D0%BA%D0%B8 | Штуки | До територијалне реорганизације у Словенији били су у саставу старе општине Птуј. 1992. године насеље је укинуто и припојено насељу Птуј. |
20231101.sr_4448791_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A8%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%BF%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D0%BB%20%D0%BF%D1%80%D0%B8%20%D0%94%D0%BE%D0%BC%D0%B6%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D1%85 | Шентпавел при Домжалах | Шентпавел при Домжалах (, ) је насељено место у општини Домжале, регија Средишња Словенија, Словенија. |
20231101.sr_4448792_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A8%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%BF%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D0%BB%20%D0%BD%D0%B0%20%D0%94%D0%BE%D0%BB%D0%B5%D1%9A%D1%81%D0%BA%D0%B5%D0%BC | Шентпавел на Долењскем | Шентпавел на Долењскем (, ) је насељено место у општини Иванчна Горица, регија Средишња Словенија, Словенија. |
20231101.sr_4448793_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D0%B5%D1%80%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Германска митологија | Германска митологија се састоји од скупа митова који потичу из традиције германских народа, укључујући нордијску митологију, англосаксонску митологију и континенталну германску митологију. Митологија је билакључни елемент германског паганизма. |
20231101.sr_4448793_1 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D0%B5%D1%80%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Германска митологија | Како су се германски језици развили из протоиндоевропског језика, германска митологија је на крају развој протоиндоевропске митологије . Археолошки остаци, као што су петроглифи у Скандинавији, сугеришу континуитет у германској митологији барем од нордијског бронзаног доба. |
20231101.sr_4448793_2 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D0%B5%D1%80%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Германска митологија | Најранији писани извори о германској митологији укључују литературу римских писаца. Ово укључује De bello Gallicoуж Јулија Цезара, Geographica од Страбона и Germania од Тацита. Каснији извори на латинском језику о германској митологији укључују Гетицу од Јорданеса, Историју Лангобарда Павла Ђакона, Црквену историју енглеског народа Бедеа, Vita Ansgari од Римберта, Gesta Hammaburgensis ecclesiae pontificum Адама од Бремена и Gesta Danorum Сакса Граматикуса. |
20231101.sr_4448793_3 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D0%B5%D1%80%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Германска митологија | Народни извори о германској митологији укључују Мерзебуршке чари, песме о Нибелунзима и разна дела староенглеске књижевности, посебно Беовулф. Најважнији извори о германској митологији су, међутим, дела старонордијске књижевности, од којих је већина записана у Исландском комонвелту током средњег века. Од посебног значаја је Поетска Еда. |
20231101.sr_4448793_4 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D0%B5%D1%80%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Германска митологија | О почетку и крају света говори Волуспа, прва и најпознатија песма у Поетској Едди. Видовњакиња из Волуспа говори о томе како је свет почео са великим магичним ништавилом званим Гинунгагап, све док Один и његова два брата нису подигли Земљу из мора. Наишли су на стабла Аска и Ембла, које су створили у први људски пар. |
20231101.sr_4448793_5 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D0%B5%D1%80%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Германска митологија | Извештаји о Волуспау су у супротности са онима у Вафтруднисмалу и Гримнисмалу. Они кажу да је Один створио свет од тела дива Имира. Один и његова браћа су пак водили порекло од Бурија, којег је створила првобитна крава Ауðумбла. Паралеле са Ауðумблом налазе се у индоиранској религији, што сведочи о древном индоевропском пореклу германске митологије. |
20231101.sr_4448793_6 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D0%B5%D1%80%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Германска митологија | Централна тачка у германском космосу је дрво Игдрасил. Германска митологија прориче крај света у надолазећем Рагнароку. |
20231101.sr_4448793_7 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D0%B5%D1%80%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Германска митологија | Одређени број германских богова се помиње у старонордијској књижевности и деле се на Асире и Ванире. Аси су првенствено богови рата и доминирају потоњима, који су богови плодности и богатства. |
20231101.sr_4448793_8 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D0%B5%D1%80%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Германска митологија | Главни бог је Один, он се повезује са ратом, сеидром (вештичарством) и мудрошћу. Вероватно су га обожавали пре свега краљеви и племићи, а не обични људи. Один је господар Асгарда, пребивалишта богова, које укључује величанствену дворану Валхалу, где су примљени ратници који су погинули херојском смрћу у борби (Еинхерјар) како би их припремили да помогну Одину у надолазећем Рагнароку. |
20231101.sr_4448793_9 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D0%B5%D1%80%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Германска митологија | Одинова жена била је Фригг . Његов популарни син, од јотунн Јорðа, био је Тор, бог чији се атриобути повезују са грмљавином. Он барата чекићем Мјолниром, Тор је ступио у сукоб са јотнар (дивовима) и змијом Јормунгандом. Тор има много паралела у индоевропској митологији. Чини се да су га германски народи много обожавали, посебно ратници и обични људи. Значајан Торов брат је Балдер . Друге значајне личности у германској митокогији су бог преварантЛоки; Хејдмал, за кога се у Ригсþули наводи да је био отац три класе мушкараца; и Тир, бог који је повезан са ратом и који је изгубио руку од вука Фенрира, за кога су неки научници на основу лингвистичких доказа предложили да је можда био централно божанство у германском пантеону у ранијим временима. |
20231101.sr_4448793_10 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D0%B5%D1%80%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Германска митологија | У староскандинавској литератури, Асир и Ванир су описани као сукобљени. Кроз овај сукоб, одређени богови Ванир, као што су Њор, Фреја и Фрејр, придружују се Асима. Наглашене су сличности између Њорда и Нертуса, германског бога плодности којег Тацит помиње у Германији у 1. веку нове ере. Извори такође помињу бројне друге ентитете, као што је Хел, који надгледа локацију подземља са истим именом. |
20231101.sr_4448793_11 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D0%B5%D1%80%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Германска митологија | Бројна легендарна створења се појављују у германској митологији, као што су дис, филгја, драугр, патуљци, вилењаци, као и јотнар, тролови и змајеви. |
20231101.sr_4448793_12 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D0%B5%D1%80%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Германска митологија | Током средњег века, германски народи су преобраћени у хришћанство. Проучавање германске митологије остало је важан елемент германске филологије од развоја ове области и тема је саставна компонента паганства, савременог оживљавања германског паганизма. Елементи германске митологије су преживели у модерном германском фолклору. |
20231101.sr_4448796_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B0%D0%BB%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Балтичка митологија | Балтичка митологија јесте термин и област изучавања митологије балтичког народа која потиче из балтичког паганизма и наставља се након христијанизације у балтички фолклор. |
20231101.sr_4448796_1 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B0%D0%BB%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Балтичка митологија | Балтичка митологија потиче из протоиндоевропске митологије. Балтички регион је био један од последњих региона Европе који је христијанизован, процес који је започео у 15. веку и наставио се најмање један век касније. Иако ниједан изворни текст није сачуван са детаљима о митологији балтичких народа током паганског периода, сазнања о таквим веровањима могу се стећи из римских и немачких хроника, из каснијег фолклора, из етимологије и из реконструкција компаративне митологије. |
20231101.sr_4448796_2 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B0%D0%BB%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Балтичка митологија | Док су ране хронике (14. и 15. век) биле у великој мери производ мисионара који су настојали да искорене домородачки паганизам балтичких народа, богат материјал опстаје у балтичком фолклору. Овај материјал је био од посебне вредности у индоевропским студијама јер га, као и балтички језици, научници сматрају изразито конзервативним, одражавајући елементе протоиндоевропске религије. Индоевропски божански близанци су посебно добро представљени као Dieva dēli (летонски „синови божји“) и Dievo sūneliai (литвански „синови божји“). Према народном предању, они су деца Диеваса (литвански и летонски - види протоиндоевропски * Диеус). Са браћом и њиховим оцем су повезане две богиње; персонификовано Сунце, Сауле (летонски „сунце“) и Саулес меита (летонски „Сунчева ћерка“). |
20231101.sr_4448796_3 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B0%D0%BB%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Балтичка митологија | Balode-Anelauskaitė, Laimutė. "Baltic names of deities in the hydronyms of Latvia and Lithuania". In: Perspectives of Baltic philology. 1 / ed. by Jowita Niewulis-Grablunas, Justyna Prusinowska, Ewa Stryczyńska-Hodyl. Poznań: Wydawnictwo Rys, 2008. pp. 21-40. |
20231101.sr_4448796_4 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B0%D0%BB%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Балтичка митологија | Calin, Didier. Indo-European Poetics and the Latvian Folk Songs. Riga: 1996. Thesis (expanded version). |
20231101.sr_4448796_5 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B0%D0%BB%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Балтичка митологија | Dini P. U., Mikhailov N. "Materiali preliminari per una bibliografia della Mitologia baltica. In: Res Balticae, Nr. 03, 1997. pp. 165-213. |
20231101.sr_4448796_6 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B0%D0%BB%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Балтичка митологија | Dini P. U., Mikhailov N. "Materiali preliminari per una bibliografia della Mitologia Baltica. II. In: Res Balticae, Nr. 7, 2001. pp. 101–116. |
20231101.sr_4448796_7 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B0%D0%BB%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Балтичка митологија | Vėlius, Norbertas. Senovės baltų pasaulėžiūra: struktūros bruožai [The World Outlook of the Ancient Balts]. Vilnius: Mintis, 1983. |
20231101.sr_4448796_8 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B0%D0%BB%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Балтичка митологија | Zaroff, Roman. "Some aspects of pre-Christian Baltic religion". In: New researches on the religion and mythology of the Pagan Slavs. Edited by Patrice Lajoye. Paris: Lingva, 2019. pp. 183–219. |
20231101.sr_4448802_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Пруска митологија | Пруска митологија је била политеистичка религија Старих Пруса, аутохтоних народа Пруске, пре пруског крсташког рата који су водили витезови Тевтонског реда. Била је уско повезан са другим балтичким верама, литванском и летонском митологијом. Митови и легенде нису преживели пошто су Пруси постали германизовани и њихова култура је изумрла почетком 18. века. Фрагментарне информације о боговима и ритуалима могу се наћи у разним средњовековним хроникама, али већина њих је непоуздана. Ниједан извор не документује паганску религију пре присилне христијанизације у 13. веку. Већина онога што се зна о пруској религији добијено је из сумњивих извора из 16. века. |
20231101.sr_4448802_1 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Пруска митологија | Тевтонски ред, крсташки војни ред, започео је Пруски крсташки рат 1220-их. Њихов циљ је био да покоре и преобрате паганске Прусе у хришћанство. Витезови су градили тврђаве од брвана и камена, које су се показале као неосвојиве за Прусе. Упркос пет пруских устанака, освајање Пруске је завршено до 1280-их. Немачки, литвански, летонски и пољски колонисти поново су населили десетковани регион. Процењује се да је око 1400. године Прусима било 100.000 и чинили су око половине укупног становништва Пруске. Пруси су били подложни германизацији и асимилацији и на крају су изумрли негде после 16. века. Витезови су сматрали паганство злом, вредним потпуног искорењивања, а не проучавања. Стога нису показивали интересовање за локалне обичаје и нису дали детаљне извештаје о пруској митологији. Делови поузданих, али случајних и фрагментарних помињања богова и традиција могу се наћи у званичним тевтонским документима и хроникама, као што су Кристбуршки уговор из 1248. године, Хроника Петра фон Дузбурга или преписка са папом. |
20231101.sr_4448802_2 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Пруска митологија | Погођена протестантском реформацијом, некадашње католичко упориште Монашка држава Теутонских витезова трансформисана је у Лутеранско војводство Пруска 1525. Верски спорови донели су ново интересовање за паганску пруску религију. У то време су настале две фундаменталне студије о пруској култури: Sudovian Book и Хроника Симона Грунауа. Постоји значајна академска дебата о ауторству, датирању и поузданости Судовске књиге . Већина савремених литванских научника прати Вилхелма Манхарта и третира га као поуздан и независан извор, који је коришћен за припрему Constitutiones Synodales,, књиге церемонија коју је припремио црквени синод и објављена 1530. Друга школа мишљења тврди да је било супротно: Судовска књига је била искривљена копија Синодалеса, који је заузврат припремљен на основу Грунауа, и да их све треба одбацити као „изум” и „фалсификат”. |
20231101.sr_4448802_3 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Пруска митологија | Симон Грунау (умро око 1530) је много критикован због коришћења сумњивих и фалсификованих извора и често допуњавања чињеница сопственом маштом. Савремени научници често одбацују хронику као дело фикције, иако су литвански истраживачи склонији да буду опрезнији и покушавају да пронађу одређене квалитете. Дело је одговорно за увођење и популаризацију неколико великих легенди: краља Видевута из 6. века, храма Ромуве, паганског тројства (Пеколс, Потримпо и Перкунас), паганског првосвештеника (Криве-Кривајто) и жена ваиделинс (слично римским весталама). |
20231101.sr_4448802_4 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Пруска митологија | Различити каснији аутори су једноставно копирали информације из Грунауа и Судовске књиге, додајући никакве или врло мало нових информација. |
20231101.sr_4448802_5 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Пруска митологија | Кристбуршки уговор из 1249. помиње Курче, идола који се обожава током празника жетве. Научници нису били у стању да позитивно одреде његов род, функцију или етимологију. Различите предложене функције укључују бога хране (Симон Грунау), бога ковача (слично словенском Сварогу и грчком Хефесту), бога творца (изведену од сродне литванске речи курти – стварати), бога жетве и жита, злог духа, бога ватре. Неки су чак сумњали да ли је то уопште бог и сугерисали да је то име дато кукурузној лутки. |
20231101.sr_4448802_6 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Пруска митологија | Други поуздан извор је меморандум из 1418 (Collato Episcopi Varmiensis) који је бискуп Вармије написао папи Мартину V. Писмо је подсетило папу на тевтонска достигнућа у христијанизацији Пруса, који више нису обожавали Патоллуа и Натримпеа. Већина научника ово тумачи као два различита бога, али патолу би такође могао бити придев (зао, паклени) за опис Натримпеа. На основу каснијих радова, патолу се обично идентификује као Пеколс, љути бог подземног света, а Натримпе као Потримпо, бог мора или жита. |
20231101.sr_4448802_7 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Пруска митологија | Поред тројства Пеколса, Потримпа и Перкунаса, Грунау је помињао три мања бога: Вурсцхаито или Борсзкаито и Сзваибротто су били персонификације Видевута и Брутена, а Цурчо је био бог хране (позајмљен из Кристбуршког уговора). |
20231101.sr_4448802_8 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Пруска митологија | Суаиктик (алтернативан правопис: Suaixtis, Swaystix, Schwaytestix, Swaikticks, Sweigtigx, Szweigsdukks) је описан као „бог светлости“ (Gott des Lichts) у историјским изворима, од звезда. Предложено је да његово име буде сродно речи за звезду у словенским језицима, реконструисаној као *звезда. Такође се чини да је повезан са речима за звезду у балтичким језицима. Чини се да име божанства садржи пруску основу -swaigst-, присутну у swaigst-an (можда у вези са немачким Schein, светлост) и глаголу er-schwaigstinai ("(то) осветљава"). |
20231101.sr_4448802_9 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Пруска митологија | С друге стране, Роман Зароф, који је још увек у складу са тумачењем као бог светлости, постулира да је могао бити соларно божанство, на основу етнографских и фолклорних података других балтичких језика. |
20231101.sr_4448802_10 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Пруска митологија | Mikhailov, N. "Das “gemischte” slawisch-baltische Pantheon von Christian Knauthe". In: Res Balticae Nr. 01, 1995. pp. 115-139. |
20231101.sr_4448802_11 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Пруска митологија | Zaroff, Roman. "Some aspects of pre-Christian Baltic religion". In: New researches on the religion and mythology of the Pagan Slavs. Edited by Patrice Lajoye. Paris: Lingva, 2019. pp. 183-219. |
20231101.sr_4448802_12 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Пруска митологија | Ivanov, V. V. "The Baltic god of light and the Balto-Slavic word for star". In: Res Balticae, Nr. 02, 1996. pp. 135-149. |
20231101.sr_4448802_13 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Пруска митологија | Balsys, Rimantas. "Lietuvių ir prūsų dievų atvaizdai rašytinių šaltinių duomenimis [Images of Lithuanian and Prussian Gods in accordance with the data of written sources]. In: Lituanistica, 2012, t. 58, Nr. 1 (87), pp. 75–88. . |
20231101.sr_4448802_14 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Пруска митологија | Balsys, Rimantas. "Paganism of Prussian: Sacred Caste Tulissones, Ligaschones". In: Вісник Львівського університету. Серія історична, Випуск 52, 2016, pp. 72–92. |
20231101.sr_4448802_15 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Пруска митологија | Kaukienė, Audronė. "Bendrieji lietuvių ir prūsų žodžiai" [Common Lithuanian and Prussian words]. In: Tiltai. Priedas. 2004, Nr. 24, pp. 64-76. . |
20231101.sr_4448802_16 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Пруска митологија | Kregždys, Rolandas. Baltų mitologemų etimologijos žodynas II: Sūduvių knygelė [Etymological Dictionary of Baltic Mythologemes II: Yatvigian Book]. Vilnius: Lietuvos kultūros tyrimų institutas, 2020. . |
20231101.sr_4448802_17 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Пруска митологија | Miltakis, Egidijus. "Prūsų tikėjimas XVI a. Simono Grünau kronikos duomenimis" [Prussian faith in the 16th century, based on Simon Grunau's chronicle's data]. In: Tai, kas išlieka. Sudarė Elvyra Usačiovaitė. Senovės baltų kultūra ; t. 8. Vilnius: Kultūros, filosofijos ir meno institutas, 2009. pp. 82-100. |
20231101.sr_4448802_18 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Пруска митологија | Balsys, Rimantas. "Prūsų ir lietuvių mirties (požemio, mirusiųjų) dievybės: nuo Patulo iki Kaulinyčios" [PRUSSIAN AND LITHUANIAN DEITIES OF DEATH (OF THE UNDERWORLD, OF THE DEAD): FROM PATULAS TO KAULINYČIA]. In: Lietuviai ir lietuvininkai. Etninė kultūra IV. Tiltai, 2005, priedas Nr. 29. pp. 27–58. |
20231101.sr_4448802_19 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B0%20%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0 | Пруска митологија | Kregždys, Rolandas. ""Sūduvių knygelės" etnomitologinė faktografija: mitonimų Potrimpus (↔ Autrimpus [← Natrimpus]), Pilnitis, Parkuns, Peckols, Pockols etimologinė raida ir semantinė transformacija" [Factographic motifs of the "Yatvigian Book": etymological analysis and transformation of the semantic value of the mythonyms Potrimpus (↔ Autrimpus [← Natrimpus]), Pilnitis, Parkuns, Peckols and Pockols]. In: Baltu filoloģija. 2019, t. 28, nr. 2, p. 35-106. . |
20231101.sr_4448803_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B5%D0%BB%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0%20%D0%BE%D0%B1%20%D0%9C%D1%83%D1%80%D0%B8 | Селница об Мури | Напомена: Године 1994. умањено за део насеља који је припојен насељу Врањи Врх. Године 2017. извршена је мала размена територије између насеља Цершак и Селница об Мури. |
20231101.sr_4448808_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B0%D0%BB%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8%20%D0%BD%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC | Балтички неопаганизам | Балтички неопаганизам је категорија аутохтоних религиозних покрета који су се ревитализовали унутар балтичког народа (првенствено Литванаца и Летонаца). Ови покрети вуку своје порекло још од 19. века и били су потиснути под Совјетским Савезом ; након његовог пада били су сведоци процвата упоредо са буђењем националног и културног идентитета балтичких народа, како у њиховим домовинама тако и међу балтичким заједницама исељеника, са блиским везама са покретима за очување природе. Један од првих идеолога препорода био је пруски литвански песник и филозоф Видунас. |
20231101.sr_4448808_1 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B0%D0%BB%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8%20%D0%BD%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC | Балтички неопаганизам | Током посете папе Фрање балтичким државама 2018. године, покрети Диевтури и Ромува послали су заједничко писмо папи Фрањи позивајући га да подстакне сухришћане да поштују сопствени верски избор и престану да ометају наше напоре да постигнемо национално признање древне балтичке вере. Покрети су рекли да им се не свиђа употреба израза паган јер је препун векова предрасуда и прогона. |
20231101.sr_4448808_2 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B0%D0%BB%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8%20%D0%BD%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC | Балтички неопаганизам | Покрет је покренуо Ернестс Брастинш 1925. године објављивањем књиге под насловом Revival of Latvian Dievturība. Након припајања Летоније Совјетском Савезу, Диевтури су били потиснути, али је покрет наставио да делује међу прогнанима. Од 1990-их, Диевтури је поново уведен у Летонију и поново је почео да расте; 2011. било је око 663 званична члана. Локстенско светилиште Диевтури је свечано отворено 2017. |
20231101.sr_4448808_3 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B0%D0%BB%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8%20%D0%BD%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC | Балтички неопаганизам | Ромува је модерно оживљавање традиционалне етничке религије балтичких народа, оживљавање верских обичаја Литванаца пре њихове христијанизације. Ромува тврди да наставља да живи балтичке паганске традиције које су преживеле у фолклору и обичајима. |
20231101.sr_4448808_4 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B0%D0%BB%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8%20%D0%BD%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC | Балтички неопаганизам | Ромува првенствено постоји у Литванији, али постоје и конгрегације присталица у Аустралији, Канади, Сједињеним Државама, и Енглеској. И у Норвешкој има присталица Ромувија. Многи следбеници практиковање вере Ромува виде као облик културног поноса, заједно са слављењем традиционалних облика уметности, препричавањем балтичког фолклора, практиковањем традиционалних празника, свирањем традиционалне балтичке музике, певањем традиционалних даина или химни и песама, као и еколошким активизмом и управљајући светим местима. |
20231101.sr_4448808_5 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B0%D0%BB%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8%20%D0%BD%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC | Балтички неопаганизам | Група за реконструкцију Вилкатлакаи, првобитно названа Балтува, формирана је у Литванији 1995. године и одликује се мушком визијом балтичког паганизма. Покрет Куроно настао је 2003. године као одвајање од Ромуве, изражавајући незадовољство акцентом руководства Ромуве на етнографским студијама на рачун теологије. Такође су били критични према Ромувиној отворености према медијима и другим аутсајдерима на верским догађајима. |
20231101.sr_4448808_6 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B0%D0%BB%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8%20%D0%BD%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC | Балтички неопаганизам | Gatis Ozoliņš: Die aktuelle kettische Dievturi-Bewegung; in: René Gründer et al.: Der andere Glaube; Ergon Verlag. |
20231101.sr_4448808_7 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B0%D0%BB%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8%20%D0%BD%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC | Балтички неопаганизам | Dundzila & Strmiska, Romuva: Lithuanian Paganism in Lithuania and America in Strmiska (ed)., Modern Paganism in World Cultures: Comparative Perspectives; ABC-CLIO, 2005. |
20231101.sr_4448808_8 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B0%D0%BB%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8%20%D0%BD%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC | Балтички неопаганизам | Ignatow, G., Cultural Heritage and the Environment in Lithuania in Transnational Identity Politics and the Environment; Lexington Books, 2007. |
20231101.sr_4448808_9 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B0%D0%BB%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8%20%D0%BD%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC | Балтички неопаганизам | Misane, Agita. 2000. The Traditional Latvian Religion of Dievturiba in the Discourse of Nationalism. Religious Minorities in Latvia 4, no. 29: 33–52. |
20231101.sr_4448808_10 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B0%D0%BB%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8%20%D0%BD%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC | Балтички неопаганизам | Wiench, Piotr. Neopaganism in CentralEastern Europe, Spoleczenstwo otwarte 4, 1995.; 5th World Congress of Central and Eastern European Studies in Warsaw, 1995. |
20231101.sr_4448808_11 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B0%D0%BB%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8%20%D0%BD%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC | Балтички неопаганизам | Schnirelmann, Victor: “Christians! Go home”: A Revival of Neo-Paganism between the Baltic Sea and Transcaucasia. Journal of Contemporary Religion, Vol. 17, No. 2, 2002. |
20231101.sr_4448817_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%98%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B0%20%D0%A2%D1%80%D0%B0%D0%BF%D0%B5%D0%B7%D1%83%D0%BD%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B0 | Ирина Трапезунтска | Ирина од Трапезунта (умрла око 1382.) била је царица Трапезунтског царства и ванбрачна жена цара Василија Великог Комнина. Имала је важан положај у намесништву свог сина цара Алексија III Трапезунтског 1341-1352. године. |
20231101.sr_4448817_1 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%98%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B0%20%D0%A2%D1%80%D0%B0%D0%BF%D0%B5%D0%B7%D1%83%D0%BD%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B0 | Ирина Трапезунтска | Не зна се много о Иринином раном животу пре него што је постала љубавница цара Василија; „византијски историчар назвао је [њу] куртизаном, а трапезунтски хроничар дамом из Трапезунта“, пише Вилијам Милер. Са њим је имала два сина пре него што ју је оженио 1339. Овај брак је изазвао велики протест цариградског патријарха Јована XIV Калакаса. Њихов брак је трајао само око девет месеци пре него што је цар Василије умро после кратке болести; Милер поново пише: „Шапутало се да га је одбачена царица тајно убила, а њено понашање је дало неку боју сумњи, јер је очигледно била спремна да профитира његовом смрћу.“ Царица Ирина Палеологина, тзв. одбачена царица“, а њене присталице су одмах преузеле власт и послале Ирину Трапезунтску са њена два млада сина, Алексијем и Јованом, у Цариград на чување код оца царице Ирине Палеолог, цара Андроника III Палеолога. |
20231101.sr_4448817_2 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%98%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B0%20%D0%A2%D1%80%D0%B0%D0%BF%D0%B5%D0%B7%D1%83%D0%BD%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B0 | Ирина Трапезунтска | Док су Ирина и деца били у егзилу, Трапезунт је био сведок дворских преврата, како у Трапезунту (Грађански рат у Трапезунту), тако и у Цариграду (Византијски грађански рат). Византијска намесничка влада цара Јована V Палеолога подржала је стрица њеног покојног мужа Михаила Трапезунтског и Василијевог рођака Јована III Трапезунтског у њиховим настојањима за власт у Трапезунту, али када је цар Јован VI Кантакузин победио у византијском грађанском рату, дао је подршку присталицама Ирининог сина Јована. Њен други син Алексије се не помиње након његовог одласка из Трапезунта и можда је умро убрзо по доласку у Цариград. Јован, син царице Ирине Трапезунтске је добио и подршку Никите Схоларија, вође моћног клана Схолараната којег је цар Михајло уклонио са водећих положаја у држави. Побуна је била успешна и прекинула је слабу и насилну владавину цара Михаила и на престо ступа Јован, сина царице Ирине Трапезунтске, који је узео име Алексије, у част свог покојног деде цара Алексија II Великог Комнина. |
20231101.sr_4448817_3 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%98%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B0%20%D0%A2%D1%80%D0%B0%D0%BF%D0%B5%D0%B7%D1%83%D0%BD%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B0 | Ирина Трапезунтска | Када је преузео круну цар Алексије III је имао 13 година, пошто је био малолетан за немесника је постављена царица Ирина, царева мајка. Претпоставља се да се борила за власт са племићима, а посебно са породицом Доранита, која је водила неуспешну побуну у престоници, побуна је трајала шест месеци. Иако је та побуна угушена, њен син цар Алексије III се повукао у замак тврђаву Триполис ради безбедности. Године 1341. пратила је сина током поход на Лимнију са Михаилом Панаретом и заузела град од побуњеника Константина Доранита. Она је пратила други поход који је предводио њен син у јануару 1352. против пинкерна Јована Чанахита, који је силом заузео замак царевих предака Чаниха. |
20231101.sr_4448817_4 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%98%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B0%20%D0%A2%D1%80%D0%B0%D0%BF%D0%B5%D0%B7%D1%83%D0%BD%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B0 | Ирина Трапезунтска | Након овог догађаја, присуство царице Ирине у историјским записима постаје ређе. Године 1367. пратила је свог сина цара Алексија III када је њена унука Ана била удата за краља Грузије. Такође је била присутна на крштењу свог праунука Василија, касније преименованог у Алексија IV Трапезунтски 1382. године, што је последњи пут да се помиње у историјским изворима. Шта се са њом догодило после, није познато. |
20231101.sr_4448817_5 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%98%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B0%20%D0%A2%D1%80%D0%B0%D0%BF%D0%B5%D0%B7%D1%83%D0%BD%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B0 | Ирина Трапезунтска | Ана, која се удала за Андреја Константиновича, великог кнеза Нижњеновгородско-Суздаљског 1343. године. |
20231101.sr_4448817_6 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%98%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B0%20%D0%A2%D1%80%D0%B0%D0%BF%D0%B5%D0%B7%D1%83%D0%BD%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B0 | Ирина Трапезунтска | Радивој Радић (2022). Историја Трапезунтског царства. Београд: Завод за уџбенике. ISBN 978-86-17-20766-1. |
20231101.sr_4448819_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A8%D0%B5%D0%BD%D1%82%D1%80%D1%83%D0%BF%D0%B5%D1%80%D1%82%20%28%D0%9B%D0%B0%D1%88%D0%BA%D0%BE%29 | Шентруперт (Лашко) | Напомена: До 1952. изражено под именом Свети Руперт, а од 1952. до 1994. године под именом Брезе, када је добио данашњи назив Шентруперт. |
20231101.sr_4448822_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9E%D1%80%D0%BC%D0%BE%D1%88%D0%B1%D0%B0%D1%9A%D0%B0 | Ормошбања | Ормошбања (, , ) је село у северној Мађарској, у жупанији Боршод-Абауј-Земплен (Borsod-Abaúj-Zemplén). |
20231101.sr_4448822_1 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9E%D1%80%D0%BC%D0%BE%D1%88%D0%B1%D0%B0%D1%9A%D0%B0 | Ормошбања | Подручје је било насељено још од праисторије, а у близини је пронађен и фосил Рудапитекус хунгарикус (Rudapithecus hungaricus). У селу су пронађени и древни људски остаци и артефакти из келтског периода. Они се данас могу наћи у музеју Херман Ото. |
20231101.sr_4448822_2 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9E%D1%80%D0%BC%D0%BE%D1%88%D0%B1%D0%B0%D1%9A%D0%B0 | Ормошбања | Насеље се први пут помиње 1275. године, записано као Врмус, али је настало много раније. Његов власник Имре Перењи је 1408. године основао манастир Палош, чије се рушевине и данас могу видети. Турци су заузели насеље 1564. године а становници су више пута бежали за време турске владавине. Године 1612. на овом месту је била пустош, али је већ годину дана касније поново насељавана. Године 1864. место је припојено оближњем Дисношхорвату (данас: Ижофалва). |
20231101.sr_4448822_3 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9E%D1%80%D0%BC%D0%BE%D1%88%D0%B1%D0%B0%D1%9A%D0%B0 | Ормошбања | Након насељавања, почело је рударење, а први рудник угља је отворен 1887. године. Мађарски државни рудници угља су 1897. године купили право на експлоатацију од власника села да би обезбедили снабдевање угљем железаре Диошђер. Године 1912. изграђена је железница, затим рударска колонија. До 1913. године изграђена је и електрана. Током Првог светског рата експлоатација угља добија још већи значај, насеље је расло, а подигнута је школа. У руднику је већ радило 250 људи. Године 1917. избио је штрајк због малих плата, војска га је угушила, а чак и затворила неколико рудара у Кошице. |
20231101.sr_4448822_4 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9E%D1%80%D0%BC%D0%BE%D1%88%D0%B1%D0%B0%D1%9A%D0%B0 | Ормошбања | У рудницима је радило више од 3.900 радника. Од 1963. до 1973. године насеље је имало и гимназију. Рудник се 1984. затворио након постепеног смањења експлоатације, а становништво је почело да се смањује. Године 1993. Ормошбања се одвојила од Ижофалве и постало је опет самостално насеље.. |
20231101.sr_4448822_5 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9E%D1%80%D0%BC%D0%BE%D1%88%D0%B1%D0%B0%D1%9A%D0%B0 | Ормошбања | Током пописа из 2011. године, 83,9% становника се изјаснило као Мађари, 8,4% као Роми, а 0,3% као Немци (16,1% се није изјаснило. Због двојног идентитета, укупан број може бити већи од 100%). Верска дистрибуција је била следећа: римокатолици 28,5%, реформисани 11,2%, гркокатолици 2,3%, лутерани 0,5%, неденоминациони 22,7% (33,4% није одговорило). |
20231101.sr_4448823_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D1%83%D1%80%D1%98%D0%B0%D0%BA%20%28%D0%92%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B5%20%D0%9B%D0%B0%D1%88%D1%87%D0%B5%29 | Турјак (Велике Лашче) | До територијалне реорганизације у Словенији била је у саставу града Љубљане, односно старе општине Вич–Рудник. |
20231101.sr_4448824_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%BA%20%D0%B8%20%D0%B3%D1%80%D0%B5%D1%85 | Порок и грех | Порок и грех је први студијски албум српског репера Војажа, издат 6. априла 2019. године за Die rich. |
20231101.sr_4448824_1 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%BA%20%D0%B8%20%D0%B3%D1%80%D0%B5%D1%85 | Порок и грех | У питању је заједнички албум са репером Андреом, и албум је имао само дигитално издање. Све песме на албуму заједно певају Војаж и Андре, осим песме Ниси ту, коју пева само Војаж, и песме Све си моје, коју пева само Андре. |
20231101.sr_4448827_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D0%BB%D0%B8%20%D0%9B%D0%BE%D1%87%D0%BD%D0%B8%D0%BA | Мали Лочник | До територијалне реорганизације у Словенији била је у саставу града Љубљане, односно старе општине Вич–Рудник. |
20231101.sr_4448831_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B5%D0%BB%D0%BE%20%D0%BF%D1%80%D0%B8%20%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%85%D0%BE%D0%B2%D0%B8%20%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%B8 | Село при Радохови васи | Село при Радохови васи (, ) је насељено место у општини Иванчна Горица, регија Средишња Словенија, Словенија. |
20231101.sr_4448833_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B5%D0%BB%D0%BE%20%D0%BF%D1%80%D0%B8%20%D0%92%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B0%D1%85 | Село при Водицах | До територијалне реорганизације у Словенији била је у саставу града Љубљане, односно старе општине Шишка. |
20231101.sr_4448833_1 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B5%D0%BB%D0%BE%20%D0%BF%D1%80%D0%B8%20%D0%92%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B0%D1%85 | Село при Водицах | Напомена: До 1953. изражено под именом Село. Године 1953. повећано за насеље Голо које је укинуто. У 2008. години извршена је мања размена територија између насеља Село при Водицех и Весца. |
20231101.sr_4448834_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%B5%D1%81%D1%86%D0%B0 | Весца | До територијалне реорганизације у Словенији била је у саставу града Љубљане, односно старе општине Шишка. |
20231101.sr_4448835_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/Voyage%3A%20Music%20Week%20%28Live%29 | Voyage: Music Week (Live) | Војаж мјузик вик - уживо је први компилацијски албум и први лајв албум српског репера Војажа, издат 9. октобра 2021. године за SKYMUSIC Publishing & Discography. У питању су снимци извођења његових песама са фестивала Мјузик вик у Београду. Албум је дигитално издање, и поред соло песама, ту су извођења дуета са Сником, Бресквицом, Џеј Фадом, Вук Мобом и Растом. |
20231101.sr_4448838_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B5%D0%BB%D0%B5%D0%BD%D0%B0%20%D0%92.%20%D0%82%D1%83%D0%BA%D0%B8%D1%9B | Јелена В. Ђукић | Глуму је дипломирала на Факултету драмских умјетности на Цетињу, у класи професора Бранислава Мићуновића. Током студија и на почетку професионалне каријере добијала је улоге у поделама представа Црногорског народног позоришта и подгоричког Градског позоришта. |
20231101.sr_4448838_1 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B5%D0%BB%D0%B5%D0%BD%D0%B0%20%D0%92.%20%D0%82%D1%83%D0%BA%D0%B8%D1%9B | Јелена В. Ђукић | Прву телевизиску и филмску улогу остварила је у пројекту Груди, Марије Перовић. Касније се појавила у серијама Ван домета и Бисер Бојане односно кратком филму Неко трећи. Једну од улога добила је и у подели дугометражног остварења Младена Ђорђевића, Радничка класа иде у пакао, с радним насловом Први мај. |
20231101.sr_4448838_2 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B5%D0%BB%D0%B5%D0%BD%D0%B0%20%D0%92.%20%D0%82%D1%83%D0%BA%D0%B8%D1%9B | Јелена В. Ђукић | Играла је у српској верзији сапунице Династија у улози инспекторке Милица Дошен, а остварила је и епизодну улогу у серији Зборница. |
20231101.sr_4448839_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B5%D0%BB%D0%BE%20%D0%BF%D1%80%D0%B8%20%D0%9F%D0%B0%D0%BD%D1%86%D0%B0%D1%85 | Село при Панцах | Село при Панцах (, ) је насељено место у оквиру градске општине Љубљана, регија Средишња Словенија, Словенија. |
20231101.sr_4448839_1 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B5%D0%BB%D0%BE%20%D0%BF%D1%80%D0%B8%20%D0%9F%D0%B0%D0%BD%D1%86%D0%B0%D1%85 | Село при Панцах | До територијалне реорганизације у Словенији била је у саставу града Љубљане, односно старе општине Мосте-Поље. |
20231101.sr_4448841_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B5%D0%BB%D0%BE%20%D0%BF%D1%80%D0%B8%20%D0%A0%D0%BE%D0%B1%D1%83 | Село при Робу | До територијалне реорганизације у Словенији била је у саставу града Љубљане, односно старе општине Вич–Рудник. |
20231101.sr_4448845_0 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0%20%D0%A2%D1%80%D0%BE%D1%98%D0%B8%D1%86%D0%B0%20%D0%B2%20%D0%A1%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8%D1%85%20%D0%93%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%86%D0%B0%D1%85 | Света Тројица в Словенских Горицах | Света Тројица у Словенским горицама (, ) је град и седиште истоимене општине Света Тројица в Словенских Горицах у Словенији, у Подравској регији. |
20231101.sr_4448845_1 | https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0%20%D0%A2%D1%80%D0%BE%D1%98%D0%B8%D1%86%D0%B0%20%D0%B2%20%D0%A1%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8%D1%85%20%D0%93%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%86%D0%B0%D1%85 | Света Тројица в Словенских Горицах | Напомена: До 1952. изражено под именом Света Тројица в Словенских Горицах. Године 1952. назив насеља је промењен у Градишче, а 1953. у Градишче в Словенских Горицах. Стари назив насељу је враћен 1992. године. У 2010. години повећана за делове насеља Згорња Сенарска и Згорњи Порчич. |