cminja/sr-wiki-ds · Datasets at Hugging Face

text stringlengths 2 130k
Dovoljno gusto i vruće jezgro će pokrenuti proces fuzije, i tako stvoriti zvezdu glavnog niza.
Skoro svi elementi teži od vodonika i helijuma su nastali unutar jezgara zvezda.
Karakteristike zvezde koja nastaje zavise najviše od njene mase.
Što je zvezda masivnija, veća je njena luminoznost, i brže se troši vodonik u jezgru.
Vremenom, vodonik se u potpunosti pretvori u helijum, i zvezda počinje da se menja.
Fuzija helijuma zahteva veće temperature jezgra, tako da zvezda narasta i u veličini i u gustini jezgra.
Tako nastaje crveni džin.
Crveni džin živi kratak vremenski period, pre nego što se helijum u jezgru u potpunosti potroši.
Veoma masivne zvezde takođe mogu da prođe kroz određene faze razvoja koje podrazumevaju fuziju težih elemenata.
Konačna sudbina zvezde zavisi od njene mase.
Zvezda mase veće od oko osam Sunčevih masa postaje supernova, dok se manje zvezde formiraju planetarnu maglinu i pretvore u bele patuljke.
Ostatak supernove je gusta neutronska zvezda, ili, ako je zvezdana masa bila najmanje tri puta veća od Sunčeve, crna rupa.
Bliski dvojni sistemi zvezda mogu poći kompleksnijim evolucionim putem, kao što je prenos mase na belog patuljka koji potencijalno može izazvati supernovu.
Planetarne magline i supernove su neophodne za širenje metala u međuzvezdano okruženje; bez njih, sve nove zvezde (i njihovi sistemi planeta) bili bi stvoreni samo iz vodonika i helijuma.
Naš Sunčev sistem orbitira unutar Mlečnog puta, spiralne prečkaste galaksije koja je član Lokalne grupe galaksija.
To je rotirajuća masa gasa, prašine, zvezda i drugih objekata, koje drže na okupu međusobna gravitaciona privlačenja.
Pošto se Zemlja nalazi u prašinastom spoljašnjem kraku, postoje mnogi delovi Mlečnog puta koji su za nas nevidljivi.
U središtu Mlečnog puta je jezgro, šire (deblje) u odnosu na okolni disk galaksije.
Jezgro ima izduženi oblik (oblik prečke) i sadrži u centru, kako se veruje, supermasivnu crnu rupu.
Ono je okruženo sa četiri primarna kraka koji se uvijaju od centra ka spolja.
Ovo je region aktivnog formiranja zvezda koji sadrži mnoštvo mladih zvezda, populacije I. Disk je okružen loptastim haloom starih populacije II, kao i relativno gustim koncentracijama zvezda poznatih kao globularna jata.
Između zvezda se nalazi međuzvezdani prostor, prostor retke materije.
U najgušćem delu, molekularni oblaci sastavljeni od molekularnog vodonika i drugih elemenata formiraju regione zvezdanih porodilišta.
Oni počinju kao nepravilna tamna maglina, koja se koncentriše i kolapsira (u zapreminama određenim Džinsovom dužinom) da bi formirala zgusnute protozvezde.
Kako se pojavljuju masivnije zvezde, one pretvaraju oblak u H II region, oblast sjajnog jonizovanog gasa i plazme.
Zvezdani vetar i eksplozije supernovih od ovih najmasivnijih zvezda služe za širenje oblaka, često ostavljajući iza sebe jedno ili više mladih otvorenih jata zvezda.
Ova jata se postepeno rasturaju i zvezde se priključuju populaciji Mlečnog puta kao pojedinačne zvezde.
Proučavanje kretanja materije u Mlečnom putu i drugim galaksijama je dokazalo da u njima postoji više mase nego što se može izmeriti u vidljivoj materiji.
Halo tamne materije izgleda da je dominantna masa, iako priroda ove tamne materije ostaje nepoznata.
Proučavanje objekata van naše galaksije je grana astronomije koja se bavi formiranjem i evolucijom galaksija, njihovom morfologijom i klasifikacijom, i ispitivanjem aktivnih galaksija.
Ovo poslednje je važno za razumevanje strukture velikih razmera u svemiru.
Većina galaksija je organizovana u jasne oblike koji omogućavaju njihovo klasifikovanje.
One su obično podeljene na spiralne, eliptične i nepravilne galaksije.
Kao što im ime kaže, eliptične galaksije imaju oblik elipse.
Zvezde se kreću duž nasumičnih orbita bez preovlađujućeg pravca.
Ove galaksije sadrže malo ili nimalo međuzvezdane prašine, malo zvezdanih porodilišta i uglavnom starije zvezde.
Eliptične galaksije se često nalaze u jezgrima galaktičkih jata, i mogu nastati spajanjem velikih galaksija.
Spiralna galaksija je organizovana u ravan, rotirajući disk, obično sa izbočinom ili prečkom u središtu i svetlim krakovima koji se šire prema ivici.
Krakovi su oblasti zvezdanih porodilišta kojima masivne mlade zvezde daju plavu nijansu.
Spiralne galaksije su tipično okružene haloom starijih zvezda.
I Mlečni put i Andromedina galaksija su spiralne galaksije.
Nepravilne galaksije su haotičnog izgleda, i nisu ni eliptične ni spiralne.
Oko četvrtina svih galaksija su nepravilne, i osobenost izgleda tih galaksija možda je rezultat gravitacionih interakcija.
One su, po pravilu, galaksije manjih dimenzija, u poređenju sa spiralnim i eliptičnim.
Aktivna galaksija je galaksija koja emituje značajnu količinu svoje energije iz izvora koji nisu zvezde, prašina i gas; već iz zgusnute oblasti u jezgru, za koju se obično misli da je supermasivna crna rupa koja emituje zračenje zbog materijala koji u nju upada.
Radio-galaksija je aktivna galaksija koja je veoma svetla u radio delu spektra, i izbacuje ogromne oblake gasa.
Aktivne galaksije koje emituju zračenje visoke energije uključuju Sejfertove galaksije, kvazare i blazare.
Kvazari su nasvetliji poznati objekti u svemiru.
Strukturu velikih razmera u svemiru predstavljaju grupe i jata galaksija.
Ova struktura je organizovana u hijerarhiju grupa, od kojih su najveća superjata.
Ukupna materija je organizovana u galaktičkim nitima i zidovima, koji ostavljaju velike praznine među sobom.
Kosmologija ( — svet, univerzum i λογος — nauka, proučavanje) se bavi proučavanjem svemira u celini.
Posmatranja strukture velikih razmera u svemiru, oblast poznata kao fizička kosmologija, doprinela je razumevanju o stvaranja i evolucije kosmosa.
Fundamentalna za modernu kosmologiju je dobro poznata teorija Velikog praska.
Koncept Velikog praska vodi poreklo još i pre otkrića pozadinskog mikrotalasnog zračenja 1965. godine, koje je nesumnjivo iznelo ovu teoriju u prvi plan.
Tokom ovog širenja, svemir je prošao kroz nekoliko evolucionih faza.
U veoma ranim momentima, smatra se da je svemir doživeo veoma brzu inflaciju, koja je ujednačila početne uslove.
Nakon toga, nukleosinteza je proizvela obilje elemenata u ranom svemiru. (Vidi još nukleokosmohronologija.) Kad su nastali prvi atomi, svemir je postao providan za zračenje, oslobađajući energiju koju danas vidimo kao pozadinsko mikrotalasno zračenje.
Svemir koji se i dalje širio ušao je u Tamno doba zbog nedostatka zvezdanih izvora energije.
Hijerarhijska struktura materije počela je da se stvara od malenih varijacija u gustini mase.
Materija se akumulira u najgušće oblasti, stvarajući oblake gasa i najranije zvezde.
Ove masivne zvezde su izazvale rejonizaciju i veruje se da su stvorile većinu težih elemenata (težih od vodonika i helijuma) u ranom svemiru.
Gravitacione skupine su se nagomilale u duge niti, ostavljajući praznine za sobom.
Postepeno, skupine gasa i prašine su se spajale i stvorile prve primitivne galaksije.
Vremenom, one su uvlačile sve više i više materije, i često su bile organizovane u grupe i jata galaksija, a zatim i u superjata velikih dimenzija.
Smatra se da je osnovno za strukturu svemira postojanje tamne materije i tamne energije.
Za njih se danas smatra da čine 96% mase svemira, mada ne postoji ni najmanje saznanje o njihovoj fizičkoj prirodi.
Zbog ovog razloga, mnogo napora se troši u pokušajima shvatanja njihove fizike.
Astronomija i astrofizika su razvile značajne međudisciplinarne veze sa drugim naukama.
Arheoastronomija i etnoastronomija proučavaju drevne i tradicionalne astronomije u njihovom kulturnom kontekstu, koristeći arheološke i antropološke dokaze.
Astrobiologija je nauka o nastanku i evoluciji bioloških sistema u svemiru, sa posebnim naglaskom na mogućnost postojanja vanzemaljskog života.
Proučavanje atoma, molekula i jedinjenja u svemiru, uključujući njihov nastanak, interakcije i uništenje zove se astrohemija.
Ove supstance se obično nalaze u molekularnim oblacima, iako se mogu naći i u zvezdama niskih temperatura, smeđim patuljcima i planetama.
Kosmohemija je proučavanje elemenata, molekula i jedinjenja pronađenih u Sunčevom sistemu, uključujući poreklo elemenata i raspored odnosa izotopa.
Oba ova polja predstavljaju spoj astronomije i hemije.
Astronomija je jedna od nauka kojoj amateri mogu najviše da doprinesu.
Astronomi amateri posmatraju razne nebeske objekte i pojave, ponekad opremom koju su sami napravili.
Najčešći ciljevi su Mesec, planete, zvezde, komete, meteorski rojevi, te razni objekti dubokog neba kao što su zvezdana jata, galaksije i magline.
Jedna grana amaterske astronomije, amaterska astrofotografija, uključuje pravljenje fotografija noćnog neba.
Mnogi amateri se specijalizuju u posmatranju određenih objekata, vrsta objekata, odnosno vrsta događaja koji ih zanimaju.
Većina amatera radi na vidljivim talasnim dužinama, ali postoje i oni koji eksperimentišu sa talasnim dužinama van vidljivog spektra.
To uključuje korišćenje infracrvenih filtera na konvencionalnim teleskopima, kao i korišćenje radio-teleskopa.
Pionir amaterske radioastronomije je Karl Janski koji je počeo da osmatra nebo na radio-talasnim dužinama 1930-ih.
Jedan broj astronoma amatera koristiti bilo teleskope napravljene u samogradnji ili teleskope koji su prvobitno izgrađeni za astronomska istraživanja, a koji su sada dostupni amaterima (npr. Teleskop od jedne milje).
Astronomi amateri i dalje naučno doprinose astronomiji.
Zapravo, to je jedna od retkih naučnih disciplina u kojoj amateri još uvek mogu da učine značajne doprinose.
Amateri, recimo, mogu da vrše posmatranja okultacija koja se koriste za usavršavanje orbita malih planeta.
Oni takođe mogu otkriti komete, i obavljati redovna posmatranja promenljivih zvezda.
Poboljšanja u digitalnoj tehnologiji omogućila su amaterima da ostvare impresivan napredak u oblasti astrofotografije.
Mada je astronomija načinila ogromne korake u razumevanju prirode svemira i njegovog sadržaja, postoje važna pitanja koja su još uvek ostala otvorena.
Odgovori na njih mogu zahtevati izgradnju novih instrumenata na Zemlji i u svemiru, i moguće nova otkrića u teoretskoj i eksperimentalnoj fizici.
Hobi Hobi je ime za aktivnost koja se obavlja zbog ličnog zadovoljstva, a ne zbog novčanih nagrada ili primanja.
Kroz hobi osoba može proširiti znanje, veštinu i iskustvo te uspostaviti (brojne) kontakte s drugim ljudima koje zanima isti hobi.
Za uspehe u hobiju osoba može dobiti i nagrade od kruga istomišljenika ili od šire zajednice (npr. za slikarstvo ili fotografiju), ali osnova hobija je lično zadovoljstvo.
Sve čime se ljudi bave može biti predmet hobija: umetnost i muzika, ples, slikarstvo, tehnika kao i modelarstvo (recimo železničko modelarstvo), programiranje; nauka (recimo astronomija, matematika), sport, zanatski poslovi kao što su stolarstvo, šivenje; poljoprivreda (recimo vinogradarstvo, vrtlarstvo), pčelarstvo, uzgoj bonsaija ili aktivnosti poput uzgoja i dresure pasa, sakupljanja maraka, posmatranja ptica...
Ponekad hobi preraste u posao.
Pioniri svojim novim hobijima ponekad započnu novu industriju (npr. Stiv Džobs i Stiv Vozniak industriju -{PC}- računara svojim Eplom).
Prirodne nauke U nauci, termin prirodna nauka se odnosi na racionalni pristip izučavanju univerzuma, odnosno povinovanje pravilima ili zakonima početka prirode.
Termin prirodna nauka se takođe koristi da bi se odvojila ona polja nauke koja koriste naučni metod za proučavanje prirode od društvenih nauka, koje koriste naučni metod za proučavanja ljudkog ponašanja i društva, i od formalnih nauka, kao što su matematika koja je dugo pripadala prirodnim naukama i logika, koje koriste drugačiju metodologiju.
Prirodne nauke su: Raščlanjivač Raščlanjivač () je računarski program ili komponenta računarskog programa koja analizira neki sadržaj tako što utvrđuje hijerarhiju među elementima.

Dovoljno gusto i vruće jezgro će pokrenuti proces fuzije, i tako stvoriti zvezdu glavnog niza.

Skoro svi elementi teži od vodonika i helijuma su nastali unutar jezgara zvezda.

Karakteristike zvezde koja nastaje zavise najviše od njene mase.

Što je zvezda masivnija, veća je njena luminoznost, i brže se troši vodonik u jezgru.

Vremenom, vodonik se u potpunosti pretvori u helijum, i zvezda počinje da se menja.

Fuzija helijuma zahteva veće temperature jezgra, tako da zvezda narasta i u veličini i u gustini jezgra.

Tako nastaje crveni džin.

Crveni džin živi kratak vremenski period, pre nego što se helijum u jezgru u potpunosti potroši.

Veoma masivne zvezde takođe mogu da prođe kroz određene faze razvoja koje podrazumevaju fuziju težih elemenata.

Konačna sudbina zvezde zavisi od njene mase.

Zvezda mase veće od oko osam Sunčevih masa postaje supernova, dok se manje zvezde formiraju planetarnu maglinu i pretvore u bele patuljke.

Ostatak supernove je gusta neutronska zvezda, ili, ako je zvezdana masa bila najmanje tri puta veća od Sunčeve, crna rupa.

Bliski dvojni sistemi zvezda mogu poći kompleksnijim evolucionim putem, kao što je prenos mase na belog patuljka koji potencijalno može izazvati supernovu.

Planetarne magline i supernove su neophodne za širenje metala u međuzvezdano okruženje; bez njih, sve nove zvezde (i njihovi sistemi planeta) bili bi stvoreni samo iz vodonika i helijuma.

Naš Sunčev sistem orbitira unutar Mlečnog puta, spiralne prečkaste galaksije koja je član Lokalne grupe galaksija.

To je rotirajuća masa gasa, prašine, zvezda i drugih objekata, koje drže na okupu međusobna gravitaciona privlačenja.

Pošto se Zemlja nalazi u prašinastom spoljašnjem kraku, postoje mnogi delovi Mlečnog puta koji su za nas nevidljivi.

U središtu Mlečnog puta je jezgro, šire (deblje) u odnosu na okolni disk galaksije.

Jezgro ima izduženi oblik (oblik prečke) i sadrži u centru, kako se veruje, supermasivnu crnu rupu.

Ono je okruženo sa četiri primarna kraka koji se uvijaju od centra ka spolja.

Ovo je region aktivnog formiranja zvezda koji sadrži mnoštvo mladih zvezda, populacije I. Disk je okružen loptastim haloom starih populacije II, kao i relativno gustim koncentracijama zvezda poznatih kao globularna jata.

Između zvezda se nalazi međuzvezdani prostor, prostor retke materije.

U najgušćem delu, molekularni oblaci sastavljeni od molekularnog vodonika i drugih elemenata formiraju regione zvezdanih porodilišta.

Oni počinju kao nepravilna tamna maglina, koja se koncentriše i kolapsira (u zapreminama određenim Džinsovom dužinom) da bi formirala zgusnute protozvezde.

Kako se pojavljuju masivnije zvezde, one pretvaraju oblak u H II region, oblast sjajnog jonizovanog gasa i plazme.

Zvezdani vetar i eksplozije supernovih od ovih najmasivnijih zvezda služe za širenje oblaka, često ostavljajući iza sebe jedno ili više mladih otvorenih jata zvezda.

Ova jata se postepeno rasturaju i zvezde se priključuju populaciji Mlečnog puta kao pojedinačne zvezde.

Proučavanje kretanja materije u Mlečnom putu i drugim galaksijama je dokazalo da u njima postoji više mase nego što se može izmeriti u vidljivoj materiji.

Halo tamne materije izgleda da je dominantna masa, iako priroda ove tamne materije ostaje nepoznata.

Proučavanje objekata van naše galaksije je grana astronomije koja se bavi formiranjem i evolucijom galaksija, njihovom morfologijom i klasifikacijom, i ispitivanjem aktivnih galaksija.

Ovo poslednje je važno za razumevanje strukture velikih razmera u svemiru.

Većina galaksija je organizovana u jasne oblike koji omogućavaju njihovo klasifikovanje.

One su obično podeljene na spiralne, eliptične i nepravilne galaksije.

Kao što im ime kaže, eliptične galaksije imaju oblik elipse.

Zvezde se kreću duž nasumičnih orbita bez preovlađujućeg pravca.

Ove galaksije sadrže malo ili nimalo međuzvezdane prašine, malo zvezdanih porodilišta i uglavnom starije zvezde.

Eliptične galaksije se često nalaze u jezgrima galaktičkih jata, i mogu nastati spajanjem velikih galaksija.

Spiralna galaksija je organizovana u ravan, rotirajući disk, obično sa izbočinom ili prečkom u središtu i svetlim krakovima koji se šire prema ivici.

Krakovi su oblasti zvezdanih porodilišta kojima masivne mlade zvezde daju plavu nijansu.

Spiralne galaksije su tipično okružene haloom starijih zvezda.

I Mlečni put i Andromedina galaksija su spiralne galaksije.

Nepravilne galaksije su haotičnog izgleda, i nisu ni eliptične ni spiralne.

Oko četvrtina svih galaksija su nepravilne, i osobenost izgleda tih galaksija možda je rezultat gravitacionih interakcija.

One su, po pravilu, galaksije manjih dimenzija, u poređenju sa spiralnim i eliptičnim.

Aktivna galaksija je galaksija koja emituje značajnu količinu svoje energije iz izvora koji nisu zvezde, prašina i gas; već iz zgusnute oblasti u jezgru, za koju se obično misli da je supermasivna crna rupa koja emituje zračenje zbog materijala koji u nju upada.

Radio-galaksija je aktivna galaksija koja je veoma svetla u radio delu spektra, i izbacuje ogromne oblake gasa.

Aktivne galaksije koje emituju zračenje visoke energije uključuju Sejfertove galaksije, kvazare i blazare.

Kvazari su nasvetliji poznati objekti u svemiru.

Strukturu velikih razmera u svemiru predstavljaju grupe i jata galaksija.

Ova struktura je organizovana u hijerarhiju grupa, od kojih su najveća superjata.

Ukupna materija je organizovana u galaktičkim nitima i zidovima, koji ostavljaju velike praznine među sobom.

Kosmologija ( — svet, univerzum i λογος — nauka, proučavanje) se bavi proučavanjem svemira u celini.

Posmatranja strukture velikih razmera u svemiru, oblast poznata kao fizička kosmologija, doprinela je razumevanju o stvaranja i evolucije kosmosa.

Fundamentalna za modernu kosmologiju je dobro poznata teorija Velikog praska.

Koncept Velikog praska vodi poreklo još i pre otkrića pozadinskog mikrotalasnog zračenja 1965. godine, koje je nesumnjivo iznelo ovu teoriju u prvi plan.

Tokom ovog širenja, svemir je prošao kroz nekoliko evolucionih faza.

U veoma ranim momentima, smatra se da je svemir doživeo veoma brzu inflaciju, koja je ujednačila početne uslove.

Nakon toga, nukleosinteza je proizvela obilje elemenata u ranom svemiru. (Vidi još nukleokosmohronologija.) Kad su nastali prvi atomi, svemir je postao providan za zračenje, oslobađajući energiju koju danas vidimo kao pozadinsko mikrotalasno zračenje.

Svemir koji se i dalje širio ušao je u Tamno doba zbog nedostatka zvezdanih izvora energije.

Hijerarhijska struktura materije počela je da se stvara od malenih varijacija u gustini mase.

Materija se akumulira u najgušće oblasti, stvarajući oblake gasa i najranije zvezde.

Ove masivne zvezde su izazvale rejonizaciju i veruje se da su stvorile većinu težih elemenata (težih od vodonika i helijuma) u ranom svemiru.

Gravitacione skupine su se nagomilale u duge niti, ostavljajući praznine za sobom.

Postepeno, skupine gasa i prašine su se spajale i stvorile prve primitivne galaksije.

Vremenom, one su uvlačile sve više i više materije, i često su bile organizovane u grupe i jata galaksija, a zatim i u superjata velikih dimenzija.

Smatra se da je osnovno za strukturu svemira postojanje tamne materije i tamne energije.

Za njih se danas smatra da čine 96% mase svemira, mada ne postoji ni najmanje saznanje o njihovoj fizičkoj prirodi.

Zbog ovog razloga, mnogo napora se troši u pokušajima shvatanja njihove fizike.

Astronomija i astrofizika su razvile značajne međudisciplinarne veze sa drugim naukama.

Arheoastronomija i etnoastronomija proučavaju drevne i tradicionalne astronomije u njihovom kulturnom kontekstu, koristeći arheološke i antropološke dokaze.

Astrobiologija je nauka o nastanku i evoluciji bioloških sistema u svemiru, sa posebnim naglaskom na mogućnost postojanja vanzemaljskog života.

Proučavanje atoma, molekula i jedinjenja u svemiru, uključujući njihov nastanak, interakcije i uništenje zove se astrohemija.

Ove supstance se obično nalaze u molekularnim oblacima, iako se mogu naći i u zvezdama niskih temperatura, smeđim patuljcima i planetama.

Kosmohemija je proučavanje elemenata, molekula i jedinjenja pronađenih u Sunčevom sistemu, uključujući poreklo elemenata i raspored odnosa izotopa.

Oba ova polja predstavljaju spoj astronomije i hemije.

Astronomija je jedna od nauka kojoj amateri mogu najviše da doprinesu.

Astronomi amateri posmatraju razne nebeske objekte i pojave, ponekad opremom koju su sami napravili.

Najčešći ciljevi su Mesec, planete, zvezde, komete, meteorski rojevi, te razni objekti dubokog neba kao što su zvezdana jata, galaksije i magline.

Jedna grana amaterske astronomije, amaterska astrofotografija, uključuje pravljenje fotografija noćnog neba.

Mnogi amateri se specijalizuju u posmatranju određenih objekata, vrsta objekata, odnosno vrsta događaja koji ih zanimaju.

Većina amatera radi na vidljivim talasnim dužinama, ali postoje i oni koji eksperimentišu sa talasnim dužinama van vidljivog spektra.

To uključuje korišćenje infracrvenih filtera na konvencionalnim teleskopima, kao i korišćenje radio-teleskopa.

Pionir amaterske radioastronomije je Karl Janski koji je počeo da osmatra nebo na radio-talasnim dužinama 1930-ih.

Jedan broj astronoma amatera koristiti bilo teleskope napravljene u samogradnji ili teleskope koji su prvobitno izgrađeni za astronomska istraživanja, a koji su sada dostupni amaterima (npr. Teleskop od jedne milje).

Astronomi amateri i dalje naučno doprinose astronomiji.

Zapravo, to je jedna od retkih naučnih disciplina u kojoj amateri još uvek mogu da učine značajne doprinose.

Amateri, recimo, mogu da vrše posmatranja okultacija koja se koriste za usavršavanje orbita malih planeta.

Oni takođe mogu otkriti komete, i obavljati redovna posmatranja promenljivih zvezda.

Poboljšanja u digitalnoj tehnologiji omogućila su amaterima da ostvare impresivan napredak u oblasti astrofotografije.

Mada je astronomija načinila ogromne korake u razumevanju prirode svemira i njegovog sadržaja, postoje važna pitanja koja su još uvek ostala otvorena.

Odgovori na njih mogu zahtevati izgradnju novih instrumenata na Zemlji i u svemiru, i moguće nova otkrića u teoretskoj i eksperimentalnoj fizici.

Hobi Hobi je ime za aktivnost koja se obavlja zbog ličnog zadovoljstva, a ne zbog novčanih nagrada ili primanja.

Kroz hobi osoba može proširiti znanje, veštinu i iskustvo te uspostaviti (brojne) kontakte s drugim ljudima koje zanima isti hobi.

Za uspehe u hobiju osoba može dobiti i nagrade od kruga istomišljenika ili od šire zajednice (npr. za slikarstvo ili fotografiju), ali osnova hobija je lično zadovoljstvo.

Sve čime se ljudi bave može biti predmet hobija: umetnost i muzika, ples, slikarstvo, tehnika kao i modelarstvo (recimo železničko modelarstvo), programiranje; nauka (recimo astronomija, matematika), sport, zanatski poslovi kao što su stolarstvo, šivenje; poljoprivreda (recimo vinogradarstvo, vrtlarstvo), pčelarstvo, uzgoj bonsaija ili aktivnosti poput uzgoja i dresure pasa, sakupljanja maraka, posmatranja ptica...

Ponekad hobi preraste u posao.

Pioniri svojim novim hobijima ponekad započnu novu industriju (npr. Stiv Džobs i Stiv Vozniak industriju -{PC}- računara svojim Eplom).

Prirodne nauke U nauci, termin prirodna nauka se odnosi na racionalni pristip izučavanju univerzuma, odnosno povinovanje pravilima ili zakonima početka prirode.

Termin prirodna nauka se takođe koristi da bi se odvojila ona polja nauke koja koriste naučni metod za proučavanje prirode od društvenih nauka, koje koriste naučni metod za proučavanja ljudkog ponašanja i društva, i od formalnih nauka, kao što su matematika koja je dugo pripadala prirodnim naukama i logika, koje koriste drugačiju metodologiju.

Prirodne nauke su: Raščlanjivač Raščlanjivač () je računarski program ili komponenta računarskog programa koja analizira neki sadržaj tako što utvrđuje hijerarhiju među elementima.