Datasets:

jerteh

/

SrpELTeC

like 3

<s>I drznoveno pogleda u oči svoje igračice.</s>

<s>„Vi, laskatelju!“</s>

<s>To bejaše sve što je mogla izgovoriti ta lepa žena, jer u veliku zabunu dovedoše je Mladenove reči.</s><s>Na sreću svirka zazuji i igra se započne.</s>

<s>Kadril je lepa igra, ponajviše za đavolaste ili zaljubljene; u ovoj igri može jedno drugom iskazati svoju simpatiju, da drugi i ne opaze; al’ veština, veština treba i tu.</s>

<s>Prva se figura svrši, igrači i igračice stajaše na svojima mestima, i čekaše da zahuji muzika od druge figure.</s>

<s>„Evo je!</s><s>Nisam vam istinu rekla reče?“ Mladenu njegova igračica.</s>

<s>Mladen pogleda k vratima, kroz koja je u sobu ušla jedna vremenita gospođa sa svojom lepom ćerkom; to beše Ruža sa svojom majkom.</s>

<s>Krasno devojče gospodskog i ponositog stvora!</s><s>K bledom i dugačkom njenom licu i visokom njenom čelu vrlo je dobro dolikovala crna kosa kao ugljen, u kojoj beše bogat ukras, pridržan skupocenom iglom od zlata i dragog kamena; ispod crnih i tankih njenih obrvica svetljahu se dva velika plava oka, nad kojima behu duge trepavice; a lep spretan nos, rumena usta, sitni beli zubi kao dva niza bisera uzdizaše još više veličanstvo i dražest njenog krasnog lika.</s><s>Kad ju je čovek pogledao, mislio je da vidi sliku majke Božje iz niderlanske škole, koju je Anton Van Dajk napisao i koja se sad u drezdanskoj galeriji pod brojem 404 nalazi.</s>

<s>Ova je lepota nosila na sebi od pepeljaste svile haljinu, koja se divno priljubila bila k njenom vitkom stasu; preko vrata je imala prebačen lak šaren šal od indijanske robe; na rukama više rukavica tanke, od zlata majstorski izrađene, dve grivne sa tri kamena, od kojih jedan u sredi beše alem, a druga dva rubini.</s>

<s>Kad je ova lepotica ušla u sobu, velika se tišina bila učinila za neko vreme.</s><s>Sve oči na nju behu upravljene, a srca mladih ljudi uzdrktaše se kao listak na ružičnom džbunu kad ga vetrić tiho zanjija.</s>

<s>Ivanova igračica, koja beše gospođica od kuće, pritrči k njoj i njenoj majci da ih primi sa dobrodošlicom.</s>

<s>Pa kad joj je šal s vrata prihvatila, ponudi je da zauzme njeno mesto u igri: „Ti ćeš igrati sa gospodinom Ivanom N...“ reče joj, a Ivana pogleda jednim pogledom, koji je kazati hteo: molim vas neka ona bude vaša igračica mesto mene.</s>

<s>Ivanu svejedno beše ko će mu igračica biti, samo kad je prema njemu bila ona lepa crnomanjasta udovica, koja je sa Mladenom igrala; zato dragovoljno učini po volji te Ružu zamoli na igru.</s><s>Ova mesto odgovora pruži mu svoju malu levu ruku.</s>

<s>Svirka od sledeće figure zahuji.</s>

<s>Kad je u igri došlo da se vis à vis za ruku uzmu, i kad je Mladen Ružinu ruku uhvatio, devojčeta ruka, koja beše hladna kao led, zadrkće se u njegovoj.</s>

<s>Mladen, koji je obično otvoren i okretan bio, postade u jedan put zabunjen i svezan, i celo to vreme se nije mogao razabrati, srce njegovo ostade kod Ruže.</s>

<s>„Gospodine Mladene, čini mi se zaludu behu čelični panciri oko srca,“ reče mu njegova igračica šaljivo kad se igra dovršila, i kad joj se on poklonio za znak zafalnosti što je s njim igrala.</s>

<s>Mladen joj odgovori jednim zagušljivim uzdisajem.</s>

<s>Kad je iz društva kući polazno reče u sebi:</s>

<s>„S Bogom dojakošnji svete!“</s>

<s>Pravo je rekao, jer on od ovoga dana postade drugi čovek; otpadi se od svojih prijatelja, koji su mu tako dragi, i od ženskih krugova, koji su mu tako mili bili.</s>

<s>On jo živeo u samoći svojoj ljubavi, koja je besprimerno vatrena bila, tražio je samoću, gde je sanjao svoje sne, a ti sni bili su njegov svet.</s>

<s>A on beše u svome novom svetu, u usamljenom snu bez prestanka, ili ako je otišao kad u opšti svet, to je bilo u nadanju da će tamo videti svoju dragu.</s>

<s>A to se događalo vrlo retko, svega ju je video tri puta; to je bilo u tri noći na tri igranke.</s>

<s>Ona beše njemu svaki dan sve lepša i lepša, a on svaki dan neveseliji, stidljiviji i strašiviji.</s>

<s>U prvoj igranci on je s njom igrao, al’ joj jedne rečce nije progovorio: njegovo je srce bilo preko mere puno bolnih osećanja, a kad je srcu tako, onda čovek malo govori.</s>

<s>U drugoj igranci on joj se javio, tražio je da joj što rekne, al’ ne bejaše mu možno: srce mu se stesnilo u grudima, pa on kao da je bio nem ne mogaše baš ni jedne rečce reći.</s>

<s>U trećoj igranci ne smede joj se ni približiti, no tek ju je iz daleka gledao, nije celu noć oko s nje skinuo, svaku crtu s njenog lica upisao je u svoje srce, a koliko mu se uzdisaja iz srca otelo za tu noć, to bi Bog sveti znao.</s>

<s>Sa svim je drugojačije bilo sa njegovim drugom Ivanom.</s>

<s>I on bejaše na sve tri igranke, kuda ga je privukao bio njegov idol — ona mlada crnomanjasta udovica.</s>

<s>U prvoj igranci on je igrao s njom i samo s njom; nagovorio se pust, sve obične govore, koje ljudi na igranci govore; on je protorokao, što je iz pet nemačkih i francuskih almanaha galanterije zapamtio, — sve je on to svojoj udovici izustio.</s>

<s>U drugoj igranci on joj izjasni svoju ljubav.</s>

<s>U trećoj on je zaprosi sebi za ljubovcu.</s>

<s>„Ho, vi se mnogo ne zatežete s ozbiljskim delima — reče mu šaljivo udovica — meni se čini, vi ste jako pohitali.“</s>

<s>„Dokaz da ne spadam međ’ natražnjake, lepa gospo.“</s>

<s>U to doba sa orkestra zahuji polka, ja ne znam koja, samo to znam da je Štraus sastavio.</s>

<s>Štrausove sve polke imaju u sebi tu čaroliju, da, kad je dobro sviraju, onda gospođe i gospođice osete želju: pretvoriti se u ticu golubicu pa malo poleteti sa jednog luga u drugi.</s>

<s>A budući da je ovo malo nemoguće, iz uzroka što je prošlo vreme, u kom su se čuda događala da se ljudi pretvore u drugo što nego za što ih je Bog stvorio — izuzimajući svet politike — to je lepoticama sve dobro došlo što malo naliči na ovu njihovu fantaziju, — a igra na ovo ponajbolje naliči.</s>

<s>Zato i Ivan dobro se našao do svoje lepotice u isti mah, kad se polka započela, jer on obavije svoje ruke oko njenog vitkog stasa, a ona se nije tome protivila, već poleti s njim igralištem.</s>

<s>Kad su na svoje mesto došli, Ivan joj rekne:</s>

<s>„Mi ćemo najviše polku igrati u svojim svatovima, je li, moja lepa nevesto?“</s>

<s>„Hej, ne tako naglo, gospodine!“</s>

<s>„Zašto ne?</s><s>Ko naglo ide, pre dolazi k celi, moja je ovako vera; a i inače ja mislim s košarom ne bi se tako lako obletelo igralište, kao što smo nas dvoje sad obleteli...</s><s>Ili se sad istom dopleo košar?“</s>

<s>„Pa ako je tako?“ reče udovica malo durljivo.</s>

<s>„Ako je tako, ja to nikom neću izdobovati , a osim mene za našu pogodbu niko m ne zna, i tako ništa mi ne stoji na putu da i dalje i vama i celoj ženskoj publici budem na usluzi gotov.“</s>

<s>Muzika na novo zahuji, i drugi jedan mlad čovek pritrči k udovici te je na igru uzme.</s>

<s>Ivan se na drugu stranu okrene pa reče u sebi:</s>

<s>„Ništa, ništa, ti ćeš zato opet moja biti.“</s>

<s>I posle kao da se s njim ništa na svetu nije dogodilo, išao je veselo po igralištu od jedne lepotice do druge, veselio se, šale je zbijao i igrao toliko s njima, kao da se na to najmio.</s>

<s>Bože moj! kolika je razlika između njegovog i Mladenovog vladanja, a i on je milovao svoju lepojku.</s>

<s>Jeste , al’ je Mladenovom srcu ljubavna strela dublju ranu zadala.</s>

<s>S. N. P.</s>

<s>Posle poslednje igranke prošlo je dosta vremena, prošla bila zima, proleće i nastanulo leto; posle studene zime toplo i tiho vreme, posle ovoga vreli i žestoki dani, koji šćahu zemlju popaliti, koji šćahu svet umoriti.</s>

<s>Hej, al’ što Mladena umoriti šćaše, to ne beše pusta vrućina i pripeka od sunca, već to beše grdna i strasna vatra ljubavi, koja mu je srce spaljivala, jer je on u svom srcu pretajati šćaše.</s>

<s>Strahota bi šta se od njega učini za kratko vreme.</s><s>Lice, koje bejaše svetlo, belo i rumeno, postade tamno i bledo; vlasi je zapustio i ove narastoše duge; usne, čelo namršteno bez živosti i osmeja.</s><s>Tako je izgledao kao da je bio na mukama; rekao bi samrtnika gledaš pred sobom kad mu ne bi bila dva oka, u kojima je i sad goreo žestok pogled.</s>

<s>Jedno posle podne bila jo veća vrućina nego obično, mislio si zrak se zapalio, te hoće svet da uništi, nisi mogao jednog čoveka videti na ulici, sve se to prikrilo pod senku.</s>

<s>Mladen seđaše u svojoj sobi na ugodnom divanu, sa cigarom u ustima, iz koje se dizao lep plavetnikast dim u malim prstenčićima.</s><s>Mladen se zagledao u te prstenčiće i činjaše mu se da je to svaki jedan nebesan pervaz, koji obvija u sebi Ružinu sliku.</s>

<s>O kako je on bio srećan u ovom zanimanju!</s><s>Celu bi večnost on ovako mogao provoditi.</s><s>Njemu se predstavljalo da se svaka slika na njega osmeškuje.</s><s>Zar to ne bejaše lep sanak?</s><s>Ta na javi se on tome nikad nije nadao.</s>

<s>Njemu ovaj sanak mio beše — hej, a kako mu je neugodno bilo kad ga je njegov drug Ivan probudio na svet.</s>

<s>„Mladene moj rođeni brate!“ reče mu ovaj kad je u sobu ušao.</s>

<s>Mladen ljubljaše Ivana kao što ljube svoje prijatelje, iskreno verno, žarko i postojano.</s><s>Njemu on uvek beše dobro došao, ali sad, sad mu beše u neugodno doba dosadio, i to prvi put u životu njihovog prijateljstva.</s>

<s>„Koji bes, Mladene, — reče Ivan — ja mnijah ti ćeš mi se na vrat obesiti kad me vidiš, pa sam se već pripravljao kako ću se braniti da me ne ugušiš od miline.”</s>

<s>Mladen ne odgovori mu ništa, već mu rukom pokaže mesto do sebe na divanu.</s>

<s>Ivan sede, pa se malo zamisli, posle pogleda pozorno svog druga.</s>

<s>„Mladene, praviš ti kalendare ?“</s>

<s>Mladen je vrteo glavom.</s>

<s>„Ne? — nastavi Ivan — a ono zaista razmišljaš o tome kako će se uzdignuti carstvo Dušanovo.“</s>

<s>Mladen podigne svoje svetle oči u kojima behu dve velike suze na Ivana, pa ljupko ali žalostimo reče:</s>

<s>„Badava bih o tome razmišljao, to pamet običnih ljudi neće dostići, niti način za to iznaći, ali će carstvo Dušanovo još uskrsnuti.</s><s>Bog je srušio srpsko gospodarstvo radi nesloge srpske, vera moja!</s><s>Bog će ga uskrsnuti radi postojanstva, vernosti i čvrstoće srpske!“</s>

<s>U Ivanu žilice se zaigraju, srce mu se stesni; ove dve tri reči, koje Mladen izusti, učine mu se proročanstvo koje ovaj govori iz magnetičnog sna.</s>

<s>Zato se i mane šale, već uze jednu cigaru iz zavežljaja, koji beše pred njime, zapali je pa se baci komotno na divan.</s>

<s>„Čestite cigare, kakav lep plavetnikast dim daju iz sebe, kako divno gore!</s><s>Gle, već sam je skoro ispušio a ona sve jednako drži svoj pepeo.</s><s>Pa posle, kaka aroma!</s><s>E, ta divno ti je to pušenje.</s><s>Mladene, kako se zovu ove cigare?“</s>

<s>„Havana regalija.“</s>

<s>„Havana regalija?</s><s>Odmah sam pomislio da je od amerikanskog lista.</s><s>Badava, nema ti toga mirisa nijedan drugi duvan, koji ima amerikanski.</s><s>Baš fala Kolumbu što se potrudio da nađe Ameriku — a slava i debelom Nikodiju što nas je upoznao sa ovim biljem.“</s>

<s>Dok je Ivan ovako oduševljen bio i falio amerikanski duvan, dotle se Mladen opet zagleda u svoje prstenčiće, i sanjaše svoje lepe sne gledajući u njima Ružinu sliku.</s>

<s>Ivanu nezgodno bojaše to ćutanje i hladnoća njegova druga, zato i ustane sa divana govoreći:</s>

<s>„Mladene, ja moram danas još i drugim mojim prijateljima u istom poslu u kom sam i k tebi došao.“</s>

<s>„U kakvom poslu?“</s>

<s>„U nedelju ću se venčati sa svojom Milkom, pa pozivljem svoje drugove u svatove.</s><s>Ti ćeš mi biti dever uz nevestu...</s><s>No, šta se mrštiš? zar imam ja koga bližeg od tebe?“</s>

<s>„Ne znam, al’ ja sad nisam za veselje, pa zato neću ti u svatove ni doći, da ti ne kvarim veselje.“</s>

<s>„Ni ako Ruža bude u svatovima?“</s>

<s>Mladenu bledo lice oblije slabo rumenilo.</s>

<s>„A ona će za celo biti, dragi moj druže, jer ona se obećala.“</s>

<s>„Al’ ti znaš da kod nas nije običaj imati devera kad se udaje udovica,“ oprovrgavaše Mladen.</s>

<s>„E, što udovica?</s><s>Ja neću da znam da je Milka imala već jednog muža, ja sam nju milovao još kad je devojka bila, pa ja sebi to predstavljam i sad da je uzimam kao devojku, i hoću da ti budeš dever uz nju.</s><s>Hoćeš ti biti dever uz nevestu?“</s>

<s>„Za celo?“</s>

<s>„Evo ruke!“</s>

<s>„Dobro, sad s Bogom dok se opet ne vidimo.“</s>

<s>Branko R.</s>

<s>Osvanu nedelja krasni danak.</s><s>Mladen ustade pre zore; radujući se sreći, koja taj dan na njega čeka, ne bejaše mu moguće naslađavati se snom.</s>

<s>Posle se molio Bogu.</s><s>To je tako dobro i puno utehe.</s><s>Bogu se poveriti, kad se čoveku na srcu stešča.</s>

<s>Za tim se stade oblačiti.</s><s>U odelu svom učinio je najbolji izbor; što mu je od svega odela najbolje i najprikladnije bilo, to je na sebe udrio.</s>

<s>A kad bejaše obučen čisto, ukusno, ali prosto, onda se baci u jedne opšte karuce — fiacre — i tako doveze se do obitališta Ivanove neveste.</s>

<s>Tu bejaše već skupa mnogo gospodskog sveta, vrlo izabrana družba.</s>

<s>Posle malo vremena gospodski svatovi podigoše se svetoj crkvi, gde se Ivan sa svojom nevestom venča po običaju pravoslavne crkve; posle venčanja vrate se svi nevestinoj kući gde ih je velika čast čekala.</s>

<s>Dan je za goste prošao kao obično u srpskim svatovima — veselo.</s>

<s>A za Mladena?</s>

<s>Namerom i pažnjom njegovog druga Ivana i ovog mlade neveste, jedan se mali krug ocepio od velikog svatovskog kruga u jednu sobicu za sebe.</s>

<s>U ovom krugu behu dve tri ponosite gospe, s ovima Ruža i njena majka.</s>

<s>Mlada domaćica dovede i Mladena u ovaj krug.</s>