Datasets:

jerteh

/

SrpELTeC

like 3

<s>„„Ne znam, brate, — odgovori ovaj gospodin ljubavno, koji je Srbin bio, i tako dobar kao da i nije gospodin — evo ti si se ovde potpisao, i ti i tvoja žena i tvoja deca, da ćete dug platiti do poslednjeg julija, a tome je već prošlo dve nedelje dana.“</s>

<s>„„Ja jesam sa mojima napisao krst na jednu hartiju, al’ ja ne znam što je bilo na toj hartiji, jer je to bilo madžarski.“</s>

<s>„„Hm, to je zlo.</s><s>Ti si se obvezao, pa ćeš morati platiti, jer Boga mi prodaće ti i kuću i zemlju i sve dok ne namire Čivutinu njegovih 7000 forinti.“</s>

<s>„„Šta naopako?</s><s>Sedam hiljada ? — Ta on je nama toliko stotina dao!“</s>

<s>„„Kako to? na obvezatelstvu stoji napisano 7000, a i Čivutin toliko traži na vama.“</s>

<s>„Moj otac pripovedi tom mladom gospodinu sve kako je bilo, a ovaj je imao vrlo dobro srce, pa ga se kosne naša nesreća i obeća nam se da će gledati ako nam se pomoći može.</s>

<s>„Posle nam dovede drugog jednog mladog gospodina, visoka i vitka stasa, bleda al’ poštena lika; ovaj se primi našeg posla, prevrtao je, prevrtao je stvar, istraživao, išao od jednog do drugog — al’ sve badava.</s><s>Mi nismo imali nikakvog svedoka koliko smo primili od Čivutina, a on je imao mnogo prijatelja; sudac, koji se nama popeo na dušu i napio nam čašu, bio je njegov čovek, a na onoj hartiji na koju smo mi krst napisali stajalo je, da nam je Čivutin dao 7000 forinti.</s><s>I tako nas osude, prodadu nam zemlju, kuću i sve što smo imali, i uzmu u dug; a naše imanje je još jedan put toliko vredelo, e, al’ niko Čivutina, koji je sve kupio, nije hteo naterivati.</s>

<s>„Imali smo mi jednu dugu srbijansku pušku, s kojom se borio naš jedan stric u Srbiji, kad su se ono oslobađala braća naša od turskog zuluma, i koju mi čuvasmo u kući kao sveti amanet.</s>

<s>„Ovo moj brat ni po što ne htede dati da prodadu, nego je obgrli, a kad dođe jedan pandur da je otme od njega, tako ga u prsi grune da je ovaj odmah posrnuo.</s>

<s>„Za ovo osude brata moga na dve godine dana robije i 50 batina kao upornog čoveka, koji se smeo protiviti vlasti i oružje u kući držati, što nije slobodno paoru.“</s>

<s>„E, to nije pravo!“ povikaše svi u glas.</s>

<s>„I ja sam tako mislio — reče Bačvanin — al’ gospoda tako svršiše pa sirotinji mora biti pravo, ma da joj srce puklo u grudima kao što se to dogodilo sa mojom kukavnom snahom.</s>

<s>„Sirota Anđa, njeno srce nije moglo podneti toliki bol.</s><s>I opako je slaba još bila od porođaja, a kad je videla, šta učiniše od njenog muža, pade u nesvest, posle u jaku vrućicu, koja je i umori posle četiri dana...</s><s>Ona je sad — tamo!“</s>

<s>I prstom pokaže nebo, a oči mu se napune suza, — — posle sa žalosti uzvikne:</s>

<s>„Vidite, braćo, toliko sam vam ja prepatio!“</s>

<s>Sremce je zdravo dirnulo u srce stradanje ovoga čoveka, koji im je tako bolnim glasom pripovedao svoju patnju, da je svima suze na oči naterao.</s>

<s>Al’ onaj, koji je uvek samac sedeo, bejaše nedvižim, na njegovom licu ne bejaše promene, na glasu ne mogaše se ništa poznati kad je govorio:</s>

<s>„Mnogo si patio — al’ još blago tebi.“</s>

<s>„Blago meni? zapita Bačvanin začuđen, pa posle kao uvređen doda: — Čemerno ti tako blago.“</s>

<s>„Zašto to?</s><s>Ti nisi sirota, još imaš starog oca, majku, ljubu i decu!</s><s>Zar to nije blago?“</s>

<s>„Da, al’ ovi kod kuće plaču i gladuju.“</s>

<s>„Ti ćeš ih tešiti pa ćeš ih razveseliti, ti ćeš raditi pa ćeš ih svojom zaslugom zahranjivati.</s><s>Zar to nije blago raditi za one koje čovek miluje?“</s>

<s>„Jeste, va istinu jeste... ali... vidiš mene boli kad ja vidim da oni u sirotinji žive...</s><s>Pa ako se ja razbolim, što će onda?</s><s>Ko će ih onda hraniti?“</s>

<s>„Ti imaš brata.“</s>

<s>„Al’ brat mi je rob.“</s>

<s>„Rob nije grob...“</s>

<s>„Grob! — vikne Bačvanin — grob, o ne spominji groba...</s><s>Ja nikad nisam plakao, vi’š... — a oči mu behu pune suza — al’ kad pomislim na to siroto dete, na ženu brata mog... e... e... o, ne spominji mi više groba jer će me suze obliti, a suze mi tako pale lice kao da su vreo zejtin.“ —</s>

<s>„Blago tebi... hej, koliko bih ja dao da znam gde je njen grob... moje, moje, drage... e! što da joj spominjem njeno ime .. ta ja ga sa takom pobožnošću izgovaram kao ime Božje u njegovom svetu hramu...</s><s>Al’ kad bih ja imao suza da prolijem, čini mi se, odla’nulo bi mi srcu.</s><s>E, al’ u mene nema suza, valjada ni srca.</s><s>Tamo gde mi je srce bilo, tamo se legu otrovne gujo...</s><s>E, ti si mnogo srećniji od mene!“</s>

<s>Kad je ovo govorio, pretrnula beše krv u slušateljima od strave i bola, koje osetiše u srcu; tako beše dubok i tužan glas, kojim je govorio, da je čovek pomisliti morao: taj, koji govori, došao je s drugog sveta, i taj svojstven glas doneo je sa sobom iz groba.</s>

<s>Za neko vreme nastala beše smrtna tišina u sobi, koja bi trajala može biti još vrlo dugo, da je nije prekinuo jedan mlad čovek, koji je ušao sad u sobu.</s>

<s>„O čem ste se zamisliš, ljudi?“ progovori ovaj unutra stupivši.</s>

<s>Prostaci ga pogledaju svi, al’ mu ni jedan pe odgovori ništa, jedno što su još tronuti bili od pripovetke, a drugo što je ovaj mlad čovek tako bio odeven, kao velika gospoda što se odevaju.</s>

<s>Ali onaj samac, on se nije ništa promenio u svom držanju, već svojim običnim glasom reče:</s>

<s>„O teretu, gospodine, o teretu, koji je na sirotinji.“</s>

<s>„Nema ga više, ukinuli smo ga.</s><s>Eto, ljudi, od danas nećete više plaćati danka, od danas nećete davati ni robote ni desetka.“</s>

<s>„Ta je li možno to, gospodine!“ povikaše svi u glas.</s>

<s>„Ja vas uveravam, od danas vam ni spahija ništa nema zapovedati.“</s>

<s>„Ako je tako, onda fala Bogu! — rekoše svi, i napuniše svoje čaše, — živ bio onaj, od koga nam je ovo dobro došlo.“</s>

<s>„Tako, tako, ljudi.“</s>

<s>Bačvanin, koji je ćutao u uglu kao i samac, napuni svoju čašu, pa priđe sa punom čašom k tom gospodinu, te mu reče:</s>

<s>„Ako je tako, gospodine, da nam spahija neće zapovedati, fala Bogu; ali mi ćemo i od sad od koga god primati zapovesti i pod kim god biti.</s><s>Kaži nam: pod kim ćemo biti od jako?“ _</s>

<s>„Pod varmeđom, svi pod varmeđom, jer ćemo od jako svi jednaki biti.“</s>

<s>„Pod varmeđom?“ reče Bačvanin hladno, pa sede gde je i pre sedeo, a punu čašu ostavi pred sebe na trpezu.</s>

<s>„Tako, braćo, gospoda su na dijeti zaključila da svi budemo jednaki.</s><s>Od ove gospode je nama sve naše dobro.</s><s>Hajde, ljudi , pijte u njihovo zdravlje, haj, al’ do kapi.“</s>

<s>„Ni kapi! — vikne strahovito Bačvanin i punu čašu lupi o zemlju pred noge onoga, koji je govorio — svaka kap koju ispijete u njihovo zdravlje neka se pretvori u ljuti otrov, koji će vas u najžešćim mukama spremiti s ovog sveta.</s><s>Gospodine! — vikne posle još silnije okrenuvši se k mladom čoveku — ovako više ne govori, jer ću te smrviti, vidiš, kao što sam smrvio tu čašu pred tvojim nogama.“</s>

<s>Gospodinu tom krv se u obraze sleti od ljutine, pa ponosito reče Bačvaninu:</s>

<s>„More znaš li ti s kim govoriš?“</s>

<s>„Ja ne znam — reče Bačvanin odvažio — ali to znam da pošten čovek ne govori tako.</s><s>Dakle od one gospode na dijeti je naše dobro?</s><s>Valjada što su nam na vrat poslali izelice, koje ne razumeju nas ni mi njih; valjada što su nam naružili decu sa njihovim imenima, — ta sad nije otac gospodar od toga, kako će mu ime čedo na krštenju dobiti —; valjada što nam hoće da utamane ime, jezik, narodnost i crkvu; valjada je to ono dobro!...</s><s>Ne treba nama ništa od njih!</s><s>Proklet bio kom što treba!“</s>

<s>„Pravo, pravo!“ začuje se sa strane jedan nežan i umiljat glas, koji je sa svim konstrastirao sa glasom Bačvanina, koji u vatri već beše izvan sebe od ljutine.</s>

<s>Za ovim glasom uđe usred sobe lep mlad čovek, vitkog i visokog uzrasta, bledog lika, crne kose, crnih obrvica i crnih, velikih, vatrenih očiju.</s>

<s>„Pravo si rekao, nama ne treba ništa od njih, jer oni nama o zlu rade; nama će biti pomoći al’ ne od njih.“</s>

<s>„Da od koga, da od koga, gospodine?“ jecao je Bačvanin ljubeći i srcu stiskajući ruku ovog mladog čoveka, kom, je pritrčao bio dok ga je u sobi ugledao.</s>

<s>U taj mah začuje se sa druma, koji iz Varadina vodi, vesela vika i kliktanje.</s>

<s>„Od ovih!“ reče mladić, i prstom pokazivaše na onu stranu od kud se čula vika.</s>

<s>„Od ovih?</s><s>A tko su to?“</s>

<s>„Ljudi, koji ljube narod, oni idu sad svetoj glavi srpskog naroda, našem starom mitropolitu, da ga mole neka ih vodi caru, da mu kažu kako su Božji otpadnici ljuto zlostavili srpski narod, vernu decu našega dobrog cara, pa posle da nas pošalje na njih, jer su se sad ovi i od cara oteli — eto, braćo, od ovih će nama doći naše dobro.“</s>

<s>Hura!“ začuje se vika sa druma sve bliže i bliže.</s>

<s>Bačvanin klekne, odigne tri prsta sa desnom rukom k nebu na povikne:</s>

<s>„Tako mi živog Boga, srpskog mleka, kojim me je odojila moja majka, i tako mi groba moje sirote Anđe, ja ću s ovima živeti ili umreti!“</s>

<s>„I mi svi, tako nas Bog pomogao!“ reče samac i desnicu podigne k nebu.</s>

<s>„Tako nas Bog pomogao!“ povtoriše svi Sremci sa podignutom k nebu desnicom i na kolenima klečeći.</s>

<s>Živeli!“ čuo se usklik silnije, koji je sa druma dolazio sve bliže i bliže.</s>

<s>Posle se mogla lepo čuti i razumeti plamenita srpska pesma:</s>

<s>Kad se ova pesma zaorila, lice svima plane od veselja, poustajaše svi na noge junačke, a mlad čovek onaj, koji je oduševljenje doneo među njih, povede svojim ljupkim i umiljatim glasom pesmi ovoj poznati pripev:</s>

<s>A pripev ovaj zaori se iz sviju grudi tako silno, tako složno i ugodno, da su glasovi doprli do onih, koji su dolazili, a ovi iz jednog glasa kao odgovor veselo uskliknu:</s>

<s>„Hura !</s><s>Hura !</s>

<s>I dok su još gore odjek davale ovom veselom uskliku, dotle se ovi približe do pivare i pomešavši se s onima, koji tu behu, bratinski veselo i složno povedu iz nova pesmu:</s>

<s>Posle se svi upute dvorovima, u kojima je bila sveta glava srpskog naroda i pravoslavne crkve, pa posle kratkog vremena pesma se zaori silnije i veselije.</s>

<s>Sveta glava obećala je narodnu skupštinu za 1-vi maj.</s>

<s>P. P. Š.</s>

<s>Neće biti suvišno ako vam što više reknem za ova dva mlada čoveka, koji su se našli među prostotom jedan iz rodoljubive, a drugi iz opake namere.</s>

<s>Jedno pet godina pre ovoga događaja jedan beše dobro, razumno, veselo i ubavo momče.</s>

<s>Zbog dobrote, razumnosti i veselosti mio beše svojima drugovima.</s>

<s>Zbog ubavosti mio beše u ženskim krugovima.</s>

<s>A on cenjaše i jedne i druge, za njega nije bilo života ni bez jednih ni drugih, ali da mu je bilo da se morao kojega god odreći, izbor bi mu bio težak, ali bi pregoreo bio ženske krugove radi svoje družine i svojih prijatelja.</s>

<s>No Bog njemu dade pa nije morao ni jedno ni drugo pregoreti, no živeo je srećno i veselo u krugovima od lepotica i mladića.</s>

<s>A kad nije bio s njima, onda se davao na nauke, svom dušom i svom voljom.</s>

<s>Nauka beše njegova glavna težnja, ali ne zbog toga da se, kad je prisvoji, od nje kao od kakvog zanata hrani, već da može svojoj narodnosti koristiti svojom naukom: glavni znak u njegovom karakteru bilo je rodoljublje... krasan znak u čovečjem karakteru.</s>

<s>Ovaj znak, prirodna njegova dobrota, plameniti njegov duh, oštar um i zdravo rasuđenje u svakoj stvari, ugledna spoljašnjost, i čudnovata hladnokrvnost u njegovom mladom dobu, činjaše da su ga svuda razlikovali, i lepe nade zidali o njegovoj budućnosti.</s>

<s>Al’ se on nije mnogo tro za svoju budućnost, — budućnost njegove narodnosti mu je jedino breme na srcu bilo — a prošlosti još nije imao; on je živeo sadašnjosti i uživao slasti, koje sadašnjost pruža.</s>

<s>Jedno posle podne beše on u krugu mnogih lepotica i mladih ljudi.</s>

<s>To bejaše u jednoj otmenoj kući.</s><s>Tu se igralo, jer to beše pripravljanje za igranke, koje će se držati onih mesojeđa.</s>

<s>Na Mladena behu mnogi željni i plameniti pogledi upravljeni.</s>

<s>Al’ čovek bi pomislio da on nije od mesa i krvi, već da ga je Kanova izrezao od belog kararskog mramora, kao i kip Parisov, koji se vidi u Minhenu u kraljevskoj kliptoteci, jer on bejaše hladan kao i onaj kip, a krasniji još od kipa onog, jer je bio živ.</s>

<s>Bio je živ, imao je i dva crna sjajna oka, kojima kad je koga pogledao mislio si preseći će ga, a kad je na žensko koje pao taj pogled on postade odmah mek, izražljiv, ljubavan.</s><s>Imao je okruglo belo i veselo i ljubavno lice, po kojemu su cvale ruže mladosti.</s><s>Bio je gizdav i ponosit.</s>

<s>U govoru nije bio štedljiv, ali mu je govor bio umiljat, izmeren, dosledan, a začina toga govora beše umerena šala i izabrane čiste reči.</s>

<s>Na vatrene i željne poglede lepotica odgovarao je ljupkim osmejom i svojim običnim izražljivim pogledom.</s>

<s>Ali budući da je sa svima ovakav pogled menjao, to ne mogahu pogoditi koja je idol njegovog srca.</s>

<s>On ga do tog časa nije ni imao, retkost, zaista retkost u mlada čoveka od 20 godina.</s>

<s>Igra se beše započela, parovi razređeni behu svaki na svome mestu.</s><s>Mladen za igračicu imađaše jednu lepu, crnomanjastu mladu, veseljastu udovicu, a prema njemu njegov prijatelj Ivan sa jednim smeđim devojčetom.</s>

<s>Ivanove oči behu više na Mladenovoj nego na njegovoj igračici.</s>

<s>„Danas će nam biti veće društvo — reče Mladenu njegova igračica — danas će doći i Ruža.“</s>

<s>„Krasno ime, ruža je moje milo cveće.“</s>

<s>„Ali danas čuvajte svoje srce, jer ova je preko mere lepa pa će vam srce raniti.“</s>

<s>„A, s te strane mi nije brige, na mom je srcu čeličan pancir...</s><s>Da toga nije zar bi moglo bez rane ostati u ovom lepom krugu i do jako?“</s>

<s>„O, o, zar su tako strahovite te ljubavne rane, da ste se pancirima morali ograditi protiv njih?“</s>

<s>„Ja ih se bojim od kako sam video koliko pati zbog njih moj drug, koji je sad prema nama.“</s>

<s>Po udovičinom licu rumenilo se razlije na ove Mladenove reči, ali da sakrije svoju zabunu veselo produži:</s>

<s>„A, idite, ta on ima srce od kamena.“</s>

<s>„I ja sam tako mislio, pa mi i bejaše za čudo, od kud da se takav plam upali u njegovom srcu; ali sad se ni najmanje ne čudim od kako sam video ove lepe plamenite crne oči.“</s>