Datasets:

rasdani

/

cohere-wikipedia-2023-11-sr-1.5k-articles

like 0

20231101.sr_18993_39

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B8%D1%81%D0%B0%D1%80%D0%B8

Сисари

У овом контексту треба споменути још један, за сисаре врло необичан облик социјалног живота. Присутан је код неких врста пескаша, једне породице глодара који живе у Африци, као што су гола и сива кртица. Оне живе еусоцијално организованим животом, иначе познатим углавном само код неких породица инсеката. У колонији је само једна женка, „краљица“, плодна и пари се с више мужјака из колоније, док су остале животиње неплодне и као радници обављају све активности које су потребне за преживљавање заједнице.

20231101.sr_18993_40

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B8%D1%81%D0%B0%D1%80%D0%B8

Сисари

Ознака прасисара је један телесни отвор који истовремено служи и за избацивање измета и као орган за размножавање који се назива клоака. Мужјаков пенис служи искључиво за провођење семена и на врху је расцепљен. Од свих других сисара се разликују тиме да не рађају живе младе него легу јаја. Она су мала (у пречнику имају 10 до 15 милиметара) и својом кожастом љуском и великим жуманцетом више наликују јајима гмизаваца него птичјим. Женка лежи на једном до три јаја тачно 10 дана. Новоизлежени прасисари су голи и мали, и у таквом су стадију развијености које подсећа на ембрио да су упоредиви новорођеним торбарима.

20231101.sr_18993_41

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B8%D1%81%D0%B0%D1%80%D0%B8

Сисари

Грађом својих органа за размножавање торбари се битно разликују од виших сисара. Код њих су ти органи двоструки. Женке имају два утеруса и две вагине, а мужјаци имају расцепљени, двоструки пенис и скротум. Женке врло кратко (12 до 43 дана) носе младунце. Већина врста не развија постељицу, али код неких торбара постоји примитивна матерница (на пример код коале). Младунци долази на свет кроз порођајни канал који код многих врста постоји само за ту сврху, а рађају се у пуно неразвијенијем облику него младунчад виших сисара. Порођајна тежина им је мање од 1% тежине мајке и органи су им присутни тек у самом зачетку. Добро су им развијени само предњи удови јер подмладак мора властитим снагама препузати пут од излаза из порођајног канала до мајчиних дојки, а мајка им уопште не може при томе помоћи.

20231101.sr_18993_42

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B8%D1%81%D0%B0%D1%80%D0%B8

Сисари

Виши сисари или животиње са плацентом обухватају далеко највећи број врста. Кључна особина виших сисара је спољашњи слој ћелија око оплођеног јајашца. Тај слој представља имунолошку баријеру и омогућује дуготрајан раст плода у мајчином телу. Тоболчари немају тај слој ћелија (-{Trophoblast}-) па трудноћа мора завршити пре него што одбрамбени имунолошки систем мајке постане довољно делотворан да прекине трудноћу и избаци плод „сматрајући“ га непожељним страним телом.

20231101.sr_84752_27

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B8%D0%B1%D0%B8%D1%80

Сибир

У већем делу Сибира влада изражена континентална клима: врућа лета (до +40 °C) смењују крајње хладне зиме (до -67 °C). Земља често остаје под снегом до 9 месеци.

20231101.sr_84752_28

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B8%D0%B1%D0%B8%D1%80

Сибир

Крајоликом углавном доминирају четинарске шуме (тајге), док у арктичким подручјима превладава тундра, крајолик без дрвећа. Између тога се налази мешовито, прелазно подручје. На југу тајга прелази у шуме умерених предела и степу.

20231101.sr_84752_29

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B8%D0%B1%D0%B8%D1%80

Сибир

У великим деловима Сибира као облик тла превладава мерзлота (трајно залеђено тло). Најхладније насељено место на Земљи је источносибирски град Ојмјакон (јужно од Верхојанска).

20231101.sr_84752_30

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B8%D0%B1%D0%B8%D1%80

Сибир

Клима Сибира драстично варира, али у основи има кратка лета и дугачке и изузетно хладне зиме. На северној обали, северно од Северног поларника, лето траје врло кратко (око један месец).

20231101.sr_84752_31

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B8%D0%B1%D0%B8%D1%80

Сибир

Скоро целокупно становништво живи на југу, дуж Транссибирске железнице. Клима у овом најјужнијем делу је умереноконтинентална клима, са хладним зимама, али прилично топлим летима која траје најмање четири месеца. Годишњи просек је око 0,5 °C. Јануар у просеку износи око и јул око , док су дневне температуре током лета обично изнад . Са поузданом пољопривредном сезоном, обиљем сунца и изузетно плодном црницом, јужни Сибир је довољно добар за профитабилну пољопривреду, што је доказано почетком 20. века.

20231101.sr_84752_32

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B8%D0%B1%D0%B8%D1%80

Сибир

Најчешће присутна клима у Сибиру је субполарна клима, са просечном годишњом температуром око и са јануарским просеком од и просеком за јул , иако се значајно разликују, са јулским просеком око у екотону тајге-тундре. Ојмјакон је село које је 6. фебруара 1933. забележило температуру . Верхојанск, град на северу и у унутрашњости, забележио је температуру од за 3 узастопне ноћи: 5., 6. и 7. фебруара 1933. Сваки град се наизменично сматрао најхладније насељеним местом на северној хемисфери. Сваки град често лети достигне што чини највећу светску температурну варијацију између летњих утицаја и зимских падавина.

20231101.sr_84752_33

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B8%D0%B1%D0%B8%D1%80

Сибир

Ветрови на југозападу доносе топли ваздух из Централне Азије и Блиског истока. Клима у Западном Сибиру (Омск, Новосибирск) је за неколико степена топлија него на истоку (Иркутск, Чита), а на северу преовладава екстремна зимска субполарна клима. Међутим, летње температуре у другим регионима могу да достигну до . Генерално, Јакутија је најхладнији Сибирски регион, а слив реке Јане има најнижу температуру од свих, док је пермафрост достигао 1.493 m. Па ипак, што се тиче империјских руских планова насељавања, хладноћа се никада није сматрала препреком.

20231101.sr_84752_34

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B8%D0%B1%D0%B8%D1%80

Сибир

Падавине у Сибиру су углавном ниске, преко само на Камчатки, где влажни ветрови прелазе са Охотског мора на високе планине - производећи једине велике леднике у региону, иако вулканске ерупције и ниске летње температуре онемогућавају да шуме расту. Падавине су велике и у већини Приморске Покрајине на екстремном југу, где монсунски утицаји могу да произведу прилично обилне летње падавине.

20231101.sr_84752_35

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B8%D0%B1%D0%B8%D1%80

Сибир

Истраживачи, укључујући Сергеја Кирпотина са Томског државног универзитета и Џудит Маркуанд са Универзитета у Оксфорду, упозоравају да је Западносибирска низија почела да се одмрзава као резултат глобалног загревања. Смрзнути тресетни брегови у овом региону можда садрже милијарде тона гаса метана, који се могу испустити у атмосферу. Метан је гас стаклене баште 22 пута моћнији од угљен-диоксида. Током 2008. године истраживачка експедиција за Америчку геофизичку заједницу открила је ниво метана до 100 пута изнад нормалног у атмосфери изнад сибирског Арктика, што је вероватно резултат испуштања метанског клатрата кроз рупе у замрзнутом „поклопцу” пермафроста морског дна, око изливања реке Лене и подручја између Лаптевског мора и Источног Сибирског мора.

20231101.sr_1039_8

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%BD

Аполон

Аполон је бог медицине, лечења и стрељаштва, али и носилац смртне почасти. Такође је био и бог пророчанства и колонизације. Вођа је Муза (-{Apollon Musagetes}-) те притом и бог музике и поезије. Певале су му се химне зване пеани. Био је заштитник бројних пророчишта и храмова, а посебно се истичу Делфи и Делос. После је преузео и идентитет Хелија као бог сунца (-{Apollon Helios}-).

20231101.sr_1039_9

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%BD

Аполон

Људи су га поштовали јер је био бог светлости и Сунца без чега живот не би био могућ, а такође и зато што је био бог склада и лепоте, који чине живот смисленим. Идеал је грчког „куроса“, складног, развијеног и лепог младића. Аполон је штитио људе, лечио их, бринуо се за њих, награђивао добро и кажњавао зло. Био је и бог стрељаштва, а његове стреле никад нису промашиле мету, поготово кад су кажњавале зло и носиле кугу. Био је и бог пророчанства у којима је људима објављивао Зевсову вољу преко пророчица, посебно Питије и Сибиле.

20231101.sr_1039_10

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%BD

Аполон

Припада другој генерацији богова са Олимпа, јер је син Зевса и Лете, као и његова сестра близнакиња Артемида. Аполон је био прелепи бог, висок, складно грађен и бујне косе, и због тога је имао много љубавних авантура, како са Нимфама, тако и са обичним смртницама. Једном је заволио кћерку бога Пенеја, Дафне. Међутим она му љубав никако није узвраћала, већ је, пошто је бог стално прогањао, замолила оца да је у нешто претвори, како би се спасила. Тако и би. Нимфа је претворена у биљку ловор, биљку која је од онда посвећена Аполону.

20231101.sr_1039_11

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%BD

Аполон

Аполон је био и бог ратник, веома вешт стрелац, који је могао све стреле да добаци јако далеко. Људи су прекомерно обожавали, по разним храмовима и пророчиштвима, на такмичењима и жртвовањима. Постао је религијски симбол како у уметности, тако и у раду. Шта више, неки га сматрају Питагориним оцем.

20231101.sr_1039_12

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%BD

Аполон

Када је богиња Хера сазнала да Лета носи децу њеног мужа Зевса, била је бесна и љубоморна те се одлучила да се освети тако што није допустила Лети да остане на чврстој земљи (копну или острву) и Лета је била присиљена где ће се породити. Док ју је гонила змија Питон са главом змајa коју је на њу послала Хера, Лета је наишла на новостворено острво Дел које је плутало на води и није било ни копно ни острво, а био је окружен лабудовима. Кад је крочила на њу, две су стене изрониле из морских дубина; једна је зауставила кретање острва, а друга је стала змији на пут. Затим је Лета на гори кинту родила близанце — сина Аполона и ћерку Артемиду. После је Зевс приковао Дел за дно океанa да више не плута, а острво је постало посвећено Аполону.

20231101.sr_1039_13

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%BD

Аполон

Хера је отела Илитију, богињу рађања, да би спречила Лету од порођаја. Остали су богови преварили Херу тако што су јој понудили огрлицу од јантара дугачку 8 m, а богиња је успела да побегне. Легенда каже да је Артемида рођена прва, а потом да је помогла мајци да роди њеног брата Аполона. Аполон је рођен на седми дан месеца Таргелиона, те су седми и двадесети дан тог месеца после били њему посвећени.

20231101.sr_1039_14

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%BD

Аполон

Када је Аполон одрастао, верни пријатељи су му били златна лира и сребрни лук. Кренуо је у Делфе да би се осветио Питону који је прогонио и покушао да силује његову мајку. Нашао га је у једној ували под Парнасом и убио га стрелама, а његово тело је закопао у земљу. Тада се та земља звала Питон, а он јој је променио име у Делфи, да се за њега више никад не би чуло. Но, пророчице су га често називале — Питијама. На месту победе утемељио је и познато светилиште. У тој ували је био и извор који је емитовао паре које су помагале пророчицама да падну у транс.

20231101.sr_1039_15

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%BD

Аполон

Када је Зевс погодио муњом Асклепија, Аполоновог сина, због ускрснућа мртваца, Аполон је за освету убио Киклопа који је ту муњу израдио. Уместо да буде заувек прогнан у Тартар, по Зевсовој је заповести отишао у Тесалију и служио код доброг Адметa као обичан пастир. Аполон је био задивљен Адметовим гостопримством те је учинио да му све краве доносе близанце, a такође му је помогао да освоји руку принцезе Алкестије, Пелијеве кћери. Још је и уверио Мојре са га поштеде смрти (главни чланак: Адмет).

20231101.sr_1039_16

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%BD

Аполон

Кад се ближила зима, одвезао би се својим колима упрегнутим лабудовима у Хипербореју где влада вечно пролеће. Пролеће и лето је проводио у Делфима, а јесен и зиму у тој земљи, а каткад и на Олимпу.

20231101.sr_31191_4

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D0%B6

Падеж

Израз падеж у традиционалним дескриптивним граматикама појединих језика углавном се употребљава када се мисли на морфолошки падеж, деклинацијски облик речи који означава службу или односе именске речи (именице, придева, заменице, броја) у реченици. Према томе за језике који немају развијену морфологију, попут енглеског, каже се да имају мало или уопште немају падежа.

20231101.sr_31191_5

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D0%B6

Падеж

У неким се савременијим теоријама, међутим, претпоставља да у свим језицима постоје тзв. апстрактни падежи, који су изражени на разне начине – морфолошки, синтактички (на пример редом речи или предлогом) или како другачије. Притом се на један начин може изразити неколико апстрактних падежа.

20231101.sr_31191_6

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D0%B6

Падеж

У стандардном српском језику тако традиционалне граматике наводе седам морфолошких падежа. Од тога се датив од локатива разликују код именица само нагласком и то само код веома малог броја речи, нпр. датив је граду, а локатив граду. Јасније се да се локатив од датива разликује по предлозима с којима се редовито користи: на, о, по, при, према и у. Разлика датива и локатива је и у везницима придевских речи мушког и средњег рода (датив -ом, -ому, ређе -оме, локатив -ом, -оме). Локатив никада не може бити без својих предлога, што значи да је локатив предложни израз („при” само с локативом, „на, о, по, у” и с локативом и акузативом), а датив може бити сам или с приједлозима „к, према, насупрот, успркос, надомак” (старије граматике дефинисале су: „к(а), прама, проћ, проти(-в, -ва), супроћ, супроти”). У српском у дативу једнине предност има дужи наставак (–ому, –ему) а у локативу једнине краћи (–ом), док је –оме стилски обележена.

20231101.sr_31191_7

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D0%B6

Падеж

Могло би се рећи и да се по предлозима разликује и комитатив од инструментала те аблатив од генитива (реч је о апстрактним падежима):

20231101.sr_31191_8

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D0%B6

Падеж

У енглеском или италијанском језику још се више апстрактних падежа разликује помоћу предлога или редом речи:

20231101.sr_31191_9

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D0%B6

Падеж

У оба језика субјект, у номинативу, стоји испред глагола, а објект, у акузативу, иза њега. У наведеним је примерима у енглеском датив изражен предлогом -{to}- (у, на, према), а у италијанском генитив помоћу предлога -{di}- (од, из).

20231101.sr_31191_10

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D0%B6

Падеж

Језици се, с обзиром на то којим се падежима у њима изражавају субјект и објекат деле на номинативно-акузативне, ергативне и активне.

20231101.sr_31191_11

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D0%B6

Падеж

Језици у којима се на исти начин означава субјект свих глагола, док се за објекат користи неки други начин, називају се номинативно-акузативним језицима. Такав је и српски те готово сви европски језици, али и већина осталих језика света. Падеж субјекта ту је увек номинатив, а падеж објекта акузатив.

20231101.sr_31191_12

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B0%D0%B4%D0%B5%D0%B6

Падеж

У ергативним језицима субјект непрелазног глагола стоји у истом падежу као објекат прелазног глагола, тзв. апсолутиву, док се субјект прелазног глагола означава посебним падежом, ергативом. Од европских језика ергативан је само баскијски. Ергативни су многи азијски, аустралски, те неки други језици.

20231101.sr_398887_0

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9B%D1%83%D0%BF%D1%83%D1%81

Лупус

Лупус, системски еритемски лупус () аутоимуна је болест у којој имунски систем постаје хиперактиван и напада нормално, здраво ткиво. То резултује симптомима као што су запаљење, оток и оштећење зглобова, коже, бубрега, крви, срца и плућа.

20231101.sr_398887_1

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9B%D1%83%D0%BF%D1%83%D1%81

Лупус

Код нормалне функције, имунског система протеини који се зову антитела имају улогу у заштити и борби против антигена (супстанце способне да изазове одређене имуне одговоре), као што су вируси и бактерије. Лупус доводи имунски систем у стање у коме он није у могућности да прави разлику између антигена и здравог ткива. Ово има за последицу да антитела имунског система директно делују против здравог ткива - не само антиген - изазивајући отицање, бол и оштећење ткива.

20231101.sr_398887_2

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9B%D1%83%D0%BF%D1%83%D1%81

Лупус

Око 400. п. н. е. Хипократ први описује црвене улцерације (чиреве) на кожи, које су можда, или могу бити повезане са лупусом. Термин лупус се први пут користи за описивање црвених улцерације на лицу у средњем веку. Термин је први применио др Роџериус око 1200, користећи га за описивање класичне маларијске оспе. 1885. Сер Вилијам Ослер (), у објављеним радовима описује промене на срцу, плућима, зглобовима, мозгу, бубрезима и желуцу, а наводи и случајеве лупуса без кожних промена.

20231101.sr_398887_3

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9B%D1%83%D0%BF%D1%83%D1%81

Лупус

Око 1800. др Вилиан (-{Dr. Willan}-), британски дерматолог, укључује лупус у своју класификацију обољења коже. Он описује лупус као болест деструктивне природе за коју не постоји одговарајући начин лечења. У том тренутку он вероватно описује туберкулозу коже која је позната као »лупус вулгарис« а не еритемски лупус. Нешто касније у 19. веку, Цазенаре, ученик француског дерматолога Блета, уводи појам еритемски лупус и потврђује да се он разликује од осталих улцерација коже. 1872. Мориц Капошијев износи свој став да је лупус системска болест. У овом периоду откривен је и први лек, који је дао резултате у лечењу лупуса - кинин пронађен 1894. Четири године касније, употреба салицилата заједно са кинином даје још боље резултате у лечењу лупуса. Ова терапија је била најбоље могућа за лечење лупуса до средине 20. века.

20231101.sr_398887_4

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9B%D1%83%D0%BF%D1%83%D1%81

Лупус

Године 1920, патолози Синаи болнинице у Њујорку () Либман и Сацко () описују низ промена код системског еритемског лупуса (нпр. промене на срцу познате као Либман-Сацко ендокардитис, бубрежне лезије и хематолошке поремећаје у крви. Истовремено др Клемперер по први пут за лупус уводи термин колагена болест. 1922. Лажно позитиван тест на сифилис примењује са као заједнички налаз у СЕЛ и сифилису (познато је да око 30% пацијената који болују од СЕЛ има лажно позитиван тест на сифилис - то не значи да ови људи имају полну болест.) Ипак „модерни период“ почиње 1948. са открићем -{Le}- - ћелије, што је дало напредак у препознавању патофизиолошких и клиничко-лабораторијских карактеристика болести, и његовом лечењу. Током 1950. почиње примена флуоресцентних тестова за откривање антитела, (антинуклеарни тестови антитела (Ана)), који су у 95% пацијената са СЕЛ позитивни. Исте године са открићем кортикостероида, од стране Хенча ефикасност лечења лупуса је значајно побољшана. Од 1960. прогноза код оболелих од лупуса се драматично побољшава као дијагностика, примена лекова је све разумнија а све више се уводи и здравствено просвећивање болесника. У 1970. се оснива и прва Америчка фондација за лупус, која помаже оболелима широм света да се удруже у циљу подршке оболелима од лупуса и њиховим породицама. Њихов примарни задатак је да едукују оболеле, јавност и здравствене радника о лупусу.

20231101.sr_398887_5

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9B%D1%83%D0%BF%D1%83%D1%81

Лупус

Историчари медицине у својим истраживањима износе податак да су особе са порфиријом (болест која има много сличних симптома са лупусом) означаване као вампири и вукодлаци, због осетљивости на светлост, ожиљака, раста косе, и порфиријом изазваних браонкасто-црвених мрља на зубима код тешких облика рецесивних (наследних) порфирија (или комбинације поремећаја, познате као двојна, хомозиготна или једнозиготна порфирија).

20231101.sr_398887_6

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9B%D1%83%D0%BF%D1%83%D1%81

Лупус

Прва претпоставка о називу болести; »системски еритемски лупус« () потиче из раног 13. века. Системски значи да напада многе органе. Реч еритемски је изведна из грчке речи (), што значи црвен и односи се на црвенило оспе на кожи. Реч лупус је изведена из латинске речи за вука () и односи се на карактеристичну оспу у облику лептира на лицу, што је људе асоцирало на беле шаре на глави вука. Први пут је овај назив применио лекар Роџериус, који га је користио да опише ерозивне фацијалне лезије које су га подсећале на последице које оставља вук после напада. ,

20231101.sr_398887_7

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9B%D1%83%D0%BF%D1%83%D1%81

Лупус

Друга претпоставка је, да су неки доктори, осип на кожи у току лупуса упоређивали са лезијама које подсећају на огреботине или уједе вука.

20231101.sr_398887_8

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9B%D1%83%D0%BF%D1%83%D1%81

Лупус

Треће претпоставка је да термин „лупус“ није преузет из латинског већ из француског језика, и потиче од назива маске за лице (), (што је француски израз за вука), коју су жене тога доба користиле да би сакриле лупусом изазване промене на лицу.

20231101.sr_31243_2

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D0%BD%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D1%83%D0%BC

Виминацијум

Процењује се да је град имао 48 хиљада становника а у њему су такође боравиле две легије, легија IV Флавија и легија VII Клаудија.

20231101.sr_31243_3

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D0%BD%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D1%83%D0%BC

Виминацијум

Био је седиште епископа у 4. веку, а касније добија статус митрополије. Први знани митрополит Виминацијума је митрополит Амант, који се помиње као учесник Сабора у Сардици (данашња Софија) 343. године. После најезде варвара (Авара и Хуна) под вођством Атиле град је разорен 441. године. Обновљен је као погранично војно утврђење 535. године, за време владавине цара Јустинијана I (527—565) када и митрополија у Виминацијуму. Са доласком Словена на остацима Виминацијума настаје насеље Браничево.

20231101.sr_31243_4

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D0%BD%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D1%83%D0%BC

Виминацијум

Прва научна ископавања Виминацијума почео је Михаило Валтровић 1882. године са 12 затвореника. Почетком 20. века истраживања је наставио Милоје Васић када је краљица Драга Обреновић дала донацију од 100 златника за наставак радова.

20231101.sr_31243_5

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D0%BD%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D1%83%D0%BC

Виминацијум

Обимна археолошка истраживања започета су због изградње термоелектране и површинског копа Дрмно, 1977. године, на простору некропола, југозападно од каструма.

20231101.sr_31243_6

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D0%BD%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D1%83%D0%BC

Виминацијум

Истраживања су дала изузетно богат и значајан археолошки материјал. Пронађене су занатске радионице, у оквирима којих су се налазиле пећи за печење опеке, а град је такође поседовао терме, које су биле главно састајалиште Римљана. У средишту терми биле су просторије за масажу. Ископано је шест базена, у којима понегде могу да се назру осликани зидови са цветним и животињским мотивима. Купатило је било парно а топао ваздух је циркулисао између стубића и загревао опеку испод подница док је вода стизала са извора у слободном паду, акведуктом истраженим у дужини од десет километара. Пронађене су и светиљке које су служиле за ноћно купање.

20231101.sr_31243_7

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D0%BD%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D1%83%D0%BC

Виминацијум

Ископан је Маузолеј, за који се претпоставља да је гробница цара Хостилијана, сина цара Трајана Деција, које је боравио у Виминацијуму током 251. године. Хостелијан је дошао на престо после трагичне смрти његовог оца Трајана и брата Херенија. Ни Хостелијан није дуго поживео, умро је вероватно од куге а сматра се да је да је спаљен у Маузолеју. Пронађено је више гробница са изузетним фрескама. Две од њих су осликане фрескама и потичу из доба паганства, што се закључује по декорацији флором и фауном живих боја, док је трећа гробница украшена ликом девојке која је припадала вишим друштвеним слојевима, на шта упућују пронађени делови златном бојом обрубљене хаљине. До сада је истражено више око 14.000 гробница, а Фреско-сликарство је уз налазе гробница пружало значајне податке о почецима хришћанства на овим просторима. Налаз гробница са Небеским јахачем и Христовим монограмом пружају идеју како се паганство преображавало у хришћанство.

20231101.sr_31243_8

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D0%BD%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D1%83%D0%BC

Виминацијум

Откривена је Северна капија утврђења а постојале су још три, што указује на моћни систем. На целом простору налазишта је пронађено и мноштво новчића а највише ипак у гробницама, у које су умрли полагани са три крчага (за уље, вино, воду) и новчићем у устима - да Херону плате превоз на онај свет.

20231101.sr_31243_9

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D0%BD%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D1%83%D0%BC

Виминацијум

У 19. веку још су се јасно назирали обриси насеља, широке улице које се секу под правим углом, тргови, позоришта, купатила, водовод и градски бедеми. Данас су остали само делови. Мермерне скулптуре, надгробне плоче и саркофази, накит и посуђе из Виминацијума чувају се у Народним музејима у Београду и Пожаревцу.

20231101.sr_31243_10

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D0%BD%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D1%83%D0%BC

Виминацијум

У Виминацијуму је 2012. године откривена фигурина женског божанства стара око 4000 година. У питању је близнакиња Кличевачког идола откривеног 1881. године. Године 2013. је пронађен жртвеник посвећен нимфама, а током 2014. пронашли су мермерне статуе и златну огрлицу из римског периода. Почето је са ископавањем римског војног логора 2017. године. Током 2018. пронађени су саркофази из римског доба који нису раније опљачкани и гробница за коју се сматра да припада неком младом императору.

20231101.sr_38003_21

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BB%D0%BA%D0%BE%D1%85%D0%BE%D0%BB

Алкохол

У Циглеровом процесу, линеарни алкохоли се производе из етилена и триетилалуминијума, чему следе оксидација и хидролиза. Идеализована синтеза 1-октанола је:

20231101.sr_38003_22

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BB%D0%BA%D0%BE%D1%85%D0%BE%D0%BB

Алкохол

Многи виши алкохоли се производе путем хидроформилације алкена, чему следи хидрогенација. Кад се процес примени на терминалне алкене, као што је то најчешће случај, типично се добија линеарни алкохол:

20231101.sr_38003_23

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BB%D0%BA%D0%BE%D1%85%D0%BE%D0%BB

Алкохол

Индустријски важни алкохоли ниске молекулске тежине се производе адицијом воде у алкене. Етанол, изопропанол, 2-бутанол, и терт-бутанол се производе овом општом методом. Користе се два приступа: директни и индиректни методи. Директни метод избегава формирање стабилних интермедијера, типично користећи киселе катализаторе. У индиректном методу, алкен се конвертује до сулфатног естра, који се субсеквентно хидролизује. Директна хидрација користи етилен (етиленска хидрација) или друге алкене из фракција крековања дестиловане сирове нафте.

20231101.sr_38003_24

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BB%D0%BA%D0%BE%D1%85%D0%BE%D0%BB

Алкохол

Етанол се добија ферментацијом глукозе произведене хидролизом скроба, у присуству квасца на температури испод 37 °C. На пример, такав процес се може одвијати путем конверзије сахарозе ензимом инвертаза до глукозе и фруктозе, и затим конверзијом глукозе ензимом зимаза до етанола (и угљен-диоксида).

20231101.sr_38003_25

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BB%D0%BA%D0%BE%D1%85%D0%BE%D0%BB

Алкохол

Неколико бенигних типова бактерија у интерстиналном тракту користи ферментацију као облик анаеробног метаболизма. Ова метаболичка реакција производи етанол као нуспроизвод, као што и аеробна респирација производи угљен-диоксид и воду. Стога, људска тела садрже извесну количину алкохола који ендогено производе ове бактерије. У ретким случајевима, то може да буде довољно да узрокује "синдром ауто-врења" услед кога се производе интоксинирајуће количине алкохола.

20231101.sr_38003_26

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BB%D0%BA%D0%BE%D1%85%D0%BE%D0%BB

Алкохол

Примарни алкил халиди реагују са воденим раствором -{NaOH}- или -{KOH}- углавном као примарни алкохоли у нуклеофилној алифатичној супституцији. (Секундарни и посебно терцијарни алкил халиди уместо тога производе елиминационе (алкенске) продукте). Грињарови реагенси реагују са карбонил групама до секундарних и терцијарних алкохола. Сродне реакције су Барбијерова реакција и Нозаки-Хијамина реакција.

20231101.sr_38003_27

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BB%D0%BA%D0%BE%D1%85%D0%BE%D0%BB

Алкохол

Алдехиди или кетони се редукују са натријум борохидридом или литијум алуминијум хидридом (након киселинске припреме). Редукција се може обавити алуминијумизопропилатима у -{Meerwein-Ponndorf-Verley}- редукцији. Нојоријева асиметрична хидрогенација је асиметрична редукција β-кето-естера.

20231101.sr_38003_28

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BB%D0%BA%D0%BE%D1%85%D0%BE%D0%BB

Алкохол

Алкени учествују у киселином катализованој реакцији хидратације користећи концентровану сумпорну киселину као катализатор, која обично даје секундарне или терцијарне алкохоле. Хидроборација-оксидација и оксимеркурација-редукција алкена су поузданији процеси органске синтезе. Алкени реагују са -{NBS}- и водом у реакцији формирања халохидрина. Амини се могу конвертовати до диазонијум соли, које се затим хидролизују.

20231101.sr_38003_29

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BB%D0%BA%D0%BE%D1%85%D0%BE%D0%BB

Алкохол

Алкохоли се могу понашати као слабе киселине, при чему подлежу депротонацији. Реакција депротонације којом се производе алкоксидне соли се изводи било са јаком базом, као што је натријум хидрат или -{n}--бутиллитијум, или са металом натријум или калијум.

20231101.sr_74987_0

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D0%B8%D1%81%D0%B0

Тиса

Тиса (, , сл. и рум. Tisa и ) је река у средњој Европи и најдужа притока Дунава. Протиче кроз Панонску низију. Извире у Украјини, на Карпатима у области Буковина, и даље пролази кроз Мађарску, Румунију, Словачку и Србију. Улива се у Дунав насупрот Старог Сланкамена.

20231101.sr_74987_1

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D0%B8%D1%81%D0%B0

Тиса

Највећа притока Тисе је Муреш, а затим следе Бегеј, Бодрог, Златица, Кереш, Самош, Шајо, Киреш, Чикер и Јегричка.

20231101.sr_74987_2

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D0%B8%D1%81%D0%B0

Тиса

У планинском делу тока, Тиса је бистра и брза река. Недостатак језера у областима Карпата утиче на то да су варијације нивоа воде у Тиси изузетно велике, са типично три годишња поплавна периода. Ако се висок ниво воде у Тиси поклопи са сличном ситуацијом у Дунаву, Тиса надире узводно, што изазива велике поплаве. Таква ситуација је разорила Сегедин пролећа 1879.

20231101.sr_74987_3

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D0%B8%D1%81%D0%B0

Тиса

Између 1846. и 1880, аустријске и аустроугарске власти су организовале регулацију тока реке Тисе (мађ.: a Tisza szabályozása) и скратиле јој дужину за 450 km. Саграђени систем заштите од поплава је највећи у Европи. Данас постоји 3680 km канала који контролишу Тису.

20231101.sr_74987_4

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D0%B8%D1%81%D0%B0

Тиса

Током 1980−их на Тиси је направљено велико вештачко језеро Тиса (мађ.: Tisza-tó) са намером да се помогне у регулацији тока и посебно поплава. Убрзо је ово језеро постало популарно туристичко одредиште Мађара, скоро као и језеро Балатон.

20231101.sr_74987_5

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D0%B8%D1%81%D0%B0

Тиса

Дана 30. јануара 2000, погон за прераду злата из Баја Маре, на северу Румуније, испустио је 100.000 -{m³}- воде загађене цијанидом у реку Самош. Испуштање цијанида у Самош десило се услед топљења снега и подземних вода које су оштетиле акумулацију где је цијанид складиштен. Ово загађење се проширило даље низ реку Тису и уништило готово сав живи свет у реци. Загађење је стигло до Београда 14. фебруара 2000.

20231101.sr_74987_6

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D0%B8%D1%81%D0%B0

Тиса

У априлу 2006. Тиса је достигла највиши водостај у историји (949 -{cm}- код Новог Кнежевца) и угрозила бројна насеља у својој околини, због чега је уведен ванредни ниво одбране.

20231101.sr_74987_7

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D0%B8%D1%81%D0%B0

Тиса

Тиса је пловна у већем делу свог тока. Река је отворена за међународну пловидбу тек однедавно јер је Мађарска правила разлику између тзв. „државних река“ и „међународних река“, којом се дозвољавала или забрањивала пловидба страним бродовима. Након уласка Мађарске у ЕУ, ова подела је укинута и сада је свим пловилима дозвољено да плове Тисом.

20231101.sr_74987_8

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D0%B8%D1%81%D0%B0

Тиса

Могућност пловидбе често одређују природни фактори. У време високог водостаја и суше најчешће Тиса није пловна.

20231101.sr_90088_3

https://sr.wikipedia.org/wiki/Gmail

Gmail

Поред тога, Џимејл је представио и нови интерфејс који се у потпуности заснива на технологији Ајакс, која убрзава рад клијента, смањује проток података и чини интерфејс лепшим за око. Недуго након овога, и остали сервиси су понудили сличне интерфејсе такође засноване на технологији Ајакс. За кориснике који не желе интензивну употребу Ајакса и других Јаваскрипт технологија, Џимејл нуди и стандардни „-{HTML}-“ интерфејс.

20231101.sr_90088_4

https://sr.wikipedia.org/wiki/Gmail

Gmail

Посебну пажњу Гугл је скренуо на чињеницу да Џимејл користи све популарне Гуглове алгоритме и технике претраге за претраживање електронске поште. Ово, по речима компаније, чини Џимејл бржим и лакшим за коришћење.

20231101.sr_90088_5

https://sr.wikipedia.org/wiki/Gmail

Gmail

Омогућено је лако и једноставно одстрањивање спама, које памти адресе и убудуће не приказује нове поруке пристигле са тих адреса.

20231101.sr_90088_6

https://sr.wikipedia.org/wiki/Gmail

Gmail

Џимејл охрабрује кориснике да никад не бришу своје поруке, било послате или примљене, јер капацитета има довољно да га никад не понестане.

20231101.sr_90088_7

https://sr.wikipedia.org/wiki/Gmail

Gmail

Не приказују се блештаве и разнобојне рекламе, него само рекламе писане обичним текстом, црним словима на белој позадини.

20231101.sr_90088_8

https://sr.wikipedia.org/wiki/Gmail

Gmail

На серверу се унапред одвија провера вируса, распакују архиве и проверавају појединачни фајлови. Сервис неће проследити кориснику ниједну поруку која је заражена. Из овог разлога, Џимејл не дозвољава слање извршних фајлова што некад зна бити проблем.

20231101.sr_90088_9

https://sr.wikipedia.org/wiki/Gmail

Gmail

Понуђени простор за пошту константно расте, око 4 бајта у секунди. Почевши са једним гигабајтом по кориснику, понуда Џимејла је до октобра 2007. досегла до око 3,2 гигабајта. 22. октобра, Џимејл је повећао своју понуду на преко четири гигабајта. Ово повећање је Боб Симборски, Гуглов инжењер, прокоментарисао на званичном Џимејловом блогу:

20231101.sr_90088_10

https://sr.wikipedia.org/wiki/Gmail

Gmail

Неколицина вас користи Џимејл у тој мери да је почело да вам недостаје простора, па да бисмо одржали своје обећање, данас најављујемо убрзани раст и дајемо још простора.

20231101.sr_90088_11

https://sr.wikipedia.org/wiki/Gmail

Gmail

После овог повећања, простор је наставио да расте, али по отприлике 1,5 килобајта у секунди, да би до јуна 2008. године већ достигао преко 6,5 гигабајта по кориснику.

20231101.sr_979_13

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BD%D0%B4%D0%BE%D1%80%D0%B0

Андора

Дана 6. јула 1934. Рус Борис Скосирев се прогласио кнезом Андоре. Осам дана касније, 14. јула шпанска војна полиција је ушла у Андору и ухапсила га.

20231101.sr_979_14

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BD%D0%B4%D0%BE%D1%80%D0%B0

Андора

Између јула 1936. и јуна 1940, један француски војни одред је упућен у Андору како би спречио погубан утицај Шпанског грађанског рата и Франкове Шпаније. Јун 1940. је месец капитулације Француске у Другом светском рату.

20231101.sr_979_15

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BD%D0%B4%D0%BE%D1%80%D0%B0

Андора

Дана 25. септембра 1939. Андора је била приморана да потпише мировни споразум са Немачком јер никада пре тога није ратификовала Версајски мировни уговор, што ју је, у чисто правном погледу, оставило у рату са Немачком. Државица је успела да очува неутралност током целог Другог светског рата.

20231101.sr_979_16

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BD%D0%B4%D0%BE%D1%80%D0%B0

Андора

Узевши у обзир њену релативну изолованост, Андора је остала на маргини европске историје, са покојим везама са Француском и Шпанијом. Па ипак, у новије време њен туризам бележи успех, баш као што су развој саобраћаја и телекомуникација извукли земљу из изолације. Њен политички систем је осетно модернизован 1993.

20231101.sr_979_17

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BD%D0%B4%D0%BE%D1%80%D0%B0

Андора

Андора је по организацији парламентарна кнежевина, чији су су кнежеви председник Француске и бискуп Урхела из Шпаније. Премијер Андоре је шеф владе, која има извршну власт. Законодавна власт је у рукама и парламента и владе. Судство је независно од ове две гране власти. Модерни андорски устав је усвојен референдумом 14. марта 1993.

20231101.sr_979_18

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BD%D0%B4%D0%BE%D1%80%D0%B0

Андора

Туризам је главна андорска привредна активност која носи око 80% укупног БДП-а. Годишње државу посети око 10 милиона туриста, који су привучени богатом зимском и летњом понудом, те беспорезним производима.

20231101.sr_979_19

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BD%D0%B4%D0%BE%D1%80%D0%B0

Андора

Банкарски сектор, са статусом порезног раја, такође значајно доприноси укупној привреди. Пољопривреда је прилично ограничена, будући да је само 2% земљишта државе обрадиво и храна се већином увози. Главна сточарска активност је овчарство. Производе се већином цигарете.

20231101.sr_979_20

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BD%D0%B4%D0%BE%D1%80%D0%B0

Андора

Андора није пуноправни члан Европске уније, али с њом има посебне односе, се третира као њена чланица у производњи добара, али се тако не третира у пољопривредној производњи. Будући да Андора нема сопствену валуту, користи валуту суседних земаља. До 1999. године у употреби су били француски франак и шпанска пезета, који су замењени евром. За разлику од других малих европских држава, Андора нема властите кованице, те су у фази преговори са ЕУ о производњи андорских кованица. Андорски природни ресурси су: хидроенергија, минерална вода, дрво, руда и олово.

20231101.sr_979_21

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BD%D0%B4%D0%BE%D1%80%D0%B0

Андора

Андора је једна од најмањих земаља у свету. Ова државица је на великој надморској висини и изразитог планинског рељефа, па су услови за развој саобраћаја изузетно сложени. Међутим, развојем земље протеклих деценија саобраћај у земљи је знатно унапређен и изолованост земље је смањена на најмању могућу меру. Саобраћај Андоре тесно повезан са саобраћајем у Француској и саобраћајем у Шпанији, које је окружују.

20231101.sr_7688_14

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%99%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE

Просветитељство

Осим тога, појам просветитељство сматра се анахроним и често се примењује и на друга раздобља. У свом делу „Дијалектика просветитељства“, Макс Хоркхејмер и Теодор В. Адорно виде, на пример, нагли развој друштва у 20. веку као касну последицу просветитељства: људи су се самопрогласили „господарима“ света ослобођеног магије; истина се подразумева као састав; рационалност је постала инструмент и идеологија којом апарати моћи чувају власт; цивилизација је склизнула у варварство и фашизам; цивилизацијски ефекти просветитељства преокренули су се у њихову супротност; и баш је то, како тврде они, последица проблематичне структуре начина размишљања у просветитељству. Јирген Хабермас се не слаже с гледиштем својих учитеља (Адорна и Хоркхејмера) о просветитељству као процесу пропадања. Он прича о „недовршеном пројекту модерности“ који, у процесу комуникацијског деловања, увек захтева рационално размишљање.

20231101.sr_7688_15

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%99%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE

Просветитељство

Мада су мислиоци просветитељства генерално делили сличан скуп вредности, њихова су се филозофска гледишта и методолошки приступ у постизању циљева битно разликовали и често су били контрадикторни. Као што је Оутрам приметио, просветитељство је обухватало „многе различите путеве, који су се и географски и временски разликовали, усмерених ка постизању заједничких циљева напретка, толеранције и уклањања злоупотреба унутар цркве и државе“.

20231101.sr_7688_16

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%99%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE

Просветитељство

У својем есеју „Шта је просветитељство?“ (1784), Имануел Кант га једноставно описује као слободу појединца да користи властиту интелигенцију. У ширем смислу, просветитељство је окарактерисано повећаним емпиризмом, научном прецизношћу и редукционизмом, паралелно с повећаним довођењем у питање религиозне ортодоксије.

20231101.sr_7688_17

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%99%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE

Просветитељство

Историчар Питер Геј тврди да је просветитељство продрло кроз „свети круг“, чија је догма ограничавала размишљање. „Свети круг“ је појам који он користи за опис међузависног односа између наследне аристократије, црквених вођа и библијских текстова. Ова се међузависност манифестује код призивања доктрине „Божјег права краљева на владавину“ од стране самих краљева. Црква је стога благосиљала владавину краља, а краљ је штитио цркву.

20231101.sr_7688_18

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%99%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE

Просветитељство

Зафировски (2010) тумачи да је просветитељство било извор идеја као што је централност политичке слободе, демократије, и разума као примарних вредности у друштву насупрот божанском праву краљева и традиције као владајућег ауторитета. Ово гледиште имплицира да ће успостава права на уговорној бази довести до развоја тржишног модела и капитализма, развоја научне методе, религијске толеранције, и организације државе као самовладајуће републике на демократским основама. Према овом гледишту, посебно је тенденција примене рационалности сматрана суштинском променом. Касније критике просветитељства, као оне романтичара у 19. веку, тврдиле су да су циљеви за постизање рационалности у људским пословима превише амбициозни да би се могли постићи.

20231101.sr_7688_19

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%99%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE

Просветитељство

Различити покрети у 19. веку, укључујући и либерализам и неокласицизам, темеље своје интелектуално наслеђе на просветитељству.

20231101.sr_7688_20

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%99%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE

Просветитељство

Просветитељство се као покрет успоставило у већини европских земаља, често са специфичним локалним различитостима. У Француској је, на пример, асоцирано са противвладиним и противцрквеним радикализмом, док је у Немачкој продрло дубоко у средњи слој и попримило је спиритуалистички и националистички тон без угрожавања власти или цркве.

20231101.sr_7688_21

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%99%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE

Просветитељство

Одговор власти се увелико разликовао. Власт у Француској била је непријатељски оријентисана према просветитељству и његове присталице су се бориле против цензуре, а често су били затварани и терани у егзил. Краљевска власт је углавном игнорисала вође просветитељства у Енглеској и Шкотској, мада је Исаку Њутну доделила титулу витеза и врло добро плаћену службу у влади.

20231101.sr_7688_22

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%99%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE

Просветитељство

У многим су нацијама моћни владари, које историчари називају „просвећеним деспотима“, поздрављали вође просветитељства на свом двору и тражили помоћ од њих у стварању закона и програма реформи политичког и друштвеног система, усмерених углавном на развој јаких националних држава. Најистакнутији међу тим владарима били су Фридрих Велики (краљ Пруске) Катарина Велика (руска царица од 1762. до 1796), Леополд -{II}- (велики војвода Тоскане од 1765. до 1790) и Јозеф -{II}- (аустријски цар од 1780. до 1790). Јозеф је био претерани ентузијаста, те је започео многе реформе које су имале врло малу подршку изазвавши тако многе побуне. Његова је владавина постала предметом исмејавања и готово сви програми реформи су на крају повучени. Старији министри Себастјан Хозе Помбал у Португалу и Јохан Фридрих Струензе у Данској такође су владали у складу с идеалима просветитељства.

20231101.sr_30520_36

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BE%D0%B0%D0%BA%D1%82%D0%B8%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82

Радиоактивност

У првој су групи радиоактивни елементи попут уранијума-235, уранијума-238, торијума-232, радијума-226, радона-222 или калијума-40. Они потичу још из времена стварања Земље, а карактерише их врло дуго време полураспада, чак и до милијарду година (изузетак је гас радон, чији је полуживот 3,8 дана). Људи су непрестано изложени космичком зрачењу. Извор му је углавном изван Сунчевог система, а састоји се од разних облика зрачења: од врло брзих тешких честица, па до високоенергијских фотона и миона. Оно међуделује с атомима у горњим слојевима атмосфере и тако производи радионуклиде, који најчешће имају краћа времена полуживота. То су, на пример, угљеник-14, трицијум, берилијум-7 и други.

20231101.sr_30520_37

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BE%D0%B0%D0%BA%D1%82%D0%B8%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82

Радиоактивност

Људи су својим деловањем, превасходно развојем нуклеарних реактора и тестирањем нуклеарног оружја, створили још неке радиоактивне елементе, попут стронцијума-90, јода-129, јода-131, цезијума-137, плутонијума-239 итд.

20231101.sr_30520_38

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BE%D0%B0%D0%BA%D1%82%D0%B8%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82

Радиоактивност

Активност радиоактивног узорка мери се у бекерелима (-{Bq}-). Активност од 1 -{Bq}- значи један радиоактивни распад у секунди. Како су активности узорака често врло велике у употреби је и већа јединица кири (-{Cu}-). 1 -{Cu}- iznosi 3,7∗ 1010 -{Bq}-.

20231101.sr_30520_39

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BE%D0%B0%D0%BA%D1%82%D0%B8%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82

Радиоактивност

Да би се мерила енергија, коју путем јонизујућег зрачења апсорбује одређена материја, користи се јединица греј (-{Gy}-). Однос те енергије и масе тела које је апсорбује зове се апсорбована доза. Ако се енергија од 1 -{J}- апсорбује у 1 -{kg}- материје говори се о апсорбованој дози од 1 -{Gy}-. Овако дефинисана доза не говори ништа о биолошким учинцима апсорбованог зрачења. Свака врста зрачења (α, β, γ) има другачији утицај на живе ћелије, који се описује фактором Q. Зато се дефинише еквивалентна доза, која се добија тако што се апсорбовану дозу помножи фактором Q. Јединица за еквивалентну дозу је сиеверт (-{Sv}-).

20231101.sr_30520_40

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BE%D0%B0%D0%BA%D1%82%D0%B8%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82

Радиоактивност

Зрачење је неизбежан феномен и сваки човек прима годишњу еквивалентну дозу зрачења од приближно 3,5 -{mSv}-. То је просечна доза, а састоји се од следећих доприноса:

20231101.sr_30520_41

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BE%D0%B0%D0%BA%D1%82%D0%B8%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82

Радиоактивност

Тако испада да је укупна доза од природних извора 3 -{mSv}-, а укупна доза од вештачких извора 0,5 -{mSv}-. Укупна доза од вештачких извора прорачуната је према просечној изложености медицинском зрачењу, кориштењу разних апарата, те доприносу од тестирања нуклеарног оружја и рада нуклеарних електрана. Највећи допринос из вештачких извора даје медицинско зрачење.