Datasets:

cminja

/

sr-wiki-ds

like 0

Big endian __BEZKN__ -{Big endian}- je način zapisa podatka u memoriji tako da je na nižoj adresi viši bajt memorijske reči.

Primer: Neka je podatak: -{0xABCD}-.

Onda se on zapisuje u memoriji kao: pri čemu je adresa 100 početna adresa podatka u memoriji.

Takođe pogledajte -{Little endian}-.

HTML __BEZKN__ -{HTML}- (, jezik za označavanje hiperteksta) je opisni jezik specijalno namenjen opisu veb stranica.

Pomoću njega se jednostavno mogu odvojiti elementi kao što su naslovi, paragrafi, citati i slično.

Pored toga, u -{HTML}- standard su ugrađeni elementi koji detaljnije opisuju sam dokument kao što su kratak opis dokumenta, ključne reči, podaci o autoru i slično.

Ovi podaci su opštepoznati kao meta podaci i jasno su odvojeni od sadržaja dokumenta.

Aktuelna verzija standarda je -{HTML 4.01}-, a sam standard održava Konzorcijum za Veb (-{W3C, World Wide Web Consortium}-). __SADRŽAJ__ -{HTML}- je nastao uprošćavanjem -{SGML}- (-{Standard Generalized Markup Language}-, standardizovani uopšteni jezik za označavanje) standarda sa svrhom opisa dokumenta koji se objavljuju na vebu.

U početku je bio prilično ograničen što se označavanja sadržaja tiče i pružao je uglavnom elementarne stvari za označavanje i formatiranje teksta (paragrafi, naslovi, citati itd.).

Kako je veb rastao tako je rasla i potreba za bogatijim sadržajem te je u tom smeru razvijan i -{HTML}- standard.

Tada su standardu dodate elementi za opis tabela, slika, slojeva, napredno formatiranje teksta itd.

Svi -{HTML}- dokumenti bi trebalo da počinju sa definicijom tipa dokumenta codice_1 koji pregledaču definiše po kom standardu je dokument pisan.

Ovaj kod govori pregledaču da je dokument pisan po strogom -{HTML}- 4.01 standardu.

Ovaj konkretan standard isključuje korišćenje prezentacionih elemenata da bi se što bolje odvojila prezentacija od sadržaja.

Osnov -{HTML}--a predstavljaju etikete () i atributi.

Etikete mogu biti proste, oblika ( ), kada služe za markiranje i složene, kada se koriste kao ograđivači ( i ) za delove teksta između njih.

Svaka etiketa predstavlja posebnu komandu, kojom se određeni deo dokumenta odvaja od ostatka primenjujući pravila definisana samom etiketom.

Atributi se nalaze unutar složenih oznaka i sadrže dodatne informacije o načinu prikazivanja i ponašanju označenog dela dokumenta.

Atributi se smeštaju između znakova navoda.

Internet pregledač ignoriše nepoznate atribute i elemente i ne pravi razliku između velikih i malih slova ().

On tekst automatski prelama prema širini bloka ili prozora, praveći nove redove ako je potrebno.

Primer: U prvom primeru se odabrani deo označava kao paragraf.

U drugom primeru, koristi se atribut za poravnavanje paragrafa nadesno. -{HTML}- dokumenti se sastoje iz dva osnovna dela: onog koji opisuje dokument i način na koji treba da bude predstavljen i dela koji predstavlja sadržaj dokumenta.

Informacije koje opisuju dokument se smeštaju između oznaka za zaglavlje dokumenta -{codice_2}-.

U okviru zaglavlja postavlja se naslov dokumenta između oznaka -{codice_3}-, dok se sam sadržaj smešta između oznaka -{codice_4}-.

Ova tri elementa zajedno sa oznakam -{codice_5}- čine minimilanu strukturu -{HTML}- dokumenta.

Primer: Komentari u okviru -{HTML}- koda, koji se ne prikazuju pomoću interent pregledača pišu se između oznaka codice_6.

Primer: veza na Vikipediju XML __BEZKN__ -{XML}- je standardni skup pravila za definisanje formata podataka u elektronskoj formi.

Propisan je od strane -{W3C}-.

Sledeći pravila XML standarda, korisnici definišu sopstvene (XML) formate podataka, koje mogu koristiti za njihovo skladištenje, obradu i razmenu. -{XML}- je skraćenica za -{Extensible Markup Language}-, odnosno proširivi (meta) jezik za označavanje () tekstualnih dokumenata.

Ideja je bila da se stvori jezik koji će i ljudi i računarski programi moći jednostavno da čitaju. -{XML}- definiše opštu sintaksu za označavanje podataka pomoću odgovarajućih etiketa () koje imaju poznato ili lako razumljivo značenje.

Format koji obezbeđuje -{XML}- za računarske elemente može se prilagoditi najrazličitijim oblastima, kao što su elektronska razmena podataka, čuvanje podataka, odvajanje podataka od prezentacije, vektorska grafika, sistemi glasovne pošte, izrada novih specijalizovanih jezika za označavanje.

Pošto se svi XML formati podataka kreiraju sledeći isti skup pravila, moguće je napraviti univerzalne alate za njihovu obradu.

Tako postoji veliki broj besplatnih biblioteka na različitim jezicima na kojima se može pisati i čitati -{XML}-, a mogu se upotrebiti i gotovi softveri (kao što su programi za obradu teksta ili čitači veba).

Neke alatke mogu da rade sa svim -{XML}- dokumentima, dok su druge prilagođene za podršku -{XML}- aplikacijama u različitim oblastima, ali se uvek koristi ista sintaksa.

Mnogi formalno definisani jezici za označavanje, kao što su -{RSS, MathML, GraphML, XHTML, Scalable Vector Graphics, MusicXML}- i sl. bazirani su na -{XML}--u. -{XML}-omogućava stvaranje dugotrajnih formata podataka koji su nezavisni od platforme.

Često se dokumenti pisani na jednoj platformi ne mogu čitati na drugim platformama, niti u različitim programima na istoj platformi, čak ni u ranijoj verziji jednog programa na istoj platformi.

U -{XML}- dokumentima tekstualni su ne samo podaci već i etikete koje su smeštene u samoj -{XML}- datoteci.

To znači da ih može čitati svaka alatka koja je u stanju da čita tekstualne datoteke.

Tako se podaci mogu prenositi sa jednog sistema na drugi.

Tako -{XML}- daje prenosive podatke. -{XML}--ova osnovna svrha je da olakša deljenje podataka kroz različite informacione sisteme, posebno kroz one sisteme koji su povezani sa Internetom.

Šezdesetih godina 20. veka, zbog problema sa velikom količinom različite tehničke dokumentacije, u -{IBM}--u se javlja ideja za stvaranjem prvog šire korišćenog jezika za označavanje podataka.

Tako nastaje -{GML (Generalized Markup Language)}-, koji su izumeli Čarls Goldfarb, Ed Mošer i Rej Lori (-{Charles Goldfarb, Ed Mosher, Ray Lorie}-).

Pošto se -{GML}- pokazao kao uspešan, nastavljen je razvoj u tom smeru, za šta je zaslužno više stotina ljudi širom sveta.

Jezik koji je nastajao trebalo je da bude dovoljno formalizovan da može da garantuje vernost dokumenata, dovoljno strukturiran da može da operiše i kompleksnim dokumentima, i dovoljno otvoren da može podržati rukovanje velikim količinama podataka.

Ovaj jezik nazvan je -{SGML (Standard Generalize Markup Language)}-, koji je 1986. -{ISO}- prihvatio kao standard 8879.

Tim Berners Li (-{Tim Berneres Lee}-) izabrao je mali skup etiketa iz -{SGML}--a i primenio ih na formatiranje dokumenata.

Tako nastaje -{HTML (HyperText Markup Language)}-, koji je primenjeni -{SGML}-. -{HTML}- je imao konačan skup etiketa koje su opisivale osnovne delove dokumenata.

Ali, pošto je namenjen za izradu veb stranica, nije podesan za upotrebu izvan ove oblasti.

Zbog toga je -{SGML}- upotrebljavan za druge aplikacije koje koristi internet, a nisu proste veb stranice.

Glavni nedostatak -{SGML}--a bila je izuzetna komplikovanost; bio je opširan, složen za korišćenje i skup u upotrebi.

Zato nije bio mnogo raširen, i korisnici -{SGML}--a bile su uglavnom velike kompanije, naučne institucije i državne službe.

Zbog toga su 1996. godine Džon Bozak, Tim Brej, Sperberg-Mekvin, Džejms Klark (-{Jon Bosak, Tim Bray, C. M. Sperberg-McQueen, James Clark}-) i drugi počeli rad na uprošćenoj verziji -{SGML}--a, koja je izostavila njegove suvišne, zbunjujuće i nekorisne elemente, ali zadržala veliki deo njegove funkcionalnosti.

Na početku svog rada, odredili su deset ciljeva kojih su se pridržavali u toku razvoja -{XML}--a: Tako je nastao -{XML}- 1.0, koji je -{World Wide Web Consortium}- objavio 10. februara 1998. godine.

Pored naziva -{XML}- razmatrana su i druga imena: -{MAGMA (Minimal Architecture for Generalized Markup Applications), SLIM (Structured Language for Internet Markup)}- i -{MGML ( Minimal Generalized Markup Language)}-. -{XML}- 1.0 zasnovan je na standardu -{Unicode}- 2.0.

Međutim, pošto je -{Unicode}- nastavio da se razvija i obuhvata nova pisma (mongolsko, kambodžansko, burmansko, amharsko...), -{XML}- je počeo da zaostaje.

Zato je 4. februara 2004. godine objavljen -{XML}- 1.1, koji dozvoljava i upotrebu znakova iz ovih pisama. -{XML}- je jednostavno čitljiv i čoveku i računaru.

Pošto je -{XML}- dokument obično tekstualna datoteka, čitljiva je na svakoj platformi koja može čitati tekstualne podatke.

Tako postaje neosetljiv na tehnološke promene – bez obzira na napredak tehnologije, tekstualne podatke će još dugo svaki računar moći da pročita. etikete -{XML}- podržava Unikod i omogućava prikaz teksta na svim poznatim jezicima.

Takođe, ovaj format je samodokumentujući: etikete opisuju sadržaj koji se nalazi unutar njih.

Ispravnost nastalog -{XML}- dokumenta vrlo je jednostavno kontrolisati, jer -{XML}- ima stroga sintaksička pravila.

Računarski programi za obradu dokumenata mogu jednostavno da obrađuju -{XML}- sadržaj. -{XML}- je međunarodno prihvaćen standard.

Prihvatili su ga mnogi proizvođači programa i koriste ga u svojim proizvodima.

Kompatibilan je sa -{SGML}--om, koji se koristi od 1986. godine, a -{SGML}- može obrađivati veliki broj računarskih programa. -{XML}- može da predstavlja najuopšteniju strukturu računarske nauke: snimke, liste i stabla, a njegova hijerarhijska struktura je prikladna za većinu (ali ne i za sve) tipove dokumenata.

Može se reći da je za -{XML}- najvažnije to što predstavlja jezik za metaoznačavanje, što podrazumeva da on nema fiksan skup oznaka i elemenata.

U imenu -{XML}--a slovo -{X}- potiče od reči -{Extensible}- (proširiv).

To znači da se jezik može prilagođavati i proširivati kako bi zadovoljio različite potrebe korisnika.

Jedan od osnovnih nedostataka -{XML}--a je redundantna i opširna sintaksa.

Ona može zbunjivati čoveka, a računarski program koji obrađuje dokument može delimično usporiti.

Ovi računarski programi su veoma složeni jer moraju da obrađuju velike količine ugnežđenih podataka na više nivoa.

Treba imati u vidu da je -{XML}-samo jezik za označavanje, a ne programski jezik. -{XML}- dokument samo postoji, ne radeći ništa.

Kao ni -{HTML}-, ni -{XML}- ne šalje podatke preko mreže.

Poslani podaci mogu biti kodirani u -{XML}--u, ali izvan -{XML}- dokumenta mora postojati neki protokol (-{HTTP, FTP, NFS}- i slično) koji će poslati dokument.

To znači da -{XML}- nije protokol za mrežni prenos.

Iako -{XML}- veoma dobro služi kao prenosni format, koji je nezavisan od platforme, on nije baza podataka.

Sama baza podataka, iako može sadržati -{XML}- podatke, nije -{XML}- dokument.

Da bi korisnik preuzeo -{XML}- dokument iz baze podataka, mora upotrebiti neki posrednički program (eng. -{middleware product}-), kao što je -{Enhydra}-.

U -{XML}- dokumentima podaci su smešteni u obliku znakovnih nizova (eng. -{strings}-), koji se nalaze između tekstualnih etiketa koje ih opisuju.

U -{XML}--u se osnovne jedinice etiketa i podataka nazivaju elementi.

Korisnik se pri pisanju etiketa mora pridržavati precizno definisane sintakse.

Strukturu -{XML}- dokumenta opisuju njegove etikete, pomoću kojih se može videti koji su elementi pridruženi drugim elementima.

Ako je -{XML}- dokument dobro projektovan, etikete opisuju i njegovu semantiku (npr. etikete ukazuju da li je element naslov, ime osobe, datum i sl.).

Ali, etikete u dobro projektovanim -{XML}- aplikacijama ne govore ništa o načinu prikazivanja dokumenta (npr. da li je element ispisan polucrno ili kurzivom i sl.) jer -{XML}- jezik ne označava način prikazivanja, već strukturu i semantiku.

Bazična sintaksa za jedan dokument u -{XML}--u je: Svaki -{XML}- dokument bi trebalo da otpočinje deklaracijom -{XML}--a, ali to nije obaveza.

Deklaracija sadrži pseudoatribute -{version, standalone}- i -{encoding}-.

Na primer: Ako -{XML}- dokument poseduje deklaraciju -{XML}--a, ona mora biti no početku dokumenta, a pre nje ne sme biti komentara, belina i sl.

To je zato što -{XML}- analizator na osnovu prvih pet znakova (-{lt?xml}-) prepoznaje način kodiranja znakova u dokumentu; ispred deklaracije -{XML}--a može se naći jedino nevidljiva -{Unicode}- oznaka redosleda bajtova.

Atribut -{version}- uglavnom ima vrednost 1.0, jer zadavanje verzije 1.1 ograničava dokument na mali broj najnovijih verzija analizatora, dok svi analizatori za -{XML}-1.1 podržavaju i -{XML}- 1.0.

Pošto neki sistemi ne pružaju podatke o skupu znakova, -{XML}- dopušta dokumentima da sami naznače svoj skup znakova koristeći deklaraciju kodiranja (eng. -{encoding declaration}-).

Ona se nalazi unutar deklaracije -{XML}--a. Atribut -{encoding}- je opcion.

Ako je izostavljen, analizator pretpostavlja da je upotrebljen -{Unicode}- skup znakova.

Atribut -{standalone}- (samostalan) je takođe neobavezan.

Može imati vrednosti -{yes}- i -{no}-.

Ukoliko je izostavljen, pretpostavka je da ima vrednost -{no}-.

U tom slučaju aplikacija može učitati spoljni -{DTD}- (koji je smešten u spoljnu datoteku), kako bi utvrdila prave vrednosti nekih delova dokumenata.

Dokument koji nema -{DTD}- kao vrednost atributa standalone može imati vrednost yes; ovu vrednost može imati i dokument koji ima -{DTD}-, ako taj -{DTD}- ne menja sadržaj dokumenta ili je potpuno interni. -{XML}- elementi opisuju određeni deo -{XML}- dokumenta.

Jedan element je razgraničen početnom oznakom (eng. -{start-tag}-) i završnom oznakom (eng. -{end-tag}-).

Početna oznaka sastoji se od imena elementa okruženog uglastim zagradama (-{}-).

Završna oznaka sastoji se od istog imena okruženog uglastim zagradama, ali i od crtica koje prethodi imenu elementa (-{}-).