{"id": "SRP18781_MilanDjM_Lejla.xml", "dc.creator": "Милићевић, Милан Ђ.", "dc.title": "Потурченица Лејла", "dc.subject": "1879", "dc.source": "", "text": "<div>М. Ђ. МИЛИЋЕВИЋ\nЗИМЊЕ ВЕЧЕРИ\nПРИЧЕ ИЗ НАРОДНОГ ЖИВОТА У СРБИЈИ\nДРУГО ИЗДАЊЕ\nБЕОГРАД\nИЗДАВАЧ КЊИЖАРА ГЕЦЕ КОНА\n1. Кнез Михаилова улица 1.\n1922.\nЈедног летњег дана на коси између села Гаглова и Ђуниса, на самом превалцу, код „Чокетина Гроба“, на једној клади, сеђаше девојка Јана из Гаглова, и везаше неком зарукавље. Јани није могло бити више од 16—17 година. Она беше омалена раста, црие масти, а пуначке снаге, очију црних, живих, носа мала и шиљаста; уста јој беху мала као да су паром прорезана: уснице јој беху угасито црвене као зреле вишње, а зуби бели као снег. Са свега тога, она се сматрала као необично лепа девојка у околини.\nОвце и козе, што је Јана чувала, беху се напасле, па полегале по пландишту, и сретно преживаху своју изнутрицу; ништа се не чујаше до што кад и кад клепне клепетушица на кози риђи, или цагркне меденица на двисци калуши, кад се оне почешу или протегну.\nНа један мах и овце и козе грнуше с пландишта у шеварје. Јана се трже, и кад погледа, пред њом стојаше Циганин Суља, с мечком у ланцу, и с матером својом Циганком Дудијом.\n— Јано, мори! твоје су овце луде; беже од мечку, а не виде да је окована!\nЈана га само гледаше, и чуђаше се и његову изгледу, и таком говору.\n— Деде пружи длан, да ти баба види хоћеш ли да будеш и тако сретна, како си лепа? протепа Цротепа Циганка Дудија.\nЈана, и нехотице пусти руку да је Циганка узме.\n— Ух, девојко! рече врачара, машући главом: — о тебе се бије и гора и вода; чувај се да не платиш главом што си тако лепа! А гле! шта ти је ово, рече она, видећи на Јанином десном палцу повелику брадавицу: — да баба обаје ово да отпадне; ружи ти тако красне руке!\n— Не дам, одговори Јана: — него де шта ми видиш у длану?\n— Чудо видим, девојко! чудо велико! И својим палцем окруни у лулици околиш од дувана, да боље распали своју црну лулицу: — видим да те чекају златни прагови: пашиница ће биднеш, али... можеш да изгориш у живе ватре, ако не слушаш што ти баба каже. А јеси ли овде сваки дан?\n— Кад је год лепо време, овде ми се одмарају овце.\nИ Суља, и Дудија, и Јана толико се беху удубили у тај разговор, да ни једно није опазило  кад један момак, лагацко, по мекој рудини, приђе иза леђа ка Дудији, и поклопивши јој рукама очи, рече:\n— Е, дед’ ти погоди; ко ти држи очи, кад си врачара?\nЈана ђипи од радости кад виде Милету, кога је тако жудно и очекивала, а Циганка, попипавши руке које је држе, рече:\n— Моје очи држи онај који је од мене јачи.\n— Прогледај! погодила си! одговори јој Милета, и диже руке с њених очију.\n— Јано! ти сад имаш друштво, рече злобно Дудија; — ми идемо у Крушевац. С богом!\n- У здрављу, мајсторице!\nСуља се с мечком и матером крете, и оде низ брдо ка Гаглову пут Крушевца.\nМилета седе на кладу до Јане, и разгледаше њезин вез. Милета је момак од својих 20 година; висок, танак, плав, крупних плавих очију, а густих обрва. Он је родом из села Ђуниса. Син је врло богата сељака: њега једнога отац и има. С Јаном се он познао први пут на сабору код Св. Романа. Од тога доба, они једва чекају кад ће да се виде. Ма да је Јана ћи сиромашка, опет је Милетина кућа жељно ишчекује за то што је он воли. Све је уређено за њихову свадбу: само се чека да се више уђе у јесен, док се сељаци боље осмоче, и докле се прибере летина.\nСедећи и гледајући како Јана разбраја жице на своме везу, он рече:\n— Ала ти имаш златне руке, Јано моја! Што ли ће се твој војно наносити везених недара и рукава?\n— Имаће и ко, одговори Јана погледавши га у очи, и заруменивши се: — него зар да му само скројим и сашијем шуто (без веза) као каквом бећару?\n— А да знаш још колико ће се теби обрадовати моја мајка? Она ћери нема: ти ћеш јој бити и снаха и ћи.\n— Море, Милета, рећи ће девојка: — мене нешто страх да се не посмешим у вашој кући?\n— Како то?\n— Сви кажу, да је ваша кућа на гласу; она је, веле, отворена и срамну и страшну; у по дне, у по ноћи: бојим се, ја се у њој не ћу умети окренути. Знаш сам, у мога је оца сиромаштина: нико нам туђ не долази, а својту је ласно дочекати и подворити.\nМилета се грохотом насмеја.\n— За то не бери бриге, Јано моја! Што треба да знаш научићеш брзо, чим ти покаже моја Нана. Ни најмање се не брини за то. Ми ћемо живети како сами хоћемо; али јес!... још у Крушевцу седе Турци; докле год су они тамо, ником ништа није цигурно. Нико од нас не зна шта га чека сутра, довече? Него ако да Бог, да се и наша наија дигне: ако се ослободи наш град, ако се развесели она кула Цара Лазара, виш’ како је сада невесела, рече он и показа јој прстом суморну слику остатака од  дворова последњег цара српског — онда ћемо тек ми живети како сами хоћемо..... \n— Е мој Милета! а мене је баш од тога страх!\n— Што да те је страх од тога, Јано, Бог с тобом?\n— Ако се наша наија дигне, ти ћеш одмах отићи у устанике, а Турци ће ударити на твоју кућу; све ће ти поклати и ватром попалити! Биће мени оно што ми рече проклета Дудија.\n— Не бој се ништа, душо моја! Тај посао удешава само Бог. Сећаш ли се како говораше у цркви калуђер Серафим? кад Бог нешто хоће, оно мора да буде! Него се ти жури с даровима: у другу суботу ето мога Чика-Симе с просцима!...\nЈана се осмехну, и сва се зарумени, сетивши се да је тако близу онај дан, који се њихову срцу чини тако далеко.....\nМилета је загрли левом руком, а десном држаше њену леву руку.\n— И ту брадавицу чувај, додаде он: — ти си најлепша онаква какву те је Бог саздао. Најмање што да измениш — нагрдила би себе!.....\nСад је пригрли себи на прси, па на косу њену спусти један пољубац врео као жеравица. Она се трже, и дркташе као прут. Обоје заћуташе; погледаше једно друго, и очима казаше једно другом, више него ма каквим речма, велика је срећа нема онако као и велика несрећа.....\nПосле тога се расташе: Милета оде кући у Ђунис, а Јана за овцама у Гаглово к своме оцу и мајци. \nАсан Бегу је сад управо 28 година. То је висок здрав човек; правилна лица, покукаста носа, црних крупних очију, али нешто потмолих. Отац му је пашовао у Лесковцу и у Крушевцу. На Расини има он неколике стругаре и ваљарице, а у Врањској Бањи разлупао је старо вајкадање купатило, само да проведе јаз на своју воденицу; на Хисару су најлепши виногради његови; а у Пустој Реци држао је своје ргеле: и сељаци су готово погађали кад су говорили да „Смаил-Паша ни сам не зна шта има“. Сина свога Асан Бега, слао је он у Цариград на некакве науке. Је ли младић што учио, и је ли што научио, не зна се, али је живео онако како живе они који се не баве науком. Највише се находио у лову, или се шетао из Лесковца у Врању, из Врање у Лесковац, па онда у Крушевац. Нарави је био ћутљиве, насмејао би се само кад би угледао какав необично леп цвет, каквог доброг коња, каквог красног сокола, или какву лепу девојку. У таке би се ствари марљиво загледао, и обично би учинио што где треба, да одмах постану његове. Ни за што друго није марио.\nБавећи се неколико дана у Крушевцу, Асан-Бег беше пао у неку необичну чаму: ником не иде, никога к себи не зове; не ромори, нити што говори! Слуге су му се већ почеле бринути: шта ће бити од њега. Једнога дана седео је Бег на ћошци од свога конака, и гледао, или боље да  кажем, бленуо у Јастребац, ретко пуштајући плаве димове од дувана. У један мах се у дишер авлији јави Циганин Суља с мечком, а за њим иђаше стара Дудија, са својом лулицом у зубима, и с дубоком торбом о рамену. Сеиз их вилама гони на поље, а Цига се улеже и пристаје да понесе виле на леђима, само да би га опазио Бег, који све то могаше видети, ако баци очи на ту страну. И одиста Бег, махну руком, да пусте Цигане к њему. Суља с мечком стаде пред доксатом, и поче ударати у решето медведу, да му поигра а бабускера се попе к Бегу, приђе му к скуту, и рече неколико речи, на које се суморни Турчин осмехну.\n— Да не лажеш, стара вештице? упита он.\n— Ако не буде све тако, овде сам најтања, рече Дудија, показујући прстом свој суви и црни врат.\n— Нуто сатвари за сабљу! прозбори Бег насмејавши се преко воље.\n— А ти ме обеси о шевар, настави Циганка:\n— Е, добро; на ти ово, па се торњај одатле. И други пут, кад имаш што, наврати се!\nЦигани брзо ишчезоше. Бег се диже; протегли се; удари о длане, и викну:\n— Усејине!\n— Ево ме, господару! одговори Бегов соколар.\n— Најарачи сокола; сутра ћемо у лов. Нека се поведу два коња у поводу. Осем тебе, поћи ће Смаја, Ибраим, и стари Имраор-баша. За једеке узмите Лабуда и Пеливана. У сексани нека има свакојако руха: за мушко и за женско; за старо и за младо! Пушке напуните крупним оловом.\n— Радујем се господару, што ћу вољу твоју испунити, рече Усо, па се поклони и оде.\nАсан-Бег се крете с једног краја ћошке на други, па опет стаде, замисли се, и, тек после неког ћутања, проговори као сам себи.\n— У харему имам три жене: једна је из Цариграда, једна из Арабистана, и једна из Босне; нека дође и четврта, од Халаџа-Хисара. Има и у Турака девојака, али ја волем да отмем каурку: има на касапници доста меса, али је лов слађи. Биће ми слађе отето него прошено. Не будне ли драга, ласно јој је окренути папуче, па нек иде куд хоће: жена је воће које се једе док мирише, а после се баца. Иншалах, све ће добро бити!\nУсејин није тренуо сву драгу ноћ. Најарачити сокола за лов није лак посао; то је добро знао стари соколар. Најпре је очистио кавез соколу тако, да сиромах није имао ни мрвице да кљуне и прогута, а затим га је сву ноћ, чим би задремао, боцкао иглицом, те му није дао спавати, и тако је соко у јутру био дремован, гладан, и за то и љут и прождрљив; а такав управо и треба за лов.\nСутра дан Асан беше веселији него обично. Керова не вођаше, друштва не зваше: само с оном пратњом, коју је синоћ наредио, крете се он преко Расине ка „Доброј Води“. Усеин ношаше сокола, нестрпљиво ишчекујући да развесели свога суморнога господара. А соко бејаше дивна тица, и лепо га Усо бејаше опремио. На глави му је ћубаста капица, а на кљуну мали уларић од сахтијана, и Усејинова рука, којом га ношаше, бејаше у кожној  рукавици, да га соко канџама не би гребао. Асан замишљен, тек се код Текије сети да је пошао у лов, па се осврте и погледа Усејина. Стара слуга разуме вољу господара свога: одмах му додаде рукавицу од сахтијана коју Бег натаче на руку, па онда узе сокола. Кад прва препелица прну, Бег левом руком диже соколу с главе ону капицу, а с кљуна му смаче уларић па га десном потисну за ловом. Соко, дремован и гладан, сукну као стрела шчепа канџама лов, и поче га чупати, али дотле и Усо долете, те га ухвати, и раздвоји од лова. \nПрепелицу обеси о терћије, а сокола додаде господару, да га на ново пушта.\nДо села Гаглова, Бег је сокола пустио тек два три пута. Ту у селу запита он једну бабу.\n— Да ли није туда прошао какав Циганин с мечком?\n— Мало, пре, господару, овуда проведе медведа Суља Циганин, и за њим иде Циганка Дудија.\nНе говорећи више ником ни речи, Асан пушташе узде коњу да граби брже. Сокола је пружио Усејину, и не погледавши у слугу!\nБаш на превалцу, где се дели вода Ђунису и Гаглову, код „Чокетина Гроба“, сеђаше крај својих оваца девојка Јана из Гаглова; Циганин Суља причучнуо у хладу, спустио крај себе торбу и решето, па мочугом својом прети своме медведу, да се не миче никуд; а стара мајсторица показује Јани разне урочице, укосице, и манистре што је вели, купила у Крушевцу, и нуди јој да то наниже на своје лепе загрљасте руке.\n— Леле мени! дрекну у један мах Јана, видећи да око њих стоје оружани Турци, а она у жагору с Циганима, није опазила кад су се они приближили.\n— Нико да се не макне с места! продера се Усејин: — исећи ћемо у комаде ко се усуди да бега.\n— Ето среће за тебе, лепа Јано, цери се проклета Циганчура: — Бег ће те узети. Немој заборавити да сам ти то ја прва погодила.\nЈана стаде плакати, и молити се.\nАсан приђе ближе; разгледа је добро, осмехну се, и рече:\nНе бој се, девојко; не ће ти угинути ни длака с главе, ако узаслушаш; поумиш ли да бегаш, пропала си! Имраор-баша! викну он онога који вођаше једеке: — Завиј је фереџом, и попни на Лабуда, па се жури ка Лесковцу. Ако би се уморила јашући, одморићемо се где у пољу.\nЈана се бусаше у груди, чупаше своје косе, и мољаше им се, али на то нико главе не окрете.\nИмраор је огрте фереџом; момци приведоше Лабуда; Бег јој каза како да се држи на седлу, па је онда посади у седло као какву кудељицу.\nЗа часак то све би готово, и та се Јанина пратња упути косом, држећи се пута који води к селу Шиљеговцу.\n— А зар мене заборави, господару! рече Циганка Дудија.\nАсан-Бег се устави, маши се у џеп и пружи јој нешто, говорећи:\n— Стерај те овце доле у село; њином газди  кажи, да се за ћер не брине; али нека је и не тражи, докле му она не би поручила...\n— Хвала господару! учинићу све што заповеда твоја милост; и скоро ћу ти се опет наћи.\nС оваким ловом, Бег похита ка Лесковцу, где му и јесу најлепши двори. \nАсан-Бегов двор у Лесковцу чувен је на далеко. Грађа за њега сечена је чак у Јастрепцу. Та је грађевина много налик на грађевине других бегова и богатих Турака: али је све њих надмашила својом необичном величином, својим распоредом, правилношћу својих одељења, украсима својих врата и прозора, и дивном резбом на јуклуцима (долапима) у собама, а можда највише својим положајем према сунцу. Намењена да буде „харемлук“, да буде „рај“ бегових жена, двор је тај, срећом, окренут на по дне, те има обилно сунчане светлости, и поглед му је отворен на дивотне Вучањске и Накривањске планине.\nДоњи му је бој за послугу, и за којекакве домаће потребе, а на горњем се управо живи (ако се за кога год у харему може рећи да живи ). С доњега боја на горњи по дрвеним ступњима излази се у средину широка и дугачка трема, отворена према по дне. Из тога се трема улази у разне одаје  за живљење и за потребе оних који ту бораве: сва су та врата украшена разном резбом од дрвета.\nОд многих соба најлепше су, најсветлије, и најокићеније оне које су, с крајева двора, као крила, изашле напред у авлију, те светлост примају с више страна. Намештај је у њима са свим турски. Под је од орозана (малтера) као од асфалта, па су по поду прострти скупоцени пиротски ћилими, около пак, дуж зидова, пружени су ниска миндерлуци, застрти опет красним ћилимима и оивичени јастуцима; у сваком углу су још и мека шилтета за седење. Камин је у једној соби од бела мрамора. Резала га је сечивица талијанска. То је нешто тако лепо, да зналци уверавају да су такве ствари ретке и у Кановиној отаџбини. Над подом у соби таваница је таква да гледаоцу хоће очи да остану на њој. Средина је таванице обично нека овална удубљеност; у тој удубљености боја дасака, финоћа резбе и симетрија шара, тако је вешто извршена да се човек само може дивити. Осем свега тога, некад се још те шаре иските воћем и цвећем, па да то не би тамнело, оздо се затвори стаклетом, те се увек види живо и јаковно. Доиста је штета што мало ком самртном пада у део да ово све може да види.\nПред отим двором унутра (јер се турске куће окрећу леђима улици, а крилима у башту) пружа се оно што Турци зову башта, и што је уређено са свим по турски. Овде онде по која родна воћка: дуд, дуња, бресква, шљива: тамо даље који џбун  цвећа; за тим нешто поврћа, па онда коров коприва, и шипраг. У средини те баште је необични бегов шедрван који није ласно описати. Озидана је по у четврт пространа зграда, која је изнутра сведена на свод без икаквих одељења и стубова. Са северне стране су јој врата на која се улази, а на остале три само су прозори, да се унутра улива што више светлости. Дуж зида, крај прозора, миндерлуци су, застрти ћилимовима и шилтетима а окружени јастуцима; сви углови, и друга згодна местанца попуњена су саксијама с цвећем. У среди тога шедрвана, или те ћошке срезан је од белог мрамора четвороугласт резервоар, оивичен белим мраморним гредама. Из средине тога резервоара диже се, изрезана од камена голема кита цвећа, која, из свакога цветка свога пушта у вис млаз воде тако да које из те ките, које из камених греда избија у вис преко 60 млазова воде. Вода се та с извесне висине повраћа, и пада у резервоар. Испунивши резервоар, она се прелева на под, али не иде куд хоће, него тече кроз мраморне ваде, по којима су изрезане гује, рибе, и друге водене животиње које јуре једна другу, играју се, а често и гутају већа мању. Ма да је све то изрезано од студена мрамора, опет, кад вода јури тим вадама преко тих животиња, оку се често учини да су те животиње живе, да мрдају, да се играју.....\nНа уласку у ту ћошку, с обе стране, изрезан је од мрамора по један голуб који из кљуна бљује воду. Вода та падајући у први тас под кљуном,  разлива се преко усана његових у друга два таса који су испод првога, а из ова два — у трећи, и тако на ниже докле их не изреди равно пет! На тај начин, са свакога таса, слива се вода у облику клубока докле се најпосле не слије на под, у најширу једну синију, из које се тек, преко ивица њених, прелива у ваде, и одлази у некакве под земљом канале.\nС поља пак, с обе стране врата, која воде у ћошку, два су велика ормана, који су озго, са свога крова, покривени решетком, а иначе, кад им се приклопе и закључају врата, са свију страна су херметички затворени.\nКад бегова ханума, с другим кадама, харемским царицама, хоће чемерно да се провесели, онда све оне поседају по миндерлуцима, у тој ћошци; ту пуше, пију шербет, и гледе како је нагнана вода да игра, и да се ломи пред њима; али та вода има срећу што може, одслуживши своју службу, да се измакне и да утече онамо куд је њој угодно!...\nКад би се овим женама прохтело да играју, да ђипају, онда се уведу Цигани свирачи у ова два ормана пред вратима, па се онда долапи затворе кључем. По музици, која долази из тих долапа, буле саме играју колико им је воља.....\nОко целе баште Асан-Бегове, и око свега двора његовога, озидана је ограда; добра 4 хвата у висину. Ни откуд око жива човека — осем господара харема — не може загледати унутра. Али, ако би се кад год његове жене толико развеселиле и запевале,  или би се грохотом насмејале, могли би гласи њини продрети и кроза зид, и чути се на улици. Да се и то спречи, у зид су узидане неке ћупе којима су уста окренута унутра у башту те се у шупљини тих ћупа губи сваки ма како јасан глас!...\nЕто у таку кућу доведена је Јана из Гаглова. Њу су потурчили, и наденули јој име Лејла . Ту, са још три бегове жене, одевена у свилу и кадиву, нова кадума отпоче свој нови, дотле незнани докони живот. Бег је показивао да је воли; бар је с њом чешће чинио мухабет (забаву) него с оним другим женама. Он се много старао да је увери како је за њу срећа што је дошла у харем!\nЗнајући да је одрасла у слободи, он је наређивао да се она често изводи куд у шетњу, у поље, на теверич, али је свакад око ње било довољно стражара који су чували да горска птица не прне из кавеза.\nНа северозападној страни Лесковца, на левој обали реке Јабланице, у красној равници, има једна турска Тулба. Ту је, веле, гроб Шамбабе (оца Шама); и није један него ту има неколико гробова. Крај гробова никли су неколики брестови који су данас већ веома дебело дрвеће. Поштоваоци шамбабини начинили су кућицу над отим гробовима, и у кућу узели и те брестове тако да им те жиле стоје под патосом, а гране над кровом те куће. Турци то место веома поштују. За самог Шамбабу причају они ово: \n— „Шамбаба је, веле они, секао Србе на Косову тако, да су Лаб и Ситница потекли крвави! Али се нађе некакав силни Србин који се залети и одсече главу и самоме Шамбаби. Томе угоднику Божјем још није било време да умре; за то он узме у наручје своју одсечену главу, и пође за оним Србима који су се повлачили с Косова, и стигне их на Бојнику. Ту буде нов крвав бој. Шамбаба је и ту многе Србе исекао, па се спусти на ниже к Лесковцу. На месту где му је сада гроб, сретне га некаква девојка, па, видећи такво чудо, дрекне:\n— Леле! човека без главе! и падне мртва на земљу од страха.\nШамбаба се од тога гласа и сам, стропошта мртав на земљу. И њега и девојку укопају на том месту, па на гробу његовом начине текију. Многи Турци долазе ту сваког петка те се моле Богу.“\nАсан Бег је држао да ова Шамбабина текија личи на српски намастир, и да ће Лејли драго бити да ту чешће изађе. За то ју је слао или изводио сваког петка на Текију.\nЛејла је жудела да изиђе ма куд из харема; а на Текију је долазила тим радије што је место лепо, и што се одатле види Јастребац.....\n— Али, јаој мени злосретници, шаптала је Јана сама у себи: — није ово наш намастир! Камо сабор? Камо коло момака и девојака? Камо совре? Камо старци и мудре беседе њихове? Колико коприва личи на босиљак, толико тулба на намастир; колико је сличан трн са ружом, толико је сличан теверич са сабором код цркве!... \nТако је она мислила и говорила само у прво време, али, мало по мало, навика учини своје. Угодни, залуднички живот; богато кићење и гиздање успавају најпосле у Јане оно некадашње племенито осећање; она поче помишљати да није баш тако несретна у харему, као што јој се чинило у почетку. Још даље — она стаде веровати да је чак сретнија овде него да је остала у Гаглову...\n— Тамо би била права живомученица; и окисла бих, и озебла бих, и спржила бих се на сунцу, докле бих једва сува хлеба зарадила, а овде? ваља само да зинем, па ме други и залаже да једем; бадава! ово је тек живот!...\nПошто се њена памет једном овако преокрете, она више не само није жалила својега завичаја, својега рода, и прадедовске вере, него би још готово волела да са свим и заборави Гаглово. Чак се од Милетина имена либила. Кад би јој оно само, преко њене воље, дошло на памет, она би смигла раменима, и проговорила сама себи:\n— Волела сам га; нисам знала за боље. Сад га не бих ни погледала! Сви кажу: богата кућа! богата кућа! а у тој кући ја бих морала радити од јутра до мрака!... Ово ми кажи богатство!...\nУ то време беше мучан живот Србима у Лесковцу. Они, сиромаси, нису имали у вароши своје цркве, него су морали ићи у које оближње село да се помоле Богу. Најпосле, сложе се, скупе новаца, и измоле у цара ферман, да начине цркву у Лесковцу. Турци Лесковчани узбуне се, и запрете да  ће исећи све хришћане, ако се у Лесковцу почне градити црква. Узалуд је био царски ферман, узалуд је паша вољан да послуша царско писмо, силни бегови и Турци мештани не даваху ни поменути. Паша, најпосле, рече Лесковчанима:\n— Не могу ја раселити Лесковце за љубав ваше цркве: молите се Богу где и досад!\nСиромаси Лесковчани, дознавши да је жена Асан-Бегова српкиња, пропусте својим путем једну молиљу к Јани, не би ли она склонила мужа свога да не крати Србима градити цркве.\n— Да ми ниси више дошла с таким речима! цикну Лејла на једну молиљу: — нисам ја примила турску веру, да каурску помажем. У којој сам вери нашла ову срећу , ону и браним; а Лесковчани, ако им се мили живети, нека се турче; не ће ли нека трпе што их снађе!...\nЕто како збори Српкиња, разблуђена харемском доколицом и нерадом; тако беседи жена која још није ни зазнала за сласт од врлине, нити је била кадра творити какво било добро!...\nЛесковчани се скупе на договор. У невољи, смисле и огласе; да не граде цркву, него кућу своме попу. Кућу су ту пустили велику, јер ваља да сви могу имати места код свога попа. У тој кући озидају они огњиште и димњак те је свако могао видети да је то кућа а није црква. Турци се узрује; Асан-Бег сам дође на грађевину, али кад види огњиште и оџак — утиша се.\nТако се у Лесковцу огради црква с огњиштем  и оџаком! Обоје то стоји и сад на северном платну цркве. То је сведоџба онога тешкога доба у које је постала та богомоља! То показује колико су Лесковчани марили за своју цркву!\nКад је Јанина мајка, Тодора, чула од Циганке Дудије, да јој ћи не ће доћи, него да изађе пред овце, она је мислила да се шали та циганска вера! Сунце зађе, сумрак се почне хватати, овце дођу саме, и стану око тора. Тодора, видећи то, узнемири се, и почне довикивати Јану из свега грла свога.\nОоо, Јано! Ооо, Јано!...\nГлас се разлегао из брда у брдо, али јава ни откуда!\nОко великих вечера, дође Максим с рада, и застане жену да кука и лелече. Разабравши шта је потрчи одмах по селу да нађе Дудију, да чује што за своје дете. Од Циганке дозна да је Јана, божем, побегла с неким момком некуд преко Мораве у Темић.\nСутра дан Максим се спремао у Крушевац, да моли за тескеру, па да пређе преко Мораве, не би ли где год наишао на траг детета свога. Али баш кад он хтеде поћи, допаде му кући Милета, који је већ чуо да је Јане нестало, и каже му како су њему причали неки чобани из Шиљеговца, да  су видели Асан-Бега кад је отишао прокупачким путем с момцима, и с једном булом на коњу, а сада, вели Милета даље, рече ми Живко Анђелић, из Гаглова, да с Бегом није било никакве женске главе кад је прошао кроз Гаглово...\nМаксим сад напусти мисао да ћер своју тражи преко Мораве, него науми кушањем или митом да измами тајну од Циганке, која, по свој прилици зна шта је било. Милета беше потресен; не могаше нигде места да нађе; тако лагано испипавање тајне њему се чињаше веома споро. За то се диже, и оде у Ђунис кући. Одатле га нестане, као да у земљу пропаде. Нико не знађаше куд се тај момак деде. Неки су чак мислили да не буде он побегао некуд заједно с Јаном; само се нико није могао досетити; одашта би њих двоје морали бегати?\nПосле неког времена дође Дудија Максимовој кући, донесе поуздан белег од Јане, и оваку поруку:\n— Мени је добро; боље ми је него што сам се икад надала. Ништа се за ме не брините, али и не распитујте за мене!\nМаксим је већ познао, да му је ћи преврнула вером, па се у новом свом стању, стиди онога из кога је. За то није више ни наваљивао да је тражи! Готово је волео да га нико и не пита за њу. Али несретна мајка дотужа, кукајући јутром и вечером. Максим, најпосле, код све своје сиротиње, обрече Дудији вола из јарма, ако му поуздано каже где је Јана. И Фираунова ћи за такав дарак, погази заповест и Бега и његове хануме. Она каже да је  Јана потурчена, и да се находи у Лесковцу, у харему бега Асан-Бега.\nДокле се све то дознавало и дознало, прошло је много времена. Родитељи се, најпосле, крену да потраже своју ћер, ма да је она пљунула на образ њихов, и оставила дедовску веру своју. „Крв није вода“, мислили су они. Од нашег је срца пала; мора ће се обрадовати она нама, као што и ми жудимо за њом — чедом својим!\nКојекако дођу у Лесковац; али како да уђу у харем силнога Асан-Бега? То нису смели ни да кажу. Максим је седео по вас дан у механи, склоњен од света, а сирота Тодора, од јутра до мрака, чепала је око врата бегова конака, не би ли је од куд год угледала ћерка, или не би ли се нашла која добра душа, да за њу јави у харему.\nПосле дугог чекања, дође им из харема порука:\n— Хајдете обоје у хамам, да се окупате!\nИзлазећи из купатила, свако нађе нове преобуке, хаљине и нову поруку!\n— Обуците се у то одело!\nТек тако измивене, очешљане и преобучене, уведу их у харем пред бегову хануму .\nХанума Лејла имаше на себи бурунџук-кошуљу са широким рукавима, с разрезаним и мемицама порубљеним недрима; од појаса до чланака хватале су је шалваре од танке џанфес свиле црвенкасте боје. Шалваре јој имају на обе бедре по један џеп који је унаоколо извезен златом; исто  тако повезена је по једна грана спред, на учкурлук, и са страг над крстима; сваким шавом на шалварама протеран је по један златан гајтан; и оквир од ногавица оивичен је златним гајтаном. Шалваре су јој 8—9 аршина широке.\nНоге су Лејлине босе, без чарапа, али имају зато папуче, све сувим златом извезене.\nПлећи и прси Лејлине стеже јелек обушак (без рукава), на грудима тако изрезан, да се виде све прси и до пола дојака, само су дојке кошуљом покривене. Јелек јој се тај на лажичици спучава са три сребрна дугмета, а кратак је тако, да се између њега и шалвара, за читаву судланицу, види танка бела кошуља кроз коју се, као кроз бурунџук, провиђа једра кожа, као млеком наливена.\nВенац од шалвара прикривен је скупоценим појасом, којим се Лејла опасала.\nО врату, ханума има три низа дуката, најпре ситних, па после крупних.\nНа глави јој је вес, унизан бисером, а испод веса је пуштена црна коса, у курјук увијена.\nТако обучена и накићена, седећи на шилтету, и пушећи наргиле, дочека Лејла ове за ову кућу необичне госте.\nМаксим и Тодора окаменише се кад је видеше; они не знађаху: је ли то њихова ћи, или другу да чекају?\n— Отур! отур! виче ханума мало предругојаченим гласом: — одмор’те се! \nМајка по гласу познаде споје дете, па врисну и полети ближе.\n— Јано, срце моје, јеси ли то ти?\n— Брак, брак, стара! виче Лејла, и руком одбија мајку, да јој се не примиче: — седи, одмори се!...\nТодора се устави; она се управо укочи. И она и Максим седну, као што им се заповеди.....\n— Јесте ли се уморили од пута? упита Лејла.\n— Нисмо, ћеро? Нисмо, госпођо, поправи старац.\n— Како живите? Имате ли хране, стоке? Јесу ли вам данци тешки?\n— Хвала је Богу, одговори стара: — свачега имамо. Само нас је снашла велика жалост: нестало нам је ћери јединице. Људи нам казаше да је заробљена, да је овде у харему; ми, као родитељи, поверовасмо и дођосмо. Опрости нам што ти данас досадисмо. И у један мах усташе и старац и баба да иду.\n— Отур! отур! виче им она, и, ударивши у дланове, зове:\n— Неџиба!\n— Ево ме, ханума! одговори робиња арапка.\n— Две татли каве! па окренувши се к родитељима, вели:\n— Ћи ваша јесам, али заробљена нисам: овде ми је боље сто пута, него ма у којој кући на селу. Ето видите и сами! \n— Да... да... оно кад човек... развлачи Максим.\n— А је ли још жив игуман Серафим у Св. Роману? пита Лејла.\n— Умро је, суво одговара старац.\n— Хм! умро је?!\n— Рашта баш за њега питаш, госпођо, пита је Максим.\n— Сећам се да је понекад говорио у цркви неке страшне разговоре; слутио је велико зло за Турке, па теке упитах.....\n— Није ли ти жао вере своје? проговори мајка.\n— Вере ми није жао, одговори она брзо: — ова је вера боља од оне. И сами видите како ми је сад, а знате како је било.\n— То јесте, истина, него...\nАрапка донесе и послужи им по каву. За тим принесе два свежња нових хаљина и спусти један крај Максима а други крај Тодоре.\n— Узмите то, рече Лејла: — да се можете пременити кад ви дође празник. Није овде Бег, а он би вас лепше даривао.\n— С Богом ханума! рече Максим.\n— Сретни пут!\nТодора, полазећи, заста малко, погледа је, обли се сузама, и изађе не могавши рећи ни речи.\nИспраћајући их, Лејла још поручује:\n— Не плаћајте ништа у хану. Мој настојник даће вам трошка за повратак, али ми више немојте  долазити!... Дође ли вам каква невоља, поручите по Циганци Дудији.\n— Добро! рече Максим и похита да изађе на поље.\nКад се једном видеше ван харема, старац и баба се уставише; све се око њих окреташе; они се чисто повођаху не умејући ићи. Погледавши једно у друго, обоје у један мах изустише:\n— Да ли је ово сан или јава?\n— Можда јој је онде негде несретни човек, рећи ће Максим: — па од њега не сме ћерински да нас прими?\n— Није, човече, мога ми издахнућа, одговара баба: — него се разлењило у нераду и довлету, па га је страх да се сети поштене сиротиње из које је... Али, ћерко... Ух, мени злосретници! што не скрших ноге кад пођох, него ево не могу да пожелим добра своме детету!\n— Ћути, баба, и бежи да бегамо из овога проклетога града!.....\nХанџија им каже да је сав њихов трошак платио Бегов настојник, и још је оставио 100 гроша баби, а 100 старцу — на пут.\nСтарац и баба, полазећи из Лесковца прокупачким путем, окретоше се још једном на бегов конак.\n— Бадава! рече Тодора, тресући главом: — моје Јане нема те нема, а ову хануму ако хоће и вода однети или ватра изгорети — не марим. \n— Наша је кост, баба, рече Максим: — ћути, не греши душе!...\n— Оно, човече, њено: Брак, брак, стара! не може бити угодно ни Богу. Што, несретница, не родих гују, него ову отровницу?.....\nТе једне те једне мисли, а често и речи, понављали су они чак до Јастрепца.\nОд 1806 до 1813 Делиград је доиста био страшно место за све турске војске. Појета га назива „Зајажалом Турства“ и каже да ће „на њега вазда жалити каде!“ А и како не би, кад су се о њега разбијале, или од његових утврђења узмицале, највеће војске турске с најчувенијим исламским војводама онога доба!\nДелиград је, осим тога, још нечим био Турцима мрзак и опасан. Из најдаљих крајева Старе Србије у њега су се стицали незадовољници; разглашавали су турско зло, и казивали српску моћ и уздање у се. Таки драговољни војници, у оно доба, звали су се „бећари“; они су пролазили свуда куда су год хтели, и припремали су војсци српској пут, народу устанак, а Турцима — неминовну погибију.\nКако је Жикић утврдио Делиград, одмах је над оваким „бећарима“ из нахије лесковачке поставио  за старешину некога Илију Стрељу , из села Градишта, више Власотинаца и Момине Клисуре . Стреља је био човек смеђ, врло крупан; велика носа и бркова и необично крупних зуба.\nНе прође много, а Стреља се стане молити Добрњцу, комендату делиградском, да га пусти, с неколико стотина друга — бећара, да одметне лесковачку нахију. Добрњац, бојећи се да овај момак не западне где, међ’ велику турску силу, и не изгуби толике људе не допусти му.\nСтреља једном деси добре воље самога Вожда па се и њему тако исто замоли.\n— Коекуде, упитаће Вожд: — знаш ли ти, момче, колике воде теку покрај Лесковца?\n— Знам, господару! одговори Стреља, и почне набрајати: — Морава, Власина, Ветреница, Јабланица, а и Топлица је близу.\n— Е, видиш ли, куда теку велике воде, туда пролазе и велике војске. Шта ћеш чинити ти с мало друга међ’ великом силом?\n— Господару! одговори Стреља: — родио сам се тамо. Знам сваки грм, и сваки трн; ако Турке и не разбијем, ја ћу их бар поплашити; а у невољи — умем побећи и зечијим трагом.\n— Коекуде, кога су ти Турци посекли, те си на њих тако љут?\n— Нису ми посекли никога; али су ми на правди отели имање. Присвојили су мој самоков, у селу Козарима, и још би и мене убили да нисам  побегао амо. Ето зашто сам љут на Турке, поред онога зашто је на њих љут сваки Србин!\n— Коекуде, ако се уздаш у се, да можеш затворити Просеченицу (у Моминој Клисури), те да пресечеш пут врањанском паши, начинићу те војводом од Лесковца?\n— Уздам се у Бога, господару, да могу, мањ да главе не буде на мени.\n— А ти, чим наша војска приђе к Нишу, узми друга колико ти треба и иди. Али ако то не урадиш, не иди ми на очи — главу ћу ти одсећи!...\nСтреља захвали Вожду, и пође по дружини питајући:\n— Ко ће са мном, да заптимо Просеченицу?\nПрви му се јави Милета који је још онога несретнога дана у Гаглову отишао од своје куће у Лесковац, и најмио се да служи у неког ужара. По послу свога мајстора, врло је често путовао у Врању, и тако је знао Момину Клисуру као на руци својих пет прста. За Милетом дође неки Сава из Дедине Баре, и око 450 друга — бећара.....\nС пролећа године 1809 Срби ударе на Турке на четири главне стране: Кнез Сима и Поп Лука пређу преко Дрине, да дижу Босну; Карађорђе и Милан Обреновић ударе на Вишеград и Сеницу; Миленко Стојковић спусти се преко Мироча у Крајину; а Милоје Трнавац крене се с Делиграда, и примакне к Нишу, заузевши висове Каменичке и Матејевачке. Синђелић се утврди на Чегру. Међу  војводама већ беше надметања: Ко ће први да уђе у Ниш?.....\nСад Стреља с Милетом, Савом Дедобарцем, и још са 450 момака, пређе Нишаву, удари на село Гуњетину, и дође те одметне Власотинце, Шишаву, Бољаре, Крушевицу, Брезовицу, Јастребац, Градиште, Козаре, Дединац, Орашје, Грдилицу и Дедину Бару.\nУређујући и упућујући ртнике уз Власину Стреља се задржи неко време у околини Власотинаца, а Милету и Саву Дедобарца, с дружином, пошаље на село Грдилицу у Момину Клисуру, да заузму и затворе Просеченицу и тако сасвим пресеку пут између Врање и Лесковца.\nМеђу тим су српски ртници ражњали око Прокупља, и отуд су неки продирали и у најближе околине лесковачке. Сва је Топлица била на опрезу. Мислило се да и ту устанак може букнути сваки час. У самом Лесковцу, месту неутврђену, Турци нису били ни мало сигурни. За то су многи своје хареме испраћали у Врању. Ово су чинили особито они који су имали каквих личних немилих рачуна с каквим Србином.\nМилета и Дедобарац не оду одмах на Просеченицу, него се спусте на Градиницу, крај Мораве, и склоне се у велики Дедобарски хан. Клисура Момина траје од села Грдилице до чота који се зове Уши; ту може бити 4 добра сахата брза путовања. Туда пролази једини утрвенији пут из Врање у Лесковац. Дуж тога пута, особито од  Џепе до Грдилице, пуно је ханова који су негде велики као какве касарне. Путник се мора да запита: Ко држи толике ханове крај пута којим не врве многи путници? А зли језици радо причају многе бодљикаве приче о Врањанцима и Лесковчанима по тим хановима. Али ко ће свему веровати што пакосни свет прича? Најближе истини могу бити они, који овако веле: Села која су дуж те клисуре имају винограде, па су многи сељаци, за те своје винограде, поградили туда покрај пута, у равни, пивнице у којима држе и продају своје вино и ракију комовицу, а уз то пиће крчме и продају што шта за јело. И тако су ти ханови више пивнице за винограде, него гостионице за путнике. Око свакога такога хана има и других зграда, амбарова, арова, плевања, подрума, тако, да се у таквом једном хану може рат сместити читав батаљон војника.\nМилета и Дедобарац сместе у хански подрум сав барут који су носили за своју дружину, а људе разреде по одајама и зградама тако да се није ни опажало да ту има војске. Милета, добивши неке гласове о неким зликовцима Турцима, само је пазио на пут од Лесковца. Он се некад носио сасвим онако како се носе сељаци у Грдилици, а и говором се није разликовао од њих. Кад отпаше оружје, нико не би помислио да је то одметник, готов на све. Око себе имао је неколико Грдиличана да му се нађу кад затребају.\nПред вече првога дана, дотрчи човек с ораховичког хана, и јави Милети да бесни Асан Бег  из Лесковца са својим харемом иде у Врању, па ће у Дедобарски хан на конак.\nМилета рекне Сави да се жив не покаже ни он, нити икоји од друштва докле не добије од њега знак, а он с оно Грдиличана и Дедобараца сељака нађе се пред ханом да Бега прихвате и послушају.\nМало час, Бег стиже са својим харемом и пратњом. Осем Бега и жена, беше оружаних 6 момака.\nМилета с Грдиличанима и Дедобарцима, сви дроњави, каљави, и чупави, изађу и поклоне се до црне земље пред силним Бегом па потрче да прихватају коње да вадају.\n— А шта ви чекате? упита прекорно срдити Бег: — за што не пашете сабље; камо вам топови? Зар не чујете како су се они доле похасили?\n— Црне нам сабље а гори живот, господару, одговоре сељаци, клањајући се до земље: — ми смо сиротиња; хлеба немамо да се ранимо до нова жита.....\n— Тако су мени говорили и они крмци око Крушевца кад год што заиштем: „Нема — да виде да пате; помресмо од глади“, а кад онај црни пас пређе Мораву и заузе Крушевац, онда њему има све...\n— То там’ било господару! Ми смо далеко од тога. Не могу они овамо доћи.\n— Не могу доћи с војском, али могу послати чачкьна хајдука.\n— Не, не! Боже нас сачувај! Хајдуке ми не примамо међу се! Ми смо царева раја, и господарски измећари! Само нас ви не остављајте! \n— Пеки, пеки! То је лепо. Ја ћу се вратити до који дан.\nДокле су се ови сељаци овако притварали и с Бегом разговарали, дотле је Милета ражњао по собама уносећи воду, каву и друго, нарочито у одају где су жене, вребајући не би ли како год угледао Бегову хануму, али узалуд! Замотана је као авет. Најпосле, набере он киту мајске руже, и унесе међу Туркиње.\n— Вер! вер! момче! рече ханума, и пружи руку за ружу.\nМилета претрну. То беше глас Јанин, а на десном палцу стојаше, и поред окнивених ноката, она иста брадавица!... Сумње нема: ово је Јана коју ваља избавити, а Асан је отмичар кога ваља каштиговати. Милета се уклони у хамбар, преобуче се у одело хајдучко, припаше оружје, и позове одабране другове да нападну на Бега.\nДедобарац се стане противити:\n— Замећемо кавгу а још Просеченице нисмо заузели. Сутра може бити доцкан.\nМилета опет не хоћаше пустити прилику коју је вребао неколико година. За то се договоре овако: да Милета, са својом дружином, нападне на Бега као хајдук, а добровољци да се до невоље и не показују.\nБаш кад Бег беше за вечером, Милета, грлићем своје пушке, отвори ханска врата, и викну:\n— Везуј се, Турчине!\nБег разбаци обе своје руке, и грохотом се насмеја, тој будаластој дрскости. \n— На поље, крмче! продера се он: — ко да се веже? Вур! кузун! викну он на момке, да Милету и дружину на режњеве исеку, али Милетина шара беше бржа и Асан се простре мртав пре него је своју опалио. Још му четири момка осташе мртва ту на месту, а пети се тешко рани. Шести момак, стари Имраорбаша, десио се у тај пар у ару, код коња, те у први мах није ни знао рашта су припуцале пушке.\nОд Милетиних другова погибе један момак из Праскоче, и један Црногорац.\nКако пушке припуцају, Лејла врисне слутећи на зло, а буле, другарице њене, прибију се уз њу у највећем страху.\n— Не бојте се! рекне Милета, ушавши к њима: — ни једну од вас не ће глава заболети. С људма што би, би; ваљда је Божја воља да тако буде.\n— Јесу ли то хајдуци, или Шумадинци? упита Лејла, дркћући од страха.\n— Ханума! ово су све људи домаћини: сваки на дому има или мајку, или сестру, или жену. Од њих се ни најмање не бој! Ево ти мога оружја ако се плашиш!\n— Нека, нека, добар човече, ако је тврда беса, не треба оружја, вели ханума, одбијајући руком понуду.\nДокле је Милета тешио Лејлу и њене другарице, дотле су његови другови склањали мртве Турке, и посипали земљом, или спирали водом ону крв која је пала, да је не би који путник опазио.\nНико од њих није, у тој забуни, ни смотрио кад је Имраор-баша усео на најбржег хата и одлетео у Лесковац, те казао како су хајдуци убили Асан-Бега у Дедобарском хану, где ће сада, по свој прилици, остати да пију сву ноћ.\nНа такав глас Турци онога часа пођу с војском и с два брдска топа и дођу на један вис одакле се хан може сав разбити у прах и пепео.\nДобровољци пак који су били посакривани по зградама ханским, дознавши ко је био Турчин што погибе, и чувши да је његова ханума несуђеница њиховога вође Милете, тако се развеселе, да сами почну точити ханџино вино, и пити колико који може.\nЛејла се владала као права ханума: целу ноћ није тренула; само је хукала и мало плакала. Милети и његовим друговима благодарила је за човечно поступање с њом и њеним другарицама, обричући им добар „бакшиш“!...\nМилета је мислио да она тако говори због оних була које су око ње.\nУ свануће, другога дана уђе Милета к њима и рекне:\n— Ханума! спремите се да вас испратимо куд која хоћете. Не бојте се ништа; људи ће вас ови чувати као што би вас чувала браћа ваша.\n— Ејвала, добар човече! одговори Лејла: — чим се вратим у Лесковац послаћу вам леп бакшиш!...\n— Чудновато! прошапта Милета сам у себи,  — све бакшиш , те бакшиш ! И Лесковац па Лесковац ... Како да јој се кажем?...\nУ тај мах пуче један топ са старе градине (брда): мало час, пуче други, па за овим — у један мах грунуше два...\nУ тренут ока проломи се небо од страшнога пуцња, и густ облак дима обузе хан и све његове зграде. За неколико минута не могаше се ништа видети, а кад се малко разби онај дим, онда тек беше страшно погледати на оно место где је био хан!... И хан и све зграде које су с њим биле спојене, распрсле су се у ваздух, па вративши се озго, скрвале се на ар и на плевњу, те се тако начинио један лом који се не може описати: Свуд штрче одломци од греда, комади од зидова удови од телеса мртвих људи! Лејла, и све њене буле, Милета, Дедобарац, и око 400 добровољаца изгибоше ту у један тренут ока на најгрознији начин!...\nЈедан Грдиличанин, који је случајно, с једног брега, гледао то чудо, допадне у Власотинце и почне казивати војводи Стрељи како су Турци ударили топовима у хан дедобарски, и како су у хану запалили барут који је учинио сву ову несрећу. Док он то казиваше, накупи се много Власотинчана: сви жаљаху што се догодило али се сви још више печаљаху шта њих текар чека!\nСаслушавши страшну причу, и науман да се повлачи час пре ка главној војсци, Стреља викне сеизу:\n— Хаткињу!\n— Власотинчани навале на њега питањима и прекорима:\n— Шта би! Како би? Шта учини од нас, од Бога да нађеш! Гурну ни угарак у куће, па сад бежиш?...\nСтреља пуши, ћути, ни у кога не погледа. Изведоше му бедевију. Он уста, прекрсти се, баци јој се у седло, па, одбивши облак густа дима, проговори:\n— Власотинчани! ја Просеченице не заптих, дружину згубих, ваше куће сагорех, и вас поробих, — сад идем да платим главом за то. Али Власотинчани! Наш ће траг остати: њега никакви керови не могу олизати. По трагу нашем, доћи ће други, доћи ће трећи, доћи ће четврти... Добар је Бог! што не могосмо ми — моћи ће други..... Који ће то бити? Када ће доћи? Ја не знам. Али да ће доћи тако знам као што вас гледам... Благо онима који то доживе!...\nТо изговори; хаткињу ободе, и, као муња, одлете ка Каменици, к српској војсци! Али, камен да је нађе! Место јуначке српске војске која се спремала да отме Ниш, Стреља виде, и очима својим не верује... страховиту... Ћеле-Кулу!...\nПред јесен године 1878 пропутовах по новим тек ослобођеним крајевима наше отаџбине.\nУ Немањином „Славном граду Нишу“, у који пре ни с пасошем нисам смео слободно да уђем, застах српску војску и српску управу; представих се Његовом Височанству Кнезу Милану, изјавих Му колико се осећам радостан што Му баш ту могу да исказујем своја осећања.\nПосле тога, бејах у злогласној Каменици, на крваву Синђелића Чегру, на ком су осветници његове јуначке смрти већ подигли смерни споменик; пех се на град Југ-Богдана у Прокупљу; дивих се Немањиној цркви у Топлици (крвавој Куршумлији); разгледах с Хисара (Немањине Глубочице) питоми Лесковац; пропутовах дугом Момином Клисуром, видех Просеченицу и место где је био крвави хан дедобарски; прођох кроз оба Немањина Врања ; пређох дивну Власину и чудну Љуберажду; разгледах град Војводе Момчила у Пироту; видех Ђурђеву Куновицу, високу планину, и оплаках пред Ћеле-Кулом, грозним спомеником српскога родољубља и турскога варварства.....\nНа свим тим местима пријатељски ме дочекиваху стари познаници и пријатељи а нови српски јунаци који потискоше силу турску и из тих крајева земље Немањине.\nСласти својих осећања на том путу не умем ни испричати ни описати; али не могу да прећутим  оно што видех и слушах у јуначком месту Власотинцима. Ту ми показаше једнога старца, за кога веле да има 119 година. Ма да му је давно очињи вид ослабео, и ма да се јако погурио, опет ми се чини, по оном што памти, да није много прешао преко 80 лета, а и то је век за особито поштовање! У том се месту оних дана, чињаху припреме за дочек Кнеза Милана који је намеравао да обиђе сва главнија места у новим крајевима. У варошици се дизаху троја свечана врата. Једна би се украсила сноповима зрела жита, друга — евењкама зрела грожђа, а трећа ужетима, све производима тога самога места! Красна школа власотиначка, искићена цвећем и ћилимима, беше намењена за стан жељену високу путнику. Народ нестрпљиво ишчекиваше тако драга госта, избавитеља свога; старо и младо, женско и мушко, говораше само о Њему.\nДеда Цека, тако се зове старина с којим се ту познах, исприча ми многе појединости о војводи Стрељи, и о судбини Власотинаца, па онда заврши овако:\n— И таг (1809) ми Власотинчани са свим изгоресмо, а не избависмо се!\nТо беше први пут, у моје знање!\nКад да обесе владику у Нишу, ми Власотинчани пострадасмо па, а не избависмо се!\nТо беше други пут!\nКад се диже Станко (1841), ми Власотинчани па погоресмо, а не избависмо се!\nТо беше трећи пут! \nДан по дан, дође еве и ова размирица!\n— Нека изгоремо и четврти пут, говорасмо ми, само да се избавимо!\nКад оно, даде Бог, диже руку Кнез Милан, и ми не погоресмо а избависмо се!\nКо ће како Бог?\nИ од саг, ја немам што да желим; сал’ се молим Богу, да ми не узме душу, докле не видим Кнеза Милана. Унуцима сам казао да ме изнесу при цркву, да Га из близа видим, па после ич да ме и не врћу дома; нека ме носе право у гробље, да кажем Стрељи, Дедобарцу, и Станку да је дошао Кнез Милан, и да је учинио оно што они желеше а не могоше: Власотинци су слободни!...\n— Боље је, деда, да ти још живиш, и да тако причаш млађима, рекох ја праштајући се са старцем, који од велике радости плакаше као мало дете!...</div>"}
{"id": "SRP18801_LazaL_SkolskaIkona.xml", "dc.creator": "Лазаревић, Лаза К.", "dc.title": "Школска икона у нашем селу", "dc.subject": "1880", "dc.source": "", "text": "<div>Укључено у ELTeC корпус 2020-07-27\n46 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАГРАДА 46\nПРИПОВЕТКЕ\nЛ. К. ЛАЗАРЕВИЋА\nСВЕСКА ПРВА\nБЕОГРАД - ЗАГРЕБ\nШТАМПАНО У СРПСКОЈ ШТАМПАРИЈИ У ЗАГРЕБУ\n1898.\nПРИПОВЕТКЕ\nI\nНаше село имало је цркву, а црква је имала попа. Поп је опет имао цркву, село и попадију. То јест: поп је служио цркву, управљао селом и живио с попадијом.\nПоп је био све и сва! Имали смо и школу, али она је била подчињена значаја, као што је ћата у судници. Она је служила цркви и селу, дакле попу. — Послије ћу вам већ и о њој причати.\nЦијело је село било попов спахилук. Заповиједао је кмету, а кмет селу. Није имао пандура, али нико није могао ни помислити да не послуша попа, а он опет са своје стране није ни сањао да његова ријеч на јалово прође, или да он узима власт која му не приличи.\nСтјепану, што иде у раскорак, презријева жито, а он још није пожњео.\n»А што ти, Стјепане, не жањеш?«\n— Како ћу, оче?\n— Српом!\n— Знам, оче; а куда ћу прије? Знаш да сам инокосан.\n- А моба?\n— Треба убити брава и набавити аков ракије, а знаш како сам страдао.\n— А ти узми које црквено марвинче, а зар ће бити и што ракије, па сјутра зови мобу.\nСјутра дан до вечерње оборено све, везано и сложено у крстине.\nПоп је све што је имао свога звао »црквено« и »народно«, а све што је сеоско »наше«. Могао је он ући у коју хоћеш кућу, узети што је хтио — нико му неће ни ријечи рећи. Он је то и радио. Попустила му шина на точковима, а он нађе Пера ковача гдје сједи пред крчмом:\n— Зар ти — вели — у радни дан сједиш пред механом?\n— Благослови! — каже ковач и иде руци, — а шта ћу кад немам посла?\n— А јеси ли видио црквена кола и шину на точковима?\n— Нијесам, оче!\n— Нијеси, ја боме, немаш кад од механе. Треба ја да водим и твоју бригу.\nОн иде даље а ковач као опарен трчи поповој кући и стеже шину. Набавља зелене шаре у вароши, па их све масти, а испод трапа гдје хвата можданик подметнуо двије старе коњске плоче, да се мало гигају кола као на »вендерима« и да се попу »не труцка зорли«.\nЈедном у сумрак угледа он новога пољака Луку; ухватио нечије свиње па гони у обор.\n— Куда ћеш то, Луко?\n— Благослови оче! — У обор!\n— А чије су?\n— Ама не знам ни ја.\n— Је ли више крмача или вепрова?\n— Крмача.\n— Ровашене?\n— У десно ухо.\n— Е, то су црквене свиње! Тјерај у обор, па им подај кукуруза. А кмета поздрави нек’ закаже селу да пази на те свиње; јер ако још један пут чујем да су упале у туђе добро, продаћу их одмах, ма ни сто гроша не узео! Неће бити моја штета.\nНе зна нико, па ни он сам, кад се родио. У оно доба, гдје вам почињем причати, рачунали смо ми, а и он, да ће му бити тако педесет година. Попадија јал’ је била годину двије млађа, јал’ није. Али обадвоје људи темељити. Дјеце нијесу имали, тијем су више рачунали сеоску дјецу у своју. Ко није имао чарапа, требао је само недјељом проћи поред попове куће, па већ више не би ишао босоног. Оно добра што су имали, као што рекох нијесу рачунали у своје, већ у народно. Народ га је засијавао, жњео, косио, пластио, врхао, вијао, Мићо црквењак на пијацу носио, а поп новце чувао. — А шта ће њима двома добро? Ни кучета ни мачета! Док су живи, биће им доста, а послије — народно је и било.\nПоодавно је већ како поп не може да махне косом ни да закопа мотиком, али за то је он ипак увијек у послу. Он води бригу о цијелом селу. Час је у једној час у другој  њиви, сада у школи, послије у цркви. Имао је свуда посла, свуда је и стизао, и свуда је требала његова памет.\nКад је какав тежи случај у судници, одмах трчи по попа, и он то од часа намири, да је сваком право.\nКод куће је живио скромно и по старински. Попадија га љуби у руку кад пође у село или кад се врати кући. Сва им је послуга био Мићо црквењак, који се такође рачунао у нешто што припада цркви и селу, дакле попу.\nПоп је говорио врло често бесједе у цркви. Силне, свете и поучљиве ријечи, да те језа подиђе. Црква је служила сваки дан, а недјељом је била увијек дупком пуна. Прије, још давно, и кад је какав светачац па и петак, нагура се пуна црква жена, али поп један пут, послије службе у петак, стаде пред олтар па поче говорити, да је бог оставио недјељу и празнике за цркву, да се у остале дане човјек радећи моли богу, да се он за све моли, кад они морају радити, да је богомрско не радити у петак, јер је то само турски светац, и да ће он свакога избрисати из протокола крштених, који од сад не буде петком радио.\nИ вјерујте, људи, у нашем селу нема, као у другима, ама ни једне главе која светкује петак.\nА недјељом црква, рекох вам, пуна пунцата, па и половину порте притиснуо народ. А поп још кад хоће што важно да бесједи  поручи кмету да зовне још људе, којих ће се највише тицати бесједа. Ако је ко учинио што рђаво, а он га у цркви пред цијелим народом изобличи и позове на покајање. Није се никад десило да му се не послушају свете ријечи. Један пут уђе нека помама у људе да разграђују туђе градине и да упуштају стоку. Пуца врљика, а разбијених глава као бундева. Сваки дан све горе, и кмет већ био поручио Циганину да скује резу за затвор и предложио да се купи катанац, а поп једне надјеље стаде пред олтар па отпоче проповијед. Лијепо је, брате, говорио, чисто да се заплачеш. Кад на пошљетку сав поцрвење па поче да дршће, каже: »Шта је то, браћо, јесте ли ви хришћани? како је то зло ударило, да је горе него ли у Турској? Синоћ ме — вели — зову да читам молитву Арнаутовићу, кад ја тамо, а њему Срнинић прошцем сломио ребро, и то све око неке сипљиве кобиле. Па шта ћете ви у овом храму кад тако радите? Шта сам ја згријешио Богу, да ми не дате под моје старе дане живјети? Како ћу — вели — поћи на небо, гдје ће ме сјутра прексјутра свевишњи позвати, како му смијем стати пред лице - и дати рачуна о своме стаду? Или ви хоћете да ја затворим ово свето мјесто, да га не газите богопротивним ногама и да ме не црните све горе пред оцем небеским! Пошљедњи вам пут кажем и позивам да се оставите пасјалука и несрећне работе. Јеси чуо ти, Рајковићу, ти, Иванковићу, ти, Јоване Бојичићу, и  ти, Настасе Андрићу, ама зар ви мислите да ја не видим да сте и вас четворица у овом божјем дому? Прогнаћу вас, ако тако устјерате, старости ми, одавде и намјестићу Мића црквењака пред порту с врљиком, па да му пребије голијени, који се од вас усуди ступити ногом на ову свету земљу. Проклећу и вас и све инаџије и убојице оним путиром ондје, па онда живи ако можеш. Послушајте ме, пошљедњи вам пут кажем; вас сте четворица свему злу коловође. Јал’ се мирите, јал’ ћете од сад с богом ратовати!«\nДршћемо ми као прутови — није шала оне божје ријечи, а пријети клетвом. Осврће се народ и тражи очима њих четворицу, а они покуњили главе, погледају се испод очију и хоће већ да се љубе пред народом. А послије службе: цмок! Поздрављају се и они, који се прије не хтјеше ни погледати, и кмет истави колац, којим је био подупро врата од буваре. — Говори народ о поповим ријечима, а свакоме пуно срце и лако му, као да се окупао.\nТако је он дјеловао. Никад није престајао, никад се уморио. Богу се молио: »Боже, опрости ми гријехе и одржи ме здрава, докле си ми живота поклонио!» И бог га је заједно с пошом одарио здрављем. Али кад поша намири по нашем рачуну тако педесет и пет година, почне нешто удити, свако јутро повраћа, а послије неколико мјесеци и ноге јој почеше отјецати. Не може више ни хљеба да замијеси. »Хоће — вели — душа на нос да  ми искочи!«. Теретан јој сваки рад и све да јој је да лежи. Не тужи се истина никоме, али попу пао некакав терет на срце и црне му мисли долазе у главу да ће изгубити друга. Забринуо се силно и ноћу често устаје. Иде сам по дворишту а све прислушкује код капка. Али поши како која недјеља све горе. Мука истина гдјешто и попусти, али ноге затјечу све јаче, дохватило и горе снагу и често је хвата несвјестица. Све више изнемаже и једну ноћ лијепо да заковрне. Ударише некакви болови у крста и све се у клупче савија. Сједи поп крај постеље и не одмиче се. Шапће само молитве, а попадија слабо се разбира. Јечи само и моли се богу да је прими.\nШта да се ради?\nУ један пут попадија се дохвати за појас, па врисну и сва поцрвење. Поп се окамени.\n— Пошљи — вели она — брже по Иконију Маркову.\nПоп разбуди Мића, који у скок оде баба-Иконијиној кући, а сам се опет врати попадији.\nБолови наступају све на махове и све чешће, али кад попусте, она је при себи. Стидљиво погледа попа, а на лицу јој се види некаква страшљива спокојност. Онда болови наново учесташе. Дође и Иконија, и поша рече попу да изађе, а сама оста с Иконијом. Већ почиње да свиће први дан Духова. Сио поп на клупицу у авлији, турио сиједу главу у руке, па се не миче. Онда му у један пут сину нешто кроз главу. Скочи с клупице и као да се насмјехну, а у исти пар чу дреку малога  дјетета из собе. Он клече на траву и узе се молити богу.\nЈош није поштено ни свануло, а већ све село зна да се у попа нашло женско дијете. Весели људи и жене, изоблачили се и дошли цркви. Љубе попа у руку и честитају. А он се чисто подмладио. Благосиља све редом, а Мићу заповједио да све црквене чарапе, тканице и рубље изнесе у порту и разда сиромашноме народу. Велика је служба била тај дан, дивно је поп пјевао. А послије службе весеље на све стране.\nПуна и крчма, па све наздрављају попу и његовом дому. Нађе се и некакав шаљивчина који наздрави »црквеној попадији«, али Крста Замлата истеже шамаром и састави га са земљом, а увријеђени народ гракну: удри, посветила ти се! Све иде добро и сви се добру надају. Попадија се опоравља и - већ трећег дана предигла се у постељи, па срче млијеко из ћасе. Поп хода као и прије по селу, али је расијан и све се труди да сакрије радост. А кад је на само често му се развуку уста, гледа на ону страну, гдје мисли да му је жена и дијете, па понавља: »Слава теби, Господе!«\nАли једно вече, кад се врати из села, застаде он пошу у несвијести, а Иконија се сва ознојила купећи крпама крв испод кревета. Попу се одсјекоше ноге. Спопаде петрахиљ, намаче га на врат па стаде читати »молитву од кровотеченија«. — Све залуд! Она отвори још једном очи. Показа својом  жутом руком на дијете покрај себе, дохвати онда попову руку и пољуби је; прошапта: »Благослови ме... и опрости!« Послије јој се ваљада од бола развуче лице, трже се једном, и онда као да се осмјехну и као да отвори мало руку, кад јој Иконија тури у њу воштаницу.\nКад ашов извиси гомилу земље више попадије, махну поп руком на нас и ми одосмо његовој кући, а он оста сам на гробу. Сједили смо може бити једно по сахата. Мићо изнио ракије у бардаку, па служи винском чашом. Пију људи а жене отхукују и уздишу, а у чаши нестаје ракије. Шта је поп радио сам на гробу, то нико не зна. Тек послије једно по сахата врати се он, и истом ступи на авлиска врата, а дијете у соби запишта. Не поздрави се он ни с ким, већ поводећи се уђе у собу гдје је дијете било. Рече женама да изађу, а сам оста неко вријеме код дјетета. Чудно да дијете, чим осјети његову браду на својем образу, заћута и заспа. Гледао га је он дуго. Онда обриса очи и изађе у народ. Сви поустајаше.\n— Имао бих нешто да проговорим са старијим људима, — рече поп.\nЖене једна по једна њега у руку, па као гуске једна за другом на капију. И млађи свијет оде. Иконија сама оста у соби с дјететом.\n— Браћо! — рече поп — ви сви знате како ме је бог благословио и како сам му платио за моје знане и незнане гријехе.\nСви ћуте. Нико се не усуђује ни да сједне. И поп стоји, а бијела му брада час по заигра.\n— Ја — вели, — браћо, остах тако сам самохран са овијем црвом. Тако је божја воља, нека му је слава! Али дијете ваља и гледати. Шта ћу ја стар и нејак с њиме?\nОпет сви ћуте и уставили дах.\n— Птицама небеским дао је бог другу снагу и путе, а човјеку остаје памет и хришћанско срце.\nОпет ћутање, нико не зна како да почне, како да га тјеши, шта да му каже. — Поп издиже главу и погледа по свјема:\n— Је ли оно тешко селу?\n— Не дај боже! — гракнуше сељаци. — Не говори тако, ако бога знаш!\nАксентије Смиљанић истаче се напријед:\n— Ако је твоја воља, попо; и твој благослов, да му узмемо добру жену дадиљу, или да га дамо каквој бабињари да га прихрани, док не узмогне само јести.\nУ тај пар отворише се врата од куће и Иконија сва умазана од суза, изнесе дијете на рукама.\n— Ја — вели — не дам дјетета од себе, ако ћете ме сву исјећи. Мене је покојна заклела да га чувам и пазим.\n— Да узмемо Иконију — викнуше сељаци.\n— Добро! — рече поп. — Али дјетету треба сиса.\nСтаноје Глувић стидљиво изађе напријед:\n— Да простиш ти, попо, и ви, браћо, ви сви знате да се моја домаћица прије два мјесеца  побабила. Дајте мени дијете и Иконију, док је оно још за сисе! Пазићу га као своје!\n— Ако је с твојим благословом, попо, ја велим тако је добро, — рене кмет.\n— Нека је с божјим благословом!\nИконија се врати у собу.\n— Још нешто! — рече поп. — Смртан је човјек а незнан му је час смртни. Наш је гријех, ако умре поред нас живијех некрштена душа. Ја желим да крстимо дијете, прије него га дам из куће.\n— Да га крстимо! — рекоше сељаци.\n— Ко ће бити кум?\nМеђу сељацима наста жагор, али у брзо изађе Нинко Вилотић:\n— Ако сам ти прав, оче, да се окумимо! Тако народ, хвала му, мене изабра.\nПоп се три пут пољуби с њиме. Онда понијеше дијете у цркву, и она се напуни народа.\nТако се дијете крсти и надјенуше му име Марија.\nКад га опет вратише у кућу, Мићо изнесе по ново ракију. Прву чашу даде куму Нинку. Он узе чашу, скиде капу и устаде, а сељаци и нехотице сви поустајаше и поскидаше капе, Нинко отпоче:\n— Куме мој и оче, сретна да ти је Марија и наше кумство! да бог да свако добро и радост од ње да дочекаш; да те утјеши и подвори под твоју старост, да се дичиш и поносиш њоме, како се народ дичи и поноси  тобом, а све у здрављу и весељу за дуго и на много.\n— Амин да бог да! — одазваше се тихо сељаци.\nСви се обредише ракијом, па онда нешто прошапуташе међу собом и Нинко Вилотић први уђе у собу гдје је дијете било и тури му под главу дукат. За њим кмет, за кметом Аксентије Смиљанић а за њима сви остали по реду и старјешинству, и сваки дарива дијете. Кад се сви изредише, Иконија изброја два дуката у злату и четири и по у сребру и крајцарама; веза новце у мараму, па даде попу:\n— На остави; ово је Маријино!\nОнда је узе на руку и понесе је попу, да је пољуби, па с Глувићем оде његовој кући. Поздравише се и остали сељаци с попом па одоше, а он оста сам, као сухо дрво, и на срце му паде туга.\nДуго се опирао срцу, не хотећи »срдити бога«, али старост га је обрвала. Он паде лицем на кревет, гдје је јуче још покојница лежала и горко зарида. Сузе спирају црне мисли, налију препукло срце. Сломљен брод потоне и ништа се више не види. И само још што сан из поломљене парчади ствара нејасне слике.\nНаша школа била је у једној простој дашчари. У њој је била једна повелика соба за дјецу, једна мала за учитеља и једна кухина, у којој је и фамилијаз спавао. Главна соба,  управо школа, била је ниска, као и цијела кућа. Врата од ње гледала су у школску авлију, а с лијеве стране била су још једна мања, на која је учитељ улазио. У њој увијек удара на прашину и људски зној. Прозори су били хартијом подлијепљени. На зиду је висила једна стара дрвена икона светога Саве. Била је са свим почађила и испрепуцала, да се једва разазнавао светац. Само горе, гдје је глава, цакле се очи, и ма у који крај школе да станеш, увијек гледају у тебе. Озбиљне, црне, продиру ти у душу, и као да те нешто питају. Ја знам кад се деси да сам сам у школи, спопадне ме некакав страх и не смијем да се обазрем на ону страну. Све ми се чини проговориће нешто, и час прије гледам да загребем на поље.\nУчитељ је био један кројач, који је страдао, врло миран и вриједан човјек. Цио дан је у школи, а ноћу шије поповске капе и шаље у варош. Једва да је што више знао од онога што је дјеци говорио. Пјевао је у цркви, али гласа готово никаквог није имао. Поп га је често дотјеривао, али се за нашег доброг учитеља слабо шта лијепило. Тек он се трудио што је боље могао. Ни у што се у селу није пачао, свакоме је угађао, а попа се бојао. Управо се ни жив није чуо. Ми смо били њиме задовољни: какав је, такав је — наш је! Не бих га ја овдје ни помињао, да и он није имао удјела у Маријином отхрањивању. Видићете како!\nЛијепо пазе Мару у Глувићевој кући. Напредује дијете да ти је милина погледати. Жене се надмећу понудама и поклонима. Није јој била још ни година дана, а већ је имала чарапа, кошуља, убруса и других ствари пун ковчег.\nКад јој се навршила година и девет мјесеца, а поп, у договору са селом, дозида уз кућу још једну собу, и узе дијете с Иконијом себи. Њима двјема једну собу, а себи другу. Тако га ни жене не сметају, које су сваки час обилазиле Мару, водиле је својим кућама и доводиле опет попу.\nОна је расла у кући код оца до своје осме године. Једног вечера сједи поп, кум Нинко и Станоје Глувић у поповој авлији. Онда поче поп:\n— Чујеш, куме, и ти, брат-Станоје! Дијете, као што видите, расте хвала богу и напредује. Још мало па ће сама себи плести косе. Ја сам — вели — много мислио и лупао главу шта да радим јако с њоме. Дијете ваља да се по мало учи кућевном реду и послу. Шта ће\n— вели — научити у мојој кући, гдје нема ни преслице, а камо ли разбоја? А и Иконија је остарјела, да се једва држи на ногама. Шта ви — вели — мислите? Да се договоримо ми, па послије да запитамо и друге паметне људе; да видимо шта ће они рећи.\n— Ја велим да је опет дате мени у кућу,\n— рече Глувић.\n— Јок! — каже кум Нинко. — Код тебе је била скоро двије године, а код мене једном  у недјељи. Него дајте ви мени дијете у кућу. У мене је и задруга већа, а хвала богу паметна су ми и чељад, имаће се и код мене чему научити.\n— Хвала ти, куме! — рече поп. — Тако сам некако и сам мислио. Сјутра ћемо се разговорити и с народом, па у име божје нек иде дијете у твоју кућу, и нека почне наук!\nАли сјутра се промијени код цркве све. Истом поп исприча, и кметовима и старијим људима, сви присташе, и кум-Нинкова домаћица весела узела дијете за руку, а тек учитељ као из мртвих:\n— Молим вас, браћо, и ви, господин-попо, ако дозволите да рекнем и ја.\nЗачудише се људи:\n— Кажи, де!\n— Ја, велим, господин-попо, и ви, господо кметови и кумови, да није право да се дијете код толиког свог имања потуца по туђим кућама.\nПоп поцрвење кад чу ријеч имање, а кум Нинко разрогачи очи и скиде лулу с чибука:\n— Зар ти — вели, — дроњо, зовеш моју кућу туђом, и зар ће се ово дијете потуцати У мојој кући?\nУчитељ се уједе за језик.\n— Молим, молим, господар-Нинко и куме, и ви, господин-попо и остала господо! Ја велим, ако дозволите, да се дијете васпитава као варошка дјеца, јер ово, ви видите и тако, мислим, није рођено да копа и оре, а то би  било и срамота за оволико село; а вашој кући част и поштење! — ту учитељ скиде капу и поклони се кум-Нинку. — А ја мислим и кажем да се дијете васпитава!\n— Шта то? — рече Мојсило Прокић.\n— Мислим и кажем да се дијете даде у школу.\n— Какву школу? Ко је још видио да женско чељаде иде у школу?\n— Е, идите у варош, господар- и газда-Станоје, па ћете видјети. Тамо иду сва дјеца и мушка и женска, и тако је сад вријеме дошло, да ће и по селима почети, па је гриота да дијете задоцни. Него ја тако мислим и кажем да се дијете васпитава и никако друкчије!\nЗгледаше се сељаци.\n— Шта велиш, куме? — рече Нинко полу.\n— Нијесам — вели поп — никад на то мислио. Да видиш, није луда ова учитељева.\n— А како ће то ићи? — запита Аксентије Смиљанић учитеља.\n— Лијепо, кажем, дијете ће у школу код мене с другом дјецом научити читати и писати, па неће под своју старост молити другога да јој чита писма. А док она одрасте неће се писма тако ријетко писати као сада, него ће сваки човјек морати писати писма. А послије у школи се учи: земљопис, свештена историја, прва и друга знања...\n— Не би било рђаво! — рече кмет. — Шта велиш ти, оче, и ви, браћо?\n— Па да огледамо, а? — рече кум-Нинко.\nИ тако Мара оста код оца, а пође у школу.\nНа једно по године послије тога, напрасно се разбоље поп, заковрну од један пут, и већ му се чини да неће ни ноћи жив дочекати, па зове Нинка, Аксентија Смиљанића, Станоја Глувића и кмета.\n— Браћо — вели, — тако ми се све допада да ће скоро куцнути за ме час. Него сам вас зовнуо, да се договоримо за неке ствари.\nКум Нинко хоће да соколи попа, али му се језик завезао, и само гута пљувачку. И Аксентије са Станојем покуњио се, па се само примакоше постељи.\n— Прије свега, браћо, ево у овом су ковчегу овдје народни новци, а кључ је на трпези, под плаштаницом — зна Мићо! Унутра има хиљаду и сто и један дукат.\nОни се згледаше.\n— Из тога зидајте најприје школу, па цркву. Немојте брукати себе живе, ни мене мртва, ни градити шта му драго. Не почињите, док добро не смислите, и док не буде доста новаца, да не будете постидни пред свијетом. То вам је на аманет, па сад гледајте!\nХоће они штогод да проговоре, али се загрцнули, па само кашљуцају.\nПоћута поп и одмори се, па онда устежући се настави:\n— А моје дијете... остављам вама на аманет... Бог вам а душа вам!\nКум Нинко испружи врат, хракну мало па рече:\n— Гледаћемо га као своје!\nПоп настави:\n— Смртни смо људи, не примите за зло, браћо, ваља ми се добро с вама разговорити, јер се не враћа с пута на који полазим. Не дај боже смртна случаја, или какве задјевице, шта би оно сироче онда?... Него, браћо, ја бих вас молио, да јој за сваки случај одредимо мало имања од народног добра.\n— Куме — вели кум Нинко, — није малено твоје имање, а ево ћу и ја дати још...\nПоп нестрпљиво махну главом:\n— Станите, не разуместе ме! Немам ја својега имања, ни дај Боже! Све је ваше и онога храма. Много би њојзи било да јој одредите и ово, што ја до сад држах. Шта ће женском чељадету толико имање, а бог зна чија ће она бити, и у чије ће руке доћи! Тек велим толико да јој одредите, да се не рачуна баш сироче, и да би се имала чиме прихранити, да је не дај боже, ви који... Чекајте док свршим! Тако сам ја срачунао и смислио да јој одредимо, ако је ваша воља, ово парче земље, гдје је кућа, и њиву уз њу, забран са шарамповом и ливаду с виром. То нека је њено! Је л’ вам право?\n— Како ти наредиш!\n— У ковчегу има у једном рупцу завезано шест и по дуката, чиме сте је ви даривали, кад се родила. И то је њено!\n— Божје па њено!\n— Е, сад ми је — вели лакше умријети. Спаде ми неки терет са срца.\nАли кад поп скиде бригу с врата, и бољка умину. Пред ноћ истина паде у ватру, али она не држа дуго, и он тврдо заспа. Пробуди се у саму зору, и изиђе у авлију. Мара му поли да се умије, и старац, и ако ислабио, ипак сталним кораком пријеђе улицу и уђе у цркву.\nАли његова подјела имања оста. И народ и дан данас зове ону ливаду с виром Марин Вир, а забран са шарамповом Марин Шарампов. Ко не вјерује нека пита само кога из мог села.\nКад се навршише три године, и Мара сврши трећи разред, учитељ онда навали на попа и на друге људе, те је задржа још једну годину дана у школи «на приват». Тако она пође учити и четврти разред. Већ је зову сељаци да пише писма њиховим својтама, који су у војсци. И попа она одмјењује ондје гдје треба писати, извадити крштено писмо и таке ствари. А учитељ поред ње изгуби и оно мало научног нимбуса, јер Мара сврши све научне послове као и он. Већ се више не кају сељаци што су је дали у школу, а поп кад је погледа уздиже очи к небу, и кад год је ко хвали, а њему иду сузе као маломе дјетету. Са свим већ остарио, обневидио и постао забораван. Знам, кад год му приђем руци, да ме пита чији сам.\nТако смо ми рачунали, а и учитељ није имао ништа против тога, да је Мара већ свршила «васпитање», и да сада похита учити се кућевном послу. Већ је поп мислио да поведе ријеч о томе с народом, али  се опет деси нешто, што промијени наше рачуне.\nТе године дође у нашу окружну варош владика. Нећу вам причати шта се ту спрема, ни ону трку и урнебес од попова. Доста да знате, да је наш поп био најстарији у цијелом округу, те да му је по томе спадала нека особита почаст и задатак при поздрављању новога владике. Народ одлучи да попу за тај дан начини нове хаљине, и учитељ је читаве двије недјеље шио капу, и дотјеривао што је боље умио. Кад поп сједе у кола пред нашом црквом, причекаше га дванаест коњаника, што су из нашег села у народној војсци, и они отпратише попа у варош, а цијелим путем бацаше пушке и пјеваше. За попом, у другим колима, возио се кум Нинко и Глувић, за њима још многи народ. Веле, кад је наш поп дошао у варош, да су лупала звона и пуцале прангије, јер коњаник, што је стајао на раскршћу, кад угледа попа у оној помпи, помисли да је владика, па ободе коња на муштулук.\nБило како му драго, владика дође, и наш поп осоколи туна. Владика одмах чинио ручак. Било је пуно свијета, а наш поп, веле, сједио у зачељу. Ко ће с нама! Послије ручка, веле, разиђе се свијет мало по мало, само осташе попови код владике.\nОнда владика поче једног по једног питати како се зове, одакле је, каква му је нурија итд., па пита и нашег попа. Каже он све како је, и хвали се нама — хвала му! — као  својом дјецом. Онда, веле, рече свети владика: — Ти си, оче, од најстаријих овдје; а, бога ти, колико ти је година?\n— Ја — вели поп — и народ рачунамо да ми је тако седамдесет.\n— Лијепа старост! — рече владика. — Да бог да још дуго да поживиш! — А бога ти, оче — не прими за зло, — гдје си ти школе учио?\n— Ја сам се — вели поп — учио у мога оца, који је поповао у стара времена, па кад га убише Турци, ја остах сироче и побјегох у ово село, гдје ме послије власт запопи.\n— А онако нијеси, да речеш, каквијех школа учио?\n— Нијесам никаквијех.\n— А знаш ли правило службе како ваља и «обредословије»?\n— Ја, оче владико, што рекао неки стари поп Стоко: кога сам крстио није се потурчио, кога сам вјенчао није се раставио, а кога сам опојао није се повампирио.\nПоп Митар повуче нашег попа за мантију. Владика се слатко насмија.\n— Лијепо, оче! — веле да је рекао. — Хвала ти! Таки мени и требају!\nКад послије пођоше, а поп Митар скочи на нашег попа:\n— Како ти да говориш онако пред његовим преосвештенством?!\n— Да како ћу? — рече наш поп. — Онако је све у длаку! Још сам заборавио да му кажем да сам и једног турчина покрстио  и ено га, сви га знате, ваљан хришћанин и један по један газда у селу.\nАли владици збиља омилио наш поп, јер прве недјеље послије тога, истом поп подијели нафору, а једне каруце рррр! па стадоше пред цркву. Скочи један што сједи с кочијашем, па попа у руку:\n— Хајдете -— вели, — поздравио вас господин владика, да идете на ручак.\nСједе поп у кола, па још и Мару узе са собом. Гигају се, брате, она кола, рекао би човјек: сад ће испасти, а коњи као хале! Скида народ капе куда поп прође, а свакоме пуно срце. Није шала, наш поп! Али и јесте човјек! Та приличи му да је сам владика!\nКад је поп стигао у варош, прича Јанко Радуловић, код кога ми купујемо со, и што му је кућа до владичина двора, да је владика изишао до врата, и помогао попу да сиђе с кола, па му није дао ни руке, него се с њиме, вели, у лице пољубио.\nМара одмах потрча па владику у руку, а он њу у чело.\n— Твоја? — пита владика. .\n— Божја, па моја! — рече поп.\n— Да је жива и здрава! — рече владика, милујући дијете.\nСједоше они за ручак. Посадише Мару до попа, па јој висе ножице низ столицу, а сам свети отац намјешта је. Онда уђе један стар човјек и унесе чинију с јелом, а Мара скочи па њега у руку. Чича сав поцрвење.\nКад чича изађе, а владика помилова Мару па рече:\n— Овога чику, ћери, не мораш љубити у руку. То је мој кухар!\n— Нека, оче владико, — рече поп. — Стар је човјек! Тако сам ја њу учио.\n— Од тебе се, оче — рече владика, — има и матор човјек чему да научи. — А како ти се зове мала?\n— Мара. -\n— Да је благословена;\nПослије ручка много се што шта владика с попом разговарао. Звао га да га узме у конзисторију, али поп вели да не може никако оставити села, «а због мене једног, вели, не вриједи да премјешташ конзисторије у село!»\nВладика се добродушно и лако насмија.\nИ с Маром је много што шта говорио.\n— Који је оно светац? — рече он њој, па показа прстом на једну икону на зиду.\n— Цар Лазар! — рече Мара.\n— Гле! А од куд ти знаш?\n— Прочитала сам оно доље.\n— Зар ти умијеш читати?\n— Умијем.\nВладика донесе једну књигу, па је даде Мари да чита. Она отвори у сриједи. Намргоди њене очице, па поче гласно и монотоно, како сва дјеца читају:\n«Маче војску старац Југ-Богдане, у Богдана силна војска била...»\n— Стани! — рече владика. — Ко је то Југ Богдан?\n— Није, он жив, — рече Мара. — Он је погинуо на Косову.\n— А шта је то Косово?\n— Косово је поље гдје су Срби изгубили царство, и гдје је погинуо српски цар Лазар.\nТу њене очице по ново потражише слику Лазареву.\n— Лијепо, сине, врло лијепо! — рече владика. Узми ту књигу па читај код куће!\n— На поклон? — рече Мара изненађена.\n— На поклон!\nБјеше то једна велика пјесмарица сва у злато увезана.\nПоп нагнуо главу, а од милина све му сузе капљу у тањир.\nПослије је владика питао шта је учила, и кад она одговори да свршује четврти разред, запита он попа:\n— Па шта мислиш сада с њоме?\n— Мислим, оче владико, да је дам у кумову кућу, да се дијете учи раду.\n— Штета би — вели владика — била отргнути дијете од школе. Ово је — вели — глава, каквих мало има. Није се она родила да бере кудјељу. Него ти њу дај даље у школу!\n— Не чу ти, оче владико, свршила је?\n— Знам! свршила у селу, а сад је дај даље у варош, у Биоград.\nПопа штрецну, као да га неко ножем удари.\n— Зар да се одвојим од својега дјетета? — А брада му задрхта.\n— Е — вели владика, — ти си своме дјетету највише добру рад. Па ја велим не треба да стајеш њеној срећи на пут.\n— Не дао бог! — рече поп грцајући. — Па шта да радим? Научи ме!\n— Пошљи је у Биоград на науке.\n— А колико то траје?\n— Четири године!\nПоп преблиједје као крпа и разрогачи очи; — Шта се то по богу толико учи?\n— Науке, — рече владика.\n— А шта ће то њој?\n— Како шта ће, оче? Друкчији је данас свијет, него што је био за твоје младости, а још ће друкчији бити кад она ступи на снагу. Кад сврши школе, може, ако ће, бити и учитељ. А послије, у вароши друга срећа чека дијете.\nПоп заћута и даде се у мисли. И владика ћути. Тако то траја неко вријеме, онда рече поп:\n— Треба ли ту штогод трошити?\n— Једно пет шест дуката мјесечно.\nПопу чисто одлакну:\n— Нема од тога ништа, оче владико! Гдје су толики новци?\n— Па ти — вели — имаш имања, како су ми причали, на хиљаду дуката.\nПоп се забечи:\n— Каквих хиљаду дуката, каква имања? Немам ја ништа. Њој је истина народ нешто одредио, али не вриједи све ни сто дуката. Нема ту ништа од школе!\nВладика се мало искашља.\n— Ласно је — вели — за новце, тек ако ти пристајеш. Све ћемо то лијепо намјестити. Имам и ја неку цркавицу, коју сам за школу одредио, а — вели — не знам боље прилике од ове.\n— Оче владико, старија је твоја и паметнија од моје. Само још да видим шта ће село рећи.\nА у селу ко смије рећи што против владичине воље и ријечи? Нијесу се дуго препирали. Сељаци се шћућурише, само их срце боли, али што мора бити, мора!\nИ послије мјесец дана већ се опрема дијете за пут.\nСилне се припреме чине.\nДан пред полазак мутљају се жене из цијелога села по поповој кући. Ту је камара сирчева, колача од пекмеза и тијеста, лепиња и погача, лонаца с кајмаком, живих и пржених пилића, пастрме и толико «заире», да би Војин четовођа рахат цијелу чету њоме нахранио. Мићо донио скоро из вароши шарен нов ковчег и у њега трпа Иконија силне чарапе, кошуље и убрусе.\nЖене посједају на клупу под орах, милују Мару и плачу, а она уплашено иде из крила у крило. Не плаче, већ замишљеним очицама гледа у шта му драго. Чупка ресе на кошуљи и не говори ништа. Ништа не једе и не пије. Чисто дијете дошло ван себе; некаква му ватра подишла обрашчиће, и кад што проговори, то је као у некаквом заносу.\n— Да бог да да ово све на добро изађе! — рече баба Стевана.\nКад се већ смрче, разиђоше се жене и људи кућама, а оставише попа сама. Није ни он готово ништа вечерао, а ту ноћ узе Мару себи у постељу. Иконија се не може од ње да растане, и кад је мислила да је Мара с попом заспала, изнесе свој губер и простре га пред врата попове собе, па леже.\nКад сан, који не може растјерати никаква брига дјетињег доба, савлада немирну душу Марину; кад црне трепавице падоше на запурене обрашчиће а груди се почеше равномјерно дизати, исправи се поп у постељи. Собу је освјетљивало кандило, које је горјело пред школом. Да је у тај пар Иконија провирила, би помислила да гледа светитељске слике. Наднијело се увело старчево лице на пун живота лик дјететов, а с бијеле браде цури кап по кап и чисто се запуши на њеним обрашчићима. И таман се поп наже да је пољуби, а дијете у сну махну руком, окрете се на другу страну и настави спавање. Дубоко поп уздахну и завали се у постељу.\nДавно је пала роса, већ се и исток румени, а поп још не заспа. И кад чу гдје пред његову кућу сташе кола, устаде и изађе на поље.\nПред кућом, кум Нинко попушта штрањге коњима, који се пуше у свјежем јесењем јутру. Кочијаш се испео на кола, па ногом потурује сијено под сједишта. Поп изађе на  капију, у селу је још све било мирно; само гдје-гдје што шкрипне ђерам или лупне капак од прозора. Кокоши ваде главу испод крила, али још не скачу са сједала.\n— Добро јутро, куме, и благослови! — рече кум Нинко кад угледа попа. И кочијаш се исправи у колима и скиде капу.\nПоп га отпоздрави:\n— Добро си поранио, куме!\n— Шта ћу? — рече кум Нинко. Пробудих се раније, па кад не могах заспати, а ја викнух дијете да хвата.\n— Ходи у кућу! — рече поп. — Мара још спава, а Иконија нам може испећи каву.\nНе рекох вам да је такав договор да кум Нинко вози Мару у Биоград и понесе владичино писмо куд треба. Поп не може од цркве а и од старости. А гдје би њега старца пустио народ на пут, и како би њему било да остави дијете у Биограду, па да се сам врати? Бог зна би ли он то могао икако и поднијети?\nТу они говорише које о чем, а највише о путу и о Мари. Много поп савјетује и моли кум-Нинка да пази на ово и на оно и да добро упамти све, па да му послије прича кад се врати. Тако они бригају бригу, док Мара спава тврдим сном. Већ се заблиста од истока. Стадоше још двоја кола пред попову кућу. Дођоше жене и људи из сусједства, а и који су даље сједили. Још једно по сахата а авлија бјеше пуна људи, а пред кућом више од десетора кола, а Мара — још спава.\nКум Нинко погледа у сунце које се помоли.\n— Осваја дан — рече, — ја велим у име бога и с твојим благословом, куме, да се крећемо.\nИконија с црвеним очима утаче се:\n— Спава још дијете!\nТо бјеше препона. Ко може стегнути срце, па сада пробудити дијете?\nАли кад прође једно четврт сахата, и кад се с пласта поче пушити а са траве роса дизати, уста поп па пође у кућу. Сви умукоше, нико ни ухом да макне, поп уђе у собу.\nДуго гледа мирну и безбрижну савјест како спава. Стаде под икону и помоли се богу, па одважно приђе кревету. Метну дјетету руку на чело:\n— Маро, сине, устани!\nДијете протрља очи и отвори их. Дубоко уздахну, па гледа великим безазленим црним очима у попа.\n— Како сам лијепо сањала, бабо!\n— А шта си сањала, ћери?\n— Сањала сам ко ја у некој великој вароши, па ко неке велике, велике куће; па ко ја се возим на златним колима; па се све љуљају као владичина!\n— Па сад ћеш, ћери, у име бога у Биоград, — рече поп и силом развуче уста. — Тамо ћеш свега видјети.\n— Биоград!? — рече дијете и промијени се у лицу, а срце му залупа.\n— Устани!... Сви те чекамо... — рече поп па побјеже из собе.\nПослије је ушла Иконија с другим женама и кроз једно четврт сахата изведоше плачући дијете, које се и само купало у сузама.\n— А шта балите ви, жене, и цвијелите дијете? Ви ништа друго и не знате! — рече Аксентије Смиљанић, и обриса рукавом сузу.\nМићо изнесе Марин ковчег и тури га у сијено под предње сједиште. Поп пољуби Мару:\n— Пођи с богом, Маро! Нека ти је он у помоћи!\nОнда сви редом почеше љубити дијете и најзад је Нинко понесе, као да су јој двије године. Рече јој да се прекрсти, па је метну у кола горе. Онда се и сам прекрсти, па се посади поред ње и пришапта јој:\n— Пољуби бабу још један пут и кажи: благослови ме!\nОна се наже из кола попу, и пружи руку:\n— Благослови ме, бабо! — па наслони усне на увелу попову руку.\nЖене покрише очи, људи чепркају палицом по прашини и гледају на другу страну у плот.\nНаста тишина.\nПоп метну обје руке на Марину главу и узе шапутати.\nА кад он диже и исправи главу, Нинко викну кочијашу:\n— Ошини!\nКоњи пођоше. Поп пристаде уз кола и загрли се у ходу с кум-Нинком, па рече:\n— Чувај ми, дијете, тако ти живога и самосазданог створитеља!\nНинко потхвати дијете руком испод мишке и привуче га к себи, а коњи почеше касати. Мара се окрете оцу, и престрављено викну: «Нећу у Биоград! нећу!« Али слаб јој бјеше гласић. Не чу то ни поп, ни кум Нинко, ни кочијаш.\nКоњи све крупније касају и она наслони главу на Нинкове прси, па неутјешно и силно зајеца.\nЈош мало се - види кроз облак од прашине како се кола крећу.\nВећ окретоше Зебићевим шором, а поп и за њим сав народ не миче се с мјеста и не одваја очију. Кад већ кола замакоше, поп обриса очи и погледа по народу. Махну слабо главом, као да рекне »с богом« и пријеђе преко пута. Отвори црквена врата, и ничице паде пред олтар, а челом дохвати земљу. Лежао је тако може бити четврт сахата, а кад се диже и окрете, угледа пуну цркву народа.\nКад се Нинко послије недјељу дана врати из Биограда, није могао наодговарати свијету. Причао је много чуда, што је видео у Биограду, да му једва вјеровасмо. За Мару вели да је најприје с писмом владичиним ишао у једну школу, и предао га школском старјешини. Овај, вели, кад прочита писмо, отишао је с њиме и с Маром кући неког професора Вучетића, и ту је Мару предао. Причао је како у тој кући има много које шта, да ни десето не знаш чему је и за што је, и како се човјек може ласно обрукати ако добро не пази. Тако он, вели, и не гледа  већ пљуцка поред себе. Кад случајно обрне очи, а на патосу стоји једна велика пјесковница, за мал’, вели, што није у њу пљунуо. Послије, каже, све код тог професора, нудили му да наспе чорбу себи у тањир, али он, вели, казао: «нека, хвала, могу ја и из чиније», те није хтио прљати тањира. — Знали смо ми већ у напријед да нас он неће осрамотити!\nПоп га је час по прекидао: «А Мара?» или: «А она шта каже?» а Нинко намјешта што боље умије. Каже да је весела као птица, и да је људи, код којих је, пазе, да не може боље бити: «Не слази» вели «с крила». Да бог да! Само што нешто сметено прича како се растао с њоме: «Није» вели «ни плакала!» Гдје ће то бити да дијете не плаче?\nШто да вам причам како нам је било без ње, што да вам описујем како је сиромах поп чисто занесен и често хоће ово, а ради оно, мисли једно а говори друго. Што да вам приповиједам како смо били као убијени и како је кум Нинко сав поцрвенио, кад послије десет дана доби поп писмо од Маре, у коме прича: како јој је самој, како је хтјела да се ухвати за кум-Нинкова кола кад се он враћао, како се све крије од госпође за дрва и у шупу, па плаче сама и како, каже, хоће да умре. Не треба ни око тога да се задржавам како је поп на врат на нос спремио кола за Биоград и с тим писмом отрчао владици. — Све то само би  развлачило приповијетку и све то само би онај разумио, који је своје рођено морао послати у туђину, или који је сам у својој младости морамо оставити свој завичај. А ко је то све преко главе претурио, тај зна како најзад и туга малакше; легну њени таласи по срцу и уморну површину дотиче само још писмо од милога, као ластино крило мирно огледало воде.\nДан за даном, недјеља за недјељом, па и мјесеци клизе неосјетно. Што прође изгледа да је мало час било, само у будућности види вјечност срце које чека. Кад је пошљедњи мјесец школске године, не може човјек жив да дочека. Али нема више туге. Разведрила су се лица и некаква неспокојна радост ожарила и увело попово лице. Ударише врућине. Иконија већ кречи попову кућу и спрема се дочек за Мару. Једног дана и кум Нинко сједе на кола па у име бога оде у Биоград, а весео народ само једно поручује: «Похитај! не задржавај се!»\nМарина соба као рај. Прозори закићени липовим гранама, под гредице подвучени струкови босиљка. На пећи свакојака цвијећа; нова шареница прострта по постељи. И само се још нестрпљиво ишчекиваше мио владалац, који и не сањаше о својој моћи над нашим срцима.\nБоже! кад она дође!\nПоп ван себе од радости. Иконија да се угуши од суза, па не пушта дијете из руку. Жена пуна кућа, па се само вајкају: «Леле мене! како је дијете ислабило!»\n— А да, весела друго, гладно и жедно у туђем свијету! — Па гурај дјетету колаче и друге понуде у руке и у уста.\nА на њој слаба промјена. Само што је мало порасла и што је бљеђа дошла у лицу, те јој црне очи чисто још црње и још се силније цакле.\nА она не зна шта да ради. Препуно јој срце, па не може нигдје да се скраси. Сједне на креветац, држи колач у руци и гига ногама. Онда скочи, трчи у кухину и тјера Иконију да јој прича које шта. Послије трчи по авлији, ваби кокоши, гледа како Мићо изгрће жар из пећи за хљеб, или како сусјед Ђерић прави страшило за птице. Па онда хајд’ Нинковој или Глувићевој кући. А они као да им је владика дошао: завирују је са свих страна и већ не могу да је се сити нагледају.\nТако она весели попа и село. Ишла је с попом и владици. Била у школи. Па послије је опет с дјевојчицама на игри или на раду. Све се боље уобљавају обрашчићи, и све црвенији долазе, док већ не измаче мјесец јул, и док кум Нинко не запреже коње, да води душу села из села.\nКад по други пут оде, пође све по старом. На ново је требало чекати годину дана, и кад се она наврши, закла нас лијепо једно писмо, у коме вели: »Слатки бабо! Хоће срце да ми пукне, што ти не могу доћи. Причао ти је владика да ме је премјестио у један пансионат, гдје се говори само француски.  Цијеле године ишла сам у школу, а сад ме ни о распусту неће да пусте кући. Веле: морам учити француски, да стигнем друге итд.» Можете мислити како нам је било! Али шта ћемо? Попу не смијеш ни поменути да устане око владике, не би ли је он како истргнуо од туд и добавио нама, ма на недјељу дана. То би њега сиромаха само још јаче цвијељало, јер он је зацијело и сам већ с владиком о томе говорио. Покуњисмо се, па ћутасмо.\nПретурисмо још годину-дана преко главе. Кад је требало да дође, поп доби писмо да ове године о распусту иде госпођа, код које је Мара, у Беч, па хоће и њу да поведе. Владичина је воља да дијете, прије него се са свим врати кући, види што више свијета и научи се чему се год деси прилика. Попу је казао: »Стрпи се, оче, још годину дана! Нека дијете прође свијета. А послије, кад ти дође, нећеш се више од ње одвајати!» Тако опет наступи вјечност, послије које ће зар и нама гранути сунце.\nМеђу тијем мијења се што шта у селу — вријеме чини своје! Наш стари учитељ остави нас — оде сиромах на пут, на који се иде затворенијих очију. Бог да му душу прости! Жао нам га је било. Вио је сиромах некако прирастао за село. Лијепо смо га сахранили. Послије распустисмо дјецу а школу затворисмо.\nСад смо се сви надали да ће нам Мара доћи за учитеља. Већ је поп с неколико старијих људи ишао због тога и владици, и он  им у тврдо обећао. Сиромах покојни учитељ, чисто нам је... баш се човјек гријеши!... хтједох рећи: чисто нам је — боже прости — стајао на путу.\nДа видите јесмо ли дочекали чему смо се надали!\nБјеше недјеља послије подне. Народ се искупио код записа. Изнијели један сто из суднице, поред њега дугачка клупа и неколико троногих столица. Засјели старији људи и поп, па разговарају о овом и оном, а младеж се игра и весели.\nА друмом за наше село иду једна кола и у њима један господин човјек. Чудан мало на поглед. На глави му широк сламњи шешир с црвеном траком. Испод шешира смеђа коса пада на чело. Густе обрве готово се састају а међ’ њима једна дубока бора, која се ни онда не изједначи, кад господин човјек затури шешир и рупцем брише зној с чела. Мора бити да се с њом родио. Чудно она оскаче на младом лицу, у сред кога сједи мало кукаст нос, а под њиме малени густи брчићи, које је он на обје стране рашчешљао, те су на крајевима растресени и шири него под самим ноздрвама. Доња му је усна мало висила, а горња је мало издигнута, те се виде бијели као снијег зуби, мало искривљени као плот који је посрнуо. Лице му је поблиједо ал’ не мршаво, а велике смеђе очи до пола  затворене, жмире и увијек гледају на страну. Има му двадесет и двије до и три године.\nНишта не говори с кочијашем. Пуши цигару иза цигаре. Гледа само око себе и као да није весео. А са оне боре на челу не може човјек ни знати како му је, јер увијек изгледа мргодан и зловољан.\nИде он у наше село и ено га гдје уђе. Хајд’, хајд’, па право у народ. Уставише се кола. Гледамо ми ко ће то бити.\nГосподин човјек неспретно скочи с кола, па тромо, и као да је бог зна како уморан, приђе столу, гдје је и поп сједио. Не назва бога, само мало климну главом.\n— Је ли овдје кмет?\nМи помислисмо да је нов ћата, па поустајасмо. Кмет скочи:\n— Ја сам, господине!\nГосподин човјек извади готову цигару, па тури у уста и наокришке, а све гледајући кмета, приђе столу; заврати шешир, наже се према попу и пружи руку.\n— Жив био, сине! — рече поп.\nАл’ господин дохвати кутију са жигицама која је пред попом стајала и брзо трже руку назад. Исправи се, па са стране баци поглед на попа, још већма зачкиљи, а бора на челу као да још дубља дође.\nОнда се опет лијевим раменом окрете кмету:\n— Гдје је овдје школа?\n— Ту је, господине, одмах до цркве.\n— Води ме! — рече господин човјек.\n— Затворена је!\n— А ти је отвори! Ја сам наименован за учитеља у овом селу.\nГле!... Нов учитељ!... Како то?\nПоп се исправи па га стаде гледати. И ми се ослободисмо. Посједасмо опет, правећи и њему мјеста, ал’ он не хтједе сјести већ опет вели кмету:.\n— Дела брже! уморан сам. Отвори школу и пошљи ми фамилијаза.\n— Сједи, човјече! — рече ослобођен кмет. Није сабља за вратом.\nУчитељ се насмија, ал’ само лијевим крајем уста, и лијево око са свијем му се затвори, а онијем другијем погледа кмета најприје у опанке, па онда у капу.\n— Нећу — веди, — хајде ме води!\n— Ама сједи, да пијеш штогод! — рече кмет.\n— Нећу ништа — рече он оштро, а врх оне боре показаше се још двије преко ње, — води ме!\nКмет оде с њиме.\n— Какво је ово чудо? — рече Остоја Пурешевић. Јал’ је нешто превећ мудро, јал’ је са свијем лудо!\nСељаци слегоше раменима и, сами не знајући за што, дадоше се у некакву тамну слутњу.\nДругога дана изашао учитељ у механу. Сједне сам,- намргоди се па ћути. Поручи што год да једе, па опет у школу. Дјеце није било,  јер је већ био јул мјесец, па због оно неколико дана до распуста, не хтјесмо сазивати дјеце.\nПопа се клони, да је чудо. Већ је недјељу дана, а с њиме није још ни ријечи проговорио. Кад би у недјељу, а поп га чека да држи пијевницу. Јес’, ал’ учитеља нема! Послије службе дигне се поп, да види да учитељ није што болестан. Кад уђе у собу, а он лежи на кревету, који је начињен од кухинских врата, под која је подметнуто на четири краја по пет-шест цигаља. На ногама му панталоне, а горе само кошуља. Босогоног лежи и чита некакву купусару.\n— Помози бог! — рече поп.\nУчитељ занесе објема ногама као рукуницама, па их спусти низ кревет. Тури кажипут у књигу, па је метну у крило. Поклони се мало пут попа, па оста сједећи на кревету.\n— А камо се ти, учитељу? — рече поп.\n— Ево ме!\n— Знам! а камо се у цркву да пјеваш?\n— Нијесам пијан да пјевам!\nПоп устукну један корак, наже се напријед, па зачкиљи и гледа у учитеља.\n— Што ме гледаш?\n— Ништа! — вели поп. — У цркви се пјесмом слави име божје.\n— Па кад ти се слави, а ти га слави! А мене немој дирати! Видиш да радим!\nПа опет се извали на кревет и отвори књигу.\nПоп се прекрсти, па натрашке изађе из собе.\nОдатле оде полако кући. Сељацима не рече ништа. Сам се даде у неке мисли.\nОд то доба он учитеља никад више ни за шта не запита, нити је с њиме долазио у додир. И учитељ чим види попа, а он погне главу, намргоди се још јаче, игра се прутићем и пролази као мимо турско гробље.\nКо зна за што он тако чини? Ко зна шта је поп о њему мислио?\nИ тако се учитељ осами. У прсте бих вам могао казати сваку његову ријеч, тако је мало говорио. Кад видје да му и оно мало, што овда онда проговори, нико не разумије, а он се дусне, окрене главу на другу страну и мргодан оде.\nЈедан пут иде он полако поред ковачнице. Ковач је нешто теретно радио, сав мокар од зноја, залијепила му се кошуља за широка леђа, а он стао на врата од ковачнице па духа. На спрам тих врата друга су, те тако се игра вјетар кроз ковачницу, и хлади знојава ковача.\nКад учитељ дође на поред њега, а он се окрете:\n— А што си ти, море, стао ту?\n— Што сам уморан, — рече ковач.\n— Знам; а што си стао на промаху?\n— А?\n— Што си; велим, стао ту, да те тако знојава бије вјетар?\n— ’Вако ја кад се ознојим! Станем на вјетар, па чисто забрекнем. Па кад послије  опет узмем чекић, чини ми се да у њему нема пет драма, а леђа ми чисто шкрипе.\nУчитељ се насмија. Онако: једним крајем уста и једним оком. Погледа ковача још један пут, не рече му ништа. Само се зави у струку и оде даље.\nДруги пут Павао Ђерић води волове с празним колима. Стока се нешто узарумила, па неће с мјеста, а Павао се наљутио, поцрвенио у лицу као паприка, виче на волове и дере ајдамаком куд стигне.\nА ек учитељ пред њега као какав капетан:\n— А што — вели — бијеш ту марву?\n— Ја шта ћу, кад неће да иде?\n— А што је не храниш добро, па би ишла?\nПавао исколачи очи:\n— Зар не видиш да је сваки као пуце, апостола му његова? Па да га не бијем! — Па опет: пљус!\n— Гори си од те марве! — рече учитељ.\nПавао се испријечи:\n— Немојде ми пристајати на муку, кажем ти, већ гледај свога посла! Знам ја тебе добро који си ти!\nУчитељ зачкиљи очима:\n— А који сам ја?\n— Чивутин, — Рече Павао. — Ја те не видјех ни да се крстиш, ни да клањаш. Не знам само чивутскога закона.\nТу он још љуће одадре дешњака. Волови у један пут потрчаше. Павао се дохвати за  стражњу осовину и сједе на њу, па поиздалека окренув се учитељу викну: — Упамтиде ти, учитељу, коме си казао да је марва!\nСељаци су видјели истина да је овај учитељ са свијем нешто друго од пређашњег, и мислили смо сви да је он учеван човјек, али га нијесмо марили. Нарочито га је то црнило, што га поп ама ни у уста не узима.\nНико се није с њим дружио, осим једног Јеротија Ковачевића, који га је заклањао и бранио. Тај је Јеротије чак и ишао њему. Шта су њих двојица говорили, то се не зна. Један пут довуче Јеротије американски плуг и стаде се хвалити како га је учитељ научио. Ал’ кад га забоде у неку крчевину, а плуг пуче на двије поле, као да је од леда. Псује Јеротије што му на уста дође и кад се он даде да га учи које ко, ко није ни орао ни копао. Тако и он остави учитеља себи сама и његовој глави.\nОд то доба учитељ поста још већа ћуталица и још осамљенији. Једно вече писао је неком своме другу: «...Бош посла! У народу се не може ништа учинити. Заузимајући се за њега, пишући и говорећи, упропастио сам своју каријеру и спао на то да будем учитељ!... Овдје су сви моји покушаји јалово испали. Народ је глуп и затуцан! Имају једног попенду, који је још с два три капиталиста притиснуо пола села, а све благочастивим намјештањем. Он с овим капиталистима експлоатише сељака — подржава га све јаче у глупости — а сам ништа не  ради!... Хоћу да пресвиснем, гледајући ову неправду!...»\nВећ се приближаваше Петров дан. Сваки дан ишчекивасмо Марину поруку за кола. Али дође и Петров дан, а писма од ње нема. Једно вече, трећи дан по Петрову дне, враћају се људи с рада, па стоје пред судницом и говоре нешто о пушницама. Ја сам био с Радојем Николићем у лову, и кад се вратисмо, умијешасмо се и ми у народ. Већ се хвата мрак. У даљини опазисмо нека кола. Кмет погледа на ону страну, зачкиљи очима и труди се да позна ко је. У један пут пљесну рукама:\n— Мара!\n— Мара! — гракнусмо ми, а ћата, што боље може, попу на муштулук.\nРадоје опали из двоцијевке. Поп гологлав потрча пред кола, која се уставише, раширио руке и рида, а вјетрић му се игра бијелом брадом и с оно мало длака на глави.\nМара бјеше сама у зачељу. Брзо устаде. Лијевом руком покупи хаљину, десном смаче шешир с главе, дохвати се за лотре и лако скочи на земљу.\nПоп је ухвати убјема рукама за главу па је љуби у чело, а нама иду сузе. Поздравља се она с нама — каква је, једва да је познаш! А кад коме од нас момака пружи руку, а он сав поцрвени. Искупи се доста свијета, па је као младу одведосмо поповој  кући. Поп од радости ни говори ни ромори, само брише очи и тек постарији људи што је по штогод припитају, а млађима се чисто везао језик. Није шала, као каква госпођа! Па какве су јој оне хаљине, па како иде!...\nСутра дан устала она, стала на врата па гледа. Поп је већ давно био у градини, и сваки час се враћа, да види је ли Мара устала. Пред зору је била лака киша. Земља бјеше свуда влажна, а са дуда спрам врата још нијесу испариле кишне капљице, па га обасјало јутрење сунце, те се цакли као полелеј у варошкој цркви. На букви кликће дјетлић, а са ораха му се одзива жуња. Сунце блиста, а облаци се разилазе.\nМара стала на врата, па гледа неким широким погледом. Дубок јој је дах, а чудно јој нешто у грудима. .\n— А што си ми се замислила, голубице? — рече Иконија.\nМара још дубље повуче пару:\n— Ништа! — рече, а поглед јој упрт у даљину. .— Како је све дивно, пуно живота, како је свјеж ваздух!\nИконија јој завири у очи па онда погледа на страну, куда Марине очи бјеху управљене:\n— Дуд? рече она.\n— Шта?\n— Гледаш у дуд?\nМара се слабо насмјехну:\n— У дуд и свуда! Па замишљено настави: — Чисто сам гладна овога ваздуха.\n— Е, печем ја каву за тебе, — рече Иконија. — Знам ја, ти си се поварошанчила. Волиш ти бијелу каву!\nУ то дође и поп из градине. Његово светитељско лице бјеше опет узело земаљски облик, јер га радост бјеше обасјала: уста су му непрестано развучена, а на бијелим трепавицама час по виси капљица, којом душа роси, кад јој се мркне и кад свањује.\nА кроз летве од чардака у суседној авлији цакли се једно око. Тај је чардак Ненада Ћерића, а у њега је син Павао, момак за женидбу. Онај исти, коме учитељ рече да је марва.\nСједе поп с Маром за сто под орахом. Иконија донесе бијелу каву.\nПоп не скида с ње очију.\n— Шта си радила, сине, од кад си устала?\nМара узви обрвице. Уморно крене очима око себе, па кад их упре у попа, њему је као да га полијева неким животворним балсамом.\n— Гледала сам природу, — рече она безазлено.\nПоп протури прсте једне руке кроз прсте друге руке, испружи оба кажипута и састави им врхове, па тако склопљене руке положи на сто. Заврати се мало на клупицу, а главу нешто искриви на десну страну и погледа у небо.\n— Природу! — рече он замишљено. — Да! тој сам се мисли и сам поклонио! Велика је то књига! Ко њу чита, тај се ближи богу!\nДа, али поп не зна од колико се руку може читати та књига.\nДани измичу, Мара је цар села. Свакоме су пуна уста. Нада да ће нам она бити кад тад учитељ, заносила нас је све. А она хода по пољу. Замишљена је — али јој је јасно лице. Није то туга, ни брига, што занима њену душу.\nТо је она сентименталност, ваљада својствена њеним годинама и школи коју је учила. Ходећи тако састајала се и с учитељем; најприје га се, веле, плашила, али послије се већ навикла. -\nТако је то ишло мјесец дана. У то доба Мара поста још замишљенија. Чудновато се поче понашати.\nСједи неки пут с нама. Ћерета и прича шта има по свијету, па онда скочи; само што рекне: — Треба радити! — па нас остави, а ми блејимо за њом.\nИли дође послије подне, кад се поп наслонио на шареницу, па га гледа, нагне се према њему, па се од један пут тргне, издигне главу, уђе у собу и отвори књигу.\nИли хода по пољу. Запјева славуј поистиха, па крепко, милостивно и ситно, весело као сватовска пјесма, па тужно као опијело. А она га слуша, слуша, и поглед јој лута по зраку. Онда у један пут тресне ножицом и уздигне главу:\n— Luscinia philomela! па шта? — Или тргне боквицу из земље, па завирује прстић, који је још као дијете порезала и који јој је Иконија боквицом превијала. Гледа листиће  и мисли нешто, па га онда чисто срдито баци и с некаквим поуздањем шапне: — Plantago lanceolata — проста ствар.\nНеки пут опет стоји сама у соби. Нешто се страшно бори са самом собом. Ударе јој сузе па плаче, плаче, па опет у један пут утре очи, дохвати књигу, тресне о сто, отвори, па навали читати.\nСјела једном под орах. Плете, а књигу метнула преда се у крило; намргодила очице и чита, не престаје. А на откосу више ње стоји млад човјек. Подбочио се на косиште и тражи очима попову кућу. Или извади двојнице, духа у њих и њихов јасан писак тужно плива зраком. Није то позната пјесма, није ни игра — ко ће га знати шта је то! Па је онда тресне о ледину, истеже прстима оно мало длачица на уснама и мрко гледа у дашчару гдје је школа. Подилази му крв на очи; оне су влажне и лице гори као у грозници.\nА кад мрак притисне земљу, неко се шуња поред попова плота. Не бијели се на њему сељачка кошуља, ни на путу остаје широка стопа од опанака. Наслони се на врљике, а из попове куће, као мјесечев зрак, лако се креће друга слика у дугим хаљинама; корача плоту и дуго и тихо шапућу. Нико то не види, нити ко опажа на другој страни иза амбара црне Павлове очи како просијецају ноћни мрак.\n— Не знам просто шта да радим? — говори слика из авлије.\n— Остани! — вели слика са улице.\n— Одмах си се расрдио!\n— Не марим за мале душе, ја нећу овдје да се с тобом цмакам! ја хоћу рад! Или ме волиш или не волиш! Једно или друго! Нећу тањир од два лица. Не волим људе, који што хоће не могу, а што могу неће. Или -— или!... Видим све... Боље се врати па читај сентименталне романе и љуби оца у руку.\nНоћ је била црна, као мало која њена друга. Нигдје се ништа не миче, само совуљага ћуче њену страшну пјесму. Пси подвију реп, па завијају, а уморан сељак прене иза сна, прекрсти се: »о твоју главу!» па опет спава.\nНа један стуб од звонаре стајао је наслоњен Павао Ђерић и као соко гледа у помрчину.\nУ тај пар из школске авлије изађоше једна кола, па готово трком пођоше улицом.\nПавао опали из пиштоља, и запаљена се сукија устави под школском стрехом, а у врапчијем гнијезду.\nКола пођоше још брже. Из сусједне авлије испаде с малом пушком старац Матија Ђенадић, који је, веле, још под Милошем ратовао.\n— У помоћ! — викну Павао потрчавши њему. .\n— Шта је?\n— Побјеже учитељ!\n— Без трага му глава! Шта дижеш вику? — рече бунован Матија. Павао му приђе и шану још нешто.\nМатија опали и сам из пиштоља:\n— У помоћ, браћо, поведе се робље!\nПоп се пробуди, па уплашен потрча, прво у Марину собу:\n— Устај, сине, некаква буна!\nАли из Мариног кревета нико се не одазва.\nПоп приђе кревету и пипаше по њему, да пробуди Мару, али кревет бјеше празан.\nОн истрча на поље. Већ се бјеше прикупило нешто сељака. Некакав страх бјеше обузео попа, да се једва држаше на ногама.\nАксентије Смиљанић позна га у мраку:\n— Побјеже! — рече он.\n— Ко?\n— Учитељ!\nПоп дахну душом:\n— Срећан му пут!\n— Шта? — рече Аксентије. — А Мара?\n— А?\n— И она с њим!\nПоп се занесе, и а да падне на узнак, а сељаци га прихватише.\nУ тај пар Павао излети из авлије с колима и с коњима!\n— Сједајте! — викну он, — сад ћемо га ухватити!\nДвојица тројица метнуше попа у кола. Посједаше још њих неколико оружаних, а Павао шиба коње да све врца крв.\nЗа њима пристадоше још неколико кола.\nНарод се искупио. Чудно да млађи људи, ма колико да су вољели Мару, сматраше цијелу ствар за изгубљену, и, да није старијих  људи, не би можда ни у потјеру ишли. Али старији бацају пушке, сједају на кола и трче изван села. Кмет се помамио:\n— Живог или мртвог! — дере се он, — живог или мртвог, моја глава цареву плаћа.\nИ у час као неким чудом сви неодољиво зажељеше ухватити учитеља, и отети му Мару. Граја се дигла, и силно као оркан креће се маса Зебићевим шором. Неколико коњаника пролетјеше као стријела. И ја се стрпах у једна кола. Изађосмо из села, стизасмо људе, стизасмо и стизаху нас кола, и цио тај урнебес креташе се једним правцем.\nДођосмо већ у прво село.\nПреметнусмо школу, јер се наш учитељ са овим пазио; преметнусмо механу; питасмо узбуњене сељаке: не видје ли ко шта? — нико нам ништа не умједе казати.\n— Отишли су преко јаруге! — викну гомила, и све наже као јато чворака на траг.\n— Овуда! Овуда ћемо га пресрести!\nЗвркте кола и пуцају осовине, а одлијећу наплаци и коњске плоче.\nАл’ да се удари путем на Јаругу, морали смо се вратити до близу самог села. Кад се опет примакосмо, чусмо по ново пушке у нашем селу, и видјесмо како се црвени небо.\n— У село! у село! — чу се са свих Страна.\nИ све груну опет Зебићевим шором. Кроз село лете људи и вичу: »Ватра«, »Ватра!« »Изгорје школа!«. »Изгорје црква!« Па опет пушке, лупа и тандрк котлова и чакаља; а  кроз цијелу ту вреву чује се ситан глас црквеног звона.\nКад стигосмо пред школу, а она гори у велике. Црква, хвала богу, још здрава, читава, само што вјетар наноси пламен на њу, и сваки час чекамо кад ће планути.\nПоп, који је до то доба ван себе лежао у колима, скочи на поље као момак од двадесет година. У очима му нешто страшно, да те свега језа подиђе. Било нас је, који смо мислили да је помјерио памећу.\n— Воду! — дрекну он.\nРекао бих хиљаду котлова се сасуше у пламен. Али он још јаче букну; сукну далеко иза звонаре, а варнице се хватају за небо. Шљеме бјеше све у пламену. Пуцају рогови и греде, већ је и таван дохватило; а у школи се свијетли као у по дана. У један пут загрмје попов глас:\n— Икона! Икона!\nМи погледасмо кроз прозор, а свети Сава гледа оним истим мрачним и озбиљним погледом на нас све.\nПоп полетје на један прозор. Двојица га дохватише за мишке, али се он отрже и ускочи у нутра.\nУ тај пар цио један крај шљемена паде покрај прозора и дохвати кућу и са те стране, те му запријечи повратак. Дим се сави. Народ вришти и сипа воду, а сјекира тутњи. Ми више не видјесмо попа.\nТада Станоје Исаковић лупи сјекиром у врата. Она одлетјеше, и ми угледасмо  попа у пламену. Држи икону и дигао је више главе.\nНама жива срца попуцаше. Престравили се, па заборавили и да гасимо. А он стоји. Црвен га пламен обасјао, бијела брада прекрилила сва прса, дигао икону више главе и кроз онај тутањ и праску чусмо његов јасан глас, пјесму и ријечи: »...первје бо пришел јеси, светитељу Саво«... -\nБинко цикну као гуја, кад угледа попа:\n— Спасавајте кума, ако ћемо сви изгинути! — Онда скочи на једну врбу до самог шљемена, па као бјесомучан и не знајући шта ради, стаде лупати сјекиром по једној греди од тавана. Греда с праском паде по сред собе између двије скамије, варнице посукташе, а проломљен таван наже се у пламену и хоће да дохвати патос.\n— Додајте ми добар котао пун воде! — дераше се Нинко.\nДодаше му.\nОн дохвати котао објеручке. Оприје се ногама о врбову грану, а леђима о другу, па га зањиха и баци на проваљено мјесто. Врба пуче а Нинко љосну на другу страну о земљу, а котао изручи сву воду на проваљено мјесто. Чвркну вода, а дим се склупча. У соби се ништа више не виђаше од дима.\nОпет као да се чује попов глас, али је загушен и не разбирају се ријечи.\nМало послије разиђе се дим, и ми га угледасмо како поскочи преко греде, која се пушаше на патосу, па пође вратима.\n— Воду на врата! Обарајте греде! — чује се дрека са свих страна. Читав облак од воде сасу се на зид гдје су врата.\nПоп таман да скочи још преко прага, а Бурмазевић, који је стајао са стране и не видећи попа, маче сјекиром по довратку. Поп преко прага, а пламена греда више врата тресну и лупи попа по потиљку. Он паде ничице и прсима на земљу, а икону диже више главе. Сасусмо чабар воде на њега и греду, и извадисмо га испод ње. У тај пар цијела школа с ужасном праском груну о земљу, и све се начини као велико огњиште. Однијесмо попа његовој кући. Из уста и носа лоптила му је крв, а ноге висише као мртве. Још је дисао. Намазасмо му уљем изгорјело мјесто на леђима, поквасисмо кошуљу оцтом, па му је навукосмо и положисмо га у кревет. Он се није разбирао. Кмет викну скупљеном народу:\n— Добар кочијаш по доктора, а добар катана по владику!\nДвоја троја кола у највећем трку полетјеше, а Војин Арнаутовић забоде своме бијелцу оструге у трбух.\nОнда се спусти грозна киша. Из грдне гомиле жеравице гдје је била школа сукне још час по пламен, а варнице полетјеше небу, али пљусак освајаше. Пред зору се још само слабо пушаше, а владика и доктор стигоше у село.\nКад они уђоше у собу, на нашу радост разабра се поп.\nПогледа око себе:\n— Гдје је икона?\nМи му показасмо.\n— Метните ми овдје! — Он показа руком на прси, и ми му положисмо икону.\nВладика приђе на прстима, а очи му пуне суза:\n— Како си, оче?\nПоп се трже и обрте очи на ону страну, гдје владика стајаше.\n— Шта те боли? — рече владика.\nПоп с муком подвуче руку под икону и метну је на срце:\n— Овдје!\nДоктор приђе, обрташе га јадника и овамо и онамо. Узе га бости чиодом по ногама и све до појаса, а све пита:\n— Боли ли те? Осјећаш ли штогод?\nПоп слабо одговара:\n— Не!\n— Боли ли те ма што год? — рече доктор.\n-— Овдје! — рече поп и метну руку опет на срце.\nДоктор нареди да га оставе на миру, да га нико не дира ни зановета, а владици на пољу рече:\n— Не може ништа бити. Пукла му је кичма!\nОн оде, а владика се врати у собу.\n— Оче — рече владика, — желиш ли штогод?\n— Да се исповједим! —~ рече поп.\nВладика се забезекну:\n-— А какав тебе гријех мори?\nПоп слабо махну руком, као да му приђемо. Владика сједе на столицу до кревета, а ми се искупили у наоколо.\nСлабим гласом поче поп:\n— Оче владико, сјећаш ли се кад си ме питао шта сам учио?\n— Сјећам!\n— Сјећаш ли се да ми ти рече да је то доста за добра пастира?\n— Сјећам!\n— Чуј ме, оче владико, и ви, браћо! Ја изгубих душу што нијесам учио школе. Са тога изгубих и дијете, а одведе ми га некрштен човек.\n— Како то, оче? — рече владика.\n— Тако, оче владико! Ја затворам очи, а дивно видим да је други свијет настао. Дође учеван човјек с којим ја нијесам смио ни говорити. Видим да му не ваљају послови што ради, али гдје ја прост човјек смијем ударити на науку! Немој, оче владико, држати више простих попова, као ја што сам... што сам био... — Ућута и исхракну се, па једва чујно настави:\n— Ни ви, браћо, узимати попа, који није учеван. Школу одмах зидајте и дјецу учите... Настаје други свијет!\nОнда се ухвати за срце, па испрекидано додаде:\n— А њој... њој опростите!... Није она крива... ја сам.\nУ тај пар чу се на пољу врисак и врата се нагло отворише.\nНа прагу се показа Мара, блиједа као смрт, убијена кишом и временом, сва мокра, а расплетене јој косе пале низ плећа.\nМи се склонисмо, а као да нас пушка по сред срца удари. Она корачи један пут, па паде на кољена. Саже главу, покри очи рукама, а црна јој коса расу се по земљи.\nПоп се уздрхта, а сузе му ударише. Он мрдну једним прстом. Ми је прихватисмо и приведосмо кревету.\n— Још ближе! — шану поп.\nОна на кољенима приђе још ближе, али не дизаше главе, ни руку с очију.\nПоп јој метну руку на главу и нешто шапуташе. Послије јој потури руку под уста. Она је дохвати објеручке и обли сузама. Осмијех заигра на поповом лицу. Он је дохвати руком за браду и издиже јој лице према себи, па га гледа:\n— Служи овоме! — рече он, а очима показа на светога Саву, који му је лежао на прсима.\nОпет жељно гледа њено болно лице. Смијеши се и чисто не може сит да је се нагледа:\n— Сад ми је са свим добро! Сад ме ништа више не боли!\nТо бјеше пошљедња његова ријеч!\nПрошло је од то доба до сад шест година. Ја сам лутао по свијету, док ме наш рат не позва кући. При свршетку добијем заповијест да идем у Б. Морао сам проћи кроз  моје село. На пошљедњој станици добијем новог коморџију, неког Илију Теовиловића, мога сељака.\nКажем му се.\nМного смо што шта говорили. Већ се примицасмо селу. Онда ја закопчам блузу, набијем шајкачу на очи, зажмурим и одважно га упитам:\n— Шта је, бога ти... — хтједох рећи: с Маром, али ме сам језик поведе, те рекох: — шта је, бога ти, с Павлом Ђерићем?\n— Е, сељаче и господине, њега је ону ноћ, кад школа изгорје, нестало. Нијесмо дуго знали, док не дође Марко трубач из војске, и рече да је Павао отишао у Биоград и ступио у војску. Кад јуче идосмо у варош по требовање, а наш комисар донесе новине, па нам прочита: »Погинули при освајању шанца на Горици 29 декембра 1877 тај и тај, тај и тај, тај и тај«, па онда рече и: »Павао Ђерић, поручик!«\n»— Одакле је? — викнусмо ми сви.\n»Он прочита наше село.\n»— Бог да му душу прости!«\n— А... онај... ваш учитељ? Чусте ли што за њега?\n— Е, кад се онај божји анђео одрече њега и врати покајан попу, учитељ веле, оде у Биоград и ожени се некаквом што прави шешире. Остоја богословац прича да се сада раставља са том женом, јер га она тужи да је бије и злоставља. — Неће он, сељаче, никад среће имати!\nУђосмо већ у село. Успомене навалише и притискоше ми груди.\n— Лакше, Илија, лакше, још лакше! Затегни узде.\nХодом прођосмо поред нове, велике, зидане школе. Баш звоњаше на вечерњу. Кроз прозор угледах ђачиће; устали на ноге, па читају молитву. Пред њима стоји једна женска. Упрла поглед у светога Саву, онога истог, који је и у старој школи стајао.\nПознао сам је.\nУ мају 1879.</div>"}
{"id": "SRP18810_MilanDjM_DesetPara.xml", "dc.creator": "Милићевић, Милан Ђ.", "dc.title": "Десет пара", "dc.subject": "1881", "dc.source": "", "text": "<div>НАПИСАО\nМ. Ђ. Милићевић\nУ БЕОГРАДУ\nДРЖАВНА ШТАМПАРИЈА\n1881\n«Ти си увек била, добра као анђео, а ја увек слаб као малоумник.\n«Ти велиш : «Десет је пара, само десет пара; а цигара је само неколико мрва дувана. Мали је то грех да упропасти једнога младића за сав његов потоњи живот» !\n«Да! и ја сам мислио тако, а изашло је инако.\n«Моја жеља за десет пара беше жеља мала, али жеља непотребна, жеља беспутна. И ја, кад год могах ту жељу  задовољити, осећах се не као слаботиња, не као побеђеник, него као јунак, као победитељ!\n«Та ме је вајна победа храбрила да се упињем подмирити и друге своје пожуде, тако исто мале, и тако исто беспутне.\n«И цигара сама малена је ствар, али је велика с оном дружином коју за собом вуче.\n«Све оне мале димопије које ми, на бруку своју а на штету њихову, сваки дан сретамо по улицама престонице, не морају постати рђави људи, али они већ јесу слаби младићи! Они су већ толико слаби да не могу сами себи да господаре! Ето, кажи ми, ти која си тако анђеоски добра, како ће онај који још сада, са млечним усницама својим, важно изговара:\n— Без хлеба могу, а без дувана не могу! како ће, велим, тај сутра одбити од очију својих тешки сан, и остати да проводи несане ноћи над књигом? како ће оставити своје слатко спокојство — да подвори бона оца, или мајку на умору? како ће издржати дугу тешку борбу у славу напредака у друштву ? како ће се одрећи од сласти туђега злата а остати под заставом поштене сиромаштине? како ће узети пушку и стати у ред бораца за своју отаџбину? . . . како ће . . . (исцепано).\n«Хвалим твоје добро срце, али остајем тврдо уверен да се деца још из малена морају навикавати на савлађивање својих пожуда, на савлађивање својих жеља...\n(Опет се не може даље да прочита).\n«3а мене је сад све свршено. Ја говорим за друге.\n«Ти велиш . . . .» (даље је са свим поцепано).\n(Ово је нађено у Ријиној блузи после његове смрти).\nПроводаџ. пословица\nУлицом од Беле Чешме ка Правоме Раскршћу, једнога дана после по дне, жураше се једна жена која на десну ногу малко храмаше. Уз пут се ником не јављаше, и нешто се толико бејаше замислила да се сама са собом гласно разговараше.\nДва млада господина, идући јој у сусрет, засташе, промотрише је, осмехнуше се, и један од њих рече:\n— Јамачно има опет неку «добру прилику«, па трчи да лови младожењу, да «не оде у другу вамилију«. . . .\n— Ми се томе смејемо а њена «вамилија« из тога извлачи добар интерес, приметиће други господин.\n— На част сваком такав интерес, рече први господин: — кад је у кући . . . он не доврши ове реченице, него подиже руку до према уху, и затресе шаком, као да би хтео казати «кад је у кући свакојако«!\nТо им беше сав разговор.\nЖена која храмаше упути се кући бр. 39, на левој страни улице. Пред вратима отресе своје скуте од прашине, потеже низ леђа перо од своје шамије забрадаче, намести је прстом испод браде, прокашља се једаред или дваред, снебивљиво куцну у врата, па за тим  уђе у собу и не шчекавши изнутра дозволе.\nУ соби сеђаше млада једна жена, с плетивом у рукама, а крај ње се играше с мачком једно детенце од 4—5 година.\n— На здравље, Савка! рече гошћа још с врата: — шта ми радиш, срце моје ?\n— Хвала Тетка-Макро! одговори домаћица: — О, немам ситне проје да вас поспем ! Толико време вас нема. Баш ме заборависте са свим ! . . .\n— Право велиш, чедо моје. Не знам ни како да ти кажем; све се нешто не може да доспе. И сад сам пошла Румени Зекиној за брдо: хоћу да наградим неке ћерећелије; па кад бејах поред твоје куће, сетих се и рекох: Баш да свратим, да видим Савку! Што и да се журим? Није у години овај један дан!\n— Хвала вам тетка ! А да није било тога брда, не би се ви мене још сетили,  рече Савка с неким малко прекорним погледом.\n— Па како ми живиш ти Савка? Шта ти ради Јеврем? Он већ отишао у дућан? Што ти је вредан мајстор! Тако и треба! А та мала циганка? Гледај ти колика је! Ходи тети, срце моје, ходи!\n— Иди пољуби тету у руку! вели Савка својој малој ћери, која остави мачку, и поче да чепрка свој носић, неповерљиво гледајући у гошћу.\nСавка се ухвати за врата да изађе у кујну, да донесе слатко и воду, а Макра повика:\n— Не ћу ништа! Не ћу среће ми моје! Ништа окусити не могу! Само сам свратила да те видим. Седи да се разговарамо: жељна сам да те се нагледам.\nНе слушајући то, Савка изађе да учини своје, а у себи мишљаше:\n— Ала је слатка на језику ова Тетка Макра! Знам да не мисли овако како  говори, а опет ми је мило слушати је. Тако ми је жао што и сад нисмо суседе!...\nПошто се изврши «цело послужење«, пошто Савка изнесе шоље од каве коју је Тетка Макра, преко све клетве, попила у сласт, врати се, узе плетиво, и седе до гошће, рећи ће Макра:\n— Па красна ти ова кућица, Савка! Три собе имате, је ли?\n— Три, тетка, и кујну.\n— Чудо једну собу не дате ком под кирију ? Била би вам помоћ, бар за ово прво време?\n— Тешко је наћи угодна кирајџију; па нам је она трећа «намештена соба», рече Савка осмехнувши се.\n— А где је сад твој девер, Савка? Нешто ми паде на ум; за њега би то био добар стан. Је ли он овде?\n— Овде је, тето; чиновник је у некој канцеларји, Бога ми и не знам како се  зове. Знам да рукује неком касом и рачунима.\n— Он је. чини ми се, свршио школе?\n— Управо ни ја не знам; учио се дуго овде, па је после ишао и преко.\n— То је добро. Данас таки и ванџирају. Него и њима ваљају пријатељи. Без пријатеља ни наука не помаже.\n— Веруј, веруј! вели Савка не знајући куд заошијава вешта Тетка-Макра.\n— Да је да се он умеша у «какву добру вамилију», па — да га види Бог!\nМакра ове последње речи изговори гласније, и у Савку погледа сталније.\n— Нема вам он овде од вамилије никога, осем Тетка-Јуце, рече Савка већ не умејући давати одговора.\n— Дијете, Бог с тобом! може се оженити.\n— То може . . . рече Савка нешто развлачећи.\n— Без шале, ако хоће да се жени, сад ми паде на ум једна красна прилика . Ето, шта вали нашој Зорки? Девојка млада, здрава, честита, није сирота, а вамилија једна по једна? Него знаш шта! Гледај ти да навалиш на њега. Не ће ти бити за прабога. Такав младић што да иде у другу вамилију, кад може у нашу? Ми смо своји; треба да се нађемо једно другоме: данас ти мени — сутра ја теби. Ево је, нека ти је жива (говорећи ово погледа у малу Савкину ћерку); још коју годину, па ћеш и ти доћи да затрудиш Тета—Макру. . .\n— Дај Боже, рече Савка кроза смеј: — тек дотле ваља згрицкати много корица.\n— Помиње ли он што о женидби?\n— Ништа, тето; него од неког доба видим да радо и гледа и помиње једну добру девојку овде до нас.\n— Чија је то девојка? упита Макра узнемирено.\n— Луке Лисопољца, бакалина.\n— Савка, дијете! Зар њу он да узме?\n— А што, тето?\n— Не знам; нисам рада да се чује од мене. Нисам рада оговарати; грехота је кудити девојку; али . . . дете моје . . . свој свога треба да чува. Та је девојка валична . . . нездрава . . .\n— Нездрава? упита Савка изненађено.\n— Не дао Бог кудити је; то је велика грехота. Знаш како кажу «мања је грехота оборити цркву, него скудити девојку«. Нисам то рада. Али је она имала неку тајну бољку коју крију и она и мајка њена. Мањ да је оздравила сада? Нека се он мане ње! Јер, знаш, баш и да је здрава, она је од «оних». Овде Макрена погледа у Савку а намигну левим оком, што хоће да каже — од противне странке: — они данас не ванџиравају. Нека он дигне руке од ње. Ево њему наше Зорке. Уз девојку добиће 800 дуката; најбољу спрему, и ући ће у вамилију у којој се не мора бојати  ни од кога. Ти, као проводаџија, добићеш хаљину од најтеже француске свиле, а твој Јеврем бошчалук као и кум венчани.\n— Не могу се подватити, тето; не знам шта ће рећи Јеврем?\n— Јеврему ти кажи да сам ја била ту; да сам те ја молила да се потрудиш, знаш! Ако ли њему буде нешто през руку да његова жена, још тако млада, буде проводаџија, помени му да ће му зет Иван (Зоркин отац) дати оних 200 дуката до Св. Илије, што је пре искао од њега.\n— Ама, тето, има ту још нешто. Мој је браца малко пошире руке; радо троши, задужује се. . . .\n— Е баш за то треба да га одвратиш од Јулке. Јулка је девојка сирота. А ако узме Зорку имаће одашта и трошити.\n— Право да кажем, чисто не смем да хвалим момка расипача. Ономадне  је био ту на ручку, па се разговара с Јевремом како му његова плата не стиже за трошак, а Јеврем му се чуди: куд дева толике паре, док ти он, онако смешећи се, рече:\n— Море, знаш ли да ће ме десет пара одвести на вешала!\nЈеврем га погледа и хтеде да га упита, а калфа Срета уђе, и они прекидоше тај разговор. Ко зна? Може бити да је већ пао у неку невољу!\n— Не мари то ништа, вели Макрена: — нека он уђе у ову вамилију, па ће се све поправити и он ће бити уредан као најбољи младић. Скочићемо ми сви, свак са своје стране, па мора у ред!. Него се ти разговори с Јевремом; помени му за оних 200 дуката! У понедељник ја ћу доћи опет. Или ће бити боље да дођеш ти к мени, да се нико не досети! . .\n— Све ћу то ја казати Јеврему, па што рекне он, јавићу вам.\nДокле се Тета-Макра и Савка разговараху, дотле мала Мица, Савкина ћерка, милује мачку по репу и пита:\n— Мацо! мацице! Лазе ли тета?\nИ кад маца поче одмахивати репом, дете се зацену од смеја. И Савка и Макрена видеше шта је, али се чињаху невеште свака из свога узрока. . . .\nПосле тога се расташе ове две жене. Макрена, и не помињући брда, оде право кући Ивана Мимића, Зоркинога оца, да каже како је вешто засновала проводаџиску радњу, а Савка спремаше вечеру и мишљаше у себи:\n— Новци душегупци! Сад ће новцима преотети прилику оној сироти девојци. . . Тек, Бога ми, како мој браца уме трошити, нема Јулка рашта ни жалити га. . . . Е, али ако га, јадница, воли? . . . Срце може гинути за расипачем као и за штедљивцем! Чудна  је то ствар. . . . Баш не знам што ћу? . . . Казаћу све Јеврему: он ће зар знати боље. . . .\nВарош. пословица\n— Море Јулка, што ти се овај Рија јавља овако умиљато? упита Цана Илина Јулку Лисопољчеву, кад поред њих прође Рија Свилорунић, и јави се врло уљудно.\n— Ја?. . . Не. . . знам, одговори Јулка нешто мало збуњено, као да би била за то што крива.\n— Носи га беда далеко одавде! рећи ће Васка Перина: — сви кажу да је то најгори лумпов и картаџија.\n— То је врло неуредан младић, додаде Цана.\nЈулку поли румен по лицу.\n— И ја то слушам, рече она снебивљиво: — а, истину да вам кажем, ипак ми је мило кад ми се јави. . .\n— Среће ти, зар би ти пошла за њега, упитаће је Васка?\n— Пошла? Како да ти одговорим на то? Он мене још није ни искао. . . Само ми се јавља врло уљудно, и разговара се врло паметно.\n— То већ умеју сви лумпови. . Право да вам кажем, за овог Рију не бих ја пошла — мањ да се затре мушко ухо. . .\n— Ја друге момке не познајем. А он говори лепо. И, кад год се са мном разговара, свакад су му речи нешто испрекидане; нешто је као збуњен. Није као они што говоре као чекало, и. . . .\n— Црна Јулка, он је теби већ померио памет! Чувај се, несретнице! Немо гуја да те уједе! Како би вековала с онаким човеком?\n— Можда ви боље знате, а мени се чини да он није са свим рђав човек. Рђаво упућен јесте; али га једна добра, једна паметна жена може вратити да буде красни човек. . . .\n— Прођи се, среће ти! Како да га вратиш? Зар ће онај слушати жену?\n— Жену милу, жену пријатеља, жену која би хтела пробудити у његовом срцу ону заспалу љубав к уредном и добром животу, послушао би он, ја мислим, лако и радо. А жени би била и слава и част, кад би му учинила ту услугу. . .\n— Теби Јулка, пада на памет све којешта! Говориш као нека бабускера. Каква је сласт изводити на пут лумпова? Није га могла усветовати ни  мајка, ни отац, ни школа, ни наука, ни служба — те ћеш ти? . . .\n— Све је то друго, а жена је друго. Што сви ти не могу, то често може добра и паметна жена. А рашта се оно и говори, да се човек у женидби мења? Човек жени и жена човеку најбољи су и највећи учитељи. И ти учитељи свакад могу много, само кад умеју . . .\n— Таман бих га ја учила, вели Цана: — кад се није знао владати, за што се женио ?\n— Ама и да га учиш, зар се лумпов може одучити од своје старе науке, вели Васка.\n— Море децо! ви говорите тако слободно о момцима, а не мислите какаква вас срећа чека, рече иза њихових леђа Лукина Станица, која је тако лагано пришла да је девојке нису осетиле. Оне се брже окретоше, и ударише у смеј и управдање . . .\nОво се говорило на клупи пред вратима Луке Лисопољца, по сведоџби летописаца, два дана после разговора Макрениног с Јевремовом Савком.\nБасма од Удворица.\nНе прође много после овога девојачког разговора пред вратима Луке Лисопољца, а жене и девојке почеше гомилама долазити кући трговца Ивана Минића. Њему и домаћици његовој обично честитаху зета, а ћери њиховој Зорки — младожењу! Зорка, обучена од јутра до мрака, само прихвата и испраћа  госте, гласнике добрих жеља, и већ не зна како да одговара на све нове и нове врлине које гошће находе у њенога младожење. И свака се гошћа мора да зачуди: Како то би! Кад то би? Ко то тако вешто уради? итд. и.т.д. итд.\n— Миленија, Зоркина мајка, с лицем врло задовољним, вели да није још мислила давати своје ћери, али изиђе добра прилика, и пријатељи навалише, а највише сам младожења.\n— Допада ми се девојка, вели он; допада ми се вамилија; или ћу узети Зорку, или се не ћу ни женити. Ваљда је така судбина? . . .\n— Судбина, ја шта је? Нема без судбине ништа, тврди Баба-Соса.\nДокле на једном крају собе Миленија овако приписује све вољи божјој, судбини, а нешто и чару своје ћери, лепу гласу своје моћне вамилије, дотле на другој страни Макрена прича да од  тога не би било никад ништа да није било ње. Рија се, вели она, био забаталио; није ни мислио да се жени, али она на стане: те отуд, те одовуд, те окрени, те обрни, докле лепо уреди све како треба!\nМатере, које знају колика је брига неудата ћи, од свега срца (а неке и са завишћу) честитају Миленији зета. А девојке гледају на ту ствар нешто другојачије.\n— Зорка, сестро, лепо је то удати се, вели несташница Ленка Лакина: — али за Бога, за кога да се удам? Младожења треба да је леп, да је млад, да је згодан и погодан, али. среће ми моје, треба да је и паметан; даље, да зна одашта ће живети. Та није он цвет да га само заденем за косу, него је човек — да ме храни! . .\n— Баш да храни! одговори Милица Пискова:—кад смо ми девојке слепе код очију: не знамо никаквог рада. . .\n— Каква рада да му знам? упитаће срдито Јеца Јовина: — ваљда ћу сести у дућан да водим трговину; или ћу узети мотику да копам, као сељакуша? Секо моја! Сад се свет опаметио: не живи се два века! Пре се јадна девојка удавала да готови јело за момке и калфе, да човека двори и служи, да ринта и робује као робиња; а данас се удаје — да живи! Паметан свет тако ради; а муж је за то муж да се стара за жену. Ко то не може, нека се не жени. Ту бар није силе!\n— Не велим ни ја да се муж не стара; али ако се муж разболи; ако умре; ако осиромаши; како ће се онда?\n— Секо моја, ти си некакав злослут. Ко је полудео да још таким мислима разбија главу у очи удадбе?\nАли ко би похватао све овако ситне мисли и речи у овој гунгули у Минићевој кући? Шта ти се ту није говорило, шта ли се није претресало?!.  Осем жена и девојака, виђаше се у Минићевој кући пуно и других гостију. Момци из трговачких дућана једни одлажаху а други долажаху. Непрекидно се одбирало, пазарило, секло, кројило, плаћало . . . не . . . записивало се . . и често — врло често, уздисало се!.\n— У овој нашој вароши, говораше Иван Минић: — један укоп, или једна удадба, однесу толико колико и један пожар. .\n— Ова наша варош права је паланна, говораше удавача Зорка: — што год потражиш — нема! И што има, неваља; све нешто простачко. Тражим везен пешкир за девера, па нигде ни у кога! Мораћу узети белу ленту од атласа! . . .\n Једна мисао из главе раденика. \nПред великом каваном «Код оседлана коња», на пешачкој путањи намештени столови; за столове засели орни гости; пред њима се пени хладно пиво, а хитре пивоноше се сваки час одзивљу:\n— Сад, сад! Таки, таки! Молим, молим! Сад баш фришко ! . . .\nГости, међу тим, седе, разговарају се, и гуцкају гутљај по гутљај тога јечменога нектара.\nТри сељака, враћајући се из града од својих синова војника, ударише на овај скуп пред каваном, па не могући  проћи стазом пешачицом, обиђоше и столове и госте, а очију не сметаху с тога доконога света.\n— ’Вала Богу, рећи ће један од њих: — ко ли рани овај оволики залудни народ?\n— Ко га рани — не знам, а да се он добро и рани и поји—то видим, одговори други сељак.\n—- Ови варошани криве нас сељаке што много трошимо о славама, а погле ти њих! Ми славимо једном у години, а они славе ево свако вече!\n— .Једно пиво! виче један гост иза стола.\n— Сад, сад! Отвара се фришко! одговара пивоноша.\n— И говор им је другојачији, проговори први сељак.\n— Хајдемоте даље, рећи ће трећи сељак: — видите ли да је овде све како не треба.\nИ удалише се; али у души сваки мишљаше:\n— Море је ово згодно; само не знам ко најзад плаћа све ово уживање. . . .\nОдоше!\nМеђу тим, гостију све више. За сваким столом смичу се ранији да учине места познијима.\n— Ово је пиво право боговско пиће, вели један проседи господин за столом № 1. Стари су пили некакав нектар, али јамачно није био овакав. Они кукавци за пиво нису знали! . . .\n— Како да нису знали ? Ту скоро је у Мисиру, на папирусову листу, нађен рецепт како се вари пиво! Знали су, знали, и стари за ово божанско пиће! ...\n— Него штета што се нису разумевали у пиву, рече један попа у наочарима; мислили су да је ново пиво најбоље. Ено и у васкршњим песмама,  у фигури, вичу: Дођите да пијемо пиво ново! Као да би ново пиво било најбоље!\nНеколики се гости лукаво осменуше дубоком познавању старине у овог попе с наочарима! . . .\n— За старо време не питам, наставља онај стари господин: — али данас знам да је онај народ питомији који пије пиво. . .\n— Кажем вам, виче други један гост за столом № 2, да је за овако мали народ, као ми што смо, један филолог доста. Други људи могу сви гледати свога посла. . . . .\nЈасан глас овога господина прекиде и утули и реченицу и мисао онога првога који говори о питомини пивопија.\n— Имате право, прихвати један од гостију с проседом брадом: — на прилику, мени, техничару, што ће знање језика? Кад ја знам своју науку, кад  владам својим алатима, што ће ми перо и граматика?\n— И ви имате право! додаде један ђаволан у наочарима, који не гледа ни у кога: — Како језик исказује најтајнија вијугања душе човечије, како он обелодањује најфиније разлике које опажа дух људски, и како је, по томе, он благо свију људи, а ви сте стручњак, те с тога нисте обичан човек: то језик и није за вас. Вама је потребно знати своју струку, па у осталом можете и мукати.\n— Ха! ха! ха! Насмејаше се многи од гостију.\n— Да речем — мучати! поправља се ђаволан у наочарима.\n— Како вас не мрзи говорити овде о тако сувопарним стварма, рећи ће један суморни гост: — Што не гледате овај свет што овако уме да проведе своје време у друштву, јер до мало час све ће се то подизати и отићи  да вечера и да спава! Каква је силна моћ у старих навика! Најлепше време од ноћи проводе ови људи у спавању! А ујутру, кад је најслађе спавати, ураниће сви као вешци. И колико се говори о том, па ништа и ништа. Бадава; нема ту штофа за културни народ! Геак остаје и у фраку геак! . . . . .\nЗа столом № 4, седи једна госпа у зеленом либадету, и тужи се својој суседи на неправду света:\n— Молим ја вас, Цана Павлова мисли да сам ја проста, па с тога не умем да живим! Умела бих ја и боље од ње; али шта ћу кад су ме везали они врагови (деца). Немам код кога да их оставим. Ласно је њојзи: она и човек; могу куд хоће! . . .\n— А код кога сте сад оставили децу? пита суседа.\n— Ни код кога; остала су сама. Не могу се ја заробити њих ради. Ваља и мени да проживим!\n— О, брате, што се намучих вечерас, рече за столом № 6, један писар из полиције.\n— Око чега тако? упита га један од гостију.\n— Жандар нашао једно дете на улици, које не зна чије је; довео га у полицију а оно плаче хоће да свисне; не уме да каже чије је, ни одакле је. Међу тим, кад је улицом ишло, носило је у рукама новине на којима је била адреса оца његовога; али жандар, узевши дете, одузео му те новине и метнуо себи у џеп, па се и сам мучи да дозна чије је дете, а не сећа се да загледа у те новине.\nДокле се ту образумисмо, мука ме спопаде. Најпосле дете посласмо оцу; али чини ми се нема никога код куће.\nКад полициски писар доврши своју причу о детету-находу, пред гостионицу дође, и за особити сто заседе једно одабрано друштво. То беху све  млади људи у свечаном црном оделу, и младе жене и девојке с најлепшим накитом.\nДокле пивоноше доношаху пиво пред те нове госте, дотле неко из дружине, иза другог стола, упита!\n— Е, како би у сватовима! Проведосте ли се лепо?\n— Врло лепо! одговори један за све.\n—- До сад смо играли, рече једна госпа.\n— Прођите се, рећи ће намрштено друга: — само једно гурање.\nУз те речи нови гости натезаху пивске чаше, као да су још од по дне ожеднели.\nМеђу тим музика свира да се ваздух тресе. За људе који се у хармонији не разумеју, или у којих живци нису тугаљиви, она је нека наслада. Али они који имају злу навику што год мислити или радити, а ту су близу, или који су осетљиви на сваку повреду хармоније  — та је музика права мука. Од времена до времена по један «бандиста», црвена носа, задригла врата, узме ноте и прође од стола до стола те збере жртве које просвећени људи приносе на олтар уметности. Па се задовољно врати у дружину, да на ново дува. . . .\nЦело друштво изгледа као у рају. .\nУз једну липу стоји Чича Јанаћко, и држи корпу с прженим бадемима и лешницима. Гледа старац све то, и сам у себи шапће:\n— Овако сам некад и ја радио. Млад — делија; стар — просјак! Сад сам спао да овим храним себе и бабу. . . (Погледа тужно у своју корпу). Али с каквом памећу ови овако са свадбе иду у меану? И ова чељад, овако накинђурена, улазе у ову гомилу где један другог гази, прља, полива, квари. . . . Зар је њих довела овамо глад и жеђ? Ако их домаћин није угостио, срамота за њега; а ако траже и преко  његове гозбе да ждеру, срамота за њих. И у моје доба беше свет свакојак, али баш овакав не бејаше. . .\n— Чича! дајде бадема! викну неко иза стола № 4.\nЧича-Јанаћко оде брже да што заслужи, а прекиде своја размишљања.\nУ тај мах к столу № 3 приђе г Рија Свилорунић, а гости с неколиких страна повикаше:\n— О, Ријо, сретно! сретно! Ти треба данас да частиш! . . .\nИ како су људи превртљиви! Они исти Ријини другови, који су се дојуче подсмевали женидби, сад као да му завиђаху што се жени! И они који су се на сва уста смејали Зорки, сада као да налажаху да је то врло добра девојка. Као да се цена њена познала тек онда кад се нашао момак да је испроси!\nРија се осмејкује, прима честитања, и наручује пиво. За тренут ока запени  се хладно пиво пред Ријом, и пред свима гостима око њега. Ту се сад поче здравити, желети, нагађати, погађати шта ће бити и како ће бити!\n— Како год год хоћете, али се ја не могу да начудим јунаштву оних људи који се жене у данашње време, рече г. Гаја Цивић: —Та жена је данас тако скупа, а тако мало привређује, да се никако не рентира имати жену.\n— А шта хоћете да вам привређује? рече готово срдито једна госпа с лепезом? — Да заметне мотику на раме па да иде у надницу, јелте? —\n— Ви, госпо, имате право да протестујете, вели Г. Гаја; — али и ја имам право да се чудим!\n— Ко се жени тај доказује да је солидан човек, вели госпа с лепезом: — а шта сте ви измудровали седећи толико без жене? Чудну сте срећу дочекали! . . .\n— Ову срећу бар познајем, госпо; а срећу са женом не познајем, па је се бојим.\n— Море овако као г. Рија оженио би се многи, рече један сувоњав чиновничић с рукавицама и лепим штапом у рукама: — 1000 дуката мираза и толики пријатељи: за годину дана може по две класе добијати . . .\nБеше у велике доба вечери. Гости се, једни за другима, дизаху и одлажаху. Не прође много, а у гостионици и пред њом под липама ражњаху само гостионички «келнери» те гашаху лампе, и прибираху суде. Али два госта не мицаху се са својих места. Они сеђаху један према другоме, и кад и кад се сусретаху очима. То беху г. Цивић и г. Свилорунић.\nНа један мах допаде јако узбуђен млад један господин од оних пређашњих сватова, и стаде молити гостионичког  слугу да му посветли око онога стола где мало пре сеђаху гости — сватови. Јадиковаше се горко да је млада жена његова изгубила неки драгоцени медаљон који јој је он дао, пре месец дана, за спомен венчања. Ето та и скупа и драга успомена изгубљена је ту! Скочише све слуге, и тражише дуго и пажљиво, али не нађоше ништа. Господин оде хучући, а слуге погасише свеће, и вратише се у гостионицу.\nЦивић и Свилорунић још сеђаху. Њих се ништа не тицаше штета младога господина. На једаред рећи ће Цивић\n— Јеси ли примио?\n— Још ни паре! Пре венчања кажу да о томе не може бити ни разговора.\n— Проклете ћивте! Пре би се растали с душом, него с парама . . . . А могла би се бар једна ноћ лепо провести! . . .\nПословица\nЈеднога дана по целој вароши пуче глас: Рија Свилорунић, благајник, затворен у тамницу! До јуче, мислиш, нико није ни знао за тога Рију Свилорунића, а данас се о њему говори у свим каванама, у свим дућанима, у свим канцеларијама. И да видите како су људи паметни пошто се нешто догоди! Сад вам сви знају, и сви су то давно знали, да је морало тако бити! . . .\n— Море, знао сам ја давно да ће он свршити на робији, говораше Миле  Перчиновић у кавани «Код Црнога Крста»: — Видели сте како се проводи и он, и жена му, и деца, а откуд паре за то?\n— Па он није жењен, рече један практиканат, припаљујући своју цигару.\n— А! истина јес, поправља се Миле: — а ја сам преумио!\n— Та још од детета познавало се да ће то бити несретник, вели Паја Носоња:— мени је једном украден красан дивит што ми је отац донео из Пеште, и нико га други није узео него он.\n— И отац му беше изешник, вели кавеџија Сима: — ми остао дужан дванаесет гроша, па ми тутури поједоше све. Појела ги вечна мука!\nКод Ивана Минића пак сви као потучени. Једина Зорка држи се некако подједнако: пре се није много радовала, а сад се опет много не жалости.\nПријатељице, оне исте које пређе налажаху све нове и нове врлине на младожењи, сад казиваху како су се одмах надале такој несрећи. Најгоре беше за Тетка-Макрену. Она је у четврт од часа два пута доказивала да је то лаж, да је беда, да је завист — што је Рија нашао тако добру прилику, а два пута би опет говорила:\n— Нек’ иде до врага! Није за нас ни био! Док је наша Зорка овака, и с оволико новаца, биће младожења! . .\nСви збуњени, сви пометени; али сви очекују да се ствар окрене на боље!\nНа жалост, што дан дуже, то ствар јасније: Младожења је окривљен, тужен и затворен. И што је затворен ни по јада, али је затворен за прљаву кривицу: проневерио је своју дужност; потрошио је силне новце од оних сума којима је руковао!\nЈедан пријатељ разгледао је акта у суду, и каже овако:\n«Као што знате, Рија је руковао касом у којој је свакад било новаца на хиљаде. Одавно се он почео картати. Имајући при руци увек новаца, он се у свакој новчаној оскудици машао за кључ од своје касе, и туђим новцем намиривао своје издатке. Кад би га у картама срећа послужила, онда би намиривао оно што је био узео. У зао час га једне зиме потера несрећа те је само губио. Тако је за неколико месеца узео из касе преко четири хиљаде дуката. Да га не би ухватили, домислио се да удешава рачунске књиге и исправе. У том је био толико вешт и срећан да га обична контрола није опазила. Али где је среће ту је и несреће: са свим случајно примети се на једном рачунском документу туђ потпис. Почне се разбирати како је постао тај потпис , па се нађе чудо нечувено — Ријина грдна крађа! . . . .\n«Како се сазна за то, Рију затворе у тамницу. То се судски зове лепше; каже се ставио га суд у притвор; али онде где Рија седи нису врата само притворена, него су затворена, и још закључана!»\nТражило се, испитивало се, извиђало се дуго, врло дуго. . . .\nПосле претреса, који је трајао неколико дана, ваљаше изрећи пресуду. Не беше ласно претрести и пресудити проћес који је изгледао просто проневерење дужности, али у ком се окривљени бранио врло вешто и врло дрско. Два најбоља адвоката заступала су га верујући да је он човек прав, и да га је ово снашла невиђена беда. . . .\nОстало беше још само нешто да се доврши, па да се огласи пресуда, да  чује и кривац и публика како суд суди Рији Свилорунићу.\nПриближаваше се тренутак у који ће председник суда, побројавши све што се извиђањем сазнало и посведочило, изрећи:\n«Суд је пресудио да Рија Свилорунић за проневерење у дужности, за упропашћење толико хиљада поверенога му новца, трпи толико и толико година заточења».\nСвилорунићу остајаше само још неколико часова, само још једна ноћ, па да чује те страшне речи, и да види страшне последице њихове. . . .\nНарод. изрека.\nТамница је кућа необична. То је народ давно изрекао за стару, варварску тамницу; а то вреди и данас за сваки затвор. Била кула, била палата, била соба, или подрум — затвара ли се њој кључ с поља, кућа је то веома необична! Она је тесна, она је страшна, она је загушљива, а колико је светла — показује и само црно име њено — тамница! . .\nСвилорунић, седећи у својој тескобној, лојаном свећом осветљеној тамници, разговараше се сам са собом:\n— Још ноћас у овој проклетој соби! А сутра? Где ћу сутра на вече? По свој прилици у полициском казамату, с једним црним Р на леђима! Осудиће ме на сваки начин. Ух! несрећна свршетка! Како да поднесем ту каштигу? Да скочим у воду да се удавим? Е, а камо ми срце за то? За такав поступак тражи се срце које може прегорети живот. А ја не имадох снаге да се одречем задовољства које се купује за десет пара, те ћу сада имати срца да одузмем себи живот! Никако! Нема у мене снаге за то. Да се убијем? Да дигнем руку сам на се; да погледам у уста страшној цеви? То је јунаштво које многи називљу безумљем, а ја бих се поносио да га имам; али га немам ни трун е!\n— Па шта да радим?\n— Да бегам у туђ, непознати свет; да огледам: не ћу ли моћи тамо текар отпочети живот поштена човека? Претворићу  се у надничара, у слугу, у аргатина; почећу најтежом службом, не би ли како год стекао чврсто срце које би било јаче од жеља мојих; које ме не би пуштало да угађам свакој пожуди својој. Јер, угађајући својим пожудама, ја ево падам из погрешке у погрешку, из несреће у несрећу. . . . . .\n— А шта ћу с овим?\nСад извади испод узглавља свитак хартије, и поче га разгледати.\n— Овде су, продужава он сам са собом: — неке белешке о мом досадашњем животу. Бележио сам своје мале грешке из којих су ницали и расли велики грехови моји. Ово нека остане овде. Ко нађе, нека прочита! Може се неко раније сетити, тргнути, те не ће проћи као ја. Ако се то догоди, ако се ма и један мој другар учува од погрешака, мени ће бити лакша моја несрећа.\nСад закуца у врата. Кључеви с поља звекнуше; брава шкрипну; врата се отворише, и Чича Станоје, кључар, упита:\n— Што лупаш?\n— Чича Станоје! ходи амо, рече Свилорунић, ходајући по соби.\nКључар уђе. То је омален старчић, врло блага и добродушна лица. Он је родом из Маћедоније; дошао је амо давно; и служио је које где докле није постао кључар на. тамници судској. Зна се како народ у опште жали сужње. И кад би се потпуно веровало у правду суда, опет би срце човечије показивало пеко учешће према ономе који нема доста ваздуха, светлости, слободе, а још ако се држи да и прав човек може пасти у окове, онда је сваки сужањ — мученик. И Чича — Станоје беше увек благ спроћу затвореника. А овог вечера хоћаше према Свилорунићу да буде још блажи.\n— Чича-Станоје! рече му Рија: — седи мало да се разговарамо; узела ме нека велика мука; не знам што ћу од себе. . . . .\nСтаноје седе, а Рија му поче савијати цигару.\n— Причај што Чича-Станоје, не би ли ово време ишло брже.\n— Џаном, што да ти причам, вели Станоје: — ја сегашно не знам ништо, а старовремско неје за тебе. . . .\n— Причај куда си пролазио, и где си служио пре него што си постао кључар ове тамнице?\n— А где несам? Да речеш да сам господоваја — несам; а служим откако сам роден.\n— Па где си служио?\n— Служија сам у Влашко. У Букуреште сам бија ћирица. Потаг сам дошаја у Турна. Туј сам служија три години.\n— Где је та Турна?\n— Еј тамо доле на Дунав, спрема Кладово.\n— Ту се све говори влашки?\n— Може како хоћеш: и влашки, и српски, и немски, и свакакво. . . .\n— Знаш ли ти влашки Чича-Станоје?\n— Знам, како не бих знаја?\nРија иза тога разбираше како се влашки зову неке и неке ствари. Па се тек у један пут поче жалити да му је лоше. Све више и више докле најпосле не повика:\n— Чича Станоје, не дај! Хоћу да умрем! Стеже ме нешто у гуши. И доиста беше тако избуљио очи, да старац помисли: хоће умрети на пречац! Да му нађе какве помоћи, овако у ноћ, старац се сети да има у свом ковчегу неког «Пашота-балсама.» Брже отрча да га нађе, и да Рији да неколико капи на шећеру. За пакост тај лек није Станоју требао Бог те пита кад; за то и не зна управо где га је оставио.  Клопарао је дуго, дуго, по ковчегу докле га је напипао у мраку. Кад се врати у затвор Рији, нађе собу отворену и празну. Рија некуд изашао, и не враћа се. Станоје сав претрну помисливши шта може бити. Потрчи овамо, потрчи онамо — нигде Рије! Ноћ тамна; прста пред оком не можеш видети. Стражари око суда нису опазили никог да је умакао. Сву драгу ноћ није се смирио сиромах Чича-Станоје; слао је свуда где је мислио да Рија може бити. Нигде ни стрва ни јава. Најпосле помисли биће скочио у воду и удавио се. И тада је добри старац још горе јадиковао.\n— Изгубив леб, и изгубив душа! Пустив га да си одузме живот без време. Е, от робија икад, а из гроб никад. Белћим би го пуштили.« Тако говораше својим језиком тамничар у кога срце беше рођено за друге послове. Али кад се сети да због овога случаја он сам губи  свој хлеб, и да још може бити каштигован, онда оспе ружити Свилорунића као најгорега човека. .\nВећ не знам који пут почне он опет претресати Ријину собу, и сада нађе у сламњачи један свежањ писане хартије. Томе се сиромах старац јако обрадова мислећи да ту може бити каква записка која би говорила у његову корист. За то те хартије журно стрпа себи у недра да их сутра дан преда г. председнику.\nСудију никад не благосиљају сви којима суди! \nПредседник суда, г. Жељин Правдић, човек је од својих 50—55 година. Висок, сув, малко богињав, он је по изгледу   врло оштар и опор човек. Ко га не познаје из ближе рекао би да се он никад не уме насмејати. А ко га познаје ближе казаће да је у њега онолико исто благости колико и љубави к правди. Чувен је као велики зналац закона, и као чврсти заштитник правде и правице.\nСав рад у суду, све што бива у домашају судске власти, он има на уму, и, чини ти се, никад ни са чега не смеће ока свога. Вредан и уредан, он и од свих судских чиновника тражи то исто. С тога у његовом суду суђење иде и брзо и добро; његове су масе све у реду; све књиге, нарочито интабулациске, тачне су за причу; нигде се у њега послови не задржавају; све иде као навијен сат. Озбиљни млади људи из велике школе отимају се у његов суд. Од њега зазиру само они који не маре да раде и не милују да се уче.\nЈеднога јутра дође г. Правдићу, с писмом од министра правде, један младић који је, као правник, постављен за практиканта у суду г. Правдића. Председник прочита писмо, погледа у младића, и пусти се с њим у разговор.\n— А за што нисте отишли у коју другу струку, него сте дошли у суд, упита га он.\n— Рад сам научити што више из права, одговори младић: —Ми смо у школи неке законе прешли тек летимице, а неке нисмо ни слушали. Сви кажу да се у вашем суду може много научити. . .\n— У овом је суду као и у другом, вели председник. Но ја мишљах да би вам било боље спремити се за какву управничку службу. Судиски је хлеб врло горак.\n— А ја, напротив, држим да је судиска служба најузвишенија служба у држави.\n— Сумњам да је познајете; она узвишена јесте, али је тешка, горка. Сваки други управни старешина може по својој жељи и увиђавности предузети и извршити многе корисне послове, на прилику, просећи путове, исушити баруштине, прокопати водоводе, подићи школе, завести радионице и т. д. и т. д. А судија никад ништа не сме радити од своје воље. Он сме радити само на позив парничара! Други управник може својим радом стећи хвале, благослова, а судију свакад половина парничара куне и осуђује. Кад који управник изврши какво дело за опште добро, он може, и ако га сувременици не разумеју, и ако га осуђују због тегоба које на њих падају, опет бити уверен о доброти свога рада; може бити задовољан и спокојан; а судија не може никад бити миран ни спокојан у својој души. Што два човека заплећу сваки дан у своме раду; што они крију  и сами од себе: то једнога дана изнесу пред судију, и зову га да погоди како је било, и да им изрече правду. С тога судија, у сваком свом послу, може само рећи: «Према ономе како ми је представљено, и како сам ствар сватио, држим да је право овако како пресуђујем,» а то баш притискује савест осетљива човека. Ја ником свом не бих световао да буде судија . . .\nУ тај мах уђе у седницу к председнику Чича-Станоје, тамничар, с кључевима и са свежњем хартија. Блед и престрављен старац рече:\n— Господине, несу за мене овија кључови, него железа! Не умејашем да учувам; ми утекао онај несретник Рија. Сега што да чиним? Закуј ме у железа на место њега. . . .\n— Како да утече? упита изненађени председник.\n— Ето, господине, утече на моји очи. Ме извара како да см дете.\nСтарац сад исприча све како је било.\n«Еве, овој сам нашаја у његове постеље, заврши он, пруживши председнику хартије које је нашао на Ријиној постељи.\nПредседник, примивши хартије, рече тамничару:\n— Иди ти Станоје на своје место. Ја ћу наредити да се најпре извиди како је то било, и има ли у томе твоје кривице или нема. Тек после видеће се: можеш ли остати у служби, или не можеш.\nСтаноје се удали.\nПредседник зазвони.\nПандур уђе.\n— Нека дође г. секретар! рече председник.\nКад секретар дође, председник нареди да се одмах јави полицији да бегунца тражи, за тим, да се извиди како је побегао затвореник Рија: је ли све  онако како прича тамничар. Најпосле додаде:\n— Овај је младић наш нови практиканат. Одведите га у преписаоницу, и наредите да почне службу од самога почетка. Нека преписује неко време, па ћемо видети за који је посао даље припреман.\nУдалише се и ова двојица. Председник седе, и узе разгледати Свилорунићеве хартије.\nНар. Пословица.\nРазгледавши све редом записке, г. председник, кад се искупише судије рече:\n— Данас би било на реду да се објави пресуда по кривици Рије Свилорунића,али је он ноћас побегао из затвора, и засад се не зна где је. Писано је одмах полицији да га тражи; а за кључара (тамничара) наредио сам да се за непажњу узме на одговор.\nМеђу тим Рија је, по свој прилици навалице, оставио један рукопис у ком казује свој досадашњи живот. Он побраја многе своје мане; а таквих мана ми виђамо и на другој деци и младићима. Казује, како му се кад која мана заметала, и како се разрастала. Ако сте вољни, можемо часком прочитати овај рукопис, докле се не скупе парничари за други рад!\n— Да чујемо! рече судија Живко: — и судије смо и оцеви смо. Може нас то двојако занимати.\nТо исто изјавише и друга двојица.\nПредседник отпоче читати овај састав:\n„ЖИВОТ И ВЛАДАЊЕ“\nРије Свилорунића\n«Ја сам се родио у кући имућној. Мој је отац најпре радио занат, а после је постао трговац: отворио је болту. Он је рођен у селу, а мајка ми је из вароши. Као што рекох, имовно стање оца мога било је врло добро, јер ми, деца његова, за његовог живота, не зазнасмо ни за какву оскудицу. Ма да је он често говорио неке страшне речи о штедњи, о чувању, ми, док он беше жив, не осетисмо ни у чем немаштине.\n«Ја сам имао четири сестре, све четири старије од мене. Ласно је веровати кад причају колико су се сви обрадовали мени, као првом мушкарцу.  Особито се, веле, отац осећао сретан: није знао шта је чинио од велике радости. Сви кажу да га је моје рођење и моје крштење стало лепих новаца.\n«Још ме је цуцао на колену а приказивао ми је да ће ме дати на неколике корисне занате, па и на трговину; да ће ме уортачити са собом, да ће ме познати с муштеријама својим, и с кућама које њему верују. И кад би ми све то изређао, кад би замислио како ће онда и сам бити срећан са мном, он би ме стискао на своје прси, и засуо пољупцима.\n«То памтим као данас.\n«Доцније, опазивши да са мном бива све другојаче, а не онако како је желео он, само би суморно проговорио:\n— У нашем граду можеш зарадити новаца, можеш купити кућа и дућана, можеш се богато оженити, и изићи на глас, али деце своје не можеш упутити куд желиш, и како желиш; њих упућује  други неко. Ко? и како? не знаш; тек она не бивају оно што желиш ти! . .\n«Једини мушкарац међу четири девојке, ја сам растао као мајчина маза, и владао се као кућевни тиран. Осем оца, кога сам се прилично прибојавао, свима другима био сам се на главу попео.\n«Мени су куповане и доношене свакојаке сиграчке откако сам зазнао за себе. Нисам умео ни говорити а већ сам имао лепог дрвеног коња и лепа дрвена колица. У оно што је моје није смео нико преко погледати. Ја сам био тако ћудљив, да сам се срдио ако ми ко дирне у коња и у кола; а ако се сви ућуте, и не ће да их погледе, ја се срдим за што не гледе. И кад бих опазио ту немарност према себи, ја бих често почињао стењати за прабога, и мучио бих се да се расплачем на силу . .\n«Ако се ком детету пре мене да што од колача, од воћа, од слаткиша,  ја се срдим што није прво дато мени; а ако се прво пружи мени — ја се бојим да онима другима не остане више!. . .\n«Пошто сам ја био тако амишан према другима, није било очекивати ни да други према мени буду бољи. С тога сам често имао рашта расрдити се и, готово у свакој такој прилици, показати дивљину срца свог. Сирота мајка моја сваки је час морала долазити да нас развађа и да утишава наше свађе. Готово свакад налазила је она да сам крив ја. Место да мене то опемене, да се тргнем, да се поправим — ја сам постајао све гори:\n— Оне девојчуре (сестре моје), мислио сам ја у себи, држе страну једна другој, а за мене не маре! . . .\n«Кад сам пошао у школу, била је у кући велика свечаност. Отац ме је сам одвео учитељу који ме уписа у први разред. Учитељ беше млад човек, свој посао разумеваше добро, а с оцем мојим  живљаше се лепо. Он својски наста да ме упути на добро. И, душа ваља, ја сам могао научити све што би ми се задало за «лекцију», само ако сам хтео; али сам, уз лекцију, примао од које кога многе рђаве навике које су биле пуне опасности за мој потоњи живот.\n«Ја сам све радио онако како ми је кад воља. Кад ми је воља да идем у школу — ишао сам уредно; а кад ми није воља, изостајао сам, доцнио се, тукао сам се с ђацима, губио своје књиге и бедио за то друге, тужио их, опадао, и кривио свакога само себе—никад!\n«Некад на ногама унесем у школу силно блато; ако учитељ, видећи то, рекне да се очистим, ја изађем, одем кући слинећи уз пут, и сваком велим да ме је учитељ истерао из школе! И кад пораним у школу, свакад заборавим код куће ма што: или плајваз, или перо, или таблицу, или њену писаљку. Кад ме  учитељ за то прекори, ја се на њега расрдим и целога сам часа нешто љут и гњеван. . . . .\n«На часу сам био немирнији од свију других ђака. Учитељ је често морао прекидати свој говор, да мени викне:\n— Ријо, смири се! Ријо, пази! Ријо, посвирај па и за појас задени!\n«На таке опомене, ја сам често настављао нови смеј.\n« Све су моје књиге биле ишарабатане. Сваки наслов ишатиран, замрљан. То сам ја чинио и на туђим књигама, само ако су ми пале шака.\n«Од куће до школе, и од школе до куће, никад нисам ишао као смерно, паметно дете: него трчим, вичем, дозивам и псујем другове, потежем се на псе, на мачке које у путу видим, поткрадам пиљаре и бакале, или им чиним какву било штету.\n«Долазећи кући, још с врата вичем:\n— Дајте ми хлеба! Не ћу сува хлеба! Хоћу сира, скорупа, или ма каква смока.\n«Књиге своје бацим куд му драго, а после кривим друге да су ми их затурили. Кад год полазим у школу цела се кућа узнемири докле ја приберем књиге и све што ми треба.\n«Кад смо у цркви на богомољи увек гуркам другове, излазим из реда, смејем се, и засмејавам друге. Кад ко метанише и много се крсти, ја му се подсмевам. На бденију зашивам другаре, и свећом често хоћу да припалим по кога од њих!\n»Како чујем сватове, одмах скупим чету своје дружине, те пред црквом вичемо:\n— Изгори куму кеса! Изгори куму кеса! Па кад један кум, на ту вику, рече са свим хладно:\n— Има шта и да му изгори; а шта ће изгорети теби? онда ја бејах на њега тако љут као да ми је учинио најгору неправду. . . . .\n«Није ми било петнаест година, а већ сам пушио као Турчин. Да купим дувана, те да уживам сласт од дима његова, довијао сам се од сваке руке, само да бих пара излагао. . . .\n«Једном ме виде један средовечан човек да држим међу два прста цигару, и повлачим у се дим њезин, па приђе и на ухо ми шану, да нико други не чује:\n— Младићу! та је цигара зла госпођа! Кајаћеш се што си се најмио њу да служиш! Теби се чини да она гове теби, а ти све дајеш њој да уговеш! Рекавши то, он брзо оде од мене.\n«А ја, место да се заруменим, место да промуцам коју реч у име захвалности за такав савет, и на такав начин, ја — бесно и осионо дериште — исплазих за њим језик и рекох:\n— Хајд’ тако право! . . . .\n«У гимназији сам имао другова не само из наше вароши, него и са села, и из других места. Пред школом нашом  бејаше свакад продаваца с разним посластицама за децу. Ту ми је било најмилије машити се руком у џеп, извадити десет пара, и купити или перецу, или ђеврек, или шећерни кромпир, или печата, или ма што друго. С тога сам мајци толико пута вадио душу за то десет пара. Мајка ми некад да, а некад се куне да нема. Тада се ја раздерем, вичем, лупам врата и прозоре, и учиним штете десет пута више. Једном сам се (о Боже, ала сам био луд!) попео на сантрач од бунара и викнуо мајци:\n— Или ми дај десет пара, или ћу сад скочити у бунар! И нагох се божем да скочим!\n«Сирота мајка прекрсти се; баци ми крајцару, и рече:\n— Слази доле, Ријо, хоће ли те бити мајци!\n«Дрги пут сам перорезом подаврьо своју очну јабучицу, и рекао:\n— Избићу себи око, ако ми не даш десет пара!\n«Јадница ми и тада баци двадесет пара, рекавши:\n— Ако знаш за Бога, дијете, остави се тога! То не слути на добро, него на велико зло, мој синко! . . .\n«Тада беше још жива моја баба, очина ми мајка. Жена сељанка, оставши на дому удовица, дошла је оцу моме а сину своме да проведе последње своје дане. Ова мудра, стара жена, имаше обичај рећи:\n— Децо! децо! Шта ли ће најпосле бити од вас? Ви трошите више него што зарађујете. Да су старији ваши тако радили, зло и наопако! Децо моја! чувајте те беле паре за црне дане! . . . .\n«Једном ја обискох око бабе за десет пара. Бака се диже и одсече лепу кришку хлеба, и пружи ми је. Ја треснем баку по руци, а кришка паде на  земљу. Старица се саже, узе са земље кришку, отресе је, пољуби, и рече —\n— Не дао ти Бог пожелети га! Али како радиш, мој Ријо, то ћеш дочекати.\n«Тада ми дође да се покајем што сам учинио; али то осећање траја за мало. Сутра дан сам опет лупао и викао за десет пара. . .\n«Кад ми отац умре, све се измени. Наша се кућа мораде добро стегнути да састави крај с крајем. Мајка је још морала мислити о удаји сестара мојих, а ја мишљах само о себи, о својим задовољствима. Не могући добијати од матере ни онолико колико сам добијао за очина живота, ја се почех бринути о себи на други начин. Иза оца оста дућан, пун свакојаке робе од које сам ја, у друштву с калфама, парче по парче, упућивао те се тако трошкарио.\n«У то доба већ сам знао и задужити се.\n«Кад у једнога познаника узајмим, ја се кунем и заричем, да ћу вратити на време; кад пак рок дође (а рокови долазе брже него ишта друго), онда кривим свакога пре него себе. Тад морам молити другога. Тако су се сваки дан множили моји повериоци и расли моји ситни дугови.\n«На такав начин, ја сам још за свога школовања, спискао све што ми је од оца остало. По несрећи отац ми је умр’о без тестамента, те сестрама, осим удаје, није припало ништа у наследство. Оне су разудате сиротињски. Мајка ми умре више од туге него од старости. Ја остах сам у свету с небројеним пожудама за уживања, а с мало или ни мало снаге да што привредим.\n«Тад сам већ био младић. У служби сам имао лепо место. Како сам ја од оних људи који маре само за себе, тако се никад нисам ни заносио за којекаквим утопијама. С тога су ме старешине  миловале, и сматрале као младића «солидна.» Знало се да сам ја био «масаџија,« тојест, наследник богата оца, али се није знало да сам ја своје наследство упутио давно. За то се очекивало од мене у свакој прилици да сам дуже руке. И ја сам се упињао да то будем: одевао сам се лепо, живео сам господски, проводио се богаташки, а плату примао малу.\n«Да пишем годину дана, не бих исписао сва своја довијања да дођем до новаца, и оне јаде које сам јадио баш с тих проклетих новаца!. . .\n«У друштву с људма, као што бејах и сам, научих се картати. Та ме игра заузе свега. У почетку ме срећа послужи необично добро. У то време добих место благајника. У моје руке дође кључ од касе у којој свакад има довољно новаца. Једном, у несрећи, да поправим своје губитке, ја се машим руком за новац туђ који стојаше под\nмојом управом. Од тога доба узимао сам га свакад кад ми је била невоља у картању. Некад сам, добивши доста, враћао што сам био узео; али се догађало да чешће узимам повеће суме, а ређе враћам и по мање сумице. Да се та злоупотреба не пропта, изумевао сам нечувене мајсторије, те сам тако прикривао стање своје касе. При свем том зебао сам и дан и ноћ да се ствар не открије.\n«Да би се дочепао новаца, божем да подмирим касу, наумим да се оженим. У вољи ми беше девојчица Јулка, али она нема новаца. . . . Понудише ми Зорку, девојку богату и од јаке вамилије. Ја, у својим неприликама, за друго и не питах. Пристах, испросих, и мишљах заклонио сам се бар зе неко време. Али усред тих мојих нада и планова, трагање по мојим удешеним признаницама обелодани моје крађе, и мене доведе ево овде . . . .\n«Сад чекам шта ће ми донети сутрашњи дан. Ох! проклето оно прво десет пара! . . . Оно ме је водило од сласти у сласт; од погрешке у погрешку, докле ме не затвори у тамницу! И ко зна куда ме оно још не ће одвести?!. .\n«Проклето десет пара!\nУздах изгнаника.\nПрвих дана месеца Јула 1876 српска војска беше прешла Дрину на Бадовинцима, и ударила на Бијељину. Не могавши одмах освојити тога места  она се утврди у околини, где се тада отпоче низ оних крвавих бојева који стадоше толиких жртава, а свршише се нашим повратком на десну дринску обалу.\n8 Јула, још од 9 сата из јутра, започе се крвав бој између Срба и Турака, и траја до 3 сата после по дне.\nПред саму ноћ у бадовиначку болницу, међу тешким рањеницима, донеше болничари једнога добровољца кога је олово ударило поврх леве сисе и избило на плећку. Спреда му је рана мала а на плећки се расцветала као да је кроз њу граната пројурила. Кад рањеник дише, онда му на ону рану на плећки избијају клобуци од сукрвице и од неке пене као мехури од сапуна.\nВидећи тако јуначку рану, лекар с неким поштовањем упита рањеника како му је име. Рањеник зажмури, намршти се, и учини се нечуо. За тим веома изнемоглим гласом упита:\n— Господине! Хоћу ли ја скоро умрети?\n— Не бој се, јуначе, одговори лекар: — рана јесте велика, али не мора бити самртна. . . . . .\n— Не бојим се ја смрти, господине; него . . . него . . . . Слабачко затресе главом; зажмури, и умуче.\n— Да се удале ови одавде, ако имаш што тајно да кажеш? рећи ће му лекар.\n- Не мари! Сад могу чути сви! . . . Проклето десет пара!\n— Већ delirium! рече један лекарски помоћник.\nРањеник чувши то, погледа га значајно.\nБолничари, болничарке, и сами служитељи, нехотице се прикупише око постеље његове. Све се утиша. Он прибра мало снаге, па поче овако:\n— За име моје не питајте! Оно вам не треба. Него знајте да сам рођен у  овој земљи. . . . . Са зле управе срца свога, падах из погрешке у погрешку. На послетку учиних оно за што ме чекаше робија . . . . Тада . . . побегох . . . . Тумарих у туђ свет. . . . Ух! проклето десет пара!\nРањеник умукну, зажмури; после малог одмора, настави. .\n«Пребијах се од немила до недрага: свуда бејах туђ, свуда незнан, свуда немио, свуда мучен, — већ омрзох сам на себе. . . . . Кад чух да Србија завојшти на Турке, пођох и ја . . . да се бијем. . . . . Нисам војник . . . чак сам човек страшљив; али је туга у туђини тежа од сваке муке у отаџбини. . . . . Ох, отаџбино! Ох, име слатко! Благо оном ко тебе може свакад да има! . .\nОпет умуче. Хладан му зној изби по челу. После неколико тренутака настави:\n«Шта ће овај рат донети српском народу — не знам; али знам да ће скинути камен са срца оним Србима који су, као ово ја, у туђини венули за својом домовином. Ја не помогох баш ништа! Падох у првом боју. . . . . Нека! . . . Не мари ништа . . . Бар ћу оставити кости у српској земљи! . . .\n«Проклето десет пара! . . .\n— Куку! то је он! рече потресено болничарка Јулка; али они што беху око рањеника, гледајући у њега, и не саслушаше овога узвика . . . .\nА рањеник, на те речи, крете своје троме очи, погледа у Јулку, и по лицу му се поче развлачити као слабачак осмејак, па се брзо следи. . . Дихање му се убрза, немоћ се увећа, очи се укочише, и на доњим трепавицама се завирише неколике сузе . . . Хтеде још нешто да изговори, па не могаше. . . . .\nЗену један пут; зену други пут и — премину!. . .\nМеђу крвавим крпама, којима је сам затварао рану своју, нађе се једна бела марама, и на једном перу њеном беху навезена два слова Р. С.\nБришући своје сузне очи, болничарка Јулка рече:\n— Ово је кукавни Рија Свилорунић. Његова је ово марама! . . . .\nСутра дан су га саранили у бадовиначко гробље. За крстачу његову освану једно јутро привезан леп пешкир, и на њему је извезено ово:\n«Проклето десет пара!\nКРАЈ</div>"}
{"id": "SRP18811_LazaL_Verter.xml", "dc.creator": "Лазаревић, Лаза К.", "dc.title": "Вертер", "dc.subject": "1881", "dc.source": "", "text": "<div>Укључено у ELTeC корпус 2020-07-28\n2. СРПСКИ КЛАСИЧНИ ПИСЦИ 2.\nДЕЛА\nЛАЗЕ К. ЛАЗАРЕВИЋА\n„НАПРЕДАК“ - ЗЕМУН.\nБЕОГРАД, 1912.\nНОВА ШТАМПАРИЈА - ДАВИДОВИЋ, ДЕЧАНСКА БР. 14.\nЉУБ. М. ДАВИДОВИЋА\nПРИПОВЕТКЕ\nБања и рат имају нешто заједничко: за рат се, наиме, чине спреме годинама, а и за бању. У рату се троши без рачуна и истреса се државна каса немилице, за бању се такође потписују менице лако као љубавна писма. И у рату и у бањи живи се на парче, и свако гледа да оно мало живота — до смрти или до повратка из бање — утуче на најрасипљивији начин. Најзад, по свршеном послу прави се с непријатељем, односио са женом, уговор мира, и после се приступа смањивању плате чиновницима и тоалете жени.\nЈош има нешто у бањи што веома наличи на рат — то је шаренило. Видите, н. пр., оног професора Недића! — Да нисте дошли у бању, не бисте веровали да има у свету таких људи. Чак и у шпагу од прслука наћи ћете му какав Додатак Аугзбуршким Новинама или депешу Политичке Кореспонденције.\nПа поштар Кошутић, који се пре звао Поповић, али му је сам г. министар на његову молбу дозволио да своје дотадашње презиме замени „својим фамилијарним именом Кошутић“, и ако он није имао никакве фамилије, и Бог зна, да ли он сам зна, где је се родио. Тај Кошутић тако је лепо и безазлено знао да прича пуно лудих прича о курјацима; о преобученим царевима, који ударају својим министрима шамаре, а којекаквим протувама дају зобнице, „зобнице, мој господине!“, с дукатима, и постављаху  их за велике достојнике; о некаком великом топу, у коме свирају двадесет, „двадесет и више Цигана“; о касама, које, кад пробаш да обијеш, пуцају, звоне, деру се и вичу за помоћ. Није ни себе заборављао у својим причама: н. пр., како се пере свако јутро хладном водом, „а у зиму снегом“ једе много паприке и бибера, устаје рано и много којешта, што је тако ситно, као шљунак којим су посуте алеје у парку.\nОн је се дружио, или управо наметао за пријатеља поручику Васиљевићу, необично лепом и стаситом човеку, који непрестано уврће брчић и воли да га сабља саплеће, те је никад не придржава руком, него је у ходу закорачује десном ногом, те тако добива изглед немарног ритера. Страшно му је мило кад му ко каже, да је ђаво или обешењак, и труди се да заслужи те епитете, служећи се бљутавим изразима, н. пр., „грозно глуп“, „гадан да бљујеш“ и т. д. Воли да говори и о јуначким стварима и много држи на своју, као што он говораше, „официрску част“, али воли да га дирнеш у око, него да му противречиш. Нарочито у „чисто војничке ствари“ не трпи да се меша „лаик“. Тако, н. пр., професор Недић стаде једном млатати рукама и с таким одушевљењем говорити о пруским официрима, да је сасвим упрскао младу удовицу, која се с поручиком држаше испод руке. Поручик истури груди:.\n— Господине, дајте ми пруски батољон, па ћете видети шта ћу учинити!\n— Е, господине, — истрча се брзоплети професор, — а што ви не начините пруски батаљон? Није батаљон правио официре, већ официри....\n— Господине, — упаде му достојанствено у реч поручик, — ја сматрам за безобразлук да се човек меша у говор који не разуме.\n— Знам, ал’ ја се нисам мешао, ви сте се....\nАл’ поручник већ оде даље стазом са удовицом. Окренуо очи од ње, зачкиљио и с поузданошћу и праведном срдњом псује: „Стока, стока без репа!“\nА удовица се тако припија уз њега и већ би хтела тврдити да та стока и реп носи, кад, ето, тако очигледно насрће на људе стручњаке.\nОнај, опет, онде, у сламном шеширу, с белим платненим „енглеским“ ципелама, то је апотекар Катанић — страшан обешењак и велики интригант. Он и поручик имају нешто заједничко — пуну свест о своме ја, с том само разликом, што апотекар не верује ни самој својој памети много, а бистар је, збиља, као суза, а поручик, опет, држи да је сав свет „глуп као чизма“, а своју је каријеру почео од чешагије. За обојицу је се пак цела бања интересовала. Поручик је био леп и безобразан, апотекар пикантан и лукав. Знао је свачије тајне, и, неких пута, кад значајно жмирне, чисто му на челу пише: „Знам, чија је оно лепеза“, или: „Видео сам, кад си је очепио“. Он игра шаха, али само једним оком гледа у фигуре, а другим на удовицу, што се час по завраћа од смеха и покрива уста лепезом, јер је поручик обасипље несланим досеткама.\nКао год што веле да вашар не може бити без кише и Цигана, тако ни бања се не да ни замислити без карташа. Њих се не тиче ни само купатило, а камо ли партије, паркови, музика, даме. Они се само на врат на нос окупају, па после се сви заједно зноје, обично у засебној соби, а, као што се то вели, „уз тридесет и две“. Њихове жене иду саме по парку, хучу и јадају се свакоме, кога само ухвате. Крај њих је било пуно оних безначајних личности, за које, ако запиташ ко су, одговори ти се: „И он се овде купа“, „Чини ми се да је из Чачка“, „Мислим да је неки чиновник из контроле“ и т. д.\nЈедан пак гост ове бање јунак је ове приповетке. Чиновник, човек од тридесет година, именом Јанко. Обла, бледа лица, које изгледаше сасвим безначајно, само што у очима као да се читаше нека наивност и чежња. То се виђа на људима сасвим младим, који још нису покварени „светским лукавством“,  који још шкрипе зубима, кад слушају за „сузе рајине“, и лупају песницом о сто, кад се пева штогод где севају јатагани — једном речи: то беше човек са широким грудима и тесним ципелама. Тим чудноватије изгледаху његове очи од двадесет, поред бркова од тридесет година. Томе ће зар бити узрок његово васпитање и живот од колевке. Одрастао у богатој фамилији, одгајен нежно као девојка и у целом животу тако служен срећом, да никад није читао Хамлета, ни вечеравао лука и хлеба. Док је био код куће, имао је добре учитеље, који су му и у граматичним анализама давали поучљиве примере, н. пр , „добар ђак добива похвалу“, а кад је пошао на пут, добио је писмо од оца, у ком су у седамнаест тачака била разложена сва правила паметног и доброг владања. Преко „на наукама“ био је до пре пет година, бавећи се управо ничим, или, као што се то онда звало, „камералним наукама“. Страсно је читао Виктора Хига и одушевљено говорио о њему, а у себи чезнуо за романским јунаштвом! Беше већ загазио у доба мужанства, не сркнувши из чаше љубави, осем што од једне ситнице из његова детињства почесто натезаше да начини, по свима прописима Лемкеовим, идилску љубав. Па ипак он у срцу осећаше ту љубавну празнину, и како млади људи, штогод читају, апликују на се, то се и он једном бављаше мишљу: да обуче гвоздене ципеле, па да иде по свету тражити свој идеал, као што је то у некакој књизи за некога читао. Бавећи се тако самим собом, можда више него што би требало, он је се, као што он то зваше, „израђивао“, то јест све радио или хтео радити по неком принципу. Срећом, из француских романа заборавио је браколомство, а запамтио част и славу. А има ли кога у овоме тако силног, као што је Француз? Отуда је он  поштовао своју реч већ до детињарлука; отуда скидао капу застави, гдегод ју је видео; отуда га је, за време бокељског устанка, једва у Новом Саду стигла потера, коју је отац за њим послао, а без које би он извесно отишао у Боку. Најзад, са тога „израђивања“ себе самога, долази и она необична превртљивост расположења: час весео до раскалашности, час тужан и суморан, као да сав свет гори, а све с каке ситнице: н. пр., што је начелниковица послала пандура, да истера просјака из авлије, или тако што.\nГотово се ни с ким и не дружи. Срета се, истина, с гостима јутром и вечером код извора, скида им капу, каже, или пита, колико је сахата, и припаљује цигиру — ал’ више ништа. Обично бежи под ону липу у брду, до које нема ни стазе, и где га нико не може сметати; али и ту га нађе једног вечера професор Недић и стаде му ватрено причати о ситуацији великих сила и о шимери европског еквилибра. Јанко да искочи из коже, али начелна учтивост не да му да брутално одбије професора. Он се стаде увијати:\n— Да, да, господине, право кажете! Нек’ ради Енглез шта хоће, Рус је ту, а Турчина нећемо много ни питати... Време је вечери!\nИ с тим речима, које се нимало не односише на говор г. Недића, упути се у гостионицу, где се хранила већа половина гостију.\nПред гостионицом већ сеђаху и стајаху гладни гости. Нико није ништа радио, само је адвокат Нестор играо се новим картама и вадио је на захтевање час четири кеца, час четири џандара. Небо се црвенело на западу, а сунце изгледаше некако суморно, велико и равнодушно, као образи у онога бандисте, што ће после вечере свирати у кларинет. На широком друму лежи за шаку дебела прашина, и по њој чисто сањиве бразде од коловоза. Уз малено брдашце пењаху се једна кола с арњевима, и  на њима звекеташе мачка и папуча, која с катраницом вишаше о срчаници. Уморни гости радознало погледаше на нове путнике, и чисто цело друштво оживе. Радозналост и ништави разговори, интриге, картање и љубавне сцене, то је главни дамар сваког купатила на свету. Нека дође само један нов, одмах распитују за њим. Ако је ма од каквог положаја у друштву, већ ће се најдаље за двадесет и четири сахата знати, ко је, шта је, одакле је, је ли жењен, колико му је година и плате, карта ли се и т. д. И тек ако му је и спољашност и положај без икаквог значаја, он ће се и после двадесет и четири сахата звати „онај с расеченом усном“, или „она с кучетом“. Није, дакле, чудо што сва публика, ма да беше обзнањено да вечера чека, оста напољу, да види новога путника.\nЧетвороношке испод арњева извуче се један човек висок, сухоњав, мало сведених обрва, готово намргођен, у добу од, може-бити, тридесет и пет година. Место на јармац, ступи ногом на ждрепчаник, посрну напред, одби се руком од коњских сапи и сасвим неспретно скочи на земљу.\n— Држ’ се! — проговори Кошутић тако, да га је само најближа околина могла чути. Стаде се онда слатко церити и обзирати, хоће ли још ко пристати уз њега. Али радозналост царствоваше на лицима свију, а његова досетка пропаде.\nГосподин, који је из кола искочио, пружи своју руку с црном рукавицом под арњеве, и на ту рукавицу навеза се друга из кола, жута и малена. Господин издиже мало повише руку и укрути је. За жутом рукавицом помоли се цела рука, па онда једно плеће, и убрзо искочи цео један божји створ, у виду женске.\nЈа не знам, како бих је описао. Можеш ]е вас дан гледати и опет, да те ко упита, не би му знао казати, каква јој је глава, какав нос, какви образи. Само очи! Оне црне, пола отворене очи, што увек  изгледају да су сањиве неким небеским сном чежње. Само их погледаш, а пред тобом изничу као из земље шаркије, јатагани, бесни коњици, што носе у друге крајеве лепе девојке на крилу јунакову, мандолинате, ханџари, дуели и сва она чуда, што се причају у јужним приповеткама. Ако си момак и газија, чисто ти криво што је прошло ритерско доба, те ниси пристао ни да пашеш мач, ни да се калуђериш. За таке се очи ишло на муке, за њих се лила крв, губила част и отаџбина издавала.\nОва женска толику је пажњу на се обратила, да мало ко виде и једну девојчицу, тако од седам до осам година, која такође изиђе из кола.\nЧак и женски гледаоци толико се беху забленули, да им се на лицу не виде ни трага зависти.\nПоручик Васиљевић не може отрпети, да чак у присуству удовичину не обнародује своје дивљење, које се завршило речима:\n— Па оне очи! Чиста арапска крв!\nУдовица је зачкиљила очима. Катанић се лукаво насмеши, а Кошутић већ отпоче причати о некој женској, због које су се три момка убила, и то један из „леворвера“, један ножем, а један се удавио. — Јанко пак, кад угледа ту женску, пребледе и претрну. Срце му залупа, и у грлу га стаде голицати, па онда давити. Он се брзо повуче за један стуб од гостионице, одакле набрзо умаче. Уђе у своју собу, закључа врата, седе на кревет, зажмури и још и руку метну преко очију, и онда:\nУгледа је малену, толишну, није јој било ни пет-шест година. Око главе замотала бео шалић, те јој лице из њега вири као из каквог оквира. То беше она, због које је он тако често као студент, у великој вароши, у сумрак турао руку на очи и предавао се мислима пуним чежње, којој тако исто нема основа, ни краја ни конца, као ни оној меланхоличној арији, која му из веркла допире у одломцима кроз отворен прозор, искидана лупом кола и метежем  велике вароши. То беше она, којој је он негда „поклонио“ парченце земље, ограђено иверчицама, које су они обоје звали „ливадом“, и у њему убодену гранчицу врбе, што су они звали „грмом“. То је она, пред којом се он негда хвалио, како је с тиквама Иве Вукићевића препливао Саву — а то баш није било — и како је на бесном ујакову коњу прескочио плот — а то је још мање било. Пред њом се он једном разметаше како ће, кад порасте већи, отићи у војску и сећи Турке као ону татулу у врту. Она се сумњиво насмеја: „А шта ћеш радити, ако те удари пушка или сабља?“ — „Ништа!“ — „Али ће те болети?“ — „Па ако!“ — „Па ћеш плакати!“ — „Зар ја?“ Он извади своју бритвицу, забоде велику страну себи у бутину и корачаше поред ње с уздигнутом главом. Кад она угледа крв по његовим беличастим панталонама, врисну и обезнани се, а он у екстази продужи своје ходање крај ње, док најзад и сам не клону и не паде поред ње. Од то доба она му је безусловно све веровала и сасвим му се предала тако, да ју је једанпут, без ичијег питања, одвео чак у комендију. Тада му је већ било тринаест година. Како ли је се она тада с поуздањем ставила под његову заштиту и гурала се за њим кроз гомилу друге дечурлије пред уласком! Али кад се она сасвим поносно намести поред њега на клупу, и обоје се предадоше овом највишем уживању — тада његов отац, сав запурен, утрча и усред представе оведе их обоје кући, држећи њу за руку, а њега за ухо. Читаву недељу дана после тога, она га је пипала за ухо, питајући: „Боли ли те?“ и, гле чуда, сад му се учини да га оно још тишти!\nПосле се сети онога безначајног цмакања и чисто се и сад стиђаше речи, којима ју је уверавао да је воли и да ће је узети, и њених, којима се обећаваше да ће „поћи за њега“; и свога „дневника“, у коме је стајало: тога и тога дана „послала ме нана, да купим хлеба“, после: „отерали кочијаша  Николу, здраво сам плакао“, а на таком једном листу стајало је: „ја се договорио с Маријом да се узмемо“. После му дође на ум растанак и опроштај, који је за њега био лак, јер је ишао у свет, у велику варош, где ће се моћи слободно купати и пушити, а после кога је плакао, а и сад би се заплакао, кад се сети како је она грцала и јецала, како је се крила за дрва и како му је дала на пут парче пандишпања, али да га не поједе, него „да га чува“ — ено га још у његовој ботаничкој кутији с осталим детињским знаменитостима: једним зрном ћилибара, једним табаном од пушке, првом његовом бритвом и т. д. Сад — прескочи неколико година свога живота и поново је угледа већ као девојку од седамнаест година, кад погледи добивају значај, руке се почну стискивати, а пољупци су прави везикатори за угрејано срце. Тада је, као на представи мађионичара, блеснуло и опет ишчезло њезино лице, јер се он одмах сутрадан мораде вратити с оцем у Београд, одакле је само на један дан дошао, ради свадбе своме брату од тетке. И само на тој свадби, у ономе свету, крај музике, која трешти, и кола, која се савија као пут уз брдо, само је ту могао видети, поздравити се и проговорити озбиља четири речи: „Сећате ли ме се?“, на што она није ништа одговорила, само је поцрвенела и своје велике трепавице спустила на јагодице, а очи на ружу, коју је на прси била приденула. После су те очи сасвим се опростиле с ружом на прсима и тражиле њега, и само њега, у целој оној тишми. После тога је он отишао, и ништа се више није десило. Али шта ће му више? То је доста, да сам из себе, као оно паук, испреде читав један сладак, и ако паучинаст, хоризонт; доста, да га у часовима слатких нада прати слутња да ће с њоме кад-тад наставити своју детињску љубав у мужанскоме облику. И ето сада сав се стреса, кад помисли да је се она мало пре скинула с кола, да је сви убезекнуто гледе, да јој  очи још сјаје оним детињским огњем, који, као пламени мач, тоне у груди и тупи се у месу срца. Њега чисто плашаше, а свакако неизмерно узнемираваше помисао да је она ту, можда у првој соби до њега, да може с њом говорити, да има права руковати се, да ће се сутра свакако састати с њоме у шеталишту и да ће се познати с њеним мужем, јер „онај човек тек не може бити нико други до њен муж!“ И од тога се тако уплаши и збуни, да најпре поче гледати по својим стварима и мислити да бежи зором, а после поче смишљати како ће се пред њом понашати. Чак упали свећу, стаде пред малено огледалце на столу и покушаваше да се равнодушно и учтиво смеши.\nВећ је се давно угасио живот и у гостионици, и по ходницима, и по собама, а он час по паљаше и гашаше свећу, мучећи се да разведри или разагна мисли. Али заспати му се никако не даде. Већ настаје она исплаканост у мислима, и већ му почиње бивати равно све до мора, али сан никако да га обори. Стаде скакати мислима с једног краја на други. Мишљаше на матер, у зеленој шамији, како меси питу. На Јову Шаркијаша, како је зажмурео, дигнуо главу, развалио вилице и пева неку песму, у којој има речи: „А мој драги“ — па онда неколико речи, којих се не могаше сетити, па „клети“. Дуго га мучише те речи. Онда насилу одведе мисли на Стевана Аничина, како се дави у Сави и преврће очима; на сломљену ветрењачу под капијом, иза које Иван пандур врло вешто истреса ону закључану кутију, у коју се спуштају крајцаре за сиротињу. После му паде на памет како је једанпут ишао преко кречане и таман што је прешао даску, а она се опучи и паде, и страшно га стаде мучити мисао: шта би било да је се даска раније опучила, и како би се сав испекао, па, може-бити, и умро.\nСве залуд! И кад се сан прикраде, Марија тако фуриозно здере онај вео, под којим се склапају очи,  испружају ноге и зева, да Јанко сасвим љутито не хтеде „баш ништа више мислити“. Сети се онда како је читао у некој књизи, да, кад се човеку разбије сан, треба да броји, и он, да би растерао мисли, поче тако савесно бројати, као да је Гаванов казначеј; те кадгод наброји стотину, он испружи један прст, и тако му се некако чинило да баш мора тачно пазити колико је набројао. Ал’ кад већ дође до близу тисуће, а сан се као неки тежак, мекан и равномеран покривач поче простирати по њему и као да пође од ногу па навише. Јанко још само осети, како му се нешто раскрива у мозгу, и заспа.\nКад се пробуди, већ је било давно свануло. Испред прозора чу се смех и кораци. Јанка нешто штрецну. Он се сети синоћнице и као да задрхта, али тада му се уједанпут преврте нешто у мислима. Стаде се читаво чудити шта му је. „Гле сад!“ тако он себи, а као некоме другоме говораше: „Шта је, као бајаги! Јесам ли ја крив коме штогод? Шта је с том женом? Бог са мном био! Кога се ја бојим?“\nИ онда се стаде брзо облачити, хотећи се самоме себи начинити равнодушан. Стаде чак и звиждукати, и кад би готов и изиђе напоље, срце му поново и уједанпут силно залупа, као одуларен коњиц, који се све више заиграва, што га више митиш и руку му пружаш. Јер тек што стаде на врата од ходника и погледа у парк, а она стоји с мужем и с оном девојчицом. Пред њима су кола, и муж замеће ногу на јармац; и још га Јанко и не сагледа добро, а он већ испод арњева махаше жени и оној девојчици руком. Кола одоше. Њих две стајаше саме на путу. Јанко отхукну, и као да му се нешто свали с душе.\nОн се прибра. „Што мора бити — мора!“ и пође њима двема.\nМука је понављати познанство уопште, а камо ли овакво. Кад се с неким ниси дуго видео, а ниси с њиме никакав особит пријатељ, ти си у забуни  шта да му кажеш, како да покажеш да се интересујеш за њега. Па и то тешко иде. Отуда она пословица: „Кад си дошао? Кад ћеш да се вратиш? Дај ми цигару дувана!“ Да како је обнављати овако познанство?! Љубити се с неким дететом пре толико година, па га видети сада као жену, сећати се оних пољубаца и придавати им садашњи значај — то је, ако ништа друго, а оно бар да се човек поштено збуни. — Само дај да се отпочне шта му драго!\nЈанко развуче лице на оно облигатно смешење, скиде неспретно капу и пружи руку:\n— Добро дошли, госпођо!\nАл’ госпођа се најпре трже, поцрвене до ушију, брзо стиште Јанкову руку и, сасвим изненађена, отпоздрави га с неком ватреном искреношћу.\nЈанко опет одахну.\n— Видео сам вас још синоћ, кад сте дошли.\n— Па, забога, што се нисте јавили?\n— Е, па тако!... Мислио сам.... како да вам кажем?... путовали сте, па уморни сте; и, после, господин... Нисам познат са господином... оним...\nОн пружи руку у правцу којим су кола отишла.\n— Мојим мужем? — Госпођа опет поцрвене. — Па ја бих вас упознала!\n— Тако?... Та да!\nНастаде мала пауза.\n— А... шта сам хтео да кажем?... Да! Јесте били кадгод овде?\n— Нисам!\n— Па не знате ни воду ни купатило?\n— Знам, била сам јутрос рано са Цујом.\nГоспођа помилова женско дете:\n— Моја заова!\n— А, тако!\nЈанко, као да то мора бити, помилова и сам дете, које се стидљиво смешаше.\nОпет ућуташе. Јанку се учини сасвим незгодно стајати с њима двема насред стазе. — Поручик  Васиљевић с поштаром прође мимо њих. Дрско гледаше жени у лице, онда лако и, као што се то каже, „обешењачки“ мигну на Јанка, па оде даље.\nЈанко се поново изгуби. Извади сахат.\nДевет!\nИ она извади сахат.\nАла јој је мален прст, који је била испружила при отварању сахата.\n— Хоћете ли да шетате, или да идете кући?... То јест... молим...\nОн тресну мало гласом, као човек који се на нешто одлучи:\n— Јесам ли вам на сметњи?\n— Боже мој, — рече госпођа простодушно, — а што сте нам на сметњи? Ако ћете, хајдемо заједно! Ви сте овде познати. Покажите нам место. Хајде, Цујо!\nДете као дете, зазјаваше овде-онде. Сагибаше се, те убираше цветиће. Пођоше главном широком алејом, и разговор поста већ одрешенији. Јанко се већ поче у себи чудити што је се управо толико бојао овога састанка. Сад говораше сасвим слободно. Показа јој чесму с једном и чесму с другом водом. Упознаваше је с гостима. Причаше јој о доктору, кога зову оподелдок; показа јој руског коресподента, са стакленим оком, уверавајући је да сама не би никад опазила: „Ништа, ништа се не примећава“. Сретоше и Сретена камењара, који је по томе славан, што пије на дан четрдесет чаша воде и у хладном басену седи сваки дан сат и по. И у том разговору он се осећаше тако лако и пријатно, као човек који је се једанпут бућнуо у хладну воду, па сад осећа унутрашњу топлоту.\nСунце већ поче припицати. С алеје вођаше једна узана стазица десно, и тамо се у шипрагу и хладовини виђаше једна клупица. Госпођа скиде махраму, којом се беше огрнула, и даде је детету:\n— Цујо, иди баци ову махраму на кревет, па дођи опет! Ми ћемо те чекати овде! — Она руком показа на клупицу у шипрагу.\nЊих двоје, обоје ћутећки, дођоше до клупе Она седе на среду, Јанко на сам крајичак.\nОн осећаше, да би јој имао нешто да каже, много да јој говори, али му се чињаше да су му уста оловом заливена, и да поврх свега стоји страшан печат, на коме су слова: част, породица...\nБрзо и одважно одагна те мисли, направи и запали цигару и поче опет сасвим обичне разговоре о бањи, о болестима, о вароши, па онда поново и подуже заћутиваше. Час по му падаше на памет којекакве анегдотице и смешне приповетке, које би га извукле из неприлике ћутања, али он ипак ћуташе, бојећи се да тиме не прекине ово, њему ма како незгодно, ипак пријатно стање хотимичне затегнутости, иза кога се крило нешто налик на прикривено поверење и слатке изјаве. И ма колико да се он правце бојао да и најмањим чиме покуша да стане на ногу старога, детињскога познанства, исто тако чуваше се да дигне пред собом мост, на који не мишљаше никад наићи.\nИ тако, седећи поред ње и осећајући неко слатко галичање, он се већ држаше за мученика части и поштења, и то му ласкаше, и он хваљаше себе себи.\nАли баш то навалично чување да јој се не приближи, то очајно уверавање себе сама да је она туђа жена, и да он може бити само зликовац, баш то затезаше све горе и горе његов положај према њојзи, то чињаше да се он све више збуњиваше, то га довођаше готово до очајања.\nОн упорно тражаше предмет за разговор, али га не нађе.\nСтање постаде несносно. Поручик прође још једном поред њих, и Катанић и поштар, и сви гледају њу, и смеше се лукаво на њега; говоре нешто полако, а прутићем се пуцкају по панталонама.\n— Ма шта! Ма шта! — мишљаше Јанко, — само да се говори!\nИ онда се примаче њој, седе сасвим комотно  на клупу. Као да скиде неки обруч, који га стезаше и преко груди и под грлом. Заврати се мало. Зену чак и — ослободи се поново:\n— Ово баш припиче! Ја лети здраво волим лаке хаљине — сасвим лаке. Али ко ће понети у бању сав комфорт?\nУ тај пар Васиљевић се сам врати стазом и опет оштро посматраше жену. Јанко се чисто очајно бораше да истраје како је започео. И он оштро гледаше Васиљевића, чинећи се при томе равнодушан. „Само слободно!“, и опет настави:\n— А здравија је зима — верујте! Истина, мало човек излаже се опасности да назебе, али овако.... ово је да-бог-сачува.\nОн обриса рупцем зној с чела.\n— Јесте ли доручковали? Да... наравно... најпре сте хтели да пијете воду.\nГоспођа разумеде овај Јанков говор. И сама се брзо обрете, и као да се обрадова овоме тону:\n— Нисам, нисам још, наравно. Хоћемо ли?\nУто дође и Цуја.\n— Хајдете! — рече госпођа. — Хајдете и ви с нама! Млека имам, узела сам доста, мислећи да ће и Младен доручковати. Али он попи само црну каву. Хајдемо-те!\n— Не браним — рече Јанко с пуно поуздане равнодушности. — Знам извесно, да ће ваша кава бити боља него у механи... — Ове последње речи чињаху му се да су смешне, и он се смејаше „ха, ха, ха!“\nИ тако пођоше. Обоје осећаше, да су нашли, и ако незгодан, ипак једини могућан modus vivendi. Јанко се толико поуздано понашаше, да се чисто и у лицу променио. Ходаше поред ње равнодушно, ширећи ноге и гегајући се, што иначе није његов обичај.\nА унутра се осећаше тако поуздан и тако задовољан, као гладан човек, који се, место острица,  рака и палачинака, докопао јагњеће плећке. „Само тако“, мишљаше он, „па се ни мој ни њезин мир неће пореметити!“\nСиромах! Он не зна, да је човечје срце Индијанац. Делаш, обавештаваш, говориш му из дана у дан и већ га видиш, да диже руке к небу, пости, крсти се, метанише и помиње име Христово; али раздрљи кошуљу, па ћеш му на грудима о врпци наћи идола од порцелана. Згрчио се, турио колена под браду, па као да се задовољно и лукаво смеши јадном самртнику.\nЈанко је с њима заједно доручковао, после их оставио, да се одморе, и опет пред ручак по њих дошао. Погодио храну у механи, одредио један сто у углу, на коме да се „постави за три персоне“. И довео их на ручак.\nКад су они ушли, сва се механа ућута. Госпођа се поклони гостима за најближим двама столовима, па седе, окренувши се леђима прозору, а лицем унутрашњости механе. Сви мирно и не мичући се гледаше. Само Васиљевић, с необичном дрскошћу намигујући на апотекара, диже свој тањир и премести га на други крај стола, тужећи се да га онде пече сунце. Тако беше окренут лицем госпођи.\nЈанко опази ово и одједанпут срдачно и силно стаде мрзети поручика.\nТек кад се запуши супа, и зазвечаше лажице, друштво отпоче онај потмули нејасан говор, и мушкарци почеше почешће брисати салветом бркове, те том приликом бацати очи на онај сто.\nНаравно, да је Јанку с почетка било нелагодно. Није умео да се намести на столици. Супу све му се чини да и сувише срче. Вино кад пије, чини му се да му здраво клокоће, — ал’ кад се желудац напуни, кава запуши, и замириса дуван, цело друштво као да раскопча јаке и отхукну. Разговор поста најпре  живљи, падаше и покоја досетка, и понека песница лупи о сто; после се многима заокруглише очи, и друштво се све више разлабављаше. Пажња и интерес попусти, већ слабо ко да још сева очима на сто где је Јанко. Само што Васиљевић још погледа онамо, прича о својему коњу, како једном није хтео да наиђе на буре, а он га остругама свега искрвавио и сабљом исекао по врату и сапима. Момци подигоше на неколико столова чаршаве, па на њих метнуше карте, креде, „пискле“ и таблице. Карташи поседаше, остали поустајаше. И Јанко с госпођом и Цујом устаде и оде.\n— Хајд’мо-те код нас, да пијете каву!\nКако да не пође?\nАли тада се беше већ ослободио, да мал’ не скиде и капут, кад је ушао у собу, намештену као све собе у нашим бањама: двама креветима, једним столом уз прозор и једним чивилуком; а прозор застрвен дебелом струком, те се сунце залуд мучи да убаци и један зрачић. И госпођа и дете беху већ сасвим обикли на друштво с Јанком. Приставише „машину“ за каву, ћереташе, попише; па Јанко оде у своју собу, а они остадоше у својој.\nТако пролазише дани. Мирно, тихо, одмерено, галичљиво-пријатно, па ипак, као што Јанко мишљаше, „озбиљно.“ Он поста већ и према себи толики глумац, да свој одлазак к њима и непрестано бављење уз Марију објашњаваше обичним дружењем и симпатијом, и тада га ништа не би могло о томе разуверити. У то доба читаше роман једног руског мајстора, у коме се овај својим анатомским пером смејаше обичној заблуди идеалиста, да се млад човек и млада женска, који нису ни род ни помози-бог, могу волети као брат и сестра. Јанко баци кригу и двапут пљуну, као гнушајући се, али у срцу као да осети неку празнину. Залуд испружи ногу, истури груди и лупи се шаком по њима — изнутра као у пркос да зазвони: „Ала да ти је да  бар једном наслониш главу на груди!“ Он леже на кревет и даде се у мисли, које се труђаше да одагна, али их ипак, као испод руке, потпушташе. Двапут му падаше на ум да спакује ствари, па да бежи из купатила, али се вараше: да то може увек учинити, и да бар с тим не мора хитати.\nТа ситница у томе роману сасвим га узнемири. Као да баш од тога дана поста сасвим суморан, и као да га та ситница неодољиво гоњаше да пречисти рачун с том „женском“. И тај рачун, који је се „морао пречистити“, остављаше он с дана на дан, а све биваше с њом и уз њу, све мишљаше на њу и поста сасвим суморан, невесео, преста чак и јести и предаде се, као што он мишљаше, „дубокој студији о животу“, а у самој ствари сасвим плиткој љубави.\nСве је то Марија добро опазила, а још боље апотекар и поручик.\nМарија га једном не позва после ручка на каву. Јанко не хтеде ни после вечере отићи. Тај дан осети неку лакоћу у грудима и он тапшаше сам себи: „Тако, тако треба!“ „Чудна ми чуда, оставити се туђе жене!“ „Нисам ли ја једном читав месец дана оставио дуван?“\nАли већ сутрадан он оде не само после ручка, него и на доручак, и после ручка, и после вечере, и, што је најгоре, сеђаше цео дан с њоме и уз њу, а ни речи не проговори. А и од овога је чак било нешто горе, а то је: што и она не проговори ни речи и што је такође необично мало јела.\nТога дана увече Јанко се сасвим доцкан и сасвим замишљен врати кући. Уђе у своју собу, упали свећу, скиде се, леже у кревет, угаси свећу и покри се. Није лежао, можда, ни по сахата, па опет уста, упали свећу, обуче се и изиђе напоље. Чу, како из каване допиру нејасне промукле здравице, и како звече чаше, и упути се тамо. Врата од каване, која гледаху у „мали парк“, беху широм отворена.  Јанко уђе на врата, а не опази, да под орахом напољу у мраку стоје две људске слике у сукњама.\nУ кавани за столом у углу сеђаше бригадир Вељко, адвокат Нестор и управник купатила, и играху карата. У другом углу бубњаше и свираше Цигани. На средини, за великим столом, беше једно десетак младих људи, као што се то вели, с чашама у руци, а у самој ствари с вином у глави. У горњем челу тога друштва сеђаше поручик Васиљевић, а у доњем апотекар Катанић.\nЈанко отпљуну, кад угледа од вина нагрђено лице ових људи, а нарочито кад му се поглед сукоби с подмигљивим и безобразним очима поручиковим, али он ипак уђе. Беше то некако очајање, које га унутра гоњаше.\nПоручик, како га угледа, скочи са столице:\n— А, добро вече, крџалијо! А где ти је.... онај... онај... она твоја дулчинеа?\nРеч дулчинеа чуо је он од уредника „Светлости“, и та му се „француска“ реч тако допала, да ју је сваки час употребљавао, обично пак у фрази: „што рекао Француз: дулчинеа“.\nЈанко пребледе и занесе се, као осетљива дама кад види жабу. Хтеде викати, нагрдити поручика, ударити га боцом и столицом, па ипак стајаше на улазу као безјак и ћуташе.\n— Та шта си се ту укипио? — дераше се поручик. — Овамо! Живела твоја дулчинеа!\nОн у левој руци диже чашу, дође Јанку, ухвати га десном руком и повуче унутра, турајући му чашу под нос.\nЈанко искорачи десном ногом напред, дохвати поручика за прси и гурну га свом снагом од себе:\n— Одлази! — дрекну он, а глас му се склупча и запти га у грлу.\nВасиљевић тресну о сто, на коме се превртоше неколико стаклади.\nКатанић се умеша с лукавим достојанством:\n— Господо! Махните се ћорава посла! — и задржа Васиљевића, који поново полете на Јанка.\n— Сад ћу га... сад ћу га!... На моју официрску част!... — дераше се Васиљевић и пружаше руке пут Јанка.\nЈанко прекрсти руке и сасвим мирно и презриво рече:\n— Господине! Ја нећу с вама да се овуда рвем. Али ако ми у најкраћем року не дате сатисфакције, као што то раде људи од части, ја ћу вас морати у парку бичем истући!\nОнда подиже глас:\n— Разумете ли?\nПоручик исука сабљу.\nЈанко брзо скиде с чивилука бригадирову сабљу. Засука мало десни рукав и диже сабљу више главе.\nБригадир Вељко поклопи своје карте на сто и метну руку на њих:\n— Мени још пет — рече полако своме друштву. Онда се само лицем окрете „дуелантима“ и викну:\n— Господине поручниче!\n— Извол’те, господин-мајор! — одговори Васиљевић и спусти руку и сабљу.\n— Овамо сабљу!\nВасиљевић ухвати своју сабљу за оштрицу, а балчак пружи бригадиру.\n— У хапс! — рече бригадир и показа руком на једну побочну собу.\n— Разумем! — рече Васиљевић и с једним врло некоординованим „левокругом“ уђе на врата, која су му показана.\nБригадир балчаком лупи о сто, не дижући руке с карата.\nМомак дође.\n— Нека се закључа ова соба, а кључ нека се мени донесе. На, остави ову сабљу... Плаћате ли?\nИграчи помешаше карте. Бригадир згрну паре  и поново, као човек који је издангубио, стаде журно мешати карте, а преко рамена говорити Јанку:\n— Ја не знам, господине, шта сте ви ту дошли, само да кварите друштво! Па, после, узели сте моју сабљу, као да је то... шта је бољи?.. као да је то општинска ствар.... коштају обе три динара!\nЈанко тури сабљу у корице и пође нешто сплетено да се извињава. Катанић га поверљиво повуче настрану:\n— Оставите се, није потребно! Идите боље кући! Ви сте, види се, јако поштен и осетљив човек!\nЈанко би га чисто загрлио. У овој неприлици гле како му се пријатељски јавља човек готово непознат. Он већ хтеде да сузама брани своју невиност.\n— Махните се, махните се! — рече Катанић, узе га испод руке и оба изиђоше напоље.\nИ том приликом Јанко не виде оно двоје, што стајаху у засенку, али Катанићеву оку ни то не измаче. Он подиже глас, кад већ беху у парку:\n— Мени вас је жао, што вам се ова неприлика десила. Ви слабо познајете свет... не примите за зло!.. и замишљате у свакоме своје срце и своје образовање. А то је гледиште врло погрешно и непрактично... немојте се срдити! То је...\nЈанко му стиште руку:\n— Хвала вам, господине! Ви сте припомогли, да га не удавим. Желим, да вам то стогубо и у бољој прилици вратим!\nОпет му стиште руку.\n— Сметењаче! Каку услугу? — мишљаше Катанић и обрадова се, кад га већ доведе до врата и кад се једном ослободи његова стискавања руке.\nВраћајући се назад у механу, он стаде немарно певушити и заобиђе чак око ораха, али под њим више никог не беше.\nБез сумње је она с дететом! мишљаше Катанић. Но! Сад ће се, ваљда, уверити да је... Он хтеде рећи „сметењак“, али онда стаде редом мислити, како је  ствар текла, и избриса реч сметењак из тога разговора са самим собом.\nУ механи застаде цело друштво, које се већ више и не сећаше на аферу и беше још сасвим добре воље. Јоца Мијић завратио главу, пева песму „Лепа наша домовино!“ на глас „Онамо, онамо!“ и тужи се, што нико не уме да му секундује. Стева практикант замаче прст у вино, те њиме пише по столу своје име. Професор Недић преводи некаку беседу неког члана енглеског парламента. А адвокат Нестор тужи се како му се „одбила карта“.\nКатанић не нађе за потребно да се опрашта, већ се ћутећки с врата окрете и оде у своју собу.\nСутрадан овако су стајале ствари:\nНа бригадиру Вељку није се опажало никакве промене, осем што је мало оштрије него обично псовао момка, што му није донео дебелу говеђину. Ово пак није се морало ни у колико доводити у свезу са синоћном афером, јер је бригадир имао три узрока бити нерасположен: прво, што је месо било одиста мршаво; друго, што је он био као и обично здраво гладан; а треће, што га је адвокат Нестор јако синоћ „уштинуо“.\nНа поручику Васиљевићу опажало се опет то, што је данас у шеталишту сасвим опустио сабљу, те шара по песку, а обично ју је придевао на ланчић, те му заплеће ноге, и што је бичем лупао по лишћу на кестенима. У говору је био сасвим одрешен, слободан као и увек, и чинио се толико равнодушан, као да синоћ није преврнуо ни шољу с кавом. Тек у купатилу, кад је се некако нашао у кругу синоћњега друштва, говорио је најпре о дуелима уопште; после је прешао на свој судар с Јанком и ту је сасвим великодушан био: „Бадава!.. Дирнуо сам га мало где га боли! Пи! Тако се то неки пут отме човеку при чаши вина! Сиромах! Да, да!  Помислите, он... Па мене зове! Дакле, ја сам позван — бирам оружје и први пуцам! Вежем га за дуд, имам права, позват сам... па напуним топ... наравно, ја бирам оружје!... и...“, он лупи дланом по води и звизну.\nКатанић се на то тако громогласно засмеја, да се сви окретоше. Али он се тресијаше и све гласније се смејаше. Шмурну се и под воду, али и више његове главе избијаше велики клобукови. Кад се исправи, обриса длановима очи и, слатко се смејући, рече поручику:\n— Но, тај зацело не би ласно прошао! Томе бисте ви показали, с ким хоће да се дуелише! — Па онда наново прсну у смех и испрекидано настави:\n— Наравно, ви сте позвани... изаберете топ... ха, ха!... па њега за дуд! ха, ха!... Сиромах, ни парчета од њега не би остало! Ха, ха, ха!..\nПоручика не само да не увреди овај смех, него и сам се стаде смејати. Најзад се опет намршти:\n— Е, али сад је све прошло! Ја сам још чекао до осам сахати писмен позив, као што је то ред. Али он не позва! — Ту поручик слеже раменима.\n— А то је ред? — рече Катанић с притворним и глупим интересом.\n— Наравно, да је ред! То тражи и моја официрска част.\nКатанић чисто збуњено слеже раменима.\nКошутић је докопао прилику да прича о некаким „американским“ дуелима, где се, чини ми се, противник поји растопљеним оловом, гута пилуле од динамита и на све се то још равнодушно смеши и најпре чачка зубе.\nЈанко, пак, налазио се у тако жалосном стању, да није знао, куд да се окрене. Страшно осећање стида и понижења, које се не да изгладити никаким тактом ни хероизмом. Питао је сам себе: који га је ђаво носио да улази унутра, кад је видео пијане људе? После је се кињио, што је тако примио српу  реч „дулчинеа“, и напослетку сав је се знојио од стида и једа, кад се сећаше, како је, као какво дериште, извукао сабљу бригадирову и довео себе у „глуп, глуууп, најглупљи положај на свету!“ Што је најгоре и најцрње, то је, што сад не зна, шта да ради. Да га зове поново на дуел — којешта! Да се бије с њиме као каква пропалица у парку, те да начини још већи скандал — „пи!“ Он се пљесну руком по челу. — „Свако чудо за три дана!“ Али дај проживи та три дана!\nА Марија тога јутра беше тужно милостива. Велике очи беху јој још јаче прекривене трепавицама. Кад се нађе у парку с Јанком, не рече му ни „добро јутро!“, али га тако значајно стиште за руку и тако милостиво погледа, да је он из тога више прочитао, него што има у целом Мајерову Лексикону. Очигледно беше у томе оно слатко споразумљење, кога се он толико као бајаги бојао. Он ћутећки ходаше поред ње, а груди му бректаше под неким осећањем, које се у неку руку преливаше у бескрајан, тих, сладак бол. „Све зна“ мишљаше он у себи, и у један мах, не хтевши и не мислећи ништа, а окренувши главу од ње, проговори:\n„Ви све знате!“\n„Све!“ рече она, такође не обрћући главе.\nИ обоје гледаше у травку, парче шљунка, или црвоточину; али кроз те стварчице, као кроз окулар микроскопа, шири се велики, непознат, примамљив свет, преливен чудесним и божанственим зачином.\nЦео дан не проговорише речи, ни за ручком, ни за вечером, и као да бежаше једно од другога, а ипак се сваки час као нехотично сукобљаваху. После вечере одоше одмах свако у своју собу, и обоје осетише потребу да дуго, дуго још, пошто је сав свет спавао и хркао, гледају у од облака прогрушано небо и да се разговарају по звездама. У то  глухо доба Јанко, с неким тајним осећањем, од кога је дрхтао, отвори широм врата од своје собе, леже несвучен на кревет и покри лице руком. Све је тихо као у гробљу. Уједаред он чу, да нешто шушти, а грешна мисао одведе га на Марију. Али је ли то сан, у који се он бојаше погледати отвореним оком? Шуштање пређе у његову собу, и кад он диже бојажљиво руку с очију, угледа њу више себе, у белој хаљини, нагла се над њим и слуша му дах. Ваљда не зна, да ли он спава. Тада једва чујно прошапута:\n— Што си тужан?\nОн хтеде скочити с кревета, раскинути јаку што га страшно дављаше, стиснути је у наручје, па тако, ваљда, умрети, али га снага не послуша. Не мрдну ни прстом, ни оком не трену, и на једвине јаде такође прошапута:\n— Волим те!\nАли тад му већ помрче свест, и он више и не виде, како она остави његову собу.\nБаш тада прође поред његове собе поручик, ступајући крепко и отресито, тако да му оструге у овој тишини звонише чисто као прапорци. Он певукаше неку песмицу, од не баш сасвим солидног значаја. И он остави врата од своје собе отворена и полако се скидаше, звиждућући. Кад би готов, написа овако писамце:\n„Господине! Ваша се жена врло лепо понаша овде. Неки г. Јанко не избива од ње ни дању ни ноћу.\nОнда прочита писмо још једном, подвуче речи „ни ноћу“, затвори га у коверт и запечати га половином динара. Адресова на мужа Маријина и задену га за капу, да га не заборави предати. Онда зену, преврте се на кревет и захрка мирно, спокојно и слатко, као човек који је учинио добро дело и хришћанску дужност.\nА Јанку чудно беше те ноћи. Тако је се осећао једном, још као дете, кад целу ноћ не склопи ока, нестрпљиво чекајући, кад ће сванути дан врбице, да обуче нове хаљине. Само што у пријатном осећању беше нечега, као што рекох, бонога, и он се с необичном вољом задржаваше баш на томе. Сваки час му се чињаше да чује опет оно тихо шуштање. Чисто обамре, и по прсима као да му пуше неки миришљави ветрић, који га тако заноси, као оно кад човек на љуљашци зажмури. Понекад рашири руке: хтео би нешто загрлити у наручје — па тек, кад види да је све празно и тихо око њега, онда га још јаче обузме дубоко осећање ћудљиве среће, која му се, како мишљаше, већ више не измаче. Њен балзамичан дах још као да му омотава угрејано чело, испод кога је тако бојажљиво исклизнуло оно „волим те!“ Сад, сад да је опет да да дође, како би јој он знао казати, зашто је тужан — „за то... за то...“, али он ни у мислима не доврши реченице, већ се простире пред њом, целива јој врх од ципеле, па после сакрива чело и очи у њену дугу косу, растапа се у ништа под њеним тужним милостивним погледом. Сад му се чини да јој је наслонио главу на раме, па се залуд мучи шта да јој каже, каким речима да проспе пред њу оно вариво у срцу своме, према коме је усијана лава ледени апарат; јер, наравно, нико пре и нико после њега није могао љубити, „овако љубити“. „Јер шта ја имам од свега овога?“ мишљаше он. „Туђу жену!“ И са тога се све ово зачињаваше неком нејасном мишљу слатке смрти, у којој као да је неизбежан врх његове љубави.\nТек у саму зору, кад отпочеше шкрипати врата на собама, и сањиви момци и девојке промицати ходницима, уста он и затвори врата и прозоре. Живот који се буђаше напољу утишаваше онај живот у њему. Као да му сметаше мишљењу оно табање поред његових врата, те продрема мало,  пола у сну, пола на јави, са Маријином сликом, која се тако кокетно прикрадаше к њему и опет бежаше од њега, чим што напољу лупне.\nКад устаде и напоље изиђе, брзо и страшљиво прође поред врата од њене собе и чисто се радоваше што је не виде. На уласку у кућу истрча пред њега собарица судије Периновића, која је и Марију послуживала, и предаде му једну цедуљицу. Цедуља не беше у куверту, не ношаше никакве адресе, а унутра стајаше: „Ви сте још спавали, кад су по мене и Цују дошла кола Младенове тетке из села, које је овде преко брда. Бавићу се који дан“. Потписа не беше.\nЈанко се у први мах обрадова овоме, али већ око подне спопаде га страшна чама и осећање бесконачности.\nНигде да нађе мира! Лешкари на кревету, тури руку преко очију, па сања, сања. Онда уједанпут скочи, па по сто пута прође собу тамо и амо. После опет легне на кревет, па се даје у мисли: како она улази као сенка, шапће му. Замишља, како би му било да га помилује руком по усијаном челу, како би се он онда топио, како јој не би ништа говорио, само би узео крај њене хаљине, па би га љубио... аја, не би га љубио... наслонио би га себи на образ... њену би руку наслонио на образ... само би је мало додирнуо уснама. Ако би га она пољубила, он би... шта би он радио?.. Он би казао: хвала, хвала!.. Не! Не би ништа казао... умро би, умро би — то је најлепше!\nАли и то се већ досади, спопаде га нестрпљење. Пред вече пође путем којим је она отишла и иђаше далеко напред, а све му се чињаше: сад ће је срести; и чим чује, да отуд звркте кола, већ смишља како ће казати, да је сасвим случајно пошао овуда да шета, а није управо ни знао, да је то тај пут. А да ће се она вратити вечерас, сад одмах — то му је говорило срце његово, и стога иђаше  све даље напред, и све слободније, јер се све више осамљиваше. Али уједанпут се трже, као да стаде на гују, јер под једном вињагом угледа професора Недића с неком књигом и црвеном писаљком у руци. Нема куд назад, поздрави се с њиме, обриса зној с чела и прими понуду да и сам седне под вињагу.\n— Пазите само, шта овај каже — рече професор и поче читати неку дугачку реченицу из књиге коју држаше у руци. Јанко је чуо само с почетка једно: „als“, на крају „worden ist“ и у среди двапут „höhere Regionen“. Из учтивости изјави допадање и замоли да разгледа књигу.\n— Баш бих вас молио, ако имате што за читање? — рече он Недићу, а уједно се обрадова идеји да ће каком пријатном лектиром моћи растерати чаму.\n— Драге воље, драге воље! — рече професор. — Ја имам овде: „Abhandlungen uber die moderne Politik“ од Левенштајна, неколико Гетеових ствари — знате, и тај је био велики мислилац; па онда имам: „Ueber das Wesen der Gedenkenlehre“ од Соненштајна, па онда, онда... од Сауертајга...\n— Молим вас, штогод од Гетеа! — прекиде га Јанко.\n— Драге воље, молим! Хоћете ли да се вратимо, па да вам одмах дам?\nЈанко пристаде, али се крадимице сваки час обрташе, све мислећи да ће га стићи њена кола.\nОн у својим мислима и не чу, како му Недић целим путем декламоваше стихове из „Фауста“ и претресаше поредом оно неколико крњадака, што је прочитао из Гетеа.\n— Овде имам и „Вертера“: „Патње младога Вертера“ — ако хоћете то!\n— Читао сам некад — рече Јанко, — али давно. Могу баш то узети!\n— Дакако! Колико је се младих људи убило због тога! Хај, хај! Као мухе! Прочитају „Вертера“, па пиштољ у чело!\nЈанко, који се као кроз маглу сећаше Вертерове судбине, при овим речима Недићевим чисто осети нешто хладно на челу.\n— То ће таман пристати за мене — мишљаше он и готово с нестрпљењем чекаше да дођу кући, и да узме књигу.\nУ тој се књизи прича, како је неки сањало, по имену Вертер, дошао у неки крај, где је све тихо и мирно, идилски, и ту познао једну девојку, која се звала Лота, а била заручена с неким Албертом. Вертер се одмах заљуби у њу, и већ не зна од љубави, куд удара. Алберт, који је за време познанства Вертерова с Лотом био негде на путу, врати се и венча се с Лотом. Вертер, да би разагнао своје јаде, прими се некаке службе и оде одатле; али набрзо се врати, и његова се љубав према Лоти још јаче разбукти. Једном, кад јој муж није био код куће, спопадне је љубити, али већ после тога није му остало ништа друго, него да се убије. Он озбиљно напише, као што се то обично ради, много писама, погори своје хартије, напуни пиштољ, потегне и убије се.\nЈанко само мало повечера, па се наклопи читати. Ох, како је то бескрајња сласт делити с неким судбину! Већ на првим странама Јанко виде да је и он сам Вертер, и, при свакој сцени у књизи, тражаше какву сличну ситницу из свога живота. Вертерова јадиковања за само га срце уједаху, и он му у памети стискаваше руку, која је већ давно на небу, с Лотом заједно. Све, све му се допадаше, и у свему он виђаше себе. Он се слаже с Вертером да му не требају књиге, јер је срце и без тога узбуркано; само му треба тиха, мирна песма, која се пева деци уз колевку. И њему је, као и Вертеру, најмилији онај писац, у коме он налази свој свет,  и где је све налик на живот читаочев. А у Вертеру је све тако налик на Јанка. Налик на оно бежање од света а тражење Марије, налик на оно осећање, које га прожима од главе до пете, кад се, као што вели Вертер, његов прст нехотично такне њезина, или кад им се ноге сретну под столом. „Ја тргнем ногу назад, а тајна нека сила вуче ме опет напред — мени мркне свест!“ Све тако, ама у длаку! И њему је Марија нешто свето, и у њену присуству ћути свака пожуда! Љути се на Вертерова пријатеља, што му саветује да се прође Лоте: „Ласно је то казати!“. Па како је добра Лота, која пушта Вертера да се покаткад исплаче на њеној руци! — И он ће то покушати код Марије, то је заиста узвишено а невино задовољство. Вертер чита Лоти свој провод Осијана, а Јанко? — Он ће Марији дати „Вертера“, да чита. „Нек’ види моје јаде!“ И што се више примицаше крају књиге, тим се све више збратимљаваше с Вертером, и најзад, кад Вертер узима пиштоље, и Јанко погледа на свој револвер на зиду, који му изгледаше као некакав сигнал, а иза њега као да види боно и бледо Вертерово лице, које као да му значајно клима главом: „Тако, тако, братац, ми, јадни сиротани! Љубимо, али туђе жене; поштени смо, па зато треба да умремо! Ходи!“\n— Здраво, здраво ми буди, побратиме, — поклицаваше Јанко у себи, — скоро ћемо се видети!\nИ управо не тражећи никаква даља разлога, он се опријатељи са смрћу. И онај неразумљиви тренутак, у коме се престаје живети, тако пријаше његовој сањалачкој природи, да га готово с нестрпљењем чекаше. Слатко му би, кад помишљаше, како ће она можда на његово, већ једном као мрамор  хладно, чело притиснути свој угрејан пољубац. Тада, тад ћу бити најсрећнији!“ А да ли ће он то осећати? „Дакако!“ „Шта каже Вертер?“ Он поново прочита она места себичне философије, где се без икакве резерве патницима обећава награда „тамо горе“.\nЧитање се продужило и сутра до подне, а после подне Јанко већ поче по пропису уређивати своје ствари, писати писма и међу њима једно сасвим велико, у виду дневника, а намењено Марији. Нарочито уживаше у својој „мирноћи“, а мирноћом он зваше оно глумачко навлачење осмејка или мрштина на своје лице, и ако је унутра у души увијао се као црв.\nИ у целом том свом делању он ниједанпут не покуша да да себи рачуна, зашто он то све чики. Зашто је он тако несрећан, и шта све мора човек имати, па да се не мора убијати? Беше ли и ово последица његова васпитања или неке урођене пренадражености? На то се не да ласно одговорити. Што те њега самог тиче, он, и кад је покушавао да то све себи објасни, одмах је посустао и заклањао се за болешљивог Вертера и за велико име Гетеово. Тако раде и матори људи који се у младости нису напатили!\nОд првог састанка Маријина с Јанком Катанић га не беше испустио из очију. Пратио му је сваки корак; знао је и за најмању ситницу. Ништа му се није отело — њихове шетње, разговори, па чак ни писмо поручиково на Маријина мужа, ни Маријина цедуља на Јанка, ни само читање „Вертера“. Једно је само што он није знао, управо није веровао причању поручикову — да је Марија ноћу улазила у собу Јанкову.\nМогућно је да је Катанића много штошта кретало, да тако пази на Јанка; два су, пак, узрока позната и нама: прво, што беше од природе радознао, ако се, тојест, може назвати простом радозналошћу  оно интересовање за потанку историју свију и свакога и уживање у сазнавању најскривенијих мисли у човеку, кога посматраш. Можда се тиме задовољаваше његово урођено властољубље, јер се и на тај начин у неку руку влада својом околином. Ето, н. пр., у купатилу не беше никога, ко није чисто зазирао од Катанића, и нико, ко га познаје, не би се зачудио, кад би му Катанић, у разговору, уз реч поменуо за какву дубоку тајну. С друге, пак, стране, Катанић је био вајкадањи пријатељ Младена, Маријина мужа, у чијој је кући и одрастао, послужујући још као ђак. Младенов га је отац дао, по свршеној нижој гимназији, у апотеку, помогао му да оде на курс и јамчио за њега, кад је отворио апотеку на своју руку. Отуд се он осећаше везан за Младенову кућу и Младенову родбину. За Младена лично и по томе, што се њихове нарави подудараше, и ако се обично каже, да се не могу волети две сасвим једнаке душе. Уосталом, оне и беху једнаке само у једној половини својој, а то у озбиљности и у одвратности према свему што је носило тип изјава пријатељства или љубави. Иначе, кад би се, као што се то понеки пут ради, поредиле ћуди животињским особинама, Катанић би морао бити мачка, а Младен лав — ипак, дакле, обоје felis. Катанића сте већ унеколико познали. Ако му одузмете малене лукаве очи, па их замените осредњим, увек отвореним; ако ироничке бразде с оба краја усана дигнете и турите их међу обрве — онда имате Младена! Најзад су могли једно друго волети и стога, што им се интереси никад и ни у чем не укршташе. Кад је Младен отишао са службом у Београд, и њихови се односи прекидоше, јер ниједан не беше вољан писмима крпити лично раскинуте  везе; али веза, која се још у детињству затекла, није попустила у снази. Кад је се Младен женио, послао је и Катанићу штампан позив на свадбу и на њему је још дописао пером: „Никако друкчије да не учиниш, него да дођеш!“ Катанић му на дан свадбе честита само жицом, и то беше све! Па и после свадбе њихова кореспонденција не оживе — писали су само по каком послу. Тако, на пр., кад је Младен купио кућу, тражио је од Катанића двеста дуката на зајам за три године. Катанић узајми толико од Стојана Бардагџије и посла Младену с оваким писмом: „Ево ти шаљем новце! Не требају ми пре, док и сам не купим кућу“. Те новце вратио му је доцније Младен са нежношћу која не приличаше његовој нарави — у кесици, коју је његова жена извезла за непознатог пријатеља својега мужа. Катанић, опет, са своје стране, замота кесицу у фину хартију, тури је у једну апотекарску кутицу и затвори у оно одељење вертхајмоваче, које се зове „трезор“. А обојица би се они смејали некоме другоме који би тако радио. Оно вече, кад је Младен дошао са женом и са сестрицом у купатило, Катанић га је, наравно, одмах видео, али не могаше одмах прићи, јер, по својој опрезној, мачјој природи, хтео је најпре да се сам са собом договори, какав ће положај да узме према Младеновој жени. Ујутру пред зору пробуди га јака главобоља, тако, да је једва у десет могао устати и изићи напоље; али Младен већ беше отпутовао; а с његовом женом шеташе се Јанко по парку. Катанић је умео бити Јевропљанин и знао је, како му се ваљало јавати Младеновој жени, али га од тога задржа или његова нарав, јача од Јевропе, или нека лукава слутња да ће, овако повучен, моћи боље пазити на љубавну игру, која, као што му се на први поглед учини, беше неизбежна, а којој би засад било неразложно стати на пут. Али већ после четири дана он се уплаши од онога, што његово бистро око  назираше кроз збуњено лице Јанково и још сањивије очи Маријине. Тада он написа Младену дугачко писмо, најдуже које је икад писао, у коме му наговести, како се због главобоље није могао још оно вече јављати Младену и његовој жени, а сутра, опет, беше позно. Ту даље, као уз реч, а сасвим затрпано у друге ситнице, стајаше и то: како сваки дан виђа његову жену, здраву и веселу, „с господином Јанком, кога ти извесно познајеш“. Напослетку је додао још и ово: „Јако бих се радовао кад би ти дошао што пре, да се видимо и мало поразговоримо, и да ме представиш твојој жени. Том приликом имао бих ти саопштити један врло важан план, о једном предузећу које бисмо могли оба учинити“. Под овим „предузећем“ он је замишљао куповину вина, или макаку лаж, коју ће већ спремити, док Младен дође, а главно му беше да Младен види Јанка и да се зна наћи. Младен, кад је прочитао ово писмо, није управо ни обратио пажње на тога Јанка, мислећи да ће то бити какав пријатељ његове куће, коме Катанић не знађаше правог имена. Једно му се само чудно чињаше: не реч о „предузећу“, већ преко мере дугачко писмо Катанићево. Откуд то? Али већ после по сахата он оде у канцеларију, затрпа се послом и сасвим заборави на Катанићево писмо с Јанком и предузећем, поред кога није ни опазио подвучене речи „што пре“.\nТрећега дана после оног поручикова писма и после одласка Маријина у село, увече, кад је Јанко најживље уређивао своја писма и премишљао „каком пакленом справом да разори своје бедно срце“, шетао се Катанић с поручиком кроз главну алеју. Поручик победилачки причаше, како га Марија од два-три дана оштрије гледа: „Добар знак, фиксира ме!“ и увераваше да је он у стању задобити љубав сваке женске на свету: „Млад сам, нисам ружан“,  а у себи мишљаше: „Ниси, ваљда, ћорав, видиш како сам леп!“ „Официр сам, а све женске лудују за официрима, па још коњички!“ Катанић би другом приликом уживао у оваком причању и још би изазивао поручика да товрља и даље, али сада беше и сувише замишљен и озбиљан. Он се брзо одвоји од њега и пође у своју собу, смишљајући, каким начином да поново позове Младена, да дође, „јер је већ крајње време!“ Да му каже истину — „то би га убило, а ствар се још даје поправити.“ Али шта да ради, како да почне? Већ га издадоше све комбинације, кад га умало не прегазише једна кола, из којих искочи — Младен!\nДа га је ко добро уочио онога дана, кад је довео Марију у купатило, опазио би, да је сада још мршавији и блеђи, а обрве као да су му гушће и јаче пале на очи.\nКатанић стаде као укопан, пљесну се најпре по челу, па онда дланом о длан; и онда се загрли с Младеном.\nМладен се плашљиво осврну:\n— Моја жена?\n— Отишла је некој твојој родбини овде у село.\nМладен плати кочијаша. Узеде Катанића испод руке и, ништа не говорећи, поведе га првом стазом, која од гостионице вођаше у парк. Никога не беше на поглед. Младен извади поручиково писмо из шпага и ћутећки пружи га Катанићу. Катанић и не завири добро у писмо, а већ му га врати:\n— Знам!\nМладен га упрепашћено погледа. Катанић се начини равнодушан:\n— Лаже тај пас! Знам ја, ко је то! Показаћу га и теби. Истина, нешто има и у ствари — Катанић се уједе за језик — тојест, нема ништа.... нешто има.. изгледа, тојест, као да има... али ништа, ништа рђаво!\nУ тај пар беху наспрам чесме. У близини сеђаше замишљен Јанко, са отвореном књигом у руци.\n— То је он! — рече Катанић и показа Јанка Младену.\nБаш у тај пар Јанко остави књигу на клупу и приђе чесми, да наточи чашу воде.\nУнаоколо никога не беше, Катанић се пажљиво осврте. Докопа књигу с клупе, тури је себи под капут, па пође даље, не осврћући се и живо говорећи и гестикулишући.\nКад се одмакоше подалеко, Младен погледа Катанићу под капут, где је књига стајала, и зачуђено запита:\n— А што то?\n— На, па ноћас разгледај! Ко зна? Може ти требати!\nМладен, не знајући зашто, готово побожно узе књигу, па је тури себи под капут.\nЋутећки идоше даље. Кад већ зађоше у шуму, Младен седе на један пањ, тури главу међ’ руке и узбуђено, а једва чујно, проговори:\n— Дакле, све је свршено!... Пропало!\nКатанић чисто задркта:\n— Бог с тобом! Шта ти је?\n— Немој ништа крити! Не верујем ничему другом, али на твом лицу видим, да је све сушта истина.\nКатанић би самог себе ћушио. Хтео би нешто говорити, тешити га, али не знађаше, како. Ствар одиста не беше за очајање. Он овако мишљаше: Све зависи од Младена! Марија сад није ничија. Ко од њих двојице буде бољи, Младен или Јанко, ономе ће се и приклонити. Жена је што и дете. Ко му да бољу играчку, онога више и воли. „Да сам ја“, мишљаше он, „њезин муж, ја бих већ знао, како бих почео!“\nА сутон се поче поизтиха и чисто бојажљиво спуштати. Ваздух као да се процеди кроз нешто,  стаде мирисати и исправљати клонуло лишће. Комарци пођоше у пљачку, држећи се правца према гостионици, одакле се зачуше звуци неуређене музике. Младен издиже главу.\nУ његову погледу беше нешто банкротско, у Катанићеву, опет, толико нежности, да их озбиља не би могао познати ни онај, који је с њима сваки дан. Ова два, по своме опхођењу, иначе као кост суха човека изгледаху у овај пар као два голуба. Један са сломљеним крилом, клонуо; један здрав, с пуном гушом, вољан да га захрани. Катанић не беше више он; на лицу, у држању, у говору, у погледу не беше више ни трага оне лукаве опрезности, оне повучености и затворености, с којом као да се беше родио.\nОн дохвати Младена за руку и узбуђено проговори:\n— Младене, тако ти Бога, буди човек! Ево ти се кунем свим на свету, да сам пазио на сваки корак и да ништа нисам видео, што би ти каљало образа и дома. Требао си, истина, раније доћи, али то писмо Васиљевићево сушта је лаж. Тако ми Бога! Ево оба моја ока, ако ту има труни истине! Уши да одсечем, ако није све пресна лаж!\nМладен чисто оживе. Поглед му се разбистри. Катанић, окуражен, настави:\n— Ствар је у овоме... Видиш: твоја жена, она је у неку руку сањалица, па наишла на човека сањала. Верујем, да они обоје, искључно по томе што су им природе сличне, симпатишу једно другоме, али кака је то несрећа? Видиш: овај слепац чита „Вертера“ и Бог зна, колико га он цени, само зато, што одговара његовој природи, која тражи непрестано да гори и букти! Али, несрећник, није он крив што му се дала прилика да баш у овоме правцу храни ту своју природу. Није он зато непоштен. Треба му само отворити очи, тојест, и њој и њему, и турити га на друго огњиште, само да опет може  бити у грозници, па ће се он сам проћи твоје жене, и она њега. Понизити вертеризам у његовим очима, а дићи што друго, па ето ти изласка! Заинтересовати га за политику, пријатељство, отаџбину, што му драго, већ наћи ће се шта! Разумеш ме?\nМладен је за време целог овог разговора бленуо само у Катанића, и мада му мисли бише на сасвим другој страни, мада ни речи не разумеде, ипак се осећаше умирен, јер из Катанићевих очију и одсечног гласа сијаше одсудна поузданост и одушевљена мирноћа.\nКад се вратише, мрак беше увелике притиснуо купатило и његов парк, његове куће, чесме, купатила — све то изгледаше црно и велико. И Младену се чињаше да је то врашка пећина, склониште злих духова. Подиђе га некакав страх и језа, и он се обрадова, кад стигоше гостионици, где блеште свеће и весела лица безбрижних гостију.\nСедоше у један крајичак у парку пред механом и ћутећки вечераше. Па после одмах одоше у Катанићеву собу. Ту Катанић поново разврже своје назоре, погледе, мишљења и веровања. Утоме Младен извади украдену Гетеову књигу, па је пружи Катанићу:\n— А с овим шта ћу?\n— Како, шта ћеш? — рече Катанић, издигнувши обрве. — Разгледај ноћас, могућно ћеш наћи штошта, што ће ти требати! Ниси никад читао „Вертера“?\n— Читао сам.\n— Па зар ти, који познајеш своју жену, а чуо си, шта сам ти причао за Јанка, зар ти не видиш ту сличност с Вертером? Овај сметењак бар исти је Вертер, и ја не верујем те није још и толико луд, да би се и убити могао.\nМладен пође замишљено превртати књигу, али му одмах падоше у очи силна места, готово на свакој страни, исподвлачена писаљком. Он поче пажљивије  читати. Да ли је та места подвлачио сам Јанко, да ли господар књиге, професор Недић, то не знам, али Младен, наравно, мишљаше само на Јанка. И из тих исподвлачених места он састави себи потпуну слику Јанкову, и већ му се чињаше да га познаје од вајкада. Не знајући зашто, он на једној хартијици поче правити којекаке примедбице на Вертера и увек би их најпре саопштио Катанићу: „Пази, молим те!“ па онда би прочитао с усиљеном декламацијом каку бенасту Вертерову ламентацију на свет, на људе, на небо и Бога и све што видимо и не видимо. Катанић са задовољством слушаше Младенове заједљиве примедбе, у којима он назва једанпут Гетеа чак и будалом.\n— Е, видиш сада! Сад знаш тога Јанка, а знаш своју жену. „Вертера“ си прочитао — сад треба кројити план.\n— Знам — рече Младен, а управо и не сањаше какав би то морао бити план. Како већ беше уморан, он опет пружи Катанићу књигу:\n— А ово?\n— Вратићемо му. Зар он, мислиш, зна, да ју је онда држао у руци?\n— Чујеш — рече Младен, — није лепо од нас...\n— Шта није лепо?\n— Па то! — он показа очима на књигу. — Шпијунисали смо човека у неку руку.\n— Хајде, молим те! — рече Катанић. — Лези, па спавај! Још ћеш и ти почети плакати као Вертер.\nМладен, да не би био Вертер, насмеја се и послушно се извали на кревет.\nСутра-дан, око 9 сахата изјутра, врати се Марија с Цујом из села. Младен беше с Катанићем у његовој соби. Кад угледа жену кроз прозор, он обамре. Неколико пута дубоко повуче ваздуха, па смушено пође напоље.\n— Чекај! — рече му Катанић. — Стани, да се договоримо!\n— Знам ја већ све!\n— Ама стани, прибери се!\n— Не бој се ништа, већ ћу се прибрати.\nОн опет пође вратима. Катанић га задржа:\n— Оно писмо поручиково показаћеш јој. Онако, наравно, узгред, у смеху, или...\n— Добро, добро!\nМладен се отрже и изиђе. Катанић пође узбуђено ходати горе-доле по соби.\nСастанак Младенов са својом женом био је много лакши, него што би човек мислио. Узбуђење је било с обе стране подједнако, а притом тако јако, да једно друго не могаше посматрати хладним оком, које једино може судити. Младен је ишао с тугом за изгубљеним рајем, Марија с немирном савешћу. Састанак ипак беше толико крепак, да у одсудном тренутку изгуби сву снагу и очајање с једне и грижа савести с друге стране. Он нађе њу исту опаку, каку је и довео — отворену, искрену, веселу, ведра чела, с очигледном радошћу, а она њега исто онако великог, благог, с неком готово очинском нежношћу. Слатко обмањивање себе сама разли се поврх овога састанка и прекрили све црне мисли, којима и онако изласка не беше. Та очајање и немирна савест не станују ласно у грудима људским. Човек их бије чим стигне, а најсилније самообманом.\nМладен држаше да је немогућно, „апсолутно немогућно“; Марија адвокатски мишљаше: „Па шта сам ја, као бајаги, учинила?“ и чисто је чикала факта, која су се и у њој и напољу нагомилавала.\nПочеше сасвим обичне разговоре. Питаше се за здравље, за пут, кућу и тако којешта. И Бог зна, да ли се на овоме не би свршила цела историја, да обоје чисто плашљиво не погледаше кроз прозор, да ли се одкуд неће помолити „тај Јанко“.\nМарији би најмилије било да се овога часа путује. Сунђером веселе заборавности брисаше она живо сваку сцену из свога живота и односа према Јанку и у слатком осећању часног живота постајаше све блеђа и хладнија ватра, која је дан пре сагореваше. У тим мислима она се искрено и нежно савијаше око Младена, који с пуним срцем миловаше њену меку косу. Већ беше дошло све на стару меру, кад сунце стаде бити правце у теме.\nПођоше на ручак. Уђоше у гостионицу. За оним столом већ сеђаше, замишљен, Јанко.\nМарија оном силном снагом, урођеном нашим лепим половинама, весело и отворено представи своме мужу збуњеног Јанка, „мога пријатеља из детињства, који ми је овде у свему био на руци“.\nПреко Младенова лица прхну само један облачак непријатног изненађења, али он се убрзо прибра, стиште добро руку овога „пријатеља своје жене“ и, мислећи на поручиково писмо, изјави му захвалност: „који сте имали доброту да сте... који сте имали доброту... наравно, како је она сама овде била“...\nЈанко се заплете. Руком, као да се брани од чела, одбијаше захвалност:\n— О, молим, молим, ја мислим и сваки други... наспрам даме... ми се већ одавно познајемо!\nОн се усили да оправда ово „старо познанство“:\n— Знате, кад сам вас оно водио у комендију?\n— Па сте после извукли... — рече Марија, показујући лепезом како се бије.\nОбоје говорише неприродно веселим и раздражено немарним тоном. Младен јасно, нарочито по покретима лепезе, виде неприродну кокетерију у своје жене. Јанко му изгледаше сав зелен. Све, о чему је само сумњао, сад му се показа суштом истином. Па ипак му Јанко изгледаше више за сажаљење него за мрзост. Свакако, пак, ваља га победити, па макако било. Ту му паде на памет Вертер,  и замало што, без икаког повода, не поче викати на Вертера и Гетеа и целу немачку романтику. И Бог зна, не би ли се он и упустио у декламовање, да Катанић не приђе столу.\nМладен одмах скочи. Представи га својој жени и понуди га да с њима заједно руча. Катанић се, као оно мачка што се увек дочека на ноге, обешењачки практично нађе у овоме друштву. Затури одмах разговор, и, после по сахата, његове анегдоте тако освојише, да и Младен, и Марија, и Јанко, па и Цуја, брисаше сузе, које им од смеха удараше. Младен сасвим заборави своју бригу, тим пре, што гледаше расположеног Катанића, јер он не опази да му шала не иде од срца, и да му се анегдоте час по могу применити на Марију и Јанка.\nУ таком разговору затече их већ и вечерње. Катанић предложи да се проходају, па после купају. Сви пристадоше. Утоме стиже и вече.\nПо вечери Младен позва и Катанића и Јанка себи на вино и каву.\nНеко време, пошто разговор поста одрешенији, Младен се поче сасвим невешто вртети око теме романа. Час по би хтео да наведе разговор на Гетеа, па да се освети и Јанку и Вертеру, али му се боја никако не примаше.\nКатанић се већ поче једити и угризивати за усне. Најзад га издаде стрпљење. Он исповрти из шпага Гетеа и тресну га о сто, тужећи се да га жуљи у капуту.\nЈанко, изненађен, докопа књигу:\n— А гле!\n— Шта?\n— Књига!\n— Па да!\n— Та знам, али моја!\n— Ваша?\n— Та да!\n— Гле!\n— Знам, па откуд вам?\n— То сам данас купио од оног малог перечара.\n— Перечара? Обешењак, украо ми!\n— Каже, нашао је!\n— Нашао? Верујте!\nМладен се обрадова:\n— А шта ја то?\n— Гете — рече Јанко. — Па ту је Wahlverwandschaften, Werther...\n— Но, желео бих знати, ко то још може читати!\n— Молим вас — рече Јанко чисто увређен,— а зашто?\n— Бог с вама, како зашто! Јесте ли читали?\n— Читао сам.\n— Оно болесно нагваждање, што се зове Вертер?\n— Несрећан младић!\n— Сметењак! — рече Младен живо. — Сметењак! Прави производ немачке поезије. Гете видео Русовљеву „Нову Елоизу“, па и он написао „Вертера“. И помислите што је најчудноватије: за тим шмокљаном Вертером лудовало је некад цело немачко друштво. Сад, молим вас, узмите само: угледа он некаку Маргариту, да сече деци хлебац....\n— Лоту! — поправи га Јанко.\n— Лоту, да сече деци хлебац — и ни пет ни девет, него се одмах заљуби! И још зна, да она има свога поштеног младожењу, који ће је узети, Винклера, како ли се оно зове?.,.\n— Алберта — рече опет Јанко, кога у срце дираше ове речи.\n— Да, Алберта, и то њему ништа не смета да опет трчкара к њојзи и да мисли још да је воли, а овамо би хтео да је отме од тог Морица... како рекосте?... да, Алберта, њеног поштеног младожење. И, што је најсмешније: та Грета... Лота, Лота, јест, Лота!... та Лота тако исто заљуби се у Вертера, који нема ниједног услова за љубљење, осем што слини, кад гледа у месец. Па шта ми је то сад?\nЈанко хтеде нешто одговорити, али лутка којом се он играше беше већ разбијена.\nМладен не чекаше да му се да повода да настави:\n— И видите што ме највише једи, да су наши људи мајмуни: све што виде у другога: добро, рђаво, то им се допада. Надали дреку: „Гете, Гете!“, а, овамо, аналишите га с које хоћете стране, он је најјачи у тој болесној фантазији. Помислите само на Фауста! Фауст је...\nМладен не знађаше, шта да каже. Покаја се, што је скочио с Вертера на Фауста, кад га се Фауст и онако ништа не тиче. Он прогута пљувачку, па настави: .\n— Фауст је то исто што и Вертер. Мислим, наравно, по вредности, не по предмету. И ви мислите да Вертер може имати какве вредности! Шта хоће он? Да не ради ништа, да се луња овамо-онамо, „идилски“, да прави деци куће од карата и да треби боранију. Одрастао, млад, здрав човек — па као богаљ! Па онда још сам себе на-силу-бога прави несрећним. И помислите, ако се не варам, њему се чак прикрада жеља да умре онај честити и поштени муж Лотин. И он сад мисли да је воли, и да би је само он могао усрећити, ваљда тиме, што слини пред њом! Па да би крунисао ту своју љубав, меће руку на себе и пише њојзи, — њојзи, молим вас! — њојзи он пише писмо пред смрт и опет се пренемаже како се убија из пиштоља које је она додала његову момку. И то је сад љубав, и то је човек! Па и цело је друштво болесно и лудо; и њен отац, и тај Густав... Алберт... све једно како му је име, тај њен заручник, после и муж, трпи да се он довлачи у кућу. То је — нека виша тактика. Бре, не био то какав здрав Шумадинац — он би њега на брзу руку излечио, па, верујте, ни на памет му не би пало да се пренемаже.\nЈанко се очајно усиљаваше да брани свога несуђеног побратима, али му се језик завезао. Све  што би он хтео рећи, кад би га језик служио, било би: „Али срцу се не заповеда!“ Тиме мишљаше да би побио Младена. Али и без тога Младен настави:\n— Или, ваљда, треба га извинити, што га је љубав обрвала? Дабогме! Лопова — што је сиромах, убојицу — „што му је така крв“, издајицу — што је плашљив, отимача жена — што је заљубљен. Па онда нам није нико крив, али остајемо без части и поноса!\nМладен биваше све живљи и живљи и час по доливаше себи вина у чашу. У своју жену не смеде погледати. Да би загладио свој одушевљен разговор, који, свакако, немаше овде места ни смисла, он, шалећи се, додаде: „Ово вино мене баш угреја“, па онда опучи даље:\n— Та зар је то тема где се излива поетски таленат? Где је она племенита, чиста, здрава, здрава љубав? — Он стеже песницу и удари о сто. — Камо мати, жена, деца, кураж, отаџбина, част....?\nОчи му се засветлише:\n— Зар може ишта бити лепо што је бешчасно? Зар може бити љубав без жртве? Зар је за сажаљење овакав човек? Пи! пи! Ја га се гнушим! А и Лота га је се морала гнушати, ако није била.... није била...\nОн пљуну.\nКатанић оштро посматраше Младена, који, да ли загрејан вином, да ли унутрашњим жаром, изгледаше читав мали атлет. Јанко сеђаше најпре поништен, а после узбуђен. Његов јучерањи идол, Вертер, поста одједанпут обично јуне- Он се чисто чуђаше како се то одједанпут све у њему обрте; али преврат беше снажан. Злато беше лажно — он га баци!\nМарија с неком побожношћу гледаше у свога мужа. Цуја је дремљиво чачкала нос.\n— Дајде још вина — рече Младен, смејући се. — Што нисам неки човек од пера, да бар кажем  нашем свету, да се не храни сплачинама. Оваке су ствари убитачне за млада човека. Не радити ништа! Правдати своју леност неком вишом философијом, каљати кућни праг, разоравати мирну и савесну љубав једне женске, турати угарак у кућу поштених људи а својих пријатеља — и то све правдати неким вишим, племенитим осећањем, које чак треба да се зове љубав! То је лоповлук, издајство! Па онда напао ламентовати и тужити на свет, који неће да - се преокрене стога, што је тако његова размажена воља! То може чинити само онакав сметењак, као што је Вертер, а наћи присталица само у својих земљака, који су лудовали за њим.\nКатанићу се учини да је доста. Тим пре, што се бојаше да ће најзад и Марија и Јанко опазити крајњу цељ овога разговора. Један му се одељак Младенове беседе особито допадаше, а то је оно, како би какав Шумадинац лечио такога пријатеља своје жене, као што је Вертер. „Ово, истина, није романтично“, мишљаше Катанић, „али је јаче од целог разговора“. Да би завршио, он наслужи свима вина, па диже чашу:\n— Е, ти си вечерас развио цео говорнички дар. Најзгодније ће бити да још по једну попијемо. Хајд’ бар за покој душе томе — како га ти назва? — шмокљану!\nДосетка не беше никаква, али цело друштво, па и Младен, радо присташе да се усиљено смеју и да искапе наточену чашу.\nКатанић заметну разговор о поезији уопште. Његов љубимац беше Његош.\n— Видите здраве поезије!\nОн поче местимице декламовати „Горски Венац“.\n— То је здраво! Здрава је Марсељеза, здрав је „Дон Кихоте“! А то! — он лупи шаком по „Вертеру“. — То је само сентименталан пиварски трбух... Дете још ову, па да идемо!\nМеђутим је вино чинило своје. Осем Цује, која је већ спавала, и Марије, која је нешто далеко сањала, на свима се опажаше лак, весео, вински дух.\n— Чекајте, седите! Бог зна, кад ћемо се опет видети — рече Младен. — Мило ми је, весео сам што сам међ’ вама, својим пријатељима. Ето, откад се само с тобом нисам видео; па сад сам стекао још једног пријатеља! Надам се, господине Јанко, да се нећемо заборавити. Ја сам ваш дужник — треба да вам вратим љубав за љубав. Спасајте се!\nЈанко се увијаше:\n— Молим вас! Ја сам драге воље, и штавише! На спасеније!\n— А, хватам вас за реч — рече Младен, спуштајући чашу на сто и бришући бркове, — хватам вас за реч. Пријатељ куће није никад излишан. Ја вас молим само, да ми и даље оно останете, што сте ми досада били. Ето, ја већ сад тражим, молим вас за услугу. Сутра путујем, Катанић такође — на вама опет остаје Марија; молим вас, немојте је остављати.\nПрси Маријине почеше силно одскакати. Јанку се прели у срцу, као у чаши, коју му Младен наслужи. Он мало не паде у несвест, мало што не бризну у плач, кад докопа пружену Младенову руку:\n— Ја сам ваш, ваш; сасвим ваш! Располажите са мном како вам је воља! И, ако би вам требало, што кажу, и крви испод грла... ја...\nКатанићу беше већ отужно.\n— Нашто више? — мишљаше он. — Комедија је већ одиграна.\nОн стаде пружати руку свима редом. И готово повуче Јанка за собом напоље.\nКад њих двојица изиђоше, Цуја је већ увелико спавала. Младен отвори прозор, да изиђе дим од дувана, и пирну у свећу, да се не купе комарци.\nОбоје ћуташе. Марија се наслони на прозор и гледаше напоље.\nМладен јој приђе.\nДоле у парку црнеше се дрва, горе блисташе звезде.\nМладен јој наслони руку на раме:\n— Куда гледаш?\nМарија обриса сузу:\n— Тамо! Видиш ону звезду? Ја је досад никад нисам видела. То је нова звезда!\nМладен познаде Марса, који блешташе свом својом црвеном светлошћу и трепташе, чисто намигујући на ово доле, што се зове бура у срцу. Да ли је он те вечери јаче сјао него обично, да ли се само кроз влажне очи јачи растураше његове зраке — тек и Младену беше као нека нова звезда. Он метну жени руку на теме и пољуби је у чело:\n— Није, сине, нова звезда; она је увек на небу. Погледај је! Можда је то твоја звезда.\nА Марс као двоструком снагом да засветле тако силно, па опет тако помирљиво и тихо.\nРано сутра дошао је к њима Јанко с једним писмом у руци, којим га, вели, позива сестра на смрти.\nНа растанку руковао се с Младеном седам, а са Маријом четири пута. С Младеном и Катанићем се и пољубио. Из кола се није више освртао.\nОд то доба престао је бавити се љубавним предметима, и кадгод би ко почео говорити о томе, он би доказивао да су то саме „швапске бљувотине“. Али ипак сваке године учини по каку будалаштину. Једанпут се фотографисао у црногорској капи. Чујем да се уписао у фармазоне. А пре неколико дана возио сам се преко Мишара. Кочијаш ми причаше, како је преклане возио туда једног господина, који, кад изиђоше на место где је дигнут крст „Погинулим Срб-јунацима“, рече му, да стане.\n— Гледам ја, шта ће! А он: хајд’, хајд’, па управо до крста. Скиде онда капу, клече, прекрсти се, па пољуби најпре крст, па после земљу. После опет седе на кола, па терај даље! Ђаво га знао, шта му је!\n— Како је изгледао, очију ти?\nОн ми у длаку описа Јанка.</div>"}
{"id": "SRP18820_JakovI_PoetaAdvokat.xml", "dc.creator": "Игњатовић, Јаков", "dc.title": "Поета и адвокат", "dc.subject": "1882", "dc.source": "", "text": "<div>Укључено у ELTeC корпус 2019-12-26\nКласици југословенски\nУређује\nП. М. ПЕТРОВИЋ\nЈаков Игњатовић\nДела\nРедиговао и предговор написао Никола Т. Петровић.\nОмот компоновао Мирко Рачки.\nСлова на омоту извео Владимир Кирин.\nОбнародовало Народно дело 1. јула 1932. године.\nШтампано у »Типографији« д.д. у Загребу.\nБио је новембарски дан, већ у половини тога жалосног јесењег месеца. Милан Негован седи код свог кума, Софронија Чапариза, у соби са изгледом на главни сокак, у малој вароши А. Напољу ветар студен, вејавица. Пред прозорима дудово грање голо, једва који жут лист на њему. Небо натуштено, сва природа невесела, биљке у мртвилу сем њиховог корена, који чека пролеће да подмлатком изадре. После лепе бербе, лапавица. Ласте отишле у топлију постојбину; вране се већ посветовале где ће се станити. Сад блато, сад снег, сад ветрови, да се сви рђави тавани кламићу. Гадна јесен, гадан дан, мада је дан Ваведења Пречисте Богородице.\nМилан Негован, готово још младић, тако око двадесет четири године, учио је у животу много којешта, и добро и зло, па између многога и права. С натегом је постао и адвокат, против своје воље, својих осећаја, не зна ни сам како, готово на силу. Разговара се са својим кумом и господином Петром Спасојевићем, сенатором и првим јуристом у целој вароши. Док се Чапариз са Спасојевићем кошка о великим правним питањима као што је: репозиција, реегзекуција, actus majoris potentiae brachium — дотле Милан Негован у својим сањаријама гледа кроз прозор како уздивљала природа бесни, па и у његовој души завладао немир. Не слуша шта се они разговарају. Бурно срце и бурна природа гоне га да гледа како се последњи жути листићи, ветром гоњени, лепршају и падају.\nКод другог прозора домаћинова кћи, ситна, црнпураста, лепог лица девојка, тако око дваест година, витка, ситнушаста и красних црних очију, а на крилу јој бела мачица. Она је глади, а мачка преде. Госпођица баци љубазан поглед на Милана, али овај се сасвим изгубио у узбурканој природи, па и не опажа њене умилне погледе.\nТоме се није чудити. Милан мисли о себи да ниједан дан у животу свом није био срећан. Милан није био богзна какве лепоте младић, али здрава тела и сразмерна састава. Искреним понашањем и својим меланколичним погледом, покрај свог нешто сношљивог лица, задобио је многа срца без разлике пола, крај све своје чудне нарави, јер каткад је био у друштву весео, каткад опет тако смућен као какав мизантроп.\nСофроније Чапариз био је човек преко шесет година, средњег али покрупног стаса, широких прсију, трбушаст, црта на лицу правилних, само сувише великог овнујског носа и великих вилица. Највећма се бринуо о благоутробију, о свом стомаку, и доиста је имао апетит да му се могло завидети. Осим онога што је у школи читао и чуо не зна ништа даље, и био је један од оних адвоката које практикусима зову. На теорију није давао ништа, пракса му је била све. И био је поносит на своје адвокатство. Милана је волео, само што му се његова снужденост није допадала.\n— Милане, што си се тако снуждио, ваљда су ти шајке потонуле? Тако млад, нов адвокат, можеш далеко дотерати, само да имаш мало више воље, па мало више практике него теорије.\n— Добро је знати најпре теорију, — упадне Спасојевић.\n— Све то настрану; нема над праксом ништа! Па, сад да дође најпре к мени у практику, шта би од њега могло бити! Па, још да ми није кумче, моја га жена крстила, дао би’ му моју Пелагију, али овако не може бити, духовно је сродство: пада јој брат. Би ли, Милане, био мој зет?\nПелагија, нешто као постиђена, устане, осмехне се, погледа Милана и оде у другу собу, али седне близу врата да чује шта се разговарају.\n— Ту брак не би био на свом месту по закону, — упадне Спасојевић.\n— Шта не може бити! Баш кад би се хтело, морало би се. Оно се чини немогуће, али код адвоката мора бити све могућно, као год што и у рукама доктора нема отрова. Само да ја знам да се њих двоје слажу, ја бих већ добио за њих дишпензацију. Управо да ти кажем, ја њега само пробам, а ја сам му сад као и отац, а ти — ти си само један теоретикус.\nДоиста, Спасојевића су у вароши и околини држали за највећег теоретика. Од њега су тражили и адвокати савета, па и  сам Чапариз, само што је овај знао његов план боље произвести него што би то сам Спасојевић кадар био, јер је Спасојевић теоретик а Чапариз практик, што је велика разлика.\n— Дакле, Милане, би л’ се женио?\n— Оканите ме се; имам од тога веће бриге.\n— Какве су то веће бриге? Дваест и неколико година стар, па адвокат, мој колега, а ја сам био тридесет и пет година кад сам постао адвокат. Каква је то разлика, па шта фали мени?\n— Код вас је сасвим друга ствар. Ви сте се од почетка на то дали, па за боље не знате. Ви држите да су адвокати први људи на свету.\n—- Јест, од адвоката може и министар постати, а има доста и министара који су били адвокати.\n— Тако исто и бербери говоре за себе, — рече потсмешљиво Милан.\n— Хвала лепо, кад адвоката са берберином упоређујеш, — рече с неким негодовањем Чапариз.\n— Та, и један и други брије, — рече шаљиво Милан.\nМилан је почео већ веселијим тоном. Изишла му је мало из главе брига о будућности, а кад је био добре воље, знао је бити весео и саркастичан.\n— Дакле, Милане, тако: адвокат и берберин свеједно!\n— Та да, кожодер и један и други.\n— Лепа ствар, — рече Чапариз, мало љут, истреса лулу и попије чашу вина да задави јед.\n— Господине Милане, велику сте реч изустили. Адвокати - су људи који бране правду, штите невиност, а нису кожодери, упадне мало озлојеђен Спасојевић. Његово суво, жуто лице, добије ванредно руменило. Види се да је увређен, јер он, осим што је сенатор, и адвокат је, прави дипломатикус, иначе човек мирне нарави какве је у адвоката тешко наћи.\n— Опростите, господине, ја нисам намеран да вас вређам! Вас поштујем, само мом господину куму говорим смелије, јер га сматрам као оца, и већ ми је и сувише што ми адвокатлук толико густира, — одговори Милан.\n— Па, што сте онда учили права? — запита Спасојевић.\n— Учио сам и друго што осим права, али сам изгубио скок откако сам постао адвокат као из неке друштвене нужде, да се не каже да баш нисам ништа.\n— Дакле, ви тако омаловажавате тај сталеж?\n— Боже сачувај! Правобранитељ — красна фирма, али шта се под њом ради!\n— И у чистом житу има кукоља, тако је и ту. Али ћете то тек допустити да има адвоката који свом високом задатку одговарају, — рече озбиљно Спасојевић.\n— Има, али колико њих?\n— Већина је боља! Па, зар због неколико њих да се баца анатема на све? То је много!\n— Има их свакојаких: и добрих и злих, али више од последње врсте, па због ових страдају и најбољи. Како зове прост народ адвоката: изелицом! Не каже ли: појели су га адвокати! И најпоштенијег држе за непоштена, а то ме једи. Па, што ме још једи, има и којекаквих надрикњига, надриписара, који нису адвокати. Научили су нешто пискарати и лагати, па обмањују народ и деру с њега девет кожа. То су тек пијавице народа, прави измет, и с таковима се барабаре и адвокати, не стиде се с њима пред лице суда стати. С таквима ја да сам раван! Тако ужасни људи да су моје колеге! Страшно! — рече Милан ватрено.\n— Немаш право, Милане, што кажеш. Ти надриписари, винклшрајбери, то су само адвокатски сензали. И с њима треба добро живети. Каткад они допру пре до судије него адвокат, propter certum quoniam, па се и њима баци каква кост, а и они треба да живе. Знаш шта Немац каже: leben und leben lassen. Бадава, још нема праксе. Знаш, Перо, Милан је поета. Он лети по ваздуху. Већ као дете почео је стихове правити. И то је лепа ствар, кад је човек ђак, па још кад латински напише оду на чији тезоименити дан каквом сроднику или меценату, па још метрумом алкаическим или сафическим. И ја сам писао мом ујаку проти, и то метрумом алкаическим. Тај ми се допада, и, Бог да му прости души, увек ми је дао пет форинти шајна. Али, кад је човек већ зрелији, мане се тих фантазија; тако ће и Милан. Је л’, Милане, да је тако? — Чапариз рече то премудрим лицем. Сам је са собом задовољан што је навео тако необориве назоре.\n— Ја се нећу никад тих фантазија манути: то ми је и у највећој невољи задовољство. Што се адвокатства тиче, кад сам у другом чему већ изгубио скок, покушаћу и то, али тешко да ћу прокопсати, а кад почнем радити, узећу правац племенит,  да будем онакав као што господин Спасојевић каже, прави правобранитељ, да сиротињу штитим.\n— Amice, то ми је мило, — рече Спасојевић и пружи му руку.\nМилан устане, рукује се и опет седне на своје место.\n— Мило ми је што од Савла постаде Павле; но, мораш ипак мало ићи у праксис. Дођи к мени на три месеца на практику и бићеш временом први адвокат и мене ћеш надвисити, — рече задовољним тоном Чапариз, који би рад Милана к себи привући.\n— Не треба ми практика. Ја ћу на узус започети, — одговори поносито Милан.\n— То већ не би’ чинио! Шта више, не би згорег било кад би сасвим к мени дошао, па макар радили наполе. Ти као мој адјункт имаш добро перо, а ја би’ ти већ дао информацију како да пишеш и алегираш, јер знаш, in senibus consilium, а омладина је тек juventus ventus, мало ветрогоња. Знаш, то ти ја могу као старији казати, а после тога, кад се испрактицираш, предаћу ти све своје агенције, процесе, па се можеш и оженити.\n— Маните се сад још женидбе.\n— Ништа, ништа, све ће то својим путем ићи, само кад си се већ једаред одважио да будеш прави адвокат и у практици као што си већ дипломатикус. Веруј ми, сто пута да се родим на свет, ништа друго не бих био него адвокат. Лепа је то ствар, iuratus causarium, iuris utriusquae advocatus. Каква је то титула, какав ранг!\nУ тој форми разговарали су се донекле, па онда сваки својој кући.\nМилан Негован постао је против своје воље адвокатом. Настале су такве прилике да ништа друго боље не би могао бити. Мрзео је адвокате, и опет постаде адвокат. Доиста, психолошка загонетка. Зашто, баш да је и од нужде, да постане адвокат, кад тај сталеж мрзи? Није он мрзео сталеж већ личности које тај сталеж не заступају достојно. Лично заступство тог сталежа Милан је поделио идеално на две стране: на добре и зле, »на деснују« и »отшујују«, као што пишу да ће бити на најзадњем суду, где ће се делити награда међу злима и добрима. Кад је већ тако, он је хтео да је међу задњима. Напослетку, то  је само покушај, па ако би га зли баш повукли до бездна, он ће њих гурнути, а себе извући. Дакле, хоће да покуша да буде адвокат у најплеменитијем смислу адвокатског позива, правдобранитељ, заштитник правде и истине. Диван позив који може занети сваког који осећа право човечански. Да видимо и тај покушај.\nДакле, Милан Негован, декретиран адвокат, или као што су старији колеге звали — дипломатикус, отвори канцеларију у својој кући, од које ако не власник, а оно је поседник била нека његова тетка, као удовица, по праву штоно зову ius viduale. Али, како ће сад започети? Теорије мало, а практике баш ништа, ни од корова. Како се, дакле, усудио да прави конкуренцију старим колегама?\nТуђа слабост помаже. Од старијих колега није знао ниједан готово ништа, и сав основ правдословља њиховог био је инат, рабулистика, и камаратско живљење са судијама. Све су то они знали праксисом, иначе у стилистици нису ништа ваљали, јер су мало читали. Ту њихову слабост Милан је увидео, баш ту где се он јаким осећао. Сад, дакле, долази конкуренција, борба мале теорије против шантаве праксе. С таквим конкурентима лако је било Милану издржавати. Треба много парница читати, па пракса долази по себи.\nМала варош, мали и судови, али зато је апелата.\nСудац је био Јеремија Кобац. Човек сувоњав, нос и очи као у копца, име му сасвим лицу одговара, тако око педесет година стар. Што се науке тиче, био је и теоретикус и практикус, а иначе и по себи талентиран. Покрај тога радан, марљив, али ни на свој џеп није заборављао. И код њега је владала та максима — leben und leben lassen — да други живе, а и он покрај њих. Ко је њему у овом смислу био добар, био је и он њему. Рука руку пере. Увек је имао адвоката који је његову руку прао, а овај опет његову. Пословица му је била: док се мудри лудо намудрују, донде паметне луде уживају.\nМилан се препоручио Копцу да му слабост практике кроз прсте гледа и да га у томе упути. Судија Кобац Милана је лепо примио, и, поносит што му се Милан тако поверава, обрекао му да ће га у свему упућивати. С друге стране пак мило му је што ће на своју руку изобразити младог адвоката, а што му опет и од користи може бити. Рука руку пере. Кобац препоручи Милану да чита процесе, акта, откуд ће моћи за кратко  време практике црпсти. Савет није био рђав. Милан се удуби, зарије у акте, и нов му се свет отвори. На брзу руку је штошта научио, али још се не може рећи да зна много.\nМилану се понудио за слугу неко од заната, штрангар, човек преко педесет година, удовац без деце. Занат већ није радио. Кад га Милан питао зашто је занат оставио, рекао је: нема у устима доста влаге, а то је штрангару нужно. Био је шаљив, у вандровци неко доба служио је и у манастиру код калуђера и много је штошта научио. Пио је радо и јако, но био је веран: могао му је човек све поверити, нарочито трезвеном. Милан га екипирао као господског слугу, правог бединтера, а тиме се Павле штрангар — тако су га звали — поносио. Павле је познавао сву околину и обрекао је да ће довађати са села ратаре клијенте. За писара би узео ислуженог војака, каплара Јоцу Кицоша, његовог у детињству друга. Канцеларија је дакле била у реду. Дакле, у име Божје на посао.\nПочело се са ситнаријама, па доцније долазиле су и крупније ствари. Милан је био најмлађи адвокат. Женске су радије к њему долазиле него другима; а и иначе био је ново сито о клину. Ти женски клијенти су Милану пут јако отварали, а кога једанпут женске извичу, било добро или зло, тај је у рају и паклу. — Милан се брзо дотеривао, и што је дубље у послове завиривао, тим му је већма падало у очи незнање његових колега. За кратко време буде извикан за првог адвоката у вароши и околини. И сам се томе чудио, јер је и сам увиђао да ту претерују, да га за двапут способнијег држе него што јесте. Бадава, и срећа много чини.\nАли, докле је Милан дошао до то мало практике, понеког је оправио и у суво гвожђе, премда невино и нехотице. Један изображен, од добре куће младић, у буни 1849. избегне, и принуђен би више година по свету блудити. Преступ му није тако велик био да би му због тога имање секвестрирали; хтео да се уклони од насилне асентације. Још као миноран начинио је дуга, и то десет хиљада форинти, од којих је само пет хиљада добио, а остало је била камата. Доцније беше тај младић пунолетан, и сад је лихвар започео своју операцију. Лихвар тужи младића у отсутности, и то баш код суца Копца. Милан је већ пре тога видео лихвара код суца, који се према њему фино показивао.\nДође дан рочишта. Несрећни младић није се претставио лично суду, нити је послао заступника за се, а судац му наименује за заступника, curator-а ad actum, баш Милана. Милан, не познајући тог младића, нити његову породицу, нити знајући да има имања, није знао ништа одговорити у одбрану његову, јер није имао за то нужна материјала, а ни практике шта ту треба да чини. Место да иште одгоду рочишта, ствар је сасвим напустио. Један дан пре рочишта оде суцу да се посаветује шта ту треба чинити. Судац му да подуку да се ту већ ништа не може помоћи, већ мора се капитулирати, треба рећи да се не може ништа против чистога дуга и потписа навести. Кад га је Милан запитао: како то може рећи кад не познаје тог младића, одговорио му: да он то и не мора знати, а и иначе тужитељ неће се користити, јер оптужени и онако нема ништа. Милан, мада није имао практике, паштио се да свог клијента брани. По схватању здравог разума рекао је да је сумњиво је ли то потпис клијента или не, али је изоставио најглавније: одгоду рочишта ради нужне информације. Донесе се осуда да је његов клијент дужан исплатити своту и досуђене трошкове.\nМилан се нађе у запари шта ће сад. Треба апелирати, рекурирати. Оде суцу, у чије се знање и поштење поуздао, и запита га шта да ради? Судац му каже да је белеговина велика за апелацију. Ако је да без белеговине, биће triplo кажњен, а новаца нема, нити је он дужан из свог џепа то дати, а и онако не би се никад могао наплатити, јер клијент нема ништа. Милан поверова да му клијент нема ништа и не апелира. Доцније чује и види како су услед те осуде на тридесет хиљада форинти процењено добро клијента његовог продали за дванаест, тако да му готово ништа не остаде.\nДоцније, кад се већ боље испрактицирао, паде му на памет како је својим незнањем свом клијенту грдну штету нанео, готово упропастио га. Поче га савест гристи, и кад се тај младић на амнестију кући врати, узме и адвоката, који дође Милану ради информације о току ствари. Милан му искрено све исповеди и о томе да му сведоџбе. На том основу парница се обнови и добије, на велико умирење душе Миланове. Но, та парница је била обновљена после две године, и доцније је судац био готово пристрасно наклоњен Милану. Судац је сваком препоручивао Милана за заступника, а favor in iudice зна се шта вреди. Код Миланове куће клијенти, нарочито ратари, већ у четири  сата ујутру пред капијом седе, особито кад је светац или недеља. Изглед за Милана леп, само да пође тако даље.\nДа се на много штошта привикнути. Но, Милану је као  адвокату фалило нешто што јако у живот засеца. Волео је бранити него нападати. Додуше, нападао је и он закашњене дужнике, и знао је увек себи моралну сатисфакцију дати тиме да је дужник сам томе крив што не плаћа, али се пита: да л’ може, ил’ не може? Ту се не узима у рачун унутарње осећање. Пред судом и нападачем дужник је увек крив. Водио је Милан и оврхе, егзекуције, а то је као неки спорт, хајка ловаца против застрашене животиње. Но, није се никад заборавио дотле да сиротињи јастуке и кревет продаје.\nАли, Миланова срећа подбола је страст колега. Чапариз према њему не понаша се као кум, већ онако туђински, готово душмански. Приликом неког рочишта Милан и Чапариз стојали су као противници. Кад је Милан с разлогом обарао назоре Чапаризове, овај започе да својим старешинским авторитетом импонује, па је насупрот Милановог разлога употребио израз: да таково што може навађати само жутокљун адвокат који не зна за практику, као Милан. У Милану крв ускипи и одгонетне му: да му Чапариз није кум, да би га одмах пред лицем суда ћушио. Чапариз то добро забележи.\nЧапариз један дан држи конзилијум са својим присним колегом, адвокатом Мачковићем. Адвокат Мачковић, око педесет година стар, слаб јуриста, али бистре памети и практикус. Ко му шака дође, девет му кожа одере, као и Чапариз. После ручка су се састали код Чапариза. Заседну и започну диван. На столу вино, а луле већ запаљене.\n— Шта мислиш, Гавро, шта би са тим штенетом требало учинити? Попео нам се на душу. Видиш да немамо прихода откад он ради, рече Чапариз.\n— Свему је томе крив тај Кобац! Размазио га и сам му шаље клијенте, а од нас их одбија, — рече Мачковић.\n— Па, што нам је чинити? Хајд’ да денунцирамо Копца.\n— Отићи ћемо у Пешту, па ћемо код колеге нашег, твог имењака Мачкахазије, написати денунцијацију на президента врховног суда, како Кобац и Милан жаре и пале, — рече Чапариз.\n— Добро је! Но, још једно. Ја ћу дати испитати где је шта дужан остао Милан још као ђак код шнајдера и шустера. Прикупићемо све његове дугове, па ћемо га шкандализирати.\n— И то је добро!\nПриватан интерес — распукло се кумство. План је већ готов. После договора приправљају се на пут. Доиста оду у Пешту и код адвоката Мачкахазије даду си написати дивну денунцијацију како Кобац и Милан жаре и пале.\nПосле неколико недеља добије Кобац резерват од горе, где му се препоручује да се не поводи за младим адвокатом Миланом Негованом, јер је глас да је тај кадар све што год хоће код Копца произвести, на велику штету правосудства у том крају. Кобац се мало поплаши, али опет дође к себи. Саопшти Милану бурунтију, а он му одговори да се нема ничега бојати, јер није истина, све је измишљотина и подло опадање.\nПосле тог случаја показивао се Кобац према Милану мало хладнији. Али, курјак ћуд не мења. У једној породици наступила наследна деоба. Дође се до распродаје. Кобац опет наименује Милана за куратора ad actum за једног отсутног члана породице, за ког се не зна ни где је. Ту је опет нешто од тог куратора зависило. Кобац није се усудио на Милана упливисати, већ договори се са једним великоварошким адвокатом да преко њега изради посао. Тај адвокат био је са једном већом свотом заинтересован у тој ствари. Исти дође један дан Милану, па понесе један акт од пет табака на потпис, тобож да заштеди посао Милану, јер у извесном року имао је Милан за свога клијента те феле акт да поднесе суду. Милан акт прочита и види да је у рафинираној форми, што се последице тиче, против његовог клијента наперен. Није се дао обманути да изда свог клијента. Одбије предлог и понуду. Тим буде спасен интерес клијента му, који се после кући вратио и захвалио му се.\nНо, кад то чује Кобац, разљути се и окрене Милану леђа. Почне партаје одбијати од њега. Уколико му се пре показао наклоњен, сад и у најправеднијој ствари чини му препреке. Исписује му дуга рочишта, после свршене расправе мора Милан по године чекати док осуду добије, ако је корист у изгледу, ако не, одмах је добија.\nУ то доба и споменута лихварска ствар буде обновљена, а због тога се тек успали. Од пријатеља постаде непријатељ, и то потајни. Поче приближавати се Чапаризу и Мачковићу, својим  досада највећим непријатељима. Ови су сад над Негованом тријумфирали.\nСад они парнице код првостепеног суда брзо добијају. Праве забаве, соареје, читаве балове, и ту је свуд у зачељу штовани судац Кобац, који није био ожењен, али се у женском друштву радо налазио. И у том погледу Мачковић и Чапариз били су изврсни. Гостољубље није им се могло одрећи, и на то су више трошили него на нужније ствари да осигурају себи старост и породицу. На пример Чапариз, кад га ко од омладине замоли да допусти у својој кући игранку, ту је одмах готов, па се после подне или пред вече тамо слегне све што год је за забаву и томе друштву погодно. Тако исто и Мачковић. Деси се кадикад да Чапариз нема новаца да у суботу навече плати своје надничаре, који му у винограду раде, па ови онда праве ларму, у капији лупају, грде најгаднијим речима, а Чапаризу ни бриге. Одбије их на другу недељу, а сутрадан у недељу код њега опет забава, игранка. Чапариз је дошао једаред у велику тескобу, у шкрип од надничара, тако да су му кућу формално опсели и нису хтели оданде ићи, ма то до сутра трајало. Чеше главу, падне му нешто на памет. Ослови надничаре да му даду један сат допуста да оде једном свом пријатељу по новце, а донде нека га пред његовом кућом чекају. Надничари, после мало промишљања, пристану на то.\nЧапариз оде једном свом пријатељу, претстави како су му кућу опсели да не може никуд, и заиште новаца колико му је нужно било. Пријатељ се извлачи, каже да нема. Но, то није доста. Чапариз му не верује, почне му претити да ће иначе зло проћи, јер свет држи да је он своју покојну имућну жену са света оправио да је наследи и да је живој старици ударио у теме клин. Ако му не да изискиване новце, денунцираће га, па ће комисија тело жене ископати, да види је л’ клин у глави. Пријатељ види да је Чапариз беда. Нити крив нити дужан да му новце, јер се боји да ће доиста комисија доћи, па ако се покаже да то није истина, има који у народу хоће то да верују, а сваки човек има душманина, па ће на њему да остане вечита љага, која се тешко даје опрати.\nЧапариз сутрадан опет држи забаву, у којој је учествовао судац Кобац. Милан Негован није могао такве забаве давати као неожењен, и сам је морао за се таква друштва тражити као и Кобац.\nМилану Неговану није већ тако добро посао ишао као у почетку, премда је сад имао више праксе него онда. Код првог суда сад између три парнице изгуби две, а опет код апелације између три добије две. Али, то није добро. Партије беже од оног адвоката који већином код првог суда губи. Тешко је дочекати док ствар дође од горе. Па онда је навалила силна сиротиња, која помоћи тражи, а нема новаца на трошак, на белеге. Но, Негован се примао и сиротиње. Притиснуте није могао оставити без заштите.\nСад да видимо неколико прилика из Негованове праксе.\nЈедаред је утеривао тражбину једног спахилука због потрица, тлачења шуме. Било је преко педесет кривица, али у мањим досуђеним свотама, тако између двадесет до тридесет форината. Оврху ће спровести један писар о ком се знало да радо дупле трошкове шпарта, особито по леђима ратара. Зато ће ићи тамо и сам Негован да се не би то десило, јер је држао да је егзекуција нужно зло, али не да се с тела народу каиш сече.\nТако се та оврха започе. Негован са извршитељем на једним колима иде у село, а жандари већ спремни за случај каквог изгреда. Тако ће трајати неколико дана. Неко плати, неко не, па му се ствари плене. Гдегде нема никога код куће.\nДођу у село Ч., у кућу Јање Вукадина. Његов син починио потрице, има платити двадесет и седам форината. Дођу до трема, па у собу. Два жандара напољу стражаре. Није Јања Вукадин дужан, већ син Зарија, али овај некуд отишао и остали сви млађи, само је стари Јања код куће. Кад у собу, а Јања седи за столом. Пред њим бокалчић с вином, подупро лактом образ, шешир накривљен, лула у зубима, мали коштек за свитњаком, па попреко гледа, не устаје с места. Писар не скида шешира, већ седе према Јањи. Развије папир за записник и почне записивати. Негован седи на страни.\n— Ко је овде Зарија Вукадин, потричар? Има да плати двадесет и седам форината?\n— Није код куће, отишао је на њиву, тек ће навече доћи. Па, шта ће с њиме? — рече Јања као флегматично, али очима љутито мери писара. Очи му више говоре него уста.\n— Дошли смо да пленимо, ако се одмах не исплати, и одмах ћемо пописивати, — рече писар грдним заповедајућим тоном, јер ситна господа радо се праве велеважнима кад им дође прилика.\n— Шта ћеш пописивати? — рече Јања мало жешћим тоном.\n— Један орман вреди три форинта, један кревет скупа са јастуцима шест форинти.\nПроценитељи посебни нису били нужни, да не би било више трошка, више је то као демонстрација и неки притисак. Јања, како је видео да овај пописује, устане и пође к вратима где је у углу била наслоњена секира. Узме секиру и, бацив се у позитуру према писару, пита:\n— Хоћеш ли се манути тог ћоравог посла, јер је ово све моје, а ја нисам учинио потрице ни тлачење, — рече и дигне секиру.\nНегован устане и стане на браник између Вукадина и писара. Писар поплашен устане и виче на жандаре да Јању вежу. Негован то не допушта већ му немачки каже да он целу своту на се прима, али старца не да затварати. Нека упише у записник да је Негован за Зарију Вукадина исплатио и одмах новац положио. Писар нема куда, премда се види из разметања му да би рад Јању сапети и у тријумфу га у затвор водити.\nЖандари уђу, али буду опет напоље командовани.\nНегован сад стаде пред разјареног Вукадина, који још држи у руци секиру, мада је исту к земљи спустио. Јања је био стар човек, сед као овца, имао је велике седе марцијалне бркове, као да је био војник. Из ушију му излази бела влас као неки бркови, изгледа као да има три комада бркова.\nПисар све дува и пише нешто у записник. Тако изгледа као да против самог Негована пише.\n— Чујеш, Јања, ти мора да си био војак.\n— Јесам, па шта ћеш!\n— У којој регименти?\n— Код Естерхазије.\n— Колико си година служио?\n— Тридесет.\n— Јеси л’ против Француза Бонапарта служио?\n— Јесам, служио сам и против Турчина под Лавданом. Имам опшит. Могу ти га одмах показати, тамо је у сандуку, — рече и показа прстом на сандук.\n—- Немој, верујем! Сад ма’нимо се свега, ја све на се примам. Твој Зарија ће већ то лагано искијати. Већ дај чашу вина, знам да имаш добра вина. Код вас добро вино роди.\n— Јест, хвала Богу, код нас добро вино роди! Сад ћу ти га донети, да видиш какво је.\nРече и устане, па оде да донесе вина, али бокалчић је на столу оставио. За то доба док ће се Вукадин вратити, писар једнако пише, љут главом маше, заврши и поднесе Неговану да потпише записник. Негован прочита и потпише. Међутим дође и Вукадин. У десној руци му повећи бокал с вином, а у левој мала чашица.\n— Е, сад да видиш какво је ово вино. Ваљда га још ниједан ћифта ни грк није пио. — Седне и точи, и пружи му чашу. — Спаси Бог!\nНегован прими чашу, али уједно спази да Вукадин диже бокал, па га у пићу обустави.\n— Хеј, чико, ја ћу пити из бокала, а ти пиј из чашице.\nЈања лукаво се насмеши, пружи Неговану бокал, а сам узме чашу да напије.\n— Спаси Бог! Ја мишљах да господин треба да пије из чаше, а ми ратари из бокала, али сад нек буде како ти драго! Спаси Бог! — Јања испије, метне чашу на сто и гледа Негована, који баш из бокала пије.\n— Но, је л’ добро?\n— Нема му пара.\n— Тај виноград, где је то вино родило, лежи на умци. Ја га сам радим. То је вино како га је Бог створио. Ту нема ни фершлога ни ничега другога. Кад га се напијеш, мирно спаваш.\n— Баш добро вино, али откуд ти то знаш што у вино мећу?\n— Како не би’ знао, кад сам био триест година војак. Мећу грци фершлога, велики дебео комад ћибрита, па кад га пијеш, глава ти бучи. Но, хоћемо л’ понудити и тог Швабу с наочарима? Ти си наш, већ видим, и да те овде не би, вере ми, уби’ Швабу што дође да моје пописује. Да га понудим?\nЈања сипа у чашу, па нуди писару. Писар се најпре отима, неће, али кад му Негован рече да таква вина у вароши пити  неће, прими и допадне му се, само што заиска другу чашу. Сад се Вукадин рашћепурио. Доноси чашу, једнако сипа, седне па пуши. Задовољан је што тако налако ствар прође, а могло је до крви доћи. Гледа на писара и Негована.\n— Кажи ми, Јања, пијеш ли ти увек таква црна јака вина?\n— Увек, али само здрава.\n— Пијеш ли ракије?\n— Пијем, али само чисте комовице.\n— А пијеш ли воде?\n— Хвала Богу, ево већ педесет година како кап воде у усти’ нисам имао.\n— Па, колико си година стар?\n— Е, хвала Богу, прошло ми деведесет.\n— Јеси л’ био болестан?\n— Имао сам тако неколико пута грозницу, и још сам пар пута био болестан. Прешао сам преко ђавола, а не знам шта ми је, није ме управо ништа болело да могу казати шта, а овамо ме све болело. Неке женске ђаволије.\n— А како си се излечио?\n— Јео сам и пио што ми је срце зажелело. Чим сам могао пити расола, вина, ракије, одмах сам се добро осећао, и после неколико дана поједох што дочепах.\n— Е, то си ти срећан човек! Сад да се опростимо. Ето, жандари тамо мумлају, хајд’мо!\n— Изнећу и њима мало вина. — Изнесе вина жандарима, и после дужег нуткања, кад су чули да је ствар у реду, сами заседну код Јање и с њим почеше пити.\nТо је један акт из праксе Негованове, сад да видимо даље.\nДође са села један паор Шваба, и то имућан. Има сина, ког ће сад у војнике да однесу, а слаб је, но нотарош попео му се на душу. Иште за се и за доктора шест стотина форината, па да га ослободи. То је Шваби много, па је дошао Неговану да му јефтиније изради. Повео је и сина собом. Негован му рече да се он у те ствари не пача, и да ће му син, по изгледу судећи, тешко бити војак. Шваба га моли да се он заузме, а он ће га већ поштено наградити. Негован гледа, мери младића: сув, повисок, угнутих прса, шиљастих плећа — формално га визитира. Наилази на пачије ноге, Plazzfuss, опкладио би се за дупловане новце да га неће примити. Заузме се. Ако изради, оставља Шваби да га по вољи награди.\nНегован оде у Пешту, једном свом познанику и пријатељу, који је био поглавар политичке среске области. Саопшти му ту ствар, како није могућно да тако слаб, дефектан младић може постати војак, а да се за пар година у вежбању и на маршу сасвим не упропасти, и препоручи да се само по правди поступа, па се мора ослободити. Пријатељ му да реч, ако је тако, он ће пазити и дотичног лекара на то упозорити. Док се ово тражило, изгубило се два дана. Два дана дангубе за адвоката није шала, па и фијакери и издржавање стаје трошка. Негован пише Шваби да се опредељеног дана са сином на дотичном месту пријави, па нек му није бриге за сина. Сад само ишчекује излазак.\nПосле неколико дана чује да је његов клијент за неспособног пронађен. Прође неколико дана, позове Швабу, али овај не одговара. Одмах се сетио да се после свршеног дела Шваба попишманио. Знао је и ко је томе крив. Нотарош! И, доиста, тако је било.\nНегован, разљућен, преда тужбу суду, и то само на уплату уложених трошкова и дангубу, друго ништа. Дође до рочишта. Ту је Шваба и Кобац судац са перовођом. Негован је видео пре рочишта како је Шваба изишао из сучеве собе. Расправа се започе. Судац запита Швабу шта ће одговорити на тужбу. Шваба овако одговори:\n— Ја нисам хтео да преварим цара! Ја сам дао мог сина визитирати, па ако није добар, нека се ослободи, ако је добар, ја ћу га ослободити целим новчаним откупом. Господин фишкал није га ослободио, ослободила га је његова слабост.\nСудац шеће се горе доле па се смеши. Негован одговори да отступа од потражбине, нити ће даље шта тражити. Парница свршена. Говорило се да је нотарош (а преко њега и судац) прогутао удицу. Негован се неће никад у те ствари мешати. Чапариз и Мачковић чули су за то. Судац им је све то испричао, па су се сви грохотом насмејали како је Негован насео. Чапариз каже да би од Швабе за то извукао пет стотина форината.\nСад треће.\nОпет један Шваба има да добије праведно наследство у вредности од десет хиљада форината. Обрече Неговану за то шест стотина форината дати ако му изради. Негован му изради, Ствар дође до продаје целокупног наследног имања, али Шваба више не долази Неговану. Негован га двапут позива. Он једва  дође, положи у име награде три стотине форината и откаже му даље заступство, јер, вели, судац Кобац је ту ствар примио, и он ће сам продајом наследног иметка ствар у његову корист уредити, и да више никаквог фишкала не треба. И доиста, продаја се изврши, али ту се опет ствар замрси. Шваба се заплете и добије много мање него што је имао добити. Приметио је да судац Кобац са противничким заступником шурује. После неког времена дође Шваба Неговану и тужи му се како га је судац Кобац преварио; одвратио га од Негована, а примио од њега педесет дуката. Шваба дигне се против суца Копца. Тужи га, али при истрази испадне лоше по Швабу. Шваба је исказао да је суцу Копцу дао мито у папиру завијено, педесет царских дуката. Сучев стан је био у судском дому, а до његове спаваће собе била је сала од суднице. Тако је ту привремено било. Шваба каже да је завијене дукате метнуо на сто, а судац рече да се баш бријао сам својом руком кад је Шваба код њега био и није могао опазити да ли је што на сто положио или не. Кроз његову собу пролазе и подворници и партије. Ако је положио, могао је ко и однети, а да он за то и не зна. Питао је Швабу да л’ је он њему рекао да је дукате на столу оставио? Шваба, додуше, призна да није, али је готов заклети се да је на сто метнуо и да је отишао после препоруке за своју ствар. Шваба је био због потворе осуђен и затворен, а судац Кобац ни »мукајет«.\nНегован је све већма био незадовољан са својом адвокацијом. Све саме тужбе, егзекуције, јадиковања, неправде! Све то сваки дан очима гледати, какав је то живот? Колеге које ли на дерање пука смерају. Који бољма дере, тај је бољи практикус.\nВан адвокатског делокруга налазио је своје задовољство у друштву, где има и добра и зла, али то зло не произлази из намере да другом шкоди, него шкоди ономе који себи идеале прави, који зида куле у ваздуху, и тако ником не шкоди доли самом себи. И ко може коме запретити да буде и несрећан, а ипак да и у тој несрећи већа задовољства налази него у лукавом, лицемерном свету, где свак друго говори, а друго мисли. Ту нема поезије живота, а где тога нема, човек постаје животиња која може у каљузи живети, али у духу човечанства никад се узвисити не може. Негован је тако мислио.\nУ доколици својој волео је свог Пају штрангара већма него  свога кума Чапариза и Мачковића. И то су му замерили напослетку што Пају штрангара код себе држи, а он је био поштенији него многи од колега. Његова шала каткада више је вредела него булазњења гдекојег кожодера.\nЈедаред Негован пошље штрангара у стари Будим с једним писмом неком клијенту да га себи позове. Тај клијент звао се Јозеф Целер. Да му на пут довољно трошка. Имао је да се врати сутрадан и да донесе одговор. Сутрадан нема Паје, нема га ни прекосутра. Већ три дана прођоше, а Паје нема. Ваљда се где напио и препио, а можда му се што зло догодило. Није л’ га шлог ударио? Велика брига. Није на ино, Негован мора за Пају курентирати, и то већ четврти дан. Но, пре него што ће на курентацију доћи одговор, ето пети дан Паје. Изгледа разљућен, ћелаво теме светло као навиксовано, лице црвено, зајапурено, глади бркове. Овамо се и љути, а опет се смеши.\n— Шта је, Павле, забога, опет сте се гдегод запили.\n— Господине, немојте ме никад шиљати човеку који тако тричаво име има. Какво је то име Целер. Тражио сам га по целој вароши и нисам га могао наћи. Заборавио сам да је Целер. Питао сам где седи Петрезел. Запитао их швапски. Сви ми се смејали, а ја сам се од једа опио и остао у једном бирцаузу преконоћ. Новаца сам још имао. Сутрадан опет сам га по дана тражио, а на писмо нисам ни гледао. Не могу да га нађем, док ме један варошки каплар, који је знао читати, не обавести да је то Целер, а не Петрезел. Кад сам га нашао, писмо сам му предао. Кад га прочита, рече да ће доћи. После ме почастио. Останем до сутрадан, те опет на неке натрапам, па не знам ни сам како сам кући дошао. Немојте ме тамо никад шиљати. Еј, главо, не знам ни колико је сати. Еј, луда главо! Добру ноћ, господине. — Легне и заспи.\nНаскоро Павле умре од капље. Негован га је лепо дао сахранити.\nПисар Јоца препоручи неког Корла, с ким је у једној регименти служио. Корла је и Негован у детињству помогао. Мати му је била бабица Наника и помогла у свет увући и Негована и Јоцу Кицоша. И то је неко душевно сродство. Негован га није могао одбити. Обоје су имали велике марцијалне бркове. У целој регименти није било трећег њима равног. Окретни су били обоје, али ужасни ноћници. Особито кад је недеља или светац, Корл извуче из гардеробе неколико Негованових хаљина,  па се тако обоје обуку, па још и кошуље. Негован дуго није знао откуд код њега тако масне огрлице и јаке, док их једаред није ухватио.\nШта су једаред учинили! Негован пошље Корла и Кицоша у Будим да од неког инкасирају три стотине форината и да се још исти дан врате. Први дан не долазе. Прође и други дан, нема их. Није ли им се што зло догодило? Негован оде у Будим да их потражи. Но, ко ће на њихове трагове наићи! Предомисли се те оде у Кајзербад. Можда ће наићи на каквог познаника који их је видео. Заузме једно узвишено место откуд може видети сваког који се онуд шета. Свира се увелико. Дивна променада од штуцера и дама. Није дуго трајало, али виде се два штуцера како се испод руке воде. Лепо обучени, на рукама беле рукавице, велики бркови навиксани, зашиљени, сви на њих гледају. То су Јоца Кицош и Корл. Кад их је Негован видео, морао се и сам насмешити, премда је већ унапред знао да с њима добра бити неће. Пустио је да се шетају. Он их гледа, но они њега не виде, док једаред, кад су већ трећи пут обишли шеталиште, спази га Корл и гурне Кицоша. Кицош погледи онамо. Почну нешто шушкати, па обоје једнаким кораком у војничком држању дођу Неговану, на три корака пред њим стану, и, као да су на каквом рапорту, јаве да су згрешили и од инкасованих новаца већ сто форинти потрошили, а осталих двеста форината метну на сто. Негован их оштро погледа и рекне да се одмах врате, а за њима пође и он. Негован их стигне, и к себи их позове. Они дођу и у ред се ставе.\n— Корл, шта сте радили?\n— Господине, ја сам пофалио. Како сам новце примио, враг ме нанесе да одем у »Саувинкл«, где наиђем на два моја стара камарата, па ту заседнемо и станемо пити. Ниједан није имао новаца, те сам ја на њих морао трошити, а како су били гладни, а жеђ велика, то су доста потрошили. Тако смо целу ноћ банчили. После смо се испавали. Ја се сутрадан од њих раставим, па сам блудио којекуд. Све сам штудирао шта ћу казати кад кући дођем. Тада опет наиђем на Јоцу, и потужим му се шта ми се десило. Он се гротом насмеје, па ме позове у једну пивару да нешто добро измислимо. Ту смо држали конзилијум, те Јоца измисли да њему дам педесет форинти од тих новаца, па ће он то на себе узети, те да му се опцигује од месечне плате, а и ја исто то кажем да ми се опцигује, и тако се опет  опијемо и испавамо. Сутрадан очистили смо се лепо, купили смо рукавице и дошли смо у Кајзербад да нас виде, а и ми да видимо за какву нас господу држе. Ту смо добро провели, док се нисмо издали.\nОбоје су стајали пред Негованом у његовим хаљинама, јер како су из Кајзербада изишли, сели су на фијакер, па тако су се возили, али и Негован одмах за њима изиђе, седне на кола, па се за њима возио, да им не да времена пресвући се.\n— Ово нек вам је први и последњи пут. Други пут ћу с вама друкчије поступати. А ти, Јоцо, остајеш стари: од пса никад сланине. После толиког службовања дотерао си до капларства, а свршио си осам школа, на жалост! Своје службовање провео си у самим деградацијама и казнама. А да нисам на вас наишао, шта бисте радили са осталим новцем?\n— Срећа што смо на вас наишли, иначе све би потрошили били, — рече Корл.\n— Па, шта онда?\n— Може бити да би’ се убио.\n— Такви људи као што сте ви немају куражи убити се! Дошли бисте на робију.\nСад им Негован опрости. Негован промишља о тој ствари, шта да ради с њима, јер овако налако ствар не сме оставити; може им то дати повода и други пут да тако што раде, а жао му је да их отпусти. Јоца Кицош и Негован једне ноћи се родили, а Корлова мати Наника волела их је као да су њени близанци. Најбоље би било да није у службу примио био Јоцу Кицоша, онда не би имао ни Корла. Али га нека симпатија вукла ономе с ким је у исти мах у суседној кући на овај пун загонетака свет дошао. С другима већ не би тако поступао. Но, и из тога је Негован за се науку црпао да никад не треба за потчињенога себи узети с којим смо од детињства барабар били, и који хоће увек тако да остане. Јоца можда код другог не би таково што смео учинити, па ни Корл.\nНеговану дође један воденичар, Јосип Шефер, и замоли га да се с њим разговара. Негован га пита шта ће?\n— Хер фон Негован, ви сте ми увек добри били! Спасли сте ми кућу од чивутских лихвара, учините сад нешто добро.\n— Шта желите?\n— Ви знате, имам једну кћер на удају. Сад јој се нашла прилика. Момак тај син је мог негдашњег пријатеља и земљака. Изгубио је родитеље, а свако дете има у сиротињској благајни осамнаест стотина форината. Знате како те ствари тешко иду. Док му дође до руке, преполовиће се, а и колико ће још на то чекати!\n— А где је тај момак?\n— Напољу је, могу га дозвати. — Шефер доведе момка. Здрав момак, само му очи црвене.\n— Како му је име? \n— Јозеф Пауперт.\n— Колико је стар?\n— Дваест две.\n— Је ли војник?\n— Био је две године пионер, али због очију сасвим је отпуштен.\n— Каквог је заната?\n— Казанџија.\n— Откуд је родом?\n— Из Оџака у Бачкој.\n— Најпре га треба начинити пунолетним, па тек онда ће моћи своје извадити.\n— То и желимо.\n— Па онда треба од његове општине да извадим сведоџбу да је честит и способан и да може својим имањем управљати.\n— То ћемо донети.\nОду. После две недеље донесу нужно писмо и предаду Неговану. Пауперт, управо Попер, француска је породица из Лотарингије, од племићке лозе још од пре двеста година. Негован је другом приликом видео њихов грб. У бурним временима иселили су се и поштеним занатом се хранили; нити су имали потребе да им се овде племство призна.\nНегован уреди писмо, молбеницу за пунолетство. За кратко време ствар врати се с добрим успехом. Опет обрати се на дотичну сиротињску власт. И оданде добро дође, и Пауперт добије својих осамнаест стотина форината. Дођу обоје да захвале.\n— Шта смо дужни, господине? — запита Пауперт.\n— Ништа! Таквим сиротама који су родитеље изгубили бадава радим.\n— Али, бар штогод примите, бар ово. — Пауперт извади банку педесетакињу и пружи је Неговану. Негован вуче руке к себи.\n— Нећу, нећу.\n— А оно да вам дам мој сребрн сат за спомен.\n— Нећу ни то, него нешто друго! Какав је то штап у вас? — Пауперт је држао у руци јак штап, на врху јака кована гвоздена рука.\n— Тај штап сам ја ковао, а дрво је ораховина. Многе сам вароши прошао са овим штапом.\n— Дајте ми тај штап за спомен. Кад га видим да се опоменем како сам једној сироти из чистог срца добро учинио.\nПауперт са сузним очима пружа му штап и хоће Негована у руку да пољуби. Негован не да. Шефер марамом брише очи, рукује се и захваљује. — Опросте се. — Негован ће тај штап чувати. Кад га погледа да се сети свог доброг дела, што и у патњи живота болном срцу служи за мелем, одржава му душевну снагу и улива му уверење да није сва срећа само новац, материјално благо. — Пауперт се оженио. И он ће својој деци приповедати историју свога штапа, и да има на свету добрих људи, и да није сваки адвокат изелица. Тим чином је Негован подизао углед свог сталежа, што му је доиста и на срцу лежало.\nУ селу Б. живео један католички свештеник добро са својом паством. Што је новца привредио то је давао ратарима под законити интерес и потпомагао је људе који су били пореза ради притиснути. И црквене новце је тако издавао. Тако је дао једаред од црквених новаца сто педесет форината неком ратару Петру Бониферту. После неколико година тај свештеник буде премештен у друго село, а у оно опет дође други. Кад се први свештеник отселио, Бониферт још није исплатио био цркви дуг. Та два свештеника нису најбоље међу собом живела. Пре више година споречкали су се због једне куварице, и та мржња једнако је трајала. Нов свештеник, где год је могао, подметао је ногу старом. Кога је онај волео, овај је мрзео. Чује нови свештеник да је стари радо гледао Бониферта, јер је имао много деце. Сад ће, у пркос, да притисне Бониферта за наплату дуга, под изликом што није интерес платио, а управо није могао. Чује то стари свештеник од Бониферта, па он, у пркос, исплати за Бониферта дуг, а од овог узме облигацију. Млађи свештеник се сетио да је то њему у пркос чињено. Доћи ће прилика  да ће му се одужити. И ту прилику је дао сам Бониферт. Он је био рђав платиша. Опет није интересе уредно плаћао, а кад га свештеник озбиљно ослови и опомене на дужност, он оде на савет млађем свештенику, који га научи да баш у пркос не плати, он ће га бранити.\nТако принуђен буде стари свештеник тужити Бониферта, и тог посла ради обрати се на Негована. Негован се тог посла прими, и будући судац Кобац није био наклоњен Неговану, то ствар та, иначе чиста, провукла се кроз седам месеци док је дошла до осуде којом је Бониферт осуђен да има свој дуг исплатити. Срећом по веровника, Бониферт није апелирао, и тако одмах поведе се против њега оврха. Изврши се пленидба. Бониферт још не плаћа. Баш види се да је пркос. Ту онда штедња престаје. Дође ствар до друге и последње лицитације. Сад ако не плати, продаће му се непокретности. Негован пише, опомиње Бониферта, он не одговара.\nИсписан и публициран је рок за лицитацију непокретнина. Тај дан ујутру седне Негован на кола са доктором Грозњејшим, ческим Славјаном, који неће да је Чех. Куд се путује леп је предео. С једне стране красан Дунав са оним дивним савитком код Нађ-Мароша, с друге стране вишеградске шуме, негда кошутњак Матије краља и других мађарских краљева. На подножју Дунава стародревна кула, а на врху развалине Вишеграда. Недалеко је село Богдан, где ће се оврха извести. Др. Грозњејши, судски помоћник, говорљив човек, све о парницама говори. Негован не одговара: доста му је с парницама и код куће, а код овако дивног предела мора сасвим на њих заборавити. Али, адјункт не да мира.\n— Штета, господине, што не држите каквог адјункта.\n— И сам сам себи на терету, некамоли адјункт.\n— Штета! Ја бих вам из Пемске једног нашао за хиљаду форината. Ви и онако не стачите, а посла имате доста. Истина, господин судац није вам наклоњен, али онда бих ја био у вашим пословима референт, па би суца женирало мој предлог одбијати, и ја бих вам веће трошкове досуђивао него судац. Штета, вас држи свет за идеалисту! А шта је ваш идеал?\n— Човечанство, отаџбина.\n— Код мене опет ubi bene, ibi patria. Видите Мачковића. Није ни за полу као ви, па код толике породице како како му добро иду послови.\n— Кад девету кожу гули.\n— Што закон допушта то није гуљено.\n— Има још и бољих параграфа него што су у закону писани.\n— А где су ти параграфи?\n— Ти треба да су урезани у срцу сваког човека, а то је љубав према човеку. Али, многи је немају.\n— Право кажу да сте идеалиста. Ви сте поета, али од поезије не може човек живети и обогатити се.\n— Јест, то се не једе, нити пије, не ’рани тело, али ’рани душу.\n— Да сам ја адвокат, да имам stallum agendi, докле бих тек ја дотерао!\n— Ја бих вам мој stallum agendi, да може бити, јефтино дао.\n— То је жалосно кад ви ваш сталеж кудите.\n— Ја не кудим сталеж, но кудим оне који племенитом циљу тог сталежа не одговарају. А који би одговарали губе се према већини противних.\nТако се разговараху. Др. Грозњејши био је пијавица народа, каква тек може бити. У његовом стану свашта доста. Ту се носи живад, маст, брашно, новац. За две године већ је хиљаде у штедионицу уложио. Суд му досуди трошак за подвоз, а подвоз плаћа партијски адвокат, а шпарта се опет партији. Досуђена му је дијурна за дневно живљење, а овамо се части код свештеника или нотароша.\nТако дођоше у Богдан. Била је недеља. Др. Грозњејши отседне код нотароша, али Негован неће нипошто тамо већ у биртију. Шта ће да досађује нотарошу. Бирташи плаћају аренде, а господа отседају на друго место где се живи бадава. Но, искија то народ. Нотарош ће му увек клопкати на вратима за каквог клијента, и дотераће дотле да ће зависити од нотароша, јер му је обвезан, а нотарош од њега.\nДобош иде по вароши, добује на све стране. Лицитација је на све стране курентирана. Код сеоске куће на првој табли прикована је лицитациона одлука: нема законите препреке против продаје непокретности. Већ је ту час. У сеоској сали, распростро адјункт акте, прави формулар за записник. Добош још добује пред капијом, кад уједаред позват буде у салу да ствар започне. Ту су одборници и кнез и нотарош. Нико није  дошао који би лицитирао. Млађи свештеник је у селу све наговорио да не лицитирају.\nПреварио се у рачуну. Негован је купио сву непокретност за две стотине форината: баш толико је износио дуг са каматама и трошком. Те непокретности су лепа кућа са пространом авлијом и четврт сесије земље, процењене судски на три хиљаде и осам стотина форината. Записник буде написан, завршен и потписан по изискивању закона. Ту више нико не може противсловити, непокретности спадају већ у властитост Негованову.\nПосле лицитације нотарош задржава Негована на вечеру. Мислио је за срећну куповину добиће какав ребах, али ће се преварити. Негован не прима позив, већ иде у биртију, а закаже кола за сутра у осам сахата у сеоску кућу. Др. Грозњејши је мало негодовао што Негован није остао, али му овај одговори да и бирташи треба да живе.\nНегован оде у биртију, гледа како пред биртијом играју. Недеља је. И кнез дошао да га поздрави и гратулира што је тако лако до тога доспео, али у срцу је друкчије осећао. Сазнало се да је Негован купио Бонифертово имање, па све прстом показују на њега, говоре како је срећан. Кнез вели да то имање брат брату вреди пет хиљада форината. Негован се у своју собу повуче, даде си вечеру справити, па тако ту и преноћи.\nСутрадан ујутру, у осам сахата, иде у сеоску кућу, где је и нотарошев стан. Кад уђе у собу, а онда баш чекају га на кафу, коју не прими; извињава се да је у биртији већ узео. Тако је и било. Нотарош га нуди да седне, што и учини. Др. Грозњејши у зачељу, укочио очи у Негована. Записник, дивит и перо на столу, уста мало отворена. Изгледа као да хоће нешто важно да прослови. Шта ће му записник!? Шта ће му перо и дивит? У исти мах чује се у кујни јецање и плач женски и ситне деце.\nНотарош изиђе напоље, да види, бајаги, шта је то, па опет отвори врата, а читава поворка уђе за њим. Плач, вриска! Жена са шесторо ситне и крупније деце, као на неку команду, клекну пред Негована, дигну руке и моле и преклињу да не убија читаву породицу, ситну и невину децу. Неговану се срце стисне. На то устане др. Грозњејши с наочарима на носу, баци се у свечану позитуру, те окренут лицем Неговану овако проговори:\n— Господине, ви сте племенит човек, ви нећете допустити, да ова сирочад пропадне. У име човечанства, за које ви казасте  да сте поборник, молим вас, смилујте се на ту сирочад и примите у новцу што сте имали примити по осуди са трошковима, а покретности уступите опет породици.\nНа то му Негован ово одговори:\n— Господине, опростите, нисте позвани да ми о томе упутства дајете. Ја не слушам ваше речи, већ нагон срца свог. И да ме нисте ословили и вашим речима притисак на ме направили: на овакав призор ја бих одустао од куповине. Нека исплате шта су дужни, па је ствар у реду. Препоручујем, господине, и вама такав поступак у датим приликама.\nНегован им рече да устану. Они приступе, прво мати, па онда деца. Неговану руке љубе. Међутим нотарош као шило ускочи у кујну, па зове Бониферта у собу. Бониферт, будући је у току парнице пркосио, није смео одмах унутра, већ је чекао у кујни излазак ствари. Пред њим лежи једна подобра врећица. Бониферт ту велику кесицу унесе у собу, метне на сто и приђе Неговану да га пољуби у руку, и поче се извињавати. Негован му не да руке, већ га оштро погледа.\nДр. Грозњејши пише нов записник где Негован одустаје од куповине. Негован прочита и потпише. Ту је већ и кнез, па са нотарошем потпише. Развезују кесицу да броје новце. Негован пита колико је унутра. Веле двеста форината. Негован не да бројати, јер су саме крајцаре.\n— Откуд све саме крајцаре? — запита Бониферта.\n— Од »форера«, свештеника. Кад је видео да је он крив што ме подбадао да не платим, — вели Бониферт, — тад се поплашио па ми дао новце и да молим фишкала да одустане.\nНегован да завезати кесу, а Бонифертове отпусти. Кола су била готова. Негован неће дуже да чека, већ иде напоље, а један пандур му носи кесу на кола. Опрости се и оде са д-ром Грозњејшим.\nНа путу др. Грозњејши Негована једнако хвали за то племенито дело. Негован слабо одговара, више ћути, једва чека да се врати да га се курталише.\nКад стиже кући, одмах поручи по старијег попа веровника да дође по новце. Овај, чим му глас дође, одмах седне на кола, па стиже до Негована. Негован приповеда све како је текло. Поп се смеши радосно, маше главом, тек што не рече за млађег попа: »Еј, лису, ухватио сам те!« Ту је Јоца Кицош да броји новце. Јоца метне кесу на сто, одреши је и проспе крајцаре.\n— Откуд, врага, толике крајцаре? — запита Негован. Поп се опет смеши.\n— То ја знам. Мој по Богу брат и свештеник није био при новцу, па је дао од црквених новаца, крајцара, што у пикслу долазе.\nСад се Негован насмеје, а Јоца Кицош кикоће, па почне бројати. Гадне зелене крајцаре! Негован изиђе напоље у авлију, а поп са Кицошем броји. Доста је дуго трајало док су избројали. Попини прсти прљави, Корл му доноси воде да се опере. Све је у реду, само фале још две крајцаре. Негован извади и дода две крајцаре. Поп је тврд човек, покупи новце, па преко кочијаша шаље на кола, и Неговану се укратко речима захвали. Само речима, а овамо не пита је л’ шта дужан, има ли што платити. Он је држао да му је већ суд што треба досудио. Негован га пусти без примедбе.\nТрећи дан дође Бониферт Неговану да му преда против неког једну парницу и препоручује му да са његовим дужником тако строго поступа као што је с њим поступио. Негован пређе на лицитацију.\n— Како је то било да су новце добили, и јесте л’ коме шта за то платили, — запита Негован.\n— Оно вече, кад ми се све продало, био је наш поп код нотароша, па су онде свршили да платим томе што носи наочаре триста форинти, а нотарошу стотину, што ће вас наговорити да одустанете.\n— А јесу л’ новци одмах положени?\n— Не, поп је њима дао облигацију, а ја попу. Казали су ми да од тих новаца што их има за месец дана добити тај с наочарима вама припада половина. Само пазите да добијете. Мој таст се обвезао, а тај може. Кад се дође до плаћања, ја ћу вам јавити.\nСад се тек Неговану очи отворе. Све је било инсценирано као у театру. Сваки је имао своју улогу.\nТај лицемерни др. Грозњејши добија триста форината. Дуг са трошковима скупа износи двеста форината, а од старијег попа ни паре. — Отпусти Бониферта.\nПукао глас по вароши да је Негован на једној лицитацији купио за двеста форината толико непокретности што вреди пет хиљада форината, да је после од куповине одустао и да зато ни крајцаре није добио. Машу главом. Једни хвале што се смиловао на децу, други опет кажу да је лудо урадио, трећи опет криве га што није очупао том приликом бар штогод. У таквом случају нико му не би могао то замерити. Састане се Чапариз са Мачковићем.\n— Јеси л’ чуо шта је Негован израдио? — пита Мачковић.\n— Чуо сам. Таково што само од њега можеш ишчекивати. — вели Чапариз.\nЦео свет се смеје. Кад је чуо судац Кобац, пљесне шакама, гротом се насмеје и рече: »Но, тога Бог баш није створио за адвоката!«\n— Неће никад ни стећи, — вели Мачковић.\n— Богме није га Бог створио за адвоката: фантазија, поета, — вели Чапариз. — Но, да видиш, то за нас није баш најбоље! Кад свет чује да се тако бадава ради, од нас ће бегати па ће к њему ићи.\n—- Не бој се, сам себи ће врат сломити. Покрај таквог посла не може издурати. Ако ћеш да напредујеш, мораш мало дерати, — вели Мачковић.\n— И ја тако мислим. Не може истрајати. Шта мислиш, пет хиљада форинти. Па, нека је само три од једне егзекуције, па лепо. Баш из овог се види да није за адвоката. Па онда, шта му још фали: не зна пактирати, лавирати. Кад к њему дође каква партија са чистом тражбином, а он одмах започне, а не мало да почека. Зато и нема у авлији патака, гусака, ћурака, пилића и друге живади. Па да гледа да се договори и с противном партијом, па онда да начини паметну нагоду, да ниједна партија нема сасвим право, али опет да обе морају бити задовољне. Тако се то ради, као што и сам знаш, — вели Чапариз.\n— Баш данас имам таково рочиште, — упадне му у реч Мачковић. — Мој клијент има чисту тражбину, чиста интабулирана облигација, па мислиш да ћу данас свршити? Никако! Противна страна рећи ће да није примила све новце, а ја знам да је примила. Судац Кобац одложиће рочиште. После опет заплешће се са писменим поступком. Ствар ће се заплести. Мој  клијент, да се курталише даљег процеса, попустиће, а мени ни од противне стране неће бити криво.\nТако разговарајући се пошетају до суднице, па сваки на своје рочиште.\nОво су биле дивне две колеге. Само нешто из њихове адвокатске каријере, што они кажу: праксе. Најпре о Чапаризу.\nБила је једна сирота удовица са ситном децом. Њено је имање било у једној обвезници од једне хиљаде форината, дакле дуг осигуран. Та обвезница буде предата адвокату Чапаризу на утеривање. По пракси Чапаризовој ту ствар није требало што пре свршити већ растезати. Удовица гања га, и тек после дужег времена доспе ствар до егзекуције. Ту је већ прва лицитација на непокретности дужникове, али безуспешна. Дође и друга лицитација. Удовица није имала новаца да положи vadium — пишманлук — положи за њу Чапариз. Друга лицитација тако се догодила, или тако удесила, да се та непокретност продала за сто форината. Купио Чапариз за се, није било лицитаната. Тих сто форината залегли су трошак. Удовица није ништа добила и пропала је покрај интабулиране облигације. Чапариз је ту непокретност после испод руке продао за осам стотина форината. Неко је ту морао бити крив, и да се ствар снова потегла било би свашта. Удовица није могла наћи адвоката који би се је примио. То је било још пре Негована, а удовица је умрла.\nЈош једну о Чапаризу. Петар хоће од Павла да купи земљу. Био је већ код неких адвоката, но казали су му да се не може, јер, прво, та земља није искључиво власништво Павла, има још наследника; друго, та непокретност је у пола вредности интабулисаним дугом оптерећена. Дакле, ту су терети и заједничка својина. Чапариз све то зна и каже да то може бити. Чапариз начини контракт, Павле положи новце за куповину у руке Чапаризу, овај их опет преда доцније између четири ока Петру. Но, сад подигне се граја. Петар хоће у посед купљене земље, али га наследници не дају. Подиже се и веровник са интабулисаном потражбином. Ту су процеси. Непокретност се прода на лицитацији, веровник први прими своје, а остала свота се међу наследницима подели. Мало мрака паде на страну Павла, а Петров новац, који је дао за Павла Чапаризу, већином отпирен.\nСад нешто о Мачковићу. И Мачковић је тако чинио у горњим случајевима као год и Чапариз, али он је још и у другој форми практицирао своју финоћу. Кад је дошао какав ратар Мачковићу да му потражи наследство, он га прво запита има ли на трошак новаца? Ратар нема! Шта ће сад? Наследство је прилично, само треба истерати. Мачковић каже ратару да узајми од кога новаца, треба педесет форината на белеге. Ратар каже да би радо узајмио, само да зна где. Мачковић му каже да ће он наћи где, само што на педесет форината мора на три месеца платити камату од двадесет форината. Ратар и на то пристане. Мачковић га одведе својој рођаци удовици, ту направе векслу, и ратар се пред два сведока потпише или метне крст. То су били новци самог Мачковића. — Сад се тера наследна парница. Дође рок да се исплати меница, али ратар нема, већ може меницу продужити, јер и онако на тој меници датум још није исписан, а може и обновити — за једну петицу, или пар јагањаца, или назимче. Сад се опет чека три месеца, па се све тако продужава. Кадикад не сме ту фалити ни пернатих животиња. Тако то једнако траје, по годину дана, каткад и дуже, и каткад се обнавља меница са повишеном свотом.\nЕле, дође време да се дели наследство. Ратар је одмах у почетку обрекао Мачковићу трећину од оног што се добије. Мачковић осигура себи ову трећину векслом у којој је свотом изложена вредност те трећине. Ратар је сам ту трећину проценио, и већа је него кад би се иста продавала. Ратар свој прецењује. Сад се лепо поделе, ратар добије што му припада. Но сад долази тежак посао. Како ће исплатити Мачковића? Дође термин вексле, а ратар не долази. Мачковић протестира векслу и тужи ратара. Дође се до егзекуције. Ратар се онда појави и моли за продужење. Мачковић му продужи, али уз добру цену. Начини се облигација. Да му термин годину дана, али облигацију интабулира. Мачковић чека термин, који пада баш у пролеће. Ратар не може да плати. Мачковић га тужи, добије осуду, дође до егзекуције и лицитације. Трошкови силни, непокретности процењене у бесцење. Мачковић купи ратареву земљу са жетвеним плодом. Ратар неће да иде са своје земље виче, псује, не да се, али дође оружана власт, па га оданде избаци.\nНа једном месту састане се Негован са Мачковићем и Чапаризом. Била је нека слава у једној отменој кући, камо су позвата сва господа. Тој кући Негован није могао отказати позив, мада су онде и његови највећи непријатељи. И доиста, били су сви на вечерњој забави. Ту је Чапариз, Мачковић и главом сам судац Кобац. Судац Кобац врло добро живи са тим фишкалима, он њих има у џепу а они њега. Негован је за трпезом заузео место мало ниже, да није близу те господе. Судац Кобац наравно да је у зачељу. Сто је био округао. До суца Копца седео је с десна господин прота. Но, управо није се могло разазнати ко седи у зачељу. Прота је држао да је он, по прото-попском старешинству, а судац Кобац опет да је он. Домаћин је држао да је то протино место, а домаћица да је Копчево. Зато и јесте велику кашику пред суца Копца метнула, а прота је опет држао да је намештач пофалио. У том га је та околност поткрепила што га је судац Кобац увек понудио да вади први. Тако је та етикеција у корист протину у ред стављена. О јелима није вредно спомињати, јер кад је проти све пријало, морало је бити све добро.\nНајинтересантнија страна вечере биле су наздравице. Господин прота, да не би му у зачељу првенство отео судац Кобац коме је било намењено, пре него што ће забости виљушком у печење, устане и по обичају наздрави домаћину, домаћици и деци, свима уједно. После је наздравио и судац Кобац, па за њим други редом даље. Све су један другом ласкали, или се пецкали. Да се наздрављало суцу Копцу са више страна, то је наравно. Но, кад су већ мало загрејали, дође ред и Негована. Њему ће да наздрави, и то за чудо, први Јеремија Чапариз, његов кум и душманин. Чапариз устане, пуна чаша у руци, врх трбуха му покрио тањир.\n— Хоћу да наздравим нашем младом колеги, моме куму, и желим да му изиђу из главе којекакве лутке и фантазије! Нека буде човек као његове старије колеге. Нека се у њих угледа! Живео!\nНе треба луђе здравице. Негован се смеши, дигне чашу, приђе куму, куцне се и захвали. Негован није хтео ником наздрављати, премда судац не би бранио да му баш он наздрави. Тако исто и Чапариз. Прота приђе Неговану и ослови га да комегод наздрави. Прота је, по свој прилици, мислио на себе. Но, био је у том друштву, на тој вечерњој забави, један човек,  прост ратар, али имућан, а дошао је да поздрави домаћина о свечаности. И ратари радо наздрављају. Сад ће ословити га Чапариз, да наздрави коме кога налази за заслужног. Ратар устане, држи чашу у руци, па ће да наздрави. Најпре оком мери сав сто. Сви су радознали коме ће наздравити. Једни су мислили да ће домаћину или домаћици. Мислио је за се и прота и судац Кобац, па и сам Чапариз. Сви пазе.\n— Браћо и пријатељи, хоћу да наздравим и напијем једном човеку који је овде међу нама, једном човеку, а то је ево онде адвокат Милан Негован. Он је са поштења свог, и бринући се за народ, тако спао, тако далеко дотерао да је у кожуху ишао, и да га не би ово село морало ’ранити, морали су добошем по селу разгласити да купе за Милана Негована јаја, живад и све што му треба. Живео!\nСви се гротом насмеју. На лицу суца Копца радост неописана. Чапариз и Мачковић гледају на ратара. Ако је тако, онда је Негован обрао бостан.\n— Та, је л’ тако? — вичу.\n— Тако је, — прослови, смешећи се, Негован.\nСтвар је овако текла. У селу П. био је заступник села у урбаријалној ствари ради сегрегације Милан Негован. Ту се и мерило с комисијом, и Негован се морао ту бавити десет дана. У биртији нема ништа за фишкала, а не може, не сме ићи на ручак и вечеру са комисијом и спахиски конак. Шта ће сад? Падне добра мисао у главу сеоском попи, кнезу и нотарошу, да би најбоље било купити у дућану каву и шећер, а све друго што је за јело да село да, те тако закључе да сви морају на то приложити. А да се не иде од куће до куће као егзекуција, да добош на све стране села прогласи да за фишкала Негована треба јаја, пилића, гусака, шупака и још других ствари. Да би имао и рибе, слали су и пецкароше да у Дунаву пецају рибу за фишкала. Ишао је Негован доиста и у кожуху кад је био хладнији дан, пред вече или ноћу, и то је све. А све су готово појели на части код попе одборници. Толико се било накупило да би Неговану за целу годину доста било, а његов кожух је био ћурчиски ремек.\nКад је то чуо Чапариз, лице му се наоблачи и шапне Мачковићу: »Видиш да је то луда. Ми бисмо већ то кући послали а не да они поједу.«\nПосле вечере спреме се на игранку. Цигани су већ ту, а и омладина готова. Сто се разредио. Чапариз гледа на Негована.\n— ’Оди овамо, куме Милане, своме старом куму, да се помиримо.\n— Та, још се нисмо ни свадили!\nНегован рече и приближи му се. Рукују се. Ту је и Мачковић. И с њим се рукује.\n— Шта си тако фантаст! Та, ја сам твој кум, ја ти добро желим. Можеш бити и мој зет, а можеш ево и колегин, је л’ тако?\n— Тако је, — одговори Мачковић.\n— Па, немој се држати за најпаметнијег! Још немаш доста практике. Код такових лепих процеса шта си стекао? Ништа. Још ћеш и своје утаманити!\n— Тако је! — узвикне Мачковић.\n— Ви велите: тако је, ал’ баш није тако. Овде смо нас тројица, нико нас не слуша. Ја знам све како сте ме денунцирали, и мене и суца, али мене баш невино. Денунцирали сте ме не зато што ме мрзите, већ због конкуренције. Ви се све позивате на праксу, а ваша пракса састоји се у том како треба процес провлачити, боље заплести, па онда некојим клијентима кожу дерати. То ја нећу!\n— Онда нећеш ни прокопсати, — рече Чапариз.\n— Нека. Ако се баш тако мора живети, не морам бити адвокат.\n— Јао, жалосниче, адвокат је први човек, — вели Чапариз.\n— Па, кад су сви такви, шта ћу ја онда ту! Или, зар, да будем такав као други! Не кажем да су сви адвокати једнаки. Има и такових који племенитом позиву свом потпуно одговарају, али има и такових који само у кожодерству налазе све. Ја се једим и на оне боље, како могу са овима живети, и како само да их не искорене. У таковом друштву нећу да будем, и уверен сам да нећу као адвокат умрети. Покидаћу, поцепаћу све декрете, па у ватру с њима.\n— Мој брајко, жао ми те, али ти фали нешто, — рече Мачковић.\n— Иначе добар и красан човек! Ко га тако залуди!\n— Можда ће се опаметити кад буде старији. Знања има, али памети нема.\n— Збогом памети. С њим се не можемо разговарати. Да видимо шта тамо друштво ради.\nУ сали свирка, увелико се игра. Све пуно, једва се окрећу, сала мала. И Негован стане код врата, па гледа. Неће да игра. Држи да трезан човек не треба да игра. Ако баш хоће или мора да игра, он попије чашу две више, да је мало накресан. Младеж једнако игра. Зову и Негована; отима се. Гледају то Чапариз и Мачковић, а већ су били мало накресани, па хоће и они да играју.\n— Хајд’ да осрамотимо младиће. Где тог дрвеног фишкала како стоји укочен.\nТо изрече Чапариз, па шчепа једну даму, те поче играти »валцер«. Види то Мачковић, па се и он помамио за њим. Мачковић је малко једну ногу вукао, али зато је био добар играч. Својом игром млели су на Негованову воденицу. Приђе к њему кћи Чапаризова, па се с њиме ангажује. Кума му је, није зазорно. Добра играчица. Обрече се, али не одмах, већ док две три чаше испије, да добије, као што сам вели, луд кураж. Сад тек падне на памет Неговану како да се освети Чапаризу и Мачковићу за денунцијације. Испије две чаше, па малочас приђе Чапаризу, те се извињава што је тако оштро говорио. Моли да му не замери, кумови су, па и он, ма и млађи, сме мало слободније говорити. Чапаризу је то мило било.\n— Разговараћемо се о том. Зашто не играш сада?\n— Играћу под условом ако ви најпре одиграте стари минет, па ако у сваком валцеру који се узигра и ви и Мачковић играте.\nЧапариз пристане на то. Чим престану играти, с великом натегом нађу четири пара који ће с њима играти минета, јер ретко ко зна то играти. Ту је и домаћин са домаћицом. Искресана су четири пара. Од женских није ниједна млађа од педесет година. Игра се започне. Чапариз се савије, прави којекакве керефеке, сад налево, сад надесно, сад напред, сад као рак назад, очи изврће, уста поносито криви. Сви тапшу. И тако се закључи ова игра, која је служила омладини на велику забаву, као кад се шаљивчине у циркусу продуцирају.\nСад ће доћи опет »валцер«. И већ угрејан, Негован игра са својом кумом, па Чапариз и Мачковић. Кад су се њих троје мало при трпези кошкали, мислио би човек да се неће никад више разговарати, а камоли да ће заједно играти. Но, код адвоката  је и то могуће. Они се на рочишту, на алегацији, добро набрусе, па зато ништа. Они су опет добри међу собом, иако се не мире. Мрзе се, а и не разговарају се ружно; лепо говоре, а не воле се. Од тога се морало залепити нешто и за Негована, јер иначе с њима и међу њима не да се живети. — Негован шушне циганима да свирају подуже тај валцер, да фишкале умори. Играо је и судац Кобац. Тако и би. Чапариз све дакће. Игра се доврши, сад ће доћи друга.\nСудац Кобац био је страстан играч. Он је прешао већ педесет година. Човек мало виши од средњег. Претерано сувоњаво-танак, образ дугачак, сув, нос као у копца, очи јастребије, чело развијено, и у целини интелигентног, али лукавог изгледа. Иначе велики штуцер. Хаљине увек по најновијој моди, ал’ је тако мршав да кроз црни фрак чисто провирују зашиљаста плећа. Кад иде, познају му се ноге. Цеванице му тако танке да би рекао: у ногавицама је танко дрво, панталоне као ветром пирене тамо и амо гибају се, кламићу. Тешко да има шесет фуната; изгледа као веја, што оно наши кажу. Да је лак играч, о том не треба ни сумњати, и остаће чак до смрти.\nНеговану није стало до игре, само хоће свој план да изврши. Повиче да свирају полку. Цигани свирају полку. Негован им шушне да свирају у брзом темпу, да се играчи уморе, нарочито старији. Млађи ће већ издурати.\nИграју. Почаст је дата суцу Копцу да започне, те баш са домаћиновом кћерком. Лак он, лака она. Судац Кобац игра као на дроту. Сад брзо лепрша танким ножицама, сад мисли да се окреће брзо као точак. Лак је, неуморан је. Мачковић добро игра, премда мало ногу вуче. Изгледа тако као да ђаво Асмодеј игра. Чапариз, прави водени медвед, ухватио женску као са шапама. Сироту, ноктима закатарену, притиснуо је да јој душа изиђе. Све је то измерио Негован и с једним младим берберином договорио се већ унапред да он игра одмах за суцем Копцем, Негован ће за Чапаризом, а за Негованом Мачковић, па кад он гурне на берберина Чапариза, да се учини као да пада и да се сруши на Копца. Бистар, досетљив, берберин ту шалу једва дочека, а био је лак, добар играч као сви бербери. У друштву свуд приман, рођак домаћичин.\nКад види Негован да је берберин дојурио до суца, он се опет догони до Чапариза, који сав већ дакће, али, да се покаже да је јунак, опет јури да постигне да му не стане Негован на  пету. Негован једним окретајем груне за леђа Чапаризу. Чапариз, тежак, сруши се на берберина, а берберин се вешто скрха на суца. Мачковић, још захукан, ништа не види. Негован му подметне вешто ногу, а Мачковић с бока скрха се и играчицу повуче за собом. Читава галама. Судац Кобац јаукне страшно. Ту је и доктор, који констатује да му је пребијена рука. Чапариз диже се, али је тежак, па се наери на прозор који је ту био, а две свеће што су служиле за осветљење превали с чирацима и покапље лојем хаљине, а Мачковић разбио си нос, напред му кошуља сва крвава. Чапаризу је само око остало плаветно, и друго ништа. Судац Кобац јауче, Мачковић и Чапариз псују.\nПокварило се цело весеље. Суца носе у екстра собу да га лече, Мачковића бришу, са Чапариза стружу лој и мећу му хладне облоге, и то воду помешану с белим вином. Мачковићу престане крв тећи, па у пркос неће кући да иде, већ му домаћица даде чисту кошуљу, а он заседне за сто да пије. Од игранке нема више ништа.\nНегован се већ освестио. Баш није тражио да Кобац руку пребије, али, као што су после доктори казали, судац Кобац у младости много је уживао, па су му цеви од руке засуте медицинском живом коју је јако узимао. Да тога није било, како је лак, не би му ништа било. Мачковићу није ни најмање жао, јер ће Кобац бар два месеца одлежати, а за то време заступаће његово место др. Грозњејши, који је тако одан Мачковићу да, кад што ради за Мачковића, тако ради као да упола за се ради.\nСад опет заседну три фишкала па пију. Куцају се са Негованом. Не мисле да је он био томе узрок, већ бацају кривицу на берберина и заклињу се да више неће никад бити у друштву са берберима.\nЛепо је било видети у Чапариза оно велико дугачко лице, онај веће феле римски адријански нос, а око десног ока плаветна чворуга. Негован гледа му у око па ужива. Нема узрока да га жали, јер није опасно. То ће још да примами каквог питомог клијента, ком ће, као добар газда својој овци, вуну острићи. А заслужили су мало већу каштигу од Негована.\nДође зора. Задремају па се и разиђу.\nСутрадан по целој вароши приповеда се шта се ноћас збило. Сви бацају кривицу на берберина. Па и сам судац Кобац, ког су сутра у његов стан однели. Кад су га носили, народ је врвио,  као да је какав велики укоп. Изгледао је осушен као да лежи у каквом манастирском ћивоту. Модел главе за сликаре који из гробнице снимају балзамиране слике. Да га човек дигне, па спусти на земљу, строшио би се као мумија. А колико лукавства је провејавало то трошио тело и душу! Да умре, не би се ни црви могли од њега најести. Каква разлика између њега и Чапариза! То дебело телесно клупче, та маса, тај трбух, кад би умро, ситне животиње имале би силне хране, а не као у Копцу. Само у једном су једнаки, у души, која је лака, да готово ништа не важи, нити могу ичијем духу душевне пиће дати. Сродне, једнаке душе!\nДок се судац сасвим излечио, трајало је три месеца, а за то време заступао га др. Грозњејши, покровитељ сиротиње за добре новце, а богатих још већма. За то време жарио је и палио др. Грозњејши. За Мачковића сваки дан готове егзекуције против партија. Мачковићу пала секира у мед, тако да и сам Чапариз, његов присни пријатељ, какав само адвокат један према другом бити може, већ почиње замерати и жели да судац Кобац што пре оздрави. Јер, ако овако дуже остане, изгубиће све клијенте, а др. Грозњејши као да је од Мачковића изарендиран, или као да наполе ради, тако му очевидно иде на руку. Где се тиче џепа и интереса, ту се и најбољи пријатељи разиђу, па и сами адвокати, како им се у џеп задире. Ту и један и други има право. Бар таква је адвокатска пракса, која не познаје пожртвовање једнога према другом.\nКад је судац Кобац оздравио, то јест, кад су му већ залепили руку, која је тако танка била да су је могли туткалом залепити, мислио се како да се према тој целој ствари понаша. Берберин се скрх’о на њега, на суца, у игри, и сломио му руку. То рђаво зуји: судац и берберин! Берберин игра полку за суцем, па га свали! Страшно! Да га тужи, скандал, бламаж, а не би ништа добио. Падне му нешто друго на памет. Он није ни спазио ко је играо трећи за њим. Само је за леђима видео берберина, што му се није допало. Но, као добар судац, па као и истражни судац, испитивао је: који је пар играо за берберином? Казаше му да је то био Милан Негован, са једном великом јаком дамом.\nТо је истина. Негован је играо са једном лепом, јаком великом дамом, која би на леђима могла носити три таква суца Копца. А била је и мало ђаволаста, па је пристала уз мале ђаволарије   Негованове. Знала је шта Негован хоће, али није била накана да суцу Копцу сломије ручну цев. Та лако је било Неговану, здравом, еластичном младићу, да с том дамом и са лаким берберином провали, ако хоћете, и танка ребра у суца Копца. Било па прошло. Судац Кобац држи да није нико крив, осим Негована. Тако каже и пред Чапаризом и Мачковићем. Чапариз не да му за право. Мачковић каже да је то могућно, јер откуд да падне берберин и судац, и Чапариз и он, Мачковић, а у среди да остане читав само Негован? Подметнута му је нога, вели, осетио је. Др. Грозњејши, који је присутан и седи до кревета суца Копца, ком толико добра жели да би га одмах подигао да лети у небеса а да се не врати, каже да је очима својим видео како је Негован Мачковићу ногу подметнуо и овај на то пао. Све су околности, вели, такове да би се и пред судом, да је до нужде, доказало да је Негован крив. Мачковић то верује. Чапариз то не допушта, већ противно алегира да такав врабац — берберин, таког човека као што је он, срушити не би могао, мада је и Негован био за леђима; већ се он био у окретању сам заплео и задоцнио, па је на неприправне ноге берберин хукнуо.\nТе алегацнје њихове биле су тенденциозне: сваки је ту за се радио. Судац Кобац волео би да се то за Негована залепи, како би му се то сваком датом приликом могло отслужити. Др. Грозњејши је мрзео Негована, јер се пред њим није понижавао. Сувише му је горд, поносит, а за мито не хаје. Мачковић је уз дра Грозњејшег, јер је сасвим заузет за њега слепимично. Па ту има некако и разлога сумњи да је ова основана, а напослетку, кад сам судац држи тако, он ће са суцем свуд, па на обема странама његова победа. Чапариз је зато против дра Грозњејшег што је Мачковић за њега, а зато није за суца Копца што је све потписао што је др. Грозњејши у корист Мачковића одлучивао, јер му је била лева рука пребијена, али последње недеље могао је сам потписивати, па тим све то одобрио.\nКаква разлика за кратко време! Најпре су сви навалили на берберина, а сад на Негована. Чапариз, који је пре такођер био против берберина, сад сам на себе баца кривицу, и то из тактике, или, као што он каже, праксе, да може ступити у савез са Негованом против својих, кад би се Мачковић покрај суца и адјункта тако осилио да њему штете прави. Тако је  хтео себи повратну линију спасти. Нема ту разлога, већ сами интереси управљају мисао и срце.\nКад је судац Кобац оздравио, такова га је страст обузела против Негована да је за најчистију ствар запињао тако да га умори. Чисте потражбине одбија. Негован горе добије, али ипак шкоди му. Но, он је сучеве назоре тако побијао да се овоме и столица заклима. Дошло је већ до борбе за опстанак.\nУ таквом положају, где се судац тако понаша према адвокату који правду брани, потресе поверење и у његових потчињених. Они су у подобним стварима другима трипут више досуђивали него Неговану. Неки од њих од страха, неки да се улажу свом шефу, сметају Неговану и у самом манипулационом уреду. Гдекоји ситни чиновник подигне нос, па се и он размеће, и Негованово строго правдољубље жигоше за секатуру. Ту је онда пао углед адвоката, а углед сучев само силом постоји. Па, шта је најгоре, судац Кобац радо је примао мито, али ипак преко својих људи, који су тако практикуси били као он, а не идеалисте. Судац Кобац тако је уверен био да је Негован против сваког мита да је, кад га је ко из друге, треће руке понудио митом, брижљиво испитивао није ли то какова клопка у коју ће пасти, не долази ли то од Негована да га ухвати.\nНегован је дотле дотерао да не би могао митити баш кад би хтео. Такав положај био је за Негована несносан, и он заврти у главу да неће бити дуго одветник. У таквој моралној стези рад му не може захватити јака корена. План је већ промишљен и закључен.\nНегован је позват од великог суда да брани ex offo једног злочинца, који је брата убио због наследства. Тај злочинац био је већ трипут на тешкој робији због злочина. Негован га је добро познавао. Познавао је и убијеног брата, и то као честита човека. Дође до јавне заврше расправе. Прочита се учин злочинства. Преслушавају се сведоци. Ту су стручњаци, доктори. Доказује се да је био пијан кад је то зло учинио. Пре него што ће брата убити, опио се хотимице да му се казна смањи. То је он научио на робији, јер тамо се у тој науци практикују осуђени. Државни одветник иште казну од дванаест година. Неће осуђен бити ни на шест, али не муком и науком Неговановом. Негован је овако бранио свог клијента:\n— Поштовани суде! Ја овога злочинца познајем од више година. Зрео је већ за вешала, и већ су многи мањи злочинци  повешани него што је он. Таквог ниткова, лопова, убицу бранити не лежи ми на срцу, шта више, на душу бих узео себи терет да овог злочинца браним. Државни одветник иште мало казне кад мисли да је то за таквог злочинца доста. Он се лако може, додуше, извинити, јер законити параграфи то допуштају, али мени, као бранитељу, савест не допушта кад је нешто више заслужио. Поштовани суд ће на то, без сумње, рећи да ја нисам способан за обрану злочинца, ког препоручујем вешалима. А да та душа не буде више у адвокатском телу и хаљини, свлачим ту хаљину са себе, и кад праг овог суда прекорачим, престајем бити адвокат.\nНегован то изрече, поклони се и оде. Он више није адвокат. Заокупе га познати и пријатељи: неки га коре што је то учинио. Он им одговори:\n— Нећу да живим у таквим оковима где при сваком кораку у борби за опстанак за човечански циљ морам против свог уверења да радим, против срца и осећаја. Тражићу други живот, где ми параграфи неће ограничавати те мисли и осећаје моје. Моја мисао иде у безграничну природу, где владају вечити закони светски, где ћу наћи оно задовољство ког у царству параграфа нема. Моје је право небо, моје су онде приковане звезде, које у себи имају величанствену тајанственост. Ја их не познајем, ал’ их гледам, јер су сваке тихе ноћи моји сапутници. Мој је сав ваздух, моје је сунце и месец што ме греје, што ми сија. Моје је море, моји су брегови, планине, шуме и лугови. Моји су поточићи, моје цвеће које увенути неће. Моје су добре душе, које хвалим, а не да с њима зле сатирем. Ја идем у такве пределе где владају добри дуси, где неправде нема, где је све оправдано: живот и смрт, у животу радња, у смрти спомен, и пролеће у омлатку.\nТај глас разнео се као муња. И многи душмани заборавили су мржњу. Клевета нестаде, сад му само добра дела спомињу. Кад то чу Чапариз, ражали му се. Он није био рђава срца; нужда га је направила таким. Он рече Мачковићу као жалећи:\n— Е, видиш, показао је да је поета.\n— Штета за њ!\nНестаде Негована: нико не зна где је, куд броде његови броди. Он путује са штапом доброчинства, који је ситима двери отворио, оним штапом који је добио као награду за добро дело  своје. Тај штап не може га водити рђавим путем, тај ће га баш на мучном дугом путу штитити против нападаја зликоваца. А заврши ли свој пут, који га води међу дивље и питоме, и онда ће проповедати љубав. Ако буде срећан, на гробу ће му цветати цвеће; ако га дивљи побију камењем, тај штап ће му бити мученички крст.</div>"}
{"id": "SRP18821_NikolaVDj_KavaljerLaza.xml", "dc.creator": "Ђорић, Никола В.", "dc.title": "Каваљер Лаза", "dc.subject": "1882", "dc.source": "", "text": "<div>Каваљер Лаза\nкарактерна црта из друштвеног живота.\nНаписао\nНикола В. Ђорић\nУ НИШУ\nШТАМПАРИЈА МИЛОША ПОПОВИЋА\n1882.\nПа такав је био још кад га је мајка први пут ућуткала, да јој санка не прекида. Милом чеду своме пружала је свакојаке играчке, а оно се свакад најрадије машало за какву лутку. Ако су то били колачи, онда је најпре каква шећерна цурица осетила како су му зубићи оштри, те је у часу остала без главе или ноге; ако ли би то биле шаре и слике за мамину мазушку, он је се и тада машао пре свега за лепушкаста женска створења, и врло је брзо научио од мамице, да их  убрља својим устима, што је он по њеном и својем дијалекту звао „пупи“. А после неколико година умео је то учинити и на сокаку. Засео би тај делија иза дирека на авлинским вратима, па би сваки дан, као паук мушице, вребао она мала створења у сукњицама, што се из школе враћају. Нашао је брзо и ортака за тај занат, кога је лепо научио, како да се влада; па кад би њих двојица засели с обе стране узана сокака, онда би за мале цурице то била права Скила и Харивда, од које је заман било чувати се. Било је ту често лепих поздрава, јер кад би цурице окушале узалуд брзину ногу, оне би онда дозвале језик у помоћ, а ту је већ лакше било бранити се. Могле су се чути кад кад и по које зурлице у том кобном теснацу, јер по нека девојчица имала је са свим друкчију матер, него што је била Лазина мати, па је сузних очију и кроз плач причала после својој матери, како  је Лаза опет напао, како је бегала и плакала, али он је ипак пољубио!\nГолема невоља беше то!\nВи ме већ разумете, читаоци. Хоћу да вам причам приповетку о нашем „Каваљеру Лази“, кога виђате тако често, готово у сваком крају стопа Београда. Чујте само.\nНаша беба порасте и назва се дераном. Сад му нису биле материне поуке од преке потребе. Стекао је и сам доста искуства а и другова колико му је воља. Девојчице већ навикле на његове заседе. Први су бедеми освојени, сад ће пасти и град. Сад долазе на ред свадбе. Лаза би свакад удесио тако, да он буде младожења, а невеста, знало се већ напред, да ће бити она, која је најлепша, што је често он сам пресуђивао. Испрва се љутили другови на њега, али он не ће друкчије да се игра, а без њега не вреди никаква игра. Особито невесте мучно би пристале  да им ко други буде младожења, јер нико други није умео тако лепо као Лаза шетати, разговарати, правити шалу, пољубити — ах, и пољубити — а то је тек важно у брачном животу. Треба да знате, да су се цуре баш и отимале да се удају, и другарице су завиделе оној, којој би та срећа у део пала, па чак и оне, што нису мариле за то; и њима некако није било баш право. Али је Лаза умео да умири и помири све, и мушкарце и девојчице, а то га је још више узвишавало. Он је био вечити младожења.\nУ десетој години пође наш младожења и у штолу, т. ј. у гимназију, јер му мама није дала да се меша са „свакојаком децом“ још док је млад и зелен, да научи н. пр. свакојаке речи, па чак и безобразне, говорити, да седи до сиротињске деце у једној клупи. Ах, како би било мами, кад би осетила да кадифени капутић Лазин заудара на бели лук или  да је добио по леђима какву лојану масницу.\nТако наш Лаза поста одмах гимназијалац, „велики ђак“. А ту се тек отвара широко поље његовој ћуди. На скоро узавре сва школа као у ђавољем лонцу, као на Велзевуловом тигању. Уђоше у саобраћај читаве архиве љубавних писама, па приповетке, па „прикљученија“, да се броја не зна. Беше ту доста јунака, али јунакиња већ мање: укус се развија, избор се прави. Професори на муци, како да ухвате тога Ромог Дабу, што им пирка из некога кута свој паклени пламен међу њихове ђачиће. Покушаше и — ужас! — Код свакога нађоше но неколико подозривих ствари: прстенчића, гривница, бурмица, медаљица, а писама — е томе се броја не зна. Очиташе професори и поучише; ђаци се преподобили и главе оборили; само Лазица тамо у предпоследњој клупи окренуо се мало на страну, па, с  муком уздржавајући смеј, говори у себи: Читајте ви, колико вам је воља; ја знам, шта ја знам.\nЕто то је онај исти господин Лаза В., што се, нити као бомба кроз таван, нити као гром из ведра неба, него са свим по својој вољи, на својим сопственим ногама створио у лепоме друштву Лукићеве госпођице и њених другарица. Било је то у јесен 187 . у оној кући, што гледа на два сокака тамо близу главне чаршије у Београду и што је била најлепша кућа тамо пре двадесет година. — Беше недеља, за то не треба питати, како то да се удеси, јер се добре другарице недељом редовно полазе. Ту је ето госпођица Даринка, јединица богатог трговца, Стојана Ж. Ту су Ленка и Велица, кћери извесног  судије Јелића, па је ту и неизбежна Мица, то јест, данас највише на свету има Мица: свака кућа у Београду има барем по једну, па тако се и овде десила једна, ма да господин Лаза каже, да ова Мица личи много више на оне многобројне, другог рода, лукаве, што по ваздан ћуте па само вребају за ловом, него на оне ређе, што се диче по правди тако лепим именима, као што су Милева, Милена, Милка, Милица и све друге варијације од велике Милосаве па до мале Мице. Беше то заиста лепо друштво, јер пет младих, лепих девојака нису баш маленкост, тим пре за нашег господина Лазу, који вели, да би трећи дан умро, кад би нешто морао живети негде у Лозници, Ужици, или баш ма где изван Београда. Опростите му добри паланчани, не зна шта ради.\nЧитаоци ће већ питати, па како изгледа тај витез Лаза? Није шала, бити насловни јунак бар једне приповетке, ако  не романа. Сигурно каква виђена и стасита Фигура, која ће бити кадра да врти око себе сву памет што се скрива у лепим главицама ових младих девојака, чије ће очи за собом водити њихове очи, чије ће речи оне за њим повторавати, куд он, пође, за њим ићи: једном речи, који осваја на јагму најскупоценије ствари овог света, ерца девојачка.\nАли ће се читаоци уверити боље из приповетке, у чему је Лаза снажан и силовит, и колико ће оправдати њихова очекивања. За сад се може казати само, да није лепши ни од  једне од ових девојака, шта више, да није леп колико ни једна од њих. Омален човек, за чудо окретан, лак ча речи; очи су му црне као угљен и сјајне као распаљен угљен, непрестано су живе, играју, што но реч, као на тигању. Непрестано је осмешљив; нема часа, кад му се на лицу не види осмејак и све што осећа, свако расположење унутрашље најбоље казује тим осмејком.  Он је натегнут, кад се говори о варљивој срећи овог света; горак, кад се говори о пријатељству међу људима и подобним стварима; отужан, кад се о надама спомене, а пакостан, кад се говори о женској верности. Можда највише баш тај осмејак чини, те је он врло радо примљен у веселим друштвима, нарочито женским. Има људи, који хоће само облик и Форму а ствар их се не тиче, на тако је и с онима, који не загледају дубље у Лазин вечити осмејак. Иначе уме увек бити виђен у друштву, па и окретати га за собом. Не кити се много, нити раскошно одева. Обично носи, па тако и сад, пепељав капут, а остало црно+. О врату му је обично пепељава или црна огрлица укусно привезана, тако да му крајеви њени покривају прса далеко у страну, што му лепо стоји. Та му је огрлица сад пала крајевима преко прслука, и наше се госпођице врло радо  устављају очима на њој. Браду носи, али му је то доста лош украс, јер је неугледна и није црне боје. Може се видети и по томе, да не мари кинђурити се, јер сваки други, ко би добио тако почасни назив, као што је „каваљер“ којим се он и поноси, одма би ту нелагодну боју заменио салонском, црном и био каваљер без приговора, par exellence.\nНего да се вратимо и на остало друштво, што се тако лепо повија око господина Лазе, коме тако из ненада паде сикира у мед.\nЕле обрео се Лаза у друштву, било вољно или случајно, све једно је. Али кад је већ ту, онда треба и да се покаже као каваљер, а то је њему душа и срце. Умео је он свих пет госпођица занимати тако, да ни једној не буде дуго време. Знао је причати и свакојаку шалу заподевати. Знао је склонити госпођице и да отпевају што год, и то све тако лепо,  да оне нису могле то одрећи. Ту се десиле и карте и он им оде чак и срећу погађати. Прво поче Мици и обрече јој удовца, коме је прва жена умрла од љубоморе, па је одма поче саветовати, да се не кида због тога, јер тако само карте кажу, а карте обично лажу и са свим наопако кажу. Онда прорече Ленци и Велици, да ће се оне обе заљубити у једног истог господина и како ће овај великодушан бити, те ће их обадве оставити. Даринци стоји велика срећа, само што је далеко, на жалост тек после десет година; ах! то ће бити тешко дочекати. А госпођици Славци, домаћици, е њој младожења стоји просто на врати, ту у кући, па радост, па срећа и шта још не. Мица јој оде и честитати; за тим је молила, да се мења са њеним удовцем. Даринка и верује и не верује у своју велику али спору срећу, али се оне две сестрице ућутале. Ленка проба  да не мисли о томе, хтела би да чита неке стихове, које нађе на једном столу забачене, али бадава; Веца окренула говор са Мицом о неким баловима, али јој сваки час излази пред очи сестра као супарница, све игра са њеним драганом. Мица ћути и мери ове срећне девојчице, које ће све проћи боље од ње, па преко воље одговара Велици на питања. Али није за њу то највећа невоља. Могла је она лако и не мислити, о томе, али тај сувишни смеј њезиних другарица, а још више она дворба Лазина, коју је он свима подједнако указивао, њу је мучила. Много пути је пре тога имала прилике да мисли и да верује, да тај лепореки и вицкасти господин највише мари за њом, а сад навалице не ће ни да је погледа онако, како гледа другарице њене, а нарочито Славку. Она поче мислити сад на другу руку о томе његовом кикотању и блебетању. Учини јој се на  један пут, да се тај каваљер из потаје смеје и тој срећној Славци и Даринци и Ленци, а највише њој. Учини јој се да је погледа охоло и преко рамена кад приђе после Славци, око које је он највише био. „Што да ми каже, да ћу за удовца поћи?“ поче сад питати се, „за шта друго, до да ме наједи, да ме понизи?“ Опа поче све јаче мерити Лазу и пратити му сваки корак. Он се опет осмену на њу, и њој се учини тај осмејак тако заједљив, да се уклони у другу собу, и после неколико тренутака, спремна за полазак, уђе да се опрости. Смислила је међу тим и како да се извини. Но Лаза, да би била која порција шале више, не могаде прећутати, него чинећи се невешт њеној срџби, уплете се у њено извињавање и рече како госпођица хита кући, што је љубоморна на својег удовца. Мица му се окрете са једним „на служби“, ижљуби се са другарицама и оде.\n— Љута је, очи јој севају као муње, рече Даринка. Могли сте је поштедити мало, господине Лазо.\nЛаза се учинио као да не чује примедбу, али госпођицама тешко паде Мицин одлазак. Оне су ућутале и врло слабо показиваху своје ситне зубе испод румених усница на пошалице његове. Но он се чинио и томе невешт, ма да је добро приметио. Но узалуд све: за Мицом пођоше обе судијине кћери, за њима и Даринка. Како је било у реду да и сам пође, он се понуди, да их прати.\nОпрости се са Славком с дубоким поклоном и великом молбом за препоруку. При руковању није могао ни пошто изостати пољубац, то јест у руку. Што се тиче пратње, може се рећи, да је ишао за још три така пољупца, јер се девојке саме међу собом разговараху а на његове се прискочице не освртаху. Он се зловољан после растанка упути кући.\nСлавка је остала расејана и забуњена. Све јој се игре и шале данашње живо понављале у памети. Обузеле је мисли далеке и дугачке. Помешало се у то сећање нешто необично, пријатно и тако немирно, да ју је пратило на сваком кораку. Чаровита нека клица залегла јој се у грудима и она је осећа тамо, како јој пушта жилице у срце, и то јој осећање беше слатко и драго. Зове ли се та клица само радост или срећа, или нешто ново: љубав, она није питала. Она јој се приви уз биће и упи у душу и чињаше јој се, да би јој и душа потекла за том клицом, кад би је ко покушао истргнути одатле. Слатке беху речи Лазине, осмејци жива слика његове душе, погледи његови продрли јој до дна груди — Он често долази амо и вазда показује, да је срећан кад је с њом у друштву, вазда је добре воље и љубазан на спрам ње, вазда осмешљив, разговоран и добродушан. А одкуд то  потиче? Запита се и за ово и, ма да је слутила одкуд потиче, ипак није смела одговорити, плашила се од таквог одговора.\nТако се она заљуљала у слатке мисли, а на остале другарице није ни помислила. Особито Мица јој не беше ни на крај памети. А она је тако зло увређена, тако љутита отишла кући. Лаза је знао, како је то лепокосо и црнооко девојче мало живе, или како он каже жустре нарави, па ипак је тако предусрео. Један пут се усудио да јој каже и Цицо поред обичног имена, али то су сви узели за шалу, па тако исто и Мица. Али данашња, навалична шала није се могла тако лако опростити. Мица је све добро запамтила и жељно очекивала час освете, љуте женске освете.\nКад је кући стигла, пре свега је истргла из косе ружу, коју је још у почетку забаве заискала од Лазе. Узе је преда се, гледаше је јетко, удари  се њоме неколико пути о длан, па јој онда стаде кидати листиће и на под бацати. Сад се сети, како је Лаза ћутао, кад јој је дао тај цвет, како му није било право, што га је искала; ма да је она имала права на то, јер је и сам Лаза до данас свакад таке дарове нарочито за њу спремао. Могаше се видети, како бива све срдитија мислећи о томе. Можда долази то и отуда, што је баш сад стала према огледалу и себе тамо уочила; можда се је и преко воље уверила, да је и данас она била најлепша међу другарицама као и до данас. И заиста тешко да се је преварила у томе, јер се мало која дура може поносити лепотама што су код ње. Коса јој дуга и црна као ноћ, очи такође црне, живе и сјајне, као две најлепше звезде у ноћи. Чудновате су те њене очи. Потсећају много на кршевите горе, над којима густи облаци сунце заклоне, те их заогрну  оном познатом бојом, што је онако мутно-црна. На лицу јој исписан неки тип старе грчке лепоте и не би погрешио уметник, који би пресликао с ње лепу Јелену, око које се два народа толико клаше и крвише. Цела јој слика добија такав израз и од самих очију, јер се у њима сваког часа опажа њено унутрашње расположење, њена душа.\nОчи њене с лица у огледалу падоше сад на стас, на хаљину и друге украсе, што све беше на свом месту и даде јој узрока, да се већма расрди.\nОкрете се од огледала и још један поглед паде јој на искидану ружу.\n— Можда је господин спремио другом за дар, па сам ја тако неучтива била, те сам туђу ствар присвојила. Бога ми, онда је господин имао право да се љути на мене.\nТо јој беху последње мисли о Лази за сад. Брзим корацима изађе из собе.\nПосле кратког времена походио Лаза господина Јелића судију. Обе сестре дочекале су га што може бити љубазније. Ленка, као да му се надала, обукла најлепшу хаљину, а поред тога била је весела и расположена ваздан тога дана. Непрестано је певала, док је Велица седела мирно у другој соби и читала „Велимира и Босиљку“ и толико се умешала у њихова „прикљученија\", да је редовно плакала, кад год је Босиљка или ма ко други плакао, редовно се љутила на сваку недаћу, проклињала Турке и душмане и т. д. и т. д. Трагови од тога могли су се јасно и сад видети, особито на очима јој се познавале скоро обрисане сузе, а у говору је била расејана и збуњена. Господин Јелић, стар човек затекао се код куће. Он би радо понудио Лазу на партију санса или шаха, јер га те две  игре јако занимају, да готово никад не тражи друге забаве. Иначе воле и пушити, али при том ћути, па макар ко да је код њега. Али господин Јелић зна врло добро и шта је младост, а можда види ко је и господин Лаза, па за то га не ће ни пошто позвати ни на партију санса, ни на шах, а најмање на дубокомислено пушење. За то је и остао непрестано одвојен у другој соби, где је пушио и хватао крајеве некој ђаволски заплетеној парници, што се већ три дана решава и претреса, па никако да се крај с крајем састави.\nЛаза је међу тим као код своје куће. За њега не би било ни иначе тешко наћи се у друштву, а за овај мах то је ишло само од себе, јер је он имао среће већ неколико пути разговарати се са младим домаћицама. А кад човек има о чему да говори с младима, онда се не ће веома отимати да занима и „мамице“  и да натеже с њима. То је видела и Ленкина мати, али то њу није ни најмање увредило, шта више годило јој, јер то је доказ и неоспорно уверење, да су њене кћери лепе, пријатне и образоване.\nА он је био веома разговоран. Ленку је дворио и срцем и душом. На спрам Велице био је туробан, расејан и забуњен. Кад га ова запита за што је такав, — он се тако чудно пренеможе, да је лаковерно девојче ни више ни мање, него уобразило, да је он смртно заљубљен у њу, да ће полудети и умрети без ње. Све је он то с неколико речи и уздисаја исказао тако разговетно, да је Веца отишла у другу собу, те се исплакала и нашла, да је исто тако несрећна као оно двоје у роману. Међу тим је Лаза удвостручио своју нежност на спрам Ленке, што је веома годило старој госпођи Перси, матери њеној, јер таким зетом заиста се може поносити прва и најчеститија кућа.  Она већ од неколико недеља живи у тој лепој нади, па је често хвалила и Ленци господина Лазу. Девојка је слушала и ћутала. Можда је и сумњала у искреност Лазину, па је била према њему уздржљива. Сад пак ни она више не сумња. Истина, да за оволику дворбу није марила, али оно што њене снове изодавна узнемирује, младо, враголасто а поред тога паметно и богато момче, ето стоји и сликом и приликом пред њом. Ах, оно „богато“ још много више падало је у очи мами него кћери, а Лаза је умео тако дивно износити на видик то „богато“, да су се сва његова и добра и зла својства губила пред овим јединим. Шта мари, што му је лице доста бледо и сувоњаво, што су му брада и бркови мало жућкасти а коса мрка? Шта мари, што је малена раста и доста неприметна фигура? Оно „богато“ покрило је све то, да је он био и леп и дичан и  наочит. Да ли је Лаза водио великог рачуна о госпођи судијници и кћерима, а још више о себи, не може се познати из његова понашања. Међу тим на скоро се показало, да је на против госпођа судијница многе и велике рачуне склапала, само је имала тај „малер“, те је погрешила још у почетку, па је и сав рачун изашао побркан.\nЛаза је после два дана опет био у њеној кући. Оно чему се тако дуго надала, учинило јој се, да је са свим ту близу.\nЛаза обећа, да ће идућег празника опет доћи к њима. Расположен је. Рече нешто Ленци, а она порумени застиђена. Матери се срце смеши.\nА он се са задовољством одао на „живот овога света“. Тако лепе планове изводи, тако мирно о њима мисли, да најслађе спава онда, кад се њима успава. И у сну продужава лепе и чаробне састанке, весела друштва, кикот и попевку.  Само га по каткад узнемире ти снови тиме, што су много лепши од јаве. Он је у сну некако много разговорнији, госпођице га љубазније дочекују. Деси се тамо по нешто, што на јави никако није смео покушати. Кад би се сутра дан сетио тих снова, он их је силимице избијао из памети, исто онако као кад би какав тежак терет са леђа збацивао. Али те мисли беху све тако враголасте, тако примамљиве, да су се наочице противиле његовој зловољи и све му више досађивале. Онда би он побегао од куће и потражио друштва и забаве, где се то махом као у магли изгубило.\nПосле ових посета Лаза се сети Славке, па готово прекореваше себе, што је постао толико једностран и што се ограничио само на кућу господина Јелића. Сећаше се свега што се збило, кад је прошли пут био код те девојке и њено понашање учини му се необично.  Није помишљао на то, да је он сам то изазвао, за то му се учини све још чудније. Било је баш у недељу, после ручка, кад му се ове мисли почеше потпуније везивати једна за другу. Много што шта приметио је на Славци, што му даје повода, да јој се приближи. Истина, није био сигуран, да је погодио, одкуда је све то, а можда није ни смео, али му се слутило, да ће све сазнати, чинило му се, као да је пред неком завесом, коју му ваља само подићи, па да се читав нов, и примављив свет отвори пред њиме.\nМислећи тако пушио је полако цигару. Кафа му се на столу давно већ оладила, и кад је се сетио није ни ваљала више. Устаде и пође.\nНије се много премишљао куда ће. Упутио се Славкиној кући. Она се десила сама код куће и није била вољна да иде код судијиних кћери на посело, ма да је већ два пут звата. Тамо се нешто  ужурбали па зову и њу, али се њој слутило, да ће Лаза доћи прво амо, па се ето није ни преварила. Мати њена, надајући се да ће и она скоро, отишла је тамо пре кћери а код Славке оставила само млађег синчића Воју, да је тамо допрати.\nСлавка га дочека на вратима и ма да осети, како је прође сву некаква трзавица као муња, опет га са осмејком поздрави. Беше у плавичастој хаљини са белим машлијама на рукавима и на прсима; доста скромна и боја и накит. Тој простој хаљини са свим лепо доликоваше истинско руменило, што јој се осуло преко образа, све до смеђих очију. Косе је сачешљала у две плетенице и лепо уплетене у једно подвила мало на десну страну, те су јој падале на десно раме, кад год би се окренула главом мало на лево; а тад је тако лепо одсјајивала бела боја њенога врата на спрам загасите косе; потпуна  слика лепоте била је у том положају. Једна ружа беше сав накит у тим плетеницама, па и она не беше ни бела ни црвена, него румена, исто као боја лица.\nСве је то Лаза уочио; Славка му се учини лепша него икад, много лепша него све њене другарице, које је он познавао. То га забуни тако, да он, стари благоглаголиви каваљер готово без и једне речи уђе у собу и посади се на столицу. Прошло је неколико тренутака, док се сетио да запита за мајку Славкину, па онда и за остало друштво. Речи му беху усиљене, а кад Славка спомену Ленкино име, а њему таван облак прелете преко лица, но Славка није то приметила. Најпосле ће Лаза рећи:\n— Па и ви ћете сигурно тамо?\n— Могла бих.\n— Онда ћу вас ја отпратити.\n— Само одма не.\nШта баш мисли и ради чега рече ове речи, то Лази није било лако погодити. Међу тим она уста и оде да спреми оне србијанске беспослице, што се зову слатко и кафа.\n— Бога ми то не ће бити одма, мисли се Лаза.\nА кад се Славка врати, он беше устао и одаше по соби горе доле као од дуга времена. Славка га понуди да седне, ал он оста стојећи; чињаше се да не чује. По глави му се почеле обртати немирне мисли, у срцу је био узбуђен, те није могао седети. Кад би погледао Славку, било му је, као да је све дивоте на свету угледао. Осећаше што још никад у животу није осећао. Нешто га је подишло у прсима, те му се чини, као да има на срцу какав терет, тежак али пријатан. Да му је ко узео руку у том часу, могао би са свим јасно осетити, како је уздрхтана. Час по машао се десном руком  за браду и тад се видело, како је узбуђен, јер вазда је пипкао, намештао и размештао; прсти су му дрхтали. Гледао је преда се и тек на поновљену опомену Славкину узе столицу и седе.\nСлавка је врло добро приметила ову промену. Па кад оста и даље ћутећи, она га ослови:\n— Ви сте невесели, господине Лазо?.\n— Ја — ја — никако.\n— Тако ћутите, а то није ваш обичај.\n— Па изговорио сам све, што сам знао.\n— Та ви сте ћутећи и дошли. Где сте се то могли изговорити?\n— Нисам нигде свраћао.\n— Онда успут, у мислима?\n— То сте погодили.\n— Е нисам знала до сад, да и ви трошите речи у мислима, додаде гласом таким, који очекује противна одговора.\n— Ал’ ипак ћете ми дати, госпођице, за право. Кад човек у себи говори, може  говорити шта хоће, колико год хоће и како год хоће. Мисли су човеку најбољи другар, највернији пријатељ и најпоузданији секретар. Никад оне не ће оставити човека, пратиће га и по пустарама африканским и по леду сибирском, и дневи и ноћи, у друштву и самоћи; вазда су му тако поверљиве, вазда тако пријатељске. Зар није тако, госпођице?\nСлавка пажљиво слушаше ове живе речи. Запечаћена уста Лазина збацише неприродни, наметнути оков и гле како лепо зборе!\n— Тако је, у свему тако, господине Лазо.\n— Па онда ми не замерајте, кад и с тим другарем и пријатељем учиним по једно „рандеву“, кад оно, што ником не могу открити, њему поверим; а знате, како је мучно, кад човек нема коме да се за добро похвали а на зло пожали.\nЛаза све чудније говори; бар се Славци тако чини, јер га још оваког није видела. Заиста је тужан.\nОна ћуташе и нехотице питајући се: шта то може бити, што га растужује.\n— Свет је широк, недогледан, настављаше Лаза. Свашта човек сусретне и на свашта се спотакне, али пријатеља тако ретко, тако мучно нађе. Још је тај најмање несрећан, који може то бар приближно у себи наћи; и тада се отвори пред човеком други, истина ужи, али тим шаренији свет, мањи али тим потпунији круг. Он је тада као биљка што у лонцу расте и цвета; осетљив постане наспрам оштрог зрака, повучен у себе, отуђен од весела друштва: сам је себи све и сва.\n— А ја таке људе жалим.\n— Верујем. Ви сте онај славуј, што долета на прозор и ту жали за ружом, што је осуђена, да вечно чами у собњем  ваздуху. Можете мислити, како је ружи а како славују.\n— Лепа слика, примети Славка.\n— Али оставите ружу, нека се сама са собом разговара и нека сама себи мирише, кад је песма славујева узалудна. Што би ружа имала и што би хтела да каже, то би славуја само ожалостило.\n— Шта све то значи? помисли Славка. Па ће онда додати:\n— Кад бих знала за ту ружу —\n— Али застаде. Лаза беше опет устао и почео шетати по соби узбуђен. У том часу беше окренут на другу страну. Заста у ходу и питаше:\n— Кад би знали? —\nАли Славка ћуташе. Оп се окрете, погледа је, а она оборила главу и гледа преда се. Беше забуњена и готово се кајала за последње три речи, што их је непажљиво изустила. Лаза јој није сагледао очију, али је опазио, како јој лице  поста много руменије од онога цветка у коси. Пламен, што му већ од пола сахата плану у грудима, обузе га сад са свим. Он осети како му груди посташе тесне. Крв му јаче појури у снагу и он у истом тренутку беше пред Славком, маши јој се руке и једва умеравајући заталасан глас, запита је:\n— Кад би знали? Кад би знали? —\nДевојка ћуташе, па кад осети, како му се рука јаче припија око њене, а она, као голубица, на коју се кобац са висине спушта, плашљиво се окрете на другу страну и хтеде побећи са столице.\n— Славка! викну Лаза и задржа је. Она оста окренута на другу страну и не смеде га погледати. Груди јој се силно таласаху, рука јој се отимаше из његове; лице погнуто облила румен, а очи — њих није могао Лаза никако угледати, ма да се трудио, да прочита у њима своју пресуду.\n— Ви знате све, разумете све. Ја вам не умем ништа више рећи; — уздрхталим гласом одговараше Лаза сам на своје питање.\nИ заиста није више ништа ни рекао. Као какав витез кад противнику избије сабљу из деснице, па онда чека, да му се онај преда на милост и немилост, тако и он довативши левом руком и другу Славкину руку, снажно је притиште на прса и неколико врелих пољубаца стопише се у оно румено море на њеним ланитима. Он је загрли, а она одпустивши руке немоћна и савладана дрхташе и заплака се на његовим прсима. Био је срећан и он, али она много више осећаше, како се за један тренутак може срце опити свим милотама, које никакав сан не може замислити, никаква реч описати.\nБеше јој као да не стоји на својим ногама кад његов загрљај олабави. Лаза то опази и посади је на столицу.\nАли она не оста на столици. Неко осећање, које свакад обузима човека, кад учини нешто необично, чему не зна свршетка, обузе и њу. Преплашена од тога, што се тако изненадно зби, осуди сама себе у истом тренутку кад и учини то, па довативши сребрну кашичицу стаде лупати о шољицу, што је била на столу пред њом, и на глас викну млађе. На лупу долетеше двоје млађих изненађени, а она им само заповеди да носе нешто на поље, па се онда умири, и учини јој се да је сва плашња прође.\nЛаза се беше посадио на противној страни у наслоњачу. Очекиваше шта ће следовати, а и сам беше изненађен Славкиним понашањем.\nАли Славка одма за тим уста и потражи Воју, да је води тамо где је мајка.\nКао пиле, кад га орао из облака поплаши, те потрчи матери под крило, тако се она тамо журила. Лази није могла ни  збогом рећи, кад он, видевши шта она хоће, пође кући.\nСудијина кућа није далеко, и она је за неколико тренутака била тамо.\nКод судије пак, кад је она стигла била је ствар готова, то јест изашло дело на видело. Гостима је било мало необично, кад су се видели искупљени у већем броју него иначе. Нарочито је падало у очи то, што је и сам г. Јелић био међу гостима више од по сата; заборавио на своје миле забаве, цигаре и парнице, па дошао овамо те се помешао међу госте. Могло му се по лицу познати, да је драговољно учинио ову жртву, шта више да је и сам весео. Да је друштво навикло на њега, тешко би му било да се искраде, те да га остави, али су искупљене пријатељице  Ленкине биле веселе и разговорне и саме по себи, за то је господин Јелић са свим мирне савести изишао у варош, пошто је кафу попио и обећао скорим вратити се. Поред овога, од стране господина Јелића, гости су уочили, даје и његова домаћица необично ужурбана. Даринка је већ опазила, како Лаза није равнодушан наспрам Ленке, а ни она наспрам њега, па је као добра другарица потражила рачуна о томе од ње. Није ту помогло сад никакво околишење: стара се осменула. Ленка се забунила а Веца се прва похвалила; њена „печална“ љубав и сажаљење према Лази претворило се у чисту сестринску љубав. И тако су гости већ честитали и невестици и заовици, тасту и пуници. А кад је већ то прегрмело, онда Ленка више није крила. Ни више ни мање: овде се чека Лаза на прстен, јер тако је казао Ленци, кад је  последњи пут био овде, што је она, по дужности, и матери саопштила.\nСамо још та формалност да се изврши, а за остало је све лако.\nТаман оне склопиле рачун, ето и Славке. Зачудише јој се сви, кад је видеше бледу и узнемирену. Да је развеселе, одма је посаде на сред собе, опколе је са свију страна и гонећи је да рекне „драгичка“, обећаше, да ће јој казати врло радостан глас. Она се чак и осмену на то, али јој на скоро беше тај осмеј горак, прегорак. Кад јој рекоше тај „радосни“ глас, њој се окрете соба око главе, замагли јој се све пред очима и да је ко питао, кога види пред собом, не би умела казати. Каква је то опака шала? помисли у себи, какав је то нечувен ужас? Једно је лаж од обојега, једно је безобразна а друго гадна лаж. Не, гадна је у оба случаја, јер заиста једну од нас вара!\nИ заиста вара једну од њих, јер ови се људи тако искрено радују, тако су им лица осмешљива, очи веселе и ведре. Она све то тако лепо види својим рођеним очима, као год што је мало час слушала и гледала њега пред собом. Ко је преварен? ко је преварен? питала је у очајању сама себе.\n— За бога, Славка, што си сетна? Само си ти невесела; пита је мајка.\nНишта, мати.\nНије јој смела казати ни толико само, да је Лаза к њима долазио. То би је могло одати.\n— Ти си назебла, па си у грозници. Немој крити, да не буде горе, наставља мати забринутим гласом.\n— Али, веруј, мати, да ми ништа није. Не бих иначе ни долазила.\n— Но добро, дете моје. Ево овде смо сви весели, па треба и ти да нам се развеселиш. Та скини већ тај огртач с рамена. Што га држиш једнако на себи,  као да си на пољу? Врућина је овде и без тога.\nСлавка је на то и заборавила онако забуњена. Мати јој скиде огртач, па јој се загледа у лице.\n— Е, весела тичице, ти ми нешто кријеш очице. Ајде, ајде, нека иде. Сад ћеш се ти развеселити, јер треба да знаш, да ће кроз који час доћи господин Лаза, да нам Ленку проси. Онда ће бити и песме и шале, а ти ниси никад попреко на то гледала.\nСлавку као да триста стрела погодише.\n— Заиста? дао је реч? пита, да се једва чује.\n— Дао, те како дао! Зар не видиш да се и Ленка спремила како само може бити. За то смо ми и дошли овамо. Звата је и Мица, али ње још нема. Кроз који час ће и просилац доћи.\nПросилац! Како је то лепа и мила реч, а Славци како ужасна.\nОкрете се говор и на друге ствари. Гости су све разговорнији, само се домаћи нешто ућуташе. Није им баш топло око срца, што тако дуго чекају. Пита се Ленка, пита се госпођа домаћица, шта ће то да значи? каква су то посла? Али узалуд су сва питања и чекање. Лазе нема.\nВећ се и сутоњ почео хватати и гости би врло радо кући, али још не спомињу, да не би домаћицу увредили. Кад на један пут, ето им Мице, ужурбана као да је непрестано трчала док је до њих дошла.\n— Шта је, шта је, Мицо? питају је сви пре него што је и оданула од умора.\n— Дајте ми столицу; све ћете чути. Дајте столицу.\nПосадише је, па се скупише око ње, свашта слутећи. Мица је знала, да се Ленка спремала данас за прошевину.\nСлавка се променила, заборавила на своју невољу па жељно пита: шта је, шта је?\nЛенка не сме да слуша, али је срце гони па и она пита: шта је, шта је?\n— Јесте ли само мене чекали све до сад, кад ме сви тако радознало гледате и питате.\n— Девета си нам брига, али сад си прва, рече неко шалећи се.\n— Дакле чекали сте а чекате и сад господина Лазу?\nСви ћуте. Мучно им је одговорити, јер виде, да ће се о њему повести прича.\n— Њега чекате? опет пита Мица.\n— Но па њега, одговори Славка.\n— Можете га чекати, драге сеје, још и сутра до овога доба, па га опет не ћете дочекати. Има тај господин још где где да сврати, а овде — кад стигне.\nДруштво ћути. Ленка се наслонила на Вецу, јер јој ноге задрхташе. Славка се загледала у Мицу, као да ће јој сваку реч прогутати.\n— Бејах спремна да пођем овамо, наставља Мица. Обукла сам ето најлепшу хаљину; сва је окићена машлијама, наборима и цветићима од тула. Метла сам нов шешир с перетом и најлепшим цветом, што сам га купила баш јуче за данашњи дан.\n— Видимо, Мицо, видимо, вели Даринка. Само причај главно.\nАли није тако лако прећи на главно. Мица ће се заклети, да је баш ово главно, и за то настави опширно причати о својем спремању и о својим хаљинама. А после тога наставиће:\n— Таман ја наспрам огледала, да заденем ето баш овај цвет у косу, кад ми се очи замакоше на сокак. И на моје највеће изненађење спазим тамо —\n— Кога, за бога, викну Ленка, кад Мица застаде.\nЈеднога господина, који се учтиво и церекајући се клањаше некаквој младој жени, што беше на једном прозору према мени. Нисам је још никад видела у мом веку, и не знам кад се доселила тамо, где је пре седела наша добра Каја, код које смо се тако често лепо проводиле —\n— Али остани на ствари, Мицо, опомиње је Даринка.\n— Јесте, нисам никад ни снила ту госпођицу, жену, шта ли је, али сам господина често, врло често виђала.\n— Кога господина? запиташе неколико њих.\n— Тога, кога толико чекасте.\nНаста опште ћуташе. Свакога изненадише те речи, па и онога, који им се надаше.\n- Па то још није ништа, примети Славка несигурним гласом.\n— Ништа? Лепо! И ја велим ништа. Али то није све. Мени то паде у очи, па како ми је прозор мало на страни, ја се прикрадем и на тенани видим како га иста женска позва да јој дође. И он — помислите само — не промисливши се ни најмање, отвори авлинска врата и изгуби ми се испред очију. Радознала да видим шта ће све то бити и чиме ће се свршити останем вам крај прозора, па га чекам док се врати. Сад вам је јасно, што сам се тако задоцнила, јер господин Лаза, место вас овде, походио је ону тамо, можда којекакву и будикакву вашу супарницу. Тек пре неколико тренутака појави се он на капији и журно оде, али опет не овамо, него са свим на другу страну, у доњу варош. Ја се пожурих, и ево ме да вам дам рачуна о свему.\n— То је невероватно Мицо, примети госпођа Лукићка. Теби се само то причинило.\n— Причинило! О како би волела да ми се само причинило, ако ничег другог ради, а оно ради наше сироте Аријадне.\nИстински и од срца је ово рекла, и погледавши на Ленку, очи јој се напупише суза.\n— И ради мене, помисли Славка.\nЛенка је ћутала као заливена. Није се макла с места. Једино што се променила, било је то, што је била необично бледа.\n— Али, ви ми ипак не ћете веровати ма да се комедија још није свршила, настави Мица. Ви ћете ипак помислити да се варам, а можда чак и то, да хоћу и вас да варам. Али та госпођица беше сишла чак до врати за господином Лазом и ја сам врло добро чула њено „дођи сутра“ а одма за тим и његово „сутра!“\n— То је ужасно! изустише Ленка и Славка као из једнога грла.\n— Грозно и нечувено, децо, рекоше матере њихове.\n— Само извол’те сутра к мени, па ћете се и саме уверити, додаде Мица.\nСлавка одма обећа да дође с мајком, па моли и Ленку да и она дође. Она не може обећати, ма да жуди толико исто као и Славка, да се о том витезу разувери. Славка је била срећна, што бар нико не зна шта њу тамо гони, а Ленки је већ теже било пред другарицама.\n— Али онда га треба и памети научити, рече Даринка.\n— Постараћемо се, лепо ћемо се постарати, додаде Мица. Ако нико, — онда на мене баците ту бригу.\nСумрак се већ у велико спустио на земљу и гости захтеше да се разилазе. Није било никаквог узрока, да их домаћице задржавају, за то и одоше одма.\nА све три наше госпођице, Славка, Ленка и Велица сву ноћ су мислиле само о господину Лази. И кад су склопиле очи, опет су само њега снивале, и то свака на свој начин: Славка како грли и љуби неку девојку, коју никад и нигде није видела, Ленка опет како неку другу проси а њу оставља, а Веца како клечи пред неком трећом, куне јој се, да је љуби и прети, да ће се убити револвером, ако му не узверује и не пође за њега.\nА шта је то са господином Лазом?\nПошавши од Славке, удубљен у мисли упути се кући. Шта мисле те женске о мени? на шта све то може изаћи? — Питајући се тако учини му се да је изиграо сам себе. Сад му паде на памет Ленка и та га помисао наљути. Који ме враг  натера да чиним ту будалаштину? Ја да њу просим? То би тек била највећа глупост од мене.\nСад му се почеше понављати пређашње слике и на ново га узбунише. Изађе му Славка пред очи у свој дивоти; обузеше га исти осећаји, који мало пре. Али он је тако далеко од ње, а оно што је било, ето ништа је.\nКаква је то реч ништа? — Какво је то расположење, што човека обузима, кад о њој мисли? — Лази се она учини као неки велики мехур од пене, који споља бљешти наспрам сунчаних зракова а изнутра је пун празнине. Он осећаше, да то ништа има у себи и да му је тешко од њега. Мало час се машао рукама за онај горостасни мехур, мислио да ће све на свету имати кад њега узима, па ипак сад види да се варао, јер ево све се у часу изгубило. Ништа и опет ништа! понављао је у мислима. Чинило му се као  да неко навалице спомиње поред њега те речи, које су му одмах у грудима одјекивале.\n— Али хоће ли се остати довека само на томе?\n— Та цео свет зар није створен од „ничега“ па је ипак нешто ма да се чини често да је ипак право ништа. Док је ту, све протестује против тога имена, а кад га нестане, онда чисто чујеш, како ти се руга, што си толико кратковид био, те не видео шта је било управ пред тобом: оно првобитно и последње ништа. Па ипак вештина од ништа начинити ишта и свашта зар не дрма васколиким светом данас? Наћи лава у зечијој кожи, Сократову мудрост у каквој дугоухој глави, парламентаризам у јату гусака, по шеширу пресудити шта мисли глава под њом и којој политичкој партији снује црне конце; — .зар није то од ништа направити прилично крупно ишта?\n— А шта да се каже за оне смирене душице, што траже врло поуздану бусију иза овога, споља тако слабог мехура. Наћи ништа тамо, где има прилично крупнога нешта, па заклети се спасењем душе, да је све ништа, зар то није тако исто, као кад убица налази да је са свим право, да се огласи за невина само за то, што он од срца тврди и говори да је невин.\n— Чудновата су посла са тим ђаволским ништа! Дугачка приповетка, можда и без свршетка!\n— Та ништа тако рахатно може светом владати!\n— Овамо њега! Нека буде камен угаони за темељну, велику и сјајну зграду, која ће се звати „живот овог света“.\n— Само како? Само како?\n— И сад поче Лаза озбиљно склапати рачуне о томе, шта га чека и какве ће се прилике створити или саме по себи или његовим узроком. Он озбиљно поче  водити рачуна о тим приликама и тражаше где ће и кад ће бити најбоље да започне. Само још не могаде одредити и треће: како да започне. Ишао је међу тим доста брзо и није ни спазио, како је прошао поред своје куће и нашао се на Врачару. Тек овде, на широкој раскрсници застаде. Могао је окренути на четири стране, али он намаче шешир на чело и пође право напред.\n— Нек иде све до врага! само рече кроза зубе.\nМисли му се опет побркаше и посташе неизвесне, не би умео дати тачна рачуна о њима ни себи. Само ја ишао све брже. Сокак је био прав, засађен с обе стране дрвећем, иза кога су вирили прозори кроза зелено лисје. Беше се загледао у то зеленило, кад дође баш на крај улице. У том часу спази на прозору једне двокатне куће женско чељаде, које му се учини познато. Како се пре тога  био дао у мисли, није ни спазио с друге стране Мицину кућу; можда и за то, што с ове стране још никад није овамо долазио. Он се загледа у то женско чељаде и заста мало. Лепа, млада госпа уочила је и њега, па се у пола промоли кроз отворен прозор и с осмехом га поздрави.\n— Овде сад са квартиром? упита он кад познаде младу жену.\n— Од скора. Изволте!\nОно што је он тражио, и не знајући шта управ тражи, учини му се да је ту. План му се учини јасан и згодно састављен. Не мислећи се ни за један тренутак, окрете се вратима и нестаде га у кући.\nТу се почиње Мицина приповетка.\nКад се враћао кући, био је безбрижан и задовољан са собом. На Ленку није хтео ни помислити, а још мање на Славку. Он је мислио само о своме срећном животу, о златној слободи коју тако ужива и по сто пути је проклињао и саму мисао на женидбу. На што тај терет? на што контролу да нављачи сам на себе? Што да ограничава слободу своју? И та срећа, што чека човека као бајаги после тога, зар није овако већа, шаренија и примамљивија? Ко је крив извесним ништавцима, што су ограничени и духом и телом, те не знајући наћи се у томе узаврелом свету, траже спасења у браку? Брачни ланац да им среће и спасења да!? А не знају да брачна свећа брзо запали и кесу. Венчани венци нису толико зелени  и мирисни, колико су тврди и опори; брзо вену а све јаче стежу. Доле са њима, доле са сваком помисли на женидбу! Овако весело из дана у дан. То је живот, то је рај!\nТако је мислио Лаза и журио се кући. Па се једио на себе што је јуче био тако неразуман, управо глуп, те је купио и прстен за невесту. Ено сад гледа у тај прстен, па се руга и њему и себи.\nАли само како ће се даље? запитао се, кад је кући стигао.\nЛепо ће и лако ће; то бар није непостижно. Извиниће се болешћу код Ленке што је изостао данас, и околишиће непрестано с прстеном, јер, ако хоћемо право, он није ни заложио баш поштену своју реч за то. А оно, што је рекао Ленци, може се узети за згодну и срећну шалу, само ваља умети држати у нади сад и њу и родитеље. Код Славке ће отићи првом приликом. Ах, она је тако дивна, тако мила!  ускликну, кад помисли на њу; а није му могло пасти на памет и то, да је Славка била данас код Ленке. Али он само мисли на то, како је и ту прва чарка срећно свршена. — Велица се може стрпети, а Даринка му се чини доста хладна, за то ће је за сад оставити мало на миру. Мицу је намислио да наљути још који пут. То девојче може човек волети само кад је љуто. За то ће тако и радити, те ће и она најзад, уморена срџбама, морати попустити и тада ће бити као сунце после облачине: толико милија и доброћуднија. Таком природом, каква је њена, ваља само умети владати и окретати је на своју руку, на и љубав која одатле поникне постаје најватренија и најсталнија.\nКад заврши тако мисли, он се осмену сам на себе задовољно. Не плаши се он никаквога вртлога, који би га могао захватити у вожењу по тако таласастој  реци; он предвиђа, да ће увек умети наћи сигурни и једини умесни пут.\nА кад се после чује код Славке, како се он удвара Ленци, кад Ленка дозна или посумња у његове намере спрам Славке, или Мица за њих обадве, или кад оне све три дознаду, како се он удвара некој трећој, њима сасма непознатој, — ту се сети данашње посете — о, онда ће се тек умети дивно одговарати. Кад оне буду интересоване за то, онда ће такав разговор бити добродошао; он ће отворити врата новим мислима, допустити да се баци поглед и на друге, мало даље ствари и одношаје; то ће бити удица, којом ће он вешто пецати те невине душице. Пословању треба увода, а само такав увод обећава успеха. А од почетка до свршетка, он ће непрестано невин остати: што се госпођицама деси биће само њиховом кривицом. Он тек није ни једној рекао, да  ће је узети, а оне су требале успаванога лава оставити на миру.\nБио је давно већ у кревету и непрестано се уљуљкивао таким мислима.\nА хоће ли бити ту и опасности какве? — Ту и нехотице помисли на Мицу, али и то је последња брига. Изјавиће да је она још љутита на њега, па од макових зрна прави читаве брегове. Он се само од ње нешто мало побојава, али ова ће маневра учинити, да најпосле и тај његов вечити „супостат“ положи оружје.\nА колико ће сјајнија тада бити победа!\nИ тако даље, и тако даље, ређао је своје мисли и надовезивао их једну на другу, док није и заспао.\nСутра дан су другарице походиле Мицу. Време је било необично ведро и пријатно, али су оне ипак жртвовале шетњу  и свако друго уживање, те дошле овамо, ма и мало касније. Мица их је дуго чекала и готово била љутита на њих, мислећи, да ће узети њено причање за шалу, па и не доћи. — Биле су ту обе кћери судијине и Славка; а Даринка је изостала. Ленка је ћутала и чинило се да је не ће цела ствар ни мало занимати; она је већ преболела све, верује да је Лаза лакоуман био наспрам ње и не тражи више никаквога доказа. Веца је била више радознала него заинтересована. Само је канда Славци било најтеже, што је дошла да види оно, на што би боље било да и не помисли. Беше јој као да је муња пресекла, кад чу од Мице, да је Лаза већ учинио обећану посету.\n— Па дакле узалуд смо долазиле? вели Славка.\n— Никако, одговори јој Мица, господин је још ту. Не растаје се тај баш тако лако.\n— Како је могао доћи, кад зна да си ти тако близу?\n— Зна он и друге путове, и јуче се просто неком својом злом срећом или глупошћу издао. Данас је већ паметније радио: дошао је с противне стране. Али се ипак показао да је врло невешт инжињер, јер није умео одмерити положај ствари. Глете, с овог се прозора види мал’ не цела улица комшинске куће. Морао би се крити као мачка све поред ограде, те да се сакрије. Али он зна, да то не би било каваљерски. Међу тим сигурно није ни помислио, да га може ко одавде спазити. Ја сам се надала да ће он тако урадити, пошто сам га звала на посело у велико и одабрано друштво, па сам непрестано стражарила на својој позицији, докле га нисам и дочекала.\n— Звала си га?! викну Славка. Мицо, да л’ је то баш тако паметно?\n— Не брини се, не ће тај с „неба па  у ребра“. Знаће он сакрити траг. Станите ви само овде где ја, па пазите. Биће скоро време да и овамо дође, а верујте, да не ће изостати.\nДевојке заседоше и почеше посматрати комшинску авлију.\nТамо беше све тихо, као да живе душе нема.\nТек којешта! рече Ленка, али јој нико на то не одговори.\nУ исти мах кад она то рече зачу се тресак с противне стране, као да се прозори негде поломише. Девојке потрчаше на прозор у другој соби, али тамо није ништа било. Мица погледа на улицу и виде како журно замаче за ћошак неко лице, истина у капуту, али доста обичне сорте. Преко пута видело се ситно комађе од разбијеног прозора на комшинској кући, баш онога истог, где је видела јуче непознато женско чељаде.\n— Лепо поздравље, бога ми, рече Мица, и показа другарицама на разлупан прозор.\nНа прозору се не појави нико.\n— Госпођица сигурно зна од кога је поздрав, па му се и не чуди, додаде после мале почивке и врати се на пређашње место. Не ћемо дуго чекати на повлачење. Само пазите.\nИ заиста на једним вратима у ходнику комшинске куће појави се готово у исти час господин Лаза. Врата осташе ошкринута за њим. Он се наже унутра и као да говораше неком, да не излази за њим. Онда се зачуше неколико срдачних речи, што наше цуре веома разгњеви. Славка беше пренеражена, гледа и види, а дрхти од тога што види. Ленка пребледела и ближе се примиче прозору, да види своју пресуду, коју је још јуче издржала.\nМећу тим се Лаза отрже и хтеде поћи. Бела, женска рука указа се у том часу на вратима. Он је узе и гледаше је меким погледом и с осмејком на лицу. Онда је пољуби, викну збогом и журно оде.\n— Збогом! зачу се звонки женски глас.\n— Она је! рече Мица,\n— Ајдемо, ајдемо кући! Где је Воја, да ме води? једва изговараше Славка.\n— Стани, није свршена комедија, одговори јој Мица. Где је лекција за нашега каваљера? Јучерања Ленкина жалост и ова превара према свима нама, не може остати без накнаде.\n— Ах, ја га не могу дочекати. Ужас ће ме уморити!\nТако узвикиваше Славка, јуче тако срећна а данас тако грозно разуверена.\n— Теби је тек лакше него Ленци, вели јој Мица, за то мораш остати. Мораш и ти спремити мало лекције, за тога  Дон Жуана. Ја већ нешто мало имам. Ти ћеш бити Дона Ана, али онаква каква је била одма после смрти свога драгана. Ја ћу бити Лепорело, добри и честити Лепорело, који ће оставити Дон Жуана, да га ђаво носи, који од срца жали добру Дона Ану, па јој нуди своју десницу, крв и живот. Требало би да твоју улогу Ленка прими, али ми ћемо је извинити, јер би могла испасти из такта. Теби ће већ лакше ићи.\nКако се је варала Мица у томе!\nАли Славци на један пут сину у памети друга мисао, и у исти мах појури јој бујније крв у лице. Она слушаше пажљиво Мицине речи и оне пробудише у њој са свим другу крајност. Учини јој се Лаза као најгрознији сатана из пакла и омрзе га и срцем и душом.\n— Тако лепо, тако паметно говориш, Мицо, ускликну она.\n— Но, таку те волим. Оди овамо, да напишемо драму и поделимо улоге.\nОдоше у другу собу. Ленка и Веца осташе саме, ћутаху и не смедоше погледати једна другој у лице. Као да је свака од њих знала, шта је друга учинила, па су тим ћутањем признале једна другој своје погрешке и жељно очекивале час, кад ће се разведрити намргођено небо.\nПосле кратког договора одазваше Мица и Славка и Воју к себи. Поучише и њега, па се онда вратише у друштво.\n— Воја вам је секретар? примети Ленка.\n— И врло поуздан, одговори Славка.\n— Само да Дон Жуан не изостане?\n— О томе ни говора.\nИ заиста још оне беху у речи, а на вратима се указа толико очекивани господин Лаза.\nОн слободно ступи у собу. На лицу му се није могла опазити никаква промена. Поздравио се учтиво и галантно као вазда. Славци ударила крв у лице, а Ленка се гризе за усне, гледајући то чудо од претварања.\n— Госпођице, узе зборити Ленци после неколико тренутака. Јуче сам изостао и нисам вас походио, јер имађах да учиним једну неодложну посету код извесног пријатеља, који је још јуче и отпутовао одавде.\nОн је већ давно склопио то извињење, а што се Мице тиче, у тврдо је држао, да је јуче била код Ленке, кад је онуд прошао.\nЛенка или није хтела, или није могла да му одговори, за то је ћутала. Лаза узе да је извињење примљено, развуче усне и рече:\n— Али идуће недеље за цело не ћу изостати.\nКако се безобразно руга, помисли Славка, па не могавши се уздржати рече:\n— Ни код мене не ћете изостати, господине Лазо?\nОве је речи само Лаза разумео, оне беху гром за њега.\nНе знаде ниште одговорити; али Славка није то ни тражила. То је једна епизода у драми, коју је она сама додала и која не сасеца јако у саму ствар.\nПосле тога отворила се забава, која је трајала прилично. И то је имало својих последица, јер је Лаза био све расположенији и просто сам себи дао мајсторско писмо за удварање и претварање. На лицу му се могло видети, како је потпуно уверен, да нико не зна ни словца од његових рачуна.\nСлавка га је мерила од главе до пете и више пути једва се могла уздржати а  да не изађе с бојом на среду. Мица би то приметила и опомињала би је на стрпљење.\nМало за тим учини се Славка невесела, забуњена и расејана. Издвојила се од другарица па ћути; за тим оде са свим од њих у другу собу.\nСве је то Лаза добро уочио. Јучерашње прилике изађоше му пред очи, и њему то беше знак, да је дошао час, да се то и данас понови. И он се учини збуњен и потражи очима Славку. Запита где је, па онда оде, да је види.\nМица пришану Ленци и Велици, да остану тамо где су, а она изађе.\nУ другој соби седела је Славка крај стола наслоњена лактом и заклонила лице руком. Беше онако исто обучена као јуче, само јој оне румене руже не беше у коси; сигурно је увела. А и на што ће тамо сад, кад се руменилом својим неби могла надметати са ланитима Славкиним,  који не беху сад онако свежи и румени као јуче. Они беху бледи и лице њено онако у засенку одсјајиваше некаквом чаробном лепотом. Замишљена и непомична тако изгледала је као вила, која је осуђена на земаљске муке због земаљских грехова.\nСве то Лази упаде у очи, и она му се учини лепша него и јуче. Предвиђаше да је врхунац његове среће близу.\n— Славка ви сте нерасположени, јако невесели! рече, ушавши у собу.\n— Као и ви јуче.\n— Па није ли ово јасан доказ, да се не варам? помисли Лаза у себи.\n— Глава вас боле? додаде гласно.\nСлавка не одговори ништа.\nСад се Лаза сети отоичашњега прекора. Али он имаде снаге и вештине да прикрије то непријатно сећање и осећање.\nСлавка подиже главу с руке и окрете се лицем према прозору.\n— Ах, ви ме избегавате, поче Лаза. Тако немилосрдно клоните се мене, а ја тако жељно жудим за вашим погледом. Осмеј на вашем лицу за мене је сунце, које ми облаке гони са душе и мисли разведрава. Славка, не крите тога сунца, јер оно је за то и створено: да светли.\nСлавка опет не одговори ништа.\n— Ви се срдите на мене због Ленке. Сад ми је јасно све. Јуче сте били тамо и већ мислите да је истина све, што сте тамо чули. Не знам каквим речима и каквим клетвама да вам сведочим о томе, да никад нисам ни помислио учинити то, чему се они надају од мене. Ви ћете ме разумети, шта мислим кад вам ово говорим, сако ако усхтете.\nГлас му је био уздрхтан и чинило се да из дубине душе излази. Славка би већ давно била иста јучерања неразложна шипарица, само да није својим очима гледала и сопственим ушима чула онако кобне истине по њу.\nИ заиста и сам Лаза искочио је ван граница својих. Његово срце што тако ладно рачуна, тако је било савладано и у опреци са самим собом, да би му свако женско чељаде поверовало и поверило му се. Заборавио је на све, што је смишљао и изводио. Једино страст, племенита и бурна обузела га је свега, тако, да се све друго утопило у њој.\nПоћута за неколико тренутака, па онда настави:\n— Али баш то, што нисам јуче ишао Ленци, то, што одлажем свој одлазак, које не ћу никад ни учинити, зар вам то није јасан доказ о мојој љубави — \nСлавка нагло устаде, кад Лаза изусти ову последњу реч, али он не престаде.\n— О љубави, с којом ћу бити најсрећнији човек на свету, а без које ћу бити као цвет, који бацате под ноге, а заборављате, да сте се њиме китили.\n— Ја њега љубим! о гадне утворице! помисли Славка и окреташе лице од њега.\nЛаза је то окретање тумачио као и јуче. То му беше знак, да је забуњена, и та га мисао одважи на слободнији корак. Он јој брзо приђе, левом руком дохвати јој десницу а десну подиже као да је загрли.\n— Господине, шта мислите, шта радите? говораше Славка с муком стишавајући бурне осећаје. Ово место — ова прилика — шта да мислим о вама?\n— Да вас безгранично љубим, да вас обожавам!\n— Али не могу објаснити вашу наглост. Не могу веровати —\n— О, да би могао мртав овде остати од љубави! Онда би ми веровали.\nСлавка га погледа. Очи му беху необично светле, усне му беху полуотворене, права слика страсти. Она окрете  лице од њега, јер не могаше издржати тај поглед.\nЛаза приђе ближе и покуша учинити јуриш на те очи, што се крију. Није ни спазио, како је Славка дохватила левом руком звонце са стола и зазвонила баш кад је најватреније беседио.\nНишта није смотрио; али баш у часу кад хтеде окушати чврстоћу своје каваљерске мишице, у том часу страхотна праска прекиде тренутну тишину. Два окна прозорска сасуше се пред њега у стотину комадића. Он убезекнут гледаше на то чудо; беше испустио Славкину руку.\n— Ово је страхота, господине, рече Славка заплашеним гласом. Мало час десило се то и комшији преко пута. Шта ће то да знати, господине Лазо?\nЛаза беше убијен на те речи. За живу главу не би се умео досетити, да је разбијени прозор с авлије а не са сокака; тако се јако забунио.\n— Зар ми похваташе трагове? помисли у себи.\nАли брзо дође к себи, па смисливши згодну досетку, већ пође с осмејком да заговара ствар.\n— Али останите на ствари, господине Лазо. Ово је кућа поштена и честита, а без узрока се не ломе прозори каменицама усред дана.\n— Та то је паклена неприлика, промумла Лаза гризући се за усне.\nАли се на скоро избави мучнога одговора, јер се доња врата од собе отворише и они се обоје тамо загледаше. У соби беше тишина и јасно се зачуше неки пољупци на пољу. Славка изгледаше да је веома изненађена а Лази се поче окретати соба око главе.\nОдма за тим ошкринуше се врата још нешто више, и на отвору се указа мала, бела женска рука, баш до лакта. Зачуше се још два три пољупца па онда једно  тихо, срдачно „збогом“ ; и руке нестаде.\nЛаза стоји као скамењен.\nАли ево и трећег акта наше веселе игре. Као на команду отворише се на један пут и та и обоја споредна врата. Лаза угледа са све четири стране по једно женско чељаде.\n— Збогом, душо! виче Мица с доњих врати.\n— Збогом, рано! виче Даница с једне стране.\n— Дођи сутра! виче Велица с друге стране.\n— Умрећу без тебе! поздравља га Славка с леђи.\nПа онда дођоше на ред дубоки поклони и једно опште, громогласно, безконачно ха-ха-ха! ха-ха ха!...\nЈедино паметно, чему се Лаза досети у том хаосу од хахахова, беше то, да је  дохватио капу и на врат на нос слетео низ басамаке.\n— Нисте још погађали у карте, виче за њим Мица, тамо би сте још боље прошли.\nВраг му однео и карте и све, велите ви читаоци, а Лаза није имао кад ни то да рекне.\nА веселе нам се цуре наскоро све разудале. Славка пре од свију, за богатог трговца, а за њом Мица за млада и вицкаста официра. Ленка и Велица венчале се обе истог дана, кад је Даринка испрошена. А после на свадби биле су јој свака са својим заручником. Онда су се слатко смејали пророчанству Лазином, који је, да простите, читаоци, и ту са свим некаваљерски — слагао.\nА шта је с Лазом, питаћете сад?\nПа изгубио нам се; слабо се где виђа. По негде ће још коју „мамицу“ занимати и раздремати својим приповеткама. Више пути буде му тешко, па би рад да бар исприча своје минуле јаде каквом млађем чељадету, али га свагда врашки осмеји и подмигивања зауставе. Не верује му нико ништа.\nОн тада погне дубоко главу и тешко узданувши говори сам себи.\n— Проклето детињство, проклети опаки почетак! Била ми је записана у књизи судбине срећа, али ја сам се детињасто титрао њоме, док је нисам расрдио, те ме је оставила. Некада су ме сви љубили, а сад ме сви мрзе!\nИ при том би се увек сетио Славке; цела њена дивна слика обнови му се пред очима. Учини му се, као да је она његова била, па му преотета; осећа још и сад како је љубио истински и ватрено. Али одма за тим дођу му пред очи и сви  онда склапани рачуни, и оно што му је пре изгледало да води к нечем паметном, сад види како је било глупо и побркано.\n— Глупан! Глупан сам био! биле су му закључне речи при сваком таком размишљању.\nЈедино што му је остало од младих година, али што њега још више гризе и мучи јесте то, што га све једнако зову „Каваљер Лаза“.</div>"}
{"id": "SRP18920_RajkoOdRasine.xml", "dc.creator": "Мијатовић, Чедомиљ", "dc.title": "Рајко од Расине", "dc.subject": "1892", "dc.source": "", "text": "<div>РАЈКО ОД РАСИНЕ\nПРИПОВЕТКА С КРАЈА XVII ВЕКА\nНАПИСАО\nЧЕД. МИЈАТОВИЋ\nТРОШКОМ\nКОЛАРЧЕВЕ ЗАДУЖБИНЕ\nУ БЕОГРАДУ\nУ ДРЖАВНОЈ ШТАМПАРИЈИ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ\n1892\nПОСВЕЋЕНО\nИМЕНУ\nМИЛОВАНА ВИДАКОВИЋА\nРАЈКО ОД РАСИНЕ\nПред вече једнога лепога летњега дана године 1699 пролазила је по рушевинама од некадашњега двора и града Кнез-Лазарева у Крушевцу једна шарена гомила од Турака и ђаура.\nКрепак један и повисок старац, — с руменим образима, белом на округло поткресаном брадом, одевен у китњасто руво маџарско, с високим орловим пером на црном сниском калпаку, с кривом сабљом о бедрима, са високим жутим чизмама, на којима зврктаху широке сребрне мамузе, — био је средина, око које се она гомила повијала час напред, час на десно, час на лево. Уз њега и око њега било је још неколико млађих људи у маџарској народној  ношњи, а и један дежмекаст човечуљак у дугачкој, црној долами, који је сваки час брисао своје знојаво и запурено а глатко обријано лице некаквим белим убрусом.\nС њима је ишло и неколико Турака у дугачким зеленим кафтанима и са стамболијским турбанима, а иза њих једно десетак јаничара са сукненим сарколима на глави, али без оружја. По даље иза ове гомиле ишли су растројено и полагано чауши с великим тојагама. Тек би се од часа на час по неко од њих залетео на гомилу турске момчадије и дечурлије, кад би ова гласно повикала:  „ха, бре, вур ђаур!“  па би се узела бацати комадићима од ћерамида и цигала, или и сувим коњским ђубретом, на ону сјајну господу.\nОно су доиста била сјајна господа, што шетаху по развалинама двора Лазарева. Барон Арпад Сент-Кираљи од Галамбоша, праћен неколиким синовима највеће господе маџарске, путовао је као изванредни посланик ћесара и краља угарског у Цариград по нарочитом послу, од кога је зависило хоће ли се истом закључени мир одржати или не. Султан је пратио из свога сараја Хасан-агу Зулуфлију да као чауш-баша  у Београду дочека и у Цариград допрати царског поклисара. У Београду је Мустафа-бег Алаџа-хисарли, један од најбогатијих спахија турских, своме старом пријатељу Хасан-аги дао свога младог а јуначног „кабадахију“ Рајка, да га спроводи и да му помогне да се цареви гости ни на шта не потуже.\n„Његови га,“ говораше Мустафа Хасану, „на дому зову „Страхињом\", ван дома је познат као „од Расине Рајко“. Ја га зовем „Амиџа-заде\". Млад је; али се на њ можеш поуздати као на најбољег јунака. Његов ми је стриц једном живот спасао, па му уведох синовца у свој конак за кабадахију, и пазим га као да ми је син. Поведи га у Стамбол, нека види силу и господство, е да би се зажелео да цара служи. Пође ли цара да служи, ето царству новог Ћуприлића! “\nТо је онај повисок и вижљав младић, што испред самог старог посланика корача. О рамену носи дугу пушку арнаутку, чврсто се утегао широким шареним пасом, поврх овога црвен силав с пиштољима и ханџарем; испод сплава, изнад и десног и левог кука, лепе сребрне Фишеклије притврђене дебелим црвеним  гајтанима са којих се спуштају многобројни ситни ланци са оцилима, бритвицама, чачкалицама, свакојаким зделицама и дрангулијама, те га као кићанке бију по бедрима, па ситним звекетом прате сваки његов корак. По прсима је притегао џемадан од црвена сукна, из којега се од рамена спуштаху пошироки рукави од дебела сељачка платна, који се уз доручне зглавке припијаху доручницима лепо  и пуно црвеним концем извезеним. Имао је на себи уске чакшире од загасито плаве чохе опточене црним гајтаном; носио је пресне опанке и чарапе високе скоро до колена, а лепо у богате шаре од мрког, жутог и зеленкастог плетива исплетене. На глави му је сниска шубара од црне јагњетине. Испод шубаре видело се чело не баш високо, и пре посниско, али право и лепо срезано и осењено густом кестењавом косом. Погусте и дуге веђе лепо се повијају изнад два црна ока, која свагда право гледају; из њих светао отворен поглед, истина, не сева претњом, али као да гласно казује:  „не бојим се никога до Бога!“  Од обрвских саставака полазио је један прав нос са прилично широким и покретним ноздрвама. Наусница га је   тек мало нагарила и остављаше да се лепо види румени лук горње усне од добро срезаних и за човека доста малених уста. Лице му је било обликом као округла јабука, која се слила у нешто мало дужу но ширу коцку, и кроз мрку препланулост од сунца на образима његовим лако пробијаше румен младости и пламен узбуђености. Цела му је појава била пријатна и допадљива. Није му било више од двадесет и две године.\nКрасни овај младић корачао је пред самим ћесаревим послаником, овда и онда зауставио би се па казивао што има да казује, ономе загрејаном и знојавом католичком попу, који се ваља да родио негде међу Хрватима или Словенцима, те разумевао и говорио српски. Патер Хијероними, који је пратио посаобину као секретар, преводио је његово казивање маџарској господи.\nОд урвине старе цркве Лазарице младић пође напред к једном обрваном платну од зидина, које се наслањаше на високу кулу једну.\n„Ево, да сад изађемо на ово платно!“ рече Рајко меким гласом у коме се, у јасном металном звеку, мешало и нешто поноса. \n— „Богме ће господа моја поломити мамузе по том камењу!“ рече дежмекасти патер утирући зној, и брижно гледаше за младићем, који се сигурним и лаким кораком пењаше уз гомилу цигала и камења.\n„Ама вреди да поломе мамузе. С овога платна можете најбоље да видите, како је град некада имао двојаких зидина, као оно што кажу да Цариград има! Па онда баш треба из близине да видите кулу ову!“\nИспеше се сва господа за њим на ону зидину до куле. Разговараху нешто између себе маџарски и по свој прилици мио им беше онај поглед на околину. Рајко прекиде њихов разговор, дотакнув патера руком и рекав:\n„Кажи господи: на ову је кулу Голубан, верна слуга српског цар-Лазара, на својим рукама изнео госпођу своју, царицу Милицу. Знаш шта вам казивах мало час кад бејасмо доле на капији, на којој царица преклињаше свих девет Југовића редом, да јој бар један брат од заклетве на двору остане ? ! Вала као да сад гледам Голубана како силази низ кулу, сетан невесео, тешко му је што не може да послуша свога господара, ал’ је теже срцу одолети,  да не иде на бој на Косово, већ — појаха својега лабуда, поседе га оде у Косово!\"\n— „Куд се ти заносиш, мој братац!“ рече патер малко нестрпљиво, па не хте то ни да преводи. Али га старац посланик запита шта Рајко рече, па кад чу приђе к младићу и потапка га по рамену као да му одобрава.\n„Е баш ми је жао, што нас двојица не можемо да се разумемо!“ рече Рајко гледајући посланику право у очи; „све ми се чини да овај попа теби само смућка што ја причам. А видим те јеси ти и јунак и господин! Знам ја, волео би ти да сазнаш о цар-Лазару и царици Милици много више, него што то овај господин попа воли! “\nНасмеја се гласно и сам патер Хијероними, и насмејаше се сва господа кад им преведе Рајкове речи. Па онда ће патер прихватити: „хајде, хајде! свршуј само ако имаш још што! Ваља господа да се врате у караван-серај на одмор! “ \n— „Имао бих ја овде вама пуно да казујем. Не би стигла за све ни цела ноћ. Него кажи ово господину: видиш ову кулу; у њој су најволели да заједно станују цар-Лазар и  царица Милица. А њих су се двоје много волели. Сад, видиш ли чак на врху на највишој зидини од куле нешто као гвоздену чакљу?“ „Видим, видим!“ увераваше патер и не гледајући у вис. „Само хајде, свршуј!“\n— „Е, а мо’ш ли погодити шта је то?“ „Не могу, братац мој!  него казуј па свршуј!“\n— „Хоћу, само ти све лепо да преведеш! Видиш, ова се кула види чак из задужбине цар-Лазарове, беле цркве Раванице. Сећаш ли се! казивао сам вам о њој кад јутрос близу ње пролажасмо. Цар је врло често одлазио својој цркви да проведе по који дан. А опет би се једнако бринуо како му је царица и је ли му све добро на двору. С тога би царица, чим се смркне, заповедила да се гвозден један котарац напуни лучем и катраном, да се све то обеси о ону гвоздену чакљу па запали. Цар би онда из Раванице видео како као нека звезда трепти над његовим двором у Крушевцу, па би рекао: „хвала Богу, моја Милица шаље ми ено звездани поздрав, и све је добро!““\nДоиста се ово господи маџарској преведе. Млађи од њих узеше гласно усклицавати, а двојица или тројица скидоше калпаке, махаше њима  у висину према кули, као да су угледали сен царице Милице, па је усклицима витешки поздрављају.\n„Е, господа веле да си им се доста напричао, и да си ето баш лепо завршио. Сад немој то да уквариш, него хајде напред, показуј пут у караван-серај!“ рече му патер.\n— „Добро, кад тако заповедате!\" прихвати Рајко, па се онда окрете и рече нешто на турски Хасан-аги Зулуфлији, и пође напред. Хасан-ага даде заповест јаничарима и чаушима да се устроје по странама рад заштите посланика и свите његове. И онда пођоше низ брдо правцем к чесми, па да изађу на пут у варош.\nВаљало им је проћи поред западне зидине од града. Уз ту зидину, која се прилично одржала, прислоњена је била овде и онде по која сиротињска чатрља. Пред једном, која је стајала за себе и подалеко од других, седео је на земљи Циганин, па ковао клинце за потковице. Највише да му је било тридесет година. Мало подаље од њега седела је на земљи, а наслонив  се леђима на плетер од чатрље, млада једна — Туркиња.\nБила се задубла у неке дубоке мисли. Као да је душевно болесна, тако се укоченим погледима из разрогачених очију загледала у ону шарену гомилу, која се полагано креташе озго са града. Кад се свита мало примаче, она се жена подиже, па да би појачала вид и да би сигурније сагледала ко то долази, наднесе леву руку над очи, и гледаше, очевидно узбуђена, у гомилу. Као да и не чујаше што јој Циганин ковач срдито и све јачом и јачом дреком довикиваше. \nА кад маџарска господа наступише баш према њој, она са вриском, који срце параше, јурну к њима, одгурну чауше и јаничаре натприродном снагом, коју само очајање дати може, паде на колена пред старим послаником и кроз горко јецање, а са грчевито склопљеним рукама, говораше нешто маџарски живо и ватрено.\nМлади Рајко, који је неколико корачаја испред свите ишао, окрете се и једним скоком скочи до ње и до посланика. Побојао се да се није што незгодно десило царевом госту. Стадоше му очи на младој жени која се пред ногама  старчевим! савијаше, целиваше небројено пута његову маџарску сабљу и говораше за њ неразумљивим језиком тако страсно. Не беше то ни Циганка ни Туркиња, и ако је пред Циганиновом чатрљом седела, и по турски у жутим шалварама и црвеном јелеку одевена била.\nДотрча Циганин с чекићем у руци, с пеном на устима, с варницама у очима. Гњевно викну по турски: „овамо, кучко, или ћу ти сад главу размрскати!\" Дохвати је за косе и повуче. Чауши је прихватише за руке и помогоше Циганину да је одвуче к чатрљи.\nЗа неколико тренутака цела она свита беше занемила као да се скаменила. Први беше Рајко који силно узбуђен викну: „ама шта је то?“ и ако ни сам не знађаше коме управо то питање управља.\n„Шта оно рече?“ питаше старац посланик, окренув се млађој господи из своје свите; „шта оно рече, ко је она?!“\n„Мени се учини да рече: „ја сам Маргита, грофица од Нађ-Бање, жена грофа Аладара!““ проговори један од њих.\n— „Грофа Аладара!.... грофа Аладара!“ понављаше старац, па као да за неки тренутак  преврташе по своме сећању. „Гроф Аладар од Нађ-Бање биће сад да је мојих година! Нисам слушао да се и по трећи пут оженио ! Ово мора да је нека пометња!\nХасан Зулуфлија куцну руком Рајка, који се сав био изгубио слушајући за њ неразумљиви говор маџарске господе.\nРеци господи да се мичемо даље! Ово је једна робиња коју је овај Циганин, по имену Бекри-Бекир, пре неку годину у Маџарској заробио. Дај да се даље минемо!“ говораше Хасан.\nРајко преведе на српски што чаушбаша рече, те цела свита пође даље низ брдо.\nОн сам застаде мало иза њих свих. Стојаше као укопан. Прођоше га мравци кад из чатрље зачу пиштање и гласно плакање оне жене. Скочи к вратима од чатрље, али их нађе зачепљена изнутра. Удари два три пута песницом у њих.\n„Шта је бре?!“ дрекну изнутра Циганин не отварајући.\n— „Кабадахија царевог чаушбаше Хасан-аге Зулуфлије вели ти: да ту јадну жену не такнеш ни малим прстом, јер ћеш закукати да сав Алаџа-хисар чује! Јеси л’ ме разумео Циганине?\" говораше Рајко срдито. \n„Турске ми вере, само је једноч руком ударих! А ево нећу ни толико ! Поздрав и поклон царевом чаушбаши, слушам га! “ одговори Циганин понизно.\nДоиста ућутка се плач робињин. Али Бекри-Бекир не смеде да отвори врата. У том викнуше Рајка јаничари оздо од свите, те он похита за њима. Кад већ сиђе к чесми, стаде и окрете се. Пред чатрљом Циганиновом стајала је као кип робиња његова, па наслонив главу на десну руку, а подупрв лакат од те руке левицом, гледаше за свитом маџарске господе, која сави путем у варош. Рајку се учини као да она само у њега гледа онако као што он само у њу гледаше. Стаде тако за неколико тренутака, па већ мораде даље за својом господом.\nУ караван-серају је те вечери владало прилично узбуђење међу маџарском господом. У једној широкој одаји посадили се беху сви заједно с патером око сниске једне софре, притиснуте кондирима са црвеним жупским вином, па разговараху о ономе што се збило. Око неко доба  Рајко закуца на вратима и преко патера запита: би ли стари господин допустио да му нешто кажем. Позваше га унутра. Уђе и стаде близу самих врата и поче овако:\n„Ево сам од како се смркло обишао сав Крушевац. Моја Расина није далеко одавде и имам овде добрих познаника. Распитивах их о оној робињи. Сви ми веле да је Маџарица, да ју је Бекри-Бекир, — који је се тек пре четири године потурчио, дошав и сам од некуда из Маџарске, — заробио. Сви ми веле да је нека необично добра душа, и да не може бити да није од великога господскога рода. Веле познаје се то и по њеној лепоти, и по њеној доброти. Сад било да то јесте било да то није, тек је то Маџарица, ваша земљакиња, од ваше горе лист, а ето је робиња! Знам да сте ради да је ослободите. Мислио сам како да вам у том помогнем, распитивах пријатеље и нађох да може да буде. Ево како: санџак-бег је овде нов човек, тек је од скора дошао, сиромах је и дрхће за паром. Дајте да одем да га питам за које би је паре предао вама да је поведете као слободну? Циганина не вреди питати, јер ми вечерас сви рекоше да је он одбио велике новце  које су му неке овдашње спахије нудиле. Опростите ми што по незнању замишљам да може бити нисте при новцу и за такву работу. Ако нисте, онда ево друга начина: нека пођу два млада господина са мном, отићи ћемо право Циганину, везаћемо га, њу ћемо одвести па је сакрити овде у једну кућу коју ја знам, одатле би је моји људи после неколико дана испратили у Расину у моју родбину, која би је чувала и пазила као аманет, док ви не смислите на тенани како да је сигурно у завичај оправите. Ето, једно од тога бирајте, ако не знате нешто још боље и сигурније. Тек не можете земљакињу своју оставити да и даље у потурченог Циганина Бекри-Бекира робује!“\nТрајало је мало подуже док је патер превео све оно што Рајко рече. Много му сметаше што запињаше о оно црвено вино на софри. Узеше се господа маџарска световати. Почеше лепо и полагано, па пођоше све јасније и јасније, све гласније и гласније, док се Рајко не узе да побојава да ће се они млађи људи још и покрвити. Али их старац уталожи и узе сам да говори мирно, али и опет некако као да заповеда. \n„Је ли, братац!\" упита патер Рајка изненадно; „ а ко тебе посла с таквим порукама овамо нама ?! “\n— „Ко ме посла?! Како ти то питаш?“ рече Рајко малко збуњено а нешто мало и срдито. „Нико ме други к вама послао није до жалосна судбина оне ваше земљакиње што онако млада робује, а по мраку ми је светлила светлост господског образа ових витезова овде !“\nУзе патер Хијероними да врти главом и онда опет удари у маџарске бубњеве. На то ће стари посланик рећи нешто што патер преведе Рајку овако :\n„Његова блиставост узвишени господин царски и краљевски посланик вели: „хвала ти, али од тога сад не може ништа да буде. Његов је посао да утврди мир међу царевинама, а не да их поново завађа и то због чега него због једне робињице!“\n„Цареви не би били цареви кад би се тако лако завађали. Веруј ми нико се с тога не би завадио мањ санџак-бег с Циганином и Циганин са мном. А баш је од Бога грехота, а од људи — Бога ми, мал’ не рекох нешто!.... Баш је  велим грехота оставити ону младу вашу земљакињу да оном циганском бекрији робује !“\n— „Е шта ћеш? Иди па спавај; ваља сутра рано полазити!“ рече патер.\n„ Мислиш ли ти да она робиња сад спава?\" питаше Рајко нешто снужден; „вала дао бих главу, ако се она целу ову ноћ Богу не моли, да покрене срца ове господе, да је ропства ослободе!“\nДиже се старац, скочише и сва она млада господа на ноге. Старац господски махну руком Рајку, дајући му знак да може ићи. Рајко се поклони старцу и изађе. „Ех, шта ћеш? Сила Бога не моли. Нисам мислио да ће тако да се сврши!“ говораше сам у себи.\nОтиде полагано преко пространог дворишта од караван-сераја и кроз разграђену ограду од врљика уђе у један велики забран, који је одмах иза коњушница почињао. Погледа у звездано небо па се пусти у неке мисли.\nНа целом путу од Београда до Крушевца Рајко је био кипео од веселости. Срце му је било  пуно необичне милине; очи су му светлеле неисказаном радошћу. Чинило му се као да је робовао у конаку Мустаф-агином, па се сад слободан и срећан враћа у завичај да види мајку, браћу и родбину. Као да га негде на путу или на крају тога пута чека неко неизмерно благо или нека изванредна срећа, тако га је радосна жудња вукла некуда — и сам није знао куда, и к нечему — и сам није знао к чему. Сва му се Србија чинила као да је баштина његове задруге; свако му је дрво изгледало као да је кита босиљка, свака стена румена; и саме вране и свраке нису му се више чиниле да су тице злослутице, него само као старије у црнину завијене сестре плавосивих дивљих голубица, што падаху преда њ на пут само да опет прну у вис, те да се зрак потресе и фијуком зајечи кад се сребрни таламбас витих крила њихових узлепрша. Ништа се оку његовом измакло није: ни орао који је високо под небом господствено кружио, ни зец који погурен и сав усплахирен скакаше од џбуна до џбуна. Сва су му поља мирисала као да су босиљком засађена. Чинило му се као да кроз растове шуме шумадијске бруји поветарац, који се понео чак отуда са сињега мора, па преко снежног  Дурмитора пао у четинарске горе ужичке, да се у њима напоји мирисом од јела и борова, па да онда проструји кроз Шумадију, те да је као неку цркву тамњаном окади. На све то и на сваку ситницу обраћао је он пажњу маџарској господи, јер му се чинило да свега тога нигде ван Србије нема..\nПатер Хијероними не могаше да стигне да забележи ни стоти део од свега онога што му Рајко казиваше о планинским ланцима, о висовима, селима и засеоцима, а још мање о бојевима који су се онуда били, и о јунацима који сад већ мирно почиваху под овом или оном каменом белегом.\nА кад би сунце просуло још топлији жар, те позлатило и поља и горе, и кад би сваки лист на дрвећу, и сваки цвет на пољу, и сваки џбун дуж пута, још силније замирисао, раздраганост срца његова ускипела би и Рајко би се окренуо чаушбаши :\n„Честити чаушбашо, тако ти среће, пусти' ме да запевам!“\n— „Како ћеш запевати пред лицем краљевских јелчија а царевих гостију?“ рекао би запрепашћен  Хасан; „него ето, полети на коњу, па кад се добро измакнеш, запевај !“\nИ онда би Рајко доиста полетео на својој танкој сивој ластавици, која је својом брзином и својом ситном а паметном главом издавала бедуинско порекло своје. Милина је било погледати га онако млада, онако красна, онако вита и утегнута, онако као заливена у турском седлу, како, подигнув једну руку у висину, погнув се мало унапред по коњићу своме, јури кликћући као млад соко.\nЧак би и чаушбаши мило било да га гледа. Па би се онда стари Турчин својим мирним и озбиљним лицем окренуо маџарској господи и показујући руком на младог коњаника, допустио себи да каже само једну реч: „бињеџија!“\nА и у маџарске би се господе лице засветлило. Ништа на целом том путу није могло да загреје срца њихова у брже куцање тако, као кад гледаху како она арапска сива ластавица лети да стигне, где Рајко може да запева. Млађа би се господа и сама раздрагала па прсла у гласно клицање, а стари би се барон Арпад само осмехнуо и рекао: „красно момче! Добар јахач а и коњ му добар!“ Патер Хијероними превео  би чаушбаши на српски што старац рече, а Хасан-ага Зулуфлија завршио би цео узбудљиви призор са три речи: „Јес, валах, бињеџија! “\nТако је било путем од Београда до Крушевца.\nАли ево сад путем од Крушевца у Ниш Рајко је са свим други човек.\nЈахао је напред сам и замишљен. Изгледао је као да је покисао. Оно и јесте нека тиха а прилично хладна кишица почела да ромиња. И небо више није било плаво него сиво; Копаоник и Јастребац замотавали су главе своје магловитом копреном; ни орлова, ни јастребова није се нигде могло видети; још мање јата дивљих голубова; испод погдеког мостића од брвана жабе су невесело крекетале. Кад свита изађе мало у брдо, у једном ниском лугу славуј певаше тужну и слатку неку песму, и не прекидаше је ни једним дахом, баш као да је хтео да се њеном тугом угуши, или као да се заветовао да умре певајући. Чак су и маџарска господа сама од себе стала да га слушају, а честити Хасан Зулуфлија уставио је целу пратњу да топот од копита коњских не прогута ништа од оне сласти, која треба да се слива само у срца људска. Само је  Рајко јахао и даље напред, много нешто замишљен.\nБио је и невесео и по готову срдит. Невесео од жалости која му притискиваше срце при помисли, да она јадна жена, онако млада и лепа и онако добра, оста да робује у потурченог Циганина! Како оно рече патер Хијероними, да је она од велика господска рода, властелинка, кнегиња, што ли? Вала могло јој се одмах видети и по очима, и по лицу, и по стасу, и по кроку, да је од господска рода! Па то господство, и онака лепота и она младост да робују једном црном Циганину!\nПа онда би његова жалост прешла у срдњу. Срдио се на маџарску господу и на оног црног попа. „И то су ми нека господа !“ говораше сам у себи; „и то ми је неки духовник! Лист од њихове горе затреперио, чедо од њихове колевке заплакало, млада робиња од њихова рода и од њихове вере запиштала и закукала, а они — просто ни малим прстом да мрдну! Шта ли би мој стриц Павле рекао на све ово?!“\nИ онда би узео да премишља шта ли би му стриц рекао, па онда пређе да се пита: а шта ли би на то рекли Бан Страхиња и Краљевић   Марко?! Завукао се био сав у црвену сукнену кабаницу, загрејао се, занео се у мисли које су биле више снови на јави него озбиљне и хладне мисли. Али пре но што је сагледао Мораву с ову страну Ниша, Рајко је са свим јасно и поуздано знао шта би му стриц Павле рекао да је жив, и шта би радили онакви српски јунаци какви беху Бан Страхиња и Краљевић Марко. Одлучио се да, чим се господа у Нишу мало поодморе, изађе пред њих да се е њима опрости.\nНа путу до Крушевца сва су господа маџарска била заволела Рајка. Али се синоћ патер Хијероними направио изванредно мудар и прозорљив. Кад оно Рајко изађе зловољан из њихове одаје, патер узе вртити главом; подупре врх од свога дугачког носа кажипрстом; узе се за тим куцати прстом у чело, као да се увери да му лубања није напукла, па задовољан тим претходним, и ако врло површним, испитом, узе да маџарској господи шапутом а на латинском језику говори :\n„Ко нама, о великомоћна и сјајна господо, јемчи, да преласни и бујни јуноша, дрскост којега толико изненађује, није нама од стране Сарацена са извесном намером да импедимента процесији   нашој у град Константинов провоцира, придодан? Ако оштроумљу вашем подвргнете питање просто, ко је њега нама наметнуо, ако посмотрите непрекидно хвалисање његово са некаквим ове земље јунацима, даже царевима, које он пред Сараценима сараценске главе сећи пушта, ако строгој анализи данашњи инцидент подвргнете, онда је неизбежна конклузија логике, да је овај јуноша врло, врло подозрив!\n„Преподобни!“ прекиде га барон Арпад гласом као да пуку командира; „мени деран тај није подозрив. Али ви познајете боље од нас ове људе овде, па кад ваша логика каже да је младић овај подозрив, моја логика каже: „отерајмо га!“\nМлађа господа замолише да се Рајко не отпушта одмах, него да на његово понашање сви мотре, па у Нишу да се реше шта да раде.\nА на путу до Ниша сви погледаху испод ока к Рајку. Она очевидна промена у његовом понашању, она његова замишљеност и суморност учини се свима да је баш подозрива. Није му испало ни до Крушевца ни у Крушевцу да начини кавгу па је срдит, и без сумње премишља   и снује нове згоде. Уђоше у Ниш са већ готовом одлуком да се с њиме растају. \nКад се вратише са походе паши нишком маџарска господа световаше се нешто са патер Хијеронимијем у најбољој одаји караван-сераја. Мало час па изађе патер из одаје у ходник и удари се прсима у прса с Рајком.\n„Да ли бих могао да говорим са господом?“ питаше Рајко.\n— „У добри час!“ рече патер; „а ја изађох да те к њима зовем. Ходи унутра!“\nРајко скиде шубарицу, поклони се пред старим послаником, и док се матер нешто накашљиваше поче да говори:\n„Лепо ми је у служби вашој; поносно ми је да пратим ћесарову посаобину. Али вам се молим, светла господо, не замерите ми, и пустите ме да се дома вратим. Не питајте за што. Него ме милостиво пуштајте и опростите ми!“\nДок то патер превођаше Рајко виде да на ћилиму, на коме стари посланик незгодно сеђаше, леже поређани у два реда десет немачких талира све нових новцатих.\n„А ево,“ узе патер да говори, „његова те блиставост призвала да ти баш каже да се можеш  вратити. Нишки паша нешто као рече да је боље да се ти у Београд вратиш, јер он даје друге пратиоце. Већ смо о томе говорили и са Хасан-агом. И ево ти вели мој пресветли господин десет талира: четири за четири дана твоје службе довде, четири за четири дана твога повратка, а два уз то на поклон! “\nРајко се зарумени у образима, поклони се, пригну и подиже четири талира.\n„Нека вам је хвала светла господо! Ово за службу до данас, и ако је много, опет може да се каже да је за службу великој и светлој господи; али оно друго не могу вам примити!\"\nЗачудише се маџарска господа. Узеше се договарати и разговарати.\n„Мој братац!“ узе патер осмешкујући се да говори; „светла господа веле: ако је да ко коме поклон чини, не можеш ти њима, него они теби! Узми паре, брајко, кад си тако лепе среће! “\n— „Не дао Бог, да ја њима поклоне чиним! Него, није то тамо моја зарада!\"\n„Ма, човече, вређаш господство њихово! Него чекај! Ха, ево ми сијну, таман да се све славно измири, и њихов господски а рекао бих и — твој сиротињски понос. Ето, нека прихвати  црква те талире, нека се пале свеће за душе и твојих и њихових покојних док талира траје. А?... шта велиш?!“\n— „ Ако хоће господа нека прихвати црква. А кад би то моји новци били па се ја питао, ја бих рекао: да се поделе сиротињи, нека моли Бога за здравље ћесара, не би ли стигао да ослободи род ришћански од јарма турскога!“\nУ радосној раздраганости патер Хијероними изговори на латинском језику китњасту беседу како овај младић жели да се оних његових шест талира предаду њему — патеру, — да их он подели сиротињи за здравље ћесарево.\nСтари барон Арпад устаде и приђе Рајку, потапка га по рамену, говораше му нешто маџарски и заврши рекав три пут српски: „напред! напред! напред!“\n„Пресветли господин вели,“ узе патер преводити; „паметно си синко учинио што си то патеру поверио! Знам ја, вели, има племенитих људи у твоме народу. У последњем рату, имао сам ја, вели, у мојој војсци и Србе драговољце. Откидају од својих уста да сиротињи даду. А кад дође да се битка бије, онда само: напред, напред,  напред! Те сам речи од њих научио у битци код Сенте. Синко, напред! напред! напред!“ \nРајка подиђоше мрави од узбуђења. Беше му мило и опет некако тешко. Пригну се и пољуби старца у руку: „хвала ти светли господине! Баш си научио што и јесте најлепше у нашем говору. Напред ћемо сви ако Бог да!“ Поклони се и свој осталој господи, приђе к руци и патеру, и још једном са врата рече: „хвала вам, господо, простите ми и с Богом остајте!“ \nИ онда оде право у коњушницу да опреми своју сиву ластавицу.\nПод самим градом кнеза Лазара, а прислоњена уз обрушену једну зидину, која по свој прилици бејаше остатак од некадашњега спољњег зида градског, била је једна чесма од белог мрамора. У оно су је време још једнако звали „госпођином чесмом\". Стара и узана калдрма, која долажаше из вароши, повијала се поред ње горе уз брдо, док се није у трави од ледине изгубила. Од широких мраморних плоча, које су јој теме покривале, остала је само једна; друге  су давно разнесене па замењене дугим тамноцрвеним ћерамидама. Из оне старе, дебеле и влажне зидине изнад ње избио је читав џбун зовина дрвета. Танке стабљике повиле се под теретом крупног цвета и наднеле над руменим кровом од чесме као нека џиновска кита од зеленог лишћа и бледожутог цвећа. Као да је нека тајанствена рука хтела да танком и мирисном хладовином заклони мраморну чесму од сунца, те да у хладу и на миру бистром струјом бруји чудесне приче о слави старих сунчаних дана. Јест, и приче о сладости негдашњих меких месечина, када су џиновски стражари у панцирима од сребра стражарили по зидинама градским и кроз све јунаштво своје кришом погледали к прозорима дворским од биљура, и када је са тих прозора, овда и онда, затрептавала звездана светлост од вилинске лепоте какве младе дворкиње, која би се као живи цвет белога крина жудно запајала сребром тихе месечине, њу појила мирисним дахом својим, а узгред растапала по неки панцир од сребра и по неко јуначко срце испод панцира од сребра. Јаворове гусле под прстима правог песника одјекнуле би по неком причом, бистре ове воде, и по гдекоји би слепи гуслар на овој мраморној чесми  духом прогледао и видео дивне призоре прошлости и загонетне визије будућности.\nТек је почело да свита а један млад човек дође пред чесму. Скиде шубару, прекрсти се и узе живо да умива лице своје бистром хладном водом, која на дрвену једну цев шибаше из чесме у каменито корито пред њом. Извади из недара танки убрус, обриса њиме лице и руке и онда га разви и остави да се на зовином грању суши. Он сам седе на један камен према чесми и пусти се у мисли. Није имао гусле нити је био слеп, али у њега као да је било срце једнога гуслара, те мраморна чесма поче да му изводи пред очи свакојака привиђања.\n„Некада су,“ говораше он сам у себи; „некада су место ове труле дрвене цеви, цеви од сребра бистру воду из мрамора изводиле; некада су с ону страну ове зидине били царичини перивоји пуни шареног и мирисног цвећа, а сада ето крта зова, коју су ветрови засадили, царичиној чесми од мрамора хладовину гради; некада су царске слуге појиле коње цареве на овој чесми; ко зна? можда је Голубан онога јутра кад ће поћи на Косово, напојио свога лабуда баш на истом том каменом кориту, над којим се ето мало  час умих, а сада — сада кривооки Татари и црни Арапи поје овде упорне мазге и ћудљиве и грозне камиле своје! Овом је белом калдрмом некада шетала царица Милица са својих дванаест дворкиња, као са дванаест горских вила, а ја ево чекам јутрос да њоме прође једна злосрећна робиња црног једног Циганина! Ја, Боже мој, што ли су ти наши стари тако тешко згрешили те овако љуто преврну земљу ову?!“\nТанка сива маглица ранога јутра растањивала се све више и више, као да се растапала у росу којом се трава свуда у наоколо оросила. Цвет од зове замириса пунијим дахом, и млаз од воде као да гласније и веселије бућкаше у каменом кориту. Доле у Крушевцу петли се дозиваху кукурекањем које се разлегаше; овде и онде извијаше се танак стуб од дима из широких дрвених димњака. Дан се дизао и будио успаване људе на посао. Озго испод зидина градских зачу се куцкање чекића о наковањ.\n„Ево је иде!“ рече младић па се подиже са онога камена и пређе те се заклони за чесму.\nОзго са брда долазила је једна млада жена, права и вита као јела. На глави јој је небрежљиво, и мало више на леву страну, везана жута  једна шамија, која не могаше у своје меке савијутке да прикупи густу црну косу, него јој падаше низ плећа у коврџастим таласима, који се као крило гавраново преливаху у тамноплаве одјеке. На обнаженом повисоком врату савио се један низ крупног црвеног мерџана. Јелек од загасито зелене чохе па срмом, која је одавно потамнела, свакојако ишаран, утегао јој беше витки стас њен око паса, али мало на више свилена пупад као да нису смела да огледају своју растегљивост о девојачке груди ове младе жене, које су се стидљиво заклањале за издајнички облачак од танке турске ћерћелије. Носила је широке жуте шалваре од неке полусвилене тканине, привезане уз витки стас и танки пас узаним једним стамболијским шалом, притврђеним спреда са две сребрне пафте у облику два бадема. Руке јој до изнад лаката, где се бели рукави од кошуље повијаху у гужву, беху голе. У једној је руци носила котлић, а у другој велики један калајисани ибрик. На голим ногама имала је турске папуче од жутог сахтијана, извијене у вршак који беше назад поврнут.\nВећ по виткости и лепоти стаса, и по оном поноситом гипком ходу, изгледало је да то није  нека обична и проста жена. Али кад јој лице сагледате, нешто малко дугуљасто али лепо сливено, — са устима која нису била врло малена, али на којима је било пуно неке чудесне милине и у линијама, у којима су тако правилно изведена, и у гипкој покретљивости, којом одговараху сваком покрету душе и срца, — са деликатно срезаним носом за који би рекли да је дивна копија у слоновој кости са статуе какве јелинске богиње, да бледорумене лако уздрктљиве ноздрве не издаваху живот једног високо затегнутог и врло осетљивог нервног организма; па онда кад погледате у оне крупне црне очи што као да су од црне кадифе, и оне дуге трепавице и оне дуге и право повучене обрве, и оно сниско а право чело, којега су мирну строгост и свечану лепоту густе витице црне косе сенком својом само размекшавале, те још лепшом чиниле, — кад погледате то лице и нарочито оне очи, онда се лепота и милина стаса заборавља и сва се мисао о господству губи у милини на догледу на осећању, готово на сигурном знању, да кроз оне дивне очи још дивнија душа гледа.\nТек је била налила ибрик водом и подметнула котлић, па се замишљено загледала у кристални  млаз, који се с оштром звеком и прштањем разбијаше у металном суду, кад је из дубоких мисли изведе један мекан а звучан глас, који је поздрави са: „помози Бог, снахо!“\n— „Добра ти срећа, јуначе!“ прихвати млада жена са свим мирно, па се загледа у младића крупним својим очима, какве он дотле никада видео није. Готово се он сам застиде, и нехотице обори очи, те му погледи падоше на ибрик. Није био нимало жедан на онако хладовинастом и мирисном уранку, али опет рече:\n— „Хоћеш ли ме пустити да се напијем воде из ибрика?“\nОна се сави хитро као видра, лако подиже пун ибрик као да су јој мишице од челика, и додаде му га не рекав ни речи, него само гледаше га право у очи, као да огледа да ли својим меким кадифеним погледима може да отвори двери душе његове. А млад човек прихватив ибрик из њених руку, мало га одли, подиже у вис и рече тихо:\n„Пун ибрик, пуна срећа да Бог да теби и свакоме твоме помоћнику! “ и напи се, и мало што се не загрцну као неко дете. \nИ опет она не рече ништа. Само јој мало задркташе усне као да хтедоше да се развуку у осмех. Али се не осмехну и не рече ништа.\nРајко јој поврати ибрик. Требало је сад да пређе на ствар због које је на њу и чекао, али некако не могаше да подеси како је најбоље. Узе да се на себе самога срди. „Е баш сам неки сметењак! “ рече сам себи. Па онда виде свој убрус; скиде га са зове, сави лепо и метну у џеп од свога гуњца.\n„Како лепо мирише ова зова јутрос!“ рече гласно, тек да нешто почне.\nОна се сад гласно насмеја. Њен смех зазвекта као сребро а откри иза оних румених покретних уста два низа белих и ако неравних зуба. Не беху „као бисер“, али додаваху нову драж лепоти лица њеног.\nРајко сад не скидаше поглед са њеног осмехом озареног лица а саму себи говораше: „смеје се мојој неумешности. Има жена право! Види да сам гејак!“\n„Смејеш се мојој простоти!\" рече јој гласно а сав поцрвене од стида.\n„Није, није!“ прихвати она брзо; „не смејем се теби, који имаш око да спазиш цвет, него се  смејем кад помислим каквим немаром свет одговара нашој марљивости. Ето роса пада, вода бруји, цвет мирише, ено негде близу нас шева цвркуће, дан свањива, а све то ништа не мари ни за тебе ни за мене, баш као да нас и није! Све једно; нека госпођа буде робиња, нека робиња буде госпођа, све једно; мари ти за то тај твој цвет и она шева и ова земља и оно небо! Зар то није да се човек гласно насмеје?\"\n„Није!“ рече Рајко пресудно; „није да се насмеје него да се заплаче! Него то је баш оно о чему хтедох да те питам. Била си госпођа.... опрости, Бога ми си госпођа и сад, и ако се мучиш као робињица! Молим те, би ли хтела да се ослободиш и да се у завичај вратиш?! “\nМлада жена, које је лице само сунцем преплануло било, сад пребледе као крпа. Она танка кошуљица на грудима затрепери. Један се дубок уздах оте из њена срца, они јој потамнеше, па рече тужно: „узалуд је што бих хтела! Еј, мој јуначе, од мене је сад већ одбегла и сама сенка од надежде!\"\n— „Немој тако! Бог је добар па ће нам помоћи!\" рече Рајко сад већ с великим поуздањем. \n\"Ево, ако само хоћеш, буди спремна да те ноћас поведем у твој завичај!“\n„Да ме.... поведеш.... ноћас.... у мој завичај ?!.... О мој слатки завичају, да ли ћу те икада очима видети?!...“\nИ онда се невесело опет загледа у сребрни млаз, који сад само тихо мумлаше, падајући у пун котлић. Склопи руке на груди; гледаше опет својим широким а меканим погледима у очи Рајку, и узе да врти главом као да му каже: нема од тога ништа мој брајко; мали си ти за такво јунаштво!\nПа онда као да јој од једанпут муња сину, те јој показа шта се све крије у тајанственој појави овога младог човека.\n„Чекај!“ викну она, пренув из мисли, и подиже обе руке у вис као да заустави младића. „Чекај!... чекај један часак!... Ниси ли ти... пре неки дан... прошао овуда у свити маџарске господе ?“\n„Јесам!“ рече Рајко мирно.\n„Јесте, сад се добро сећам!“ прихвати она.' „Видела сам те кад си застао иза свите; стојао си сам мало по више ове чесме; и окренуо си се био и гледао к мени. Имао си дугу пушку о рамену...  А, сад видим!...настави она више као да сама себи говори; „сад већ све знам... Та није могло друкчије ни да буде?... Зар би маџарски витези могли кћер маџарске земље тако да оставе ?! “\nПа онда, упрев опет у Рајка своје погледе, који сад не беху више мекана кадифа него топли пламенови од жарког огња у срцу, она му живо рече:\n„Млади јуначе! Спремна сам да пођем с тобом кад год ти кажеш!“\n— „Е, у добри час да буде!“ рече Рајко радосно и поносито. „Имај надежду у Бога и имај веру у мој српски образ!“\nУ том часу докотрља се с брда једна каменица и зачу се љутита вика и псовка циганинова. Учинило му се да му је робиња необично дуго на чесми; остави наковањ и чекић и клинце, догега до на место са кога се чесма видела, и онда гњевно докопа први камен при руци, те се њиме баци на оно двоје младих људи пред чесмом.\nМлада се жена промени у лицу па журно дохвати и котлић и ибрик.\n„Иди сад! Иди!“ рече јој Рајко. „Циганину кажи да сам те питао, уме ли он да кује сребрне  потковице, и да ћу му по неком великом послу доћи. Иди сад! И Бог ти на помоћи био !“\nТек је млада робиња унела воду у ковачницу и тек поче упорно да одговара Циганину на његову вику, а зачу се на вратима од ковачнице весео и гласан поздрав: „сабанахиралах, мајсторе!“\n„Алахразусум, ефендија!“ одговори Циганин па испаде на праг.\n— „Питах твоју мајсторицу, јеси ли мајстор од заната, па ми срдито рече: „ено где је, иди па га питај! “ “\n„Таква ти је она!“ рече Циганин чисто као жалећи се на своју несрећу. „Бесна крв маџарска, а бесно и господско колено. Од многог поноса никоме лепо да одговори, а најгоре мени своме господару!“\n„Ама ја дођох да те питам: јеси ли ти баш прави мајстор?“ питаше Рајко.\n— „Како ода шта!“ рече Циганин; „мајстор сам од ћеманета; мајстор сам налбанта; а  мајстор сам и од мегдана, и пеливан сам! Хоћеш да се бијемо?!“\n„Можемо и то. Али сад дођох по другом једном послу!“ рече Рајко, па махну мало главом на Циганина. „Хајдмо мало подаље одавде; нећу да женско ухо чује што ћу да ти говорим!\nОдмакоше се подаље од ковачнице на зелену ледину. \nРајко извади из недара дугачку кесу, а из ње чисту једну белу крпу, у којој беху лепо увијени они велики нови новцати сребрни талири, што их у Нишу од посланика доби.\n„Ето, ако си мајстор, искуј ми ова четири талира у четири потковице!\" рече Циганину и положи му их на длан.\nЦиганин их загледаше, преврташе их, све један по један, узе их тобож мерити на длану леве руке, звекну једним о камен један на ледини, па се онда загледа у Рајка и рече му: „Јеси ли ти помахнитао? Ко је још поткивао коње сребром?! Валах, то не чини ни цар у Стамбулу ? “\n„Цару и не треба. Мени треба! Ваш бих ти казао и за што ми треба, кад бих знао да си  човек. Је ли вера, да ником казати нећеш?!“ питаше Рајко.\n„Вера! Тврда турска вера!“ одговори Циганин.\n„Ево да ти кажем!“ Узе Рајко да му шапутом прича. „Стари људи казују да овде у планинама има негде велика царска остава, — све бачве пуне злата! Нико не зна где је и на коме је месту, али веле, кад би човек потковао коња новим сребром у све четири ноге, па га онда пустио да сам бира стазу, коњ би га сам од себе однео на место где је остава. Рад бих био да огледам своју срећу. Ако је нађем, ето је и теби! “\nОсмехну се брк Циганину, загрејаше му се очи и заиграше по оним талирима.\n„А би ли то исто било да се на челик-потковицу поспе растопљено сребро те посребри?“ питаше он.\n„Не знам то; а можда би и то ваљало\" рече Рајко. „Него, чекај молим те, има још и друга једна мука! Треба, веле, да се то кује у по ноћи и кад је млад месец на небу !“\n„Сад је млад месец, а пола ноћи лако ћемо дочекати! одговори Циганин. „Валах, баш да  огледнемо! Ако се потковице не посребре, твоја штета! Ако испадне добро, да ми платиш за сваку по овакав талир, а од блага, кад га нађеш, мени четвртина ! “\n„Вала да си ми заискао и половину не бих се смео цењкати. Ето, дај длан у длан!“ рече Рајко и замахну добро и опали својим дланом у длан циганинов. Удесише да Рајко дође у ковачницу кад се добро смркне, а Циганин да узајми од једног кујунџије лонче, у коме ће око по ноћи сребро да топе. И растадоше се оба задовољна.\nТога истога дана позно у ноћ ето га Рајко пред врата од Бекри-Бекирове ковачнице. Обесио о десном рамену неку повелику чутуру, а под левом мишицом носи велику гужву у сиџадету од теркије.\n— „Не смедох у хану да оставим моје теркије. Имам у њима нешто чисте преобуке па рекох: могу у мајстора дуго остати, а неко може доћи па однети и теркије и чутуру !“ рече Рајко као да му објасни што му тако товаран дође.\n„ Ако ти је празна, могао си је оставити у хану! Празна чутура — ето баксуз ! Ниси ваља  да дошао на оваки посао са слутњом на празну срећу?“ говораше Циганин са очевидном зебњом да се чутура не покаже празна.\n— „Та има у њој нека пуста калуђерска препеченица. Кад је искамџих од калуђера рекоше ми: има јој двадесет и пет година. Ја је носим да ми се нађе рад лека. Нећемо је ноћас пити. Ја је сркнем само кад ми се што смучи!“\n„Валах, ако је нећемо пити што си је и доносио?\" прихвати Циганин. „А мени се ето већ смучило ! И кад год је намиришем одмах ми се смучи, и да не сркнем просто да цркнем!“\n— „Какав си болан ти то Мусломанин ?! “ питаше га Рајко као прекоревајући га.\n„Море, кабули ти то човече! Не види пророк ноћу! Него дед’ одврни ти то па да сркнемо за срећна наша ортаклука!“\n— „Да знаш да је не бих одврнуо да није за хатар нашем ортаклуку!“\nПосадише се на једну асуру подаље од огњишта и мехова. Рајко одврте чутуру и додаде је Бекри-Бекиру. Циганин промрмља нешто па наже чутуру и добро повуче.\n„Ја да црних калуђера, е баш брате знају каква треба да је ракија! Жестока! Валах да  спустиш сребрн талир у њу па да се растопи!\" говораше Циганин облизујући се.\n„Да је додамо мало и твојој мајсторици!\" рече Рајко погледав к младој жени, која се шћућурила на земљи поред мехова, па би их овда и онда повукла да духну у жеравицу на огњишту, те да се не угаси док не затреба. Није ни гледала у њих него у онај плави пламен од ћумура, а ко би знао куд су јој мисли лутале.\n— „Не!“ викну Циганин; „не, ако си ми ортак! Оно је лудо, поносно, љуто и бесно и без тога! Него није она моја мајсторица. Она је моја робиња!\" Па онда окренув се к младој жени викну јој оштро: „ха, бре, Маџарице, казуј шта си ти?!“\nОна окрете главу према њима па рече са свим мирно:\n„Ја сам Маргита, грофица од Нађ-Бање!“\n— „Била си то некад. А шта си сад?“\n„Маргита, грофица од Нађ-Бање!“ одговараше она опет мирно.\nЦиганин дохвати један чекић, баци се њиме на њу, па срдито дрекну :\n„Казуј шта си сада, кујо маџарска?!“ \nЧекић удари у мехове мимо ње. Она га погледа, не скидаше са његова дивља лица погледе своје за неколико тренутака, очи јој севаше као у тигрице која се спрема да скочи, али се савлада и рече :\n— „Маргита грофица од Нађ-Бање — робиња потурченог Циганина Бекри-Бекира !“\n„Тако, кујо једна!“ викну Циганин задовољно, па онда усред таквог триумфа осети да му је грло суво, те дохвати чутуру и опет повуче добро.\n„Јеси ли је купио или на сабљи задобио?\" питаше Рајко.\n— „На сабљи!\" рече Бекри-Бекир поносито. „Хоћеш да ти причам како је било?“\n„Дед’ молим те, а и онако је још дуго до пола ноћи!\" рече Рајко, па онда наслони грлић од чутуре на своја уста, убриса га рукавом од кошуље и додаде је Циганину. Овај се напи као што би се жедан бистре воде напио, па кад спусти чутуру поред себе на асуру, рече:\n„Е да црних калуђера! валах такве ракије нема у свем Алаџа-Хисару! У ком си је манастиру наточио, вере ти?“ \n„Вере ми моје, не смем ти казати. Видим те јеси некаква убојита делија; бојим се кад  ожедниш дигнућеш чету на манастир па га опљачкати, те ће ме црни калуђери клети црном клетвом. Него деде, како доби на јуначкој сабљи ’ваку робињицу ? “\n„Ево како!“ поче Циганин а чутуру дохвати обема рукама и метну је себи на колено.\n„Пре четири године бејах свирач у Сегедину у Маџарској, у дружини чувенога мајстора Борчија. Једнога дана рече нам Борчија: „хајде, седајте у кола, да се возимо у дворац Нађ-Бању; жени се стари гроф.“ Хајде, ђи, терај! Ето нас тамо. Свирај, певај, пиј, лупај, свирај, целу ноћ. Онаквог весеља не видех ни пре ни после. И није слутило на добро. А кад доведоше сутра дан младу, све излуде. Она младо, лепо дете, само се осмејкује, па тек спусти трепавице, па подигне очи, па се опет плашљиво осмехне. Не знаш кад је лепша! Чини ми се занесоше ме њене трепавице. Она трепне а ја клецнем; она на лево пође, на лево се окренем и ја; она десно, десно и ја, као сунцокрет за сунцем! Занесох се, занесох се па већ не знам ни шта свирам. Удари ме једном Борчија гудалом по плећима: „хеј, што гребеш, јеси л’ полудео?!\" Ништа ја. Ћутим па гледам у њу. \nПовикаше сви гости у глас: „чардаш! чардаш!\" хоће младожења да игра чардаш с неком бароницом. Он дежмекаст, она дебела; он матор, она матора; а он уз то још и пијан, трештен пијан. Хајде почесмо. Накриви капу старац, подбочи се у десни бок, куцну петом у пету, зазвекташе мамузе, те један пут те други пут, а ја гледам у трепавице младине; она их подиже и погледа невесело и бојажљиво горе у таваницу, а ја кроз таваницу у облаке, одох, одох у облаке, залута моје ћемане, изгуби се Борчија, изгуби се чардаш, изгуби старац кораке, ударише пијани гости у смех!... Расрди се старац младожења па право на Борчију да га рукама удави. „Нисам ја крив, милостиви грофе! “ брањаше се Борчија; „него ето та слуга, или је пијан или луд, блене у младу па не зна шта свира!\" — „Блене у младу ?!“ викну старац гњевно; „ха, чекај се ти што твојим циганским очима бленеш у моју младу! Мартине, где си ти Мартине ? “ Дође Мартин, надзорник од имања. „Дај неколико момака; извуците на двориште овог безобразника што блене у моју младу, и опалите му врућих четрдесет батина!“ Пијани гости узеше да кликћу од радости и да пљескају. А млада невеста, сва пребледела,  дркће, ломи прсте, савија руке па моли младожењу да ми опрости. Аја! неће пијан младожења ни да чује ! Она паде преда њ на колена, склопи руке, па кроз сузе мољаше за мене. Аја! Не да се старац омекшати. Подиже је са колена, па је пред свима нама пољуби и само рече : „голубице моја, тебе ћу да љубим, а Циганина ћу да бијем! Како сме псина једна да пиљи у твоје лепо лице, кад је само моје ?!“ Сад што да ти дуљим — извукоше ме и истукоше ме. Кад се дигох рекох им: „кажите грофу запамтиће он ово !“\nПа се онда Циганин мало устави. Наже чутуру и опет се добро напи, као да се мало поткрепи, после оног чуда и белаја што га снађе.\n„Одох право к Турцима!“ причаше Циганин даље. „Изађох пред пашу, повиках: „Алах-ил-Алах Мухамед ресулах! “ потурчише ме; поклони ми паша неколико кеса сребрних грошева. „Не треба ми то !“ рекох му, „него дај ми чету акинџија, да се осветим моме крвнику!“ Дадоше ми неке љуте арамије. Одјездисмо преко границе, и ударисмо ноћу на двор Нађ-Бању. Старог грофа и не бејаше дома, али му беше млада грофица.\nКад кошеви и сењаци око двора букнуше у пламен и кад ми вичући „Алах—Алах!“ грунусмо у двор, она пуцаше на нас кроз прозор из пиштоља. А кад разбисмо врата нађох је где лежи на поду; обнезнанила се. Скидох јој с врата црвену свилену мараму, везах јој руке наопако, понесох је до мога коња, скочих у седло, привезах је мојим каницама за себе и онда бегај преко границе. Ето је од тога доба моја робиња!“\nОвде сад беше згодна прилика за Бекри-Бекира да сухо грло овлажи. А већ више и не мишљаше да нуди чутуру своме ортаку.\n„Могао си леп новац добити, да си је њеном господару на откупе понудио ! рече Рајко.\n— „На откупе?!“ викну Циганин као пун пуда. „Та не бих ја њу дао ни за какве откупе! А шта мислиш пошто бих је могао продати?!“\n„Шта те ја знам!“ одговори Рајко. „У нас се крштене душе не продају, а слушао сам од Турака да се у Стамбулу најлепша Ђурђијанка робињица може да купи за хиљаду гроша! “\n— „Охо,хо,хо! О хо,хо,хо! А ха,ха,ха,ха! “ смејаше се Циганин. „А знаш ти болан...\" па поче да запиње језиком и трепће очима; „а знаш ти болан.... да је мени Халил-бег Махмут-беговић   платио овде, ево... виш’ овде на ову асуру... овде, двеста сребрних гроша, да је се нагледа кад игра велики чардаш?!“\n„Велики чардаш?!“ понови Рајко као у недоумици шта ће то да значи.\n— „Ех, па не знаш, ја како!“ рече Циганин, па узе да мига и да се криви на Рајка, као да му тако даде разумети шта је велики чардаш. „Него, како ћеш и да знаш, млад си! И после то се само у конаку Бекри-Бекира може да види! А? Чујеш ли ме бесна Маџарице, хоћемо ли један? Хајде да ово мајкино момче види што не би ни у сну могло снити ? А ?! “\nОна не рече ни речи, само се сва стресе као да јој дође наступ од грознице, и окрете главу на другу страну.\nЦиганин устаде па већ посрћући отиде те из једне костретне вреће (арара) у сувом куту иза мехова извади једно ћемане. Враћајући се на своје место запе ногом за асуру и стропошта се на Рајка. Гласно се сам себи насмеја; седе, нагну чутуру, па онда узе да удешава ћемане. У том послу љуљаше се то на десно то на лево и дуго не могаше да удеси струне како му уху требаше. Најпосле их удеси, и поче да гуди неописано жалостив један   увод, који мало час па букну у пламенове и живо кликтање. Изгледаше Рајку као да из оног ћеманета, које мало час онако тужно плакаше, сад све саме варнице прште. Погледа к робињи и виде како јој низ образе једна суза другу стиже.\nСвираше тако Циганин још неколико тренутака, па се онда устави да рекне:\n„Што је право, право! Дао си ми ватре ватром од ракије; треба да ти вратим ватру ватром од њеног чардаша! Него велики ћеш да видиш кад донесеш.... знаш оно.... како је погодба.... четвртину.... половину.... како беше?! А сад, биће ти доста да видиш и мали! Хеј, Маџарице бесна! Него искај, млади мој ортаче, имаш какав кајиш? Стегни њиме главу да ти се мозак не преврне. Не знаш ти какав се чардаш овде игра! Халил-бег је матора, хладна дртина, па кад је видео, он полуде, полуде, у мало ме ето овде на овој асури не удави! “\n„Ама како ти то говориш?!\" питаше Рајко, који и не слућаше о чему Бекир мисли.\n— „Ето како: за мали чардаш Маџарица мора да скине јелек и кошуљу до појаса, а за велики све, баш све, ха, ха, ха! Хо, хо, хо, хо!\nВидим ја, хоће мој ортак одмах велики чардаш! Чујеш, Маџарице бесна?“\n„Их, да грдне бруке да тако и говориш а некмо ли да тако и радиш!“ рече Рајко сав пренеражен. „Комшија, тебе канда хвата ракија? “\n— „ Јок вала; него ето ухватио ја њу па не пуштам! А сад, Маџарице, устај па скидај јелек и кошуљу за мали чардаш!“ Па Циганин превуче гудалом по струнама.\n„Нећу ти ја ноћас пред тим младим човеком скинути ни јелек, а камо ли кошуљу до појаса, па ма ме убио! “ рече млада Маџарица.\n„Нећеш?!“ дрекну Циганин па избуљи очи на њу. „Вала ћеш да играш и мали и велики па још маџарски да певаш! Знаш, ниси хтела ни онда, па си морала! Хајде, одмах, брзо, скидај се до појаса!“\n„Уби ме, сеци ме, пеци ме! пред тим крштеним човеком нећу ти поиграти ни мали а још мање велики!“ говораше она упорно и са свим одсудно.\n— „Комшија!“ прихвати Рајко; „молим те остави се таквог разговора. Сад ће ваља да већ скорим и пола ноћи па треба наш посао да гледамо!“\nАли Циганин више и не слушаше шта Рајко говори. Диже се, отиде до једног корита, у коме беху свакојаке ковачке алатке, пробра двоје клеште па, мало посрћући, отиде те их завуче у жеравицу.\n„Слободно! слободно! говораше му робиња немарно. „Нећу ја ноћас ни мој врат а камо ли груди обнажити пред тим момком тамо, па ти слободно кидај с мене месо усијаним клештима. Пекао си ме пред Халил-бегом па сам зажмурила; али ноћас да умрем а зажмурити нећу!“\n— „Устај! Не треба ми више мали, хоћу сад велики! “ дрекну Циганин па већ запенуши. Изгледаше као прави нечастиви; избуљио очи па их све у ковитлац окреће, дркће му црна кожа на образима, искезио зубе, па режи као бесно псето. Али она се не макну с места.\n„Хоћеш или нећеш?! “ цикну он опет па тресну ногом о земљу.\nОна ни речи не проговори нити се помаче.\n— „Е, валах ћеш сад да скочиш!“ рече Циганин, па из једног другог корита дохвати неке влажне и прљаве крпе, обмота у њих десну руку, извуче из жеравице већ усијане кљеште, па онда право к робињи да је њима за мишицу стегне.\nУ истом тренутку Рајко једним скоком долети те стаде између робиње и Циганина. Гурну Бекира обема рукама те овај паде на земљу, а клеште му одлетеше под мехове.\nРајко му клече на прса и док још Циганин не дође к себи од чуда, скиде му с руке оне влажне крпе и напуни му њима уста као чепом, те сад већ не могаше ни зуцнути.\n„Брзо отвори оно моје сиџаде и додај ми из њих конопце!\" рече Рајко младој Маџарици која већ беше скочила на ноге, па збуњено гледаше шта то би.\nЦиганин беше дошао к себи и напрезаше се силно да збаци са себе Рајка, и бацакаше се ногама као бесомучан. Али му то ништа не поможе, и само га брже изнураваше. Рајко га је држао као за земљу прикуцана. Маџарица му додаде конопце. Беху већ на замке припремљени, те у њих брзо ухвати и стеже ноге Циганинове. Па онда једним живим напором окрете Циганина на прса и мало по мало и не без муке, веза му руке на леђа! Није дуго трајало од онога тренутка кад оно Циганин приђе с усијаним кљештима да кида месо с робињице, а он већ лежаше као пањ на земљи. Рајко се диже и гледаше га мирно за   неколико тренутака, па онда узе још конопаца, натопи их у води и онда увеза чврсто ноге Циганинове све до колена, а руке од рамена до лаката. Требало би времена док би га и ко други одрешио, а већ сам да се из тако чврстих веза измигољи није било ни мислити.\nКад се по други пут од њега подиже, Маџарица му пружи један дугачак нож, који је извадила из некаквог зембила, па му једва чујним шапатом рече:\n„Закољи га!“\n— „Иди жено!“ рече јој Рајко изненађен, па је руком тихо од себе одгурну. „Како да закољем човека и пијана и везана?! Не може то. Било би то и грехота пред Богом и срамота пред људма! Ово је овако доста за нашу потребу!“\n„0 ти не знаш каква је то гадна звер ! Да си ти патио хиљадити део онога што сам ја овде препатила, та клао би га зубма а не ножем!“\n— „Махни се тога! Хвала Богу није нам невоље да крв проливамо. Него ево у моме сиџадету хаљина за тебе. Навуци све то преко твога рува, па да у име божје полазимо!“\nПоможе јој да навуче неку стару антерију, опаса је брзо широким и дугачким једним стамбулским   појасем, поможе јој обући и кафтан од зелене чохе, намести јој на главу високи сукнени саркол јаничарски, па јој онда додаде пар црвених а широких турских чизама да их навуче. Она му се сад у свему покораваше као дете, и од часа на час би га тек зачуђено погледала крупним својим очима, које би овда и онда протрла прстима као да се увери да не снива. .\n— „Имаш ли што би желела одавде собом да понесеш?\"\n„Баш ништа! Ах, чекај! Да пустим мога славуја из кавеза!“ И онда отиде у одају иза ковачнице, извади из кавеза птичицу, пољуби је и пусти је кроз врата у ноћ.\n„Е, сад у име божје да пођемо!“ рече Рајко. „Ево ја ћу најпре изаћи да видим да нема кога. Ако никога нема зазвиждаћу, а ти онда изађи па журно за мном!“\nТо рече, узе чутуру о једно раме, сиџаде пребаци преко другог, па полагано изађе.\nМлад месец се спушташе к западу. На тамно плавом и високо издигнутом небу пуно звезда. Свеж поветарац дуваше од Јастрепца. Нигде никога. Рајко зазвижда.\nАли Маџарица не изађе. Звизну и други пут и трећи пут. „Шта је сад наопако?!“ мишљаше  Рајко у себи, па се врати к Циганиновој чатрљи.\nКад уђе виде у оном нејасном и несигурном осветљењу од лојане свеће и ватре с огњишта како Маџарица стоји поред Циганина, ставши му једном ногом на прса.\n„Еј, злосрећнице!\" зајеча Рајко сав пренеражен. „Да га ниси заклала?!“\n— „Хтедох!“ рече она мирно; „али бадава, не могах; сетих се што ти оно рече да је и грехота и срамота; него му стадох чизмом на прса и рекох му: „ево си погана звери у мојој руци! могла бих ти грло овим ножем пресећи, али нећу нож да поганим. Пих, скоте један! “ и пљунух му три пута у лице! Нека га ! Хајде сад, јуначе, ја ћу с тобом и за тобом!“\nИ пођоше заједно и ћуташе.\nМало после па једна сјајна звезда прелети небо, као да јури к младом месецу на западу.\n„Виде ли ону звезду што прелете небо?“ питаше је Рајко неким радосним трепетом и шапутом.\n„Видех је!“ одговори она.\n— „То си ти!“ рече јој Рајко. „Небо тебе види, па звездом звездама јавља да се роб један у слободу враћа. Хвала Богу на добром знамењу! “\nИ онда корачаше даље ћутећи у све гушћи мрак неких тесних улица на крај Крушевца.\nВан вароши усред једне ливаде под старом једном липом чекаше их човек са оседланом ластавицом.\n„Хвала Богу! рече тај човек Рајку; „побојах се нећете ни доћи и ево чак узех премишљати да ниси погинуо! Гледај па хватај пут. По ноћи је превалило. Јевросима ти је спремила у бисаге нешто рубља, а наћи ћеш и брашненица и још понечега чега нам је Бог дао!“\nРајко разгледа најпре је ли седло притврђено како треба, опипа сваки кајиш својом руком, а млада жена тапкаше ластавицу по врату и намешташе јој чупу од гриве изнад чела и тепаше јој нешто маџарски. Кад од своје кабанице и сиџадета начини што ужи свитак и кад га привеза за седло Рајко рече Маргити: \n„Хајде сад, у име божје, у седло.“\nИ поможе јој да се намести.\n»Да ми нису ове широке турске чизме,“ извињаваше се млада Маџарица Рајку, „видео би ти како бих се ја друкчије винула коњу у седло. Али како ћеш с оваким чизмама! “ па погледаше са седла то на једну то на другу црвену чизму и намешташе их у широке бакрачлије. „Него да видиш, какве су такве су, тек добро пристају у овакве бакрачлије!“\n„Хвала ти брате Јово ! Поздрави ми Јевросиму, хвала и њој! У здрављу да Бог да да се опет видимо!\" рече Рајко, пољуби се с Јовом, који му бејаше некаква својта, па онда поведе ластавицу за улар.\nПостало је много мрачније, те Рајко мораде изаћи на колски пут да по мраку не би залутао. А чим поче да свиће он окрену на лево и подаље од колског пута те кроз њиве и поља и испод дрвећа жураше се напред а све правцем уз Мораву.\nЦелим путем до сванућа нису ни речи говорили. Он би се само овда и онда окренуо да погледа да ли млада Маџарица није у седлу заспала, и увек би видео њена два велика ока како бистро и бодро светлуцају. \nКад већ беше лепо свануло угледаше један чардак поред Мораве и на води испод њега скелу.\n„Да нису тамо господа маџарска?\" запита Маргита.\n— „Бог зна где су ти сад господа маџарска! Може бити да су већ у Стамболу! одговори јој Рајко.\nМаргита притегну узде па устави ластавицу.\n„Шта рече?!“ питаше га сва пренеражена.\n— „Не знам ти ја казати где су сада господа маџарска!“ понови Рајко, а беше га мало и зачудило што га она тако пита.\n„Зар ти мене не водиш к њима? Зар ти ниси од њих к мени послат ? питаше она у чуду; веђе јој се саставише и очи јој засенуше као да је на њих пала од некуд сенка тешког неког облака.\n— „Е, моја госпођо! Побојаше се они да се због тебе не заметне кавга с Турцима, па одоше својим послом! А ја рекох да огледам да ти послужим, те да се ропства избавиш, ако би нам Бог помогао!\" говораше Рајко мирно и просто као о нечем што је са свим обично.\nОна сеђаше у седлу као да се скаменила, па га гледаше непомично очима ширимице отвореним. \n„Зар си се збиља,“ поче она после подужег ћутања, „зар си се збиља ти сам у себе поуздао да ми помогнеш да до слободе и завичаја дођем?!\"\n„Не бих се ја смео поуздати у се да се не поуздах у Бога, и ево се у њ и уздам!“ рече он скромно.\nЗаћуташе опет обадвоје. Ластавица погледа у Рајка, па онда сави главу на десно и гледаше у црвену чизму у широкој бакрачлији. Маргита не знађаше ни шта да мисли ни шта да каже, него онако занемела од чуда, не скидаше својих погледа са Рајка.\n„Видим! узе Рајко снужден да говори; „видим немаш вере у мене! Може бити баш да ме се и побојаваш! А тако ми образа и српског поштења ево сам те узео на душу као свети аманет. Могу да не умеднем да те послужим и подворим како треба док смо заједно, али се не бој да ћу се заборавити ма у чем. И да ниси госпођа робиња си, и да ниси робиња жена си, жудиш за завичајем и за слободом својом. Вала три пута си ми света! Не бој се, госпођо; не сумњај се; уздај се у Бога и веруј у моје српско поштење!“\nУдарише Рајку пламенови у образе. Очи му се разгореше топлом ватром. Изгледаше дивно у   оном јутарњем зраку онако узбуђен и онако поносито стојећи пред оном младом и лепом женом.\n„Како ти беше име?“ запита га она.\n— „Рајко,“ одговори он; „зову ме и „од Расине Рајко“ јер ми је задруга у Расини.“\n„Рајко,“ поче она тако милозвучно, да се младоме човеку први пут у његовоме животу учини да у његовоме имену има као почетак од некакве песме. „Рајко! Боље од твојих речи очи ми твоје казују да поштено мислиш, витешки осећаш и искрено говориш. Видим те много млада за тешки посао кога си се латио; али осећам, ето сад овде у овоме часу, на овом лепом јутру, под овом првом зраком сунчаном, осећам да си витез. Стављам ево сву своју веру на твој српски образ! Рајко, витеже, дај ми твоју руку!“\nОн јој пружи своју десну руку. Она је стеже у својој и, пустив је, рече: „сад, хајде, напред, води како знаш!“\n„Хвала ти, госпођо ! А Бог нек нас води!“ рече Рајко радосно узбуђен и пође напред. \nСиђоше ка скели. Једно младо сељаче чуваше је.\n„Камо скелеџија?!“ викну Рајко.\n— „Ама ето, мало час отиде с весларима у брдо у виноград!“ рече дечко; „баш говорише нико неће тако сабаиле ударати на скелу!“\n„Где је виноград?\" питаше Рајко, коме нова једна мисао сину.\n— „Ето га у брду! Није далеко!\"\n„Чујеш момче, није мени за чекање. Него\nево ти сребрни грош, да потрчиш у виноград да зовнеш скелеџију, и ево ну носи сребрн талир, да одмах дође да нас превезе! “\nСељаче није никада видело толико благо у својој руци. Узе грош и узе талир па без речи појури к брду. Чим зађе за неко дрвеће, Рајко рече Маргити:\n„Одјахуј, па хајдмо у скелу!“\nОна уведе ластавицу у скелу а он, одрешив уже од коца, отисну је, скочи у њу, зграби оба весла а Маргити рече, да слободно пусти ластавицу па да прихвати крму. После живог веслања, не без силног напрезања, сав црвен у лицу и са крупним знојем на челу, Рајко једним скоком искочи на леву обалу Мораве, привуче скелу конопцем, викну ластавици те ова сама врло пажљиво, али са свим сигурном ногом, изађе на суво, па кад  за ластавицом и Маргита поред свих шалвара, кафтана и чизама хитро искочи — он онда пусти скелу низ Мораву.\nЊих двоје одмах се прихватише уз једно брдо. Кад изађоше на врх, и пре него ће ући у густу једну шуму растову, зачуше како од скелеџијског чардака пушке пуцају. Скелеџија и његови људи даваху абер сељанима у околини, да им је нека велика невоља.\n„Вала, госпођо,\" рече Рајко Маргити; „ако ти Бог помогне те стигнеш у свој дом, да пошљеш скелеџији паре што му скелу низ воду отиснусмо. Знам ухватиће је, али ће имати штете и дангубе. Сад смо на невољи па нек нам Бог опрости; а кад будеш у срећи и у господству сети се на ово !“\n— „Та само да стигнемо у Маџарску!\" рече Маргита; „видећеш, мој старац мене толико воли, да ће он скелеџији скелу позлатити. Па већ видећеш и сам ! “\nПутовали су цео тај дан скоро без одмора, јер оно нешто мало времена што проведоше под једним грмом, заложивши се мало хлебом, једва  да се могло звати одмором. Жураху се да још за видела изађу на један вис, на коме из далека видеше зидине од некаквог старог порушеног града.\nАли се већ мрак ухватио био кад изађоше на тај вис. Под самим градом опазе једну малу ватру. Рајко мишљаше да ће је бити какви козари наложили били. Али кад јој приђоше ближе, опазе да ватра гори пред једном пећином, у стени под самим некадашњим градом, и да поред ватре седи један старац са дугом белом брадом, у црној ризи до земље и са црном камилавком од грубога сукна на глави.\nРајко се чисто препаде па устави ластавицу, а руком показа Маргити на старца. Него после неколико тренутака, и више да би Маргиту ослободио, рече јој: „а знаш ко ће то бити? Сад се сетих да сам слушао да овде негде у рудничким планинама има неки Светогорац испосник, за кога народ прича да чуда чини. Не знам да л’ му смемо прићи ?! “\nУ том их је и старац опазио. У место да као какав полудивљи пустињик, светомрзац, бега од њих у пећину, он их мирно посматраше за неко  време, па кад виде да се устручавају да му приђу, он им за чудојасним гласом разговетно викну:\n\"Не бојте се децо, приступите слободно. Ако бисте и турске вере били приступите. Уморни путник, ма које вере био, свуда је под божјим небом добро дошао!“\nБило је тако пуно срдачности у том поздраву, да на мах неста зебње у Рајка и у Маргите. Он одмах скиде шубару и приђе к руци старчевој. Маргита сјахав, застаде за неколико тренутака у забуни и нерешљивости, па онда и сама приђе к руци која и њу, као оно и Рајка, живо благослови. Беше то некакав жив и крепак старац, са бистрим очима испод густих веђа и руменим образима.\n„Куд сте ви двоје млади овако позно залутали на овај вис?\" проговори старац, погледајући час на Рајка час на Маргиту, па му се најпосле на овој очи зауставише. „Или ме старе моје очи варају, или баш никад не видех тако младоликог јаничара ! Добро си ми дошао, аго!“\nЊих се двоје насмејаше а Рајко прихвати: „причаћемо ти све по реду оче. Није ово младолики јаничар, већ је ово млада једна госпођа из земље маџарске, која бега из турскога ропства,  да се спасе ако буде воља божја! Причаћемо ти све по реду, само ако нас пустиш да се гдегод овде преко ноћ склонимо!\"\n— „У добри час да Бог да!“ узвикну старац; „добар је Бог децо ! Камо да те боље видим кћери моја!“ па је узе за обе руке и окрену лицем к ватри, те је са пуно очинског саучешћа гледаше, па гледајући је збораше више као самом себи: „кћи земље маџарске!.... госпођа!.... робиња!.... турска робиња!.... да сам јуче умр’о, умр’о бих не видев тако чудо, све то троје заједно, па још све то троје под рувом јаничарским!“\nПа онда је посади поред ватре, изнесе јој у једној заструзи млека, у другој дрвеној здели сат меда, изнесе једну костретну врећицу старих ораја и лешника и другу једну сељачку шареницу пуну јабука. Изнесе некакве мале и велике чутуре. Све то метну пред њу и око ње и наваљиваше на њу да се прихвати. Она се жудно напи млека, одломи један комадић погаче, па поче да једе с њоме липов мед. „А, “ рече она са несташним осмехом на уснама и у онима, „па са медом овако мирисним, и млеком тако слатким, и погачом овако белом, и са овако пуно добрих  ствари, па са пуном слободом, и са слатком тишином, и са овако свежим поветарцем, који оживљава и умор односи, није тешко бити испосник, и баш је слатко бити пустињик !“ \n\"Дете моје, “ узе старац благо да говори, „има сладости у сваком животу, само кад човек уме да се удуби па да је нађе. Зар пчела само са руже и крина мед купи ? А пустињаштво има пуно сладости и без тога млека, које ја добивам за једнога мога горског пријатеља, кога ћу ти може бити сутра и показати, и без тога меда, који ја за горске пчеле чувам, и без тих ораха, које ја с веверицама делим. Чак и слободу делим с орловима, који изнад овог виса воле да се носе, и тишину делим с овим стенама и зидинама. Нема пустињиштва које пустињик не би могао с ким да подели, и оно може да се сноси баш за то, што може тако да се дели!“\n„Како лепо говориш! Слађе ми је да те слушам него да овај мед у устима топим! “ рече Маргита, па јој онако уморној очи затрепташе топлом ватром, а лице јој се озари новим осмехом.\n— „Хе хе хе !“ насмеја се старац срдачно; „а ко то тако из тебе говори? да ли је то госпођа, или робиња, или кћи земље маџарске?!“ \n„Кћи земље маџарске!\" рече она мирно али и свечано.\nРајко је међу тим био скинуо седло и узду са ластавице, протро је мало рукама својим и чешагијом и одвео је на једну ледину у присоју испод града. Кад се врати к ватри, нађе старца и Маргиту како ћеретају као да су пријатељи од вајкада. \"\n„Заповеди јој оче,“ рече Рајко, „заповеди јој да иде да се испава. Уморна је. Није чудо, од кад се то путује! А сутра опет ваља рано ранити; далеко је тиха вода Дунаво !\"\nМаргита отиде у пећину те по мирисном сену, што у једном куту беше положено, разастре црвени плашт Рајков и на њему убрзо заспа слатко,\n како можда још никада у своме младом животу заспала није.\nСтарац и Рајко остадоше да преноће поред оне ватрице испред пећине. Рајко је испричао старцу све како је било у Крушевцу, а после и све што је по Београду слушао о последњем рату између султана и ћесара. А старац њему причаше о српским манастирима на Св. Гори и о светогорским испосницима. Разговараху се тако скоро сву ноћ. \nКад је јутро освануло не даде им старац да се крену.\n„Причекајте,\" рече им; „ја сам већ ударио белеге које ће сељаци оздо из села видети и разумети. Кроз сат или два доћи ће двојица да вас пропрате кроз Венчац. Има тамо сад хајдука, који ће да пуцају на саркол јаничарски чим га из далека угледају. Ваља да пошљем испред вас људе који ће дати знак да сте наши! “\nМаргита се била умила на бистром планинском извору испод града, па се осећаше хитра као срна и свежа као тица на грани. Вераше се по рушевинама од града као веверица; час би се дрско успела на највиши зид па се усправила да стоји као кип, и са усхићењем погледала би по таласима од зелене горе, који се пружаху на све стране докле око допираше; час би опет скочила у остатак од градскога рова, па по њему тражила комадиће од горског кристала.\n„Умориће се те нећемо моћи путем одмицати; него да је зовнемо да седи с нама на миру док твоји људи не дођу,“ рече Рајко старцу, па је онда викнуше. \n„Какве су оно оловне цеви што на два три места стрче кроз зидине и из рушевина?“ питаше она старца, седајући поред њега,\n— „Ене сад, зар си и то видела?“ прихвати старац очевидно изненађен онаким питањем, па онда одмах мирно настави: „биће да су то цеви од каквог старог водовода. Него ето ћемо се скоро и растати, а ништа нам ниси причала о твоме робовању у Турака! Дед’ нам причај што!“ „0, грозим се и да погледам натраг!“ рече Маргита, па се сва стресе. „Ово ми је први дан среће после тако дуге, дуге, и тако страшне несреће!... А шта да вам причам?!... Ко +није сам патио што сам ја патила, или ко није очима гледао моје муке, тај не може да замисли сву страхоту њихову.... Речима се то не да описати.... Чудим се како нисам полудела. Кад ме је Бекри-Бекир унео везану у ону мрачну и прљаву јазбину своју у Крушевцу, и кад помислих у каквом сам добру и на каквој нези одрасла, каква сам госпођа била и куда ето доспех, ја падох на земљу као мртва. Једног се дана хтедох заклати, па ми он истрже нож из руку. Другог једног дана утекох, али ме Турци ухватише још у самом Крушевцу и доведоше њему натраг. Избише ме љуто  камџијом док опет не обамрех. Кад дођох к себи нађох се у некаквом гвозденом кавезу, па још окована у ланце по ногама и по рукама. Молила сам се по цео дан и по целу ноћ Богу из гласа и на коленима, купала сам се у сузама, па ништа, и никакве помоћи. Неколико сам пута покушавала да се глађу и жеђу уморим, али кад већ клонем и обамрем Бекри-Бекир доведе жене, те ми силом сипљу млеко у уста и ко зна шта још те ме поврате. Нит’ могу да утечем, нит’ могу да се убијем; узела сам се онда молити Богу, нека ми бар памет преврне, те да у лудилу и не знам ништа и не осећам ништа. Па као у инат онда ми тек долажаше, да све то с већим болом осећам сву грозност свога положаја, све своје и телесне и душевне муке. Видех, бадава све, нема ту помоћи ни ослобођења. Рекох Бекри-Бекиру: „ево дајем ти реч нећу бегати, пристајем да те служим, да носим воду, да цепам дрва, да ложим ватру, да чистим ковачницу, да перем и да кувам, да чекићем кујем потковице и клинце, само — не тражи ништа више од мене и не ударај ме камџијом кад ми дође да се заплачем.\" Он тобож пристаде. Откова ме, пусти ме из кавеза. Узех радити по ковачници као да сам се у циганској  черзи и родила. Од тешких мука у оковима била сам стала сама кожа и кост. Он навали да ме храни сутлијашем. На моју несрећу дођох к себи и поправих се, а он онда поново побесни. Уз то се био пропио, па кад је пијан онда је прави сотона. Кад не бих хтела да му играм што он прозва малим и великим чардашем, он би ме најпре хладним клештима штипао, а кад ја упорно нећу него стегнем срце и стиснем зубе па и не јаукнем, он метне клеште у ватру па ми онда, кад се усијају, месо са мишица и плећа живој хоће да откида! “ Маргита се ту устави па се сва стресаше као да је грозничава језа ухватила.\n„Ја да скота једног!“ викну старац сав поражен; „да Бог да га вуци живог растрзали, а већ тамо ће га сотоне усијаним клештима вући по паклу! О јадна кћери, како си од таког чуда жива остала?!“\n— „Па и не могу све да вам причам. Не можете ви замислити ни стотинити део оних грозних мука што сам ја у оној зверској јазбини претрпела! Мало по мало па осећах како се и сама претварам као у неку звер. Завадих се с Богом..“\n„Како јадна да се завадиш с Богом?!“ прекиде је старац запрепашћен. \n— „Па тако; дуго би било да вам то причан; уверих се да њега или и нема, или да баш неће да чује моје молитве, нити да види моје муке и моје сузе; он се окренуо од мене, ја се окренух од њега. Кад Бекри-Бекир узе да ме усијаним клештима наморава да пред Турцима играм.... ех, не могу вам од зазора ни казати како.... ја онда опет једне ноћи кад он беше трештен пијан, покушам поново срећу да бегам. Ишла сам целу ноћ, нисам ни сама знала куда. Гладна, жедна, прашњава, посрћући од умора, стремила сам само даље и даље. Сунце је већ било прилично одскочило кад угледах реку. „'Го ће бити Морава!“ рекох, „ах, да ли ћу наћи какав чун, па да се њиме низ реку пустим!“ Тек то рекох а учини ми се да чујем вику неку и лавеж паса у даљини. Окренух се и имадох шта да видим! Чета Турака на коњма и читава руља самсова испред њих јуре право к мени!.... Стадох, скамених се! Шта ћу сад јадна!... Гледах их како јуре као да су се помамили; засукали рукаве до рамена, завалили турбане и сарколе, витлају дугачким татарским камџијама, напуцкавају самсове а сами урлају; самсови јуре њушкајући све мојим трагом, па кад ме из далека опазише ударише  у лавеж, који се помеша с оним халакањем Турака, да ме језа подухвати и сва се стресох! Шта ћу јадна и кукавна! Ох, не желим ни свом душманину да прође кроз онакве тренутке, кроз какве сам у оном часу ја душом својом пролазила!...“\n„Па онда... од једанпут као да нека невидљива рука откова срце моје од окова у које га је страх везао био; моја памет, која мало час хтеде да прсне, нађе опет своју присебност. Моје очи мирно погледаше на реку, која тако бистра, тако тиха, нешто канда мени шапуташе. И што урлање и лавеж све то ближе долажаху, све то разговетније чух шапат Мораве: „грофице од Нађ-Бање, кћери земље маџарске, кад си се ти још смрти бојала? Зар је ниси толико пута преклињала да ти дође па да те избави? Зар да те самсови вуку у јазбину оне црне звери?! Предај се мојим бистрим таласима, пусти нека те загрле, нека те својим шапутом успавају, нека те успавану љубе, нека те нежно миловану однесу старом Дунаву, Дунаво ће те изнети на песак земље маџарске, и предаће те твоме роду и твом завичају!““ \n„Кад разабрах тај шапут, ударише ми сузе од милине. Верујте ми од милине, а не од страха. Зајецах гласно, раширих руке, потрчах и — скочих у Мораву! \"\nМаргита се ту устави. Ћуташе и гледаше  озбиљно и невесело преда се; бејаше мало побледела а углови од усана грчевито задрхтаваху, као оно у деце кад хоће да бризну у плач. Ал’ се још не заплака него настави:\n„Кад ме вода изнесе горе, два ме самсова дохватише. На левој мишици и сад ми се познаје где ме је један зубима докопао. Извукоше ме на обалу!... Еј, грофице од Нађ-Бање, еј госпођо од толиких баштина, еј девојко око које су се највећа господа маџарска и највећи наши јунаци купили, да им траке на застави везује, или да им пољупцем једним на балчак од сабље, сабље посвећује, — шта си ти тако тешко Богу згрешила да те пси као јареб гоне и да те самсови као мрцину вуку?!... Ах!“ јекну Маргита и онда оно севање од узбуђености око лепо срезаних усана прсну у дажду од крупних суза из крупних очију и у гласно јецање.\nСтарац и Рајко беху и сами дубоко узбуђени и погледаху један у другога, не знајући шта да почну. \n„Госпођо,\" поче Рајко; „док си причала ја све себе питах: „кад је ова жена такав јунак, ја какви су јунаци људи у њеној земљи?!“ А сад видим, да ако у вас и има много срчаности још више има суза. Никада ја не видех нашу Српкињу да такве сузе лије! Немој, госпођо; пусти нека опет сине јуначко срце и нека одгони тај облачак!“\n„Немој кћери моја!“ прихвати старац; \"ево ми је сад тешко што те наведох да причаш!“\n„Немој да ти је тешко, добри оче; ево ће ми одмах лакнути! Него... шта је то?!“ рече Маргита сва усплахирена, па сави главу мало на десно, као да левим ухом боље чује.\nПодиже се са камена на коме сеђаше, пође два три корака низ косу, устави се и опет ослушкиваше. Па се онда окрете према старцу и Рајку, бледа као крпа, отворила уста, разрогачила очи, изгледаше престрављена као да је авет неку угледала. Посрћући пође к њима, удари се руком у чело, стропошта се поред старца и просто цикну:\n„Ах, авај мени!... Ево Турака!... Ево самсова! “ \nРајко јој приђе ближе, а старац је узе за обе хладне руке па је дрмаше, као да хоће да је из заноса разбуди.\n„Какви самсови, кћери моја? Мало час си о њима причала, па ти се причињава да их чујеш!“ рече јој старац.\n— „Није, није оче! Чула сам, ево и сад чујем лавеж и скамукање њихово ! Еј тешко мени! Шта ћемо сад јадни Рајко?“\nИ онда се опет подиже, склопи руке и ослушкиваше.\nОслушкиваше и Рајко, ослушкиваше и старац. Њих се двоје погледаше, а Рајку се промени боја у лицу. „Бога ми, ово иде нека ломњава оздо уз планину!“ рече он.\n„Јесте, синко! Баш као да је хајка! На звериње нема за што да је, а није ни на хајдуке, јер их овуда нема. Чудо ми је да ми сељаци ништа не јавише!“ говораше старац и сам беше очевидно узбуђен и збуњен.\nУ том се доста разговетно зачу вика једног громогласног сељака: „ој, хој,хој, Јоване... море Јоване... ој, чујеш ли Јоване! Моли бега да савијемо у лево да не удара хајка на свечеву пећину!   Немој, беже... немој амана ти!... Неће нам се на добром проћи ако тамо ударимо! “\n„ Рекао бих да је глас Милисава кнеза из Доње Букве! Баш је он!“ говораше старац више сам себи; „ он то довикује Јовану кнезу од Богдања! Није друго иду с неким Турцима! А ето сад опет ударише пси у лавеж! Децо, да нам сам Бог помогне, ово се ваља на нас мука и невоља!“\n„Рајко, хајде да бегамо! Где ти је ластавица?! Оче, нема ли где да се сакријемо у овим урвинама?\" питаше Маргита па дркташе као прут, и грчевито крхаше прсте своје. А кад ветар донесе нов талас од лавежи паса, она као преплашена срна утече у пустињакову пећину.\nРајку се за неколико тренутака било смркло пред очима, као да га је неко буздованом у главу ударио. Не могаше ни да мисли ни да осећа. Беше се као скаменио. Али кад Маргита хитро скочи унутра у пећину, он пође за њом а за њиме и старац.\n„Госпођо,\" узе Рајко да говори као из сна пробуђен и тек осетивши да има и срца и памети; „госпођо, док бих ја нашао и довео ластавицу, дотле би и Турци са самсовима, или бар самсови без Турака, стигли овамо. Ако нам свети отац   не зна показати каква сигурна склоништа у овим урвинама, онда нас само Бог једини чудом каквим спасти може, а друкчије ил’ се ваља предавати, или — мрети!\"\nОвај мирни говор поврати мир у душу Маргитину, и куцање њеног бурно узбуђеног срца поче да се стишава.\n— „Ако нас свети отац нема где да сакрије, онда ваља мрети, — јер ја се Турцима жива не предајем! “ рече Маргита. Усправила се, подигла главу у вис, лице јој пуно озбиљности, али и пуно мирне одважности. Сад се тек Рајку учини да је дивно лепа.\n„Децо, у урвинама и што би било склоништа од погледа људских, нема склоништа од њушкања самсовског. Доиста, само једини Бог чудом својим може да вас спасе ! О Господе,\" узе старац гласно да виче Бога, па се прекрсти неколико пута; „о, Господе, који си и милостив и свесилан, смилуј се на ову децу! Смилуј се и на моју грешну старост, отвори ми очи да у овоме тешком часу видим шта је твоја света воља!“\nИ старац се онда спусти на колена пред један у стени грубо урезани крст и шапуташе још некакве молитве за неколико тренутака, па се   онда диже и окренув се Рајку и Маргити запита их: „шта мислите?“\n„ Ја сам се смислила!“ рече Маргита мирно и готово хладно. „Рајко, који ми се довде показао као витез, нека ми у овоме часу буде као брат рођени, па нека ми позајми свој нож. Ти, оче, и Рајко изиђите овога часа у гору и склоните се мало. Кад турски самсови дојуре у пећину, наћи ће Маргиту с ножем у срду ! А кад Турци виде да је са мном свршено, неће марити да вама зло какво чине!“\n„Није право што говориш, госпођо!“ рече Рајко; „ја те наведох да бегаш, ја те доведох у ову клопку, па зар ја да останем да жив тебе мртву на души носим?!... Не може тако!... Ако се не мислиш жива предавати, онда... ево ти мој мали пињал; оштар је као гуја. Седи тамо у дно пећине, па кад видиш да Турци преко мене мртва к теби скачу, ради како ти Бог кроз то твоје срце казао буде.“\nРајко је говорио мирно али с потресеним гласом. Био је блед; у очима му збиља и туга уједно; обрве саставио, чело наоблачио. Дохвати своју арнаутку, огледа јој кремен, подасу јој чанак, подасу оба пиштоља, па их онда намешташе   по земљи једно поред другог на самом уласку од пећине.\nСтарац изашао беше мало пред пећину, али се одмах врати.\n„Примичу се скотови!“ рече он не толико уплашен колико љутит, и шкргутну зубма као да кроз њих меље не више какву кратку молитву, него неку крупну псовку.\nЛавеж паса и вика од људи све се јасније чујаше.\n„Ама немојте тамо, ако Бога знате! Немојте на свечеву пећину, хоће нас белај снаћи! Аман беже да скренемо у лево!“ викаше опет онај сељак којега глас сад већ беше орапавио од многе вике.\n„Примичу се скотови!“ промумла опет старац; „вала, Господе Боже мој, сад ил’никад; умудри ме шта да радим с ово двоје младих да у лудо главе не изгубе! “\n— „Оче!“ прихвати Рајко смерно скинув шубару. „Опрости ми!... Ја из ове пећине жив изаћи нећу, а ти ако жив останеш, сахрани ме негде овде у планини, па ми обиђи гроб молитвом и поменом. А јави мојима у Расини!“ Саже се па с пуно побожности пољуби старца у руку. Па   онда приђе гологлав к Маргити, метну руку на срце, поклони јој се смерно и говораше мирно али са уздрхтаним гласом:\n\"Госпођо, опрости ми! Хтедох да ти послужим, али ето није тако воља божја!... Опрости ми твоје муке ако узживиш... опрости ми рану смрт своју, ако им се жива нећеш да предаш!\"\nМаргита, која је мало час села на земљу, диже се сад у висину. Приђе к Рајку, положи му обе своје руке на рамена, загледа се неколико тренутака својим крупним очима у његове очи, и онда доче полагано а пуним милозвучним својим гласом да говори:\n„ О витеже, од Расине Рајко, — хвала теби на витештву твоме! Не пада смрт моја на твоју душу, али пада на моју душу, што због мене тако млад гинеш. Немам шта ја теби да праштам и опет ћу да кажем: нека ти је просто! А прости ти мени што ће младост твоју прерани гроб у овој гори да покрива!\"\nИ онда му се примаче још ближе и — пољуби га у уста!\nКао да је из Маргите муња севнула, и као да је гром поред њега пукао, тако Рајко беше заглунуо, занемео и задрхтао. За неколико тренутака   није ништа ни мислио; заборавио Турке и самсове; заборавио и живот и смрт. Знао је само да пред њим стоји Маргита, и да га својим лепим очима кроз сузе гледа.\n— „Ама, луда децо, зар не чујете да вас вичем? Што сте се обадвоје скаменили, Бог вас видео?! Овамо, брзо овамо !“ викаше стари пустињак, па их крепко дохвати обадвоје за руке и повуче — к једном отвору у стени од пећине. \nОнај део стене, на коме је био урезан крст, нагнуо се у пећину као да је био на каквој осовини. Испод ње се могао човек ниско погнут провући некуда унутра у мрак.\nКад их старац доведе пред тај отвор, дубоко узбуђен и сав блед, подиже у вис обе руке, које дрхтаху као прут, па им свечано рече: „закуните ми се свим што вам је на овоме свету свето, да никада и никоме казати нећете ако што будете видели!“\n„Заклињем се, тако ми Бог на страшном суду милостив био!“ викну Рајко тако исто свечано.\n— „Гробом моје мајке... небом и земљом моје отаџбине.... заклињем се!“ говораше Маргита мирно, озбиљно и свечано. Учини се Рајку да јој глас никада није био тако сладак, тако мек и опет тако јасан. \n„Улазите унутра и не бојте се!“ рече им старац.\nРајко уђе први, провукав се готово на коленима испод огромне камене плоче што изнад њега висаше. За њим уђе Маргита. Плоча се вину на својој осовини и затвори пећину. Њих двоје беху у једном мрачном узаном ходнику. Мрак бејаше тако густ и црн да не могаху једно друго видети.\n— „Рајко !“ дозиваше га Маргита шапутом; „Рајко, где си? Дај ми руку твоју. Страх ме је! Ово је канда нека гробница. Чини ми се да миришем кости мртвачке ! “\nРајко јој пружи руку те дохвати њену, која беше хладна као иста стена.\nА стена се опет пови на осовини. Један сутоњски прамен паде из пећине унутра у мрачни ходник а с њиме и глас старог пустињика:\n„Рајко, брзо хватај твоје оружје да га Турци овде не нађу. Тако... На, хватај и овај зембил... и ову тикву с водом... Дед’, дед’ брзо само! Слушај,    корачај на десно док не видиш светлост ! и сад нека је Бог с вама!“\nЗачуше и лавеж паса и вику од људи са свим близу пећине. Стена се опет окрете и паде на земљу са већом силином но пре, као да хоће да згњечи онај прамен сутона, што је из пећине дрзнуо да завири у ону црну гробницу, или — као да се журила да заклони велику једну тајну од турских погледа. И ништа се више не зачу.\nМаргита се приљубила беше уз Рајка и чврсто се држаше једном руком за његову руку а другом за раме његово. Обадвоје стојаху позадуго пред стеном, која их раздвајаше од пећине и ослушкиваху не би ли што чули. Мало час па она поче грчевито да притискује руку његову, као да му тиме обрати пажњу на страхоте које види и од којих стрепи.\n„Чујеш ли самсове?\" питаше га тихим и устрептаним шапутом на ухо.\n— „Не чујем?“ одговори он тако исто шапутом.\n„О, ја их чујем! Ето их с ону страну ове стене. Гребу и скачу уз њу скамучући ! Молим те метни ухо на сам камен па слушај!“\nРајко прислони ухо к стени и после неколико тренутака рече: „.јест, гребу ову стену и лају помамно. Велика је вика у пећини. Рекао бих да се свађају ако се још и не бију!“\nИ онда опет обадвоје мирно а радознало ослушкиваху. Од часа на час Маргита би грчевитим притискивањем својих танких прстију у руку Рајкову давала му на знање, кад год би појачана вика у пећини одјекнула у јачем куцању срца њеног.\nИ Рајко се беше сав претворио у слух. Већ је и напустио био сваку наду, да може што разабрати у оној потмулој и неразговетној вици. Тек опет ослушкиваше да ли ће и кад ће онај жубор престати.\nПа дође нас кад престаде. Изгуби се и последње неразговетно одјекивање говора људског у даљини. Савршена тишина, у којој он само лупање свога срца чујаше, казиваше му да у пећини нема више никог живог. Тада прва мисао Рајкова беше: \"ако су Турци убили старца, па нема ко да отвори ову гробницу, шта ће да буде од ове јадне жене поред нене?!“ Сав се стресе од ужаса, али не рече ни речи.\n„Што ти је од једанпут рука тако хладна?\" шапуташе Маргита својим топлим дахом.\n— „Ваља да од ове хладне стене. А и твоја је рука хладна! “ рече он.\n„О, мене је страва нека ухватила. Као да ми неко на ухо шапуће, да сам жива у гроб закопана! Чини ми се свисла бих од страха да нисам поред тебе!“\n— „Не бој се!“ рече јој Рајко, па узе и даље да ослушкује.\nАли га сад нов ужас обузе. Десило му се нешто што никада дотле у животу. Учини му се као да му се душа поделила у двоје. Једна половина слушаше кроз ухо уз стену прислоњено, да ли се тамо иза стене што збива; друга половина слушаше истом таквом жудном пажњом један тихи гласић, који у њему самом и од њега самог тихо шапуташе. Да ли тај шапут долажаше из срца његова, или са лева рамена његова, то не знађаше ни сам; али знађаше да није са десна рамена, јер је ту лежала њена рука, на коју она баш мало час наслони лице своје. Тек онај тајни тихи гласић шапуташе:\n„Како оно сину муња кад се њене усне дотакоше твојих усана! како дивне беху оне    сузне очи... како је топао дах усана њених... како је пуно милине у гипкости овог вилинског стаса, што се тако поверљиво уза те приљубљује... шта ли је слађе: живети па љубити онако слатка уста, или упрети љубећи их?... Лудо једна! је л’ ти она род какав? Није ти сестра, није ти посестрима; какав су ти род њена младост, њена лепота и њена милина?! За што да ти не буде присна и најприснија, рођена и најрођенија... за што да је јаком својом мишицом не загрлиш и на мушка своја прса не пригњечиш...“\nНа ове последње речи Рајку срце бурно закуца. Он се препаде од самога себе. Трже десну руку своју из деснице Маргитине, скиде њену руку са рамена свога, одгурну је обема рукама својим, али тихо, од себе, и крочи неколико корачаја сам за себе у мрак, као да хоће да бега од ње.\n„Не, Рајко!... не остављај ме саму у овој гробници!\" цикну Маргита; „где си?!... Шта, ти би ?!... О, дај ми да чујем глас твој! Дај ми опет руку твоју!“\nРајко се у мраку три пута беше прекрстио, и одмах дође к себи. Сад га гану њен жалостив глас.\n„Не бој се, госпођо!“ рече јој; „ево мене! Нешто ми се смучило. У души ми беше помрчало, али је хвала Богу сад опет све светло преда мном. Не бој се; ево моје руке!“\nУ мраку наиђоше једно на друго. Обема рукама својим обеси му се она о десно раме, и са слободом и поверљивошћу сестринском према брату своме, наслони своју главу на његову мишицу.\n„О, шта ли ће најпосле да буде од нас двоје?!“ рече она својим слатким гласом.\nТо није био глас него музика; музика у којој су се тужни звек од зебње, и радосни трепер од жудње, и шумна зрачност од надежде, и сребрн талас од чисте и невине једне мисли, стапали у чудесну и дивну једну хармонију.\nЈош су дуго стојали пред оном стеном што их од пећине растављаше. Дуго су са све већим напрезањем и притајивањем свога дихања ослушкивали, да ли се што из пећине чује. Али се више ништа није чуло.\n— „Хајде да погледамо где смо!“ рећи ће Рајко Маргити. „Старац ће доћи по нас кад се отресе Турака. А можда се боји да га иза каквог грма или џбуна шпијуни турски не вребају. Било је пред подне кад нас овде затвори. По свој прилици чекаће да се добро смркне па да нас изведе!“\n„Он ти рече,“ прихвати Маргита, „да на десно пођеш!“\n— „Да пођемо!“ рече Рајко, па узе оцилом кресати у кремен. Прамену варница као да милије бејаше да загледа, и ако за тренут, у лице Маргитино, него да завирује у мрачну дубину онога ходника испред њих. А Рајко живо кресаше и живо гледаше да види очи њене.\n„Срећа те нисам труд!“ рече она са тихим осмехом; „запалио би ме те бих изгорела!“\n— „Збиља, да запалим парче труда! Биће боље!“ прихвати он; и запали повелико парче труда и махаше њиме десно и лево и пођоше напред корак по корак.\n„Ево једних врата!“ привика Маргита живо, и показа руком лево од себе.\nРајко једним кроком дође до њих. „Окована су гвожђем!“ рече, „али нису забрављена!“ Повуче   за алку и врата се отворише. Влажан и хладан ваздух удари им у лице из оне просторије. Рајко рече Маргити, да са запаљеним трудом остане ту где је, а он сам уђе унутра. Кресну овде, кресну онде; виде и с једне и с друге стране три реда камених широких полица на стубовима од камена, а на полицама — дугачки неки ковчези од олова све један до другога; „а, ово ће бити да је гробница старе господе од овога града изнад нас, и ово су све мртвачки ковчези. Их, шта их је! Да ћутим, да се оно господско дете не поплаши!\" Тако говораше Рајко сам у себи, а кад се врати у ходник к Маргити рече јој: „нема овде ништа особито! Хајдмо даље!“\nЈедва су учинили седам или осам корачаја, па наиђоше на друга гвоздена врата, па онда и на трећа. Ина њих улажаше Рајко да у просторијама, које затвараху, нађе онако исто по неколико катова широких полица, а на њима мртвачке ковчеге. Кад из треће просторије изађе Маргита му рече: „чини ми се да миришем тамњан. Долази од те стране испред нас. Овде ће бити негде нека светиња!\"\nПођоше још неколико корачаја напред и угледаше један мали и сићушан бледи пламичак, који   наизменце засветли, па побледи, засветли па се чисто угаси. Похиташе брже па се нађоше пред једним кандилом, које изнад једних сниских растових врата гораше сад већ последњим капљицама уља, те пршташе као да се гласно срди што ово двоје дођоше да га гледају нако се гаси.\nРајко отвори она сниска врата од растовине и онда  њих двоје угледаше пред собом једну малу а прилично осветљену капелу. У два велика гвоздена светњака, пред иконостасом, гореле су две велике жуте воштанице. Пред иконама Исуса и Богородице горело је уље у великим сребрним кандилима. Све друге иконе беху поцрнеле и испуцале и само се светлуцаху златни и сребрни окови на по некима од њих. Владала је нека света тишина, прекидана само прштањем онога кандиоца што пред вратима издисаше.\nЊих двоје уђоше ћутећки унутра. Рајко метну своју шубару под лево пазухо, преврети се по неколико пута, склопи руке на оружје у силаву и стаде на сред капеле мирно. Није да се молио Богу, него је тако само стајао, миран, скроман, као да беше занемео, видевши изненада како је човек једно грешно ништа, а како је Бог велика, свемогућна и страшна светиња.\nМаргита најпре и не гледаше у иконостас него у њега. Учини јој се да се он винуо некуда високо и далеко мислима, те њу више и не узима на ум. Отиде за тим полагано и све на прстима до самог иконостаса, погледаше све иконе редом док не дође пред велику икону на којој Богородица држаше малог Исуса у наручју. Ту се она спусти на колена, а душа јој се вину к девојци, мајци божјој. Дуго је ту клечала са склопљеним рукама. Потекоше јој сузе низ образе, и онда поче гласно да јеца, просто грцајући од плача.\nРајку се најпре учини да се негде неко велико сребрно кандило гаси прштећи, и потраја неко време док се разабра да то Маргита јеца. Приђе јој полагано, крстећи се као да светињи некој приступа, дотаче се руком њеног рамена, и рече само — опет шапутом као да не разбуди свеце — „госпођо, прибери се!“\nОна нежно скиде руку његову са свога рамена и рече:\n„Пусти ме, Рајко, да се код ње исплачем!\"\nРајко се све на прстима повуче од ње и склони иза леве певнице. Како седаше у један сто, погледи му падоше на једна узана вратóца, која стајаху ошкринута, и на која се улазило из те   леве певнице у сами зид иза олтара. У ходник у томе зиду допирала је од некуд светлост нека, много јача но што је била она у капели. Хтеде одмах да пође да види откуда та светлост. Али се побоја да се Маргита не преплаши кад се са молитве дигне, па њега не види. Савлада своју радозналост и оста у столу, погледајући час у Маргиту час у ону тајанствену светлост.\nНије дуго трајало па Маргита устаде. Приђе па пољуби икону богородичину, али не побожним целивом, како то скромни Хришћани чине, него са једном ватром, са једном страшћу, са једном љубављу, која је кипела, као кад би нежна кћи после дугог страдања и лутања наишла изненадно на још нежнију матер своју, па јој пала о врат и обасула је хиљадама топлих пољубаца.\n„Е, Рајко,“ рече му ведра, „сад сам се исплакала, сад ми је лакнуло. Осећам се лака као птица, и храбра као сваки Маџар витез! Мрштиш се?! Е, добро, храбра сам као какав Србин витез! Је л’ ти то боље по вољи?“\n— „Само кад си се разведрила, па не мари, нека је како год хоћеш. Дугачке су те ваше маџарске молитве. Ми Срби то на краће свршимо!\"\n„О, ти мислиш ја сам се молила Богородици!? Није, него сам с њоме разговарала као обично, изјадала сам јој се, причала сам јој ко си ти, рекла сам јој, да ти не замери што си од друге цркве, јер си добар и имаш дух витешки. Исплакала сам се на њеном крилу, ижљубила сам је и ево ме сад са оживелим и храбрим срцем! Не знаш ти како је она добра! Кад се Бог није хтео да окрене на моје толике молитве и кад ни један светац не хте да ми помогне, она једина не остављаше ме, него ми долажаше на сну да ме храбри! “ \n„Истину велиш?“ упаде јој у реч Рајко изненађен и пуно заинтересован овом причом.\n— „Истину, истину!“ настави Маргита. „Кад ми је најтеже бивало, па бих, окупана у сузама, заспала под зидином оног старог града у Крушевцу, ето ње к мени, на сну праћена још једном женом. Села би поред мене па би ме тако нежно и мило гледала, очи би јој засузиле, па би тихо проговорила:  „јадна жено, јадна жено! не бој се, дете моје, доћи ће он!“  — „Ко је тај „он“ ?“ — ја бих се ослободила да запитам. „Твој спас!“ одговорила би она...“\n„Чекај, молим те,“ упаде јој опет у реч Рајко; „је ли та жена, што ти је на сну долазила, говорила српски и носила круну на глави?!“\n— „Говорила је српски, али није имала круну; него је била обучена у црно као калуђерица, а тако је била и она друга жена за коју сам ја мислила да је света Марија Магдалена, док не чух да је она зове Ефимијом!“\n„Е, онда неће бити што сам ја домишљао!“ рече Рајко невесело; „ја помислих да ти се то јављала наша српска царица Милица, која је била тако доброга срца, па би се над твојом судбом заплакати могла. Али видим није! “ \n„А гле, каква је то светлост тамо?“ упита га Маргита, кад јој и самој погледи падоше на онај ходник у зиду од леве певнице.\n„Ама ја тебе чеках. Не хтедох у светлост без тебе. Ходи!“ рече Рајко и одмах пође напред.\nУзани ходник у зиду савијаше у лево од олтара и излажаше у једну велику округлу просторију, под једним високим и широким сводом као под неким кубетом. Кад њих двоје изиђоше из ходника, па стадоше на праг, преко кога се у ону округлу дворану силазило, и кад погледаше    пред собом, обадвоје се уставише и занемеше од чуда.\nОзго са сред среде свода спуштао се један гвозден ланац, о коме је висио велики један и поширок златан обруч; са обруча се о златним ланцима спуштало дванаест великих златних кандила. Осим тога, које са свода, које са гвоздених полуга, што су се пружале од једног зида до другог у сва четири правца, висили су многобројни мањи обручеви од сребра са сребрним кандилима, неки ниже други више, те изгледаше као да под сводом лебди читав рој од некаквих џиновских златних и сребрних светлица. Сам свод као да је био сребром покован, те је светлост од стотине кандила хватао у се, као какав преврнути пехар од углађенога сребра, па је онда спуштао као неку топлу месечину на целу дворану, те се у њој свака тварка доста лепо могла да види.\nМаргита узе да трља очи, па онда погледа у немом чуду у Рајка. Рајко, као да је чуо шта она сама у себи говори, рече: „ама и ја се питам, је ли ово сан, или машта, или је ово све у истини пред нама јава!“\n— „Хајде да сиђемо да разгледамо шта је све то!“ рече Маргита. Али пре него што ће са    прага у дворану коракнути, Рајко задржа руком Маргиту, па онда онако узбуђен викну: „има ли овде живога кога ?“\nВика његова узе да се пролама испод свода, удараше о зидине, па се у потмулој грмљавини врати к њима двома, неразговетно понављајући последње две речи: „живога кога?“\n—  „Живога Бога?!“  рече Рајко радосно узбуђен; „чу ли госпођо шта одзив рене: „живога Бога!“ И не треба нам бољи одговор. Не бојмо се!“\n„Учинило ти се. Одјек је поновио само твоје речи!“ говораше му Маргита.\n— „Не, не, чуо сам ја добро; одговор је био:  живога Бога!  Ми ћемо ево у име живога Бога напред. Држ’ се, госпођо, моје руке ако се бојиш, а ја ћу његове !“\n„Не бојим се ја ничега кад има светлости. Мене је страх само у мраку. Хајдмо!“ рече Маргита.\nУзеше да разгледају око себе. У округлој зидини од дворане било је дванаест гвоздених вратоца, која су некуда у друге ходнике и просторије водила. Једна од тих вратоца била су она на која њих двоје дођоше. Између сваких  двојих врата беху уза зид прислоњени гвоздени оклопи са шлемовима и са дугим копљима у гвозденим рукавицама. Изгледало је као да су се џиновски оклопници, у пуноме ратничком округу, поређали један до другога, да чувају стражу и да подупру зидину својим гвозденим плећима. Изнад њих су овде и онде биле уз зид прикуцане многе заставе, турске, бугарске, маџарске и млетачке.\nСа онога прага, на коме се најпре онако у чуду зауставише, ваљало је силазити преко четири врло широка мраморна ступња, па да се сиђе на под од саме дворане. Ти су ступњеви ишли целим кругом дворане. Прва два ступња била су запремљена онаквим оловним ковчезима, какве је Рајко већ видео, а за које је мислио да су мртвачки. Сад је видео да у једнима од њих леже смештена копља, у другима мачеви, а у трећима буздовани.\n„А, сад се тек разабирам!“ рече Рајко; „ово је подземна оружница онога града била!“\nНа трећем ступњу, а дуж целог круга, — остављајући слободан пролаз тек само за једног човека, који би од малених врата у зиду силазио на под дворане или из дворане ишао к вратима,  — биле су поређане петачке, све буре до бурета, па повезане једне с другима гвозденим ланцима.\n„Биће да је то каква стара малвасија којом су се наши стари јунаци и господа појили!\" рече Рајко.\nДок он тако још збораше, Маргита се беше прегла над најближим буретом, виде да на ланцету нема чепа, него обло једно заклопче, продрма га обема рукама, отвори га, и онда гласно ускликну: „каква малвасија ? Та ово су сребрни новци!\" па онда загњури руку у буре, извади је пуну сребрнога ситног новца, и пусти га да са танким звеком пада на данце од бурета.\nПа онда као дивља мачка скочи на четврти ступањ, на коме беху поређана и ланцима повезана аковчад. Отрже силним једним напором заклопче са првог акова, загњури руку, подиже је у вис и пусти да млаз од златнога новца цури натраг у буре.\n„ А, ово не може бити друго, ово је један луд сан! Рајко, молим те, јесам ли ја будна? јеси ли ти будан?! Да нисмо обадвоје излудели?! Протрљај, молим те, своје очи, па види и кажи ми, је ли ово доиста злато, а оно тамо сребро ?! “  говораше Маргита збуњена и готово збиљски у бризи, да јој се памет преврнула није.\nРајко сад трљаше очи, уштину се у мишицу једну, па другу, скиде шубару, прекрсти се, провуче прсте кроз косу један пут и други пут да главу расхлади, извади из свога гуњца убрус те убриса зној са чела и лица. И онда приђе полагано бурету једном на трећој степеници, отвори заклопче, диже аспре и пусти их да падају као плева; сиђе на четврту степеницу, отвори једно аковче, извади један златан цекин, метну га себи на длан и преврташе га то на једну то на другу страну.\n„Хвалимо те Боже! Ово је у истини и сребро и злато! Нисам истина никада до сада видео ни овакве грошеве ни овакве дукате, али видим ово је злато, а оно је тамо сребро. Их, да силна блага ако су сва та бурад пуна! “ говораше Рајко силно узбуђен. \n„Пуна су сва! Пуна су за цело!“ довикиваше му Маргита, која беше подалеко од њега одмакла, отварајући овде и онде по неко ново аковче. Па онда враћајући му се пуна усхићења и са пуно поузданости рече: „еј, мој витеже Рајко, сад тек видим шта ће од тебе да буде!\nСамо нека нас срећа послужи да се дохватимо лепе земље маџарске, па да видиш шта ћу ја од тебе да начиним! “\n— „Ама, ходи, молим те, госпођо да разгледамо све ово чудо око нас!“ рече јој Рајко, па онда с њоме заједно сиђе с последње мраморне степенице на под, који је све ситним шареним камичцима био ишаран у свакојаке цветове и гране.\nОд прилике дуж три четвртине круга, а прислоњени уз сами онај четврти ступањ од мрамора, запремљени бурадма са златом, били су поређани високи столови од дебеле и већ поцрнеле растовине, изрезане у свакојаке шаре, слике и прилике, у орлове, соколове, лавове, вукове, змије и змајеве. У свакоме столу лежао је по један широки плашт, понеки од свиле, понеки од кадифе, понеки од тканине сребрне и златне жице, а сваки уз то бејаше постављен и оперважен зибелинима. На плаштовима су били понамештани калпаци са челенкама од сребра и злата, или и са перјаницама од орлова и соколова перја. И још у сваком столу беше уз плашт прислоњен по један дуг и широк мач, већином у зеленим кожним корицама, па са сребрним или златним пафтама,  а дршком искићеном понеким драгим каменом.\nНего ово двоје младих људи само прелетеше погледима ове столове, па се окренуше к средини дворане и њеном зачељу.\nПо средини дворане стајале су три високе и широке трпезе. Она у средини била је скоро за читаву стопу виша од оне друге две, стојала је на ногама од црног углађеног мрамора, застрвена је била плаштаницом, која је била дивно извезена свилом, златом и ситним бисером. На сред плаштанице стајао је велики златан крст сав посут драгим камењем, које тако прскаше варницама, да се у њ није дало гледати. Беше ту још поређан велики број мањих и већих златних крстова, богато искићених бисером и драгим камењем, и пуно књига у златним корицама и икона у злато и драго камење окованих. Она мало нижа трпеза у зачељу била је од углачаног плавог камена, са млазевима од златног песка у њему. На њој је, на једној богато извезеној плаштаници, стојала царска круна, на којој је блистао крст од пет алемова, од којих онај у средини беше крупан као крупан орах, а они други као јаја голубија. Пред круном беше положен унакрст  царски скиптар и мач, и један и други просто засути драгим камењем. Ту беху још и неколике мање круне и дијадеме, по свој прилици царичине, краљевске и деспотске. Она трећа трпеза у прочељу беше од углађенога зеленог камена малахита, а беше застрвена просто једном хрпом од златних кондира и пехара, од сребрних скриња и скрињица, од свакојаког златног посуђа. И да није било оноликих кандила, само драго камење, што се згрнуло на ове три трпезе, могло би да осветли дворану око себе.\nС једне и с друге стране ове три трпезе поређано је било по шест престола од сребра. На свакоме од њих стојала је по једна владичанска митра, искићена иконицама и драгим камењем, и поред сваке митре беше прислоњена уз престо по једна владичанска штака, понека од седефа а понека од сребра. У зачељу ових сребрних престола стојао је један позлаћен престо са златном митром и златном штаком. Пред самим тим престолом, и управо на средини између њега и оне трпезе са царском круном, стојао је један златан стуб, тако своје четири стопе висок, на њему велика златна јабука, на јабуци велики двоглави орао од сребра, погнуо се, раширио крила таман  да полети, као да хоће у небо да носи оно велико у злато оковано еванђеље, што му по крилима положено беше.\nИза овог златног престола под се подизао на две степенице од плавичастог мрамора, па онда пружао у широку једну заравањ од руменог мрамора. Од прилике на средини те заравњи два велика лава као да су се усред хода и у сред рикања уставила, скаменила и позлатила, тако природно изгледаху са отвореним чељустима и са мало спуштеним и одуженим вратом, које густа грива покриваше. Иза њих друга два златна лава беху се пропела у вис, па предњим шапама држаху један дугуљасти штит онако полошке. Са средине штита дизаше се велики двоглави орао од сребра; раширио крила па као да, полећући у висине кликће, тако отворио беше оба кљуна своја. С једну и с другу страну овога знамења стојао је по један висок оклопник, са сребрним оклопом на прсима, са сребрним шлемом на глави, са сребрним наџаком у једној а сребрним штитом у другој руци. А на пола хвата од ових оклопника беху два повисока млада раста, којима и стабло и грање и лишће беху од сувога злата, а жирке његове од сребра, а у многобројне сребрне  чашице од жира беху утврђене беле воштанице. Поред и једног и другог златног раста, стојала је, и управо иза њега плашљиво на златне лавове погледала, по једна од злата саливена кошута.\nКад би се она два златна лава што ричу и они усправљени лавови с орлом на штиту приближили и саставили, од њих би се склопио био велики један царски престо. А овако изгледаше то као неки разглављени и у делове своје растурени престо. Што је Рајка највише зачудило, беше што по средини између она два лава, што ричу, и испред орла на штиту, стојаше поснизак један, право и равно пресечен — растов пањ.\n„Шта ли му је ово сад?! Кад угледах ове златне лавове и сребрног орла помислих: ето, то је царски престо ! А оно се ево престо разглавио у кукове своје и расточио као буре кад му прсну обручи, а по средини остало само сељачко седало — растов пањ!“ рече Рајко, замишљен ставши између она два лава а пред самим пањем.\nМаргита се најпре дохвати руком својом за рукав од његова гуњца, па се ниско пригну над самим пањем и оштро га посматраше, као да броји прстенове његове старости. \n— „Не, нема!“ рече усправивши се. „Мислила сам да је то можда пањ на коме сте ви Срби секли главе вашим краљевима; али нема трага ни од крви ни од секире! “\n„Бог с тобом, госпођо! Кад смо ми секли главе нашим краљевима?\" питаше Рајко гласом који издаваше да му је криво.\n— „Шта вас ја знам кад сте! Него ми се некако чини да сам негде и некад слушала, да ваши краљеви нису добро пролазили!\"\n„Ако нису они, нисмо ни ми!“ рече Рајко са свим мирно, па онда настави: „е, баш ме копка да знам шта ће овај растов пањ овде?!“\n— „Махни се пања него казуј ако знаш шта је ово?“ рече Маргита па показа руком на оно што се иза овог растављеног престола подизаше уз зидину.\nНа једној широкој и повисокој коцки од мрамора беху саливене па позлаћене некакве људске прилике. Један висок човек у владичанском окруту, с митром на глави, с прстом у руци, с изразом неке племените одважности и радосног поноса у лицу, благосиљаше два млада витеза, који се над једним ћивотом беху чврсто загрлили. Доле поред њихових ногу лежаху бачене две круне,  два пребијена мача и два поломљена буздована. Прилике ове беху све у већој него обичној људској величини. Десно од њих на једној, нешто мало снижој, мраморној коцки, био је начињен цар један на ватреном коњу, који се пропиње у вис да скочи у напред. Цар је имао на глави шлем, по коме се око чела повијао царски венац; у левој руци држао је крстасту заставу, од које тешке кићанке падаху му по плећима; у десници држао је го мач, па њиме показивао у напред; главу беше мало повио налево унатраг, као да се окреће к јунацима својим и као да им кроз отворена своја уста довикује: „овамо, напред! ко је Србин и српскога рода!“ Цела та прилика, и онај јунак са изразом одушевљења у лицу, и онај ватрени коњиц, беху тако пуни живота, да Рајко осети како га чудна једна ватра загрејава и како му срце узе куцати све бурније. Учини му се чисто да чује како цар виче: „напред, јунаци! напред српски соколови!“ па поче и сам као у неком наступу заноса да виче: „напред! напред браћо! Ха, нек се зна ко смо! Напред за нашим царем, напред!“ И његова се вика узе да ломи испод свода и по зидинама, и загрме сва дворана и готово  као да из сваког оног оклопа уз зидине одјекиваше узвик: „напред, напред!“\nМаргита не беше поред њега. Беше крочила у десно, те стојаше пред трећом једном сликом, која беше намештена лево од оне велике у средини, а на онако исто посниској коцки мраморној, као оно Рајков цар. А кад чу како Рајко узе викати и одјеке изазивати, и кад га виде како баци шубару у вис, она му хитро приђе и продрма га за руку.\n„Јеси ли при себи Рајко ? Шта ти је витеже млади?“ питаше га не са бригом, него са задовољним а једва прикривеним осмехом, као оно млада мати кад тобож хоће да покара свога синчића, а у самој јој је ствари мило што он показује да има своју вољу.\n„Али је ово мајсторски! Је ли да је као жив? и коњ жив и јунак жив! А знаш ти ко је ово?“ говораше Рајко с веселим узбуђењем, па накриви мало своју шубару.\n— „Откуд ја могу знати ко је!“ рече Маргита.\n„Е да ти кажем! То је наш цар Душан! Чула си за српскога цара Душана!“ \n— „Баш нисам. А откуда ти знаш да је то цар Душан?“ рече Маргита мирно.\n„Ниси чула за нашег цара Душана!“ викну Рајко запрепашћен и погледа је чисто са сажаљењем. „Па шта си ти то онда чула?!... А питаш ме откуда га ја знан? Па познао сам га чим сам га видео. То је он и нико други!“\n— „Кад си ти видео цара Душана, те да га можеш одмах да познаш?... Него ходи да видиш нешто много лепше!“ и онда га повуче к трећој прилици на мраморној коцки, лево од оне велике у средини.\nРајко полазећи за њом говораше како би он дао своју главу, на оном пању одсећи, ако оно није цар Душан. „За ово,“ рече показујући руком на прилику у средини, „не знам шта је, али оно је тамо цар Душан!“\n„А шта је ово?“ запита Маргита, пружив руку према трећој прилици.\nЈедан висок леп старац, са широким челом, орловским носом, дугом брадом и дугом косом, седео је на престолу, наслонив обе руке на велики и широк мач, којега је држак у крст извијен био. Круна, скиптар и златна јабука с крстом лежали су доле поред престола као бачени тамо  немарно и небрежљиво. На доњој степеници од престола седела су два младића, господски обучена у доламе, на којима су у испупченом везу извезени били двоглави орлови, кринови и лавови, који се пропињу да дохвате звезде. Тако је извезен био и онај велики и широки јермелином постављени плашт, који је са рамена онога старца падао на престо. Један је младић склопио своје руке на десном колену старчевом, а онај други, на левој страни, гуђаше у гусле, лице своје подигао горе к лицу старчевом, а уста мало отворио као да пева. Старац се пригнуо мало к младићима па се загледао у лице младога гуслара с једним изразом, који је тешко укратко описати, али у коме су се и осећање достојанства и неизмерна једна туга и опет жива чежња да чује баш све што гуслар има да каже, стапале. Оба младића беху у лицу од изванредне лепоте, али у обојице очи беху дубоко упале и — очним поклопцима поклопљене, као да оба беху слепа. Цела је прилика била пуна лепоте, мирноће и нежности, и имала је у себи нешто што је растуживало.\n„Ко је ово? Како је господствен овај старац, како је озбиљан и тужан! Како се невесео загледао у младог гуслара! А шта ли му овај  уз гусле пева?!“ питаше Маргита и осећаше како јој се срце размекшава.\n— Не знам!“ рече Рајко; \"не знам, мањ’... чекај молим те!... јест, мањ ако то не буде деспот Ђурађ Смедеревац са његова два сина, два деспотовића, које је маћеха њихова, проклета Јерина, послала зету своме цару Отмановићу да их ослепи. Али опет не знам поуздано. За оно тамо знам да је цар Душан. Еј, капе!“ И Рајко отиде опет да изближе гледа свога цара, а Маргита остаде да гледа растужена у старог деспота и у два лепа а слепа млада деспотовића. \nМало после да се вратише к оној трпези од зеленог камена, што беше претрпана пехарима, кондирима, скрињицама и ковчезима. Маргита дохвати прву скрињицу од сребрне срме, која јој под руку дође, отвори је па узвикну упрепашћена: „Рајко, да видиш! “ и извади и подиже у висину низове крупнога бисера и бројанице од смарагда, сафира и рубина. Отворише другу скрињицу и избројаше у њој седамдесет и седам златних прстенова, у свакоме по један алем драги камен, крупан  као лешник. У другима нађоше цветове од бисера и грање од драгог камења, обоце, гривне, просто да се не зна шта је лепше, богатије и сјајније. Просто им већ очи засенуше.\nМаргита сва дрхташе од узбуђења и само узвикиваше: „ ах да силног блага! ах да силног блага! Е баш се види да сте царевину имали!“ Отвори један повећи ковчежић. Извади из њега једну високу дијадему. Баци доле јаничарски саркол са главе своје, па онда подиже дијадему и метну је на своју главу и с осмехом једног сујетног детета рече Рајку: „шта велиш, нисам ли сад лепша?“\nАли не дочека Рајкова одговора. Као да је жеравицу на главу ставила, тако живо скиде дијадему, па је брже боље у ковчег баци. Па онда посрћући крочи до најближег сребрног престола, брзо пребаци митру са њега на престо до њега, и онда ту клону, као да је неко ножем у срце ударио, и једва промуца:\n— „Рајко,... воде! воде! хоће нешто да ме угуши!... воде!“ Узе грчевито откопчавати јелек са грла и са груди својих, промуца још једном да се једва чуло: „воде... воде!...“ и онесвесну у оном сребрном престолу. \nРајко могаше само да викне: „не бој се, госпођо! Сад ћу ти донети воде!“ па у петом скоку бејаше већ у капели, а на десетом кораку спотаче се о зембил у оном мрачном ходнику и +напипа руком ону тикву с водом. После неколико тренутака био је с водом поред ње.\nДохвати један златан пехар, исплакну га и насу воде и онда јој приђе.\nМаргита је лежала и главом и једном руком преко наслона од сребрног престола. Била је бела у лицу као неуглачано сребро; и уста јој беху побледела и полуотворена показиваху њене беле зубе. Коса јој се пореметила па пала низ плећа. Рајко застаде за један тренутак збуњен, како ће да је у таквом положају запоји. Немаде куд, већ мораде да јој својом левом руком прихвати густу косу и лепу главу, да ову мало подигне. Како је мало по мало запајаше, виде да је готово у своме левом наручју загрљену држи, и да је њена глава наслоњена на срце његово. И још је нешто видео.\nНа јелеку њеном горња пуцад са грла и са груди беху покидана, и сам јелек и танко турско ткиво испод њега са грла и нешто мало са средине груди размакнуто. И онај низ крупног црвеног  мерџана, што га је око врата носила, био је раскинут и спуштао се у снежнобелу долину између две снежнобеле груде, по којима се танка бела ћерћелија тек као сива магла у вис тихо повијала и још тиме спуштала. Никада до тада Рајко није стојао тако близу једној младој и тако дражи пуној жени. Никад дотле није његов чисти поглед пао на толику и тако белу нежност, на тако топлу снежност и на тако свету дражност. Застиде се сам од себе и збуни се као да је крив што је дрзнуо да види једну светињу, коју није слободно видети, и као да је дрзнуо да сазна једну страшну тајну, коју није слободно сазнати. Не смеде више да погледа ни у мерџан; а још мање у оне сенке у које се мерџан губио. Гледаше постојано у лице Маргитино и пажљиво је напајаше хладном водом из златног пехара. Мало час па она подиже трепавице те уморно и жалостиво погледа у Рајка.\n„Жао ме те је јадни мој витеже!... На какве те труде стављам!\" рече му тихо.\n— „Нису то никакви труди. Право је да те послужим а и мило ми је. Кад будеш у својој земљи у слави и срећи, сетићеш се да и у овој  земљи има људи, који знају за Бога. Ето то ми је доста!“\nДок он то говораше она спази да јој танка тканица није у реду. Извуче онај низ мерџана из тајанственога збега у који се завукао био, спусти га у руку Рајку да јој га придржи, а сама, намештајући ћерћелију на грудма и закопчавајући јелек, мало порумене.\n„Како је... крупан овај твој мерџан!“ рече Рајко нешто као запињући, и збуњен гледаше у мерџан на своме длану.\nХтео је нешто друго да каже па се уставио. Мерџан је донео у руку његову пријатну топлоту, коју је на грудима њеним у себе упио, и која сад са длана руке Рајкове струјаше све топлије чак до у срце његово. По дужем ћутању рећи ће Рајко!\n„Ти си госпођо уморна. Али се све мислим ови ће сребрни столови бити да су за велике какве светиње. Хајдмо да седнемо на који од оних ковчега горе, па да се мало прихватиш и одмориш, а у том ће ваља да и старац доћи по нас!“\nУ зембилу старчевом нађоше једно парче погаче, једну или две прегршти ораха и три четири јабуке. Прихватише се својски и не мислећи шта  све још може бити. Па онда Рајко скиде своје гуњче, сави га у двоје у троје и положи га на оловни ковчег до саме горње ивице.\n„Ето ти под главу да имаш. Лези ту па се одмори и испавај док нам старац не дође. А ја ћу ено тамо поред оног оклопника пред царем Душаном. Лећи ћу да се одморим, али заспати нећу, а чим чујем старца доћи ћу да те пробудим!“\n— „Па то је преко света! Гледај само где ти је далеко твој цар Душан!“ па Маргита показа руком у правцу преко целе дворане к оном коњанику на мрамору. „И онда, што ти да остајеш само у твоме џемадану, и што ја да лежим на овом тврдом оловном поклопцу, кад ено ваља да педесет широких и дугачких плаштева од меке кадифе и још мекшег зибелина!\"\n„Јест, госпођо, ама су оно плаштеви велике господе и великих јунака, који су с нашим царевима лицем у лице говорили! Како ћеш да од њих сад поњаве правимо?!“\n— „Ако су они били господа, била сам ја госпођа!“ рече Маргита поносито; „ако су они јунаци, и ја сам кћи једне јуначке земље. Ти ми нудиш твоје мало гуњче; за што да си ти већи  витез од њих ?! Мислиш да ми не би сваки од њих, да су сад живи онде у столовима, радосно понудио свој мекани плашт? Та мачевима би се секли, ко ће само пре да ми дода плашт свој! “ „И веруј, би се секли! Али су њихови и плаштеви и њихови мачеви, па би и главе своје дали били ! Али како ћу ја, један сељак, да дижем и теби за поњаву додајем плашт, који је покривао господска прса и јуначка рамена?“\n— „А, сад видим!... Сад те разумем! Теби је све то тамо свето. Имаш право! Дај ми твоје гуњче. Тако; добро је. И боље је овако! Ко зна какав би ми се дух са белом косом и белом брадом и са срдитим погледом испод густих веђа на сну јавио, кад бих заспала на зибелинском плашту каквом! Овако, на твоме гуњчету сниваћу само о теби и о нашем добром старцу! Али нећу ни ја да спавам, хоћу само кости да одморим. Седи ту спроћу мене на том ковчегу преко пута па ми причај што. Не; чекај! Хтела сам те већ једном питати: где си ти учио школу витештва?!“\nИзмеђу онога оловног ковчега по коме је Маргита легла, положив себи под главу гуњче  Рајково, и онога на коме је Рајко седео, водио је пут од једних од оних гвоздених вратоца у зиду доле на под од дворане. Пут тај није био ни пуно три стопе широк.\nНасмеја се Рајко на онакво питање.\n„Бог с тобом, госпођо, шта ти зовеш школом витешта? У нас има по манастирима школа, где се учи књига и летургија, али нема школа за витештво. Има ли такве шкоде у вас?!“\n— „У нас,“ рече Маргита поносито, па јој се очи још топлије засветлише; „у нас је цела властела једна велика школа за витештво. Син учи од оца, брат од брата, властелин од властелина, и сви се надмећу витешком службом слабом женскињу, нејакој сирочади, правди и отаџбини. Моја је земља румена од јуначке крви и светла од витештва. Знам заволећеш је кад је познаш, јер је и у тебе срце витешко!“\nУ ње је срце закуцало јаче и топлије; образи јој се заруменише, очи жарко засветлише. Ако јој је у истини отаџбина била онако румена и онако светла, како је румена и светла била њена љубављу зажарена лепота, онда је лако могућно, да би је свако витешко срце заволело. Рајку се  ширила зеница у очина, те гуташе нови сјај од њене лепоте.\n„Е, госпођо, и треба тако кад имате своју царевину и своју господу. Тако је било и у нас за нашег цара Душана. Ето, погледај га, какав је то соко ! Него — ми имадосмо па изгубисмо и сад смо ето „сиротиња раја.“ Опет, хвала Богу, имамо ми по нешто што ви немате. Имамо ми нашег Краљевића Марка, па Милоша Обилића, па Страхинића Бана, па Рељу Крилатицу, па старог Југ-Богдана, па толике друге наше јунаке! Знаш како је? Бога ми као да су живи па једнако по народу пролазе. Пође народ к цркви на сабор. Помоли се Богу, приложи цркви што ко може, искупи се око гуслара да чује: како је Марко укинуо свадбарину, како је Бан Страхиња савладао бесног Влах-Алију, како је Милош на Косову показао ко је вера а ко је невера; и онда сваки пође своме селу и своме дому весео и поносан, као да се љубио лицем у лице с оним великим јунацима, и као да се питао с њима за јуначко здравље. Ето видиш, кад оно твоји земљаци, она велика господа, не хтеше да чују што им ја говорим, да је право или да те отму ил’ откупе, ја рекох у себи: „може им се! немају они  ни Краљевића Марка, ни Милоша Обилића, ни Страхињу!“\n„А, сад тек видим!\" упаде му Маргита живо у реч; „сад тек видим ко су твоји учитељи.... Марко... Милош... Страхиња!\"\nРајко се мало насмехну што ова млада Маџарица од онаких јунака начини учитеље, па онда настави:\n„Оно.... у неку руку право и велиш! Кад изађох љут од твоје господе и стадох у оном забрану иза караван-сераја под звездама на небу, сетих се што је наш покојни стриц, Бог да му душу прости, нама момчадији свагда говорио: кад си у неприлици па не знаш на коју ћеш страну, запитај се: како би радио Краљевић Марко и како би радио Бан Страхиња на твоме месту? па онда ради како видиш да би они радили. Не можеш да их стигнеш, али можеш бар из далека да трчиш за њима!\"\nМаргита се подиже мало, наслони лакат од леве руке на узглавницу од Рајкова гуњца, а спусти главу на руку па рече: \n„Видим, видим, све боље видим где ти је школа за витештво! Твој стриц мора да је био  честит човек! Нека му је лака земља! Благо њему на ономе свету!“\nКако јој звечаше глас слатко, пуно и топло! Учини се Рајку као да са неке свете цркве зазвони сребрно звоно, па му се јека стопи у милозвучно појање црквено, те му потресе срде и на очи натера сузу. Он се диже, скиде шубарицу и поклони се пред Маргитом и рече јој узбуђеним гласом, али топло и смерно:\n„Хвала ти госпођо! Бог нека те чује! Ако сам те задужио ма чим, ево си ми богато платила и преплатила твојом господском беседом!“\nПа кад се опет посади, настави да говори: „ Јест, стриц ми је био честит човек и добар Србин. У задрузи је нашој било пуно дечака и момчадије. Сваког празника, — а у нас је, не знам да л’ знаш, пуно празника — искупио би нас све, па у поље да се пред њим бацамо камена с рамена, да се надскакујемо, надтркујемо и да гађамо из пушке. А радним данима би у вече, кад сврши распоред за сутрашње радове, посадио све задругаре по столичицама око огњишта, пустио и женскадију да стане иза мушкиња, а нас момчадију посадио би на земљу право испред себе, дохватио гусле, превукао неколико пута, па  онда јасним грлом запевао по неку песму јуначку. Ваљало нам је добро да тувимо што пева, јер би нас после питао шта је радио и како је говорио онај јунак, и шта се коме најбоље свидело у оној песми. У песми о Страхињи мени се најлепше учинило да је оно, како је тај наш јунак изводио из тамнице свога сужња, заробљеног Турчина, како га је хранио белим хлебом и појио црвеником вином, и најпосле пустио на веру, да иде да откуп саставља. С тога ме је стриц прозвао „Страхињом“. А његова сина Марка ми смо сами прозвали Краљевићем Марком, не због имењаштва, него што је он од све момчадије био најјачи. Није било лако ни од шале носити таква јуначка имена. Ваљало је да пазиш и шта говориш и како радиш!“\nТу се Рајко мало устави; поћута, али му око усана обиграваше осмех, те га издаваше да мисли на нешто што га весели. Па онда опет настави:\n\"Један пут пред вече ето ти нашег Краљевића Марка из планине, па као узгред прича, како је у лугу видео Аћима Главоњу како се мучи. Претоварио кола неком грађом па им прсла осовина, те Аћим растоварује љуто кунући и кола и мајстора који их начини и волове теглиоце. „Ко је  с Аћимом?“ запита мој стриц. „Нико! сам је!“ одговори наш Краљевић Марко. „Јеси ли му се понудио да му помогнеш?\" питаше га отац. „Бог с тобом, бабо! нисмо ли с њиме у завади због оних заватина у потоку ?!“ рече Марко. „Одмах сикиру у руку, једно осје на раме, па право у луг Аћиму! Да му помогнеш кола оправити, натоварити и кући отерати!“ Оде сиромах Марко без речи и вечере. Него то је још најмање јада. Кад се позно у ноћ врати, искупи нас стриц све и старо и младо око огњишта, изведе Марка на среду те пред свима: „прошао си данас поред човека, коме се десила неприлика, прошао си а ниси ни малим прстом мрднуо да му помогнеш. Што си тако мене и задругу нашу осрамотио, ја и задруга можемо ти и опростити, и ево ти и праштамо. Али што си осрамотио име које носиш, не можемо ти опростити. Него од сада да се ниси усудио да се зовеш Краљевић Марко, нити ко од вас, децо, да се усуди да га тим јуначким именом зове!“ Ја да си видела оне бруке и онога јада! Моли се јадан Марко па све прсте да поломи кршећи их, „опрости ми, бабо, молим те, и не брукај ме тако за Бога!“ Па Маркова мајка, моја добра стрина Круна, удри у плач и у кукњаву;  а мој стриц Павле као стена хладан, па тек само по једну: „не може!...“ „нек се потруди, па нека опет заслужи!“ Шта се опет десило једном другом моме брату од стрица, кога смо били звали Сибињанин Јанком...“\n„Сибињанин Јанком?!“ упаде му живо у рен . Маргита; „то је наш маџарски јунак Хуњадија Јанош! “\n— „Ене сад!“ рече Рајко, па је погледа зачуђено; „Бог с тобом, госпођо, Јанко је наш јунак, и наши други јунаци нит’ се жене, нит’ се бију, нити вино пију, док не зовну у дружину Сибињанин Јанка! Веруј, тукао се и он за вас као и многи други наш јунак, и право је да га се сећате! “\n„Е, мој Рајко, много се што пева чему ван песме нема станка. Али ја знам да је Хуњадија Јанош од наше горе лист, а знам најбоље по томе, што је прадед или чукундед моје старе мајке, један Кемењија, погинуо на Косову, бранећи од турске сабље главу Јанкову!“\n— „Ако ти је неко од твојих на Косову погинуо, еј вала му!“ па Рајко подиже мало са главе шубарицу; „на бољем месту и није могао погинути! Их, шта је песама мој стриц знао о  војводи Сибињанин Јанку и јунаку Бановић Секули! И ја знам по неку.... Хоћеш да ти кажем једну како се Јанко оженио?... Хајде баш!...“ И онда Рајко поче лаганим гласом, али онако мало као попевајући уз гусле:\nМаргита спусти главу на Рајково гуњче, намести се и пови се гипко телом до на саму ивицу од оловна ковчега, само као да боље чује певача и да му је ближе. Загледа се најпре у Рајково лице и не трепташе док он описиваше троглавог Арапина.\nАли кад се оно српске војводе Реља од Пазара, Милош Обилић, Милан од Топлице, Љутица Богдан и Краљевић Марко, један за другим искупише на белој кули Сибињанин Јанка и узеше рујно вино пити, Маргита поче полагано да склапа своје трепавице, и таман „ударише бубњи и свирале, — чауш викну, Дабулана рикну, — Хазуралах! кићени сватови!\" — а она... заспа. \nРајко није то одмах ни опазио, него казиваше песму и даље. Али кад Краљевић Марко осече прву главу Арапину, а она не рече ни речи, нити мрдну прстом, па ни после кад Марко осече и другу па и трећу главу Арапову, онда већ Рајку поста јасно да она тихо и равномерно дише, и да је заспала. Не хтеде се одмах прекидати да је наглим прекидом не би разбудио, него све лакше и лакше казиваше оно што је још остало од песме, док последње врсте „свадба била па се раставила, — сваки оде своме завичају, — оста Јанко на бијелој кули, — и са њиме госпођа  ђевојка,\" — не изговори тако полаганим шапатом, да се овај утапаше у тихи дах, што са меким шумом лептирових крила одлеташе са полурастављених усана Маргитиних.\nРајко ућута. Слушаше и гледаше само како Маргита дише. Не смеде да се макне да је не разбуди. „Уморна је јадница! Нека се бар испава. Ко зна на какве ће се нове јаде и невоље разбудити!“ говораше сам у себи.\nИ не могаше да одвоји очи од ње. Учини му се да тек сад први пут виде како су јој дуге трепавице и како су јој обрве право повучене, и како је бела у лицу, и како чудном милином њен гипки и вити стас дише. „Вала,“ говораше сам у себи, „ни дивна ћерка од Божуна Бана а Јанкова госпођа девојка, није лепша од ње!“\nТек то рече а у једној половини душе његове угаси се светлост те поста мрак, а у другој наста само нека тиха месечина. Све оно блато око њега блеђаше пред њеном лепотом, и мало по мало па као да га нестаде. Учини му се да је остао само с њом сам у свеколикој васељени. И онда опет онај тајни гласић у њему, од кога се већ једном препао био, поче да шапуће: \n„Благо оном ко њу као своју жену љуби!... Шта оно би с тобом јутрос у пећини, кад муња севну и гром пуче?... Тобож не смеш ни да се сетиш... и ти си ми неки јунак !... Ниси никада младу жену у уста пољубио, него си дочекао да прво млада жена тебе у уста пољуби... Шта ли сад чекаш?.. Јеси л’ кад год видео лепшу жену у Србина или у Турчина ? Како се гипкост њена уз тебе у оном мрачном ходнику приљубила била?... А куд оно залуташе очи твоје, кад је оно у своме наручју на сребрном столу, а из златног пехара, водом запаја?.... Је ли да је вредно било залутати?... Макни мало са лица њена на ниже погледе своје!... Што се бојиш?... Јелек је прикопчан, тесно прикопчан!... А куд је оно румени мерџан залутао био?... На каквој се чаробној месечини румен његова сунчевом топлотом напајала?... Је л’, каква се топлота из њега и каква милина из те топлоте у те разливала?!... Будало једна, прави би човек с мушким срцем та слатка уста већ до сада пољубио, тај јелек распучио, тај вилински стас пригрлио... веруј, не би се она срдила!“ \nРајко скочи са свога места као да га гуја уједе. Отегну песницу, и лево и десно удараше  око себе, као да се бори с неким невидљивим џином. „Лажеш, сотоно!“ муцаше он ономе тајном гласићу; „лажеш! криво ти је што видиш поштену једну жену поред поштеног једног Србина! Али нећеш куд си наумио! “ \nЧело му беше орожено крупним знојем, који он сад узе брисати час десним час левим рукавом. Стојећки гледаше у лице Маргитино. Она се у сну нешто тако невино осмејкиваше, да је милина била видети је. Од тога осмеха као од неког сунчаног зрака осветли се душа Рајкова и онај тајни глас у њему умуче.\nСеде опет поред ње и гледаше је. Она поче нешто спорије и теже да дише. Пови се мало на десно и лице јој се сад окрену право ка кубету од дворане. Нешто шапуташе, па се опет осмејкиваше и изгледаше тако срећна. Рајко, као неком тајанственом силом везан, не могаше да скине својих погледа са ње. „Бадава,\" рече сам себи, „што јест, јест ; и кад спава лепа је, а шта да кажем кад оним крупним црним очима узме да сипље благу ватру на све око себе, те све затрепти од радости и од топлоте!\"\n„Јест, тако је!“ прихвати опет онај тајанствени шапат; „него још ти и не знаш колико је  она и лепа и мила! Каква си несмелица нећеш никад ништа ни знати... Хајде, добро; али што не притиснеш бар један невин пољубац на њена уста? Она је у дубоком сну, неће се разбудити; а то бар није грех. Ето, питај дванаест сребрних престола владичанских: је ли грех да поштен млад човек без икакве непоштене замисли притисне један невин пољубац на топла, реци баш на слатка, уста једне поштене младе жене, па ћеш чути шта ће ти казати!“\nРајку закуца срце бурније. Као да га неко узе за обе руке и повуче, диже се и приђе к Маргити. Пригну се полагано над њеном главом, гледаше је из близа у обрве, у очи, у уста њена. Осећаше како топли дах њен образе његове милује; виде како она, у сну, прикупља усне, као да их спрема да приме или и да даду сладак један пољубац. А онај гласић у њему сад шапуташе истом брзином којом му срце куцаше: „не бој се, не бој се; није грех, није грех; а сласт је, сласт, сласт!“\nКао да је омађијан Рајко осети жеђ за том слашћу, и као са неким пркосом самом себи рече: „вала ако је само слатко, па баш нека је и грешно!“ \nАли у самом тренутку у коме се својим уснама хтеде дотаћи њезиних, један други глас у души његовој викну му: „Душан те гледа!\"\nРајко се трже и не дотакнув се оне сласти, исправи се, покри лице рукама и — побеже од Маргите. Одјури све на прстима кроз дворану право к мрамору, на коме цар Душан јахаше поносито свога коња од мегдана. Ту се просто стропошта на под; мало не заплака од бруке и срамоте своје; дуго држаше лице своје скривено на рукама, а кад се мало умири он диже главу, погледа кип Душанов и рече полагано: „опрости ми царе господине!\" Па онда се диже на ноге, скиде капу, погледа к оној трпези на којој светлуцаху у драгом камењу крстови и у златном покову еванђеља, прекрсти се трп пута побожно и шапатом рече: „о часни крсте и свето еванђеље, одбите од мене нечастивог, који ме ето на зло навлачи!“\nОсети да му се мир и крепост у срце враћају. Али не смеде ни погледати к оном ковчегу на коме млада Маџарица спаваше. Спусти се на под под ноге Душанова коња и намисли да ту будан ноћ проведе. \nНије мислио да заспи, и опет га је умор савладао те је заспао. Није знао колико је дуго спавао, али кад отвори очи виде да је по рамену покривен својим малим гуњцем и да поред њега седи Маргита. Оклопила руке на своја колена, па га чисто покриваше кадифом својих топлих и меких погледа. Он се живо а застиђен подиже. Беше га некако стид, да она поред њега успаваног бди. Него га Маргита брзо изведе из тренутне забуне, показав руком танке млазове беле светлости, која са свода, а из неких цеви, падаше овамо под земљу, па целу дворану прекршташе са два велика крста од сунчаних зракова.\n„Сад знам шта значе оне неколике цеви, што их видех горе у зидинама од града! “рече Маргита; па онда настави пуна збиље и сетности „био је дан кад се од старца растависмо; и била је ето једна ноћ; и ето нам ове зраке казују да је на пољу опет освануо дан, а нашег старца нема! Страх ме њему се некаква велика невоља десила те нам не долази! “\n— „Нећу ти крити, госпођо, да и мене брига обузимље!“ прихвати Рајко исто тако сетан и озбиљан; „није вајде, ваља да гледамо шта ћемо.  Турци су нашега старца или убили или у Крушевац одвукли да га у тамницу баце, ил’ у прогон у Анадол пошљу!\"\n„Баш сам ти ја једна несрећна жена!“ настави Маргита све тужнија. „Не марим што ћу да се жива у гроб закопам, али да полагано умирем под притиском страшне мисли, да сам силазећи у гроб ставила на муке и уморила једну свету старост и једну невину младост... ох, како је то и горко и грозно!“\n— „Не подаји се таквим мислима, него да пођемо одмах да тражимо излаза из овога подземнога двора. Ако није друкчије, мојим ножем просећи ћу стену, колико да се у пећину живи провучемо, па већ после како нам Бог да!“\n„Да пођемо!“ рече Маргита; „али унапред знам да излаза нећемо наћи! По сну, који сам ноћас снила, пре ће бити да ћемо... или боље да кажем  да ћу ја  своје кости овде оставити!“\n— „Ми Срби велимо: сан је лажа а Бог је истина!.... А што ли си тако ружно уснила?“ питаше Рајко с неком детињском радозналошћу.\n„О, сан није био ружан; сан је био пун лепоте и милине, али, бојим се, ружно ће да значи. Помисли само, видела сам себе као дивно опремљену  младу невесту. На глави ми она дијадема, под којом јуче онесвеснух; од ње полазе све витице од бисера, па се спуштају низ моје образе и низ моје грло; стас сам утегла у један панцир од драгог камења. Сва трептим од светлости и блистам се од радости и тако ступам пред олтар једне велике цркве. Ту пред олтаром погледам ко ми је младожења, кад оно није више мој стари чича, него млад и красан један витез. Час ми се чини да га познајем а час да га не познајем. Поп се окрену њему па га запита: хоћеш ли да узмеш ову жену себи за друга кроз живот ? А он, на моју препаст, гласно викну: нећу! Тек се иза нас продра мој старац: попе, питај мене, ја сам им кум! хоће се они, хоће, само се ово момче стиди да призна; него чекај, да му најпре наместим срце! Па онда мој стари господин изађе напред, те моме младожењи прибоде на прса један накит у облику срца, а сав од рујног рубина, и онда мој млади витез рикну као лав да сва црква зајеча: „она је моја, за веки векова, амин!“ Е онда ме загрли; ја му поднесох усне, погледах га у очи, познадох га, вриснух и пробудих се! “ — „Биће да свака млада жена највише о накиту и снива!“ рече Рајко као да је некакав  старац пун искуства; „а колико ти је леп и китњаст тај сан, опет је он само уморна сенка, која је на твоје успаване трепавице пала од оног драгог камења и бисера, што га ено тамо на трпезама. Него хајдмо да тражимо излаз на божје сунце!“\nУзеше са светњака у капели обе велике воштанице, па пођоше да виде има ли онај мрачни ходник гдегод каква излаза или бар краја. Очевидно је било да се ходник повија у круг. Пођоше најпре на десно, прођоше многа гвоздена врата и најпосле стигоше на једне степенице од камена, које су водиле на више до једне гвоздене плоче у таваници од ходника.\n„Овуда немамо куда даље!“ рече Рајко попев се по степеници и покушавајући да плећима подигне ону плочу. „Да смо џинови и да имамо пун ковчег барута, па овде не би могли пролом учинити. Биће да су се на ову плочу навалиле хрпе од градске рушевине! Хајдмо сад у другом правцу натраг!\"\n„Нешто ме је страх да идемо у лево!“ рече Маргита; „старац ти је довикнуо да се држиш десно. Мора бити да је он имао неки узрок за то!“ \n— „Та већ само да отворимо очи да не крочимо у какав понор, а за друго како Бог да!“ прихвати Рајко.\nИ онда пођоше натраг у лево. Пролазећи поред капеле Рајко угаси своју воштаницу и остави је у куту од малих оних врата. „Ко зна колико ће нам дуго требати свећа. Да мало приштедимо. Доста је нека нас води та светлост у твојој руци! “\nРајко за тим сврати у прву од оних споредних сувота,те из једног ковчега извади једно старинско копље и њиме опрезно пипаше под, на који наступаше. Прођоше и ону стену испод које су из пећине овамо ушли. Опазише сад да је она и с ове стране обележена онаквим истим крстом, као што беше онај у пећини.\nПрођоше повећи број гвоздених врата у зиду, десно од њих, па онда Рајково копље удари у једна друга велика гвоздена врата, која се беху испречила те затвараху ходник. На њима беху три тешке гвоздене полуге, прилично зарђале, са три велика катанца. Рајко удараше копљем неколико пута у врата, па онда рече: „иза ових врата има нека шупљина; или је опет ходник,  или каква одаја. Идем да донесем један буздован те да обијем ове катанце. Може бити отвориће нам се излаз на светлост ! “\nВраћајући се с великим једним буздованом, Рајко још из даље опази како му Маргита, која бејаше остала са свећом пред оним вратима, маше руком да јој што пре дође; па кад јој се примаче, она му живо шапутом казиваше: „ходи да чујеш, има неко с ону страну врата!“\nРајко приђе и послуша за неколико тренутака. Доиста се чуо неки чудан а врло тихи шум с ону страну. Учини му се шта више као да неко пипа одонуд врата, као да се нека рука полагано пружаше уз њих, па их брисаше час на једну час на другу страну.\n„Ко има тамо?“ викну Рајко; „ако си ришћанска душа, кумим те Богом и светим Јованом, јави нам се и помози да одавде изађемо !“ \nНико не одговараше. Зачу се само као неко тихо звиждање или као пиштање врбове пиштаљке. Па онда, као да једна снежна грудва или нека мекана лопта, удари високо горе у врата под сам рагастов.\n„Ако си човек по три пута те заклињем Богом и светим Јованом, казуј нам се! Ако си авет, у име свете Тројице и силом часнога прста, на Коме је Христос распет био, и силом Богородичиног сна, који ево у амајлији носим, позивам те, уклањај се са нашега пута!“\nТано викаше Рајко узбуђен, а по ртењачи просуше му се неки хладни жмарци. А Маргита се сва стресаше од како он помену авет и изговори онакву клетву. Него на све то сав одговор бејаше, што сад као нека пуна зобница удараше о врата неколико пута.\nРајко извади из недара једну троуглу кожну амајлицу, која му о црном свиленом гајтану бејаше о врату; преврети се три пута, пољуби је и онда је десном руком притисну на гвоздена врата и викну сад још већма узбуђеним гласом: „помози нам Боже и Богородице! Ако је тамо нека нечиста авет, нека се расточава пред вашом силом, и нека се чисти са нашега пута!“\nБадава. Једна лопта или некаква гужва удари баш на оно место на коме Рајко своју амајлију притиснуо беше, и онда опет нека дугачка рука брисаше врата по целој ширини њиховој.\n„Није авет!“ рече Рајко са свим поуздано, окренув се Маргити; „да је авет утекла би! А   кад није авет другога се чега баш и не бојим. Сад ћемо видети шта је !“\nПа онда Рајко узе живо да удара буздованом у оне катанце. Мора бити да су од вајкада били ту намештени па зарђали, јер се прва два брзо распршташе. Кад Рајко узе намештати и онај трећи на доњој полузи да му буде на бољој згоди за ударац, Маргита му метну руку своју на раме па му рече :\n„Чекај молим те! Ко зна шта је тамо! Пре него што одбијеш и тај трећи катанац, одви мало врхом од копља ова врата, да видимо има ли светлости тамо!“\nРајко је послуша. Оштри врх од копља завуче између горње ивице од врата и њиховог оквира и не без јаког напрезања одви је од прилике за пола палца.\nНикакав зрак светлости не паде кроз тај отвор у ходник, али и Рајко и Маргита на свој ужас опазише при оној слабој а црвенкастој светлости од воштанице, како се оним отвором, а изнад самог копља, провуче некаква дугачка црна игла, која се у врху цепаше у две још тање а устрептане игле, па кивно боцкаше час у напред, час у десно, час у лево. Маргита врисну и мало   што не испусти свећу: — „јух, змија! змија! змија! Спуштај врата Рајко! Спуштај врата! “\n„Аох! да грдна ли је то нека змијурина ! Колики јој је језик! Мало ме њиме не палацну у образ !“ рече Рајко па трже копље те се врата приклопише.\n— „Срећа те та трећа полуга држи! Тешко би нама било да си и њу одвалио!“ рече Маргита па се сва као стресаше. „Ух, пре нека ме и самсови растргну, пре нека умрем сваком другом смрћу, само да ме гадна једна змијурина не гута полагано као жабу неку! Рајко, молим те, хајдмо одавде! “\n„Па куда ћемо ?! “ питаше Рајко; „,ја велим најбоље је склони се ти у једну од ових одаја, ја да обијем и трећи катанац, да пустим змијурину да полагано провуче главу, па да је буздованом размрскам!“\n„Не, не, не! Никако!“ викаше Маргита преплашено, па узе вући Рајка за рукав од гуњца. »Можеш ти њу да не подесиш, може она да те жацне, па да на пречац умреш, може да те прогута! Не, не, никако то! Него ето да просецамо стену, па ако је не просечемо, онда ти кад видиш да сам мртва ради шта знаш!“\n— „Ала, не бој се госпођо! Баш сам сигуран да ћу је убити! Само се ти склони мало!“ \n„Никако! никако!“ врискаше Маргита стресајући се од ужаса, па свом снагом узе вући Рајка даље од змијских врата. „Ако ме волиш ма за трунку, онда хајдмо даље од те змијурине!“ \n„Ако ме волиш ма за трунку, “ — те речи падоше на срце Рајку као зрна из пушке, па се у исти мах растопише у сладак мелем. Рајко осети како му срце закуца бурније и како му удари пламен у образе. „Да ли је волим ма за трунку?“ питаше сам себе, и онога часа нађе да треба да то што је она тако безазлено казала, исправи на прави његов значај.\n„Што ја волим то је да ти свесрдно послужим; ето послушаћу те, кад велиш. Хајдмо да сечемо стену. Друго нам сад и нема!“ \nРајко је с великом вредноћом прегао на посао. Али га је у брзо право очајавање понело да хвата. Изломио је своја два мала ножа, сломио је и свој велики нож из сплава, а није у стени начинио улом колико за своју песницу. Покушао  је са неким од краћих мачева, које пробра из оних ковчега, али не могаше ни с њима много да учини; врхови би им се или извили или затупили после неколико удараца, јер стена бејаше од оне чврсте врсте од које се жрвњеви праве. Хладан га зној пробијаше кад помишљаше да је треба најмање четири, ако не и пет стопа у дужину, две стопе у ширину и бар једну стопу у висину просећи! Да л’ ће моћи и доживети да је виде просечену ?!\nОно мало погаче већ су појели били; живели су сад о оно нешто ораха и неколико јабука. Од три ораха, које би узео из зембила, Рајко би један и појео, а два кришом натраг у зембил бацио, само да дуже потрају. Али с јабукама не могаше то исто чудо да чини, те да се једу и да их опет једнако у зембилу има. Маргита је сваку јабуку секла својом руком у кришке и не би загризла своју кришку, док не би видела да је Рајко загризао своју.\n„Да делимо право као брат и сестра!\" говораше му. „Овде смо као у гробу и смрт седи негде у једном од ових столова! Не пита се сад више ко смо и шта смо. Него да се са нашом заједничком несрећом боримо заједно као два верна   друга и сав терет да делимо подједнако. Ко се од нас двоје пре у гроб сломије, сломиће се пре не због неправде свога друга, него због неправде која је у судбини! Је л’ тако?!“\n„Не може да је тако! Није право да ти на твоје женско раме примаш терет, који моје мушко раме може да понесе!“ рекао би Рајко, па узео опет да куца у камен.\nПосле свакојаких мука првога дана, и пошто је поломио своје ножеве и исекао своје руке, и видео да са мачевима не може ништа, Рајко се присети те пресече једно копље испод самог оштрица, тек колико да има држаље, узе један буздован у десну руку, па с новом надеждом на бољи успех настави прокопавање.\nАли већ на крају другога дана прокопавања нестаде им и последње капи воде, и осташе само са неколико ораха. Маргита, која је иначе тако разговорна била, ућутала се и постала суморна. Не хтеде се одвајати од Рајка никако. Седела би поред њега с главом наслоњеном на руку у тешким мислима. Кад би он уморен престао да куца и спустио руке, она би му из њих извила копљасто длето и буздован-чекић, па кушала да ломи стену. Првих дана могла је и да обије по  које зрно од стене; трећега дана уставила би се на четвртом или петом ударцу. Четвртог дана није могла да подигне чекић са земље.\nПети дан, који беше већ трећи како ништа окусили нису, беше склопила руке на рамену Рајковом, па на њих спустила главу своју. Паде у неки занос, у коме или није чула што јој он говораше, или не могаше речи да проговори. Бејаше се у лицу јако променила: образи јој спласли, очи дубоко упале, испод очију црни широки прстенови. Рајко осети како је клонула са свим онако на њ наслоњена и чињаше му се да јој се живот баш гаси. Тако му се нешто ражали, да с тешким и дубоким уздисајима само понављаше речи: „еј, јаднице моја, баш ти не би суђено да завичај видиш! Еј, јадна жено, баш ниси среће имала! “\nПодиже је у своме наручју и однесе је као што би млад пастир јагње понео. Она само отвори трепавице па га уморним, и како се Рајку чињаше самртничким, погледом гледаше. Пролазећи кроз капелу Рајко се заустави под једним од најснижих кандила да је се нагледа. „Еј, јаднице моја!“ рече опет са тешким уздахом, и однесе је у велику дворану.\nТамо је најпре спусти на један од оловних ковчега, подметнув јој под главу опет своје гуњче. Отиде за тим доле к оним растовим столовима, изабра један велики плашт од златне тканине, у којој све бели кринови сребрном жицом извезени беху; однесе га и простре пред мрамором на коме стари деспот Ђурађ слушаше шта му ослепљени син уз гусле пева.\n„Кад је воља божја да тако млада мреш, говораше Рајко, спуштајући Маргиту на тај плат, нека си бар између златних лавова и сребрних орлова, између пустог једног престола и једног деспотовића, који уз гусле гуди. Јунак, који је у животу плашт овај носио, неће се срдити да га теби, тако младој а тако злосрећној жени, на самрти твојој позајми! А кад смрт по мене дође, наћи ће ме да сам пред ногама нашег цара, — близу тебе, госпођо моја, јадна млада и лепа и добра жено!“\nИ онда отиде опет да буши стену.\nС муком удараше буздованом у копље, и мораде се сваки час устављати да се одмара. Одмарајући се ношаше се све тужнијим и тужнијим мислима.\n„Што ћу ето да умрем лаганом смрћу не марим, право је! Али што наведох ову јадну жену   да пође за мном да се жива у гроб закопа! Па онда сиромах онај старац! Куд нас беда његова на њ навуче! И кад бих могао да пробијем ову стену страх ме је прво, што бих видео, био би леш његов! Њега су Турци насигурно убили! Не може бити друкчије!“\nУчини му се да нешто баш близу њега зашкрипе. Погледа и не хте очима да верује. Учини му се да се она стена с крстом полагано креће и на својој осовини љуља. Протре очи да види боље. Јест љуља се и повија се, али му се све поче око њега да окреће и несвестица га обузе, из које прену тек кад зајеча јасан глас старчев: „О децо, јесте ли ми још у животу?!“\nРајко скочи к отвору из пећине и викну: „Брзо оче, дај воде или вина ил’ ракије, дај ако се може да одржимо живот, који се у госпође гаси!“ \nЈедан сахат позније лежала је Маргита на покровцу једном пред пећином, а поред ње се беху посадили на маховинасто стење стари пустиник и Рајко. У зрацима сунчаним, а под мирисним    мелем-поветарцем планинским, Маргита оживљаваше као цветак, који је од жеђи на суши клонуо био, па се свежом водом заливен крепи и подиже. Благим погледом гледаше у старца и благо се на њ осмејкиваше. А старац узе да им прича шта се све десило од како се растадоше, па се прекидаше само да их понуди гутљајем неког јаког црног вина из једне мале чутуре.\n„Е, децо моја!“ поче старац весело; „ко ће као Бог?! Право је рекао псалмопевац Давид: „кто Бог вели, јако Бог наш; ти јеси Бог, творјај чудеса!“ Моји добри сељаци донели ово вино да ме поткрепе, да их у смрти не осрамотим и да ме за смрт причесте; а оно се, ето хвала Богу, њиме сад враћамо из мртвих у живе! Дед’, кћери моја, један гутљај! Тако, нека ти је на спасеније! Дед’ Рајко! Тако синко! Нека ти је на здравље!“\nПа онда и старац добро повуче и настави да прича:\n„Ја да поганих самсова; онаког зверја још не видех! Кидисаше на онај крст у стени као исти бесови, па греби, па хватај зубма стену, па њушкај и копај под, па опет скочи; па циче просто да се помаме. Ама само што не проговоре: ето њих двоје одмах иза ове стене! Па онда појуре    напоље, па на зидине од града; нањушише на цеви оловне што воде ваздух доле, па да видиш ту белаја! Греби, па копај, па скичи, поплаших се, Бога ми ће раскопати сву урвину! А мене Турци стегоше; витлају голе јатагане око моје главе; „казуј где су?“ веле: „сакрио си их овде негде у овим урвинама!“ „Видите да овде нису; а ето вам урвине, ето вам планине, ето вас, а ето и ваших паса, па тражите. А да знам где су и то знам, и казаћу вам: „ено су у божјој руци!“ На пакост, наиђоше на твоју ластавицу и доведоше је! Што је доведоше ни по јада, али, кад хтедоше да пођу, ластавица неће да се макне од пећине. Уједа зубма, бије ногама, себи не да прићи. Море имадоше више муке с њоме него са мном. „Хајде у Крушевац санџак-бегу! “ рекоше ми. „Заветовао сам се,“ прихватих ја, „да за седам година не силазим ни у коју варош. Мојом ногом ја одавде крочити нећу; мањ да ме понесете силом на рукама!\" И лепо натераше сељаке да ме низ брдо понесу, па после да ме метну на коња. Покајах се, али доцкан. И насмејао бих се, али ми не даде зебња шта ће од вас двоје на крај краја бити. Да вам дуго не дуљим. У Крушевцу ме затворише најпре у кулу, па онда сутра  дан изведоше пред санџак-бега. Некакав новајлија, дошао го као прст, па син навалио да се што пре и одене и огреје. „Јеси ли ти онај светац о коме луда раја прича, да се разговараш са царем змајским и да те змајеви однесу на крилима својим у Вилиндар, где пробавиш понеки дан и ноћ, па се тек опет у пећини створиш?“ питаше ме санџак-бег. „Ко шта може јадној раји? Она као дете сироче радује се да чује понеку бајку, па да је и другима каже. Што ти знам рећи то је да нисам светац, него грешник пред Богом!“ Ове би се још лепо свршило, али ето их моји сељаци да ме одбране и измоле. „Немој нам га, беже, амана ти! лепо он нас учи, вели нам: слушајте царске људе и будите им покорни, не буните се, не гините лудо, још није дошло време, а кад дође време доћи ће и човек! И ако онда будем жив први ћу вам казати: устајте, ево дође онај кога чекасмо!“ Удари се бег по колену, мишљах пуче чоха. „Зар баш тако?“ питаше. „Јест тако нам очију, лепо нас учи да ено вам покорни!“ „Учи вас да сте покорни док не дође земан! Је ли? Хајде на вешала с њиме!“ викну бег љутито, па махну сејменима да ме воде. Јаукнуше моји сељаци, па брже боље повадише  пешкире, одвезаше сребрне грошеве, те све један по један на сиџаде пред санџак-бега. „Аман, беже, поклони нам га!“ — „Јок, валах!“ рече бег презриво, па уста те ногом одгурну оне грошеве. „Носите те сребрне паре, требаће вам за ваше слепце и просјаке! а не бих вам овог бунџију поклонио, да ми дајете злато на кантар док га не претегне!“ Узеше моји јадни сељаци помаљати и по који дукат, те га додавати на оне сребрне купе, док ја не прихватих: „немојте људи! све једно је, једном мрети ваља; него молите се бегу да ми учини милост да заповеди, да ме људи његови обесе о најближе дрво до моје пећине, па ме после ви мртва скините и у пећину закопајте! Ето беже, то је све што те молим, а све друго нека ти је просто !“ Смилова се бег на сузе сељачке, згрну оне дукате и оне слепачке грошеве, и заповеди да ме обесе ето овде о један од ових грмова!... Деде, кћери моја, гутни један гутљај од жупскога лека!“ \nСтарац весело додаваше чутурицу и Маргити и Рајку, напивши се и сам, па онда опет настави: „посадише ме на ластавицу и доведоше амо. Рекох Турцима: „док ви одаберете грану и наместите све што треба, ја да се мало помолим своме Богу  овде над пећином!“  Добри моји сељаци помолише опет сребрне грошеве и Турци присташе. Ја се спустих на колена, помолих се Богу из дубине душе, да се смилује на вас и рад вас на мене, и кад сврших молитву, не дигох се са клечања, него узех — звиждати. Звиждах, звиждах, док ти се поче да котрља озго са рушевина понека цигла, па камен; пови се коров, пови се трава, зашушта џбун, а мој стари пријатељ, цар смуковски, право к мени. Кад га Турци и моји сељаци угледаше, а они куд који, бегај и не обзири се ! „Змај, крилати змај, цар змајски, беште Турци да вас пламен његов не дохвати! Јаох, браћо, изгибосмо!\" Поломише се Турци низ планину, побацаше и пушке и јатагане, оставише и коње и конопце. Ето биће ту негде и твоја ластавица! А кад ја остах сам, ја се прекрстих, рекох: „слава теби, Боже мој, слава теби! “ и потрчах да видим јесте ли живи. И хвала Богу, ето смо сви троје као из гроба у живот васкрсли!“\n„Али ако се Турци врате, па још са самсовима?!“ прихвати Маргита тихим гласом и бојажљиво.\n— „Неће, дете моје, неће! Сад ће Крушевац да ври, како су санџак-бегови Турци видели змаја,  са три круне и са три главе и са пуно три пара крила; како су поломили јатагане борећи се с њиме, и како су устукнули тек кад је змај почео да пушта модар пламен. Ето мени кроз који дан од санџак-бега поздрави, поклони и дарови. Сад сам ја овде сигурнији и силнији од санџак-бега у Крушевцу. А за све то нека је хвала прво Богу, а после моме пријатељу смуку, који се одазва моме звиждању. Него ви за то и не знате. Има овде од непамћених година један смук, добрих десет стопа дугачак, који се навикао на друштво пустиника и на млеко што га они од сељака добивају. Он лежи обично у једној одаји од подземног ходника, у коме сте ви били, а између двојих гвоздених врата!“\n„Па то ће бити,“ прекиде га Маргита, „она змијурина коју Рајко хтеде да убије! “\n— „Не!“ цикну старац, па састави веђе; „како јадан да је убије?!“\n„Бога ми, да не би госпође, не знам како би се свршило! Ил’ би твој смук мене прогутао, ил’ бих ја њему главу размрскао !“ рече Рајко.\n— „Еј, болан Рајко! па да си га убио прво бих ја сада висио на грани, а ви би двоје скапали доле под земљом! Хвала Богу! Хвала и  теби, дете моје!“ додаде старац, па се пригну да потапка Маргитину руку. „ Ти си спасла мога смука, смук мене, ја вас, а Бог све нас. Нека му је слава!“\nУ вече тога дана, и кад се већ добро смркло, велика једна гомила сувог грања горела је на највишој и најширој зидини од разваљеног града. То је стари пустиник давао знак најближем селу под брдом, да му се пошље један или два поуздана човека. Требали су му да проведу Рајка и Маргиту кроз Венчац до Космаја.\nМаргита је сама спавала у пећини, а старац и Рајко седели су горе на градском зиду поред ватре.\n„Ти си ми се, синко, много омилио,“ говораше старац Рајку; „све бих рекао да си ти онај кога одавно меркам, не би ли нашао себи једнога дана смену на овоме месту. Него, док не пођем даље, хоћеш ли ми право казати што ћу те питати ? “\n„Ако нећу теби, који си божји угодник и без онога што си мени и овој страници добра  учинио, да коме ћу? Баш ћу ти све по истини казати!“ одговори Рајко.\nНакашља се старац и два и три пута. Поћута мало, и опет се накашља и онда рече: \n„Плот је слаба а дух је јак! Разумеш ти то?“ \nРајко га гледаше пун чуда на толику ученост. Размишљаше за неко време као да се гњура у дубине оне мудрости; узе полагано и више самом себи понављати оне речи: „плот је слаба а дух је јак, “ па онда чисто са очајањем окрете се старцу: „бадава, оче, не знам ти ја то! А и како ћу? Ти видиш да сам прост сељак!“\n„А разумеш ли оно што се каже: младост је лудост а ђаво не спава?!“\n„ То знам! “\n— „Знаш ли то по себи?!“\n„Баш по себи!“\n„Е, онда нема ништа!... Све бадава!“ рече старац невесело, и чисто клону пун очајања.\n„Ама шта нема ништа? Што ми не говориш просто и отворено; што ме не питаш право?\" прихвати Рајко живо.\n— „Слушао си, ваља да, да хајдук изгуби и срећу, и мегдан, па и живот, чим пусти да му женско око срце запали, а рука његова обгрли  женски стас?! А колико ли више треба једно чисто и јако срце, да се један велики и свети аманет чува ?! Учинило ми се да је у тебе срце и чисто и јако. „Ево га нађох!“ говорах у себи и зарадовах се. Али ето, и сам признајеш, младост је лудост а ђаво не спава! Видим и сам није ти лако било. Свецима и испосницима су се јављале само маште и сеновите варке, па су имали муке да не поклизну; а ти си био пет дана на тешком месту сам, не са маштама и сенкама, него са живом женом, и младом и красном. Не би ми било чудо, да се показало да је дух слаб а плот јака. Тек опет жао ми је што се преварих!“\nСад Рајку ударише пламенови у образе; нешто као гњев усколеба срце његово. Више осећаше и нагађаше, но што разумеваше, шта старац сумња, и би му криво.\n„Молим те, оче, стрпи се док ти све по истини испричам, па ме онда суди и ако је право баци се на ме и каменом!“ рече Рајко узбуђен и онда узе причати све по реду како га је, како рече, нечастиви три пута искушавао, како је трећи пут истина поклизнуо, али пао није, јер га је Душан од њених усана отргао. Веруј ми, оче, да је она будна била, па да ме је очима својим гледала,  не би мене нечастиви занео да клизнем, јер из њених очију, рекао бих, трепти и светлост и светиња од које нечастиви бега. Кад ме гледи и кад ми говори, као да ме невидљивим крилом закриљује од сваке нечисте силе и сваке ружне помисли. Срце ми се окрепи и радосно куца кад сам себи кажем: јесте, хоћу да светао сачувам и њен образ, и мој образ, и образ народа од кога сам! Хоћу да се у Маџарској и Маџарима хвали, како ју је Србин један пронео кроз Србију на рукама као свету амајлију!“\n„Е, хвала ти синко! Тако треба!“ прихвати старац разведрен. „Ево сад што ћу да ти кажем : отпрати је у завичај, предај је у руке њеном мужу; нека види да њена чистота није посукнула ни од једне помисли твоје; врати ми се амо и сам са чистим срцем, ведрим челом и светлим образом и остани поред мене, да прихватиш да чуваш ову свету оставу, кад мене нестане. Ја већ видим да нећу доживети његов долазак, а ти си млађи, па по божјој милости и можеш га дочекати !“\n„А кога то мислиш оче?“ питаше Рајко радознало.\n— „Причаћу ти све на широко кад ми се, ако Бог да, из Маџарске здрав и светао вратиш. \nА сад кад си већ и онако понешто видео, да ти тек понешто кажем. У Светој Гори има манастир деспота Ђурђа Смедеревца; у цркви иза олтара има у зиду један тајни ужљеб, у ужљебу сребрна кутија, у кутији тајно писмо, које је сам стари деспот на кожи писао. У њему вели како је његов син деспотовић Стеван, изгубив очњи вид од беснила турског, постао духом видовит, чим би гусле у руке дохватио. Једног дана седео је уз колено свога седог оца и уз гусле казивао му, како ће да пропадне господство њихово и царство српско, и како ће једна страшна црна ноћ све да застре као мртвачким покровом. Стари се деспот заплакао. Сузе његове кануше на гусле, те ове одвугнуше. Млади гуслар виде каква туга мори срце у његовог старог бабе, и узе да га храбри, казујући му шта види у оној ноћи, у којој само манастирска кандила овде онде светлуцају, и у оној зори што иза те ноћи руди. Причаћу ти све потанко кад се вратиш, а сад само оволико: млади слепи деспотовић казиваше, како види да свањива дан, у који ће од некуд из ових планина, усред Шумадије, да се дигне човек, да народ ослободи. Његови јунаци не носе сребрне челенке, него само лишће од жирородног грма; његов престо  није ни од сребра ни од злата, него од растова стабла; и његов сабор није од властеле и владика у господским столовима, под кубетом саборне цркве, него је то сабор од сељака искупљених око једног грма! И његова највећа мука, коју мучи, није Турчин, него неслога српска и немаштина новца и оружја, тешка сиротиња. Кад је стари деспот све то чуо, заповедио је да се овде у ову оставу смести и оружја и један део његова блага. Не хтеде га остављати ни у Руднику ни у Кривој Реци, где је дворове имао у којима је радо становао, него је све то, полагано и кришом, дао да се донесе у подземне сувоте под овај малени градић, који је и онда слабо коме у очи падао. Па онда је страшном клетвом заклео све, који буду игумани његовога манастира на Светој Гори, да не такну ни једне аспре од тога блага, него да га с благословом његовим предаду, недирнуто, ономе ко ослободи Шумадију, те да има чиме довршити васкрс целог српског народа. Ето тога човека чекамо, на њ погледамо, њему се надамо. Знамо да ће доћи, знамо да ће изићи некуд исред Шумадије, само не знамо  кад ће. Нека би ти, синко, Бог дао да га ти дочекаш, па да му ти ово благо предаш. Ето, какву   ти службу намењујем, и ето какав ти аманет желим да предам. Да си ми по сто пута рођени син, веће ти добро не бих могао желети!“\nРајко се диже, скиде шубару и приђе к руци старчевој.\n„Хвала ти, оче, по хиљаду пута! Ако ми Бог помогне нећу те постидети. Сад ћу се двојином журити да предам госпођу њеном мужу, и тројином хитати да се теби вратим. А вала баш сад и да умрем, слађе ћу умрети после овога што од тебе чух, да ће доћи онај који ће земљу да ослободи!“\nСтарац се раздрагао па узе на широко причати о пророчанствима слепог а видовитог деспотовића, и о записима неким из књига и листина, којих је једна одаја, рече, доле под земљом пуна пунцата. „Вас двоје сте видели тек само пола од свега онога што све има под сводовима испод ових рушевина!“\nЈош су се били разговарали кад поче да свита и кад стигоше оздо из села два сељака с хлебом и вином.\nТежак им беше растанак. Баш се све троје заплакаше. \n„У теби нађох правога оца. И сад ето да се растајемо, може бити никад да се не видимо! Али знај, да ћу на тебе, док сам год жива, са љубављу једне благодарне кћери мислити. И на самртном часу благосиљаћу твоју доброту!“ говораше Маргита кроз плач.\n„Бог нек те прати, и анђели његови нек те чувају! А кад се мене у срећи својој сетиш, помоли се својим чистим срцем Богу, да буде милостив грешном старцу Теодосију на Вујну!“ \nСунце је већ било село, кад су њих двоје стигли на врх једнога Дунаву најближега од космајских висова.\nНа самоме врху испупчила се стена, гола и без маховине. Овде онде њен белутак беше прошаран крупним црвеним гранатима, као да је стена упрскана џиновским капљама крви, које су се, паднув на њу, и саме скристалисале. А овде и онде светлуцаху лиске од лискуна.\nИспод ове стене у заветрини, а на ледини обраслој сниском, густом и мирисном травом, Рајко беше простро своје мало сиџаде и развио своју  црвену кабаницу. А док је он тако спремао за Маргиту преноћиште, брижљивошћу једне мајке и умешношћу једне танкоруке и окретне девојке, она обема рукама миловаше ластавицу по гриви и по глави и гукаше јој час српски час маџарски, као да се беше и сама претворила у сиву голубицу. Као да су кроз онај тихи сутон, изнад којега се на небу бледе звезде запаљиваху, и кроз оно једнозвучно журно зујање и жврчање скакаваца и бубица по ледини, азурни зефири с неба просипали дажду од симпатије на све што је живо. И овај мали коњиц са ситном главом, паметним очима и красним облицима, и ова млада жена, витка и танкострука, с лепим лицем од сунца препланулим и са очима од којих би сунце преплануло, и овај красан млад човек, којега невиност иде до простоте, а чистота осећања до витештва, — ово троје, и не знајући и не осећајући, чинили су три струне, којима је ово дивно летње вече на вису космајском допуњавало тиху своју хармонију.\n„Бадава,“ окрете се Маргита Рајку раздрагана лепотом околине, „бадава, говори ти што хоћеш, али си ти Рајко човек, који има око за оно што је лепо и господско! Та стена горе изгледа   ми као да је мраморни престо цара змајског, и на овој простирци од зелене кадифе ти шириш своју-шареницу и твоју црвену кабаницу! Већ сам у две прилике долазила на мисао, да си ти некада ја ли цара ја л’ царицу, у двору царевом дворио!“\nНасмеја се Рајко па рече : „вала то ни у сну нисам, мањ ево што сад тебе дворим! А није тешко тебе дворити. Све што овде хтедох то је, да те склоним да те не бију ветрови. Него није први пут да ти говориш као да си видовита. Овде је око нас по земљи пуно пљоскица од лискуна, а наш народ вели, да су то љуспе што падају од змајевских панцира, кад се змајеви туку. Биће да су се у старо доба и овуда тукли. Него ходи да се испнемо на тај змајевски престо, да видиш нешто што ће ти милије бити!“\nПоможе јој руком својом да се попне по стени, коју су кише и снегови углачали, и онда њих двоје стадоше на највиши врх њен, једно поред , другог. Беше у оној дивној летњој вечери диван поглед. Чаробност му је порасла тајанственошћу којом она дубока мирноћа и онај танки сутон застираше брда и поља пред њима и свуда око њих. У даљини мало на десно и право пред њима неразговетно   се видело као једно уско и дугачко платно, па даље иза њега један снизак и раван тамносив млаз, који постајаше све тамнији и тамнији и ако се на њ само небо својом мутноплавом ивицом наслонило беше. Него испред тога сниског зида од збијене магле светлуцаху овде онде дугачке ватре.\n„Видиш ли те ватре тамо?“ питаше је Рајко, показујући јој руком ватре на далекој ивици видика; „знаш ли шта је то?!“\n— „Не знам!“ рече Маргита усколебаним гласом и нешто као устежући се.\n„Оно тамо горе ритови с ону страну Дунава; а оно тамо иза њих, где су се небо и земља састали, то је — твоја земља Маџарска!“\nМаргита живо удари руком о руку, па онда обема притиште главу своју, као да хоће да стегне сву памет своју, погну се напред и гледаше жудно у далеке ватре на обзорју.\n„Је ли то доиста Маџарска?!... Рајко, немој да се шалиш са мном... Је ли то доиста Маџарска?! Јест, биће да је кад се у њој небо и земља састају! Ах, да сам те очима својим опет једном угледати могла, земљо моја!“  \nПа онда пружи обе руке према оној даљној даљини, узе говорити нешто маџарски својим јасним а уздрктаним гласом, и онда седе на стену, покри лице рукама и узе гласно јецати, готово онако исто као оно у капели пред иконом Мајке Божје.\nРајко се побоја да није излудела, кад оно поче да узвикује говором неразумљивим. Али кад поче да плаче и да јеца, он се полагано маче од ње, спусти се нечујно низа стену, а њу остави горе саму.\nНаслонив се леђима на стену Рајко пусти погледе своје да лутају правцем к рудничким планинама. Неколике јако светле звезде трептаху над мрачном масом, која подупираше јужни крај неба. Лак и благ поветарац дуваше отуда. Из најближе шуме с ону страну долине, стуб од белога дима подизаше се право у вис, ваља да од какве ватре око које се беху чобани искупили. Рајко гледаше целу ону велику, а нејасно звезданим небом осветљену, слику, и осећаше како му се нека растуженост краде у срце.\n„Еј, Боже благи, да л’ ћу доживети да њега у оним планинама дочекам?!“ говораше Рајко сам себи. „Ко зна!... А ко зна да л’ ћу икада   видети и оног доброг старца на Вујну?!... Их, куд је себе Морава! а куд још даље моја Расина! Тамо су негде иза оних планина!... Чудо, како ми се нека тежина на срце наваљује!... Ено ње горе где од радости јеца, а мени је овде дошло да се од неке нејасне туге заплачем! О, Рајко, та ваља да није што ћеш се овуда сам без ње враћати?!... Није то; није то; него ме за грло хвата и дави луда мисао, да већ можда никада ни видети нећу ове дивне горе и планине!“\n„О, Рајко, Рајко!“ викаше га озго Маргита.\nОнога часа заборави своју слутњу. Отрча јој горе, и нађе је још са сузним очима, али са осмехом на уснама.\n„Видиш ли како се светли земља маџарска?!“ питаше га она.\n— „Од запаљених ритова! Како не би?!“ рече Рајко шаљиво.\n„Ништа за то. Моја се земља мени јавља ватром својих ритова, а ја је поздрављам ватром свога срца. А за ово опет теби хвала, мој витеже! Него хајдмо сад доле да ти причам што сам још у оној подземној дворани, усред оног блага, смишљала!“\nДоле се посадише на шареном сиџадету око једног белог убруса, на који Рајко положио беше нешто погаче, млада црна лука, соли и млада сира. Прихватајући се помало Маргита говораше: \n„Ти ћеш код нас у Нађ-Бањи да останеш док се не спреми све што треба за мој план. Видећеш, мој ће те старац носити као кап воде на длану. Он је стар, ал’ је добар, добар, већ до слабости добар! А мене воли не само као жену своју, него као да сам му кћи мезимица. Видећеш, неће знати шта да ради те да те награди. А ја знам како ће. Нека одмах купи јунаке драговољце, нека их наоружа и нека ти их преда да с њима једнога дана у Србију пођеш. Неће проћи година или две, а наш ће краљ опет да завојшти на Турке. А дотле би ти могао лепо код нас да останеш и да спремаш војску. А кад рат почне, онда ћеш ти као војвода Рајко од Расине, да продреш у рудничке планине, да дигнеш нешто од онога блага, њиме да искупиш војске колико ти год треба, те да своју земљу од Турчина ослободиш. Бојим се неће ме старац пустити, а волела бих да могу и онда да пород тебе будем, да појахам сиву ластавицу, да ти носим заставу   црвену са белим крстом! О... та дала бих половину од живота, само да тако заједном с тобом изађем пред нашега доброг оца на Вујну!“\nМаргита говораше с пуно ватре; подиже леву руку и погледаше по њој горе у висину, као да гледа у крстату заставу, коју жеља њена већ ставила беше у њене руке.\n„Хвала теби, госпођо, што тако лепо мислиш и желиш. Али од свега тога не може бити ништа. Не могу ја ни часа часити на твоме двору, него да видим само да те твој господин прими у своје господске руке, па онда одмах збогом. Ваља ми се враћати брзо светом оцу у Вујан!“ рече Рајко.\n— „Од тога нема ништа!“ прихвати Маргита, ударив живо гласом на ону другу реч и махнув руком као и да покаже, како доиста од тога нема ништа. „ О, немој да ми квариш моје снове на јави, који ће једнога дана да буду на јави истина. Вратићеш се ти, али само као војвода Рајко од Расине, вратићеш се да ослободиш и усрећиш свој народ. И онда... онда ће доћи и дан у који ће се наћи жена, вредна да ти и по лепоти и по доброти буде мио друг у животу!... Збиља, Рајко.... ето смо нас двоје и под земљом   били заједно и ево нас под небом заједно, и свуда смо верно једно уз друго стојали, можеш ми се ваља да поверити... збиља, има ли гдегод жена коју волиш?“\n„Како да нема?“ рече Рајко без устезања. „Волео сам своју мајку, волим, је и сада и ако је давно умрла. Волим и своју стрину Круну, која ме је очувала, волим и своје сестре од стричева, Павлију и Анђелију...“\n„Што говориш као да си дете! Правиш се само, јер ти је мука да признаш!“ рече му Маргита нестрпљиво.\n— „Чекај молим те, госпођо!“ прихвати Рајко и доиста се мало застиде; „ако ме питаш да ли сам обегенисао где какву девојку и да ли сам се верио, то нисам и ако у нашој земљи има пуно лепих и добрих девојака!“\n„Знала сам да ти је срце витешко; сад знам да ти је и слободно. Благо жени која ће то витештво и ту слободу чистом љубављу за себе да веже! Ах, што немам млађу сестру, лепшу од мене и срећнију од мене! Бар бих се могла понадати да те једнога дана својим зетом зовем!“\nМаргита говораше то полагано, озбиљно, свечано, готово и нешто мало тужно. Гледаше у Рајка неким замишљеним и благим погледима. Па онда склопи трепавице и држаше их склопљене и једва дисаше. Као да јој је душа одлетела у ројеве звезда, да тамо тражи звезду Рајкову.\nРајко се нешто мало збунио на оне њене речи, и не могаше одмах да нађе одговора; а кад га нађе, не смеде уста да отвори, кад виде како је она очи склопила па се у снове пустила.\nМало после па Маргита, дубоко уздахнув, отвори очи. Погледа по звезданом небу, погледа око себе, погледа у Рајка и онда тихо и разнежено рече:\n„Како је дивно звездано небо изнад нас! Како је лепа и мирисна сва ова околина! Чисто бих волела да овде слатко заспим, па да се више и не пробудим!“\n„А твоја земља, Маџарска?!“ питаше Рајко.\n— „Јесте. Кад бих се већ морала пробудити, онда бих опет волела да прво што видим буде моја витешка земља, Маџарска, и... — ти, мој добри и верни витеже! “\n„Е, само кад си задовољна мојом службом!“ рече Рајко пун задовољства, па се диже. „Време је, да погледам мало своју ластавицу!“\nИ оде к ластавици. А Маргита се огрну његовом црвеном кабаницом, изађе на врх стене и седе, прикупив кабаницу добро око себе, загледа се у оне далеке ватре и пусти се у слатке и тужне и опет слатке мисли. \nВаља терати добра два сахата на колима, па да се из Сегедина стигне у двор грофа од Нађ-Бање. Управо и нема пута, него се тера преко равнице, а по трагу других кола, правцем на исток к једној умци, на врху које има засађено неколико јабланова. Са врха те умке до у сами двор грофов нема више од пола сахата.\nСунце је већ било село кад се на оној умци под јаблановима зауставише проста једна кола, у која беху запрегнута три обична сељачка коња. Са кола скочи доле Рајко, дохвати најпре из сена своју дугу пушку, па онда хтеде прихватити Маргиту, али се ова, без његове помоћи, једним скоком, као хитра срна, спусти на земљу. Рече нешто на маџарски Маџару кочијашу, који потера   своје коње даље, па их заустави на подножју умке, да ту чека млади пар путника.\n„Ето то је пред нама Нађ-Бања!“ рече Маргита Рајку, показујући му руком; „ова гомила кућерака трском покривених то је село; а видиш онај ред високих јабланова? е, то ти је пут који из села у двор води, а сам двор одавде не видимо, јер га заклања она шумица, која је двор са три стране обгрлила. Видећеш у њој пуно лепог дрвећа и наћи ћеш пуно хладовине!“\n— „Да видиш већ сам се зажелео и шуме и шумског хлада. Ево два дана како се возимо по твојој земљи, нигде грма, нигде липе! Ако видиш по неки јаблан, то ти је све. Да није да понека шева прне с пута у вис, и да није погдекоје чапље, да се на једној нози стојећи замишљено загледала у бару испред себе, рекао би човек да је ово све једна безгласна и безживотна пустиња!“ говораше Рајко.\n„Ех, у моме двору нећеш бити као у пустињи! Бојим се само да теби, тако озбиљном младом човеку, наша маџарска весеља не додијају. Не знаш ти какви су Маџари, кад се узму да часте и проводе ! Него да седнемо мало на ову плочу!“ рече Маргита.\n— „Каква је то плоча?“ питаше Рајко показујући на један поширок бео камен, на који Маргита већ седе.\n„Ово је гроб једног надзорника имања, који је ваља да пре својих педесет година умр’о и наредио да га овде сахране! “\n— „Ух!“ рече Рајко, као згрозив се, „како можеш с једног гроба да погледаш на свој двор? Молим те, устај одатле, па ево да се посадимо на зелену траву под оним тамо јабланом.\nМаргита му се насмеја, али га послуша.\n— „Рајко,“ поче Маргита својим најмекшим и најслађим гласом, „Рајко, ето мога двора. Тамо ногом кад крочим ја сам госпођа грофица од Нађ-Бање. Овде сам још слободна, или управо овде сам још робиња, која је се помоћу твојом у слободу своје земље вратила. Мислим да ће ти се и „госпођа грофица“, у оном двору тамо, умети господски да захвали. Овде ти некадашња робиња из дубине душе захваљује. Рајко, ма шта да буде, твоју доброту и твоје витештво никад, никад, никад заборавити нећу. Ако на ономе свету, после смрти, буде слободно да се избере понешто са овога света, чега тамо да се сећамо, ја ћу изабрати  једно једино — да се сећам тебе и твоје доброте! Ти ћеш ме, знам, брзо заборавити.... И кад она срећна жена, којој је судбина наменила да једнога дана поред тебе стане, узме да носи твоје витешко име, онда је и право да ме са свим заборавиш!“\n„Вала госпођо!“ прихвати Рајко озбиљно и невесело, „тешко је да се говори о ономе што може бити, али ми се чини да ни ја тебе никад, и да бих хтео, заборавит’ не могу! Ево сам се тако привикнуо теби, да ме збиља жалост осваја кад помислим, да ће кроз који дан доћи и дан, у који ми се од тебе растати ваља. Бога ми, да си ми по сто пута род, не би ми милије било што сам поред тебе, нити ће ми теже бити да се с тобом растајем. А већ није нам друго! Нека је хвала Богу који нас, ето, пред твој двор срећно доведе!“\n— \"О, још немој о растанку ни да помињеш! Него опет, и ако ће проћи времена доста, док ти сакупимо драговољце, опет ће једном дан растанка доћи!.. А кад тај дан дође, онда, тамо у оном двору, грофица од Нађ-Бање може само да ти руку стегне и речима срећу зажели. Али то није ни десети део, о, није ни стотинити део од онога  што Маргита осећа. Рајко... мој витеже од Расине Рајко.... дај да се Маргита с тобом овде опрости! Дај да се... као брат и сестра... пољубимо!“\nОна се хитро диже, повуче га руком у вис, загрли га. Рајко скиде шубару; гологлав, сав уздрхтан од трепета, као да је пред страшном једном светињом, пригну главу и... пољуби је у уста. Она га не пушташе из свога загрљаја, него одмаче мало своју главу од лица његова; гледаше му право у очи, за неколико тренутака, неисказаном нежношћу, па га онда пољуби у уста по други пут, промуцав тихо: „збогом!.... хвала ти!“ Одмаче опет главу своју од лица његова, гледаше му опет право у очи, погледима у којима милина, чежња и туга усисаваху у себе погледе његове, и онда полагано наслони свој успламтели образ уз образ његов, за једно тренуће, склопи очи, и пусти да њене топле усне нађу његове усне и по трећи пут, пољуби их једним дугим, дугим пољупцем, као да јој тешко беше да одвоји уста своја од његових. Дрхтала је од милине. Кад отвори трепавице, очи јој беху пуне суза.\n„Ех!“ рече са дубоким уздахом, кад се трже из заноса, „ово се Маргита с Рајком опростила!.. \nА сад, витеже Рајко, помози грофици од Нађ-Бање да у свој двор уђе!“\nУзеше се за руке и пођоше низ ужу ка колима. Рајко ћуташе. Од силног узбуђења не могаше речи да проговори. Али корачајући поред Маргите и држећи је за руку не скидаше својих погледа с лица њена.\n„Што си тако заћутао?\" питаше га Маргита седајући на сено у кола.\n— „Не знам ти ни сам казати! Велика једна милина растопила ми је срце у чудновату неку тугу, какву никада до сада у животу не осетих. Не знам ни да л’ је то управ туга, или нека жудња и чежња. Гледам тебе, а мисли ми се отимљу на доброга старца на Вујну. Јес’, слутња ме осваја, као да је смрт близу њега или близу нас! — Не, не ; немој да ти срце зебе у часу кад ето ћемо у твој двор! “ \nИ Маргита се осећаше не само узбуђена, него и растужена и пуна неке чудне слутње. „Ко зна,“ рече, „можда је мој старац од туге за мном и умр’о?! Волео ме је !“ \nУиђоше у село. Коњи касаху ржући, а кола звекетаху и зврктаху свима лотрама, као да ће сваког часа да се разглаве у све саставке своје. Разбудише се и такнуше срдито гуске и патке, што, дуж брлога испред кућа, беху задремале; излетеше пси из авлија и кидисаше на кола и коње што тако лупњавом будише мир успаваног села. \nМаргити се поче да стеже лед око срца, кад опази да нигде у селу нема свеће или ватре у кући, ни жива човека на улици. Тек на самом излазу из главне, и управо једине, улице сеоске у алеју од јабланова, опазише једног сељака који, у некакве дубоке мисли занесен, корачаше лаганим и опет несигурним кораком к селу. Маргита устави кола и викну сељака.\n„Молим те, брацо, је ли жив гроф од Нађ-Бање ? !“\n— „ Је ли жив? Како да није жив!“ па се сељак гласно насмеје и испод трепавица погледаше поносито у своје дугачке и танко усукане брке.\n„А је ли овде у двору?“\n— „Је ли овде у двору? — Како да није у двору!“ одговори сељак, па се опет насмеја.\n„А што вам је вечерас све село пусто?!“ \n— „Како пусто? Зар код толиких паса пусто? Кад би и пси знали да пију, онда би и они за госама својим у двор, и онда, онда би могла да кажеш село пусто! Него журите се, журите се, док не попију све!“ говораше сељак и посрташе мало на лево па на десно. Очевидно беше му тешко да се на ногама држи.\n„Има некакво весеље у двору?“ питаше Маргита живо и под притиском неке зле слутње.\n— „Весеље? Те какво весеље! Хоће да траје до зоре! Просидба, веридба, свадба, женидба, удадба, шта је управо не знам; али да је весеље, весеље је!“ И онда сељак, све подскакујући, оде у село да нађе, ако може, своју кућу.\n„Рекао бих да се од двора чује свирање, певање и усклицавање, баш као да су сватови, а ено виде се и осветљени прозори од једне велике куће!“ рече Рајко.\n„Терај право у двор!“ викну Маргита кочијашу.\nОко дворишта од двора повлачио се један јарак, који је био пун воде. О ону страну јарка ишао је повисок бедем, утврђен јаким палисадима. Улазило се у двориште преко једног дрвеног моста, који се на ланцима могао привући у вис уз  зидине од капије. Двориште је било широко и пространо. Сад је све било запремљено гомилама и младих и старих сељака и сељанака, од којих једни играху уз циганска ћеманета, други загрљени у гомилице певаху, а већина их је седела уз дрвене столове око остатака од печених јагањаца и око још пуних боца.\nКад се на капију уђе одмах с лева била је сниска једна кућица, у којој је становао надзорник добара грофових са својом породицом. Пред том кућом кочијаш заустави своје коње.\nЈедан велики црни рундов скочи на коње, па на кочијаша и некако срдито и зловољно лајаше крупним и промуклим гласом, као да је и сам већ неколико ноћи пио и певао те промукао.\n„Кондор, Кондор, Кондор!\" Зар да лајеш на своју госпођу? “ викаше Маргита, па сишав с кола приђе право к рундову, који, кад чу њен глас, стаде као да се скаменио, подиже главу своју право к њеном лицу, њушкаше живо као да усише мирис од овог живог цвета, и онда, радосно лајући, узе подскакивати око ње. Лизаше јој час руке, час обућу, па онда као слеп потрча, што брже може, у гомиле света по дворишту, лајући као да се помамио; па онда још брже натраг к  њој, око ње, уз њу, па онда јурну к степеници, која је из дворишта у главно здање водила, као да хоће да јави своме господару радосну вест, али се на средини степенице опет предомисли, те се у бесном трку врати к Маргити. Ова га обема рунама дохвати за кудрави врат, па га онда тапкаше по глави и тепаше му: „моје верно псето, мој верни стари Кондоре! ти си први да познаш твоју госпођу!“\nУ том изашла беше на врата од оне кућице једна жена у годинама, али још пуно крепка.\n— „Ружо!“ рече јој Маргита, паде јој око врата и пољуби је у образ; Ружо, моја драга и добра Ружо!“\n„ Али ко сте ви у тој чудној ношњи! “ питаше старица, па се изви из Маргитина загрљаја, и узе да је очима мери.\n— „Зар да ме Кондор позна, а ти да ме не познаш ? О, Ружо слатка, зар не познајеш грофицу Маргиту?“\n„Исусе, Маријо и Јосифе!“ врисну старица, па се пљесну рукама; је ли ово сан, ил’ је јава? Анчи, Марушо, децо, овамо те! Овамо !... Али шта ће ми они?!... Јест’, слатка, мила и добра моја госпођо! Јест’, то сте ви!.. О Боже, о Боже! \nСам си је ти довео да име свога мужа од бруке спасе!“ И онда старица узе да јој љуби обе руке и заплака се љубећи их.\n„Ходите, ходите, слатка моја госпођо, унутра у моју собу! Ви и не знате шта се овде збива! Ходите унутра док ја пошљем децу да зовну Мартина!“ И старица је просто увуче унутра у кућу.\nМаргита рече Рајку да пође с њоме, а кочијаша упути да иде у штале.\nУ соби Ружа узе свећу па загледа добро у лице Маргитино. Маргита се тихо насмехну па рече: „Кондору није требала свећа да ме позна! “\n„Јесте, ви сте и нико други! Ваше јединствене очи, ваш сладак глас! Та прво сам вас по гласу и познала! Слатка, слатка моја госпођо !“\nПа онда Ружа остави свећу на сто, а сама паде на колена пред Маргитом; узе јој опет љубити руке по стотину пута, љубљаше јој колена и скуте, и плакаше горко.\n„Еј, колико смо суза ми за вама пролили ! А колико смо вас оплакивали тек ових последњих дана! Еј, јадна, јадна моја госпођо, како је мало среће Бог вама дао, баш вама, који сте  према сваком тако пуни доброте и милости! Тек, шта ја говорим?! Нека му је по хиљаду пута слава, што вас је из чељусти оних поганих Сарацена избавио ! А ваља да ће дати да се сад и ова гадна комедија овде на добро сврши!“\n„Али, драга моја Ружо, о чему ти то говориш?“ питаше је Маргита. „Где је гроф? Страх ме да га мој изненадни појав не потресе тако, да му здрављу нахуди. С тога сам и хтела прво да видим тебе и твога Мартина, па да га мало спремите!“\n— „Ох, слатка моја госпођо! Ви не знате какво је врзино коло овде! Ох, како да вам кажем?! Па стари се гроф жени!“\nКао да је гром поред ње ударио. Маргита скочи са клупе на којој је седела, и притисну обе руке на своје слепе очи.\n„Шта кажеш?!.... Стари се гроф жени?!“ викну она гњевно и сва пренеражена, па онда паде натраг на ону клупу.\n— „Узмите мало воде, слатка госпођо! Приберите се; Бог је добар, па ће вам помоћи да учините крај свему овом покору!“ говораше Ружа, па јој, у једној саћи од калаја, додаде воду. \n„Према мени Бог никада није био добар. Он мене гони од како ме је из наручја матере моје отргао. Али, молим те, Ружо, казуј ми одмах све шта је и како је?!“ говораше Маргита са нешто мало више мирноће.\n„Ево да чујете!\" узе Ружа да прича. \n„Знате ону проклету Циганку Манду, које је син био негда свирач у Борчије, па се после потурчио што га на вашој свадби избише? Е, стари наш господар прве године, кад вас Турци одведоше, није знао шта ће од жалости за вама. Слао је људе у Цариград, потрошио грдне паре, па ништа. Мислили смо свиснуће. Од муке звао је и Манду да му гледа у пасуљ, хоће ли вас наћи. Она му куја једна причаше, како је њему све узалуд што ради, како се ви њему не би хтели више вратити, па да вас он са свима маџарским витезовима на коленима моли да се вратите; да сте ви тамо где сте у великој срећи и великој сјајности; да управо Турци и нису вас заробили, него сте се ви договорили с неким младим и лепим везиром, да вас тобож силом одведе, а сад  сте код њега у двору на мору, где кад се сетите њега, старца, ви се грохотом насмејете. Па онда му је казала да све то ништа не мари, јер њему стоји у судбини тек сад срећан да буде, јер ће се убрзо оженити младом и лепом девојком, истина од простог рода, али која ће му родити два сина, који ће његово име са славом по свету да пронесу. Колико год ју је пута призивао, свагда му је то исто казивала. Па онда му је слала и друге Циганке, да му гледају у воду, или и у длан, и свака му је то исто готово од речи до речи лагала. Кад су му тако већ мало памет померили, Манда му световаше да отиде у Арад к некој старој Влахињи врачари, која може да учини да види своју суђеницу. Гроф се одвезао у Арад с Мартином, коме је све причао како је било. Отишао је седој Влахињи у млади петак, кад се смркло. Баба је наложила велику ватру на огњишту у кухињи. Кад је стигла поноћ, баба расплете своје седе косе, скине се са свим гола и узме чарати у ватру и кувати неку воду у једном тигању. Кад је вода прокључала, онда баба заиште од грофа његову златну бурму, коју је од венчања с вама носио; баци је у ону кључалу воду, те се растопи, као да је од жутог воска, а  не од злата. Па онда, слатка моја госпођо, помеша ту воду с некаквим вином, напуни један воловски рог и даде грофу да из њега три пута сркне. Иза тога баба баци нешто у ватру, што је пукло као гром, сва се кућа затресла, а кухиња се димом напунила. Баба онда узме грофа за руку, одведе га пред неки као долап у зиду од кухиње, који кад отвори рекне му: „гледај сад и добро утуви своју суђеницу да не погрешиш?\" Кроз долап се видела једна сиротињска соба, али добро осветљена. На једној сниској постељи, а на црвеној поњави, лежала је лепа једна и врло млада девојка, готово са свим нага. „Гледај добро, гледај; не заборави онај младеж што јој као звездица на левом колену стоји!“ викаше баба. И гроф доиста виде тај младеж. Од те ноћи је стари господин постао други човек. Узео је да пије много више но пре, постао је љут и прек. Један пут на некаквом весељу угледа једну Циганчицу. Стадоше му очи на њој. Окрете се Мартину, који је био с њиме, па рече: „ето је она моја суђеница! Иди види чија је!“ „Па то је Мандина најмлађа кћи Сокица!“ прихвати мој Мартин. Одмах дај Манду овамо. „Има ли твоја Сокица младеж на левом колену?“ питаше је  гроф. \"Има!“ рече Манда. — „Па што ти то дете кријеш од мене?!“ „За то што јој је осамнаеста година, а знам шта јој пише у судбини, па је кријем и отимам од тебе!“ А она кучка зна да га је омађијала и да је он сиромах у њеној мрежи. Није дуго потрајало док ето Манде и њене Сокице у двор. Стари господин сазва нас све у велику дворану па нам рече: „ово су вам од данас госпође. Слушајте њихове заповести. Коме није право, марш са моје земље!“ То је било одмах после Васкрса. Послаше тобож некога у Цариград да донесе написмено, како сте се ви потурчили, а неког другог светом оцу у Рим, да донесе благослов за венчавање. Тек је пре десетак дана стигао овамо и један и други, па предали та писмена патеру Амброзијусу. Каже мени мој Мартин: „лажу, лажу; нису се они макли из Сегедина; него су се онај црни патер и она црна кучка договорили, да поделе благо нашег јадног старог господина!“ Ето тако вам је! Од ово три дана весеље је, а сутра ће зором у Сегедин да се тамо венчају. О, слатка моја госпођо, сам вас је Бог довео да у последњем часу спасете и господина свога и кућу своју! “\nМаргита се, сва бледа пребледа, само љуљала то на десно то на лево, док је Ружа причала. А кад ова доврши, онда она наслони чело на дрвени сто па бризну плакати.\n„Ама шта је све ово, госпођо?! Овај се свет врти око нене. Ништа ти га не разумем. Што ти је те јецаш? Казуј за Бога шта ти је?!“ проговори Рајко пун бриге и забуне.\n„Еј, мој Рајко! што не остах с тобом у Шумадији!“ проговараше Маргита грцајући. „Не знам како да ти кажем! Стид ме је од тебе, да оваку бруку у мом двору видиш! “\n— „Ма шта да је не може бити твоја брука и срамота! Казуј, молим те, шта је?“\n„Ето, шта је!“ прихвати Маргита горко; „мој стари гроф, ког сам толико пута хвалила како је добар и како ме воли, хоће сутра да се венча, и то с киме него с једном Циганчицом!“\n— „Пих!“ узвикну Рајко и још нешто промрмља. „Али што да плачеш? Кад те твој господин види, он ће вратити невесту, па да је мила шћерца од Божуна бана, а некмо ли једна Циганчица! Хајдмо одмах к њему ! Нема места данас сузи од жалости, него само сузи од радости!\"\n„Право велиш, Рајко; хајдмо право к њему у двор! “\nУ који час то Маргита рече и устаде, један крепак човек са проседом брадом и косом, одевен у угарско руво од загасите чохе, уђе у собу. За њим се ушуња у собу и онај црни рундов и понизно приђе к Маргити, облизујући се и машући кудравим својим репом.\n„Мартине, познајеш ли ко је ово ?!“ питаше Ружа.\nМартин гледаше за неколико тренутака у Маргиту, па онда подиже руке у вис, склопи их живим једним пљеском и рече: „о, хвала теби, наш велики Боже! Госпођо, предобра и премила наша госпођо грофице! Дајте милостиву руку слузи вашем. О, кад доживех да вас опет својим очима видим! “\nИ онда јој приђе, и обасу јој руке пољупцима и окваси понеком сузом.\n„Мартине,“ говораше му Маргита озбиљно и свечано; „био си нам свагда веран слуга. Тако ти свега што ти је мило, буди ми у овоме часу веран пријатељ! Пођи пред нама, одведи нас у дворану где је гроф, отвори врата и викни да сви чују: „ево је грофица Маргита од Нађ-Бање!“ \n— Не! премилостива госпођо грофице, не ни пошто! Они су сад сви трештени пијани. Пијан је чак и патер Амброзијус, а већ знате нашем господину никад није много требало! Ко није пијан, то је она црна змија Манда и њена кћи. А Манда је готова на свако зло. Начиниће гунгулу и убиће вас онде пред ногама господаревим! “\n„Па шта да чиним ?!“\n— Да чекате док се истрезне!“\n„Кад ће то бити?! Они могу да остану да пију до зоре, а зором, рече ми Ружа, кренуће се у Сегедин на венчање!“\n— „То је истина! “ рече Мартин очајавајући.\n„Нема друго, него одмах сад ја идем да растурим лажне пријатеље. Ако ме ко нападне, имаће ко и да ме брани. Ако не би ти хтео, Мартине, ево ко ће!“ рече Маргита, показав руком на Рајка.\n— „Та како вас не бих бранио! Бранићу вас па да погинем. Волим пред ногама моје племените и добре госпође погинути, него поред оних циганских врачара господовати! Ружо, дај ми мој ловачки нож! “\nИ Мартин припаса испод атиле ловачки нож. Замоли Маргиту да каже Рајку да остави онде  у куту од собе своју дугу пушку, јер ће му у случају невоље довољно бити оружје што га за пасом има.\n„Хајдете сад у име Божје за мном, и нека нам је сам Бог у помоћи!“ рече стари Мартин, па пође напред.\nПрођоше кроз гомиле веселих и више или мање пијаних сељака. Успеше се уз камените степенице. Уђоше у пространу једну и добро осветљену дворану, које зидови беху искићени роговима од јелена и главама од медведа и курјакова, све то споменима на лов, по гудурама великог једног добра што га гроф имађаше у Сибињској. Беше ту пуно слугу, који насипаху празне боце и кондире вином, да буду готови да се носе у велику дворану. А из те дворане, кроз мало ошкринута двокрилна врата, долажаше кроз дивљи некакав чардаш, што га Цигани свираху, врева од живог разговора и звека од пехара, чаша и судова на столу.\nКад њих троје дођоше већ до самих двокрилних врата, Мартин их руком устави, па онда шапну  Маргити: „да причекамо док Цигани сврше овај чардаш, а сад су већ при крају!“\nМаргита метну своју десну руку на лево раме Рајково, па ту наслони своју главу. „Пусти ме,“ рече му шапутом; „да се на тебе наслоним.... Хоћу да паднем, тако ми срце куца а колена клецају! Ох, мој Рајко, што не остасмо код онога доброг старца! Ох, куда ли нас двоје сад идемо?!“\n„Притврди своје срце, госпођо! Знам ја како ти можеш храбра да будеш! Даће Бог, све ће добро бити!“ рече Рајко храбрећи је. Али му и самом срце бурно куцаше.\nПоследњим једним живим ускликом и шкрипутом жица стаде чардаш као да је сабљом пресечен. Осу се лупање песницама о сто и усклицавање гостију. Па онда неко повика да се утишају, те да се чује здравица, коју ће пречасњејши патер Амброзијус из великог хришћанског милосрђа да напије садашњој Румели Беглер-беговици некадашњој грофици Маргити од Нађ-Бање.\n„Силенција! Силенција!“ викаше гост госту те се начини читав урнебес од силенције. Али кад последња силенција угуши претпоследњу, кад у томе брзоруки момци напунише све пехаре редом, онда један старачки а промукли глас озго  са зачеља закреча несигурно: „наш будући кардинал од винове лозе има реч!“\nУстаде патер Амброзијус у мртвој тишини и тек се накашља, а двокрилна се врата расклопише силним једним ударом, Мартин, са поносито уздигнутом главом, крочи у дворану и гласно и чисто усклицавајући викну:\n„Њено високоблагородије, премилостива госпођа, грофица Маргита од Нађ-Бање!“\nИ онда се склони на лево и дубоко поклони пред Маргитом, која у њеном турском руву ступи мирно а поносито у дворану праћена Рајком, који у левој руци ношаше своју шубарицу, а десну спустио беше на велики нож за пасом.\nУ великој дворани зидови беху покривени сликама грофова од Нађ-Бање кроз последња два века. Озго са таванице спуштао се многокраки позлаћени светњак, у коме је горело ваља да четрдесет воштаница. У једном куту дворане једна гомилица Цигана удешаваше тихо ћеманета. За дугачким и широким столом, који се чисто угибао под сваковрсним јестивом и пићем, седело је бар двадесет и четири госта. Ваздух беше топал, загушљив од дима воштаних свећа, испуњен паром од пецива и пића. \nГоре у самом зачељу седео је у високој наслоњачи стари гроф, седе браде и седе косе, округла, мрка и зажарена лица, одевен у богато маџарско руво, са широким златним пасом, о коме је висио један кратак шпански штилет, са дршком позлаћеном и драгим камењем искићеном. Поред њега десно седела је, у онако исто високој и богато искићеној наслоњачи, млада једна девојка, загасите боје у лицу и црних очију, — црних и светлих, али без душевне топлоте, као да нису два девојачка ока, него само две црне маслинке. Није имала венац на глави, али је била обучена у белу свилу, а на повисоком и танком врату носила је низове од бисера и драгог камења, што својим севањем само још више изношаше на видик топлоту њеног лица. Лево од старога грофа седела је у трећој наслоњачи жена већ у годинама, црне масти, одсудно циганскога типа, обучена у хаљину од љубичасте кадифе, са пуно тешких златних ланаца о врату и по грудима.\nКад оне речи Мартинове пројечаше, патер Амброзијус испусти из руку један велики воловски рог, сребром окован а пун вина, који беше дохватио да напије здравицу. Вино се просу по   столу, а патеру клецнуше ноге, те паде доле у столицу.\n„Грофица Маргита од Нађ-Бање!“ промуца стари гроф, и она му се дворана поче да окреће. „Шта то рече Мартин?!“ питаше он час младу Циганчицу десно, а час матору Циганку лево.\n„Та зар не провидите лукаву игру старог лакрдијаша Мартина? Шта сте се следили и укопали? Та ово је маскарада!“ викаше оздо иза стола један од млађе господе, који се још не бејаше са свим загњурио у вино.\n„А, тако ли је? Лакрдија, маскарада!“ јечаше промуклим гласом стари гроф. „Молим, молим Румели-Беглер-беговицу нека седне поред барона Отмара — гле, мало не рекох Османа! Ха, ха, ха! Барон Осман је удовац, могли би се још ноћас погодити, па нека је сутра два венчања! А, шта велите?!“\nГракнуше пијани гости у смех и у кликтање и у пљескање.\n„Мартин ће скупо да плати ову луду шалу! “ промрмља Циганка у љубичастој кадифи и подиже према Мартину стегнуту песницу.\n„Овде, господо,\" зачу се јасан, а сада и пун свечаности, глас Маргитин; „овде, господо, има   само једно место, које грофица Маргита може да заузме, јер јој с правом припада, а то је: место поред свога мужа!“\nПраћена Рајком, као сенком својом, она корачаше господствено право к зачељу. Сви је гости сад гледаху запрепашћени, неки с отвореним устима, али на која не могаше ни једна реч да изађе. За неколико тренутака владаше мртва тишина.\nМаргита дође до младе Циганчице. Погледа је оним широким и меким погледима својим, у којима не бејаше у том часу гњева, него само сажаљења.\n„Дижи се са тога места, дете моје!“ рече јој благо. И Циганчица се без речи, освојена и оним погледима и оном благошћу, диже и отиде иза наслоњаче своје матере.\n„А ти, гадна црна мађијанко, дижи се са те столице, па овога часа напоље из овога двора у чергу, да не нађеш пут у тамницу!“ И сад из очију Маргитиних сипаше ватра гњева, и она махну руком величанствено, показујући Циганки пут к вратима.\n„0, о, о, грофе,“ јекну Циганка сва дрхћући од гњева; „ако ваше слуге имају слободу   и такве лакрдије да збијају, хвала вам лепо на господству! Тако што у Цигана нема! А ти безобразна комедијашице, напоље одавде!“\nДиже се једна граја, којој се прави значај не могаше да ухвати. Тек сви гости узеше викати: „е, е, е, то је много! Доста лакрдије!“ „И ја велим: доста лакрдије!\" рече Маргита мирно. „Избављена из турског ропства, витештвом овога младога Србина кога овде видите, похитала сам своме мужу и своме завичају. Аладаре, зар ме доиста не познајеш?.... Твој слуга и твоје псето познали су ме одмах!... Господо, зар нико од вас не може да ме позна? Силађи Јаноше, зар сам толико остарела да ме не познајете? Бароне Отмаре, зар ме ни ви не познајете?!“ \n„Устајте господо!\" викну барон Отмар, па скочи на ноге; „устајте, господо, ово је доиста глас грофице Маргите!“\n„Шут, шут, шшш!“ заћуткиваше патер Амброзијус барона.\n„Хе, драга моја, како ћу ја да те познам, кад те не познаје онај који те је грлио?! Ха, ха, ха! О хо, хо, хо!“ церекаше се пијани Силађије.  \n„Ељен Силађи!“ викну промукло стари гроф и удари песницом о сто. Гости прихватише усклик и удараше песницама о сто, као да су се помамили. Отмар тресну своју столицу на под и изађе из дворане, кршећи кроз зубе маџарске псовке.\nСтари гроф махаше рукама, дајући знак гостима да се утишају, па се онда диже. Циганка му нешто шапуташе на ухо, али је он нестрпљиво одгурну и рече: „торњај се од мене, црна сотоно, не знам те шта мумлаш!“ па се онда окрете гостима и поче што јасније могаше:\n„Сви знамо како је грофица Маргита као неблагодарна куја, незадовољна са старим мужем одбегла за младим... хеј, патеру, како се зваше онај ?!... Мандо, како се зваше онај?!... Јест Румели-Бенглер-бег. А да није то тамо Бенглер-бег?!“ рече пијани старац, па се окрете према Рајку и гледаше га за неколико тренутака.\n„Могао би бити!“ настави даље; „млађи је од мене; биће да је и лепши од мене!... Хеј ти, гарава моја голубице, где си? Дед’ овамо, право и само право! ко је лепши, ја или онај тамо Бенглер-бег?... Ја! тако, то је право, тако се ваља!“  \nДиже се опет граја од усклицавања у здравље паметне Циганчице. Кад и то прође, стари гроф настави:\n„Сад ево једне прилике, пала овде међу нас као с неба...“\n— „Није с неба!“ прекиде га Манда љутито; пала међу нас из ноћи као из црног пакла!“\n„Молим!“ викну старац строго; „сваки по реду !... Рекох ево ње. Туркиња, Чивутка, Рацкиња, ко ће је знати! Видим има очи, има стас. Каже ја сам грофица Маргита! Е, лепо; грофица Маргита има на левој страни... како да кажем... баш онде где јој срце куца, један плав младеж. Молимо... Молимо... покажите ви шта имате тамо где вам срце куца!“\nСад се тек диже урнебес од гласног смеха, од дивље вике: „ељен гроф Аладар! Дај чардаш!“ И Цигани почеше да удешавају жице.\nУ томе Манда, која дотле узалуд гураше Сокицу да иде да опет заузме десну наслоњачу, устаде, узе своју кћер љутито за руку и одвуче је и посади на њено прво место.\nМаргити, која се била за неколико тренутака чисто скаменила, гледајући ово друштво, сад кад виде шта Манда на њене очи учини    прекипе. Она дохвати девојку за обе руке, па је просто као неко маче баци иза себе на под до зида.\nВрисну Сокица. Манда скочи, узе чупати своје косе, па, с пеном на устима, цикну грозу:\n„Ако си човек, брани своју невесту!\"\nГроф тресну своју наслоњачу о под, па је превали, и онда — удари песницом Маргиту у лево плеће, и диже руку да је и по други пут удари, али му је у исти мах Рајко дохвати својом левом руком.\n„Стани господине! Зар тако маџарски племић дочекује своју верну жену? Не срамоти свој образ и не греши своје душе?“ рече Рајко, па онда одби старчеву руку на десно.\nГроф се спотаче, посрну преко своје оборене столице, и паде. Диже се страшна вика од гостију и запомагање од Манде Циганке. Али нико од гостију да приђе грофу у помоћ.\nРајко се сам пригну, па га подиже на ноге. Гроф пун гњева крхаше грозну једну теретемку, тресну једном ногом о под, те му мамуза зазвркта, трже онај шпански штилет, па га сјури Рајку под ребра. \nРајко трже пиштољ. Али већ у тренутку, у коме га запе, виде да је грехота убијати пијана човека. Окрену цев горе у таваницу и одапе.\nПуче пуцањ, погасише се скоро све свеће, утекоше Цигани свирачи, утекоше гости, Манда одвуче старца и кћер, и кроз два или три тренутка не остаде у дворници нико други осим Рајка, Маргите и Мартина. \n„Бога ми, госпођо, ја сам ти рањен?“ рече Рајко мирно задевајући празан пиштољ за свој кожни пас.\n— „Еј, мени тужној ! “ врисну Маргита, па се пљесну рукама, а срце јој се следи. „Где си рањен, јадни мој Рајко?!“\n„Па немој се тако препадати! Неће ми ваља да ништа бити. Не бој се!“ говораше Рајко, па се још мало осмехну само да је умири. Али му лице поче нагло да бледи и жути.\n— „Хајдмо одмах у другу собу!“ рече Маргита блеђа и од самог рањенога Рајка, па га узе под руку и поведе. „Мартине, преклињем те, пошљи одмах овог часа твога Мишка на коњу у Сегедин,  нека доведе два најбоља лекара. Нека поведе и за њих оседлане коње, и нека им обећа што год затраже, само да одмах дођу! А ти сам врати се амо и викни Ружу своју!“\n„ Али... молим те... не препадај се! Више ме боли што те видим да си се препала него ова рана. Не бој се!... Неће ни бити ништа!\" говораше Рајко све тишијим и тишијим гласом.\nТек су прешли оно велико придворје и ушли у једну велику собу, у којој је уз зид према прозорима била једна по сниска а велика постеља са меканим свиленим перинама и узглавницима, кадифеним покривачима и завесама, које се са таванице из једне позлаћене грофовске круне спуштаху — а Рајко са тихим уздахом рече: „баш да ми је да седнем... ноге ми клецају!“\n„Ево лези на ову постељу!“ рече му Маргита. — „А, то не, много је господска!... Куд ћу ја тамо... Него ево овде на овај миндерлук испод прозора!... Куд ћу ја тамо... оно је,“ па се Рајко опет насмехну, само да Маргиту охрабри, „оно је тамо ваља да постеља... младе невесте!“\n„То је моја постеља... слободно лези... знаш да си ми као брат, а овако рањен и више си ми!“ говораше Маргита нежно. \n— „Твоја постеља?“ муцаше Рајко, и онда се загледа за неколико тренутака у кадифене завесе од постеље. „Доста је што могу да је одавде погледам... Знаш како ми је?... као да си ме увела у неку цркву! “\nВрати се Мартин носећи велику чинију воде и оцта од руже. Дође и Ружа с убрусима, превојима и пуно некаквих меких тканина.\n„Не брините се, госпођо,“ рече јој Мартин; „Мишко већ јури путем у Сегедин. Ја ћу сад да отпашем младога витеза и да му превијем рану.“\nМаргита и Ружа изађоше у предворје.\n„Боље је ходите амо на степенице да дахнете чистим ваздухом. Тако сте бледи и тако дрхћете!“ рече Ружа Маргити, која ћуташе па се само стресаше, као да је у грозници, и ломљаше грчевито своје прсте. Даде се као неко дете извести на степенице.\nДвориште беше празно. Изгледаше као неко пусто разбојиште. Оборени столови, поразбијани крчази, разбацане клупе; овде и онде понеки сељачки шешир и по гдекоја женска марама. Из села и у даљини чуо се топот од коња и звркат од многих кола. \n„Гледајте само, слатка и милостива госпођо,“ узе Ружа да говори; „гледајте само како се сви очистише!.. Као да је вихор ветар духнуо па их као плеву и прашину однео!... Знате како је то чудно било. Ја стојим на вратима од наше куће, па ослушкујем шта ће бити у великој дворници. Тек пуче пушка, а господа да се поломе низ степенице. „Дај кола, коње, дај коње! Кола, кола овамо! Прежи коње!“ викаху, па сви јуриш к шталама. А сељаци се усплахирише и запиташе: „ама шта је то ? Шта се то десило ?!“ Тек неко од господе рече: „дух се јавио, вампир, авет!“ Јао да сте само видели! Дрекнуше сељаци: „беште, ето вампира, ето авети!“ па онда све један преко другог! О, сачувај ме Боже, остарела сам а овакво чудо до ноћас не видех ни у сну!“ Маргита је по свој прилици није ни слушала. Она гледаше на небо у неколике ситне и бледе звезде и ломљаше грчевито своје прсте. Па онда гласом пуним очајања рече:\n„О Ружо слатка, шта ћу ја ако он умре!“ — „Неће ваља да умрети!“ прихвати Ружа. Даће Бог да рана није опасна. Доћи ће лекари, а на великом су гласу. Неће ваља да тако млад и тако красан и тако због ничега умрети!\" \n„Ах, ти не знаш, колико је то једно чисто сунце од човека!... Него како је твој Мартин спор!... Тек опет хвала му; шта бих сад без њега радила!... Иди види, можемо ли се у собу вратити!\"\nРужа оде до врата од оне спаваће собе, ошкрину их, завири и онда махну руком Маргити да дође.\n\"Метнуо сам му хладне крпе на рану и привезао је!“ говораше Мартин шапутом. \"Него, ето видите, обнесвеснуо је! Бојим се рана је на злом месту ! “\n— „Еј, мој Рајко, зар ово да ти је награда за твоју витешку службу?!\" говораше Маргита грцајући без суза. Седе поред њега, па се тужна загледа у његово бледо лице и склопљене очи. Узе умакати своје прсте у сирће од руже, па му онда њима полагано и нежно превлачаше чело и трепавице.\n„О Мартине, зар нема нико у селу ко је вичан ранама ? Има ли какав стар човек или каква баба видарица?!“ питаше Маргита све шапутом, као да Рајка не разбуди.\n— „Па нема, госпођо; све је то просто! Него опет, послаћу момке нека трче од куће до  куће, нек разбуде ко год спава, нек растрезне ко је још пијан, нека распитају и доведу амо свакога, ко ма и уображава да нешто зна!“\nКад Мартин отиде Маргита још за неко време својим, од ружиног оцта мирисним, прстима, миловаше чело, очи и образе Рајкове, па онда ће шапатом да запита:\n\"Ружо, верујеш ли ти у Бога?!... Верујеш ли да он може да помогне само кад хоће, и верујеш ли да он хоће да чује молитве?!“\n— „Јаох мени, моја слатка и милостива госпођо, како то питате?!... Та како да не верујем! Та он једини и може да помогне кад нико други не може! Ко је подигао моју Марушу из великих богиња? Сви лекари и све видарице рекоше: нема ништа од ње! Ја му се молих да је придигне, па ма и богињаву и слепу, само нека ми дете живи! И он чу моју молитву и подиже је! А Маруша му се једнако и на глас молила: боље да је и закопа, него да јој остави лице богињаво. Па и њу је чуо. Ето у моје Маруше лице глатко као лист од божурова цвета!“\n„Иди, слатка моја, иди клекни и моли му се нек не да смрти младог овог витеза!“ шапатом  је преклињаше Маргита, те Ружа одмах отиде у један кут од собе, спусти се на колена и узе се молити Богу за Рајка.\nДок се Ружа на коленима, Богу молила, Маргита немирно, а с прекрштеним рукама, корачаше по соби. Беше се пустила у неке дубоке мисли. У души јој је беснила тешка једна борба: борба срдње на Бога и брига за Рајком, борба веровања са неверовањем. Узе мрдати главом, као да сама себи каже: „не, не, то нећу! то не могу!\" Неверовање је било јаче од веровања; горчина је била јача од љубави.\nПа онда стаде поред Рајка, који нешто теже и спорије дисаше. Гледаше га неизмерном нежношћу. Узе опет да му чело и очне поклопце превлачи мирисним прстима својим. Очи јој се напунише сузама. Узе кршити руке своје, па их онда склопи, подиже увис, држаше их тако склопљене као да се Богу моли, па онда се спусти на колена поред ниске софе, на којој Рајко лежаше, и поче да говори:\n„Ево ти опет подигох руке, и очи, и срце, ево падох преда те на колена. Била сам у бунту   противу тебе. Веровала сам да си силан, изгубила сам била веру да си милостив. Знала сам само за немилост твоју. Љубила сам те, а ти си ме гонио. Осмех моје невиности удавио си у потоку горких суза мојих. Ранио си ме првом стрелом, кад си ми младој младу и нежну матер отргао, а мене хладној туђинској нези предао. Ранио си ме другом стрелом, кад си мој први девојачки занос, чист пламен невине једне љубави, погасио буром мојих уздаха и даждом мојих суза. И опет нисам роптала. Још сам се теби исповедала, теби молила, у тебе уздала и тебе љубила. Предао си младост моју старцу једном. Нисам ни на то роптала. И ако нисам могла у старцу да нађем одговора чежњи својој, знала сам шта ми је дужност. И онда си пустио да ме аждаја агарјанска у своју чељуст дохвати. Ох, чинило ми се да се мојим молитвама, мојим сузама, мојим уздасима, симпатички одазивље и само оно стење и камење у порушеноме двору српскога цара; али се ти њима ниси одазвао. Твој одговор на моје молитве биле су све нове и све страшније и грозније муке. Дошао је најпосле дан, у који је моје слабо и очајно срце рекло: па тебе или никако и нема, или ако те има, ти немаш ни милости ни  сажаљења! И онда сам се заверила да к теби више никад не подигнем очи, да пред тобом никад више не приклоним колено своје, и да се никада више срце моје не занесе молитвом к престолу твоме. Али се ево сломио бунт мој; сломио се понос мој; немилостивношћу својом водиш ме да тражим опет милост твоју! Ево ме клечим пред тобом, ево ме дижем очи к теби; кроз сузе моје срце те моје тражи. Чуј један пут у моме злосрећном животу глас моје молитве ! О, не дај Рајка смрти! Отми га, спаси га, подигни га ! Учини ми само ту једну једину милост, па да те благосиљам за све грозне своје патње, за све страшне немилости твоје ! Ево ти се заветујем: седам година живећу о хлебу и води, ићи ћу босонога од села до села, да свету проповедам: како је страшна твоја немилост и опет како је велика твоја милост ! О, само не дај ми Рајка смрти ! Узми од мене све друго што хоћеш, врати ме на нове муке, умори ме лаганом смрћу, само одржи њега и подигни га, и сачувај га онима, који су њему мили. Ако нећеш да се смилујеш ни данас мојим сузама, смилуј се његовој младости и чистоти срца његова, и смилуј се ономе добром старцу тамо у планинама !\" \nИ онда јој поток суза речи угуши.\nРајко дође к себи. Отвори очи и гледаше у таваницу. Окрете главу и виде како Маргита стоји поред њега, а крупне јој се сузе низ образе ваљају.\n„Госпођо, немој да плачеш!... Нећу ја умрети... А баш и да умрем, па ништа !.... Истина баш не бих волео да ми је гроб овде у бари где нема ни липе ни раста. Еј, славна Шумадијо ! Некако је милије и умрети у теби, а некмо ли живети !... Сећаш ли се, госпођо, како је лепо на Космају ?!.... Збиља, не дај Боже да овде умрем, јави мојима у Расину, и старцу на Вујну... Пошљи паре за ону скелу !...“\nПоћута дуго, па тек рече:\n„Нека ми ватруштина мозак дохвати... Ова ми се соба окреће... Госпођо, где је Маргита ?“ „Ево Маргите поред тебе, Рајко ! Сад ће стићи лекари, па ће те извидати!\" рече му она.\n— „То је добро. Па ћемо онда заједно натраг у планине... Знаш, понећеш и ону заставу..“ и онда опет обнесвесну.\nПосле поноћи Рајко поче да говори много шта у заносу, час разумљиво, час неразумљиво. Срце му брзо куцаше и ватра му беше образе  подузела. Маргита се није од њега одмицала. Нареди те јој Ружа извади из ормана најтање свилене тканине, које је око врата и на својим грудима носила, па их, натопљене хладном водом, полагаше на врело чело Рајково. Али што се зора примицаше, то његов занос бејаше све већи.\nЈедан пут узе да као уз гусле попева:\nЈош једном дође лепо к себи. Гледаше пуно отвореним очима око себе, загледа се подуго у Маргиту, па јој врло тихим гласом рече : „ако се деси... јави старцу на Вујну!... О, моја добра госпођо, колико ти досађујем!... Хвала ти... и опрости ми! “\nМаргита не могаше речи да проговори, него га погледима из сузних очију миловаше нежно.\nПред зору је Рајко почео опет да бунца. Час говори с Краљевићем Марком, час са Сибињанин Јанком, час са Голубаном. Таман је бледа зора почела да свиће, а он рече:\nТо су биле његове последње речи.\nСтигоше мало после лекари из Сегедина и нађоше да је у Рајка срце престало да куца. Кад то рекоше Маргита пред њима и пред свима својим млађима паде на Рајкова прса и плакаше у глас. Да јој је био једини брат од заклетве, или син јединац, не би га могла топлијим сузама облити ни дубљим уздасима окадити.\nКад је силом подигоше, она кроз сузе и још једнако јецајући рече лекарима и свима присутнима:\n„Није ми брат, није ми вереник, није ми љубазник, није ми никакав род, и опет ми је милији но да ми је и љубазник и вереник и најприснији и најмилији род. Нико од вас не зна колико је он невин и племенит био. То је био један истински беспрекорни витез. Ја једина знам шта сам у њему изгубила; а ни ја не знам шта је све његова земља у њему изгубила! “ \nПосле тога првог и бујног излива суза као да је ових у Маргите са свим нестало. Нико је  више не виде да се заплаче. Али је почешће наређивала да је оставе саму поред мртвог Рајка. Са свечаном мирноћом издавала је заповести за његову опрему.\n„Опремићемо га,\" говораше Мартину, \"као да је племић од ове старе господске куће. Ковчег од углађене ораховине нека се постави белом свилом ; тај ћемо положити у ковчег оловни, а овај у ковчег од растовине. На сребрном штиту на овом растовом нека се урежу речи: „Србину, од Расине Рајку, витезу без замерке — Маргита.“ Имате ли гдегод босиљка, Мартине?!\" \n— „Немамо тога овде, госпођо!\"\nПошљи одмах у Сегедин нека се тамо у српскоме крају потражи. Не жали платити!\"\nМало после опет зовну Мартина, па му рече: „Ево ти кеса са пет стотина талира. Најми у Сегедину лађу, која ће Тисом па Дунавом да носи мене и ковчег Рајков у Србију. Па онда иди преким путем у Београд и извади од турске власти допуст, да мирно сахранимо Рајка на Космају, на оном изданку, где има змајев престо. Спреми све што треба и чекај нас на обали више Гроцке.\"\nУзалуд и Мартин и Ружа наваљиваху да одустане од свега тога. „Немојте тако!“ говораше им она; „пустите ме да имам ту једну утеху, да сам испунила последњу жељу Рајкову!\"\nЊих двоје шапутаху једно другом своје бојазни, да не буде грофица помела памећу. Али не имадоше срца да јој се противе ма у чему. После неколико сахата Мартин је већ био отпутовао.\nА Мишко његов донесе из Сегедина у два разбијена стара лонца два пуна и лепа бокора босиљка. „Шта си платио за њих?“ упита га Маргита. „Нисам ништа!“ рече Мишко; „видех их у српскоме шору у једној малој сиротињској кућици. Изађе преда ме једна стара жена. „Пошто да ми продаш један од ова два бокора !“ упитах је. „Синко, ја перем туђе кошуље, па се хлебом храним, али то своје цвеће ни за које паре не дам!“ Ја јој онда испричах што милостивој госпођи треба мало босиљка. А баба се заплака: „ех, рече, кад милостива госпођа грофица хоће да босиљком окити једног сиромашка Србина младог, онда ево овај бокор поклањам ја грофици, а овај други носи, па од њега нека госпођа откине који стручак, па нека га метне на прса младом  покојнику, па нека каже: није ти овде твоја српска мајка, ни твоја српска сеја да те оките, ево ти један стручак од баба Станије, старе и сироте једне Српкиње, и Бог да те прости!\" И даде ми оба бокора, и не хтеде нипошто примити ни поклон у новцу од мене! “ \nУдарише Маргити сузе. Узе љубити оба бокора, као да су не само две мирисне него две живе душе. Па онда пробра из оба бокора два најлепша струка и стави их у десну руку Рајкову. „Ево ти један струк босиљка од твоје Маргите, а ево ти један, који ти незнана наша пријатељица, стара Српкиња Станија, шаље!“ И онда покида сав други босиљак и разастре га око главе Рајкове као венац.\nРужа је гледаше само шта ради и све јој се већа туга и хладнија зебња на срце наваљиваше. „Гледаш ме шта радим, моја добра Ружо?“ рече јој Маргита; „о, кад би ти само знала како је он невин, како добар, како мио и племенит, ти би тек онда мене разумела!\"\nЈош се више Ружа препаде сутра дан. Стигао беше извештај од Мартина, да је најмио лађу и да је у Сегедину све готово. Маргита нареди да с њоме пође Ружа, Мишко и још пет момака. \nПа онда отиде у своје горње собе. Дуго је тамо остала. Ружа, пуна бриге, одлажаше чешће све на прстима к закључаним вратима од собе у којој је, па се опет враћаше кад би је чула да се миче. На послетку Маргита изађе — обучена у белу свилу, с расплетеном и низ плећа спуштеном косом. У руци је носила један диван тек расцветан пупољак беле руже, а на једном прсту од леве руке златну бурму. Кад отвори врата наиђе на Ружу, која врисну и мало што не паде.\n„Не бој се! Ходи само да ми будеш сведок!“ рече јој, па је узе за руку и поведе доле у велику дворницу, где је сад лежало тело Рајково. Замоли све друге да се уклоне и да оставе само њу и Ружу саме поред мртваца.\nКад осташе саме, онда она приђе ка ковчегу. Дуго и дуго гледаше без речи у мирно лице младога човека, који као да беше тек само у неком тихом сну. Па онда узе да му говори:\n„Кад смо оно били у подземној дворници, снивала сам да сам се с тобом венчавала. Нисам ти онда могла то да кажем. Ево ти сада казујем. Нас судбина венчава. Рајко, витеже без замерке, ево се Маргита теби привенчава, да је од сад твоја и овога и онога света. Стављам ти свој венчани  прстен на твоју руку и ево ти дајем ову белу ружу, знак твога чистог срца и знак своје чисте љубави према теби!“\nПа онда му приђе к лицу и пољуби га у чело.\n„Шта то радите за име божје, слатка моја госпођо грофице !\" јецаше сиротица стара Ружа.\n„Нисам више грофица! Нешто сам далеко веће и много више, и нешто што ми је много драже. Ја сам верна љуба од Расине Рајка! — Сад нека дођу људи, нека затворе ковчег и залију онај од олова!“ —\nПосле неколико дана пловила је Дунавом повелика једна шајка. Пред крманошем седела је једна млада жена у црни тешки плашт завијена и црном копреном по лицу покривена, па немо гледала у мртвачки ковчег, који је покривен црном чохом лежао пред њом.\nШајку скрену к српској обали далеко од села, а под неке врбе, где неки људи чекаху. То је био Мартин, који је успео да за велике новце најми неколике сељаке да, ником ништа не казујући, помогну изнети ковчег на најближи вис космајски. Чекали су да падне сутон, па тек да    се крену, да их сељани не би опазили да кроз њиве и поља носе мртваца. По дивној месечини пошли су све корак по корак напред. Кад већ измакоше из сеоских атара, онда се носачи почешће и подуже одмараху. Свитало је кад су стигли на вис на оно место, где су недавно Рајко и Маргита тако лепе снове о лепшој будућности сновали. Онде, у присоју под оном стеном, ископаше гроб за Рајка.\nКад већ гроб би доста дубок, Маргита нареди да српски сељаци пођу у најближе село, где има српски поп, да га доведу да очита молитву и гроб прелије. Па онда рече Ружи, Мартину и свима својим маџарским слугама: сад мени за љубав пођите овуда у околину и наберите пољска цвећа. Хоћу да сваки од вас, који сте моји, баци по једну киту у гроб оваквог витеза.\nРужа и Мартин дадоше једно другом миг да се не одмичу далеко и да се брзо врате. Управо је и не губљаху из очију. Видеше је како клече пред ковчег Рајков и како обе руке пребаци преко њега, као да га хоће да загрли.\nСа једном малом китом ивањскога цвећа и дивљег каранфила и мајкине душице Ружа се прва врати. \n„Слатка госпођо, немојте се толикој тузи предавати! Ево вам цвећа!“ рече нежно и жалостивно стара Ружа и положи своју руку на раме Маргитино, која, онако пребачена преко ковчега Рајкова, не мрдну.\nРужа се сагну да јој подигне главу и онда врисну: „еј, црна жалости наша! Мартине, Мишко, децо, овамо ! “\nНа њену кукњаву дотрче сви као без душе.\nМаргита је лежала мртва. Клечећи поред Рајкова ковчега, загрливши га и пољубивши га, издахнула је.\nС ону страну ковчега на трави лежало је једно празно бело стакленце. У десну руку своју грчевито је била стисла један листак хартије. На њему је маџарски писало ово:\n„Слатка моја Ружо и добри мој Мартине, и сви ви, који сте ми били слуге, а показали сте ми се као верни и нежни пријатељи! Хвала вам на доброти вашој; опростите ми сузе ваше. Кад би знали како је мој живот био само један ланац горких несрећа, ви би ми опростили. Све бих заборавила, да нож мога мужа није убио човека, који ме је турског ропства ослободио и часно и поштено и пуно витешки довео у дом мој, да ме  њему преда. Од Рајка чистијег и племенитијег срца није било. Док је жив био дивила сам му се. Сад га љубим. Не могу без њега. Љубим га. Кажите слободно свима да га љубим и да је једина моја срећа на овоме свету у томе, што је мој гроб поред његова. Сахраните ме овде, поред њега. Пошљите кога Србина у рудничке планине старцу Теодосију у Вујан, да му каже да смо нас двоје за вечност заједно, и да умирем благосиљајући га за срећне тренутке, које код њега проведосмо. Јест, кад кроз сву своју несрећу на свет погледам, опет видим како на њему још има пуно добрих људи и пуно љубави. Хвала вам добри људи! О, мој Рајко, ево твоје Маргите!\"\nСахранише их једно поред другог; прелише им гробове сузама и оставише их да на њима пољско цвеће цвета.</div>"}
{"id": "SRP18931_StevanS_BozicnaP.xml", "dc.creator": "Сремац, Стеван", "dc.title": "Божићна печеница", "dc.subject": "1893", "dc.source": "", "text": "<div>Укључено у ELTeC корпус 2019-09-22\nБОЖИЋНА ПЕЧЕНИЦА\nПРИПОВЕТКА\nОД\nСТЕВАНА СРЕМЦА\nИЗДАЊЕ Б. УР. ГЛАСНИКА ЗА НАУКУ И ЗАБАВУ\nБЕОГРАД\nПАРНА РАДИКАЛНА ШТАМПАРИЈА, КН. СПОМ. БР. 35.\n1898\nПосвећено г. Добри Арнаутовићу, поштару и помало критикеру.\nКако која година, и како који дан ближе Божићу, а мене редовно, сваке године, хвата све већи страх од њега.\nСедим тако, па једва чекам да прођу ти дани, као да нисам — Боже ме прости! — Хришћанин! Тешко ми је кад ме неко позове на први дан, а још теже, ако ме нико не позове. Кад ме позову, бојим се, да ми се не допадне друштво или ја друштву, а ако ме нико не позове, а ја се онда осећам некако усамљен и заборављен.\nПа ипак је некад боље бити и непозван па седети лепо са „костгебером“ сву ноћ, па кад дође на њега ред отпевати кроз зубе по једно „Рождество твоје“, него да  му се деси на први дан Божића оно што се десило Павлу Постиљоновићу, кад га је позвао Јован Максић назван „Ватра“, да му буде полаженик првога дана светлога празника Рождества Христова.\nА ево како је то било.\nЗнам да ће вас интересовати прича, за то ћу мало поиздаље почети и нећу прећутати ни поједине ситнице, само да би вам слика што пластичнија испала.\nИ Павле Постиљоновић и Јован Максић, и полаженик и домаћин, били су чиновници једног туњавог надлештва у једном истом месту, али у ком, то вам нећу казати, јер нисам рад да имам посла са судовима нити да вређам отачаствене поштаре.\nДакле прво ћемо почети са домаћином.\nЈован Максић, тај што је био домаћин првога дана Божића, био је поштен човек, и кад то кажем, ја не говорим онако на памет, нити тражим да ми верујете онако на браду. Питајте ма ког ноћног стражара, па и оног најстаријег, онога што и дању и ноћу спава — дању јер је то така служба, а ноћу опет, јер је ноћ од Бога  за то дата — ни један вам неће моћи казати да га је ухватио у каквом недозвољеном послу. Једном речју, поштен човек; говоре, душа ваља, да рђаво плаћа дугове, али опет, лепа му је страна та, што их он и не одриче.\nУмео је вешто и да позајми од неког а још вештије да га после скине с врата. „Како, како — имађаше обичај кад хоће да изврши операцију — како са здрављем; како жена, деца, како пазар?“ — „Па, пазари се, пазари: крај с крајем, ех таљига се, таљига!“ одговори мајстор или бакалин. „Е баш ми је мило, кад ти иде пазар, вели Јова, баш добро те ми нећеш одбити једну малу молбу.“ И онда изиђе с предлогом.\n„Ама, господин Јово, заустави га после неког времена какав шнајдер, шустер, тишлер или тако већ ко, а ја сам дош’о за оно мало... а ја мислим да је доста чекања било... а сад су ми врло потребни новци!“ — „Имаш добри, вели му Јова, не бој се! Зар у мени немаш вере?! Коме сам ја још до сад зајео? Ти само накриви капу!“ — Некоме се већ досади да иде сам па пошље шегрта. „Поздравио вас мајстор и послао вам ово“, вели дечко и даје му цедуљицу. — „А, врло добро! вели  Јова и не гледа у цедуљу него је меће у џеп јер зна већ цео текст на памет. Како си мали, шта радиш мали, заџака Јова, море па и ниси ти мали, какав мали! Гледај га само! Море, та ти си ми већ момче на женидбу!“ — „Молим вас, прекида га дечко, каз’о ми мајстор да се не враћам без пара!“ — „Море, упаде му Јова у реч, донећу ја сам! А ти ајд' иди, благо мени, а ја ћу сад за тобом. Ајде иди, момче, па кад се ожениш играћу ти у сватовима. Пази, молим те, колики је, читав гардист!“ заџакао Јова и оставља забуњена шегрта а сам граби напред. Тако би испратио сваког кредитора свог како у лицу шегрта и калфе тако и у лицу самога мајстора; управо имао је моћ да их тако рећи хипнотише и то врло вешто. Тек он некако скине с врата и испрати свакога кредитора па био он шегрт, калфа или сам газда и овај се нађе на сокаку празних шака, па јадан човек, ни сам не зна како се то с њим десило! А како се пре тога накострешио и наоружао кад је пошао к њему, да му очита онако како он уме, онако његовски; попео и револвер тврдо решен да му скреше револвер у груди: Дан-дан! И тако се један пут мре! Мајстору се само кува и мења боју а Јова  га одобровољава и умирује и каже: да он као стари социјалиста не би за живу главу закинуо раденику, и тако скине с врата мајстора. „Тако, тако, једномишљениче, не брини се ти! Неће ти пропасти код мене, не бој се!“ Ради те особине своје и добио је Јован Максић надимак са којим је познатији него са презименом својим. Звали су га Ватра, Јова Ватра, на што се Јова није баш ни љутио. Хехе! трља Јово задовољно руке. „Ватрица, Ватрица!“ поправља их Јова. И цела варош га тако зна. Они којима је мање дужан, зову га: Јова Ватрица, а они, које је већма закачио, зову га: Јова Ватра и увек по нешто опсују.\nЈован Максић је од својих четрдесет и пет година. Поштар је VI. класе, таман за једну класу старији од мезуланског коња, како му једном рече један његов колега (старије класе наравно), — а да је правде или бар среће у свету за—њ, како он сам вели, он би требао већ давно да је шеф неке поште. Али одавна је овладала несрећа по свету; где год се окренеш а он среће нема, него га тера „баксуз“ једнако од како памти за себе. То му је загорчало дане већ у пролећу живота његова. Тако је у школи још много пропатио од клевета, сумњало се почешће  на њ за по неку изгубљену ствар и с тога је школовање у основној школи оставило врло тужне и по мало ружне успомене у њему. Ту се први пут напојио из чаше животне горчине, јер је ту у школи извукао више батина него мезулански дорат из штале му кад је вукао дележанац преко Плоче. Па како му је онда понуђен пехар жучи и из њега први пут сркнуо, тако и после тога, а још и данас једнако пијуцка из њега. С тога је још из ранога детињства постао песимиста. Од неправде је много претрпео и у гимназији. Овде су опет многи професори имали пизму на њ. Из страних језика су га увек питали неправилне глаголе а из Рачунице Правило Тројно. На испиту су га обарали и он је три разреда учио шест година; седео у последњој скамији и био увек меланхоличан. И он напослетку сит неправде, препун горчине живота а жедан науке за коју је живео, — мораде напустити школу којој се посветио. Јавно мњење било је, истина, на његовој страни, али је то била слаба вајда за увређен понос и срце његово, кад су ти исти професори и даље остали на својим местима у школи и чекали своје периодске повишице, и, као за пакост, мораде он све то знати и очима гледати, јер  су стизале у казнечејство где је он препишчик био.\nА то место препишчика једва је добио. Сва му се фамилија дигла на ноге, док му је израдила то место. И тетка и стрина и стриц, и неки далеки рођак (чије су име и звање врло често с поносом спомињали) и мати — све је то полетело и спало с ногу док му је нашло места. Оца нисмо споменули, јер га, јадник, није имао. Давно га је изгубио. И ту је наш Јован био малерозан; дошао је на свет две године после очеве смрти, и на тај начин даје се разумети за што је једна рубрика у „Протоколу крешчајемих“ празна остала а у Крштеници стајало за име оца „невједом“ — јер је мали Јоца дошао на свет онако — како да се изразим — онако као неко писмо с анонимним потписом или без потписа, као нека врста памфлета, али нешто повише задоцњено.\nНо мати му је већ умела накнадити оца и њена милошта осладила му је ране дане детињства, тако да је то најлепше и најведрије доба у животу Јованову. После је долазио сам јед и чемер. Мати га је  јако волела. Увек је сваком говорила, да јој је син врло бистар, али, ето, нема оца, а свет је овај гадан, па је сироче свакоме на путу. Али она ће, говорила је она, свим силама радити, да га изведе на пут. И она му је доиста чинила све и сва. Купи му пајаца што дречи и пљеска рукама кад се претисне, а мали Јова га одмах други дан онако анатомски рашчерупа, да га види какав је изнутра. А мати га гледа само па ужива. „Ако Бог само да нани дана, та радиће нана дан-ноћ и ногама и рукама, па ће нана тебе послати за „медецијонара“! рекла би му пуна задовољства гледајући га како се удубио у посао па брижљиво разгледа рашчерупаног пајаца. Али „човек налаже а Бог располаже“ и наш мајкин „медецијонар“ запе па ни маћи. И место да медецину учи десет година (као што то већина добрих Срба и чине), — он запе у нижим разредима неких шест година и с тога се, ето, и нађе у Казначејству.\nКао практиканат понашао се примерно, био пун такта. Преписује лепо и тачно, изради све што му казначеј да, и овај је с њим задовољан, а тако исто и публика.  „Вредан к’о кртица, миран к’о бубица“ изражавали би се о њему. И као свако умиљато јагње, сисао је две овце. Од надлежних би добио лепу реч, а и при исплаћивању лиферанту или већ тако неком, не 6и ни Јова остао без исета, тако да се од тога бакшиша (а овај није редак био) могао пристојније одевати.\nБио је тачан, смеран, права практикантска душа. Ишао је на прстима кад је што подносио на потпис казначеју или претпостављеном писару, тако да му је то већ постало друга природа његова, па је на прстима ишао тако рећи целога свога века, свуда и у кафани и на улици где год би само видео старијега од себе. Нигде га нико од старијих није видео с цигаром у зубима. Увек је држао цигару тако да је онај запаљен крај у рукав окренуо био, онако као што то раде гимназисте кад између часова пуше иза школе.\nС одаџијом је лепо живео. Постали су и „пер-ту“ и један другога називаху „приком“. Јова је често нудио одаџију дуваном. „Прико, рекао би му Јова, оћемо л’ да задиманимо по једну?“ па му пружи табакеру на чијем је заклопцу била она добро позната глава са „Ја пушим. И ја пушим.\" Кад год би одаџија Аћим узео  ту табакеру у руке, смејао би се слатко: вечно би је разгледао и редовно би рекао: „Е, што је ширет! Е несрећник!“ а то би се Јове тицало. —\nУ кондуити му је стајало: да је марљив и да се изврсно може употребити за препис ако научи боље где треба метати запете и писати велика слова. То се тако понављало из године у годину неких десетак петнаест година — док се није најзад досадило и шефу и практиканту Јови. Јер овај (то јест Јова) изгледао је сам себи као онај што једнако само окреће „рингишпил“; све око њега јури и вози се, а он само запиње и отаљава за другога. И Јова виде да туђе руке свраб не чешу, па се пусти у мало смелије авантуре. Реши се, на име, да сам себе на неки начин аванзује и побољша своје стање, тешећи се тиме да у овом гуравом свету управо нико и није поштен! Вешто је изводио. И колико је иначе повика била на њега да је ограничен, овде је показао за чудо доста окретности и умешности, тако да су претпостављени опазили, до душе, наскоро да је „сир ниже“ али је и „слово иже“ ту било; за њега се вешто постарао наш Јова. И олако му се прошло! Био је само изненађен једнога дана. Кад је једнога дана  сео већ за сто и узео перо и опробао га на нокту левога палца спремајући се да нешто преписује, приђе му шеф и каза му, да је отпуштен.\n— А што, чуди се Јова, зар без саслушања?\n— Узми капу, па ћути, па кажи: Берићат версун! Не дај Боже горе!\n— Ја ћу се тужити! храбри се Јова и плаши шефа.\n— Не гули коре, да не буде горе! вели му шеф. То ти само кажем. Зар ти да примаш неке депутације и неке поклоне и „јабуке\" место Господина Начелника или Господина Министра?! Да вараш гејаке и да им обећаваш нешто?!\n— То није истина?! брани се Јова. Кад је то било?\n— Море, зар је једаред. Да је једаред па да човек рекне: Нека га носи ђаво. И после да је само то —\n— Е, па оно треба само један да викне: Уа!\n— Није то, брате Јоване, „Уа!“, него ти си био ударио и у неке шпекулације. Знамо ми све то! Постао си лиферант! Придижеш канцелариски материјал ка јазавац кукуруз, па га после продајеш!  За то ћути па иди; па фали Бога, што се само на том свршило?\n— Па јесте, вели Јова јетко узимајући шешир и кривећи га на десно уво: мале лопове вешају а великима ордене прикачују.\n— Тхе, слеже шеф раменима, шта ћеш, тако је то у овом свету!\n— А, ми ћемо се већ понети мало по новинама. Мени мука да орем и да копам; нисам да тестерим дрва, а за писање, на прилику ... е, па писмен сам фала Богу толико. Тек док ја раздрешим бисаге, оће много шта да чује свет. Оћу да потражим ступце од неких новина.\n— Тхе, то је твоја ствар, вели му шеф.\n— Па ће и господин Тодор шеф да се мало прослави. Знам и неке његове, знаш, онаке ствари —\n— Па молим те, Јово, умирује га Тоша шеф, па ти то мени, ка' да сам ја министар па те ја отпуштам?! Није ме ни пит’о ако ћеш ми веровати —\n— Молим те, ја ништа не кажем, а ти, господин-Тошо, само уживај! За једно влакно ја одерем руно читаво... Ја сам арнаутска сорта! вели Јова излазећи и палећи цигару први пут у своме веку у канцеларији.\nАћим одаџија само зинуо од чуда кад га је видео да пуши у канцеларији.\n— Да није аванзовао, господин Јова? пита одаџија Аћим шефа.\n— Аванзовао с коња на магарца! вели шеф.\nТако Јова напусти канцеларију и дугогодишњу чиновничку каријеру.\nНашавши се на улици он се не збуни него отвори адвокатску канцеларију код једнога пушкара у дућану. Пола дућана је држао пушкар а пола Јова. Писао је облигације, тужбе, жалбе а по некад и неко надгробно слово које ће наравно други изговорити на гробу дотичнога покојника или покојнице. Он добије само податке из живота, као године рођења, смрти, црте из карактера, разне врлине дотичнога или дотичне, па из тога саставља са мање или више успеха како кад. Једно му се надгробно слово још и сад памти у чаршији а почиње се овако: „Човек је тврђи од камена а мекши од стакла, а ево за што“. За тим следују примери, и похвале мртвом и утеха живима. Чим неко онако силнији а ипак доброга стања умре, а треба га што достојније ожалити, одмах полете наследници покојника (који ће се доцније  извесно парничити због наследства па ће им требати доказа да су му они били ближи) код Ристе пушкара у дућан и отимају се и надмећу ко ће пре добити „Слово“ а Јова има готов шаблон па пише по њему. То је тако често било да је тај шаблон и Риста пушкар увардао и, што кажу, пофатао му марифетлуке па је после и он сам кришом писао „надгробна слова\" и конкурисао Јови. Овај је осетио да му се умалио приход, али задуго није могао да ухвати откуда долази то. Кад је дознао он се иселио од Ристе пушкара и место једне сталне и главне канцеларије имао је неколико филијала по оним механама где сељаци свраћају. Купи само дивит и туце артије па остави у тој и тој механи, и то му је онда једна његова канцеларија. Ту је дочекивао сељаке. И док му Јова пише молбу или жалбу, сељак седи и с њим заједно троши пиће механџији, за то је сваки механџија радо примао „господин-Јову адвоката“. А Јова седи тако у механи па вреба сељака као паук муву. Тако је радио неко време и трошкарио се, Бога ми, прилично. Али од неко доба почеше га ређе тражити сељаци. У суду почеше одбијати Јовине писмене радове, јер често нису могли да знаду шта  хоће да каже, а Риста пушкар се тако извештио у писању надгробних слова да је Јову мало ко и тражио. Приходи му се с тога ужасно умањише и он се најзад, тужна срца, увери да нема ништа без државне службе.\nИ он се опет некако ућушка у државну службу. И једнога дана се опет обрете међу гомилом практиканата као стари Југ међу Југовићима. „Само да се нађем за државним јаслима, а после ми је колај посао!“ рече он. И са овог дугачког практикантског стола размишљаваше сад у коју струку да тражи да пређе, и где би могао мало брже напредовати. Као Херакле на раскрсници размишљаваше Јова: Хоће ли трновитом стазом добродјетељи или другом, оном утрвеном и цвећем посутом стазом, и на послетку се реши да удари овом последњом. Неколико дана после тога, могла се читати Изјава у тадашњем полузваничном органу, којом прелази у странку која је на влади. Одавно, вели, посматра рад свију политичких странака и до сад се није уписао, вели, још ни у једну странку нити је потпомагао једино с тога, што је хтео да  их хладно проштудира и процени, и сада, после дужег посматрања, испуњава и по форми оно, што је већ поодавно у срцу био, и прелази у странку која једино ради на спас отечества и која је једина у стању да Србију доведе, вели, на њен прави степен. Споменуо је после и сјајну круну Душанову и Цариград, и јуначкога Милоша Обилића, мученика цара Лазара и проклетога Вука Бранковића, а завршио је своју мало подужу изјаву тим: да ће и он својим слабим силама радити да се идеали Србинови што пре концу приведу и за то позива сваког слободоумног и поштеног Србина, да следује његовом примеру.\nПосле ове своје штампане Изјаве послао је Јова и неколико дописа. Ови, истина, нису били штампани, али њему је доста било и то кад је међу Одговорима Уредништва нашао нешто и на своју адресу. Стајало је: „г. Ј. М. у X. На послатом хвала. Јављај се што чешће. Послато ћемо употребити доцније, за сада још не можемо због нагомиланог материјала. Братско поздравље!“ А њему је толико и требало. Тек нека се зна, „да у том и у том месту живи Петар Ивановић Бопчински.“ Један му је допис био и штампан цео а други у изводу. Његове, Боже, радости! А тек кад  је прочитао у Одговорима Уредништва: „г. Ј. М. у * Што си заћутао?! Мрдни мало! Јавни се, здравља ти! Твоје се ствари овде радо читају! Ти спаваш Бруте!!“ А толико је доста било Јови. Дваред се није дао опомињати, него седне одмах па пише допис. „А где вам је, госпођа Кајо, Јова?“ питају Јовину жену друге жене. — „Ено га где седи — вели гђа Каја — па ради у соби. Посл'о ме од куће да му не сметам. Пише, само седи па пише! Пише, пише, Боже, па једнако пише! А кад се задуби у то проклето писање а он онда заборави и на јело и на спавање и на све! Не смем ни да га ословим онда! Џаба ти, велим, и тих учених људи!!“ А учинио је сем ових књижевних радова и других неких услуга. Три пута је сведочио онако како је то партиски интерес и дисциплина захтевала; гласао је кад је требало и редовно је ишао у ону кафану коју је држао човек од владајуће партије. Али ипак, некако, ђаво би га знао, није се офајдио онако како се надао. Остао је једнако где је и био. И он увиде да је исте среће и судбине које и остали српски књижевници — неблагодарни народ не сећа их се. „Није фајде вели Јован! Док се дете не заплаче, мајка га се не сећа!“ И он поради и сам  и преко својих пријатеља. Дигне ужасан дундар и вику и то му, Бога ми, и помогне. Буде премештен у поштанску струку. „Међу слепцима ћорав краљ!“ рече Јова кад га запиташе што је променио струку. Добио је и класу, постао је поштар VI. класе па ту остао неких петнаест година тако да је већ изгубио наду на аванзман. Владе се мењале и ко ти све није постао и био начелник и министар, а Јова једнако поштар VI. класе: запао ту као дележанац у макишком блату, па никуд одатле. Све се око њега диже и пада и опет диже, а он стоји тако непомично. И није то сад више ни очајање него нека поштанска резигнација у којој се Јова сада налази. Али по некад се ипак вајка, што је толико и новца и времена и здравља упропастио за своју партију.\nАли време лечи сваку рану - и Јова се помирио са својом судбином. Постао је философ и није више гледао само на оне пред собом него и на оне за собом и то га је утешило.\nТако он сад без одушевљења и без полета отаљава свој посао у пошти. Свакога  би дана отишао раније у пошту и читао би указе у Српским Новинама јер се охладио и разочарао и није веровао ни једним новинама више него само званичним. Чита тако у канцеларији новине па тек узвикне: „Ао мој брате, овај, боме одвали!“ или: „Ене, ала овоме упаде секира у мед са све држаљицу!! Ко ће сад с њим!? Премештај по потреби; ала ће да згрне дијурну!“ па заћути тек и замисли се. „Море, ово баш онако, вели Јова, као оно у стиковима: „Сви Шајкаши одоше лако лако, само један остаде лагано!“ За тим би ишао редовно на кафу у кафану код Насте. Ту би се пошалио мало с Настом кафеџиком која је била тако широких груди да је трпела најнесланије шале тим пре што се већ на њих навикла јер их већ скоро седам година једне исте чује из његових уста. Ту би се до осам часова, до канцеларијскога времена разговарао с друштвом. Седне тако па се разговара с Милом Мутавџијом и Цветком Дивизијарем (то јест писарем из дивизије). Претресу ту све и сва. Говоре о тројецарском савезу: о величини и исполинском напретку Русије; о државној ергели у Љубичеву; о кућама од четрнаест и шеснаест спратова у Америци, или претресају о додацима конзулским,  ту се и заваде и на послетку и кладе, а првога који наиђе позивају да им пресуди. Говоре даље о старим „јегерима“ роду војске који је замењен данашњом пешадијом, о Бомбардирању Београда и о репарацији државнога брода „Делиграда“ за који су нам, како је Јова читао у неким новинама, сами Енглези давали пет лађа и десет шлепова, али наши нису хтели ни да чују за то. „А Јенглезима мерак на „Делиград“ због жестоке јапије његове!“ вели Јова, а то им је већ неколико пута причао. Причање је често прекидао, нарочито кад је пред кафаном седео, са узвицима: „Пошто, рођаче, дрва?“ Или: „Пошто, снашо, пилићи?\"' или „Пошто ти врапци?“ — „Какви врапци?!“ љути се сељанка па га грди и не осврћући се на њ. А Миле Мутавџија и Цветко Дивизијар зину па га слушају, па ће га тек Цветко Дивизијар запитати: „Па шта је даље било, господин Јово?“ а овај наставља започето, или почиње друго нешто, опет тако важно, да им прича. Ето тако је проводио време Јова пре подне, то јест до осам часова, а то је кад почиње канцеларијско време по свима краљевско-српским надлештвима.\nПосле подне би, чим кашику из уста баци, хитао да се све батргао, да што пре стигне у кафану, да поигра мало „жандара\" до два часа. Играо је најчешће и најрадије са неким Швабом Кристијаном што прави штирак и сапун за вађење сваковрсних флека из хаљина.\n— Је л' ту фабрика? пита Јова улазећи у Настину кафану.\n— Ооо, ја тошла, тавно ја тошла! Смеје се доброћудни Шваба па се заценио од смеха што га Јова није одмах приметио.\n— Деде дај, Насто, педесет и две табле и две карте... Овај... тедо' рећи: педесет и две карте. —\nКристијан се смеје па сав помодрио на овај свакодневни виц Јовин.\n— Оћемо л', фабрико? пита га Јова.\n— О, ја, да играмо. Али нема крадиш жандарм? условљава Кристијан, јер Јова је ужасно волео да збуни Швабу па да краде жандаре.\n— А Боже сачувај вели Јова! Што је било, било, а сад ћемо поштено, вели Јова па намигне на Насту. Да ја крадем зар би мене трпео господин министар у служби. Чиновник не сме да краде, Швабо, Српски не сме а ваш швапски може бити!\n— А ти јуче крадила много! смеје се Шваба.\n— Јуче је јуче, а данас је данас. Него у што ћемо да играмо! Ајде, Швабо, у жене да играмо. Ако ти добијеш да узмеш моју Кају.\n— О за мене добра моја Кати; она мени прави кнедле, мени не треба тве жене. Доста једна! — Не треба ваша жена.\n— Ама мени треба твоја, Швабо.\nАли Шваба се није љутио!\nПо неким нама непознатим законима који у васиони владају, некако се један другом ванредно допао; сродне душе па се допуњавале. Шваби је то особито ласкало што се тако брзо и добро упознао са једним краљевско-српским беамтером да је с њим био „пер-ту“; а и нашем Јови допало се све код Швабе, и његова мала женица Катика, а још више је волео да чује кад Шваба стане да говори српски, или кад се као мало наљути па псује српски. А после, погодан му је био још ваљда и с тога, што га је могао до миле воље товарити пред друштвом. Јер Јова је био шаљивчина, волео је да задева; па кад се задева са Србином, онда бива свакојако, и овако и онако, час натовари, час буде натоварен,  али кад Швабу Кристијана задева онда му је извесна победа и триумф. Шваба не разуме па се само смеје а друштво још више. А Јови је то лако ишло јер је боље владао српским језиком него Шваба Кристијан, а наш, опет, матерњи језик пун је таких финеса, да још мало, па нећемо један другоме смети ни Бога назвати! Тек ће му наш Јова рећи: „Ајде, кажи, Швабо: „Раскиселише ли ти се опанци?“ А Шваба се мучи да изговори, зашишти као оно ракетла кад се запали, али никако не може да изговори па изађе нешто десето. Е, тога смеха онда! И то тако иде из дана у дан, сваки дан. Таким комедијама при картању збуни га Јова и Шваба редовно губи на „џандару“.\n— У шта играмо, Швабо? пита га Јова.\n— Са једна кафа! вели Шваба.\n— Е па плати, Швабо, кафу, па узми једне старе карте па се учи са твојом Швабицом, госпоја Катиком, па кад добро научиш, а ти онда дођи па се нећеш брукати!\n— О, ја блатим, блатим —\n— Плати, ја како, кад хоћеш с Ватром да се играш!\nВели Јова па пође у канцеларију јер је већ два часа.\n— О ја видила; господина Јова крадила и данас, и јуче, и увек крадила. Прави комедије а ја не гледала а он крадила — прича Шваба смејући се од срца.\nА Јова се полако на прстима врати од врата па стане иза Кристијана, који га не види, па се тек одједаред преви пред њим.\n— А ко блатила моја кафа а, Швабо? пита га Јова.\n— Ја платила, вели Шваба.\n— А ко пила кафа? пита Јова.\n— Ја платила а ти пила? вели Шваба.\n— Охохо! вели Јова. Ама је слатка! Татлија и кајмаклија! Није ни чудо, кад је муфте! вели Јова па се глади по трбуху. Охохо! Да Бог поживи петога џандара.\nОд пола један до два имао је Јова доста времена да се наигра и нашали са Швабом. Седео би увек тако да из далека види шефа кад долази. И чим га спази, а он оставља карте а Шваба би већ, разуме се, платио кафе и по једно винце. Јова би отрчао у пошту, сео на своје место и шефа дочекао.\nТако је живео Јова кроз сва четири годишња времена и дочекао Божић лета господња 1891.\nСтегла јака зима те 1891. године. Баш са свим онако како стоји у календару. То је ваљада и узрок био што су се људи наоружали боље него других година да је дочекају и да јој одоле, јер и сами практиканти, тај лакомислени род, и они се постарали па јој смело у очи гледају у својим дугачким менчиковима које су одмах за првих јачих мразева купили а које ће почети отплаћивати тек о илијским врућинама.\nПрошао већ и Св. Никола са славама и стереотипним разговорима на њима и Божић ту кроз који дан. Све се ужурбало да га што боље дочека. Устумарао се свет  а нарочито домаћице наше. Иду по пијаци и заредиле по бакалницама па купују све што им за благе дане треба. Све је то њима остављено а домаћинова је дужност била да набави печеницу и да је уреди. Већ на три четири дана пред Божић виђаш домаћине како носе прасад кућама; сретају се, поздрављају и поносито носи сваки у руци своје слатко бреме. На лицу им читаш понос а око уста, која су већ сад пуна воде од дивних слика које им већ у напред ствара помоћу маште њихова облапорност, видиш неку канибалску прождрљивост. Питају један другог: пошто прасе? и један другом одговара: сваки каже пошто је купио али сваки слаже, бар за један динар каже да је мање платио, а одлазећи један на једну а други на другу страну осврћу се један за другим и гледа један другоме прасе као оно наше госпоје што морају једна за другом да се осврну и да једна другој види шешир и у опште све од главе до пете како јој стоји.\nОд свију послова, и канцеларијских и кућевних, и наш Јова је највећма волео тај посао. Ужасну је галаму дигао у мали, тако да је цела мала по читаву недељу дана раније знала, да се Јова поштар спрема да купи печеницу.\nИ купио је.\nКупио је доиста на четири дана пред Божић. А то је овако било.\nИзиђе Јова тога дана на пијацу и стаде пред једног сељака.\n— Оклен си, пореска главо? запитаће Јова.\n— Је л’ ја? пита сељак и мери га.\n— Ти, да!\n— Ама зар ја?\n— Ама ти ја!\n— Ја, вала, из Корита.\n— Ама, славе ти, из Корита! чуди се Јова. Е, па онда смо земљаци. Ја сам ти, земљаче, из Секиришта, баш до твога села.\n— Е, вјеруј... вели сељак и гледа га и мери.\nА Јова продужи питати, и овамо онамо, еле, на послетку изиђе и дозна се из разговора, да су и неки рођаци!\n— Е, па, рођаче, баш ми је мило. Велим боље своме да дам паре него неком туђину. Па пошто, велиш, да је то прасенце?\n— Ама... вели сељак па гледа још једаред прасе.\n— Деде, деде, говори! Знам да ти треба порез да платиш!\n— Па четири, рођаче! одговара сељак.\n— Је л' гроша? пита Јова.\n— Ама каки’ гроша, рођаче! Динара! Четири динара.\n— Ма зар за то прасенце!?\n— Ама какво прасенце, кад је назиме! Трајаће ти до Малога Божића.\n— Слушај, рођаче! Да ја теби дам два? А?\nСељак ћути.\n— А?\n— Ниси ти муштерија! вели и спрема се да иде.\n— Два и по.\n— Јок... три и по.\nЈовану су једнако звониле у ушима рођакове речи: да ће прасе трајати до Малога Божића. Погледа прасе и немаде куд него признаде, да је заиста тако. Погађаше се још мало и погодише се најзад за три динара, и рођаци се намирише и разиђоше.\n— У здрављу да проведеш Божић, рођаче, и да га поједеш! вели сељак пошто изброја паре и нађе да је све тачно.\nПожеливши и Јова сељаку да му паре буду аирли, пође с прасетом кући. Поносито  је носио Јова прасе кући и застао навлаш пред Алексином бакалницом, за инат Алекси бакалину (с којим је био у свађи због неког дуга на креду) па заврну мало прасету реп, а оно зацичи тако силно да је Алекса бакалин морао погледати на улицу. Ту се срете са својим млађим колегом Павлом Постиљоновићем и позва га на први дан.\n— Е, Пајо, ако ниси где зват, да ми будеш гост првога дана. Погледај само какво сам прасе купио! Ама ће да се све руска под зубима кад га онако печена с мраза донесем! Зато, никако друкше, него да ми дођеш, па да знаш шта је печеница. А слободно, чикам свакога совјетника, ако његова печеница буде оваква! Погле, прико! А? Пљушти ти вода на уста к'о бандисту на расечен лимун. Хехе! Уживај, прико. Дакле, гилта? Па, прико, нећу ти Бога назовем, ако ми ту љубав не учиниш и не дођеш.\n— Добро, стоји! рече Павле и рукова се с Јовом.\n— Дакле, да кажем Каји, да је то сигурно?\n— Сигурно! вели Павле и разиђоше се. Оде свак на своју страну.\nУ кући сва три дана журба. Јова је оставио прасе у животу читавих три дана уживајући у његовом ровењу и гуњецању. Тек четвртога дана, а то је на Бадњи-дан, Јован је заклао и ошурио прасе најпре код свога шефа а после и своје. Јова је био чувен као вешт да закоље, ошури и у опште уреди прасе, па за то су се о њега отимали виши чиновници као Г. Начелник, Председник и Шеф поште и телеграфа. Код овога последњега је најрадије ишао и најпријатније провео. Кад дође а он скине само капут а припаше место кецеље неку старт сукњу госпође Перке шефовице па ради посао а све замеће шалу и прави комедију тако да гђу Перку лепо заболу кукови од смеха па само виче: „Доста, доста већ, убио те Бог, господин Јово!“ Пошто се тако одужио код својих старијих, Јова се врати својој кући и посвети сада своје силе њој. Живо се ради у Јовановој кући. Ради и он и жена му, свако у своме фаху, јер госпоја Каја није трпела да се Јова пача у женске послове и ако је то Јова волео и покушавао да свугде забоде свој нос. „Сад ћу те ошурити!“ подвикне му тек госпоја Каја па дохвати лонац с врућом водом а Јова беж' из кујне. „Нисам ја твоја шефовица!!“  А Јова се онда баци на посао који и приличи једном домаћину. На Бадњи дан у вече испекао је на ражњу прасе и обесио га после да стоји преко ноћ на мразу. Као искусан и предострожан домаћин, он се уједно постарао за све. Већ пре тога заплашио је комшијскога мачора с којим се Јова ужасно мрзео. „Е, просто ми се не мили живот због њега“, тужио би се чешће Јова у кафани међу друштвом. Био је то неки ужасно дрзак, безобразан и јешан мачор, који се и незван увлачио у туђе кујне и крао јела. И Јову је често посећивао и пленио га, за то га је Јова и прозвао Јевђовићем и „Картушем“ (Јова је мало читао, али је најрадије читао Темеову Криминалну Библиотеку). Поодавно се датира њихово непријатељство, још од ланског пролећа, кад му је мачак дрско и вешто здипио читав јагнећи бут. Од то доба је још неколико пута долазио и крао Јову или му придизао ствари од мање вредности, тако да му је Јова све опростио али онај бут никако! Управо Јова би му можда и смрсио конце, али никако му није могао да ухвати: одакле је, из чије је, то јест, куће; јер ту у близини је седео и Господин Гарнизонар па је Јова као стари војник имао решпекта, па не  би био рад да се мрази с том кућом. За то и вечерас није хтео да прибегне оружју а могао га је просто пушком убити (јер Јова је добро гађао) него се баци за њим цепаницом. Причекао је још једно пола часа ако би се мачор још који пут јавио („јер тој поганој секти не може се веровати\", говорно је Јова). И заиста мачор се још три пут јавио крећући се полако обешеној печеници, коју тешко да би могао дохватити, и Јова га сва, три пута ужасном лармом дочека и баци се за њим мотком која га мало дохвати, тако да му неће скоро пасти на памет да дође Јови. — Сад је Јова био без бриге за печеницу. И кад се уверио, да је све као добар и предосторожан домаћин урадио, вратио се бацивши још један поглед на своју печеницу која је на безбедном месту стајала.\n— Е, мој мачоре, мој зли комшијо, и ја би муфте! рече у себи Јова. Нема муфталука! Ни гуди ни гудала вади! Ту ће чича Јова омастити брке! вели Јова гладећи брке и улазећи у кујну.\nТу је још неко време помагао домаћици; надевао сарме с њом заједно и заметао шале које госпоја Каја није ни слушала, а после посвршаваних послова легао је и  дуго у кревету размишљавао: како је то славно бити Србин.\n— А виде ли, Кајо, ону животињу, како се навадила на нашу печеницу? Оће крканлука!\n— Коју? запита Каја која је уморна од рада целога дана већ готово заспала била.\n— Па онога мачора! Ама сам му подвикнуо с једну цепаницу, а он кидну преко зида; неће му скоро пасти на памет, да ми прави физиту. Не знам само чији је, а ја 6и лако с њим. Да л' ниси ти откуд дознала?\n— Ајде, ћути ту па спавај! обрецну се Каја и Јова ућута.\nОсвану и давно жељени благ дан Рождества Христова.\nПрошло и јутрење и служба, и побожан свет излази из цркве. Шкрипи снег испод ногу побожних и гладних Хришћана који хитају из цркве, где су се постарали за своју душу, да се сад код куће исто тако и за своје грешно тело постарају. Међу њима је био и домаћин Јова са својим полажеником. Мећу стотином си га могао познати где се здрави и мирбожа са осталима и хвали своју печеницу и клади се да тако јефтине и добре печенице нико у вароши нема, јер он сам је купио, сам је шурио, сам пекао и на мраз обесио и не би је, вели, данас оставио па да га код Крсмановића позову на ручак. Успут свратише у фурунџиницу чича-Сиљана и Јован узе чесницу и још неко тесто а полаженику  утрапи тепсију са печеним ћураном и тако се крену дома: Јова с тестом а Г. Паја с ћураном. То је тај исти ћуран о коме се вредна домаћица последњих дана више старала него о свом законитом мужу. Кљукала га је све орасима по наредби Јовиној: почела је са једним орахом па је дотерала до тридесет, после му сваки дан умањавала оброк, док није последњег дана спао на један орах. На Бадњи дан је исти слатки покојник само један орах добио, а одмах истога дана га је задесио и суђени час. Шта је даље с њим било, дознаће читатељ, ако буде добар и стрпљив па прочита до краја ову причу. С поносом је пролазио наш Јова поред комшија који, како се њему чињаше, пуцаху од зависти, јер су већ јуче знали да има печеницу а сада видели и ћурана. И то каквог ћурана. Не знаш шта је веће, ћуран или прасе, а кад вам кажем: да је прасе било од седам и по ока (без џигерице и дроба, од кога ће Јова сам својом руком добру једну кавурму направити) — онда рачунајте, какав је био и тај ћуран!!\nКод куће их дочека вредна домаћица која се сва зајапурила крај ватре, а они јој се поклонише. Јова, како га, је Бог дао шаљива, поклони се жени и рече:\n— Имам част представити вам мога колегу ћурана!\nНа које се колега поклони и утрапи домаћици тепсију а ова му отпоздрави, поклони се и рукова се с њим тако смерно и стидљиво, управо млитаво, како то само наше домаћице умеју. Пружи сву руку и Павле осети отприлике онако, као кад 6и му неко једну спљоштену папучу утрапио у шаке. Домаћица се увек умела понашати онако како часној жени приличи; пред мужем се увек држала у пристојној даљини од свакога, па чак и од таког познаника какав беше господин Павле. А била је прилична; држала се још добро и ако се поодмакла мало од пролећа живота свога. Али што је било некад лепо, остаје ипак лепо, као што су, што рекао неко, класичне грађевине и у развалинама лепе, тако је и Јовина госпоја Каја још доста дражи задржала и спасла од „сверазоравајућег зуба времена\". А нарочито су је дражесном чинила и лепо јој стајала она три младежа и то два на десном образу и један на левој страни, или обратно, сад ћу вас слагати, јер баш не знам, како беху распоређени, пошто се то мењало приликом сваке тоалете, па вам то прецизно не би могао казати ни сам господин  Павле који је за чудо волео женске с младежима.\n— Па шта нам доносите? запита домаћица полаженика.\n— Зиме, госпоја Кајо! вели полаженик.\n— Вид’ла сам... вели она, хладне вам руке —\n— Хладне руке... ама врела љубав. уграби полаженик док се домаћин устумарао тражећи папуче.\n— Чуће се! додаде домаћица (онако полако) намештајући дуге шишке и перлама опточену белу шамијицу око главе, док је Јова испод кревета тражио папуче.\n— Сед’те, господин Пајо, што стојите! рече гласно домаћица.\n— Ајде, жено, послужи ракијом па да се то руча, да не дангубимо, вели Јова који се већ извукао испод кревета с папучама и навукао их, јер данас, наравно, да није мислио никуда из куће излазити као добар Хришћанин.\nПолаженик седе и стаде правити цигару.\n— Ама, остав’ се тога, прико. Сад ће ручак, тек што није! Ама прико, што ће бити уживанције и крканције! Што ћемо да се провеселимо, за причу! Прасетину стегао жесток мраз, ћуран масан а вино ка’ гром! прича Јова задовољан.\nСто је већ био постављен и јело се донело на сто и они поседаше.\n— Стој! викну Јова. Не тако него овако. Седи ти прико овде; ти Кајо, ту, а ја ћу овде. Згодније ми је одатле да устајем кад затреба да пуцам!\nЈова је био, доиста, увек лојалан и послушан грађанин и сам не би прекршио пред Божић издату наредбу да се не сме пуцати. Али је он и то знао, да ће ту наредбу свак па и сам наредбодавац слабо зарезивати. Чекао је само да чује макар један пуцањ у комшилуку, па да се одмах и он придружи том јуначком торжествовању, да и он испали. И доиста, не потраја дуго па се чу: Дан, дан! из комшилука; одмах за тим се осу из друге, треће, четврте авлије па и из авлије самога господина-Саве, писара начелства.\n— Е добро је, рече Јова. Жено, чорбу на сто а ето мене сад. За тим скиде пиштољ с чивилука и огрне женину бунду (Јован је увек волео да се раскомоти, онако у прслуку, кад руча) и изиђе напоље пред кућу. Левом руком направи пола „Ферта“ а десну с пиштољем диже у вис и испали. Изгледао је у том тренутку као каква статуа, какав споменик јунака некога, онако од туча саливен. Јован окиде.  Ја страшно ли је запраштио стари кремењак, једина заоставштина од деде по матери!\n— Пали комшија! викну задовољно Јован ономе у другу авлију своме комшији с којим се слабо и познавао. Срећан Божић, и добар апетит желим! додаде Јова.\n— Хвала, такођер и вама! чу се из комшилука. Извол’те да ручамо.\n— А хвала, постарали смо се и ми! одговори Јован и врати се у собу.\nДок је Јова на пољу поздрављао Божић, ови су унутра, по Божићној песми манифестовали мир мећу људима и благовољеније.\n— Море, ти се не шалиш, вели му Паја.\n— Зове ме овај мој комшија на ручак, вели Јова задовољно чистећи кремењак. Е, мој комшија, мислим се ја, да ти знаш какав је деликатес моја печеница, не би ме звао него би и сам дошао да га чалабрцнеш мало.\n— Ама ти баш палиш, прико!?\n— Нема ту, него где погледам, ту погодим! вели Јова пунећи пиштољ. За тим га остави високо, да га жена не би дохватила, јер таким стварима само људи могу руковати. Стари сам ти ја ешкија, прико! Кад сам служио у војсци, онда  беху још „јегери“ са зеленим испушкама. А, прико, да си ме нешто онда видео!! А ја тек само искривим моју јегерску капу па кроз абаџијску чаршију у Београду, а тесак ми на дугачком лагираном каишу. Жестока посла, прико; само не смем од жене да причам моја ђаволства јер, ено, већ се љути! А тек кад прођем, чујем из авлије како неко пева: „Јоване, прво гледање!“ Хехе, шалим се жено, шалим! Не бој се!\n— Е, већ ја —\n— Војник ја, ја како! А старе пензионарке само притискују солуфе кад прођем а ја ка’ из кутије. Море, прико, био сам ти војник, јунак, прико, сератлија... Мог'о сам и тамбурмаџор да постанем, само да сам за три прста виши био. А у крви ми је то било! Моји су стари из Арнаутлука, а дед ми је петнаест година војевао с књаз-Милоша у Милошевој буни —\n— Ајде не причај ту, прекиде га домаћица, него седи већ једном! Слушала сам већ сто пута те твоје историје\n— Море, не знаш ти ни стоту чест и ако си слушала! Да има ко да седне па да бележи! А ја да се мајем под старост нема, прико, смисла! наставља Јова тумарајући  и тражећи нешто по соби. Господин Чеда, наш министер, пише тамо неке историје; море, ја да му седнем па испричам, па да спише моја разна житија и чудествија, па да изиђе књига за три деловодна протокола или „Аманетника“ у београдској централној пошти!\n— Ајде, седај већ једном! осече се на њ домаћица.\n— Ево, ево! Тако! рече Јова и седе.\nОтпоче ручак.\nЈа нећу описивати шта је све било. Ко је год био полаженик, тај ће знати све то. С почетка се више радило него говорило, јело се. Домаћица устаде да транжира печеницу. Јова не да нипошто, хоће он. Диже се ужасна вика. Јова вели да је то домаћинов посао, а Каја опет њему, да он неће то знати, да је његов алат перо а не велики кујнски нож. Јова се хвали да је он мајстор у томе; двадесет и пет година транжира он свакога Божића.\nИзнеше печеницу на сто. Румена, лепа печеница, кора јој мало испуцала. Домаћин стаде сада, раздраган погледом на печеницу, хвалити и јело и домаћицу; том је приликом испричао, како се у своју домаћицу управо заљубио пре но што је узео, а узео је без пара, а и сам није  тада имао више од шездесет пара у бакру у џепу када је испросио ту лепу садашњу домаћицу Кају. „И Бога ми ти кажем, прико, да се не кајем\", рече Јова. „Ама види, види, прико, какво је само ово ребарце! На, узми га, ево и ово, па ево ти прико и ово уво; на, прико, и овај бубрег, на ево ти, прико да ти оцечем и ово друго уво!“\nИ све то потрпаше пред прику у тањир: натрпаше толико да се прика једва видео иза нагомилане заире.\n— И шефова је печеница добра, ама није ни шегра овој мојој. Криво шефу па вели: „Е, Јоване, рђаво ћу те кондуитисати, што ниси ти дош'о да ми купиш и изабереш печеницу кад си мајстор у томе!“\n— То верујем, вели Каја, али да коју добру рекне за тебе, то неће!\n— Море, шали се, шали човек. Добар човек, воли ме што сам шалџија. „Е, Јоване, Јоване, тек ће ми рећи шеф, много знаш, много ћеш и патити.“ „Ама и патио сам и патим једнако, господин-шефе“ велим му ја. „Па сам си крив, вели он; теби што на уму то и на друму, а свет, Бога ми, неће то да трпи!“ „Е, то му је, велим му ја, шта му сад знам кад се никуд из ове коже; нараф ми је, велим, таква.“\n— Ама, окани се господина! Шта си му уз'о сад ту ваздан причати о себи? Ваљ'да је он дошао само тебе да слуша!? прекида га госпоја Каја — која је имала много занимљивија разговора с господином Пајом, јер је опазила, да је Јови већ отишла машлија на раме, а то је био поуздан знак, да њен Јова сада ништа нит’ види нит' чује. — Изволте вина, госпо'н-Пајо.\nИ домаћица зврцну благо по носу г. Пају и досу му у чашу, а то је ваљада била већ петнаеста.\nПаја узе нашу и куцну се с домаћицом и домаћином и сви испише чаше.\n— Жено, викну озбиљно Јован, да се госпоја Каја трже, па изврну чашу и стаде је разгледати према прозору, а каква си ми ти жалосна домаћица, а што ти ниси ове чаше опрала?\n— Како нисам, опрала сам их! брани се госпоја Каја.\n— Ниси кад ти кажем, дрекну Јова, ето су од зејтина. Гледај,и не познаје се да је било вина у њима! Гледај!\n— Е, теби је све до шале!\n— Хехехе! смеје се Јова задовољно. Шалим се, жено, шалим.\nУдарило богме винце у лице па Јова неће да стане него тера даље и ако је  жени досадио. Јова прича своје подвиге у касарни и ван ње док је још „јегером\" био, а домаћица прави куглице од леба па тек по некад баци и лупи г. Пају, а он само шиљи брк и слуша бајаги пажљиво домаћина и осмејкује се једнако. А Јова пада све више у ватру, налива и себи и полаженику, испија и своју и полаженикову чашу, храбри га осмех полажеников па прича даље.\n— Ја сам ти, прико, тај, наставља Јова, за добро сам добар ка' овај залогај, рече и показа прасећу главу, да ме олижеш, прико! Ама, ако је за инат, за зло, е, хе, и ту сам ти ђида, прико. Е, недам, прико, ја, па то ти је. Ја сам ти од арнаутске сорте... мој дед је петнаес —\n— Ама, остави се, Јово —\n— Ја сам пореска глава бре, војник, бре, од јегерског рода и оружја, па кад у недељу зачешљам косу, па умочим чешаљ у шећерну воду па потерам солуфе преко качкете а качкета накриво, — па шта мислиш ти, какве госпоје и министарске и пуковничке ћерке (ђенерала онда још не беше) па све трепљу за мном! Какве госпоје! Шта је ова госпоја Катика Кристијанова жена! Ти незнаш то, прико, не иде ти у главу, ниси био војник —\n— О молим, молим. прико! брани се полаженик. Сваки је Србин војник!... И ја сам војник — разуме се, у неком виду. Ја сам у административном особљу; истина, то је неборачка јединица, ама све једно, не можемо сви ни војници бити! А после, држави баш и треба и писмених људи у рату! Није ово сад Карађорђево и Милошево време —\n— Море, каква администрација! Борац јеси ли, питам те ја, к'о ја што сам, и крв пролив'о и ране добио о бомбадирању! — Море, у главу сам рањен; у главу, прико!!... Ево, да видиш; ево гледај, рече Јова и утрапи му главу у шаке.\n— Верујем, вели г. Паја.\n— Јок, јок; увери се на лицу места! вели Јова.\n— Ама, верујем, де...\n— Ама, јок, нећу ја да ми после те ово те оно кажеш —\nШта ће прика, него стаде тражити ту рану на глави, али је никако не нађе.\n— Нема, прико.\n— Ама ту је, ту је, јеси л’ ћорав ? дере се Јова.\n— Нема је никако! вели, Паја, можда је зарасла, извињава га полаженик.\n— Е, може и то да буде, вели Јова. Шта велиш, кад раку може нова нога да израсте, што к'о мени да не може рана да зарасте. А, болан, колика је била; видио се мозак... а сад се не види.\n— За Бога, Јово, моли га домаћица, ти како си почео, још ћеш нам и госта отерати.\n— Ка — — јо! Лево круг марш! продра се Јова.\n— Сто си пута већ то причао, како си „јегер“ био; све то те то! Остав' се, Бога ти! Да забављамо господин-Пају. —\n— Кајо! викну Јова па лупи бесно ногом и зашкрипи зубима и опсова нешто арнаутски (а то је свега и знао) и хтеде је бесно погледати али му очи, одоше на салату од целера. — Зар ти мени то! Твоме Јови! Видиш ли, море, онај пиштољ?! Сад ћу ти га скресати у чело! Ти мене знаш! Кад ме на овом степену видиш, — мани ме! Ја сам звер у пићу.\nИ „звер“ се заљуља и умало не паде са столице. Настаде страшна галама; домаћин се дерао и галамио за шесторицу. Дигла се у том иначе мирном дому већа галама него да си потерао читаво туце жена у апс. Јован је имао неку чудну нарав у пићу; дође му, тако, у том стању,  па хоће шлифовану чашу да гризе и једе, а жена му не да то никако. „Кајо, виче Јова па све крешти, ако си ми вјерна и ако ме волиш, дај ми чашу!\" а она му отима и цичи: „Јово, ако ме волиш не лупај фине чаше; то је презент од кума!“ — „А, од „кума“ велиш, знам ја и тебе и тога твога кума!\" дере се Јова па врти главом. Тако је то често било па тако и сад. Мораде се на послетку и полаженик умешати, да се домаћин остави шлифоване чаше. Јова попусти, али сада стаде, онако седећи, лупати ногом о патос и терати домаћицу, да одмах иде и да доведе Лату Циганина са свирачима.\n— Ама, прико, батали то! умирује га полаженик.\n— Е, па добро, ајде да оставимо то! — Прико, ајде да певамо. Кад нећеш Цигане, певај ти сам! Ти си певач, знам те добро да си певач.\nБадава се прика извињавао да он никада не пева; све то није помогло, он мораде запевати.\n— Чекај! ранжира Јова. Идем ја напоље да испалим један туфек. Срби смо, а ја сам ти, прико, стари ешкија, „јегер“ прико! Ех, кад накривим ону несрећну поднаредничку јегерску моју качкету, па  све померам цименту чиновничким женама и абаџиским ћеркама у Београду! А ти отпочни „Рождество“, а ето и мене одмах да ти помогнем.\nСилно ли пуче стари кремењак, као оно некад Крњо и Зеленко на Жабљаку. Госпођа Каја се трже и запуши уши а полаженик рашчешља бркове и отпоче „Рождество\" уз припомоћ домаћице а после и домаћина Јове.\n— Е, сад, прико, ајде једно „Многаја љета“. Да ми помажеш а ја ћу започети.\nЗапеваше. Најпре домаћин, за њим домаћица да спасе певање, а за њом полаженик да изведе певаче на прави пут. Али баш тиме упропастише песму. Ту се измешаше и свако дераше на своју страну тако дисхармонично како само може бити кад се то наше „Многаја љета!\" пева. Понављали су једнако само да би бар једном лепо завршили, али све бадава; било је све горе и горе. Уморни попадају сви на столице, куцнувши се чашама.\nТаман седоше, а домаћину паде на памет, да још није било здравице, а ред је наздравити полаженику. Устаде понова, диже чашу и накашља се мало.\n— Чујмо! рече полаженик.\n— Чујмо! прихвати госпоја Каја.\nА домаћин устаде и отпоче здравицу. С почетка је ишло и које—како; разумело се бар шта хоће да каже. „Ћеф ми је, прико, рекао је Јова, што баш теби наздрављам. Ти војник, ја војник, стари „јегер“, па се то слаже као стикови у песми, и личи прико, да ја теби наздрављам као другу, војнику и врсном поштару који си ти поштанску струку на један, рећи, висок степен уздигао у отечеству нашем, да се сада поштари могу сматрати међу прве синове ове земље, а то што си ти мој пријатељ, то је једна радост моја велика, прико.“ А полаженик се само клања и вели: да ће он и у будуће такав остати и трудити се, да још више оправда тај леп глас о себи, и да још више доказа о пријатељству свом према Јовиној кући. За тим је Јова још дуго говорио, али нит’ је он знао шта говори, нит’ га је полаженик слушао. Г. Паја и госпоја Каја уграбише прилику док је Јова говорио, завараше му укочене очи, и попише најзад тако звани „брудершафт“, а домаћин не види ни беле мачке него свршава своју подужу здравицу с речма: „И у то име дижем ову чашу и велим ти и кличем: Здрав си, прико! Киљадили ми се такви пријатељи!“\n— Да Бог да! одговарају Паја и Каја.\nКуцају се и седају.\nКајо, испеци нам по једну кафу татли-кафу. Кајо дере се домаћин и враћа је, донеси „Лиру“, песмарицу ону!\nКад му донесоше „Лиру“ на којој није било прва три листа, домаћин узе да пева прву песму која је била. на првом очуваном листу, и испевао је тако сам неких седам страна сваковрсних песама, све на један глас.\nИ сад, или је то била моћ песме или последица дерања, тек се Јова после певања разведри мало по мало. Али сад опет полаженик падаше све већма у севдалук; сад он стаде домаћина терати да пију.\n— Побратиме, виче полаженик, побратиме, немаш бре бољег пријатеља од мене! А знаш ли, бре, животињо, да сам зват данас код Господина Начелника, па нисам хтео да идем, извинио сам се лепо. Управо сам одбио, има велим пречега, па идем тамо.\n— И јесте, вала, и ја би ти исто учинио.\n— Па и ми мислимо, госпо’н Пајо, рече домаћица и примаче се ближе госту.\n— А, са свим! вели полаженик.\n— Е, фала, прико, фала! вели задовољно домаћин. Кајо, пипиревко моја, оди  ближе, оди до мене... ту, видиш, до мене седи...\nпева домаћин и загрли своју Пенелопу. Деде, овде, овде пољуби твога ђиду, твога .Јована! Ех, да ми је сад она моја стара поднаредничка „јегерска\" персона, не би те ни молио; не би ти ни дошла на ред. Деде, Кајо, твога „јегера“ у образ.\nГоспоја Каја се најпре и као наљути, и напрћи уста тако јако да јој сва три младежа чисто одоше на једну страну. Али на послетку, кад Јова рече, да је то све само шала, учини му по вољи и пољуби га гледајући у прику.\n— Е, дед ми сад отпевај једну, ал’ онако што год. Да ви’ш, прико, како пева! Ти ваљада ниси то ни знао! Уме она жестоко да пева! Отпевај ми баш ону, знаш, због које сам те и завол’о.\nПосле малог устезања и одбијања домаћица пристаде и отпоче:\nа све гледа преда се и једнако чисти руком мрвице на столу и скупља их на гомилицу. Само кад је дошла на онај стих: \nту је на прику пао један болно - умилни  поглед који се нешто мало успут и за Јову закачио.\n— Е, тако те 'оћу! вели Јова раздраган, па је загрли. Ето видиш, прико, тако се ми волемо. А има, Бога ми, и за што да ме воли! Јер ја, Бога ми, нисам к’о други мужеви —\n— Ћути, ћути! напада га госпоја Каја. Знам те! Сви сте ви мушки једнаки... ја, госпо’н-Пајо, је л! тако? и лупи га кришом по руци. А ти Јово особито! „Испод мире, три ђавола вире“.. Ко те не зна, јоој —\n— Није, Бога ми, ја сам један миран човек. Што је било, било! Док сам био јегер... али сад, сад све чесно и поштено! брани се Јова, а мило му што га Каја сумњичи. И сада опет поче да прича како су се он и иста Каја упознали, заволели и узели. „Чим се видесмо, заволесмо се, Ја одмах рекох: „Ил’ њу ил’ ни једну!“ а она: „Ја-л’ Јову, ја-ли црну земљу!“ Толико му беше. „Сакаш ли ме Петко? Сакам те Петкано“.\nНи он ни она нису имали ништа; он, вели имао у џепу само шесет пара крајцара кад је испросио. Ал’ се, вели, сад не каје. И два месеца после венчања читало се у новинама: „Јављамо пријатељима  и познаницима да смо се венчали с Кајом Н*, и по томе је сад она моја венчана и законита жена.“ Од то доба једнако лепо живе. Било је, истина, у њиховом иначе ведром животу и мутних и облачних дана; по неки пут је пала суснежица на њихов љубавни жар, али је то све стари жар најзад отопио. Једаред га је и оставила била и одбегла некој својој тетки за коју је тад први пут и чуо Јова да је у опште има на свету. Оставила га је кривећи га да је тирјанин и лола а он опет њој пребацивао за неког пешадијског наредника, писара из дивизије, неког малог вицкастог штиглица са грдним шишкама испод француске качкете, са лакованим каишем и ужасно шиљастим ципелама које су се једва виделе испод панталона названих „трумбетен-хозен“. Био је то један од оних канцеларијских пацова, који су имали леп рукопис и страсно волели да шпартају разне рубрике. Био је пешадијски наредник а да се звао „Лепи Мика“ држим да је излишно било и спомињати. Неколико недеља после бегства Кајина наредника Мику задеси несрећа. Нађу код њега неке мало крупније неисправности тако да га ни његов леп рукопис није могао спасти, и он оде у једно ново друштво. И  ту је био писар али је сада бележио колико је четки, песконица, фрула и солира продато суботом у корист државе и осуђеника Казненога Завода. У том се и Јова одмекшао и нашао да је данашњи свет тако пакостан, да би, што рекли, и два ока у глави завадио. Сети се Каје и свих удобности брачнога живота, а утеши се и тиме што је, ако ћемо право, и он био лола, „над лоле лола“ па дао жени повода да поклизне мало. „Хоћу, рече Јова, да извадим „дијамант“ из блата, и једнога дана могао се у званичним новинама читати овакав оглас:\n„Моја жена Катарина, названа Каја, оставила ме је пре неког времена, слушајући совјете наших заједничких непријатеља, завидљиваца којекаквих, којима је цјељ била да помути нашу брачну срећу и фамилијаран живот. Овим ја сада позивам речену моју супругу Катарину, т. ј. Кају, да ми се у року од данас па за петнаест дана врати своме законитом супругу да и даље практицирамо брачни живот и супружанске дужности. А у случају да ми се у реченом року не врати, по истеку тога рока бићу принуђен повести против ње брачну парницу, и онда до виђења госпоја Кајо, „фантазијо“ названа, у конзисторији,  а питаћемо се онда и за наредника, „лепога Мику“ назватог, а такођер и за твоју „тетку“ које да ми се каже од чега она живи?“ Потписан: Јован Максић указни поштар.\nИ некако, ђаво би га знао како, али код тога света све може да буде. Једнога дана куд и камо пре постављенога рока, ето ти му ње. Дошла је пред вене, у немачким хаљинама. По сахата се онако у шеширу разговарала с Јовом, а за тим су испод руке у љубазном разговору отишли у кафану на вечеру за инат душманима.\nПосле су лепо живели. Никад свађе.\n— А, шта, рече му један, а ти се помири са твојом домаћицом.\n— А што? запита Јова. Па и ако сам. Што кажу, извадио сам дијаманат из блата.\nЈова је задовољан био с њом и увек је хвалио. Па тако и данас на Божић, пуна му уста њене хвале, па наставља:\n— Добра кућаница, то ти, прико, више вреди него ова пуна соба дуката. Жена ти је, што кажу, стуб куће; бадава што човек колима доноси у кућу, кад то рђава домаћица може с један напрстак да разнесе. А моја Кајка уме да шпорује, мајстор је у томе! Лане сам ти, побратиме, наш’о шест наполона у сламњачи. Помисли  само, а ми све у банкама аконтирамо. „А откуд то?“ питам је ја. „Па ја скуцала пару по пару, вели ми она, грош по грош, да ти и не примјетиш.“ Па како? питам је ја. „Ето тако, вели она: док ти спаваш а ја ти чистим панталоне, па онда извадим по неки грош ајлука. Оћу, вели она, да се подновим“. „Ако ако, велим ја, „и Бог је најпре себи браду оставио.“ — „Кад се тако накупило мало повише, вели ми Каја, а ја променем у наполон. „Зрно по зрно ето погача“, грош по грош ето наполон. Тако један, тако други — док се није накупило до шест наполона.“ А ја реко: Е, ово је, Кајо, за чичину браду! Те ти ја то лепо узмем — ту Јова задовољно поглади и скупи браду у десну шаку па онако обешењачки затресе главом и настави — па ти ја, прико, купим за те паре себи један зимски капут, па кад га донесо’ кући а ја, пољубим Кају па јој кажем: Ово теби а ово мени. Море, зверка сам ти, побратиме, па ме нема! Ено га видиш тамо онај. Носим га већ пет година; и још, ће пет да ме носи. Брински штоф, све сама чиста вуна. Ишчупај, прико, мало вуне, па запали, да видиш да нема варанције.\n— Е, па таку ми жену дај, прико! Она све то зашпоровала, пару по пару, да одене свога сокола. Она ми скува, намести, опере, ушије, упегла. Ено онај други капут већ тео да бацим, искрзали се рукави а она неда, него наставила рукаве сомотом, па сад к’о и да је нов. Изгледам у њему к’о Талијан каменорезац. Чарапе ми оплете и подштрикава. Да видиш само! Овако што само овај ђида носи.\nИ ту сад Јова показа чарапе што, је у осталом било и излишно, јер је и прика имао бар пола таких истих са ранфтлама, онако жутим и плавим перлама ишараним.\n— Ал’ нису лепше од мојих! рече Паја и не осврћући се на узнемиреност госпоја Каје. И сад опет њему наспело да се похвали својим чарапама. — А видиш ли, прико, ово? Није коме је речено, већ коме је суђено. Исте к’о и твоје!\nНе знам баш поуздано, је ли Јови све јасно било, али тек некако после овога разговора постаде нешто озбиљнији. Поче се као кроз маглу присећати свега онога што се десило о ручку; многе слике му изиђоше пред очи. И њему дође нешто тешко, паде му неки терет на душу. Обузе га као нека меланхолија која тако често, некако увек упоредо с вином, обузима сваког смртног.\nИ Јова се сада даде у туговање и заћута. Гледа по столу и види изобиље на њему, али се сети да се каже да „није сваки дан Божић“, и да има много мучних дана преко године. А како је код других, који нису ништа бољи од њега: код њих свакога дана као код њега на Божић! Дало му се на жао, ради многога чега; и овога данас и свега онога што га је у животу задесило. Кад помисли: шта је, а шта је све могао бити. Да је свршио школе, па како му је књига ишла у главу — куд би његов крај данас био!? Сети се дописа које је некада писао и оних ласкавих одговора уредништва и просто осети да је вредео нешто. Можда би био и чувен списатељ! паде Јови на памет данас на Божић. Седео би тако па би само писао књиге продавао би их и текао паре. Обогатио би се, лепо би живео и какве би тек тада пријатеље имао! И Јова удари у тугованку, како нема пријатеља на овом свету,\n— Ништа од мене, прико, отпоче Јова и прекиде врло занимљив разговор између Каје и Паје. Сад ја видим. Немаш данас искрена пријатеља да с њим дружески проживиш. Немаш ни једног, па то ти је!\n— И—ју! зачуди се Каја.\n— Е, прико, немој тако! вели Паја. Вређаш ме, Бога ми, ти кажем. А да шта сам ти ја?!\n— Ех, махну Јова руком.\n— Но, то је баш лепо од тебе ! А да шта сам ти ја? протествује Каја-мало као болно.\n— Видим ја! Види Јова и кроз даску!\n— Јест, прихваћа Паја, а шта смо ти ми обоје; госпоја Каја и ја!? Море, да ти наточим од срца кашику крви, ако ти је само поможено!\n— Море, каква крв! вели Јова. Друга је мука овде! Плата мала а скупоћа велика а поштен човек не може да аванзује. Кредитора као косе на глави, а у мене пара к’о на жаби длака! Да узајмиш и не вреди; јер што ове лоле кредиторске служи памћење, то је једно чудо!! Најлепше ми године, прико, пропале плаћајући те проклете мјенице!\n— Море, а зар је, опет код мене и код другога цвеће! теши га Паја.\n— Не знам већ више, Бога ми ти кажем, наставља Јова, ни којим сокаком да ударим. Дође ми, прико, па... да се луфтбалоном шетам по вароши... А да је бар нека велика сума! —\n— Што не пијете госпо'н-Пајо? рече госпоја Каја, па му насу чашу и наже се на полаженика. — У моје здравље још нисте пили, госпо'н-Пајо. Да се куцамо.\nА г. Паји дође нешто мило, као мачку кад легне испод врућег шпархерта, па се брзо маши чаше и куца с домаћицом а вели домаћину:\n— Море, прико, ти само накриви капу па уживај! Колај работа за то! Па ако ми један другом нећемо да помогнемо а да ко ће?!\n— Ех, за то Моша Калдерон не да ни пребијене паре! вели Јова.\n— Е, баш ми је криво, прико, што не могу сад да ти докажем, прангијо једна, колико сам ти пријатељ! А да имам, ја би ти показао, шта је све у стању један добар пријатељ за свога пријатеља да учини!\n— Не, без све шале, вели Јова, имао би за нешто да те замолим. Мала је ствар, тебе ништа не би коштало а мени би било споможено. Није много... лако ће ти бити да ми учиниш —\n— Господин Пајо, вели Каја и диже чашу, ово у ваше здравље.\n— Баш се ономад нешто мислим и разговарам, кога да узмем још. Па се Каја  добро присети па рече за тебе: „Па ето господин Паја, вели Каја, он нам ваљада неће одбити“. А није велика сума... три стотине. Имам већ један, треба ми још један потпис, па мислим кад би ти, прико, хтео?!\n— А, ја?! О молим... молим... наравно, здраге воље, што не? рече г. Паја мало тањим и тишим гласом, па узе претурати „пуслице“ с једнога на други крај тањира. А после мале почивке запитаће: Ааа, овај... колика је сума?\n— Па четири стотине динара, драги прико. Треба ми, па не могу да чекам. А кроз три четири недеље имам, истина, да примим повећу суму, е, ал’ муке, прико, што мени сад треба, па ми дуго да чекам. Кад примим ту суму, одмах ћу исплатити целу мјеницу. И ја ти, прико — ти знаш мене! — не марим за то трчкарање и пролонгирање. Море, жебрачка посла! — А нисам ти, прико, ни од оних што само траже потпис, а после им ни бриге, него испадне на оно што се пева у песмарици: „Бриго моја, пређи на другога, на другога на жиранта мога.“ Е, то код мене нема, прико! Ја сам увек био човек спрама жиранта! А примићу много више. Имам — не знам, је л’ ти познато — неку парницу  која тек што се није окончала, па ће ми жена примити неку одштету за претрпљени страх и болове, а и за повреду части, шест стотина динара. — Дед, Кајо, дај ми оданде ону мјеницу из оног Пољопривредног Календара.\nМожда ће сад ко, зачуђен, запитати: Откуда сад Јови Пољопривредни Календар и шта ће баш тај календар њему кад Јова нити је кад био нити ће бити пољопривредник, (јер осим неколико саксија госпоја-Кајина цвећа Јова никаква зеленила није имао)?! И са свим је тако. Али је ипак Јова морао баш тај и ни један други календар имати. Не само да га је он купио, него се још сам добровољно понудио да га растура и растурио је равно четрдесет и осам комада, један је и оном Шваби Кристијану утрапио. Господин окружни начелник који је почасни члан Пољопривредног Друштва, и ако ни једне саксије с цвећем нема у кући, добио је педесет комада и Јова је као човек, коме књижевност наша, (а нарочито пољопривредна која је још у повоју) лежи на срцу, понудио се сам да их растури.\nКаја поскочи и донесе меницу заједно с пером и мастилом. Јова није много писао код куће; код куће је више читао или  помагао Каји у кујни кад је ова била добре воље, и за то му писаћи прибор и није био Бог зна какав. Мастило је држао у једном дугачком а узаном стакоцету (у коме се обично продаје Паљанов сируп), тако узаном а дугачком, да се држаљица у њему скоро изгубила, стајала је као шпада у канији војно-судског аудитора Саве којега је госпоја Каја само из виђења познавала.\nА г. Паја седи и чека а све једнако виче као да храбри и теши себе: „Хоћу, хоћу, како не би... наравно.“ — Изгледао је у тај пар онако отприлике као онај бедник коме донесе какав песник какву своју драму у пет чинова на шездесет писаних табака у цели да је прочита.\nГђа Каја донесе и мету све преда њ. И Пољопривредни Календар и меницу на њему. Јова му примаче мастило које држи у левој руци а десном му предаје у руке перо, а гђа Каја се наслонила иза леђа на полаженика, па му једном руком меће „пуслицу“ у уста а другом га благо помилова по коси.\nЕ, па поштовани читатељи, а нарочито ви, што ником нити дајете, нити од кога тражите потпис, ви што онако хоћете над сваким да изрекнете суд, е, реците ми сад сами, али онако по души реците: који је  тај смртни кроз чије жиле струји крв а не сурутка, ко би овом сиренском гласу одолети могао!? Ставите се, молим вас, сами у господин-Пајин положај и помислите само на онај нежан символ пуслице, па каж’те, али по души: да л’ бисте ви имали срца и душе да поједете пуслицу, а да обијете молбу!? Не би сте, је л'те! Не би ни ја, ни ви, не би ни један смртни. И ја вам онда не велим ништа друго него оно старо: Ко је без греха, тај, само тај нека узме камен и нека се баци за господин Пајом.\nТако је стајала та група неколико тренутака. Јова начинио што равнодушније лице а госпођа Каја у толико беше умиљатија и дражеснија. Најчудноватији беше израз Пајиног лица. На уснама му се круни и топи госпоја-Кајина пуслица, на челу неки умор а у очима потпуна резигнација. Изгледао је, отприлике, као какав од оних јадника у шпитаљу, кад му сипају у шољу какву смандрљану медецину. А он опустио руке међу колена, ћути и гледа бесвесно. Не зна још каква је, није је још окусио, али слути, да није ништа добро а зна извесно, да се све то његове коже тиче; да он све то мора прогутати, па шта му Бог  да! Е, тако је некако и наш полаженик изгледао.\n— Ево, прико и побратиме, храбри га Јова, само форме ради, да се испуни та њихова формалност! Моја ће жена на леђа а ти унутра. Тако, прико, фала! Ти овде а Каја ће на леђа менице да се потпише. Распитао сам, па ми казали, да има права да се потпише. Каја је, знаш, деловоткиња то јест деловођа, у овдашњој Женској Подружини и има тридесет динара месечно, за то и њен потпис вреди, известио ме Спаса Књиговођа. Она је главни јемац, а ти си, прико, само једна гола формалност, да нас има три потписника. — Е, баш ти фала!\n— Фала, госпо'н-Пајо, а ми ћемо већ, што кажу, умети бити благодарни за то, рече Каја наливајући полаженику чашу.\nА прика Паја само ћути. Ћути као да се осрамотио пред кумом: ћути па пушта густе димове и једнако гледа преда се у ону прасећу главу која му лицем окренута беше и којој је Јова углавио био међу вилице једну грдну дгуњу. Дгуња је испала била и прасећа глава, онако са разјапљеним вилицама, као да је зачуђено бленула у Пају, који је такође бленуо у  њу. Тако се гледају њих двоје, печеница и опечени Паја.\nШта ли је, Боже, мислио и премишљао г. Паја гледајући у ту божићну печеницу?!\nАко је она прасећа глава што мислила у тај пар, то је и он.\nАли он је нешто подуго тако ћутао.\n— Шта је, прико, прекиде Јова паузу. Шта си се замислио? Жао ти ваљда што није овако сваки дан Божић? А? Шта мислиш?\n— Па... мислим тако —\nИ, доиста, пошто је мало прошло, г. Паја је морао нешто мислити и размишљавати. И онда, кад сте ми до сад, драги читатељи, веровали, допустите ми да и на крају ове приповетчице будем тумач господин-Пајиних мисли.\nБило је већ четири и по часа по подне, и нема сумње, да је у то доба и умор могао осећати, јер ни сама гђа Каја, која му је точила, не сећа се колико је чаша испразнио. Али и поред свега, он је морао у тај пар нешто премишљати. Можда му је пала на памет та фатална околност, што је он донео баш ћурана са фуруне; а то је већ могао, и да није човек баш много сујеверан, рђав предзнак бити, и он га је  требао разумети. А можда му се учинила његова судба врло слична са судбом ове печенице, која је зинула од чуда па га зачуђено гледа и као да га чисто пита:\n„Е, мој брате, и сопатниче мој, зар и тебе закла и ошури!!”\nА Јова Ватрица није био само човек шалџија. Што је он умео да ошури печеницу — мани се!\n— КРАЈ —</div>"}
{"id": "SRP18960_TadijaK_GospodaSeljaci.xml", "dc.creator": "Костић, Тадија П.", "dc.title": "Господа сељаци", "dc.subject": "1986", "dc.source": "", "text": "<div>ГОСПОДА СЕЉАЦИ\nПРИПОВЕТКА\nТАДИЈЕ П. КОСТИЋА\nБЕОГРАД.\nШтампарија Петра К. Танасковића - 2275 \n1896\nДа су сви људи. к’о чича Јеротије Миликић, пшенично би зрно било к’о и кукурузно.\nЊиме се куну. Уш’о је у пословицу и узречицу. Веле: верујем ти, к’о чича Јеротију! А он то зна, па вели своме Кићи: у мене и ждребад треба да су паметна...\nТо је било кад су се споречкали, а шта је даље било, то зна сва капетанија.\nОнда је Крста Миликић (а одатле и ми почињемо ову приповетку) изашао из војске. Издрж’о је пун рок. Било их је још из задруге у војсци, али на њему се чудо зби!\nКо зна како је где, али у нас је већ уобичајено, да исписник донесе у село по нешто ново. Ако ништа, извиће језик, те  од воде прекрстити: „фоду“, а од вина: „фино“. Али Крста Миликић се преобрази! На њему се чудо зби! То му се познавало на говору, на лицу, на свакој аљетки и сваком покрету.\nИшао је брзо и онако, како би рек’о, да ће се сад сапети. Очи су му играте к’о на лоју. Говорио је к’о нико у селу, то јест, кад је он хтео тако. И радним даном и свечаником носио је чо’у и памукбез, на ногама ципеле ил’ чизме, а на глави шајкачу ил’ шеширић — „на еро“.\nА што је поган језик имао! Псовао је и миша у дувару ! Па светиње! Знао је колико има капија на небу, и небеску чивију, где се вешају чакшире... А чељад само се крсте и шапћу: Боже ’прости!.\nУ кући никога не признаје. За Ђека вели : „премудрица“. Пуши дуван пред Бата Мојсилом. Стрина Маји руци не прилази. У селу не верма никог за старијег. Неће да устане попу Хрисантију, ни првим људима: Јаћиму Вулетићу и Стојадину Пошурлићу, које и чича Јеко почитује.\nОде у чаршију, па заноћи.\nОде на сабор, па омркне.\nА они то нису научили..\nКућа Миликића задруга је на гласу. Тако је од давнина. Нико не памти да су се кадгод делили, нити да их је било мање од тридесеторо под једним кровом. И сад их има толико. Ту су: чича Јеротије и његови, па Бата Мојсило и његови. То су браћа, која имају синове, кћери и унучад. А од помрле браће осташе им: од најстаријег: снаха Обренија (коју зову: „Маја“) са њеним синовима и унучадима, и од најмлађег два синовца: Крста и мали Раде.\nПуна кућа к’о сат меда. Кад у њихово двориште ступиш, к’о у џемат. Велика шиндралија, стара и чађава, издигла се под облаке. Бог и чича Јеротије знаду кад је направљена. Па оџаклије: велика, нова и мала, стара. Наоколо, подаље, поређали се вајати к’о карауле, а испод њих салашеви, амбареви, пивнице, млекари и оставе. Двориште к’о тркалиште, а насред среде извио се столетњи раст, па све то још више дичи и краси\nЧича Јеротије, старац у седамдесетим годинама, дуга раста, црне масти, крупан и личит Србенда, старешује у овој задрузи већ четрдесет година. Он јој је подигао глас и увеличао имање.\nУ његовој кући, к’о у свакој српској задрузи, зна се ред, шта ће ко радити и где му је место.\nКутња глава, Јеротије Миликић, издаје заповести, шта ће ко и шта ће се кад урадити. Он рукује кесом, он „соли и обува“ и набавља све до шљокице. Он плаћа порез и одговара пред влашћу. Од радова ради (сад у старост) око поврћа, набавља надничаре, обилази забране, шљиваке, винограде, да не буде штете.\nБата Мојсило (прозват „бата” из малена, па тако оста) човек у педесетим годинама, крутуљав, снизак и смеђ, радник који у селу тражи парника, ради у тежим пољским радовима: косидби (доскора је био косбаша) и вршају. Кад отаљају пољски радови, чува воденицу, збира ујам, води рачун кад ће се овце изјагњити и краве истелити, прави опанке за млађу чељад, а зими виле и лопате.\nШто су ови у тежачким радовима, то је „Маја“ у кући. Она пази над редарама како ред воде, она одређује кад ће која у род или цркви, шта ће се којој набавити из чаршије, надгледа децу кад су им мајке у послу, даје пуноправан глас о женидби и удадби омладине њихове.\nОстала чељад слушају шта старији заповедају. У ту чељад спадао је, хтео не хтео, и Крста Миликић.\nЈедног летњег дана бануше пред Миликића кућу двојица путника, коњаника. Онај што иђаше напред, средовечан, сувоњав, с пуном жутом брадом и добро усуканим брковима, био је лепо обучен: у варошком оделу, шеширом на глави и лакованим чизмама на ногама. Човек, који за њим у пристојном остојању јахаше на мршавом мркову, што се једва виђаше испод гломазног турског седла и поштанских бисага, био је у турском оделу: чакширама и гуњу, с весом на глави и опанцима на ногама.\nОдјашише у дворишту. Први лако скочи с коња, спокојно погледа к’о пред механом или својом кућом, а онај други притрча, те му коња прихвати.\nНа видику, у дворишту, беше само девојчица Лева, чељаде из те куће. Задубила се у некакву шару, па нешто загледа и броји.\nПси залајаше. Кокошке се сћукаше под амбар.\n— Помаже Бог, цуро! Је ли ово дом господина Киће Миликића?\n— Ју! - трже се дете, стиште рад у руке и стругну у кућу.\nЖене, мешаје, с тештавим рукама, чупаве и брашњаве, повирише на врата и за час се тргоше.\n— О, о, добро дошли, добро дошли! Како ви, госпо’н капетане — истрча Кића из своје оџаклије.\nКапетан се срдачно рукова. а за тим га пљесну по рамену:\n— Па још, како је... Јеси ли ми здраво, јеси ли мирно... Јоване. проводај га мало .. Ја баш кажем, ’оћу да га нађем... Па како је... Јоване, уши му истрљај!...\n— Разумем, господин капетане — рече пандур, погледа Кићу, прихвати се капе, па одведе коње.\nКо је тај капетан?\nЗове се Спасоје Жеравица. Није давно дошао у овај срез а не мисли ни бавити се дуго у њему. Тако бар мисли он, или боље: његова поштована госпођа Цаја. Али та мисао што се марљивије гаји. то се у  већој тајности чува. УФ, кад би то дознао многопоштовани народни посланик, Продан Жмурић из Поскурица!\nРодом је из села Жеравице. (Отуд је и његово презиме „Жеравица“. Узгред буди речено, он се презивао „Петровић“, али како је то презиме тако обично, да се од Св. Петра на овамо сваки десети презива „Петровић“, то му је пала срећна мисао, да узме какво особито презиме на: „ац“ или на „ца“, којим се не презива ни један чиновник у Србији) — Као шипарац оставио је село и ступио на занат код мајстор Вељка Ибришима, абаџије, али код њега није ни огодинио. Зими, носећи једног дана пун мангал жара, спотаче се на дућанском прагу, те мангал оде у комаде, а жар се просу под-ноге мајстор Ибришиму. Мајстор му нешто крупно скреса, а Спаса му врати; мајстор шчепа утију, а Спаса — на врата! Није се више ни враћао. Доцније ступио је у војску. Служио је три године и дотерао до поднаредника. Приликом неком, кад је једног рекрута ухватио у лажи и кундачки испратио у шиљу, командир га је важним нагласком ословио:\n— Поднаредник Спасо! Ти си за полицију!\nОве речи увртио је у главу и у сну их је понављао. А кад га је, на скоро, командант батаљона похвалио, да има најлепши рукопис у трупи, он се одлучи, да, пошто-пото, ступи у државну службу. Тако је и било. Благодарећи милостивим људима, он се нађе на платном списку званичника дотичне среске канцеларије. Тад му није ништа остало, но да сву пажњу поклони свом изображењу, а то изображење састојало се у томе: да иде као окружни начелник, полако, с гимнастичким истурањем ногу, да носи пуну браду ко начелников секретар, и да се потписује ко први претпостављени писар. који после презимена навезе читаво „Соломуново Слово.“\nКасније, као практиканат при једном министарству, носећи пенсију опште уваженој госпођи Соси, упозна се с њеном сестричином Цајом. (Чувена је „тетка Соса” у вишим престоничким круговима).\n— Ви практиканат!\n— На жалост... госпођице... толика дугогодишња беспорочна служба — одговори Спаса и дубоко се поклони.\n— Шта мислите! Тако изображен човек, с таквом грацијом и достојанственим држањем... Шта мислите, — практиканат !...\nОд тада није избијао из те куће. Набављао је пилеж, спремао зимницу, обрачунавао се с пиљарицама и повртарима, а за дугих зимњих ноћи, кад су сваке треће вечери приређивате седељке у тетка Сосиним одајама, на којима су се виђали крупнији чиновници свих могућих струка, Спаса је чинио све за задовољство гостију: набављао је нове карте, тазе вино, посластице Марије Фаркаш и мезелук Богољуба. Росулека.\nЈедном, кад је г. министру поднео некакав табеларни преглед, врло марљиво израђен, он му је поклонио пажње:\n— Ви сте, ако се не варам, зет госпође Сосе?\n— Извинте, господине министре... познаник и штовалац — рече Спаса, сав црвен као рак.\nНије прошло ни неколико дана, а Спаса је постао зет опште уважене тетка Сосе, само с том разликом, што се госпођина Цаја није хтела удати за практиканта, већ за среског писара, те је тако Спаса, пре венчања, добио указ.\nУважена госпођа Соса удала је три шћери и девет сестричина, братаничина и рањеница: прве за крупније, а остале за ситније чиновнике. За то је, с пуно права, говорила да има: течу у министарству, ујака у Државном Савету и стрица у Конзисторији.\nОткуд сад г. Спаса у овом срезу, за то би требали да припитамо многопоштованог господина Продана Жмурића, народног посланика из Поскурица и госпођу капетаницу Цају. Првог за то, шта му се то толико допало у раду капетана Спасоја Жеравице у скупштинским изборним актима, а другу за то, под каквим је условима пристала прошлог лета на Кисељаку да извесно време преседи у овом забаченом срезу.\nКапетан ступи у нови конак. За њим иде Кића, нестрпљиво трљајући руке и искашљујући се.\n— Као што видим... О, о, тако, тако — завири он у сва четири угла Кићине собе.\n— Па... сељачка посла, господин капетане... колико се може и уме — рече Кића, гледајући у скоро набављени и лепо намештени кревет.\n— Бога ми, госпоска посла... Знам кога имам...\nСоба дугачка и видна, с три прозора.. Намештена и уређена пола сељачки, а пола варошки. У једном углу је гвозден кревет с душеком, јорганом и белим јастуцима, а у другом широки дрвени, са шареницама, сламом напуњеним јастуцима и потшивеним војничким ћебетом. На столу, до прозора, чаша воде с цвећем, а око ње дуње и шућурке, перо и мастило, календар и правило пешадијске службе. О зиду виси огледало, окићено чубером и босиљком, два шешира, шајкача, доглед, револвер, чантра од црвеног бланка, слике неких царева и ратова. То је соба Киће Миликића.\n— Кажем ја господин начелнику: нама требају људи млади, вредни, предузимљиви — рече капетан утирући чело марамом.\n— Устаоци! — рече Кића и намести га на гвоздени кревет.\n— Да, устаоци... Нама требају људи, који ће слободно заступати наша убеђења...\nКића јуначки подиже главу...\n— Који ће и живот положити... Па како ти још... Здраво си, мирно си...\n— Добро, господин капетане, како ви.\n— Јест, кажем ја господин начелнику, а он вели: ето тамо тебе и господин Продана, па што ви учините, ја пристајем, пристаје и господин министар и сви. Ко је ваш и наш је. А то се, драги мој Кићо, по себи разуме. Свака влада тражи ослонца у народу. А шта је народ? Народ је велико стадо, коме треба добрих чобана, па да се стриже и музе...\n— А народ, относно, мора уз влас’, хтео не хтео — додаде Кића.\n— Мора, било милом, било силом. Нама требају само устаоци!...\n— Одушевљени, на премер, не устрашими.\n— Хоћемо устаоца! Хоћемо одушевљених приврженика, који ће неустрашимо... Ох, ала су красни, ала су гојазни — прекиде капетан, гледајући на прозор — Па што су за подварак... Збиља, колико их имате?\n— Плована, госпо’н капетане? Имамо доста пловчића.\n— Код вас су се испилили, или сте их купили ? — упита он, па пре но што ће сачекати одговор, продужи: — Држава наша то ти је једна велика машинерија... Државни службеници то су точкови на тој машинерији. Ми смо, драги мој, точкови;  ми капетани и ви што сте уз нас. Државни разлог! — подвикну он значајно — захтева... У осталом, то ће ти објаснити многопоштовани народни посланик, господин Продан.\n— Наш је задатак огроман — поче Кића декламујући — огроман и преогроман... и хвала вама који сте ви... на премер... у осталом... објаснили ми на првом састанку и у своје друство ме примили.\nКића се заплами у лицу. Велико одушевљење навалило и загушило га, па му израза не могаше наћи.\n— У осталом, относно што се тиче — продужи он шапатом — највећа је сметња у овим старкељама.\n— То су тотови, безјаци !... То су кладе сувременом напретку — рече капетан, устаде и звиждућући, поче разгледати слике по зиду.\n— На премер, само молим да се не чује, госпо’н капетане мој стриц, Јеко, глуп ти је ко гарнизонска чизма. Он је од давнина навикао да господари овим робовима у задрузи. Свако ради а он слади... Е, нема то... „Дух времена сад је таки.“ Па му је криво што му, даклем, и сад не иде све ко по лоју, што нећу и ја у бразду...  Е нема то... „Дух времена сад је таки.“ Све сам му конце пофатао.\n— Тако, тако, само тако — мрмори капетан, гледајући у кованлук у вртићу. — Само тако ти њих... Како су вредне! То ти је оно: вредна ко ’чела. На сваки начин ви имате меда и сувише?\n— И сувише, господин капетане, и у ћуповима и у саћу... Ако је по вољи, да спремимо мало саћа?\n— Жена моја радо га једе.\n— Бата Мојсило нарочито ову сточицу милује — додаде Кића. — То вам је сточан човек, то јес’ најволи стоку, њу пати и њом се занима\n— Мојсило! Мојсило! — забезекну се капетан. — Који то Мојсило?\n— Мој стриц. Страшно безазлен човек. Издире ко роб, ко кљусе, и не зна ништа даље од носа и од оне стоке, што је милује. То ти је оно, госпо’н капетане: ко не иде даље од тора, не зна више од вола.\n— Ти су „Мојсили“ ужас глупи људи. И глупи и неблагодарни — примети капетан са мало живљим изразом. Ради примера, ево једног од тих „Мојсила“: Дошао је у чаршију у чошним чакширама, чизмама, астраган шубаром, дебелим сребрним ланцем  преко крошњавог трбуха. У селу крао целог века, па у старост дошао да се чаршија. Отворио механу, а не зна о Богу две. Ни паприкаш не уме зготовити, а хоће да механише. Нити се ко с њим дружи, нити можеш што ваљано чути од њега. Васдан којекаквих киксева. Казнио сам га с триста динара, кукао је и запомагао док нисам акте забацио да му кривица застари. Потписао ми меницу од пет стотина динара и, случајно, са свим случајно, платио је. Сад очи да ми извади за тих тричавих пет стотина! А да сам му ја тамо, он не би смео зуба помолити, да је хиљаду и пет стотина... Ти „Мојсили“ ужас су неблагодарни људи!...\nЗа тим се прешло на говор о нашим сељацима, у чему су се обојица сложили (или боље: Кића је све одобравао, што је капетан причао и тек понешто додавао) да су наши сељаци глупи и нерадници, даље, о оскудици образованих људи у народу.\n— Камо среће, да имамо у свакој општини по десетак тако образованих сељака, као што си ти, куд би ми одмакли — рече му капетан баш у брк.\nКића задрхта, ко да га грозница стресе.\n— На премер... относно... даклем... тешко је с којекаквим буквама на крај изаћи  — рече он и осети неко особито задовољство, што му тако подесан израз паде на језик.\n— Нама не треба голанферија, маса, руља, нама треба језгро народа, цвет народа!...\n— Кајмак друствени — додаде Кића, поносно диже главу и усука брчиће.\nСтиже и послужење. На великом служавнику (на коме је насликан некакав ђенерал са великом перјаницом) који се износи само о Св. Ђорђу и о крстоношама, донесе Лева кафе и вина.\n— Наш свет, као што рекох — промрмља капетан преко цигаре — страшно је назадан.\n— Относно... страшно глуп — додаде Кића.\n— Глуп му је ход, говор, хаљина, сваки покрет, ама све. Само да ти о том прича многопоштовани посланик Продан Жмурић. У осталом, он ће те о свему обавестити.\n— Ја ћу се, на премер, особито радовати да ступим у такво отмено друство... И хвала вам, који ви мене тамо убројавате... Изволте, господин капетане!\n— Хвала! Красно вино! За сретњих добрих речи... А цура, ако смем питати, она је...\n— Бата Мојсилова најмлађа кћи — одговори Кића.\nЛева погледа низа се.\n— Хвала! Хтео сам само да свратим. И тако да сумирамо — скочи капетан. — Држава наша то ти је једна велика машинерија, ми смо точкови на тој машинерији. Свака влада мора се ослањати на људе из народа. Ти си одликован поверењем господина Продана, да првачиш у овоме крају. Ти си члан наше странке, на коју се влада ослања. Од нас се тражи исправност, постојанство! Од нас се тражи да слушамо шта старији заповедају, а наши старији то су господин Вођа и ШеФ, и многопоштовани народни посланик Продан Жмурић. Да слушамо увек, у по дне, у поноћи... Државни резон!... Размислимо шта је то државни резон! И тај државни резон тражи од нас исправност, постојанство, послушност.\n— Увек, у по дне, у поноћи — стаде Кића војнички.\n— Са прегоревањем, које је својствено... у осталом то ће ти објаснити господин  Продан. — Јоване!... коње! Цуро, кажи пандуру нек пође.\nДевојче истрча.\n— Као новом члану наше дружине — поче Спаса китити уз чашу — ја ти желим, да достојно одговориш надама, које се на те полажу. Желим, да те скорим поздравим као председника криворечке општине... Хтео сам само да свратим... Збогом 16 идућег на гозбу!\n- Хвала вам... и немам речи... које ви мене... у ваше друство... Молим вас, што хитате, госпо’н капетане...\n— Послови су, брате, бриге, терети... Хтео сам само да свратим — рече капетан и изађе.\nКића га испрати, нареди те пандур подмири своје бисаге, па се врати у собу.\nАли у њој нигде мира, ни покоја. Горео је сав ко у врућици, а грашке зноја киптаху му с лица. Раздраган до лудила, баци руке за леђа, па се разману преко собе и тамо и амо.\n— Многопоштовани народни посланик Продан Жмурић!... Господин шеФ у Београду!... Капетан Спаса Жеравица!... Ја !...  Наше друство... О, Боже, има ли ико срећнији од мене, Крсте Миликића!...\nСеде на кревет и затури се. Нешто га боцка, голица. Пређе на столицу, затури се, извади дуванску кутију, те једну запали, па скочи.\n— Боже, да ли то види Маја, Брацан, Бата Мојсило и остали наши. Нека кажу, је ли ико игда, из ове куће на тај степен изашао, да се на оваке људе ослони, Наш шукундед Костадин, чудна ми чуда, крвио се с Турцима... Умр’о — па ништа... Нити је био кмет, ни председник, ни посланик... Наш дед Милојић, и мој отац Радоје, били су обични аргати. Нити их ко чуо, ни знао од господе и трговаца.\nСтаде и погледа на прозор. Тамо, на домаку, под једним осојем, види се сеоско гробље.\n— Мирно и спокојно почивајте у хладном гробу, стари моји, вашу славу ја ћу узнети — рече он, па седе за сто, извуче Фиоку и из ње читаво туце хартије. Узе перо и написа: „Живео Кића Миликић.“\nПаде му на ум да размисли: како би се потписивао. Да ли: Крста Миликић? Не ваља. Боље: Кића Миликић... Али то је  тако млако презиме! И, после, има још један Кића у селу! Од куд, наопако, да се и он роди? Од куд баш тако име да му надену? На премер, оде он у чаршију и престави се господи: Кића из Криве Реке! — О, ви сте, дакле... Изволте сести... Драго ми је... Слушао сам за вас.. И многи ће мислити да сам то ја, а он је ко конџолос... Само да ме брука! Од куд да се и он тако зове, кума му лудог!...\nИ пошто читава два табака ишара, одлучи се, да се од сад потписује: „Кића Радојев Миликић—Криворечанин“, с уверењем, да нема човека, који се овако потписује, па да сву Србију пребиштеш.\nСкочи, па стаде пред огледало. Огледа се са свих страна. Леп човек: црномањаст, пун, очи крупне и црне ко трњине, нос мали, правилан, брчићи тек да се прихвате. Брадица, само један прамичак. Усука бркове и онај прамичак. Накомрди се, па се разведри, да види како му личи. Узе један шешир, накриви на једну страну, па на другу, напред и назад, па тако и други. Остави оба, на узе шајкачу. Она му беше најмилија.\n— Сад ће се господин капетан похвалити господину Продану, како сам ступио  у њиово друство, а овај ће то доставити и самом господину Шефу у Београду. Сви ће о мени говорити и распитивати за ме. Они траже да будем њин Боже, зар још сумњају и зар су могли и помислити, да не желим да будем нешто веће и више од мојих укућана, суседа и сељака! Сад сам њин од шајкаче до врнчаница. И кроз који дан ја ћу се пети све више и више, ко уза степенице. Јес’, ја, Кића Миликић! Сила смо! — продера се ко да се с неким инати...\nЛева утрча на врата.\n— Леле, леле! — груваше се у прса.\n— Јеси л’ видла, а?\n— Да се нисмо обрукали?\n— Ене сад! А што да се обрукамо?\n— Па како нас је затекао...\n— Чудо! И зар код њега да се ја обрукам!\n— Оно је господин... Ко је оно, Кићо?\n— Ко је? Само да знаш ко је! Капетан, море, капетан! Море, капетан еј!...\n— Ју... па шта вели, како нас је затекао...\n— Капетан, Лево, капетан! Начелник срески! Старешина читавог среза! Он што каже, казано је; што он заповеди, заповеђено је.  То јес’, што каже он, што каже многопоштовани посланик Продан Жмурић и што кажем ја!\n— И ти... \n— Шта се цериш, и ја, и ја, да како!\n— Он може да уапси у вајат код сударника?\n— Лудице једна и још питаш. Сад да ухапсимо кога ’оћеш. Одмах, с места, пола села у апс, с места, без изговора, да вежемо, да апсимо, да тучемо, да глобимо! Лудо једна, ништа не знаш — чвркну је у чело — лудо једна!\nПрође преко собе, погледа на прозор, па на огледало. Усука брчиће и онај прамичак брадице.\n— И од куд ћеш знати. Сви се правите да нешто знате, а ништа не знате.\nИзвади мараму, обриса огледало, расука и усука брчиће, накриви шајкачу, забаци руке на леђа, па се разману преко собе.\n— Те не знам, ово је неки ред. Те не знам, ово је неки обичај. Те ово се ваља, а ово се не ваља... Овде човек да проблеји, к’о у тору...\nЛева марљиво везијаше колир памучне кошуље.\n— Маја вели: Кићо, миле, слушај, благо Маји, старијега... К’о да ме је сад с крила спустила. А ко су ти старији? Види ли ми се од њиове свеће? Чудна ми чуда што пушим дуван пред Бата Мојсилом! Уби ћу му чес! Па још да клањам Вулетићу и Пошурлићу и љубим стопе попу Хрисантију. Ама нећу море, не! Нек се похвале, кад им се приклони Кића Миликић!\nПогледа на прозор, погледа на огледало, па јој се запиљи у очи.\n— Је л’ тако, Лево?\n— Ти знаш — слеже дете раменима.\n— Немој тако, селе... Је ли, ти си моја сеја ?\n— Јес’.\n— Слушај ти твога бату, па да те к’о лутку окитим...\n— Бато, бато, ниси чуо, Маја и Ђеко казали, да се сад за Госпођу поновимо и ја и Стака и Инђија...\n— Е, чудна ми чуда: казала Маја... Каз’о Ђеко .. Али теби ће бата купити срмајли јелече...\n— Маја каже: сад уз посте доћи ће Ђоша терзија да нам среже по сукнено јелече с четири гајтана... Како лепо реже!...\n— Па да ти купим ципелице, штикле на стопарче...\n— Бата Мојсило гради у воденици опанке од телећака... Ју, да видиш каки су... Па они с двојим преплетима. А Вују се гради у чаршији чантра од нашег сивоњице...\n— Још по том амрелче, па да ми будеш к’о лептирче... Па да те изведем међ’ господу и госпођице, па да те удам, да будеш госпоја...\nЛева стругну на врата.\n— Лудо к’о дивљач — шану он за се, огрну гуњче, узе штапић и звиждукајући изађе на поље.\nСунце већ превалило преко неба. Дебео лад ухватио са стране и кућу и остале грађевине, а небом промакне по који облачак к’о грушевина. Жене, мешаје, испљускале се водом и тек дануле душом од жеге с поља и ватре с прочевља, отпустиле витице, па прилегле раду. Деца скакућу из лада у лад, седлају мачке и сапињу пилад, свађају се и церекају, а Лева пристаје уз њих, те их мири и заговара.\n— Инђија, Кићо, Лево, Стако! Има ли које горе, море... Ено свиња у ку’рузу...  Ић... кић... кић! — зачу се чича Јеко из шљивака.\nУзнемирише се деца и жене.\n— Лево, потрчи, — викнуше оне.\nДевојче одјури без обзира.\n— Мањ то. Још и кокошке да ти терам на воду — прогунђа Кића, обуче гуњче, баци штап и пође шљиваку.\n— Ђеко је у шљиваку — окрену се женама.\n— Јес’, дилбере, у коларници — рече једна.\n— Сад баш дође из поља — додаде друга — Нешто деља, а Шећо уз њега, па мути црвену земљу. Да ви’ш какав је, златане!\nУ коларници, где су смештена волујска кола, читава и расточена, сува јапија и коларски алат, мајсторише стари Јеко, а мали Раде, ђедино синовче, џака и циганише. Размутио калуп црвене земље у некој чанчини, те ђеду конац оквасио да отанча баскију, па сад у њој руке брчка и шара канате.\n— Мируј, море, бркљо бркљави — рекао би старац кроза зубе, не скидајући очи с црвене бразде, по којој му брадва варакаше.\n— Бата! Бата! Ене га бата — скочи дете у присрет брату.\n— Сустал’ се, Ђеко — поздрави га Кића, чешкајући се иза врата.\n— Ет’, понајлак, старачка посла — тихо прозбори нишанећи уз баскију.\n— А ти, ти, јолпазе мали, — шану му брат — тебе ћу ја добро ишакетати.\n— Бато, Бато! Ђеко вели! Раде умочи конац у варбу и ја умочио...\n— Де де, де де! — запрети му прстом, искашља се, подбочи се једном руком, а другом стаде усукивати оно брадице. Имао би много да му прича, а не може да се накани. Одакле да почне, како и на коју руку: да ли озбиљно, у виду рапорта, што га је негда подносио каплару, да ли тихо, снисходљиво...\n— Кажем ја Мојсилу: буковина је меко дрво. Ни баскије не би више од ње направио.\n— Ја, што велиш, Ђеко...\n— Церовина је за шта ’оћеш. Нуто како звечи! Ка’ челик!\n— Ја, боља је она — промуца Кића. Понова се искашља, прикупи снагу, стресе се к’о да оков збаци, те му се језик одреши.\n— Ама видел’ ти, Ђеко, и гостију имадосмо...\n— Шта велиш, море?\n- Кића узе један прутић, тек да му је у руци, па продужи:\n— Јес’, Бога ми, Ђеко, господин Спаса Жеравица, капетан, мој добар љубавник... удостојио ме је... то јес’... посетио ме...\n— А по ком послу, море?\n— Па знаш, Ђеко, сад му је... да речемо... таки обичај, то јес’,у господе, да се и без гостинских дана посећују...\n— Нуто де!.\n— И ако нисам господин, Ђеко... ја... што ’но рек’... добро је кад човек с господом познанство ухвати... Ја не знам к’о што би ти рек’о, Ђеко, али... онајке... имати потпору власти, нарочито ’наког пријатеља, к’о што је господин Жеравица...\n- Оно жуто? — рече старац, дохвати још једну баскију, испореди је с овом што је тесаше, мрдну главом и накељи се:\n— Од невешта и гора плача... Да ова баскија прође кроз руке Јована Гоље, искочила би ка’ из калупа, а овако јој се не зна која је вера. Је л’ тако Раде?\nДете се насмеја.\n— Е, да ти знаш Ђеко, — продужи Кића савијајући прут — шта у њему лежи, баш у оном капетан’Спаси! Сам господин Продан Жмурић, народни посланик, вели: кам’ среће да има у Србији још пет оваких чиновника...\nСтарац се јетко осмехну:\n— Продан!... Знам га од литре меса!.\nКића ману главом и баци поглед у висине.\n— Е, мој, Ђеко, да ти знаш каква је сила тај Продан! Једном сам чудо гледао, па се нисам могао ишчудити, а то је, знаш, Ђеко, било, кад сам био у Београду у војсци, па идем ти ја Теразијама оздо, а они озго, то јес’ народни посланик Продан Жмурић, и замисли — бодну се прстом у чело — с њим господин министар грађевина... Јес’, здравља ми! Лепо уватио га министар под руку, па га води и све се смеје и заговара га, а Продан се накомрдио ка’ облак! Свет врви и тамо и амо и чес им одаје. А баш тада је Продан у скупштини жестоко избрусио тог истог господина министра грађевина, што није озидан мост на Поточањку, до његове механе, но се народ у калу дави... Сви га се боје и сви му се клањају... Што  зажели, чини му се... Он је овог капетана и изабрао, па... Ђеко... овај... на прилику... шта би валило овој чувеној кући Миликића, да се на јаке пријатеље ослони...\nОдану и збриса зној с чела. Учини му се да је жешћу беседу изговорио, но игда до сад, и да му се тек сад језик одрешио.\nСтарац ћути и мери баскије, испоређује и изједначује...\n— Па почех ти причати, Ђеко; вели мени капетан Спаса: реткост је где тако воспитаног сељака и радујем се што те је таквог одгајила честита кућа Миликића. Није да речеш, Ђеко, да се што ’валим, ено, вала, чула је и Лева, и ја ка’ стид ме... знаш... рећи ће неко да се господим... Јок ја, вала, што бих се господио... Ето, вала, чула је Лева...\nСтарац одмери једну баскију, па баци:\n— Крива! Исправиће је Суљови гвоздењаци. Бе’ шале, отпадни де на тркалиште, до Суља Циганина, нек искује једну стотину дугачких клинаца, да онај врт оградимо.\n— ’Оћу л’ и ја, Ђеко, — скочи Раде — да видим како Суљо у ме’ове дува? Да и ја дувам!...\n— Ти ћеш, благо Ђеку, са мном, да мајсторишемо, па да будеш добар мајстор...\nКића усколута прутић, пробише га нове грашке зноја, док се накани да заврши:\n— Па да ви’ш, Ђеко, вели господин капетан: да те, вели, окметимо... Ја велим нећу, како би то било мимо моје старије у задрузи... А он вели: на млађима свет остаје... неће се... овајке... љутити чича Јеко, када му... онајке... глас кући подижем... А ја велим нећу...\n— Ић... кић... кић!... — скочи чича Јеротије — Ене их! Лево, Инђија, Стако, свиње у ку’рузу!... Не дај! — Ић... кић... кић!... —\nКића отрча, а за њим и Раде одскакута.\n— О, Кићо! Деде, па одпадни часком до Суља на тркалиште за оне гвоздењаке!.\nКића шкргутну зубима:\n— Јован Гоља! Циганин Суља! УФ, та да ли ће доћи дан, да смакнем ове туторе с главе!...\nИ замаче на тркалиште...\n16. Августа исте године била је гозба у дому среског начелника, Спасоја Жеравице , у част доласка народног посланика, Продана Жмурића са скупштине.\nАли, претходно, да се упознамо са господином послаником.\nПродан Жмурић давно је прешао педесету годину, али још младолик, крепак и у снази. Личит човек: висок, дежмекаст, очи крупне, плаве, нос велики, орловски, бркови танки, дугачки. Од како је на довлету је, к’о ни један сретњи из његовог села. А ево откуд је то: Још као голобрадо момче најми се у пандуре (или како би он миловао рећи: „ступи у државну службу“) код капетана Павла Глоговца (и он се презивао по селу у ком се родио). Вернијег пандура, у свом веку, није имао блаженопочивши господин Глоговац, а слађег леба није појео Продан од оног „у државној служби“. Бар половину власти, што је данас имају срески капетани, имао је „у срећна времена“ капетанов пандур Продан Жмурић. Најпре му је тимарио коња, носио воду и покућарио као шегрт; за тим, преведен пред канцеларијска врата, пропуштао је људе, ослушкивао шта се ради у извршитељевој канцеларији и среском мутваку. А кад га је, доцне, у неким пословима, који су се само ноћу обављали  и за које од мушкиња нико није знао, опробао као највернијег од свију, одредио га је за свог личног служитеља, кога нико под среским кровом није могао употребити.\nЈахао је ’ата, к’о и капетан. Тек за судланицу да је био мањи од капетановог. И седло, и билав, и шиљте, и сав прибор к’о у капетана. Он једини удостојавао се те почасти, да прати доктора и инжињера, који су се, с времена на време, к’о репате звезде појављивали, или какву ређу тицу, каквог Швабу, који би дошао да разгледа брда и долове.\nБојали су га се сељаци к’о Бога. Коме је хтео помоћи, помог’о му је к’о светитељ. Човек скриви, власт га потражи, а Продан се само поклони пред капетаном: „господине, није крив. Ако сам ја, то је и он“ — и капетан га пушта. Кад опет стигне наредба од књаза и попечитеља да се проберу десет најздравијих младића и упуте у Крагујевац у тобџије — Продан Жмурић зађе по срезу, па зајми к’о свиње на обор. Потера по педесет, па гредом једног по једног отпушта, док у Крагујевац дотера десет голаћа! И, блаженопочивши капетан Глоговац ни пут не рече: што то Продане? Веровао му је к’о себи, а баш пред смрт  поставио га је за преседатеља поскуричког примирителног суда у ком је званију десетак година пробавио.\nЗа капетанства Малог Вукојице стиже једне јесени поверљив акт капетану: да спреми једног виђеног, књазу и влади оданог, домаћина у скупштину. Како је било по два пута наглашено, да човек мора бити влади одан, то, Мали Вукојица, после дугог премишљања и две непроспаване ноћи, не нађе оданијег од дугогодишњег среског пандура Продана Жмурића, преседатеља поскуричке општине.\nОтада, до данас, Продан Жмурић, с малим прекидом, посланикује. Неограниченом оданошћу својој партији, а нарочито њеном Шефу (још ни једаред није друкчије гласао, но како му је г. Шеф казао) увршћен је у обласне прваке, и реч његова, у подесно доба, увек је од утицаја. Тада он мења чиновнике, даје препоручена писма, награђује и кажњава, намешта и скида кметове по општинама, шумаре, чуваре, контролоре и другу службену ситнеж, просеца путове куда штапом нанишани, и томе слично.\nПродан Жмурић најбогатији је човек у срезу. За то има да благодари особитој  срећи у лиферовању фуражи за дотични возарски ескадрон, у ком је послу увек имао масне зараде. У бризи за народно добро, пристао је једног лета и ишао у девети округ и као предузимач зидао сталне мостове на неким сувим потоцима, који су се последњи пут, гласовите водене 1863 године, излили из корита те поплавили извесан тамошњи крај. Од тада је, у том погледу, повучен у мирнији живот. Кад није „на државном послу“ у Београду, он се шетка по срезу, похађа пријатеље и једномисленике, разбира за народне жеље и потребе, а најчешће похађа среску канцеларију: издаје упуства капетану, разбира за кретање опозиције, прима молбе и жалбе, те их спроводи министрима у Београд. Кад год би дошао, гостовао би код капетана по неколико дана и тада су приређивате гозбе у част његову.\nНа гозбу, о којој је овде реч, дошли су сем г. начелника и више његових једномисленика.\nУ лепо намештеној „гостинској сали“, у здању среске канцеларије (у којој је већ два пута владика спав’о) чије зидове красе слике: владајућег господара, просветитеља Саве, уоквирени декрети капетана Жеравице,  сабља димискија каваљер мајора Павла Поповића „Глоговца“ — састављена су два стола и намештена тако, како ће господин посланик, ваљушкајући се по капетановом кревету, бити на челу совре.\nПродан Жмурић, као вазда, беше у чошним чакширама, с дубоким туром, фермену и копорану. На ногама имао је плитке ципеле, на које су населе везене чарапе, а преко ових бришу пачалуци од свилених гајтана. Избријан и очешљан, к’о да ће по девојку.\nС десне стране сеђаше Кића Миликић, најмлађи члан Жмурића партије, који беше предмет пажње ове дружине.\nШумар Тодор Коленица, човек у четрдесетим годинама, у уским чакширама, џемадану и шиљатој шубари, сеђаше с леве стране свога Проке. Његова дуга, црна брада и крупни проседи бркови, његово мало, увек натмурено чело, испод кога сијају мале очице, улеваше респекта свима из доњег краја совре. Он је најстарији у дружини Продана Жмурића и највернији приврженик у његовом изборном срезу. Кад је Жмурић у власти, Тоша прима плату из државне касе, ништа не ради и увек је при руци Продану Жмурићу. Кад је овај  у опозицији, Тодор седи код куће а за трошак се не брине. Он служи и господује: како кад, како према коме и према приликама.\nЋата Коца (односно Коста Стевџић) смеђ младић, с кратким, ретким брчићима и шиљастом брадицом, један од млађих чланова те дружине, беше у свом стајаћем руху: шареним панталонама, белом прслуку и чошном фермену. О бедрима висаше му жута чантра, у којој, сем грађанског поступка, почиваше дуванска кутија, муштикла и програм Жмурића партије. Седео је до Миликића.\nМало ниже седели су: контролор крчмарине (један стар, ћелав и ћосав бакалин, који је страдао за партију и пао под стечај), надзорник дувана, средовечан сељак, који нема никаквих заслуга ни за себе, ни за другога, али који је на овај госпоски лебац изашао само за то, да се види како се награђују људи, који су слепи приврженици садањег стања — и два младића, који се налазе ту, у друштву првих људи, да се школују, те да доцне послуже.\nГоспођа Цаја, у лакој цицаној хаљини, шеткаше се око совре, застајкивајући час у горњем, час  у доњем крају, живо се интересујући о апетиту господина посланика.\n— Хвала, госпођо. Овако богата трпеза може се наћи само у Београду!... Спаси Бог, Миликићу!\n— На спасеније, господин Проко ! Хвала вам, који ви мене...\n— Молим, молим...\nЗвекнуше чаше и накренуше се на душак. Наста ручак у највећем јеку. Поче разговор живљи и живљи.\nНајпре, разуме се, говорило се о времену: како је лепо дивно, красно, како ће ова међудневица бити боља од лањске, кишне... За то што је била кишна, те је прокисло и у „гостинску салу“, говорило се о здању: кад је грађено, од каквог градива, о кајишарлуцима предузимача и о распореду у згради. За овим о раду у среској канцеларији, о особљу, затрпаности предмета на извршењу, о неуморном раду капетана Жеравице, да то у ред доведе.\nКад већ румен обли лица и језици се одрешише и у оних из доњег краја, прешло се на озбиљнији разговор.\n— Господо! — поче Продан Жмурић достојанственим тоном.\nСви заћуташе. Капетан доли празне чаше.\n— Као народни посланик, који већ двадесет година...\nСви ђипише на ноге, ал’ он ману руком, те седоше. Кића Миликић метну прст на чело и управи поглед говорнику право у очи.\n— Као народни посланик, који с малим прекидима, већ двадесет година његово поверење уживам... Радујем се данас... И није шала... На заранцима живота дочекати и ту радост, да ме омладина, на којој, следователно, свет остаје, почитује и уважава и моја наставлења срцу прима и није мала радост... Радујем се и чуства моја преиспуњена су... Ја пијем чашу у здравље младог члана наше дружине, господина Киће Миликића!\n— Живео!\nЗахори се „многаја љета“, у коме шумарев бас све заглуши.\n— Господо! Допустите један предлог, — закрешта глас ћатин.\n— Да чујемо! — рече Продан.\n— Да чујемо! — рекоше остали.\n— Управо... једну молбу..\n— Чујмо! — рече Продан.\n— Чујмо! — рекоше остали.\nЋата се подиже. Једну руку завуче за прслук, а другом ухвати шиљасту брадицу.\n— Господо! Ситуација страних сила у нашој отаџбини таква је, да ставља у дужност свакој индивидији, оданој данашњој режији, да се о њој побрине.. И ја, господо и браћо, као човек данашње владајуће површине устајем... то јест.. осећам тежину дужности, коју дугујем нашој партији и управљам молбу на најодличнију индивидију ове одабране дружине, управо словом и делом апсолутно управљам молбу на многопоштованог народног посланика, господина Продана Жмурића, да овај мали скуп претвори у кон... фер... кон... федерацију, у којој ће имати доброту да нас обавести о ситуацији страних сила и о свему опште корисном... живио Продан Жмурић!\n— Живео! — одјекну салом.\n— Живео говорник — дода посланик — У то именије — и чаше звекнуше.\n— Цајо! Мезета! — рече капетан трљајући рукама и чецајући око стола.\n— Нанчи! Нанчи! — викну капетаница с кревета.\nСлужавка с бубуљичавим носом к’о у морске шотке, донесе два пуна тањира разноврсних колача, успреми совру, па изађе.\n— Ако смем питати, господин Којо, колико сте учили школа — упита капетаница, нудећи колаче.\n— Четири разреда основне и ратарницу — одговори ћата и поносно погледа у таван.\n— Шта мислите, тако изображен човек! Шта мислите! — окрете се она посланику.\n— Немојте тако, госпо — умеша се шумар — трудом се све постиже.\n— Као на прилику... читањем полезних књига — зевну г. посланик.\nКапетан отвори врата те, више кришом и на прстима, уђе његов верни практиканат Татомир (крупан младић с једрим округлим лицем к’о пун месец) климну главом у знак поздрава и седе на једно сандуче до самих врата.\nНаста тајац, у коме се г. посланик искашља и затури на кревет, а капетаница потури му два перјана јастука.\nСви управише поглед на Продана.\n— На првом месту, господо и браћо, имате поздравље од господина Шефа!\n— Живео! — одјекну салом к’о из једног грла.\n— Он је, Богу хвала, а на страх, ужас и трепет наших непријатеља, живо, здраво, и за све редом пита. Пита, како ћата Коца, чуо сам да је вредан човек и воспитан. Вели, такви нам људи требају. Пита: како Тоша? Он је већ био у депутацији. Личан човек, вели, онај Тоша. Мило ми је видети онаквог јунака. Пита и за Кићу. Чуо сам, вели, да има једно честито чељаде у кући Миликића. Поздрави ми га... Пита, браћо, за све редом. Све зна у главу, к’о да је међу нама.\n— Живео! — одјекну салом к’о из једног гласа.\n— Сила је, бре брате, — подужи Продан. — Да није њега, ова би земљица отишла у тандарију. Што је државних брига и терета, све је на његова леђа натоварено. Они остали министри сви се из његове главе воде и нема му парника. Таквог државника само Прајз ако има, више нико. Положимо се у руке нашег мудрог Шефа и Вође, он зна шта ’оће и где нас води.\n— Многаја љета, нашем Шефу и Вођи — скочи ћата.\nКића Миликић поче неко кратко „многаја“, што се пева на заветинама, а ћата предузе глас на оно велико, дупло, те се ово ћатино, стојке, отпева у највећем јеку.\nПошто се свако смири на свом месту и капетан обреди колачима све сем Татомира, посланик запали цигару, затури се, па продужи:\n— Државни разлог, господо и браћо, захтева... Добро размислимо и појмимо: шта је то државни разлог? (Продан Жмурић метну прст на чело, а Кића Миликић читаву шаку) Тај исти државни разлог захтева, да све ово овако иде како иде...\n— Држава има свој разлог, као и ти твој и ја мој — шапће шумар Миликићу.\n— Тако је, на премер... Она већа, па јој, относно, и разлог већи — рече Миликић, млатарајући рукама, к’о да се брани од мува.\n— Стање ово — продужи Продан- — мора се одржати! Оно мора опстати! Разумите: мора!... и нема силе, која га може разрушити .. Мора, море, еј, мора!...\nБаци цигару, тресну руком о сто и скочи на ноге:\n— Неће они куд су намислили, не! Море, еј, неће, не!\nЗадиха се к’о да уз брдо устрча. Грашке зноја искочише му на збрчканом челу и зајигра избријани подвољак.\n— И шта би они још хтели! ’Оће власти? ’Оће госпоства? Нек узму, ако им не треба... Циц! — и шаком направи једну незгодну фигуру.\n— Доле с њима!. . Један за све, сви за једнога! — тресну ћата песницом о сто.\n— Доле с лупежима! — цикну Татомир. — Живели наши!...\n— Рогове у главу бестидницима! — заглуши шумарев бас\n— Живели сас наше право! — подвикну ћосави контролор.\n— И онај дроњо, Стојадин, подигао главу, па шишти на свеца! Не’ш море, не’ш! И с рогатијим се Прока бочио и избочио... Ја! Јес’!\n— Јуф, та не једите се толико — прискочи капетаница болећиво — Шта мислите, таква сикирација!..\n— Доиста, относно, на премер, зашто би се једили толико — изусти Кића, гледајући Продану у очи.\nСви заћуташе. Посланик избриса зној с чела и окрете се капетаници, која му се нешто жаљаше.\n— Не могу да ћутим. Ја и опет устајем — скочи ћата — Ја не могу више сносити ону џангризалицу, оног Лазарицу! Ама крс’ ми поједе та инксекта! И влас’ ако овим букачима на пут не стане, самом ћу се Шефу жалити.\n— Спасо! — показа капетаница празне чаше. Капетан притрча, те их обреди.\n— Уф, та њу би требало живу раскинути — унесе се капетаница посланику — Само да знате! Само да чујете! Па и за вас... Уф, таква ароганција!...\n— Збиља, колико има он година указне службе?\n— Ју> ју!... па и то питате! Указан је од пре три године... Није он ни зашта, није ни за преписача, толи за извршитеља. Па да зна, да ме упамти... И што се ње тиче, ко с ким разговара, ко с ким шапће, и што јој је моја кокошка лукац ишчепркала. И чудна ми чуда, тај тричави лукац! Уф, ако Цаја жива буде, видеће је за туђим коритом.\nПосланик климну главом у знак одобравања. Они из доњег краја погледаше у капетана.\n— Господо моја! - уста капетан. подбочи се једном руком, а чукљом друге  услони се о сто. — Дужношћу позван, устајем да и ја дам озбиљну реч у овом озбиљном разговору... Истина је, да има букача, али је истина и то, да их власт најенергичније сузбија.\n— Јест, господо моја, и ја ћу — скочи Татомир.\n— Пази ти! — осече се капетан и Татомир умуче.\n— Спаса Жеравица! — викну он значајно — где год је пролазио, траг је остављао... Памтили су га и памтиће га... И мене, господо моја, до срца вређа, кад се и у оваком друштву сумњичим као енергичан полицајац, који свом преданошћу овом режиму служи.\n— Није да речемо... — зевну ћата и погледа у таван.\n— Тог истог Лазарицу казнио сам са десет дана затвора за непристојно понашање пред влашћу. Био је толико дрзак, да ми објашњава параграф о застарелости... Он, мени, Спаси Жеравици, и то очи у очи!...\n— Чуо сам — климну главом посланик.\n— Врло добро! — чу се из доњег краја.\n— Молим г. Проко, ја сам га својеручно затворио у собу до нужника — рече  Татомир и блажено распедљи уста од увета до увета.\nКапетан извади писаљку, чукну два пут о сто, па продужи:\n— Даље. Тог истог Лазарицу казнио сам са тридесет дана затвора за оговарање власти и њених законских поступака. Казао је на једној преслави, да је у Спасе Жеравице све црно што је бело а бело што је црно.\n— И за то сам сазнао — климну главом посланик.\n— И сас наше стране ја ви особито благодарим... и сас вас је сав народ задовољан... и живели — подиже се контролор и сав сто заљуља — Зна се шта је бело, а шта си је врано...\n— Оно, у ствари, јес... је... — рече ћата гладећи чашу.\n— И, господо моја, том истом Лазарици ислеђују се још три иступне кривице: за недолазак на позив (каже, да је долазио кад сам био у срезу, али пошто је познат као букач, то му се не верује); за нечистоћу око куће (стоји му камара ђубрета пред шталом) и за певање неких песама, које се не певају, нити ’оће да каже  какве је песме певао (јамачно су бунтовничке или неморалне).\nПрока Жмурић климаше главом смешкајући се.\n— Молим, господин Проко и акта да вам донесем — ужагри очима Татомир и замаче на врата.\n— У име народа нашега краја, нек је г. капетану благодарнос’ и где чује и не чује — уста један младић с краја софре, те ово брзо и одсечно, као какав рапорт изговори, па седе.\n— Живио господин капетан! — рече онај други до њега.\n— Хвала, господо... Молим вас, да ме саслушате... И Петрекања добиће своје... Не брин’те, господо... Ја сам га већ добро опаучио за злостављање теглеће марве... Пред мојим носом ошинуо је душмански бичем једнога мркова. Добио је пун кантар.\n— И тај, у речи стојећи мрков, је ли његов, г. капетане — упита Кића Миликић.\n— Да, његов... Добио је пун кантар.\nГоспођа капетаница унесе се посланику:\n— Ју’, ју’ - и она, геакуша, мени... Шта мислите, ју’, ју’...\n— Умирите се, госпо... Све ће бити како ви хоћете — шану посланик.\nТатомир уђе на врата и унесе читав нарамак акта. Притвори врата, погледа на прозор, па их спусти на сто.\n— Вредан младић! — погледа посланик по дружини.\n— Једини у канцеларији на кога се можемо с поуздањем ослонити — рече капетаница и пружи прст на Татомира.\nПрактиканат раздвоји акте и поче раздавати, но посланик махну руком, што је значило: не треба. Они из доњег краја ипак их докопаше и почеше разгледати. Један од оне двојице младића сашапта се с Татомиром, преви један табак и смести у џеп.\n— Знаш, г. Татомире, његове свиње ушле у мој забран, ја га дочекам на прелазу... и тако то би... Где ли је то лекарско уверење — рече му један на само уво...\n— Уживај... — одшану му Татомир.\n— Што се тиче Стојадина то сами знате шта сам с њим радио — рече капетан и поверљиво саопшти Продану Жмурићу своје планове, да доскочи томе букачу.\nНа пољу, у дворишту, устумарао се свет и погледа на „гостинску салу“. Деца обигравају  око прозора, к’о око ватре, а ни једно не сме да се прикучи од плећатог пандура, који колаше испред доксата и прозора. Само „хектор“ господина посланика по неки пут загребе шапама, скикне и поњуши око врата...\nОпет звекнуше чаше и захори се „многаја\". Ћосави контролор распева се и поче некакве севдалиске отуд „от Врању“.\n— Господо! — викну посланик. — На дневни ред.\n— Чујмо! — рече шумар и махну главом.\nКапетан притрча, те доли празне чаше и понуди мезетом.\n— Господо! Држава наша то је једна велика машинерија — продужи посланик. — Као што машинерија не може без точкова, осовина и чивија, тако ни влада не може без својих људи, без помагача, па били они, да речемо, чиновници, били, да речемо, они што уз власт стоје... Финансије државне то су маст, којом се подмазују точкови државни... Без ње они би се ојели или укочили...\nКића Миликић извади бележник и записа: „Финансије државне то су маст, којом се подмазују точкови државни.\n— Одјако ти имаш да учиш мудре изреке — шану му ћата.\n— Относно, на премер, човек се учи док је жив — одговори Миликић.\nПосланик се искашља, подбаци још један јастук под главу, па продужи:\n— Што се спољни’ сила тиче, господо.... е.... Бога... ми... то... спада... у вишу политику... и... прс’ на чело !\nТатомир отрча, те огледа и врата и прозоре, а посланик се подиже, наднесе над совру, спусти глас и више шапатом прозбори:\n— Што се спољних сила тиче, господо, то вам могу поверљиво саопштити ово: Рус је Рус, а Шваба је Шваба, а кад се они ухвате, биће потегли, повуци... Рус гине за Бога и Царја и снагом издире, а Швабине политике нема преко мора... Инглез, опет, ради с галијама и мрцвари Турчина, к’о старац буву... То је што се тиче ситуације страних сила, и то вам могу поверљиво саопштити.\nСви са страхопоштовањем гутаху сваку реч г. посланика, само госпођа капетаница враголасто облеташе око Киће, завирујући, шта ли то тако ревносно у бележник записује...\n— Државни резон! — узвикну Продан Жмурић и метну прст на чело — Размислимо, господо, шта је то државни резон!... И, ето, тај резон захтева, да све ово овако иде, као што иде... И, на послетку, допустите, господо, да и овом приликом изјавим радост, што у нашој средини видим младог пријатеља Крсту Миликића, чељаде честите куће Миликића!\nНаста тајац. Сви се згледаше. Кића уста, подбочи се левом руком а десном узе чашу:\n— Господо, браћо и другови! Радујем се и овом приликом... и немам речи... које ја... на премер... треба да искажем у овом тренутку свога живота, почаствован од овог одличног скупа да ступим у чувену и одличну партију, којом руководи на далеко чувени Вођа и господин Шеф наш, а коју у нашем срезу и округу тако мудро предводи многопоштовани дугогодишњи посланик, господин Продан Жмурић... И, заиста, ви, господин Проко, на премер, као међународни човек, што међу народом живите, знате колика потреба захтева, да у народу има изображени људи, који ће га... относно... изобразити и повести путем општег народног напретка и које ја, на премер,  одавна увиђам и относно, срцем и душом, апсолутно желим, то јес’ напредак нашем свеколиком народу... И то јес’ остајем веран до гроба кличући: живио господин Шеф и многопоштовани посланик г. Продан Жмурић!...\n— Живио! — Одјекну салом. а за тим „многаја љета.“\nСунце беше већ на заранцима, кад гости усташе иза стола. Продан Жмурић изађе у двориште. У мутваку узлармали пандури. Један сељак упречио молбеницу за пандурско место, па чека г. посланика да му је преда. Има заслуга за Жмурића партију, па пандури да се искрве ценећи своје заслуге: ко ће остати у томе званију, а ко направити место овом у дворишту.\n— Јован Мргода, који је у среском подруму истукао опозиционара Лазара Перића тако вешто, да то ни сами лекари нису могли приметити, а који је, међу тим, до сад деветорици капетана погледао у леђа — и Пајче Пајић, који је прошле зиме убацио мачка у купусну кацу госпође извршитељке, а при том у милости госпође капетанице, ни у овој прилици, ни из далека, не опажаху, да им је положај уздрман.\nЧим се посланик помоли у дворишту, молиоц смаче капу и згњечи је под пазухом, преклони се и предаде молбу:\n— Ја, који сам увек био и бићу до гроба веран и одан, и који сам пропатио...\n— Доста, знамо се — прекиде посланик — што је значило: учиниће ти се по молби.\nОкупише га неке удовице за „’валиду“ која им се рђаво издаје; један сељак за неко извршење, које чека ред од пре дванаест година и од кога половину нуди господину посланику; један „начелни“ тражи препоруку за зајам из „вонта\"; један ћата поверљиво саопштава, како се кмет дружи с опозиционарима и још ни једног није казнио и т. д.\n— Извидићу, наредићу, учинићу! — рече Жмурић и упути се госпођи извршитељци, о којој му је госпођа капетаница тако дуго и много причала.\nГоспођа извршитељка, млада плавуша, у богато везеном либадету са безброј белензука на голим рукама и још голијем врату, врло марљиво храњаше г. посланиковог „хектора,“ пред вратима своје собе.\n— Он је тако умиљат — рече она, држећи Фину порцуланску чинију, пуну млека.\n— Извин’те, зашто тако! — пљесну се рукама посланик.\n— Молим вас, зашто не, ја ужас волим псе, а нарочито овако благородно... Ју’, да знате како слатко лоче!...\nПсето умиљато скикну и опскочи око господара.\nГоспођа извршитељка дубоко уздану\n— Господине! У вашим је рукама срећа наша... Можете нас уцвелити, унесрећити... Она је злобна и пакосна душа... Можете!... — заклони очи руком и сузе јој оросише лице.\n— Госпо, ја вас не разумем...\n— Чула сам...\nПродан Жмурић пљесну је лако по влажном образу:\n— Док је мене, не бојте се!\nЖену обли румен стида уз образе.\nЧуше се гости из капетанове собе. Посланик звизну кера, окрете се и тромо оману својим дубоким туром...\nНе прође ни пун месец од дана, кад је Крста Миликић, у „гостинској сали“ среске канцеларије уведен у дужност члана  Жмурића партије, а он је већ преседавао у судници криворечке општине. Једног дана стиже акт среског начелника, којим се дотадањи општински председник збацује а за вршиоца те дужности поставља Крста Миликић.\nТежак терет навали се на плећа Крсте Миликића, али он га је с поносом понео. Сад тек осећаше да је дошао тренутак, када му се ваља показати: шта је и колико вреди. И многопоштовани посланик г. Продан Жмурић, и срески начелник г. Спаса Жеравица, па главом и сам господин Шеф у Београду погледају на Кићу Миликића: шта у њему лежи. Ако се покаже овде, у општини, ваљаће свуда. А он већ зна у чему му се ваља показати.\nИ преже на посао.\nПогледа око себе и поче с реформама. Изјури два голотрба бирова, од којих се не би уплашила ни баба на поздеру, а то ли зубати опозиционари, па добави двојицу пандура из околне општине, са црним војничким блузама и црвеним капама и чакширама. По препоруци Коце Стевџића узе за општинског ћату Тиму Тимића, званог „двоката“,  дугогодишњег општинског писара, који у прсте зна све параграфе и измене  и допуне у законима. И судије је насвојио: у два маха пуштат је испод суда због фалсификата. Главно: „наш је човек“ — вели Миликић. Општинску судницу измести из једне брвнаре у механску собу, а амурлук старе пекарнице окрпи и удеси за апсану. То све за време док се нова судница озида, од које је план био већ готов — у глави Киће Миликића.\nНедеља по Крстовудне беше дан, за који је сазвао збор пореских глава своје општине, код криворечке суднице. Рано изјутра, истог дана, беху председник и ћата у судници. Кића беше у уским сукненим чакширама, чошном копорану и фермену. На ноге назуо нове чизме на боре, и мамузе. Узод’о се и узнемирио, а из главе му не избија облик збора. На пример, мисли он: пред механом намештен је сто, овај дугачки с углађеним ногама, застрт новом, зеленом чохом, коју сам ономад купио у чаршији. На столу нов дивит, туце хартије, неколико наредаба и расписа и сви закони. У горњем крају седим ја, устурио се и накомрдио, а подаље, с леве стране, погнуо се ћата, па пише. Пишти перо к’о шаран. Иза нас два пандура, „црвенкапе\", у потпуној ратној спреми. Пред нама прекрилио  народ: напред старци, па средњаци, па младеж, сви гологлави. Устајем ја, па говорим, говорим, причам и разлажем пуна два часа, све ово што сам написао и на изуст научио, а они вичу: живео! тако је! Старци се гуркају и шапћу: „Ама је ли ово Кића покојног Радоја ?“ — а ја растим... Још да ми оће доћи капетан Спаса, многопоштовани посланик Продан Жмурић, па и главом сам господин Шеф из Београда, не би се застидео. Видели би, како је Кића Миликић своју војску риктовао...\nВећ је осам часова. Одслужи црква: поп оде у своју ћелију, а учитељ у школу. Побожни људи разиђоше се кућама. Механџија трља столове, уноси клупе, пере стаклиће и точи пиће. У кујни туцају каву, у пекарници пеку јагњад. Све живо под механским кровом дало се на посао.\nКрста Миликић уђе у механу и седе. За њим дође и Тима Тимић (плав, средовечан човек, шиљасте браде и подшишаних бркова).\n— Је ли ти, клуподеру, је ли све спремно, относно, што се тебе тиче — подвикну Кића механџији.\n— Молим, господин’ председниче, све је исправно — одговори чупав и чађав младић  иза келнераја... Молим покорно, — и дохвати се иза увета.\n— Како стојиш, море, са срчалуком? — упита Ката.\n— Имам пет полића седам чаша, једну оку и два полујака.\n— У затвор, лопужо, зар се с тим овакав збор дочекује — цикну председник.\n— Молим покорно, наћи ћу у зајам у Петра Бојаџије — и замаче на врата.\n— Хајд, хајд, носи те ђаво. Хоћеш да севтеишеш „полицијску уредбу“.\nПредседник скочи, погледа на сва три прозора, ману главом, па седе.\n— Још је рано. Није их ни очекивати.\n— Јес’, рано је, сасма рано — дода ћата и погледа у таван.\n— Ето, нема ни кмета. Њих пет да доведу по десет, па ето ти збор — рече Кића задовољно\n— А, ево их! — извири се ћата.\n— Море, знам кога имам — скочи Кића...\nНикит Видић, први сусед Миликића, стасит човек, крупних веђа и бркова, иђаше напред. За њим иђаху још два сељака.\n— Добро јутро, председниче — викну он с врата.\n— О, о, добар дан, добар дан! — срете их Кића. — Ама кажем ја... он па он... Здраво, здраво! — здравише се и поседаше за дугачки сто на средини механе.\n— Еда још кога ?\n— Биће, знаш ти сељачка посла: њихово осам сати, наше по дне — рече ћата и превали очима преко свију око стола.\n— Биће народа, рано је још — рече Никит\n— Биће, но како. Рано је још — рече један од оне двојице.\n— Послови су, брате... И ако је празник, послови су, брате — рече онај други, тек да би и он коју рек’о.\nМеханџија утрча с пуном кецељом шоља и стаклића.\n— Е, у то именије, дајде механџија, покажи се — заповеди председник.\nЗа час обреше се на дугачком столу две оканице вина и тањир печења.\nДође и један кмет.\n— Помози ви Бог — приђе кмет и рукова се са свима.\n— Сервус, кмете... А где си ти, кмето? зар тако, брајко ?\n— Ја, Бога ми, председниче, те коњи, те волови, те лепо јутрошње јутарце, те  припео, напас’о, отер’о, дотер’о, и ја, Бога ми велим, одоцнићу — поче кмет читаву историју јутрошњег јутарца.\n— А камо људи, море?\n— Људи! ја Бога ми, не знам камо људи, узвера се кмет.\n— Твоји људи, камо море бре! — викну председник и тресну песницом о сто.\n— Моји људи... ја, Бога ми не знам... Мислио сам да су дошли... Ја, као што рекох. Бога ми, коњи... волови... јутрошње јутарце и благо сунашце — забавих се мало, а биров је звао баш редом сваку главу пореску. Јес’ прекрштенија ми!\nТаман то рече, а биров на врата. Бос, више распојас, но опасан, довати се до капе и штуче у угао иза врата...\n— Је ли ти, голаверу! — погледа Кића у бирова.\n— Заповедајте, господин председниче, — одговори он.\n— Видиш ти — рече дружини око стола — па и оно, на премер, зна: „заповедајте“ — Но, напред, марш!...\nБиров приђе до пола механе, и довати се до капе.\n— Шта сам казао ономад?\n— Ти си, молим господин председниче, заповедио да позовем сваку главу пореску на заповест, да дође данас овде...\n— И још?\n— Ти си казао...\n— Није „ти“, него „ви“ — издера се ћата.\n— Ви сте, молим, казали да кажем, како ће збор бити и шта ће се на збору зборити.\n— Не ваља, не ваља! — маше главом — председник — хоћу све да ми кажеш...\n— Молим, господин председниче како си ми ти казао, ја сам их звао овако: Еј, Петре, море, у недељу по Крстовудне да дођеш рано у осам часова на сударник... Зове нови председник, господин Кићо збор и на збору да нам покаже, шта је ред, шта је влас’, и како, да речемо, наша влада, да је Бог поживи, добро влада, и како, да речемо, треба сваки старијега да почитује, и пуно којешта паметно да нам прича нови председник, господин Кићо Миликић, да га Бог поживи... и да нам каже, како наш посланик, господин Продан, из Поскурица, ради за народ и његово право, и господин капетан како је  добар чиновник наш, и како ће нови председник ред и војничку дициплину да заведе...\n— Бравос, гољо — зацерека се председник — „Лево круг“!... Иди!... „Полудесно... марш“.\nБиров одмашира на врата.\nМеханџија донесе још три оканице.\n— Ама јесте чули, људи, нема ништа без војничке дисциплине... Овако се рикта! Пази, на премер, како цепте оне „црвенкапе“ — накриви капу председник и показа на двојицу униформисаних пандура на крају кафане, који стојаху ка’ у фронту...\n— Нек’ се зна ко је старији, ја како, — рече Никит.\n— У то именије — рече Миликић и чаше звекнуше...\nЋата искрену главу и принесе прозору:\n— Чујете ли, људи?\n— Шта ?\n— Гоља... Баш он... Његов глас — рече ћата...\n— Када опет виче — рече председник.\n— Јес’ ја! Ама не знате ви њега. Он је, пусник, ваљан, вредан к’о кремен, ама убила га сиротиња и голотиња. Он,  пусник, поуздан — поче кмет читаву беседу у хвалу бирова „пусника“...\nПрође још час, два, а нигде никога... К’о да се тај свет зајинатио да не дође на овај збор. Нема ни кметова. Пет села, а само један дошао! А куд су она четворица?\nКрста Миликић се узодо... Уђе у канцеларију, седе на своју столицу, затури се, накомрди се, а свици му лете испред очију. Узе списак пореских глава, прелиста га, окрену и обрну. И овај није дошао... Па и овога нема... Наш кум, гору и воду кумио, и он није дошао... Наших пријатеља, с чумом се пријатељили, ни њих нема... Па толика наша родбина: ујаци, рођаци, братићи, сестрићи — пхи!... Шта значи то? То нико никога не верма, ни мене, ни господин капетана, ни многопоштованог посланика Продана Жмурића, па ни самог господина Шефа у Београду! Све је то распуштено, разобручано... Не’ш, сељо, не’ш, ја ћу те паметовати — стиште песницу и шкргутну зубима.\nУђе опет у механу. Један старац у вишњевом весу иђаше, с једном женом, испред механе. Пандур га докопа, утера унутра и посади на клупу за вратима. Жена оста пред механом.\n— Ама, молим вас, пош’о сам у пријатеље...\nПст! — накомрди се пандур.\n— Даклем, на премер, од свег села само ти — погледа председник сељака.\n— Ја пош’о... — поче сељак, али пандур мрдну главом, а он слеже раменима и умуче.\nУ том биров поносно отвори врата, погледа за се и викну:\n— ’Ајде, народе!... Овамо, овамо!...\nУђоше петорица сељака, назваше Бога и седоше у крај.\n— Господин председниче, молим покорно, викао сам све село, иза гласа, али већ види се шта је — рапортира биров.\nПредседник, хукну, обриса зној с чела, запали цигару, повуче један дим, па је баци.\n— Не’ш Пошурлићу, не’ш — викну он полугласно, забаци руке за леђа и разхода се преко механе. Мисли су му блудиле преко свег села, преко поља, преко сваког брежуљка и раскрснице. Тамо, у сред села, на раскрсници, Стојадин Пошурлић искупио сељаке, услонио се на штапић, разглавио вилице, па лаје на звезду. Грди на сва уста и владу и све што уз њу стоји. Мене назива насилником, а  сваки мој покрет безакоњем и пустоловством.. А што се то њега тиче? Шта им је мало и криво? Један млад човек из њиове средине диже се и дићи ће се на висине, на које они нигда нису могли стићи. Зашто ме ометају, кад их не дирам ?... УФ, бруке! Шта ће бити, кад то чује многопоштовани посланик Продан Жмурић, капетан Спаса Жеравица, па и сам господин Шеф у Београду... Они ће рећи да нисам ни за шта, ни за редова, а толи за војводу!... Не’ш, Пошурлићу, не’ш !. Ја ћу те паметовати под старост.. Не’ш, сељо, не’ш!. .\nУ механи сви ћуте, к’о на даћи. Они око дугачког стола тек погледају се очима, ману главом, и по коју полако, више кришом, искрену.\nОна жена под прозором непрестано се извирује, мрда уснама и помахује главом на чичу у вишњевом весу, а он само слеже раменима... На послетку чичи се досади, па викну:\n— Молим вас, ка’ влас’, ја пош’о у пријатеље!...\nТо ил’ рече, ил’ не рече, а један „црвенкапа“ отвори врата и потиште га снажном пандурском мишицом...\nПред црквом, у порти, седе око стола поп и учитељ, нешто пишу и читају.. Кића приђе до прозора, отвори га, погледа, па опет затвори. Шта ће они онде сваки дан? Шта имају толико да разговарају? Они нешто ћућоре, шурују, муте... Али шта ће баш данас ту, према нама? Они се, без сумње, смеју мени и мом збору... Како смеду да се смеју? Они никог не вермају, ни мене, ни многопоштованог посланика Продана Жмурића, ни капетана Спасу Жеравицу, па ни самог господина Шефа у Београду... Ко није с нама, он је против нас...\nОтвори прозор и јетко викну:\n— Попе!... „Господи помилуј!“... „Алилуј!“ Попе!...\nПоп нит’ чује, нит’ хаје...\n— Шта хоће онај поп ? — вику он и погледа у оне за дугачким столом — Шта тражи она попина? Чудна ми чуда... сео пред цркву... чита... пише... И он ми је нека влас’.. Чудна ми чуда: поп! Коме служи он?... Чудна ми чуда... Све су то магле и воздухови ..\nПребаци поглед преко свију у механи, па викну:\n— Народе! Овај се збор распушта! — и седе за дугачки сто међу своју дружину.\nСутрадан рано механски амурлук био је пун сељака. Целу ноћ су председник ћата и Никит Видић смишљали ко су прави кривци, што подбунише народ, да се не одазове позиву власти. Кривице су преким путем ислеђене и пресуђене. Те тако је Стојадин Пошурлић севтејисао нови затвор, а за њим још десетину угледних домаћина.\n— Ја сам сила, ја сам Бог! — виче он све јутро, испраћајући једног по једног у амурлук у затвор. Лупа вратима, разбија’ дивите, пише, брише, преврће законике...\nТек у по дне, по срећно свршеном послу, мало се смири и осети, да му је ауторитет скочио за онолико степени, за колико је јуче пао... Осећао је да је ненадмашна сила.\nУђе у механу да се мало одмори и прибере. Тамо бејаху неколико сељака у углу; они усташе и поздравише га. Он ћутке, без речи, седе за сто у средини, а до њега ћата и Никит. Механџија им донесе „послужење\", па се склони за келнерај. Ћути и стрепи кад ће што приметити  и подвикнути, а испод веђа посматра шта је преко ноћ порадио, да ову чатрљу уличи: закречио мрље по зидовима и залепио рупаче од револверских метака пијаних гостију, орибао столове, клупе и столице, направио цеђ, те опрао прозоре. Још му остале оне вртаче по патосу, од излокане иловаче, и само моли Бога да се на њих председник не спотакне.\nЋути он, а ћуте и остали. У неко доба председник подиже руке, скопча шаке иза врата, зевну и протеже се:\n— Шта ли је Бог синоћ вечерао? Да ли је њему пита прегорела, к’о мени синоћ...\n— Ха, ха, ха! — зацерека се Никит. — Наравно, наравно.\nСељаци се згледаше. Један старац прекрсти се, скочи на ноге и пође вратима.\n— Иди, рођаче, те се прекрсти у оном поповом дућану — пружи прст Кића на цркву — док вам ја дођем на благослов...\n— Глупан ! — рече Никит.\n— Стока! — додаде Тима.\n— Стој! Стој! — дрекну Кића.\n— Пст! — околише служитељи старца и доведоше га пред председника.\nКића скочи и поднесе му песницу под нос:\n— Што се крстиш?\nСтарац устрепта очима:\n— Па, тек, крстим се.\n— Што се крс—т—и—ш! — развуче он иза гласа.\n— Па, ка’ велим, кршћаник сам, па се крстим...\n— Ко сам ја, бре? — затури он руке за леђа\n— Ти си, молим, наш председник.\n— Ја сам сила!... Бог!... Ја сам све и свја!... Разумеш!\nСтарац слеже раменима и заћута.\n— Терај! — ману главом на служитеље, и они га отераше у затвор.\nКића прохода неколико пута преко механе, погледа кроз прозор, па викну:\n— Не’ш, попе, не’ш, и теби ћу ја доскочити... И теби и оном балавцу у школи... Ћато, пиши!...\n— Да донесем министер ’артије — рече ћата.\n— Донеси. Нека виде шта ја знам...\nЋата за час донесе хартију, припреми ново перо и погледа председнику у очи.\n— Пиши овако: Поштованој Историји...\n— Неће бити тако — примети ћата.\n— Но како?\n— Чешњејшој Конзисторији.\n— Не чешкам ја, брате, никог, па да је к’о ова кућа! Пиши ти како ти се заповеда — рече председник и тури руке за леђа.\nЋата поче: Поштованој Историји...\n— Е, сад продужи даље: Наш парокијан поп Хрисантије Поповић, свештеник криворечки, никако не мирује...\n— Врло добро! — примети Никит.\n— Он, к’о дуковна влас’, на премер, протестира шта ради наша криворечка влас’, и које њему не приличи, к’о свештеном лицу, и нашем парокијану... Пишеш ли све тачно?\n— Пишем, пишем, само мало лакше...\n— Које њему... не приличи... к’о дуковној власти... да, относно, на премер, даклем... Пишеш ли?\n— Пишем, пишем, не бригај...\n— Које он разбира колико је ко и зашто је ко кажњен у његовој парокији... И... које он.. много штошта, што се ни описати не може... ради, а суда му нема... И је ли познато тој дуковној власти... да је он, поп Ристо био навалио пре  тридесет година, те је црква направљена на овом месту где је данас... И знате ли ви, да је црква у сред села у којој се, относно, даклем, не може човек рахат Богу намолити од рике сеоских говеди, од гурикања свиња и лавежи паса... Зар су тако наши стари радили, господо у Историји?... Ама само добро притисни, ћато, молим те...\n— Не бригај...\n— И зна ли та дуковна влас’ да је зараст’о пут у нашу цркву... и да народ неће да иде у њу док поп Ристо у њу поје... и да поп Ристо јавно пуши дуван... и које ми у име општине тражимо, да се овај поп Ристо уклони одавде, иначе овај ће се народ поримити. Јеси ли све написао?\n— Јесам — рече ћата...\nПредседник узе табак, те потписа: председник општинског суда: „Кића Радојев Миликић Криворечанин,“ па изда заповест, да ћата потпише неписмене чланове и одборнике и удари печат.\nТако и би.\n— Шта велиш, Никите?\n— Бога ми, бравос!\n— Бравос, ја како — усука Кића брчиће.\n— Живио господин Кићо! — рече механџија и дохвати се до слепог ока.\n— А сад ћемо оно жољаво.\n— Учитеља?\n— Јес’, оно голобрадо.\nЋата узе други табак и погледа у очи председнику, да диктира.\n— Кажи: господину министру... Или, батали... ’Ајдмо!...\nСкочише сви и одоше на врата.\nБило је три часа по по дне кад бануше у основну криворечку школу: Крста Миликић, Тима Тимић и Никит Видић. (А она се налази у старом, сниском и трошном конаку поч. Вује Шорића дућанџије). У мрачној и прљавој соби, у којој је за почившег Вује била магаза за кукуруз и пасуљ, и од које само два прозора бејаху сунцу окренута, сеђаше за столом млад, висок човек, а пред њим, у шест клупа, око четрдесет ученика. Кад гости ступише у учионицу, деца скочише, а учитељ се полако подиже, климну главом на њих, и махну руком на децу те седоше.\n— Сервус, учо! — викну председник.\n— Здраво, мирно — поздрави га Никит.\n— Добар дан! — рече ћата.\nУчитељ се рукова са свима, пружи столицу председнику, па продужи рад. Беше час из Познавања природе.\nКића не хте сести, већ затури руке озад, па зађе наоколо да разгледа Шрајберове слике, које висаху о зиду.\n— Ви’ш, Никите, ово је слон!\n— Видиш, молим те, колики је!\n— А ово је, знаш, она хигијена, што вади мртве из земље.\n— Ене, де, славе ти!\n— Јес’, знам ја то! Колико ће пута каплар, кад смо, знаш, на само, у поверењу, рећи: „ви’ш овог нашег командира, појео би те свег к’о хигијена.“\n— Ви’ш молим те!\n— Ја, а ово је шебек!\nПриђе ближе последњој клупи и поче разговарати с једним малишаном.\n— Шта радиш, Миле! — поглади дете по глави.\n— Ништа — погледа оно у учитеља.\n— Шта ти ради тета?\n— Молим вас, г. председниче, седите! — рече учитељ.\n— Нека, могу и стајати — па се окрену детету: — а ’оће ли довече на комишање?\nДете ућута.\n— Мир! — виче учитељ на децу и искашљује се.\n— Поздрави је нек дође довече код Ђондрића. Биће комишање. И нек понесе онај јаглук. — Знаш, Никите, — окрете се њему — ’номад на игри код Стоје, залети се Јана, па ми истрже онај јаглук с потписом, знаш — кресну оком — што ми је она потписала... „А, чекај, ухватила сам те.“ — рече она .. Остави, Јано! Море остави, Јано, вичем ја, па за њом...\nДеца се закикоташе. Учитељ развуче усне, па викну: Мир!\n— А она, знаш, Никите, врисну и побеже...\n— Молим вас, г. председниче, изволте сести, док свршим час — моли учитељ.\n— Ја, Никите, баш је тако било... Побеже, па то ти је... Изволте ви, учо, могу и стајати.\nУчитељ пропитиваше из предавања о овци.\n— На колико се делова дели овца?\n’— Овца се, молим господине, дели на пет делова на: главу, врат, труп, ноге и реп...\nГости се повукоше до прозора и услонише уза зид.\n— Кажи ми, Перо, још штогод о домаћој пловци?\n— Пловка је перната свиња — Одговори дете\n— Како и по чему?\n— По томе, молим господине, што пловка више једе од свију пернатих животиња.\nКића се искашља, крочи корак напред, према ђацима, па поче:\n— Децо! Једе ли се во ?\n— Во се једе — рече један ђак, па и остали\n— Једе ли се медвед?\n— Не једе — накељише се деца.\n— А, на премер, магарац?\nДеца прснуше у смеј.\n— А жуња?\n— Деца ућуташе.\n— А шебек? -\nОпет се захори кикот. Учитељ поцрвене у лицу, викну на децу, па се окрете председнику:\n— Седите, молим вас, ја ћу пропитивати...\n— А што, на премер, да ти није што криво, што их ја слишавам?\n— Молим вас, председниче...\nПредседник продужи:\n— Децо! Једе ли се купус?\n— Купус се једе — одговорише деца.\n— А, на премер, једе ли се репушина?\nДеца се опет закикоташе.\nНикит се почеша иза увета, завуче руке у чакшире, па и он поче:\n— Је ли, ви, ђаци, бије ли вас учитељ?\n— Не бије! — рекоше деца к’о у један глас.\n— Тражи ли, относно... реграцију? — упита Кића.\n— Молим вас, председниче, боље би било да их упитате: имају ли креде и сунђера...\nПредседник шикну на нос, ману руком на ону двојицу и пође вратима.\n— Добро, добро, учо, питаћемо ми господина министра: има ли пернатих свиња у Кривој Реци — и замакоше на врата.\nУ школском ходнику стајаше, крај два дрвена суда пуна воде, један човек, бос и гологлав. Кад угледа председника, стаде по војнички.\n— Шта ти радиш овде ?\n— Па ја сам вамилијаз — одговори он.\n— Пошто си се погодио ?\n— Бога ми појевтино: дукат на месец.\n— Је л’ ти љут учитељ?\n— Није вала. Благ ка’ мелем!\n— И ти, на премер, знаш шта је мелем ? Што лажеш, бре!\n— Не лажем, вала, ето га, па ви цените. — узврпољи се служитељ.\nЋата приђе ближе, па му шану:\n— Бије ли ђаке ?\n— Јок, вала.\n— Слободно ти нама кажи. Ништа га се не бој!\n— Што би вам крио. Ја се у његова посла не стављам, али баш их не бије.\n— Иде ли на комишање? — упита Никит.\n— ’Прости ме, то му не разбирам — слеже он раменима.\n— Знаш ли ти ко сам ја?\n— Знам, господине председниче, — стаде служитељ мирно и устрепта очима.\n— Слушај! Од сад си под мојом влашћу и ово су ти дужности: да пазиш ко долази код учитеља, с ким се дружи, бије ли ђаке, узима ли реграцију, иде ли на  комишање и говори ли што за нас и осталу влас’... Разумеш ли?\n— Овај... молим вас... господин Кићо... не бригајте!...\nСва тројица одоше у општинску канцеларију. У њој не беше ништа на свом месту. Крст у рафу, јеванђеље на орману, свеће иза пећи, акти разбацани на све стране. Пореска књига бр. 6. на сред пода, у брлогу цигарица и палидрваца.\nКића леже на клупу. Под главу метну пореску књигу, дневник и експедициони протокол. Она двојица седоше за дугачки сто. Служитељи донеше вина и кафе. Пошто испушише по цигару, председник ће рећи озбиљно: — сад на посао!\nЋата извади из фиоке министер хартију, преви табак и наслони се:\n— Пиши: господину министру просвете и црквених послова у Београд... Само пази на сваку реч, а тачкај га тамо како знаш.\n— Знам, молим те, — рече ћата: — Запјата је запјата, а точка и двоточије је опет друго.\n— Ако ти још не знаш, онда ко ће знати — дода Никит, с пуно поуздања у Тиму.\n— Даклем: господине министре! Ви сте нама поставили за учитеља једног сисана... относно једног балавца Гају Гајића, које он ништа не зна, нити уме децу што научити, и које он учи њих што не треба да уче и што се нигде не учи...\n— Пресекок ти реч — примети Никит — али немој заборавити како је јео сир ономад у среду, усред механе.\n— Јес’ и то ћемо. Баш бијах то заборавио.\n— И тако ја, господине министре, као прва надлежна влас’ одем данас у школу да надзор учиним и том приликом чујем, како учитељ пита: једе ли се овца и пловка, а у нас, господине министре, и луда Саја зна шта се не једе. И он, господине министре, учи децу шта је то перната свиња, а те животиње нема овамо у нас у Кривој Реци, нити смо чули да игде има свињче перја... И, господине министре, он учитељ...\n— Молим те да одахнемо и да се мало поткрепимо — прозбори ћата...\nКића се подиже и поносно погледа у Никита, што је значило: видиш каква је тужба?\n— К’о гром! — рече Никит и наздрави Кићи.\nПопише понеку, завише још по једну, па продужише:\n— Даклем, деде даље ово: И које он иде по комишању и децу тера, те му доносе реграцију. У Кривој Реци ни на једном пологу нема јајета!... А где су, господине министре, та јаја? Све дигоше ђаци, да носе учитељу реграцију, јер не сме ни једно празних шака у школу доћи, јер ’оће да их све помлати, које он млати к’о злотвор, и још много штошта што се описати не може чини овај сисан што сте га овамо пратили... И је ли познато томе господину министру, да је поменути учитељ Гаја јео сир у прошлу среду у нашој механи, и докле ће га држати у овом месту?...\nИ тек да заврши сети се да је преко потребно, да г. министру опише: како је овај народ поднео грдне трошкове, док је откупио конак почившег Вуја Шорића, пошто је погодио мајсторе док су од магазе направили учионицу, који су, именом, мајстори били, колико је отишло креча и песка, како су мајстори три пут остављали и настављали рад, свађали се с председником и тукли с пандурима и — томе слично... Те тако је тужба изнела пет пуних табака. Потписаше је председник и ћата;  потписаше неписмене одборнике и ударише два печата: школски и општински.\nКића дану душом и изађе сам у двориште. Дође испред затвора и ослушну на самим вратима. Ништа се не чује. Зашто ћуте? То га једи, као што би га једило и да говоре, па викну:\n— За ту врсту људи грејаћу затвор о Св. Илији, а о Божићу сипаћу им воду под ноге...\nУнутра неко нешто прозбори, а он се продера на сав глас:\n— Не гунђај! — и осу: Бога, сунце, небеса...\nВише механе има један брежуљак одакле се види све село. Дође му нешто да се испење на тај брежуљак, па истрча на врх. Седе, запали цигару и замисли се... Шта ли мисли ово село о мени? Да ли већ знаду ко сам ја и шта могу. Они сви говоре о мени... Нека говоре, баш то и ’оћу да се о мени говори. Ето, с краја на крај све то стоји под мојом мамузом... И поп, и учитељ, и кметови, и одборници, и сви од највећих до најмањих. Све сам умирио и утерао у бразду. Да ви’ш сутра док поврви народ да ме моли да ме умилостиви да пустим из затвора ове букаче,  да опозовем тужбе против попа и учитеља, — а ја нећу ни да чујем, ни да видим... Ићи ће и нашој кући и воденици да моле Ђека и Бата Мојсила — али ја нећу да чујем, нећу да знам ни за кога... Сила сам! — продера се иза гласа и размачу рукама, к’о да ће да полети.\nУ колико Кића осећаше да је силнији и славнији, у толико чича Јеротије проклињаше час кад се родио. Не имаше санка и одморка, ни једног тренутка мира и спокојства. Изгледаше му, к’о да се клетве целог света товаре на његова старачка плећа и на поносни дом Миликића!\nНа Михољдан (а то је неколико дана по оном многобројном затварању у амурлук криворечке механе) уранио чича Јеко, па хода преко врта. Огрнуо дугачки гуњ, са ресама, запалио чибук, оборио поглед у земљу па само хуче. Тако је сву ноћ, а не спава неколико ноћи. Пребледео и потамнио к’о да је изболовао. Кућанима необично. Све занемило к’о да их је  жалост сатрла. Кад дође празник, задахне све живо весељем, песмом, животом, а кућа и двориште заблистају сјајем и шаренилом богатог руха, а сад се све повукло, рек’о би све се разбегло. И деца, која су научила да се с Ђеком коликају ора и лешника, да га, кад легне, прескачу и газе по леђима, да с њим хватају јагњад и пилад, и она заћутала, па не смеју ни да му приђу...\nБата Мојсило беше дошао из воденице. Он више борави тамо, но код куће, где долази само празницима, да се преобуче. И њему необично. Приш’о би му да се разговори, али му тешко. Боже, шта би нашем Кићи, мисли он. Шта му је мало? Здрав к’о дрен, млад к’о роса, богат, окићен, сит и пијан — ма све заман! Да му није пало на ум да се жени, па не сме да помене? А што да не сме? Нека каже Обренији, ако не сме мени и Јеротију.,.. Ево јесени, па да га оженимо; нек узме коју ’оће. Али није то... Он је опчињен. Има пакосних људи, које боде наша слога и којима смета наше богаство и срећа, па ’оће да нам ово куће раскуће... Шта ће му то кмество, та напас’ што завађа људе? Што не гледа своја посла и ради колико  ’оће и може. Боже, шта му би, ко ли га то тако опчини!... ‘\nИ тек што мишљаше да се састане с Јеротијем, а он уђе у своју оџаклију. За њим, полако, уђе и Мојсило...\n— Здраво сван’о, Јеко ?\n— Да речем здраво сам, како ти, Мојо?\n— Ет’ Богу хвала...\nЧича Јеротије седе на кревет, истресе лулу, напуни је, укреса труд, па погна два густа дима.\n— Е, мој Мојо, видиш шта дочекасмо!...\n— Шта се ти, Бога ти, Јеко, толико бринеш. Боже ти дај нама здравља, све ће добро бити.\n— Нема ту добра, мој брате! Не ваља ни кад кога много благосиљају, а толи кад куну — рече он и заповеди брату да седне до њега.\nМојсило узе столицу и седе до кревета.\n— Па шта веле?\n— Ко ?\n— Народ шта вели?\n— Ништа, вала; народ ка’ народ...\n— Шта, ништа? Зар не чујеш како ври народ од његовог зулума! Бога ти, Мојо, шта ти је, што се детињиш?\nМојсило погледа у под, а чича Јеротије уздану, подиже обрве и добро га погледа.\n— Шта му смета поп Хрисантије? Што пљује на његове  седе власи? Нек’ његова суза кане због њега, овај ће дом гром сажећи! ’Оће, Мојо, Бога ми!\n— Ја, ’ратос га било — промуца Мојсило и ухвати се руком за чело.\n— Шта му је крив Стојадин, да га ’нако душмански гони? Што сам добра видео - с њим сам видео, и он се нађе да затвара најбољег пријатеља мог! О, Боже, шта нећу дочекати! Сад би од муке пресвиснуо!... Па Јована, Миливоја, Велимира... Зна ли он шта раде њихове жене, деца и остала чељад? Они куну, куну без престанка, а та ће клетва стићи све под овим кровом! ’Oће, Мојо славе ми!...\nУстаде и погледа на прозор. Чини му се лакше. Прође преко себе два пут, маши се руком до полице, помери једну јабуку и опет је остави на своје место. Истресе чибук, остави, па опет узе; извади дуванкесу, отвори, погледа, па опет затвори.\n— Није, Бога ти, Јеко, то тако... Знаду људи... паметни су... младос’ је младос’,  лудос’ је лудос’... — рече Мојсило онако, да што рекне.\n— Три ноћи већ није ноћио код куће. Тамо је у оној кљекари, где су и остале лоле и пропасници. Па и судницу је у њу превукао... Што ће му то кмество, кога је пит’о кад се тих трица примио ? И зар се тако кметује?\nСеде опет, напуни лулу, укреса и загледа се у очи Мојсилу:\n— Је ли, Мојо, шта веле?\n— Па... ништа... Ја, знаш, нисам тако ни разбир’о, него, знаш, тако идем ја јутрос из воденице, а Стојко Милов па преда-ме. „Здраво сван’о Мојо?“ — „Здраво како ти, Стојко... А откуда ти тако рано? — питам га ја. Вели: био сам код општине — тако прича ми он...\n— Шта прича, море?\n— Вели љутнуо се мало Кићо, па притворио њих неколико и његовог Мила.\n— Шта вели још?\n— Ништа, вала, страшно... Вели, хоће да заведе војничку диципину у општини, а то није свак научио, а то старији траже, а што старији траже, реда је слушати.\n— И Стојадина, и њега је ли?\n— Канда и Стојадина. И, вели, знаш, узели га на руку наш капетан и.... помози ми рећи, онај из Поскурица, онај.. бој се, што заседава тамо у Београду у скупштини.\n— И још шта вели?\n— Каже: кршан младић онај Кићо, одевен ко детлић. Ништа, вала, не вели страшно...\nУ том Обренија уђе на врата Полако, више крадом, ступи унутра, назва Бога, и приђе руци најпре Јеротију, па Мојсилу.\n— Жива била, Обренија! А где си ти, море, од јутрос? — запита Јеротије и рече јој да седне\nОна се осмену :\n— Нека, могу и стојати... Ја велим, аго, — погледа она у Мојсила — не смем деверу ни причати где сам јутрос била?\n— Ти знаш, Бог ме — осмену се Мојсило.\nОна приђе ближе и наслони се једном руком на кревет, па више шапћући, рече:\n— Ја, богме, била код кривоусте Јане.\n— Ене де! А шта ћеш тамо? — зачуди се Јеротије.\n— Пораним јутрос из беле зоре. Ником нисам ни причала да ћу њојзи. Реко’ да огледам шта’ нам се види у кући...\n— Бога ти прој се спрдње — ману Јеротије руком.\n— Па шта вели? — упита Мојсило.\n— Тако пођем ја у расвит. Срећом, успут, никог не тревих. А и варакала сам распутицама преко шуме, да никог не тревим...\nЧича Јеротије скочи:\n— Обренија! Донеси ми костретну торбу. Ону са заклопцем!\nСкочи и Мојсило.\n— Знала сам и сама да су чини, и да га је она опчинила — шапће она Мојсилу излазећи напоље.\n— Па шта вели: која је? — запиткиваше он идући за њом.\n— Угљевара Мара! Још зимус причала је сека Јека прија Јоки, да је чула, како је причала Ранђијина Јула, да јој је говорила угљевара Мара да ће видети сејир од наше куће. Убио је Бог!\n— Узмиде, Мојо, ову чутуру, те напуни препеченицом. Начни оно буре до ћулсије, што смо га првог рата напунили. Пази те полако извади врањ и опет закуцај.\nСве би за час готово. Чича Јеротије тури чутуру у костретну торбу, довати с полице три јабуке и прегрш ораја, те и  то; обуче гуњ, обеси торбу о раме, чибук узе у једну руку а штап у другу, па рече Мојсилу:\n— Одох до Стојадинове куће. Немој ићи док ја не дођем, па ма било и до ујутру.\nЊих тројица у селу: чича Јеротије, Јаћим Вулетић и Стојадин Пошурлић, живели су к’о браћа рођена. И браћа се препорече и сваде, а они никад у веку. Једном само Стојадин је купио једну ливаду до Миликића имања, за коју је Јеротије био у погодби с продавцем. Чича Јеку би неправо, па ће рећи Стојадину: „мог’о си без тога бити“, али кад му је овај објаснио како је то било из неспоразума, он му је рек’о: „ништа није ни било.“\nСтојадин Пошурлић, човек од педесет и неколико година, сниска раста, сув, боје броћасте, другује с Јеротијем од пре тридесет година. Нешто је млађи од њега, али то им није сметало да се здруже к’о вршњаци, нарочито после српско-турског рата, где су као другокласци, раме уз раме, служили отаџбини. И у радости и у жалости делили су што их је снашло. Кад дође св. Јован, Стојадин не ломи колача  без Јеротија или Јаћима Вулетића, нити опет Јеротије о св. Ђурђу без ове двојице. Кад се ко жени у Јеротијевој кући, оно макар који законик или ситнији часник мора бити из Стојадинове или Јаћимове куће, и обратно. Тако и у позајмици: у новцу, раду, у чем ’оћеш они се помажу.\nЈаћим Вулетић није родом из Криве Реке, већ се призетио у Достанића кућу, па се по њему презивају и сва чељад, што их је ту затекао. У селу таке зову: „припуз“ и „уљез“, али њега нико тако не зове (сем Стојадин, у шали, кад су њих тројица насамо). Он је ту кућу подигао, имање увеличао, све обновио и препородио.\nСва тројица чувени и виђени и у селу и подаље, само је Стојадин чувенији.\nПо нарави Јаћим је ћутљив, Јеротије тих и одмерен, а Стојадин разговоран и и шалџија. Јаћим најволи да гледа своја посла, да ни о чему не разбира и ни у шта се не меша, што се маша даље од његове куће и имања. Јеротије разбира о свему, али се уздржава да даје суд о ономе што га се непосредно не тиче. Стојадин води рачуна о свему, и што му је на срцу, то и на језику. Пази ко ће му бити кмет, је ли дошао на правилан начин или је  наметнут; зна ко му је капетан, шта ради и како с народом поступа. Што по његовом мишљењу не ваља, не уздржава се да осуди онако, како он зна и уме, па куд пукло да пукло. Отуд је и његов сукоб с Кићом.\nКућа Стојадинова подаље је од куће Миликића. Чича Јеротије иђаше полако. Под тешким бременом мисли, он се не осврташе ни на коју страну. Мисли су му већ биле тамо код Стојадинове куће. Шта ли ради његова стара мајка, добра тетка Ранђија? Она је к’о копча. Окаменила се к’о сињи камен од несреће што је снађе. Шта чини снаха Јела? па она ситна дечица? Они плачу и куну... Ко ће им на очи! Па имање њихово... Оно је пропало, несрађено..\nВећ приђе, на пушкомет, кући. Учини му се, да су је црни облаци сколили, да само гавранови гракћу над њом. Тужан је и онај кров, и онај дим што на димњак иде. Да му је чути да ко год запева из оног дворишта, к’о да би крила добио...\nУ врту ограда разваљена. Бог зна колико је штете почињено, док Стојадин тамо лежи. Свиње су се разишле по пољима, изровиле ливаде, оштетиле озимицу... Можда их је неко побио, осакатио, затворио... А  ја, његов први љубавник, друг и пријатељ, сејирим шта се са њим ради.\nТако мисли чича Јеротије и тек да ступи на пола шљивака, који је око куће, кад под једном такишом двоје дечице: старије женско и мало млађи мушкарац.\n— Влаго ђеку, како су ми они добри и ваљани — рече он кад виде да су Стојадинова, и рашири руке.\nДеца се забезекнуше, а кад га познаше, притрчаше му у наручја. Он седе, спусти торбу, убриса зној и узе их на крило. Стаде их љубити и миловати.\n— Ђеко, ја нашла крушку, па поделила с Милом — рече девојчица.\n— И ја појео више — протепа малишан.\n— Нека, благо ђеку, ђеко ће вама дати јабука и ора.\nИзвади једну јабуку, искрижа на кришке, те им подели, па за тим и по неколико ораха.\n— Е сад, да се коликамо. По колико, Миле? — рече он и стиште орасе у шаку.\n— „По лио“! — „По тако“! — сложише деца у глас.\n— Погодио Миле!.. Тако, па да вас водим Леви и Инђији, да се коликате!.. Је ли, девојкара: шта ти ради мама?\n— Ништа.\nЈе ли код куће ? -\n— Јесте.\nНишта не ради мама — рече Миле. — Бије батином поњаве на плоту.\n— А је ли плакала?\n— По колико, ђеко? — заколика Миле.\n— Јеси ли је видела кад плаче?\n— „По лио“... „По лио“ — заинтачи Јула.\n— А где је бака?\n— По колико, ђеко?\n— Кашље иза пећи... „По тако“. — одколикну Миле.\n— А где вам је тата?\n— Код куће — одговори Јула.\n— Ко, море? Стојадин, је ли — подвикну старац и загледа се девојчици у очи.\n— Јес’ код куће, у оџаклији — одговори она.\nЈеротије поскочи к’о младић :\n— Ајдемо, радости моја! — забаци торбу за леђа, штап под мишку, а њих двоје узе за руке..\nЗа тренутак беху код куће. Тек што крочише у двориште, а Стојадин се помоли из оџаклије. Чича Јеротију се учини  да се Бог зна од кад нису видели, и дође му нешто, па се залеће, те се пољубише.\n— Где си ти, море? — рече Јеротије и очи му засузише.\n— Ево мене, но где си ти — осмену се Стојадин и поведе га у оџаклију.\n— Вала, право велиш!\nИстрча и домаћица у присрет:\n— Добро дош’о, Ђеко!\n— Жива била, Јело — одговори он и спусти поглед у земљу к’о кривац\n— Овамо овај уљез раскараванио, па не мисли ићи — нашали се Стојадин.\nУ соби, у оџаклији, сеђаше на кревету висок и крупан човек. На његовом тамном, као опаљеном лицу и малим, црним очима, засија се благ осмејак радости. Кад ови ступише у собу, он се полако подиже, спусти дебелу трешњеву муштиклу на сто, дохвати се својих дугих и крупних бркова, па стаде к’о пред старијег. То беше Јаћим Вулетић.\n— Здраво мирно, Јаћиме! Ти, Бога ми, вреднији — ослови га Јеротије.\n— Добро, ’вала Богу! Како ви на дому?\n— Да речем добро. Па како ти још? - погледа у Стојадина.\n— Не знам како ви, ја, Бога ми, красно — одговори Стојадин весело, к’о увек.\n— Е, јеси л’ чуо, човече, живећеш сто година! ’Оћеш љубаве ми! — подиже Јеротије обрве и пљесну га руком по рамену.\nЈела донесе јастук, мету на столицу и намести Јека за сто.\nСтари Стојадин, па то ти је! — рече Јаћим.\n— Па причај ми, човече...\n— Шта имам да ти причам : покупио сам општинске бу’е и дон’о овде, те истрес’о...\n— Стојадинова посла! — ману главом Јаћим.\n— Опрости, брате, куд ћу из своје коже — узлану Јеротије — Шта да радим, ако Бога знате?\n— Прој се спрдње, молим те... Реци ти мени, ’оћеш ли најпре ладну, па врућу (а врућа ракија пушаше се у лонцу, на столу) или ћеш овако да продужимо — дохвати га Стојадин по руци.\n— Полако, брате... Причај ми кад ти велим.\n— Видим ја шта је; ’оће старац удробљено: и ладну и врућу — скочи Стојадин.\n— Седи, враже! Ево вруће!\n— Јелице! Пристави још једно лонче. Оно крњо! — викну домаћин, па се окрете њима: нешто ми слађе из оног крњег лонца.\n— Чим се оно окрњи, много је постојаније — додаде Јаћим.\n— Ја, браћо. не знам каква је ово напас’ какав је ово ’ук, што је заватио ову земљу... На овај начин не вреди ни живети — рече Јеротије озбиљно.\n— Вала, доиста, зло време дође, рече Јаћим.\n— Било је, брате, и до сад капетана и власти, али им је бар личило што раде и знали су ко је за шта, а ово је наопако... Памтим, брате, ма да то беше давно, када капетановаше Симо Брвеница. Човек крупан, стасит, ко ти Јаћиме, сунце те грејало... Брци ко повесма, очи ко вилџани. Увек у Бога, у чошним чакширама и ћурчету, сабљом о бедрима и качкетом на глави. Јахао је ’ата од сто дуката, а на њему су ти шиљтета, билави, кубурлуци... Кад ’оће у општину, онда зна све живо да ће доћи капетан... Ако је лето, онда у Луговима, крај студенца, направи се ладњак, зготови се ручак, а сваки домаћин  донесе буклију и пуну торбу к’о на свадбу. Народ изађе у параду,\n— Знам, вала, и ја, баш к’о да је било јуче, уздахну Јаћим.\nСтарац се раздрага, па продужи:\n— Јес’, па кад припуцају пушке оздо од жуте букве, народ стане у параду... Капетан иде напред, на ’ату, огрнуо ћурак и раширио се к’о паша, а за њим пандури и сексана... „Помози вам Бог, браћо“ — викне он — „Бог ти помогао, господин капетане!“ — гракне народ... „Како сте, браћо, како мир и здравље, како на дому“ — пита он, па седа под ладњак и заповеди: нека дођу: Петроније Газдић, Остоја Масловарић, Гвозден Шеврљуга и још неколико првих људи и домаћина...\n— Нема то данас, мој Јеротије, не! — узлану Јаћим и чисто јекну.\n— Прођите се тога. Што је било — било... Виш’ како се лепе прсти за чашу — понуди Стојадин ракију.\n— Чекај, море, шта си ти зајинтачио. Кад се испричам лакше ми је, одговори му Јеротије, укреса лулу, па продужи: — Па, да ти причам, први људи дођу и поседају око њега, а он их пита: како је берићет, да није било града или поплаве, па онда:  има ли рђави’ људи и рђави дела, како власти поступају с народом, има ли лола и нерадника, што у радне дане седе у механи, те бекријају... Па, да ти кажем, пита, како млађи слушају старије, како народ иде на богомољу и поштује свештенике. Не пита ко је мој а ко твој, већ ко је поштен и домаћин.. А ако треба бирати кмета, он пита прве људе кога ће узети, па кога кажу, он му да палицу у руку и поучи га како ће поступати с народом... Па изађе пред народ, те га посаветује и објасни му, к’о из књиге, све од најмањег до највећег... А ово данас, ево је да те Бог сачува...\n— Прођоше стара, златна времена, мој Јеротије — јекну Јаћим, к’о очајник.\n— Оставите ви те приповести... Зна се како је и онда било... Сад мало притворе, па пусте, а онда су тукли к’о вола у купусу — рече Стојадин и доли чаше.\n— А летос, да ти причам — продужи Јеротије — нешто жуто и жољаво дошло мојој кући. Нема у њему три’ес ока. Веле: капетан! Не зна се или је мршавији он, или његов дорат. Па и она пандурчина клеца за њим к’о на штулама... Провукло  се кроз врт, к’о да нешто краде, па пред моју кућу. Не тражи домаћина, к’о што је у реду, већ виче: где је господин Кићо!\nКаки господин? Где су у мене господа?\nПа тако, ето, узеше га на руку... И, да ти кажем, данас је последњи први... То је оно последње време што се вели у Св. Писму. Данас је Никит Видић, лола и пропасник што је уситнио очевину, први код власти, и онаки к’о он... Па неке партаје... Само је ли се назв’о његов партајист, па нек је најгори, он може шта ’оће и бољи је у очима власти од првих домаћина... Ако нисам у његовом списку, ја сам ка’ и брав .. Било је и пре партаја, али овог чуда није било. Ко је био за точак — за точак; к’о за гургусовачку кулу или шабачки обор — тамо је и слат, а остали народ био је миран... А ово данас непрестано врши и разри све.\nЧича Јеротије одану душом, убриса зној, па погледа у Стојадина:\n— Кажи ми шта ћу, брате, ако си брат? Куд ћу из ове коже?\nСтојадин се насмеши:\n— Не бој се, старче, све ће то прохујати, к’о Бабини јарчеви,\n— Ама шта ћу с њим?\n— Ништа. Трчаће к’о ждребе уз брдо, па ће се од по пута вратити. Но деде још по једну, па ће скоро и ручак! Јелице! — погледа кроз прозор — пожуриде, море!...\n— Оно јес’, младос’ је младос’, лудос’ је лудос’, али... — ману главом Јаћим — не он га је чек’о док се сам врати...\n— Кажи, брате, шта ћу и како ћу — окрете му се Јеротије.\n— Ја би му казо’: синак, теби се нешто не свиди под овим кровом, где је живео и твој бабајко и где ми сви живимо... Ти се машаш за нешто више... Ево ти твоје, па тражи где је боље — рече Јаћим и тресну руком, к’о да нешто откиде.\nТаман они у речи, а на врата се помоли баба Ранђија Стојадинова мајка, погрбљена старица, у шамији „зејтунли“ боје и дугачком зубуну старинскога кроја. Сва тројица скочише.\n— Остарило се, богме, па се једва гамиже — рече она и уђе ослањајући се на штаку. — Добро ми дошли!\n— Боље вас наш’о — одговори Јеротије и пољуби је у руку — Шта ми ти радиш, тетка Ранђија?\n— Вала Богу... Да је више живих — одговори она — Како ви на дому?\nЈаћим се рукова и она поче питати за све редом из обадве куће.\nПошто се спустише и по неку прозборише, чича Јеротије се подиже, извуче чутуру из торбе и прекрсти се:\n— Помози, Боже! Срећан дан, срећно састање и виђење... Здрава буди, тетка Ранђија!\n— Од Бога ти здравље!\n— Опрости, молим те, к’о рођену мајку! — и пружи јој чутуру.\nБеше пред ручковиште. У великој кући сеђаше на свом месту чича Јеротије. Жене у послу, деца у собама и по пољу. Кад стигоше кола и људи, они из куће извирише се на врата и јавише чича Јеротију.\nТек што чича Јеротије одмаче од куће, дојури у галопу један од „Црвенкапа“ и достави поруку Кићину, да се спреми добар ручак за госте, који ће кроз један час доћи.\nСве живо у кући даде се на посао. Бата Мојсило се ужурба, па потрча по кући, по оџаклијама и пивници, да се спреми све што треба пред госте изнети. Нареди, те се стакларија опра песком  и копривом, заклаше прасе, ћурке, пилад. Жене засукаше рукаве, па почеше месити тесто за погаче и гибанице шапћући: „Боже прости и данашњи данче“. Он, сам, намести столове, столице и клупе под раст, а Лева и Инђија донеше поњаве, ћилимове и јастуке, те наместише седишта, накидаше цвећа у врту, те окитише водене чаше на столу. Лепо време, а господа су господа, она воле „на чист ваздух“... Али то га жижи, што не зна шта још воле, како ће им умостити и како ће их угостити! Домаћинска кућа, свега доста, али ко му га зна шта је за кога... И од куд да се то баш данас деси, када Јеко није код куће! Да је то знао, не би се макао од своје воденице, од своје слободице...\n— Радојка! — викну он своју домаћицу из оџаклије.\nМала и жољава женица, његова Радојка, отрча у оџаклију.\n— Чујеш, море, мене ће живи стид појести ако се обрукамо. Ти гледај сад како знаш — ману он руком, као да би ту бригу на њу хтео пренети.\n— Оч’ју ми, мало ти и ја што знам... Спремили смо добар ручак, а како ће се коме допасти — ја не знам !\n— Их, ратос га било, од куд баш данас оде! Шта му знам ја шта господа хоће — окреташе се у ковитлац и махаше рукама. — Ништа ти ја не знам... Најволео би послужити им вина и ракије и истимарити кљусад... Бога ми! Не жалим нек пију и једу докле ’оће, ама ко зна шта је за њих... Их, ’ратос га било!\n— Зна ће Кићо... Кад је долазио Јово Џелепџија, најволео је танку пројицу, млада сира и скорупа и пржених пилића.\n— Не. Неће они кукурузе. Гледо сам ја у механи кад срески ћата баца проју за врата и вели: „овим се свиње ’ране“.\n— Шта му ја знам — слеже она раменима.\n— Спреми још кајгане, цицваре и гужваре...\n— Е, ти мислиш они воле што и ти, засмеја се Радојка.\nУ том припуцаше пушке у врту...\n— Ето их! — викну Мојсило.\nИстрчаше обоје напоље. Мојсило отрча у вајат, обуче чошни Фермен и натуче нови вес, ману руком преко бркова уздуж и попреко, па одјури пред капију.\n— Еј, домаћине! Јеси ли рад гостима! — виче ћосави контролор чак из шљивака.\n— Јесмо, Јесмо, молимо — промуца Мојсило и осети нешто суво у гуши.\nОтвори велику двокрилну капију широм. Напред уђоше коњска кола. У задњем седишту беху с десна госпођа Цаја, капетаница, до ње посланик Продан Жмурић, а у предњем: капетан Спаса Жеравица и шумар Коленица. За колима касају на коњима: Кића Миликић, ћата Коца Стевџић, Тима Тимић, контролор, срески пандур и оба Кићина служитеља.\nГоспођа беше у лаком жакету, сивој хаљини и јесењем шеширу исте боје. Остали беху у свом обичном оделу, сем Киће, који сад беше у црној блузи и плавим панталонама.\n— Помози Бог, домаћине! Добар дан, чико! — поздравише Мојсила посланик Продан и капетан Спаса.\n— Сервус, чиле! — залеће се Коца и пољуби се с Мојсилом.\n— Добро дошли... молимо... Изволте - трчи Мојсило гологлав и рукује се с гостима — Кићо, деде, намести госте... А коње, молимо... ено пред шталом и сена и пун пресек жита. Молим покорно... изволте, облеће он око гостију и пандура.\nИзађоше Маја, Лева, Стака и Инђија, последње три девојчице, које увек госте послужују, те приђоше руци. Кића нареди, те донеше четке и очистише госте од прашине, па их наместише за спремљени сто под великим растом. Капетаница свуче жакет, а капетан врскапут, па поседаше. У горњи крај седе посланик Жмурић, на чича Јеротијеву столицу с наслоњачом. Десно од њега поседаше: капетаница, капетан и контролор, а лево: ћата Коца, шумар Тоша и Кићин Тима.\nКића разгледаше шта се ради по кући, је ли све спремљено, показа „чаршиски ред“ при послуживању, па се упути гостима.\n— Овамо, овамо! — виче Коца — Ти си гост к’о и ми.\n— Седи, Кићо — рече посланик.\nОн седе до свога ћате.\n— Па како ти, пријатељу? ослови посланик Мојсила.\n— Ет’ Богу хвала... Да речемо добро... Што је од Бога, слађе је од меда..\n— Све ти је од људи, чиле, па било ти слатко, било ти горко — рече Коца.\nМојсило га погледа, ману главом и не рече ни речи.\n—Величанствена природа! Божанствена природа! шапће капетаница, разгледајући околину.\n— Природа је цар васељене — рече посланик, сећајући се да је тако нешто чуо на жељезници\n— Царица — дода капетаница.\nДве девојчице, Лева и Стака, донеше на два служавника послужење: шећер, воду и ракију.\n— Молимо... изволите, слуш’те се — обилази Мојсило око гостију, чешкајући се иза врата.\nКао обично, прешло се у живљи разговор. Најпре су почели говори о задрузи: колико има чељади, од кад је кућа на овом месту; колико има стоке; о води: одакле се доноси, је ли бунар или кладенац; о ракији: колико имају шљива, како рађају итд.\nУ том је постављен ручак. Ставише млад сир и скоруп са неколико танких, млаких погачица. Мојсило узе чашу с ракијом:\n— Сад заповедајте! и поспусти је мало пред Продана, па подиже. Капетан и капетаница згледаше се, а посланик рече: — Де, у добри час!\nМојсило се прекрсти: — Добар час, међу нас! Срећно састање и виђење! И  здрав буди... овај.. — мрдну главом на Продана\n— Од Бога ти здравље, домаћине! - одговори он.\n— Ја бих рекао, домаћине, да ти мене добро не познајеш - рече капетан Спаса...\n— Ја... што велиш... господине, нисмо се познавали... Ја, знаш, тамо око воденице, па ко и брав — рече Мојсило, искашљујући се и ако му се не кашље.\n— А да ли знаш ко сам ја? — упита Продан достојанственим нагласком...\n— Па Бога ми... нисам ти добро вешт. Јамачно ти заседаваш тамо у Београду, у скупштини?\n— Јес, заседавам, помало — рече Продан преко залогаја и поче причати, како је негда Јеротије Миликић готовио ручак Малом Вукојици у Луговима, где се и он као гост капетанов десио.\nКапетаница се насмеја:\n— Колико вам има година ћико? (могла је рећи : „чико“, али мишљаше, да јој ово боље доликује.\n— Па има нам, госпоја, Бога ми... до педесет...\n— А, доста снажан чиле! — рече Коца.\n— ’Прости ме... још сам јак... Изволте молимо\n— Слуш’те се, господо... Ет’ сељачка посла! Тај сир, на премер, није Бог зна шта, нуди Кића.\n— Красно, дивно, сјајно! — рекоше гости.\nМојсило донесе бардак вина, наслужи у окењаче и стави на трпезу.\n— Служи де, Кићо, доле у дну, а ја ћу горе — шану му Мојсило.\n— Шта велиш, чиле, да ли је добро бити посланик? — упита Коца.\n— Шта му ја знам, у та се посла не стављам... А како ја рачунам, није лако — одговори он и погледа у Продана.\n— А како ти то рачунаш ? - упита капетан.\n— Молим, господине, ти то знаш најбоље: што већа влас’ у шакама, то тежи терет на врату.\nПосланик се окрете и пљесну Мојсила по рамену:\n— Браво ! Сад си погодио!\nДомаћин се насмеја и доли чаше:\n— Изволте... молимо покорно.\n— Кад донеше киселу чорбу, Продан Жмурић поче причати, како је збиљски терет  заузети такав положај, како је једном приликом, кад је било потребе, тркао кошију с неким Швабом на Бањичком брду, па кад је победио и српски образ осветлао, књаз се с њим пољубио и изјавио жељу да такве јунаке види свуда у почасти.\n— Ћико! Би ли ви волели да будете посланик? упита госпођа Цаја.\nМојсило се накељи:\n— Нисмо ми, овајке... за тај пос’о. Ми смо, молим госпо, за то да чувамо воденицу и да послујемо.\n— Кажи, кажи, слободно, па да и тебе једаред испратимо у парламенат — рече капетан.\n— Пристао би, чиле, још како. Видиш како му се брк смеши — рече Коца и кресну оком на контролора.\n— Сас вас, чика Мојо, народ би био задовољан, к’о с берикетна година — кресну контролор на Продана.\n— Изволите, молим, остасте без ручка. Служи, Кићо! — обиђе Мојсило око совре и опет стаде више Продана.\n— Нећемо да заговараш, ’оћемо да чујемо: би ли ти иш’о у скупштину — продужи капетан.\n— А шта би говорио тамо? — упита Продан.\n— Да, да, шта би говорио ! — гракнуше сви.\n— Прој се, молим вас... — обилази Мојсило око совре.\n— Да чујемо! Да чујемо! — сложише у глас Коца и капетаница.\n— Мојсило ману руком преко бркова:\n— Ама не знам би ли ваљало што би реко’, али да сам ја на месту газда Проданову, ја би нешто реко, ако он није реко...\n— Да чујемо! Да чујемо! — заграјаше сви. — Да чујемо, шта би чика Мојо рек’о.. Спаси Бог! У то именије — и испише чаше.\nМојсило поцрвени сав к’о паприка, па доли празне чаше.\nЧујмо! чујмо! — викнуше сви, сем Киће, који се застиди што се зове „Миликић“ јер му се учини, да с његовим стрицем спрдају к’о с будалом.\nЕ, оставите ме сад, па ћемо то други пут. Сад извол’те, слуш’те се, молимо — моли Мојсило.\n— Чујмо сад, чујмо!\nМојсило се искашља и ману руком преко бркова:\n— Овајке, да речемо, не тражим ја то званије, али да речемо, ја би креснуо што је истина, па прости ме, куд пукло, да пукло!\n— Е па кресни сад — рече Продан.\nМојсило погледа у капетана.\n— Слободно, слободно, чика Мојо, ми баш хоћемо да чујемо жеље народа — рече капетан доста важним нагласком.\n— Баш кад хоћете, ја ћу вам касти, па ви цените како знате... Ама, бој се, биће вам криво а и није лепо на соли и на лебу...\n— Разрешавамо те, говори што ти је драго — рече посланик одлучно.\n— Ето, сад си слободан, — рече Тоша — па причај!\nМојсило се опет искашља, ману руком преко бркова са свих страна, па поче:\n— Ја бих казао: Господару! Тебе влас’ вара!\nЗви се зацерекаше, сем Киће који усиљено развуче усне.\n— Ето, оћеш сад, Спасо, — рече капетаница.\n— Продужи, продужи! — рекоше капетан и посланик.\n— По чему то, чиле ? — упита Коца заједљиво.\n— Ја бих каз’о — стаде Мојсило по војнички: — Господару! Ти питаш како је берићет, а влас’ одговара: добро, не може боље бити, родило и на дрвету и на камену — па била година родна, била кишна, сушна или градобитна. Па онда, погледамо о Митровдану и о Ђурђевдану а оно порез скочио неколико динара. И не знамо одакле нас гуја печи... Ти, Господару, питаш: како је народ, а влас’ одговара народ сит одевен и задовољан, све носи срму и памукбез... Кад ти, Господару, изађеш у народ, влас’ изведе преда те народ у стајаћем руву и ти мислиш сви смо онако одевени и сваког боговетног дана. А да ти видиш, Господару, оне босе и гологлаве, у траљама и ритам... И, да ти кажем, Господару, дошло је, богме, понова оно време, када се зборило, да по три куће једну козу музу, на пет кућа један певац пева...\n— Е, и ти то знаш. Служи то вино! — одсече се Кића.\n— Па разговарамо се к’о људи.\n— Нека, да чујемо, па ћемо га баш  испратити у скупштину — јетко се осмехну Продан.\nНаста мала тишина, у којој се могло приметити, да им не беше најповољнија беседа чича Мојсила.\nАли кад после чорбе донеше гибаницу, па паприкаш, Кића поскочи од љутине.\n— Уф, бруке ! — и отрча у кућу.\nУ великој кући жене се ужурбале око прочевља: прже пилиће, бришу тањире, кувају кафу. У једном углу сели служитељи за трпезу, ручају и прегоне се у доскочицама.\n— Што ме брукате, ђаво вас одн’о све из реда! Знате ли ви макар каква реда, или сте у тору одрасли — викну Кића с врата.\nСве се тргоше и зачуђено га погледаше:\n— Шта је било ? — упита Маја.\n— Где је то, на премер, било, молим вас — окрете се он пандурима — да се после мешпајиза доноси паприкаш! О, бруке, бруке и несреће!...\n„Црвенкапе“ скочише.\n— Ја, што велите — рекоше „срески.“\n— Бога ми, златане, ја ти то не знам — рече једна.\n— Ни ја, дилбере, оч’ју ми! Мислим, тако се ваља — додаде друга.\n— Прој се, Бога ти, Кићо, доколице... Зар и за то још да стидујемо — рече Маја и продужише посао.\n— Прво, на премер, — поче Кића набрајати — то знају и Бог и људи да иде супа. Кад немате супе, онда иде чорба: или пилећа, ил’ гушчија, јагњећа, ћурећа... Дру го, иде ринвлајиш. Кад нема говеђег ринвлајиша, онда може подоћи и ћурећи ринвлајиш. После, относно, иде цузпајиш, ’а то је, ко не зна немецки: купус и паприкаш! Па после, даклем, печење, а мешпајиз најпосле. А ви, бестрага вам глава, за мешпајизом доносите паприкаш! Е није него требали сте донети и цицвару! Уф! — пљесну се по челу и изађе на поље.\n— И цицвару, ја како... Њом си се, синко, и одранио — промрмори Маја.\nЗа совром, под растом, из шале прешло се на збиљу. Продан Жмурић полагаше читав рачун о свом посланичком раду:\n— Тако, господо, био је случај, где сам и ја гласао из ината. Бејаше једном на претресу правитељствени буџет. Кад дође ред на војене издатке, министар запео па  тражи још два милиона! Вели, мало му. Једни веле да му се даду, то јест та два милиона, а други веле да му се не даду. Те држи, мајчин сине, те ’оће бити, те неће бити. И ја се ломим и раступих мозак мислећи, да ли да му се даду, ил’ не даду та два милиона. А и није лако, господо и браћо, трпати на народну грбачу без мере... И тако мислећи, дигох главу и неко чудо смотрих на галерији. Привукло се нешто ћосаво, без браде и бркова, па се извирује и ослушкује, питам ја полако: ко је оно горе — и рекоше ми да је инглиски конзул... Оценим га ја и видим шта ’оће: кад ко говори да се не даду те паре, то јест та два милиона, а њему мило, мило, па му се сав онај ћослак засија од радости... А кад неко говори да му се даду, то јест та два милиона, а он се натмури, па да може, појео би нас чак озго с галерије... Е, стој, мајчин сине, кад је тако, знам како ћу, велим ја, па скочим, подвикнем и заинтачим неколико пута: прима се, прима се, прима се, и ако треба да дамо још четири!... Скупштина повика: „прима се“, а Инглиз лупи вратима и стругну к’о опарен...\n— Ха, ха, ха! — закикота се сва совра.\n— И тај си мачкојед стругну! зацерека се ћосави контролор.\n— Неправо му — додаде Тима.\n— Те ствари спадају у в-и-ш-у п-о-л-и-т-и-к-у! — развуче ћата Коца и мету прст на чело.\n— Баш ту и јест ситна памет, да се оцени свачије расположење о предмету о коме се дишпутује — рече капетан.\n— Относно да се оцени ситуација страних сила у нашој отаџбини — дода Кића.\nПосланик продужи:\n— Признаћу, господо, да сам у једном случају био у неприлици и да сам се вешто извукао. Било је једно важно питање на гласању. Видим, и сами министри ускомешали се, па не знаду како ће. Гледам ја у господина шефа, да видим како он мисли, али ништа не могох да приметим. Председник виче: ко је за предлог, нек’ седи, ко је противан — нек’ устане. А ја, окрени, обрни, па се малко подигох, али тако, како је изгледало и да седим, и да стојим... Управо, господо, ја сам чучао! Један Пироћанин, у белој џоки, виче иза мене:  „Господине, овај, си, бре, ћући“ — а ја се окренух и шкргутнух зубима, те умуче.\n— Ха, ха, ха! — захори се у доњем крају.\n— Државни резон захтева, по неки пут, и да се чучи — додаде капетан преко цигаре.\nНаста тајац. Посланик даде знак Кићи, те доли празне чаше, искашља се и устаде. Скочише и остали. Продан Жмурић подиже чашу за здравље и напредак домаћина овог дома и његових укућана, исказа особиту радост, што је нашао такво гостопримство у дому, из ког је глава ове општине, његов друг и једномисленик Кића.\nПоче „многаја љета“, а служитељи из куће, с врата, избацише три плотуна из својих пибодовача.\n— И — ју, ју! — врисну контролор.\n— Ју, ју, манте врагу — затиште уши госпођа капетаница и наслони се на свог мужа.\n— Молим, да си извините, госпоја, ја си од велико расположење не знајем што чиним — скочи контролор, поклони се и превали једну окењачу.\nТима Тимић и Тоша почеше певушити неку варошку песму у два гласа. Контролор развезе опет неку његову : „Убаво си, леле, убаво“... Чељад повирује из куће, а деца се начетила иза вајата.\n— Изволте, молимо, слуште се — нуди Мојсило.\n— Свега задовољно — рече Продан.\n— Сп-а-с-о! Хоћу мле-ка — развуче капетаница, к’о мало дете.\n— На премер, ако је по вољи слатког, относно или даклем киселог — скочи Кића.\n— Дајте слатког млека — рече капетан.\nТима Тимић запева: пије ми се винце, док си ми рујно — а контролор скочи и размахиваше рукама к’о крилима.\n— То, то, ту си ми песму дај! — и подврисну иза гласа.\nДонеше чинију млека и поновише још неколико тањира прасетине. Мојсило доли чаше, ману руком преко бркова, с једне и друге стране, узе једну чашу, па поче здравицу:\n— Писмо прву за помози Боже; другу за бољи час; трећу за свете Тројице: да помогне Бог и света Тројица  и милостива Богородица; добродошлица о добру ради; где год дошли, добро се нашли, где не дошли — добре се чули, ако Бог да. Ви писте за домаћко здравље, за здравље домаћина овога дома, где је год, и његових укућана — а ја да напијем за комшиско здравље: за здравље твоје, газда Проко, твоје главе и десне руке, десне и леве, вашег дома, ваших крмака и трмака; оваца и новаца, куће и среће...\nКонтролор кресну оком на Тиму, а Тима на Тошу, а Коца на обојицу.\n— Хвала вам! — одговори Продан.\n— За здравље твог дома и свих што се твоји назвали. За ваше здравље, господин капетане, за госпојино здравље, вашег дома, ћара и напретка; вашег, ћато; вашег, приле; вашег, момче — изређа све — за здравље свију комшија од овог дома: нашег попа Хрисантија нашег учитеља, наших кметова, одборника, поротника, замењеника и свију у власти и части комшија да их Бог поживи и у здрављу поштеди.\nКад служитељи испалише још један плотун, а контролор крекну ко мисирска  кокош — капетаница уста иза стола, дохвати Кићу за руку и рече:\n— Сад је на реду да ме упознате са вашим станом. Је л’ те, да ћете то учинити ?\nКића скочи:\n— О, молим, молим, изволте... Немате, на премер, шта видети. Сељачка посла, госпо, относно... Изволте молим — трља он руке и опскакује око гђе Цаје.\nУђоше у конак, у Кићин стан, који је у оном истом стању, у каквом га је нашао летос капетан Жеравица, само су ствари нешто више испреметане. На столу беше повише књига и новина и мало већих мрља од мастила.\nКапетаница седе за сто и поче разгледати књиге и новине.\n— Молим вас, којекакве беспослице... нису моје... овај — поцрвени до ушију и поче склањати у фиоку.\n— Е, сад баш хоћу да их све прегледам... Видите ви њега, молим вас... „Две ноћи у Венецији“... „Војни Лист“... „Тук на Лук“... „Пешадијска Служба“... „Ђавоља Рупа“... Ман’те врагу — одскочи она к’о од змије и поче разгледати слике по зиду.\nКића се узврпољи:\n— Относно, даклем, на премер, ја ћу оног Никши научити памети, што ми ове трице трпа у чантру — и смести у фиоку и књиге и ковине, а баш тада дође му на смеј. Сети се, како је читајући ове књижице, разгонио женскиње по прелима и играма.\nКапетаница седе, запали цигару и претури ногу преко ноге\n— И ви живите овде? Ви! Ви!\n— Јест’, госпо — преневољи се Кића и само му је остало да дода — на жалост!\nНа сваки начин сад можемо од вас очекивати да ћете се настанити код суднице и нову кућу направити. Н. пр. кад би имали кућу бар с три собе, фораузом, кујном. Па да поручите мебл. Шта мислите, он је сад тако јевтин !... Па да вас оженимо...\nКића успи уснама и усука прамичак брадице.\n— Шта да кажем... относно...\n— Реците, хоћу да чујем !\n— Па... молим како да кажем, некако ни сам не знам, госпо... А већ кућу ћу направити...\nЕ не знам, не знам, а зашто не знате ?\n— Знам, молим на премер...\n— Али, када би вам ја још и проводаџирала ?\nКића се узврпољи, усука брчиће и онај прамичак брадице.\n— О, молим, госпо, ја немам речи... које ви мени добро желите.\n— Ха, ха, ха!... Ха, ха, ха ! — закикота се она: — Седите, седите!\nОн седе на кревет.\n— Седите овде до мене. Хоћу да вам гледам у очи — упиљи се она њему: — Реците ?\n— Ко..ко..ју ? — промуца Кића\n— Ону коју ја знам. Је л’ те да би ме послушали?\n— И зар ви, на премер, још сумњате у мене! — покуша он да искаже неки особити знак чуђења и рукама и на лицу.\n— Баш Спаса каже : у оном господин Кићи видим талентираног младића...\nКића скочи, ману руком преко косе и зулуфа, усука брчиће и оно брадице.\n— И које ја вама благодарим и где чујете и не чујете...\n— Седите! хоћу да ме саслушате! дакле. реците: верујете ли ми ?\n— Све вам верујем и понизан јесам ваш.\nОна намести уста љупко.\n— Име јој је Зорка. Зовемо је Зорица... Је л’ те да је дивно име?\n— Ди..ди..вно — насмеши се Кића.\n— Плавуша. Има русе косе, к’о вила. Очи к’о зора, нос грчки. Мала, пуна, Београђанка.\nОн узветри, трже из џепа мараму, поклопи уста и кроз њу промрмори:\n— Относно, неће она за сељака - баци мараму, дохвати се до брчића и испеглане крагне под вратом.\n— Ви нисте обичан сељак к’о чича Мојсило. Ви сте господин сељак, који живи к’о човек, мешате се у отмена друштва, носите фино одело, стојите у споразуму с господом и првим људима.\n— Ја вам, и овом приликом, и где чујете и не чујете... И немам речи — узнемири се он и хтеде се дићи, али она ману руком те седе\n— Дакле, — поче она набрајати, ударајући кажипрстом десне по палцу леве  руке : — Ви ћете направити дивну кућу... Око куће имаћете прекрасну башту... У башти рибњак, чаробне стазице и алеје. Је л’ те ?\n— А ми... ми... ћемо господовати.\n— Јест, тако живе отмени сељаци — и поче причати како је „преко“, како сељак кад иде у варош, вози се у каруцама, одседа у прве гостионице, не носи у торби и застругу, већ руча „таблето“.\nПосле кратког разговора о томе како живе наши сељаци; како имају а не умеју, капетаница устаде да види велику кућу. Чим се помоли с врата с цигаром у зубима, деца побегоше из куће на друга врата а момчадија у собу. Само осташе жене око прочевља.\n— Ју, ју, шта мислите, ју!.. Спасо! Угуши ме д-и-м! — врисну она иза гласа и трже се натраг с кутњег прага.\n— Шта је жено, шта је ! — дотрча капетан без душе, извади мараму и избриса јој очи...\nДеца се закикоташе иза вајата.\n— Молим... видите ви њих... Извинте относно, молим - опскакује Кића око њих, па се окрете на оне у кући и продера : —  Шта значи то? Шта ће тај дим ! И, на премер, какав је то безобразлук пуштати дим! — и стаде млатарати рукама и разгонити колутове дима.\n— С-п-а-с-о ! Ослепићу! — трља очи капетаница.\nДонеше воду те се испљуска по лицу, па одоше друштву под раст.\nТамо једнако пију и ћеретају. Контролор подврискује и наређује те дружина испија чаше на искап, а пандури пале плотун, чим он подврисне. Тима Тимић певуши, а Тоша му помаже, само Коца Стевџић нешто мудрује и изазива чича Мојсила да се препиру о начину обрађивања земље и о школованим и нешколованим људима.\n— Између мене и чича Моја читава преперандија — пресрете Коца гђу Цају.\n— Је л’ те ?\n— Молимо, изволте, — двори и служи Мојсило.\n— Ја кажем овај лист дише, а чиле да пукне од смеја — окреће Коца један лист на петељци.\n— Чика Мојо мисли све што дише, мора имати џигерице — подсмену се Тима.\n— Ето, тако је то, госпо, у народу — рече посланик, гледајући у црвене очи госпође капетанице.\nЈу, ман’те врагу!\n— Чиле, на колико се делова дели дрљача — упита коца.\nМојсило се накељи :\n— Па ми је не делимо, већ ко кад је на ватру бацамо... Извол’те, слуште се!\nКића сео у дну, а поглед укочио у ивицу од стола. Кад се насмеју и он се насмеје; кад ућуте и он се уозбиљи. Али у ушима му непрестано звуче капетаничине речи : „Име јој је Зорка, зовемо је Зорица... Плавуша... Има русе косе... Нос грчки“... Ама шта ли јој значи : нос грчки ?...\n— Чиле, шта је то хумуша?\nМојсило ману руком преко бркова, па ће рећи:\n— То је баш к’о оно ’номад...\n— Које? — погледаше у њега.\n— Ништа, да речемо, нека беспослица !\n— Да чујемо! Да чујемо !\n— И... ју! — врисну контролор.\n— Та, молим вас! — ману руком капетаница\nПродан и капетан погледаше у контролора озбиљно. Он тури шаку на уста, подмигну се и ућута.\n— Баш ’оћемо да чујемо шта је то било ономад — зевну посланик.\n— Да чујемо! Да чујемо! — гракнуше сви.\n— Изволте, молимо, да попијемо коју... Беспослице, овајке, тамо код воденице — рече Мојсило и доли чаше.\n— Чиле, како се прави комбост? — закрешта глас ћатин.\nМојсило ману руком преко бркова, па поче :\n— ’Номад, знаш, ја у воденици. Таман замлео Дромбуљино жито, кад а оно бануше пред воденицу три младића, баш ваки — пружи прст на Коцу. — Само им, на прилику, руво к’о, на прилику, — погледа у капетана. — „Помози Бог, чича“,— веле они — „Бог вам помог’о“ — велим ја. — „А ко Бог да“ — питам ја — Веле : „путници смо, чиновници, па идемо ’вако по чистом воздуку.“ — „Ако, ако!“ — велим ја... Па се надвирише у воденицу... Воденица меље, брише, знаш, к’о мећава, а чекало оскаче к’о маљица. Један уђе и  пружи прс’ на чекало, па рече: Шта ти је ово, чича?“ — и Мојсило се задену од смеја...\nСви се насмејаше његовом смејању. Кића се трже к’о иза сна и шану:\n— Шта је то било ?\n— Шта му ти рече ? — упита капетан.\n— Море, прој се, ја од комендије рек’о : „прекрсти се па пољуби у онај камен што се окреће“... Хи, хи, хи, не зна ни шта је чекало, а чиновник!.. — Засмеја се Мојсило и заклокота му нешто у гуши.\n— Хи, хи, хи! — развуче контролор, што је више личило на кијање, но на смејање.\nКапетаница се накомрди и даде знак за полазак. Капетан скочи и нареди служитељима да се спреме.\n— Чиле, како се прави комбост ? - понови опет ћата.\n— Ама пружиде руку, да видим каква ти је — рече Мојсило.\nКоца, с неким поносом, показа бео длан к’о папир.\n— То је шака за перо, а ова за држалицу — пружи Мојсило своју руку, искокану к’о церова кора.\nКапетаница скочи :\n— Уф, таква ароганција ! Та то је страшно! — стресе се к’о од грознице.\nСкочише и остали. За час се упрегоше коњи у кола, а седланици приведоше. Продан Жмурић очита једну здравицу за срећна пута и домаћа останућа, отпеваше „многаја“, па појашише.\n— Хвала! Срећан пут! Прошћавајте! — служи Мојсило вино и рукује се.\nПрипуцаше пушке, захори се песма и гости одјездише.\nКад се одмакоше мало од куће, Коца Стевџић приђе капетановим колима, поздрави војнички и извади једно писмо :\n— Господин Проко, ја сам мислио нећемо се видети, па сам написао ово писмо да вам испратим. Да вам не би причао, ево овде је све изложено... Ја се надам у вас к’о у Бога... Сад морам другим путем кући...\n— Срећан пут! Јављај се — рече Продан...\n— Збогом! У здрављу ! До виђења ! — поздрави се ћата — и ободе коња кући.\nПосланик отвори писмо и прочита ово:\n„Многопоштофаном и велеуваженом  господину Продану Жмурићу, народном посланику наше отаџбине Србије!\nМногопоштофани Господине Проко, желим и Срцем и душом да Вас ово неколико речи у здрављу, и Срећи и свеопштем задовољству затече а Ви акосте ради чути за наше Здравље мисмо фала Богу здраво које и Вама од Срца желимо давас ово Писмо у здрављу Затече,\nГосподине Проко ситуација страних Сила у нашој отаџбини така је да све штоје наше у нашој Парти мора бити Угледно и Снажно у борби снашим Противницима а како је Наполеон реко Паре, Паре па цео свет тако доксмо ми Сложни и јаки Противник ће све мањи бити о Мојој Верности нашој Парти држим дастесе уверили и Ви и Господин шеф којије пито за мене верујте Господин Проко ја играм и певам кад је ко Наш у добру а кад Противници наши на Несрећу где Победе јасам Душевно болестан и сваки дан имам дешперацију због тога и разгоним Противнике ко кобац пилиће, Па какоје речени Наполеон реко Паре, Паре па цео Свет, то сам дошо на мисао да Вас молим Многопоштофани и Велеуважени Честити Србине  и Посланиче наше отаџбине да ми ову доброту учините а тоје да кад буде вучење два осто Државни Лозова сад другог идућег Ујдуришете с Комесијем да добијем Главни Згодитак од Деведесет иљада Динара у Злату. Моја је нумера ова Серија 158 Број 7 а То ћете лако учинити Вас Комесиа мора послушати а зато ја Ви посигурно Трећину уступам тојес Тридес иљада Динара у злату и знајте да ја нисам од оних што рекну па одрекну,\nМногопоштофани Господин Проко. јасам до Гроба Ваш и наше Партие и пре бисе убијо носе Вас одрекао а као штоје Велики Ратник речени Наполеон казо Паре, Паре, без Пара никуд а са Парама ћемо их Све стерати у Кози Рог Остајем унади и Ваш Веран и Одан Члан и Понизан Јесам.\nКоца (Коста) Стевџић\nПИСАР ОПШТ. ДВОДОЛСКЕ\nП. П. Немојте заборавити Серија 158 Број 7. За они Тридес иљада држим нећете Сумњати јер то нисам ничим доказао да можете то јес сумњати.\nГОРЊИ КОЦА\nПосланик се насмеја и промрмори :\n— Е, мој синак, кад би се то могло, пристао би ти да ја рачун градим — и спусти писмо у џеп. —\nНикит Видић и Крста Миликић другују из младости. Никит је од оних људи, што им зарана падне слеме на теме, а нађу се у богаству и задовољству, па се навију тамо, куда их прилике и људи накрену. Од оца је наследио велико имање и доста новаца, па је за кратко време сав новац упропастио а имање, више од пола, продао. Није навикнут ни на какав рад а хтео је да је вазда одевен, да јаше добра коња, да се карта и пије. Увек се разметао својом снагом и јунаштвом. Кад се скупи сабор, дика му је заметнути чарку под каквом шатром и скресати угарак о чију главу, или кад је пуна механа света, подићи столицу и натерати људе да заглаве врата.\nУ селу су га звали „лола“. Стари људи пружали су прст на њ’га и саветовали децу. Али за то су баш многи младићи  волели с њиме. Кићи се нарочито допадао његов начин живота. Мислио је да је тек то слободан човек, који нема тутора над главом. Тако су се здружили. Од њега се много којечему научио. У последње време, кад се народ поче делити по партијама, Никит је нагињао оној странци, у којој је Продан Жмурић, али се није истицао. Али кад Крста Миликић узе активнијег учешћа као члан Жмурића партије, онда и Никит изађе отвореније. Он и још неколицина у тој општини, били су Кићин „народ“, који је безусловно следовао стопама свога првака. Али од свију Никит се одликовао. Он је био прави једномисленик Кићин. Тим га је још више заволео. Осећао је, да их спајају неке везе, којима би претпоставио и родствене везе.\nКићи се чињаше сваког дана све тешње и несносније у задрузи. Чинило му се, да свако чељаде води рачуна: где је, шта ради, кад кући дође а кад не дође и како с ким поступа. То није могао сносити. Једно за то, а друго што је у глави имао читав план како ће у будуће радити, реши се да изађе из задруге и своје ствари пресели у конак начелног пријатеља Никита  Видића. Ту би био до пролећа, а тада би поделио и земљу и покретност, и кућу направио до општинске суднице...\nСутрадан, пред по дне, дође Кића кући. Испратио је госте, примио упуства и сад је на реду да изврши што је намислио. Али нешто га буни, копка, дира, те не може да се прибере. Уђе у своју собу, седе за сто, узе табак хартије и написа крупним словима: „Име јој је Зорка. Зовемо је Зора, Зорица... Плавуша. Има руске косе... Нос грчки... Београђанка... Мала, пуна... Скочи и стаде према огледалу, усука брчиће и онај прамичак брадице... Ја је љубим, љ-у-б-и-м!... — намести уста на шљокицу... Ох, Боже, оће ли ико бити срећнији од мене, Крсте Миликића ! Плавуша, мала, лепа, — али само шта ли му то значи: нос грчки ! Ја знам само једног Грка, ћир Трандафила, али неће, зар, бити к’о у њега! Уф, како то могу и помислити — у њега је нос к’о белегија!... Требао сам да упитам госпођу капетаницу... Срамота је да се изговорим да не знам ни то, али, ипак, могао сам је н. пр. овако запитати : Поштована  госпођа Цајо! Извините, знао сам, па сам заборавио: шта је то нос грчки ? Верујте, знао сам, па сам заборавио... Бриге су, знате, терети, сикирације... И ето, ту ми је на вр’ језика, а не могу да се сетим... Требао сам да је питам... Питаћу је...\nЛеже на кревет и затвори очи да престави слику госпођице Зорице... Да речемо мала је к’о Никитова сваја, плава к’о попова Миља, има косе к’о Ђондрића Ружа... О, Зоро, Зорице !... -\nСкочи, огледа се, замрси косу, рашчешља и раздели на челу по берберској фризури. О, Зоро, Зорка, Зорице! — подвикну, к’о да је дозива испред врата...\nУ том Обренија ступи на врата.\n— Смем ли ја тамо ? — осмену се она.\nОн протре очи к’о иза сна и рече : —\nСеди — мајо!\n— Кажу, не смеш му на очи — седе до њега — а ја велим смем. Ја сам га одгајила више но његова мајка... И јес, вала, Кићо, кад си био мали, па си најволео мени у крило... Ја ти истрошим леба и сира у крило... Највол’о си троше...\nОн се дурну и ману руком.\n— Бога ти, мајо, прођи се тих беспослица!...\n— Нису то беспослице; ја говорим што је било. Ти можеш што ’оћеш самном, али ја ’оћу да ти кажем...\n— Шта имаш да ми кажеш ?\n— Да те питам : шта ти мислиш; што се одпади од нас ? — и тури руке на очи...\n— Ако немаш другог посла... то...\n— Ост’о си иза мајке мали к’о кокош — поче она кроз плач - и ја сам те одгајила. И каже ми покојна Дака: аманет ти Божји, чувај ми Кића к’о очи своје... И куд ћеш ти сад с лолом Никитом ?\n— Пази, мајо, немој то да си игде рекла... То је увреда части и казни се по § 357 грађанског поступка...\n— Куд ћеш с оном бекријом, лолом и пропасником?\nОн покуша да се на силу насмеје, забаци руке за леђа и разода се по соби.\n— Шта ћу ти ја, мајо; кад би што знала, не би то говорила, а кад не знаш — шта ћу ти ја... .\n— Па јес’, ми ништа не знамо, који смо ово куће сачували а Никит зна... Што  ти је, богати, Кићо, ко те опчини ? — хукну она.\n— Што су ти женска посла: одмах мисли опчињен. Не верујем ја, море, у те чини и мађије, не верујем! Ево, чикам све вештице, врачаре и бајаре, нека скоче на ме... Чик, чик, чик!...\n— Видим ја шта је — рече она, саже главу и тури руке под појас.\nКића запали цигару, пусти неколико димова, па баци. Никит, проклети Никит! Све на њега к’о на белу врану. К’о да ја немам мозга, него се водим из његове главе! Али зар они знају шта је то начело, шта је то начелни пријатељ! Шта они друго знају, но да се наједу, напију и испавају! — шета он преко собе, па на једаред стаде пред њу:\n— Знаш ли ти, мајо, шта је то начелни пријатељ?\nОна укну и само га погледа. Он се затури достојанствено :\n— А знаш ли ти, мајо, шта је то државни резон? — рече неким особитим нагласком и мету прст на чело.\n— Па, болан синко, с првим си се људима свадио...\n— Кад би то знала, друкче би говорила, а кад не знаш, шта ћу ти ја, — поче звиждукати и рукама млатарати к’о у маршу.\nОбренија истре очи рукавом, погледа га, па рече:\n— Кићо!\n— Чујем.\n— Седи овде да ти нешто кажем:\n— ’Ајде, де, да и седнем.\n— ’Оћеш ли ме нешто послушати да те молим к’о моје дете ?\n— Деде, да видим шта је.\n— Ти то знаш к’о и ја : штогод човек у време уради, не каје се... Па молила би те к’о моје дете...\n— А шта то, на премер ?\n— Да те оженимо...\n— А којом то од прилике? — скочи Кића и затури руке за леђа.\n— ’Оћеш ли ме послушати, па да ти кажем ?\n— Слушам ја само ово овде — чукну се прстом у чело и продужи преко собе.\n— Болан, шта би ти удило да узмеш Милу Дангубића? Она је к’о упис...\n— Коју ?\n— Па Миленију, ’ћер газда Јове Дангубића. Имају два конака на два боја, кочије, сто мотика винограда...\n— Ону каљогажу, је ли ? Не ћу ја, море, каљогажу и дрвару сељачку, не!\n— Има и мираза и рува варошког.\n— Знаш шта је, мајо... Ја те, да речемо, поштујем к’о своју мајку, и да речемо, немој ме ништа учити... То ти је!\nОна се полако подиже, слеже раменима и изађе\nНа вратима срете се са чича Јеротијевим Бранисавом. И он је момак, млађи од Киће, али по расту и изгледу, рек’о би да су близнаци. У младости прозвали су га „брадан“, па га и сад тако зову. Од како Кићу узеше господа на руку, и подигоше вику у кући и селу, он га непрестано брани и не да на њ’ прекорне речи нанети. Сад кад чуше да се Кића одлучио да иде из куће, салетеше га млађа чељад да иде к њему да коју прозборе, да виде шта ће рећи. Бранисаву тешко, к’о да му се товар навалио на леђа. Како да му помене, шта да му рече? Зашто да се прави паметнији од њега? — мисли он и полако ступи у собу.\n— Где си ти, брадане?\n— Вала, баш нисмо се одавно видели... Здраво, мирно Кићо?\n— Добар дан желим... Ја, знаш, по овом послу...\n— Нека ти је са срећом... Ја реко’ ’оћу да се видим с Кићом, нисмо се одавно видели — рече он и седе на кревет.\nКића седе на столицу. Ћути један, ћути други.\nБранисав подиже главу, погледа у таван, па у под, зевну иза гласа и почеша се иза врата. Обузе га нека ватра, те једва промуца:\n— Знаш, Кићо,кад смо били мали?\n— Ја!\n— Па кад смо вадили чворке са оног кривог граба?\n— Јес’\n— Кад луду Сају ћушнусмо у вир, а она нас заокупи каменицама...\nКића се насмеја, па се уозбиљи и ману главом:\n— Деца к’о деца !\n— Нисмо ми били деца, но велики шипарци... Знаш кад оно одосмо у живобару, па се распасасмо, те завиличисмо кљусад  и појурисмо преко поља, па нас онај ђогат умал не уби...\nКића се дурну :\n— Прој се, Бога ти, тих беспослица. Те луда Саја, те чворци, те ђогат... Ми смо зрели људи и не личи нам да се заносимо.\n— Ја ка’ ’докон... \nУћуташе обојица.\n— Знаш и данас ми смешно, кад се сетим, кад ’но бесмо на комишању, кад ’но онај ћатица Цвеја облеташе око Борке, па кад му ти запапри пурењак, а он стаде кијати к’о мачка...\nКића се насмеја.\n— Давно је то било... збиља, каква беше та Борка ?\n— Па ’нако, Бога ми лепа...\n— Мала, плавуша, пуна, је л’?\n— Ја... јес’!\n— Имала је русе косе?...\n— Јес’, имала је повелике косе.\n— А нос грчки ?\n— Веруј.... Нешто јој нисам у нос заглед’о.\nБрацан се ослободи, к’о да га неко одреши :\n— Боже Кићо, да сам нешто писмен...\n— Не вреди сваком ни што је писмен... Ко ти је крив, кад си побег’о из школе.\n— Па јес’... Да сам писмен к’о ти, дао би и воденицу и подјазницу.... Би, славе ми !\nКића узе перо, искречи га, па преко табака попреко: фр, фр...\n— Благо теби, ниси ћорав код очију — рече Бранисав и надзири се...\n— Е, мој брадане, да ти знаш шта вреди кад је човек научен. Ето, наш глупи народ не зна на колико се делова дели дрљача — стаде Кића мирно и поче к’о на изуст: — Дрљача се дели на четири дела: гредицу, пречагу, зупце и вериге.\n— Јес’\n— Јес’, ал’ то наш народ не зна. Јуче ме живи стид изеде кад господин Коца пита Бата Мојсила: на колико се делова дели дрљача, а он не зна... Па им је опет криво, кад неко нешто зна више од њих и на већи степен се пење.\nЗаћуташе обојица. Кића поче опет по хартији: фр, фр... Бранисав устрепта очима, па ће рећи :\n— Је ли, Кићо, ја би те нешто пит’о?\n— Шта ?\nОн извуче мараму и поче је сукати између прстију:\n— Је ли истина што веле?\n— Шта веле ?\nБранисав тури мараму на уста а очи обори у под:\n— Веле да ћеш да идеш од нас — и бризну у плач.\nКића размачу пером преко хартије:\nфр, фр...\n— Ти си још детињаст, брадане... Слиниш к’о дете... Кад би знао, не би то чинио, а кад не знаш, шта ћу ти ја... Да идем дабогме...\n— Немој, бато, молим те ! — раздерња се он и стругну на врата.\nКића стаде према огледалу, усука брчиће и ману руком преко косе: — Таки су сви изреда. Мисле, да ће ме њихово дерњање збунити и помести... Ала су прости и глупи. Ја сам огорео, прекаљен. Тешко ми је још само да се откинем одавде, али и ту ћу ватру претурити...\nУ том стигоше волујска кола, један служитељ и два сељака. Кићу прођоше жмарци.  Али не! Треба бити јунак!... Само ова ватра да се прегори.\nОтвори врата и викну :\n— Станите ту !\nБеше пред ручковиште. У великој кући сеђаше на свом месту чича Јеротије. Жене у послу, деца у собама и по пољу. Кад стигоше кола и људи, они из куће извирише се на врата и јавише чича Јеротију.\n— Нека га. Нека чини шта ’оће — рече он и укреса лулу.\nКића се упути у кућу ђеки. Нигда му не беше теже но сад. Како да му помене. Да он оће почети, лако би; или, још боље, да га оће за шта псовати, или корети, да се у љутини ослободи, да му искреше све што зна. Али треба бити јунак - шану у себи, размачу плећима и утрча у кућу.\n— Помози Бог! Ја, ђеко, као што знаш... овај... као што си чуо... онај... Јес’, ја ’оћу да идем одавде... Таки ми је позив!... Јављам ти то... Што је моје однећу... На пролеће поделићемо се — избрбља за тренут пред њим.\nЧича Јеротије га погледа, пусти један густ дим и рече:\n— Ради шта знаш — и не маче се с места.\nКића одјури на врата. Жене заплакаше, а деца се развришташе. Направи се лом по кући.\n— Ћут! Да се нисте ни једно макли са свог места! — заповеди чича Јеротије укућанима, и они занемише к’о да се окаменише.\n— Товари ! — рече Кића својим момцима, те за час извукоше све из његове собе и натоварише на кола...\nОн пође напред, а за њим кола са стварима. Све немо и ладно к’о на гробљу.\nКао пијан човек кад удара и о трн и о грм, а не осећа да га шта боли, ни не боли, тако је и Крста Миликић ишао својим путем. Како је радио док је био у задрузи, тако је продужио кад се преселио у конак начелног пријатеља Никши Видића. Овамо је осећао да је мирнији и спокојнији. Нико га не пита: ни куд је иш’о, ни  кад је дош’о; нико се пред њим не преча, не уздише, нико га не моли и не саветује. Постао је свој господар и господар читаве општине.\nЗа три месеца његовог председниковања дотерао је у ред све живо у својој општини. Ни један букач није смео зуба помолити, па ма шта он радио. Написао је седамнаест тужаба против попа Хрисантија: осам конзисторији а девет министру просвете. Изнашао је још неправилности у његовом раду као : чита брзо и мумла к’о од беде, певао је на једној слави: „киша иде лугом зеленијем“, носи дугачак капут постављен лисичином, глоби свет (ово, истина, нити је чуо ни видео, али ако би затребало да се докаже, послушали би га Никит и још један да посведоче — да су видели), у његовом дворишту заклат је ћурак на беле покладе и т. д. — Против учитеља написао је тридесет и девет тужаба и успео је: да га премести тек кад су Никит Видић и Тима Тимић посведочили да је „опорочавао“ власт у механи, пред њима двојицом.\nТако је било и у осталим пословима: План за нову судницу био је израђен и послат министарству на одобрење. По том плану ово  би била прва сеоска судница у Србији, јер би имала пет соба за рад и три за апсане. И за новац се побринуо. Учинио је предлог и добио одобрење да се прода општински чаир и пун кош општинског жита. Уштеђена је и она сума што је ишла на издржавање школе, пошто је школа по његовом предлогу затворена, јер зграда не одговара пропису. За остало што не достане, удариће се прирез на народ...\nШто год је Крста Миликић намислио да изврши, пошло му је за руком. Осећао је да му важност скаче све више и више. И народни посланик Продан Жмурић, и капетан Спасоје Жеравица, па и сам господин шеф у Београду, нису га рачунали у обичне чланове странке, већ као првака, који се мора задовољити, чији се глас мора саслушати. За то се и према њима мало више ослободио и почео своје захтеве да истиче. Један од тих захтева био је: да му на пролеће нађу какво место у каквој комисији, у којој би бар годину дана вукао масну дијурну. На тај начин помогао би се да направи кућу, да купи намештај и да се ожени Зорком — Зорицом, коју  истина још није видео, али чију је слику имао у глави.\n24 Децембра исте године Кића урани боље но обично. Навуче плаве панталоне; чизме, црну блузу постављену јагњећином, накриви астраган шубару, пребаци преко рамена велики шал, узе штап у руке и пође среској канцеларији. Није повео пандура, нити јахао коња као обично. Пошао је да гостује неколико дана код капетана Жеравице. Том приликом утврдиће даљи план рада, јер ће на други дан Божића бити гозба код капетана и на њој сви важнији једномисленици Продана Жмурића, а, што је још важније, учиниће прве кораке за женидбу т.ј. сазнао би што опширније о госпођици Зорци.\nКића корачаше мирно и спокојно као човек, који има увек чисте рачуне и за Бога и за људе... И о чему би имао да брине?... Кућа му је у џепу и на њему. Оно ствари што је у Никитовој’ кући, као да је и у његовој. Општина је остала на Тими Тимићу, који се не зове чуда ради „’двокат“ а ту је и Никит (ког је поставио за  сеоског кмета). У осталом ма шта урадио, одобрава капетан Жеравица и брани посланик Продан Жмурић.\nБеше леп дан. Пао југов снег до колена, распртило се свуда, а облачно и топло. Среско место близу, па није се ни журити.\nДок на једаред пукоше две прангије. Кад би ближе варошици, захори се отуда једно урнебесно : Ура ! Живео !...\nЈедан човек у поабаном летњем оделу растркао коњића, па јури у правцу одакле Кића иђаше.\n— Јоване ! Стој, море бре ! — трчи један за њим.\n— Пајо ! Јово ! чекајте, море, заједно ћемо — трчи један за овим последњим..\n— Вала н’еш !...\n— Вала стићи ћу те, па да си јуче утекао !...\n— Јоване, лудаче, шта ти је !.. Сви ћемо заједно !\n— Јок !\n— Па поделићемо !\n— Пис! Ко пре девојци, онога девојка!\n— Станте, браћо, да се здоговоримо — рекоше напослетку, стадоше и издуваше се.\n— Знате шта, да идемо најпре код Лазара Перића, па код Стојана Пошурлића, па ћемо онда ударити још на две три важније куће.\n— Е, па ’ајде, де!...\n— Само брже — рече први : — муштулукџије смо.\nКад прођоше поред Киће, онај на коњу викну: Уа ! Онај други кину, а трећи му настави нос.\n— Какав је то, на премер, безобразлук на путу! Научићу ја вас памети — застаде Кића.\nСва троица сложише : У—а—а!... и одјурише трком\nУ том пуче прангија: најпре једна, па две уједно, и захори се: Ура, живео!\nКића стаде и замисли се: шта ће то бити ? На сваки начин премештен је капетан Жеравица, па се непријатељи радују. И би му жао.\nА ево шта је и како је било.\nТог истог јутра капетан је као обично  устао у 6 сати. Обукао се, попио кафу, запалио цигару, сео до прозора и читао новине. Капетаница је опет, као обично, остала у кревету да одспава јутро. Док неко на врата: куц, куц, куц !...\n— Ко је ?\n— Ја сам.\n— Ти си, Јоване?\n— Ја сам, господин капетане. Има једна званична депеша.\n— Остави је у канцеларију на мој сто.\n— Али хитна је каже телеграфист.\n— Хитна ? Онда, дај је овамо!\nПандур промоли руку на врата, дода депешу, и по пандурској навици, наслони уво на кључаницу.\n— Шта је, Спасо ? — зевну сановна капетаница под јорганом.\n— Да видимо...\nОтвори депешу и поче читати : „Начелнику среза... Председник министарског савета, министар иностраних дела, јуче по подне поднео је оставку целог кабинета... Наш уз...уз.. виш.. виш.. вишени Го..Го..Господар изволео је уважити ос .ос..тавку и поставити за председника... Јао !...\n— Јуф! — скочи капетаница из кревета у кошуљи: — Јуф! Кога? — дрекну она и зграби депешу... .\n— Ето види... Ту су сви опозициони прваци — промуца капетан и увати се за чело.\n— Кажем ја теби, Спасоје, а немам коме. Прича Цајка има годину дана, а нема коме — поче она хукати и јурити преко собе.\n— Па зар ја опет крив ?\n— Ти ! Ти ! Ти ! — унесе му се она.\n— Зашто, болан, Цајо? што говориш тако ?\n— Ћ-у-т-и! Умук-н-и !\nДоле у варошици, пуче прангија: бум!\n— Јао! Леле ! Куд ћу, шта ћу — груну се она у прси.\n— Цајо, лудо ! — викну Жеравица.\n— Цркни ! Умукни ! Леле !\nПукоше две прангије узастопце. Захори се: Ура ! Живели !\n— Ју! — писну капетаница и паде на кревет.\n„— Цајо! Цајо!“ — притрча капетан и ухвати је за главу: — Воде ! — и потрча да тражи воде.\n— Умукни ! — скочи она и подбочи се: — Шта ћеш сад ? Куд ћеш сад ? Говори!...\n— Молим те, Цајо, здоговорићемо се.\nОн ућута. Она одану, и тек сад јој паде на ум да се обуче. Зграби шлафрок, обуче и закопча на двоје, ’на троје...\n— Кажем ја, а он само : ласно ћемо... Јануар, Фебруар, Март, Април, Мај — поче она бројати, —Један, два, три, четири. Јуф ! седам година, седам месеци и седамнаест дана указне службе !... Шта ћеш сад? Куд ћеш сад? Седам година, седам месеци и седамнаест дана... Говори !\n— Шта ћу, што и остали...\n— Ћути! Умукни! Кажем ја, Спасо, честитај славу госпа Премундировки. Она је род свима опозиционим првацима а ти ништа...\n— Па откуд сам смео ?\n— Јуф! Јуф ! Цркни ! Пукни! Умукни! — стиште песницу : — Ухватио си се за оног Продана, продану душу...\nСпасоје Жеравица јекну очајнички:\n— Цајо ! Молим те ! смири се ! Немој ти да ми стајеш на јаде... Цајо, молим те, — склопи руке к’о дете...\n— Па за Кићу, кијао мртав ..\n— Уватио се он, Цајо, за мене, нисам ја за њега... Болан, Цајо, умири се !\n— Ју! Умукни! Кажем ја: Спасо, неће ово до века трајати. Треба одржавати везе са првацима из свију странака. Сваком кажи: твој сам — С ким не смеш јавно, смеш тајно.\n— Имам и ја пријатеља, Цајо.\n— Кога? Немаш никога! Пун ти је затвор опозиционара. У свакој прилици гледао си, да их што више спетљаш и окривиш... И кажем ја: Спасо, ношњи мало пастрмке госпа Стевки! Спасо, честитај нову годину господин Микици.. Спасо, изјави саучешће госпа Полексији... А ти ништа... Ухватио си се за оног геака Продана, мртва га продали... Хуј!...\nКапетаница седе на кревет, састави руке на крило и обори поглед у под. Ћути и мисли како ће се сад непријатељи обрадовати ! Ко ће их сносити ! Па док дрекне извршитељка и стане пецкати и уједати!... Уф! Скочи, изађе у кујну, па у ходник да ослушне, чује ли се што из њене собе. Ништа се не чује, па се врати у своју собу:\n— Спасоје! Кажи Пајчету нек спреми кола! С места! Брзо! Одмах!\nКапетан истрча и нареди, а капетаница се поче спремати.\nЗа час би све готово. Кола стадоше пред капетанов стан Капетаница се мало смири.\n— Цајо, молим те, немој да се једиш, немој да се љутиш. Ја ћу само о теби мислити — подскакује он за њом по соби.\n— Знам ја тебе... Сита сам те. Умеш ти да се претвараш.\n— Није, Бога ми. Кад се ти сикираш, моје се груди цепају... Па знаш, Цајо, ја се само у тебе надам. Кашћеш г. министру: молим вас, господине министре, к’о Бога, није крив... И ако је нешто мало крив (немој све да признаш, ни пола немој да признаш) кажи, морао је... Сколио га онај проклети Продан, она пандурчина, па му пратио сваки корак. Кажи, господине министре тако вам ваше деце, немојте га отпустити. Цајо, ако буде потребе заплачи се пред њим, али немој да се кидаш, само о теби мислим. На послетку пристајем нек ме премести за ђумрукџију на Дешчански Кладенац, на Мокру Гору, ил’ где ’оће, само да ме не отпусте.\n— Е, а шта ћу ја? Зар и ја на Мокру Гору ?\n— Ти ћеш, мила моја, бити у Београду. Сваког месеца слаће ти твој Спаса по 15 банака, а мени ће бити доста пет. Нешто плате, нешто од шверца, биће доста, за неколико месеци док ово проукти, па ћеш ми опет израдити за капетана.\n— А шта ћу ја без тебе ?\n— То ће бити месец, два, три највише. Ти ћеш сваки дан трчкарати и молити за мене. И Цајо, отиди код госпође Премундировке, пољуби јој руку место мене и закуни је у њену децу. Госпођа Стевку питај, би ли пристала да се госпођица Пава (она врљава) уда за Татомира. Кажи: вредан младић, честит к’о девојка, талентиран, само му фали указ. Татомир ће пристати, салетићемо га. Она ће једва дочекати да ону чуму удоми. Сад јој је тридесет трећа. Цајо, како знаш, ја се у тебе уздам. Обиђи све министре: негде се насмеј, негде заплачи, негде.... како знаш... Цајо, замоли и секретаре и писаре. И они су сила код слабчина министара...\n— Понеси бунду и куфер — заповеди она.\n— Утопли се, Цајо, чувај се... Ја ћу само о теби мислити.\n— И ово да ти кажем: ако дође онај геак Продан, ни пошто да се ниси с њим састао. Ако дође онај балавац Кића, или онај лудак Коца, с места их најури. Разумеш ? —\n— Знам, молим те, како би то урадио. Сад други ветар дува.\n— Нанчи! — викну служавку.\n— Изволте, госпо! — дотрча она.\n— Ја идем за Београд на неколико дана. Пази на кућу. Нико нема посла да улази у нашу собу. Па ни онај Продан, ни онај Кића и остали.\n— Добро, госпо, али Кића је већ ту, У кујни...\n— Ко? Кића! Напоље! С места на поље! За мишку па напоље!...\n— Полако, Цајо! Лакше!...\n— Молим, госпа, пита он мене: познајете ли ви госпођицу Зорку, што се зове Зорица...\n— Ју!... Напоље с лолом!...\n— Та не једи се, Цајо! Полако!...\n— И, молим госпа, пита он мене: како се зове мој нос: да ли грчки, да ли мађарски...\n— О, мртва га носали! —викну капетаница, отвори врата и журно протрча у кола.\nКића изађе из кујне:\n— Добар дан!... На премер, относно, ви ћете у Београд ?\n— Терај — викну она кочијашу.\n— Збогом! Срећан пут! Чекај де! — притрча капетан: — Цајо! Не заборави и ово: Побратим господин министровог шурака, не знам како му беше име, наставао је код почивше тетка Сосе... Красан младић... Нађи га... Збогом. .\nКола одјурише.\n— Господин капетане! Шта је ово, на премер ? Је ли истина, ако Бога знате, относно...\n— Идите на дужност и чекајте заповести! — рече капетан озбиљно и пројури у свој стан.\nКића се забезекну\n— Знате, господин Кића, шта је било горе, то је доле, а шта је било доле, то је горе — објашњава Нанчика.\n— На премер, пала влада према ситуацији страних сила у нашој отаџбини — додаде Кића.\n— Ћи.. ха ! Ћи.. ха!... — истрча извршитељка за капетаницом на капију. — Госпа Персо ! Измаче ! Госпа Персо ! (дозиваше порезниковицу) Ви’те како измиче! Хи, хи, хи! Где ли је господин Прока ! Ха, ха, ха!... Ки, ки, ки! Ћи—ха!...\n— Уа! — одјурише нека дечурлија за колима.\nКапетан узе депешу, преви бланкет и оде у канцеларију. Тамо су се сви искупили и седе ко у позоришту кад очекују да се подигне завеса. Извршитељ, стар човек, с дугом, проседом брадом, седи за својим столом, лукаво се смеши и чачка уши. Депозитар звиждуће и добује на прозору своје собе, размишљајући, колико има пријатеља у овој владајућој партији и да ли је коме из опозиције штогод напакостио. Порезник једнако распитује где је то „званично“ и зашто се не заводи ? Татомир јури из собе у собу, с пером за уветом, и објашњава шта ће ово „туцинданско министарство“  урадити. Један деран, препишчик, само виче: Ура! Живели!\nКапетан уђе у канцеларију, климну главом, и даде депешу Татомиру:\n— Заведите овај телеграм. Сад имамо и нову владу — погледа по особљу.\nТатомир развуче уста, журно га заведе, па истрча у пандурску собу, шчепа пушку „трећакињу“ (коју је пре напунио с два фишека) стаде насред дворишта и испали је...\n— Ура! Живели наши! Сад сам видео и званично! — викну Татомир, баци пушку и џилитну се путем у варошицу.\n— На мах испразнише се канцеларије. Особље узе капе и к’о на какав народни празник безбрижно остави посао.\n— Вала и јесмо се искупили, к’о да нас је ђаво у рог свик’о —— рече депозитар.\n— Да ви’ш, док сад онај чико сортира — примети извршитељ, мислећи на министра унутрашњих дела.\n— Шта велиш, како ли му је сад? — упита депозитор и нанишани на капетана....\n— Јадна ли му мајка, док ја једно накитим и пошљем коме ја знам, баш тамо на ћутуку — рече извршитељ и пљесну се по бележнику: — Ама све сам му поватао!\n— Имам и ја неки стварчица — намигну депозитар.\n— Здоговорићемо се — рече извршитељ и одоше у варош.\nПандури у ходнику метуше капе на главе, запалише цигаре и распричаше се, који је какву услугу или пакост учинио коме од опозиције, како је сад капетану а како капетаници, шта вели извршитељ, а шта ради извршитељка, ко ће бити првак и посланик и кога треба молити.\nКапетан спасоје Жеравица тумараше по канцеларијама. Нешто тражи и изналази. Узе једну гомилу акта из рафа и поче разгледати: Лазар Перић за мучење теглеће марве тридесет дана... Стојан Марић за оговарање власти тридесет дана... Петар Лазић за непристојно понашање пред влашћу два пута по тридесет дана... Стојадин Пошурлић за опорочавање толико исто... Симеун Кезун за нечистоћу десет дана... Стрпа под мишку тридесет и седам предмета  и однесе у своју собу. — Шта ћу сад с овим апсеницима — мисли он: — Ово је најречитији пример мога рада. —\n— Јоване !\n— Изволте, господин капетане !\n— Дај ми кључ од апсане !\nУзе кључ, одкључа апсану у којој беше десетак људи. Апсана мрачна, влажна и ладна. Унутра беху само два дугачка кревета од цепаница са дрвљаника, претрпана сламом и кучињарама и за вратима чабар и ђугумара воде.\n— Добро јутро, браћо! — викну с врата.\n— Вог вам помогао, господин капетане — одговорише њих неколико.\n— Како вам је ту?\n— К’о у свакој апсани, г. капетане — рече један.\n— Поцркасмо од зиме — дода други\n— Вода сам мутљаг — дода трећи.\n— Потровасмо се к’о пацови — рече један с краја.\n— Ако буде суда, питаћемо се за ово, рече један у уским чакширама и масној шубари, с кревета испод кучињаре.\n— Ћути! — ману руком први до њега.\nКапетан се развика на пандура:\n— Како то? Видиш ти њих? Јоване! Какав је то безобразлук? Шта радите с овим људима!\n— Молим, г. капетане, апсеници к’о апсеници... Овај...\n— Нису ово злочинци, брате! Ово су политички преступници... Управо, нису ни криви људи... Таква је та несретња политика — ухвати се он за чело.\n— Живео, г. капетане ! — викну један.\n— Живео ! — сложише још тројица.\nКапетану благну на души, па приђе ближе:\n— Браћо! Имам да вам саопштим једну радостну вест. Мора, која је гњечила и морила овај народ, а нас чиновнике гонила на безакоња, сурвала се под теретом својих сопствених грехова. Браћо, саопштавам вам радосну вест, да је пала тиранска влада и наш узвишени Господар поставио је...\n— Ура! Живели ! Ура!\n— Наш узвишени Господар наименовао је министарство од осведочених патриота и народних пријатеља... Браћо!  Идите кући и опростите! — отвори широм врата и оде брзим корацима.\n— Стој, капетане, стој, да видимо рачун!\n— Чекај напасти, не бегај!\n— Ура! — викнуше апсеници.\nОнај у шубари истрча пред апсану и викну иза гласа :\n— Капетане! Јеси ли ти краљ, или си нека већа влас’ кад чиниш помиловања! Ми нећемо кући! Ми смо осуђени и ’оћемо да издржимо казну!\n— Питаћемо се зашто тамнујемо ! надвика други с врата.\n— Капетане! Оди ’вамо, оди ! Чик !\n— Оштро, бекуто ! Уа !\nИзвршитељка изађе из кујне и викну:\n— Живели, браћо ! Изволте овамо да попијете коју, да се окрепите. Какви су, веселници !...\nКапетан, блед ко крпа, уђе у своју собу, запали цигару и погледа према варошици. Тамо ука и бука од песме, свирке, грувања прангија и пушака. Ено, замакоше и писари и порезник и практиканти у механу Симе Кезуна на честитање и удварање. Ту ће бити здравица, потписивање поздрава, ту песма и коло... А ја?\n— Нанчи!\n— Изволте, господине!\n— Наложи добру ватру, ту у оџаку... Али претходно сва врата затвори — шану он њојзи.\nКад то би готово, изнесе хрпу акта и баци у ватру. Ту су и акти кривица свију апсеника, које је мало час пустио. Кад се пухар подиже, би му нешто лакше.\n— Знате шта, господине? — шану служавка.\n— Шта је?\n— Но, господине, ево иде господин Продан...\n— Ко ?\n— Оно посланик, господин Продан...\n— Посланик... Продан... Жмурић — узврпољи се капетан, повири на прозор и угледа два коњаника. Продан Жмурић јахаше напред, а за њим Тодор Коленица са седмакињом, магацинком о рамену. Куд ће и шта ће сад? Ко сме да их прими? С места би зукнуло десет телеграма како капетан шурује с противницима нове владе. И шта би сад имао да разговара ? Пала влада, па пала; што он зна, то знам и ја... А како, опет, да их не примим? Сутра се  може и ово изменити и доћи Проданови људи, па куд ћу онда... Шта да радим? — мисли он: — Али не, не, никако се не смем с њима састати...\n— Нанчи!\n— Изволте!\n— Провири ту на прозорче и викни: нису ту господин и госпођа — шану капетан.\nСлужавка отвори прозорче:\n— Није овди господин и госпођа. Можете ићи!\n— Ја где су? — упита Продан.\n— Можете ићи кад кажем ! — издра се Нанчика.\n— Баш сад нећемо да идемо — подвикну Тоша.\n— Госпођице Нанчи, молим вас, не дајте — рече капетан иза њени леђа (а ово је први пут да је назове: „госпођица“)\n— Идеш ти у першун : — цикну Маџарица на Тошу и нешто му скреса њеним језиком.\n— Чекај док ти ја дођем тамо! — подвикну он.\nНанчика истрча пред врата с џезвом вреле воде.\nПродан Жмурић се насмеја.\n— Ето и тога има, Тошо, на трновитом путу политичких радника — и окретоше назад.\nКрста Миликић, који беше у пандурском мутваку, не би ли бар тамо докучио шта се ово збива, стиже Продана на вратницама среског дворишта.\n— Молим ! Добар дан желимо!\n— О, здраво Кићо! — здравише се обојица.\n— На премер, относно, шта је ово? Ја не могу да будем паметан откуд овај, да речемо, прекрет...\n— Политика! — рече Продан и слеже раменима. \n— То су обичне ствари —додаде Тоша.\n— На премер, таква је сад ситуација страних сила у нашој отаџбини ?...\n— Тако је на сваки начин. Све је то масло страних сила — одговори Продан значајно.\n— Па шта ћемо сад ?\n— Да се боримо! — вели Тоша и прокртољи плећима.\n— Како нареди господин Шеф, онако ћемо — рече Продан.\n— Како то, на премер, да се боримо? — упита Кића.\n— Онако к’о што се опозиција бори. Видео си како су се они борили против нас. Дужност је сваког члана наше партије, да с постојанством и пожртвовањем извршује одлуке партијске — објасни Продан важним нагласком...\n— Знам, на премер, то није морално, већ је дужност својевољно извршивати што се нареди од господина Шефа — рече Кића — И сваки ће пре послушати кад није морално, него да је нешто на силу...\nУ том из извршитељеве собе повирише апсеници и заграјаше: — Ене их! У а—а.\n— Тако је! У здрављу! Очекуј заповест господина Шефа — поздравише се обојица.\n— Збогом! Срећан пут ! — одговори Кића и пође — не зна ни он где ће...\nУ механи Симе Кезуна (а она је на најугледнијем месту те варошице која се, узгред буди речено, састоји из једне праве улице од 35 кућа, 15 дућана и 7 механа) искупило се много света. Ту су занатлије, трговци,  радници, чиновници и практиканти. Пију и разговарају о новом догађају.\nГазда Сима Кезун, средовечан човек, роав, у уским чакширама и кратком капуту, трчи од стола до стола, служи госте и прича шта је пропатио за ово време црне владавине, колико је штетовао што народ није смео долазити у његову механу, а колико је опет повукао због свог политичког држања.\n— Ако ћемо по заслугама, ти си најзаслужнији за ову владајућу партију, у овом крају — рече извршитељ и накрете трећи чокањ.\n— На народу је да оцени — рече Кезун: — Изволте још по неку!\n— Истина, нисам нигде уписат, али овој партији највише симпатишем, и знам, брате, свачије заслуге. Био сам на тачци да то видим и оценим! — додаде извршитељ.\n— Не знам како је пре било, али од како сам ја овде, он је најжешћи партајист, овај исти газда Кезун... Нисам ни ја нигде уписат, али ме у ову партију рачунају — рече порезник.\n— Изволте, ако је по вољи, још један сатљик нуди газда Сима.\n— Хвала, можемо... Данас би и капут дао за пиће — вели порезник.\nГазда Пера зеленаш, млад човек са црном шиљастом брадом (господар фирме: Пера Лаз. Дрндаревић „Пећанац“, трговина мануфактурног и колонијалног еспапа) устаде и окрену се на све стране:\n— Браћо! Ми немамо свога вођу за овај крај ! Је л’ тако ?\n— Тако је! — рекоше извршитељ, порезник, механџија и тројица од осталих у механи.\n— Не може бити стадо без пастира — рече један подбуо старац до келнераја.\n— Тешко кући где нема старешине — дода један до њега.\nДина магазаџија, средовечан човек, који помаже сваку владу, уста иза стола, подбочи се и рече:\n— Браћо! Од свију послова, које нам ваља предузети, најпотребније је да изберемо вођу. Он први треба да се потпише на поздрав нашем опште љубљеном Господару и на честитку нашој родољубивој влади. И после, браћо, треба да се зна коме  ће се обраћати наш Главни Одбор. Тај човек треба да буде из овог места и од телегенције...\n— Тако је! Да бирамо!\n— Вођа мора бити одавде .. Јуцо, служи то пиће... Срамота би било да нам какав геак првачи... Добро отворимо очи, браћо, у овом важном питању... Јуцо, и онима у ћошку по полић... Ја, знаш, мени је право, но срце ме боли за народом и странком... Треба, браћо, човек куражан — испрси се газда Кезун и усука своје танке бркове.\n— Да се здоговоримо с народом на пољу — рече газда Пера и изађе.\nА ево како је тамо.\n— Пред механом газда Симе Кезуна наложена је велика ватра. Упречене главње, натрпано грања и кровине па пламен лиже под облаке. Овако је још од раног јутра, како је пукао глас о промени и телеграфиста узео муштулук. Најпре су дотрчали сви шегрти, калфе, и покућари, те овај посао извршили, а одмах за њима неколико људи, те наместише прангије, донеше барута и луча.\nКад је Татомир дотрчо и јавио  да је дошло „званично“, скупило се све живо из варошице, сем десетак затуцаних приврженика Продана Жмурића, који се нису помаљали из својих кућа. Озбиљнији људи ушли су у механу и поседали, а остали набавили из оближњег села гајдаше и цигане са зурлама и бубњевима, па направили весеље око ватре.\nПрво катрањаво буре запаљено је пред трговином Петра Дрндаревића, а друго пред магазом Дине Цекића, (коме је онај народ око ватре намеравао да викне: Уа! — али пошто је запалио буре, викнуо му је: живео ! И он је од наших, само се крио.)\n— Браћо! — почео је Татомир : — Може се неко наћи да посумња у мене, што сам служио црној владавини, тиранину Спасоју Жеравици и буздовану Продану Жмурићу. Ја сам морао, а шта сам радио, зна наш опште уважени првак, газда Сима Кезун. Питајте га, колико сам му издао акта да спасем наше људе.\n— Живео Татомир ! — рече покућар Петра зеленаша.\n— Пет година, пет месеци и тринаест дана служим ја са шесет и шес’ динара и шесет и шес’ пара динарских месечно, а  толики другови моји већ пуноплатежни практиканти! Доле с тиранима! Живело туцинданско министарство !\n— Живео ! — захори се око ватре.\nГрунуше прангије, две одједаред. Плануше бурад од гаса и катрана и машале луча на свима странама.\n— Пошто она слама?\n— Пет динара\n— Нек је срећно! Дај ти динар, ти грош ти стопарац! Пали! — и плану слама преко пута у њиви.\nПочеше бубњеви, зурле, гајдаши. Увати се коло и захори песма:\n— Ура! живело „туцинданско министарство“.\n— Пали !\n— Свирај !\n— Браћо!\n— Чујмо газда Перу зеленаша!\n— Чујмо! Чујмо !\n— Народе! Ми немамо вођу! Сваки крај има свог вођу, а ми немамо ! Да га изберемо !\n— Да га изберемо! Да га изберемо! — гракнуше сви.\nСтојан памуклијаш, вредан и озбиљан члан исте странке, изађе из механе и стаде пред гомилу:\n— Браћо ! шта ће нам вођа ? Наш је вођа програм наше странке.\n— Тако је! живео! нећемо вођу!\n— Пали! дум !\n— Свирај !\n— Народе! Молим да ме саслушате — викну Татомир, редитељ свечаности на улици и душа овог народа око ватре: — Једно од најважнијих питања, које треба што пре решити, јесте послати поздрав нашој дичној влади!\n— Тако је! живео!\n— На поздраву мора се први потписати вођа владиних пријатеља из овога краја.\n— Тако је! Ура!\n— Народе! Бирајмо вођу!..\n— Да бирамо ! да бирамо !\n— Ене га! Уа а!..\n— Ко је ?\n— Дрвени филозоф из Криве Реке!\n— Кића ?\n— Ја. У-а-а-а ! — и неколико шегрта, одјурише за њим к’о за зецом.\nПетар Дрндаревић диже батину у вис:\n— Браћо! Да бирамо вођу ! Ја предлажем газда Симу Кезуна овд. гостионичара — викну Пера зеленаш и надвика зурле и бубњеве! Иначе ако се не поштују заслуге; ја иступам из те странке.\n— Живео вођа Сима Кезун ! — викну Дина магазаџија.\n— Живео ! — захори се око ватре.\n— Молим вас, браћо ! — настави Стојан памуклијаш: — кад баш оћете да бирате вођу, онда бирајмо Лазара Перића из Дводола, који је убеђен члан странке и не тражи да тргује с партијом к’о са чивитом и карабојом.\n— Сељак!\n— Геак!\n— Није он за вођу!\n— Али он је највише пропатио за партију — рече Гвозден ковач.\n— Не личи, браћо, да нама, варошанима, првачи геак, викну магазаџија: \n— Ту  треба човек варошанин, од телегенције! Живео вођа Симо Кезун!\n— Хоћемо! Нећемо! Ура! Тако је! Пали! Бум!...\nГазда Пера Дрндаревић попе се на један пањ, усред гомиле, и подиже песницу у вис:\n— Браћо! Хоћете ли ме саслушати!\n— Чујмо! Чујмо!\n— Сећате ли се оног црног доба?\n— Сећамо! Сећамо!\n— Памтите ли обест Спасоја Жеравице ?\n— Памтимо! Доле с њим! Доле! Доле!\n— Знате ли који оно јунак беше, што мушки погледа тиранину у очи ?\n— Знамо! Живео Сима Кезун — викну магазаџија.\n— Јест, браћо! Он је тај који је у најцрње доба тираније... Чујмо!... На сред пијаце... Чујмо! Опсовао капетану мајку... Јест, он, Сима Кезун, који је за то гоњен, хапшен, глобљен... Ура! живео вођа Сима Кезун!...\n— Живео! живео! — викнуше и јурнуше у механу. Наста честитање и љубљење са газда Симом.\n— Шта то би? — упиташе они у механи.\n— Свршено! Свршено! — викну гомила.\n— Пред свршеним чином треба се само поклонити — рече извршитељ и пољуби се са Кезуном тако слатко, да се чуло чак на улици.\nСад тек поче права пијанка. На сваком столу обре се по неколико оканица вина и ракије Припуцаше прангије, осуше пушке, загулише свирке. ..\nГазда Симеун Кезун отрча у своју собу, смаче чакшире а обуче панталоне, баци шубару а натуче неки кломпави шешир, зграби парче шећера, скруни га међу прсте, опљуну, те уфитиљи бркове.\n— Јуцо ! Славца ти твог, ја сам вођа — викну он жену.\n— А ли ћеш да ти водиш ? — упита мала, гојазна жена и разрогачи очи.\n— Ето каква си ! Ништа не знаш! Море, еј, ја сам вођа партијски у овом крају! Дај машну! Пожури ! Знаш, Јуцо, славца ти твог, што ја наредим за овај крај, то морају слушати и министри.. Да ви’ш, бићу и посланик... Брзо, Јуцо, чека народ, без мене не може да се макне... Ја и Пера  зеленаш узећемо монопол дувана, пада ви’ш ћара за бећара.. Јуцо, срећна ли си и пресрећна, славца ти твог!\n— Где је вођа ! Живео вођа! ори се у меани.\n— Ево ме, браћо, живели сви ! — изађе преобучен Кезун.\nТатомир већ беше сачинио поздрав влади, у коме је, поред осталог, наглашено 57 пута: „народ је победио“ и 70 пута „тиранска влада“. Наста потписивање. Прво се потписа вођа, па Зеленаш, па магазаџија, па Татомир (под заградом: дугогодишњи званичник) па извршитељ, порезник, депозитар и остали.\nУ највећем јеку одушевљења, после прочитаног поздрава, стиже једно писмо вођи Симеуну Кезуну. Отворише писмо и опколише Кезуна да чују шта је. Беше поздрав новом вођи и честитка на победи народне свести — од Коце Стевџића, економа из Дводола. У главном поздрав је гласио овако:\n„Јест, народ је проговорио, народ је победио!\nПали су тирани, крволоци, кожодери, узурпатори! Ја сам увек био тај, који сам у души био за народ и његово право, али сам се морао чувати и привидно их помагати. У највећем јеку тираније ја сам у себи говорио:\nИ заиста, народ је одржао мегдан и подвикнуо тиранину:\nЊихови сопствени грехови почели су их рушити јер:\nМолећи мајку Србију и мучени и измучени народ српски, да ми опрости грехе, које сам свесно или несвесно учинио,  кличем: Живело „туцинданско министарство“! Живео Вођ и Шеф наш! Живео наш првак Симо Кезун!...\n24 Декембра — Дводо̑.\nВеран и одан до гроба\nКоца (Коста) Стевџић\nеконом из Дводола.“\n— Ура! Живео!...\n— Оно јес’, али и он је много врдао и помагао тиране — рече један.\n— Јес’, браћо, али човек прелази у нашу странку. Што више, то боље. Ми растемо, а они опадају — рече Кезун.\n— Тако је! Нарочито кад је од телегенције. Таки и вреде — додаде магазаџија.\n— Ура! Живео! Живео!\nНеколико занатлија и сељака, који су у истини искрени чланови странке и пријатељи нове владе, уклонише се испред овог одушевљења и хтели не хтели, теслимише прву реч овом Татомировом и Зеленашевом народу.\nПоздрав влади однеше десеторица у телеграф, а Коцину честитку смести вођа у чекмеџе с пазаром.\nУ том стигоше и апсеници и весеље пође својим током...\nДа се вратимо Кићи.\nКрста Миликић погледа десно и лево, за се и преда се и виде да је остављен самоме себи и на раскрсници. Шта ће и куд ће? Капетан Спасоје Жеравица тера га на дужност. Продан Жмурић упућује га у борбу, госпођа Цаја неће ни да га погледа, па је спао дотле, да га варошка дечурлија јуре к’о дивљач! Шта се ово збива? Откуд сав овај преврат да се стрпа њему на леђа!..\n„Да се боримо онако, како су се они против нас борили“ — вели Продан Жмурић. Како то? Да устанем против закона и власти? Да кажем капетану: није по закону што радиш? А шта ме се тиче шта капетан ради ! Зашто да идем у апс, да ме тамо муче, туку, море глађу и жеђу, к’о што смо ми радили са Стојадином и Лазарицом! Није сваки за то рођен... Ја, бар, нисам... Али треба бити јунак ! Уф ! — И он хтеде да се разјуначи, али ухвати га нека језа оздо, из дубина, из самих костију, и опази да му закуца зечје срце... Осврну се још једаред на среску кућу и варошицу, пригрну шал и крочи напред.\nМало што одмаче путем својој кући, а угледа тројицу сељака где му иду право у сусрет. Није им се ни приближио, а један се продера ко шиљбок:\n— Стој! Стани!—\nОн застаде и погледа. То беше Стојадин Пошурлић.\n— Где ћеш?\n— ’Оћу кући... Здраво мирно Стојадине.\n— Не знам твога Бога: Назад! — цикну и показа среску канцеларију.\n— Што? \n— Напред! — продра се иза гласа\n— Напред, но како — додадоше она двојица...\nКића се узврпољи:\n— Сто... сто... јадине, шта ћеш са мном?\n— Да се разрачунамо ! — Напред! Наша влада, наше право! — натушти чело и дрмну га руком.\n— Молим те, Стојадине... ко Бога.\nСтојадин му погледа право у очи. Поћута, поћута, па се закикота:\n— Кићо! Синовче!.. Ха, ха, ха! Ала си ми јунак!.. Оди да се пољубимо.\n— Стојадине, опрости, молим те к’о Бога...\nОна двојица продужише пут у чаршију, а Стојадин окрете натраг, узе Кићу за руку и поведе к’о мало дете...\n— Ајдемо кући, веселниче!\nУ кући Миликића ишло је све својим редом. Тог дана поранили су к’о обично. Још пре зоре избацили кревет, сламу, хаљине и столице, обрисали собе и окадили. Бата Мојсило ухватио волове у јарам, метнуо у рукавицу шаку овса, отишао у забран, изабрао бадњак, назвао му : „честит свети“, посуо га житом, осекао, дотерао и прислонио уз велику кућу. Дотле су жене умесиле и испекле погаче, те су у расвит изломљене на бадњаку, и чељад га ижљубила.\nИ остали обичаји текли су својим током, како су остали од старина. Деца се играју и зачикују: „чир—мир“. Момци реде печеницу и вуненог брава, ложе ватру чисте пушке и припремају барут... Жене  месе, перу, рибају, изналазе преобуке и стојеће руво.\nЧича Јеротије нити што послује, нити мирује. С чибуком у руци шетка се из куће у кућу, из стаје у стају, нити што говори, нити накричује. Види: све лепо и у реду, али опет му се чини да није тако. Не опажа ону веселост и задовољство што му увек најрадоснији хришћански празник доноси. Све му је ово у некој магли, тужно и спутано: и кућа и зграде и чељад, и, Боже ’прости, празник који наступа. Обузе га још већа туга и сумор. Сети се како је до сад овај дан дочекивао... Довече, пошто се унесу бадњаци, искупиће се сва чељад у велику собу, запалиће се воштанице, молићемо се Богу, сешћемо за једну трпезу да поделимо шта је Бог дао... а њега нема... Јест, где ли је Крста овога дана? Где ли ће се он Богу молити, с ким ће он овај празник пропратити ?... Боже, шта се поради !...\nЋути и тугу стеже на своје срце. Приђе до прочевља, загледа се у жеравицу, тарну угарке, обазре се на врата, па у сунце... Беше већ око великог ручковишта.\n— Обренија!\n— Чујем, девере!\n— Дај превлаку за свећу\n— ’Оћу, девере!\n— Мојо! Дај тај крушчић воска из оџаклије...\n— Ето ме, Јеко!...\nОстави чибук, скиде капу, прекрсти се, извади нож, набоде парче воска и пригрија уз ватру. Окрену по неколико пута и с једне и с друге стране, и таман да га растињи, а укућани привикаше:\n— Ђеко ! Ене !\n— Господару! Погледајде!\nОн погледа на врата. Путањом преко вотњака иде Стојадин Пошурлић, а за њим. Кића.\n— О, Боже! — узлану Јеротије и очи му заводнише: — Стојадине, Бог те обрадов’о и сутрашњи празник.\nЖене, момчад и деца поврвеше из собе и куће на врата.\n— Пст! ни речи! — проговори Јеротије. Остави посао и изађе пред кућу.\n— Ја, мисите ви да поједете сами ’нолику печеницу. Није коме је речено, но коме је суђено... Јес’, Бога ми ! — рече Стојадин, а кад се приближи, викну: — Помози Бог!\n— Бог вам помогао! — одговори Јеротије.\n— Добро смо ти дошли, и да се пољубимо — рече он и цмокнуше се три пут у образе: — Деде у руку, ђека... У руку, ја како !...\n— Опрости ђеко — промуца Кића и притрча, те га пољуби у руку, а чича Јеротије се мало саже, те се пољубише у уста.\n— А сад ћемо у кућу! Помози Бог и овде!\n— Бог вам помого — одговорише сви.\n— Стрица у руку, стрине у руку... А ви, снашице, момчадијо, дечице, овамо, овамо, бату у руку.\n— Добро нам дош’о Кићо — загрли га Мојо.\n— Бато, бато ! — разигра се мали Раде и ухвати му се за скут.\nЖене се ухватише за очи. Стојадин ману руком : — Ћут !\n— Ни речи! — заповеди Јеротије.\n— То ти је оно: изгубљен бист, па се нађе, мртав бист, па оживе — како ли оно беше у Светом Писму — рече Стојадин. — А прексутра, настави он, у име Бога, ето нас свију: и попа, и кума, и Јаћима,  и свију. Дрште се добро! Само да видимо,какав ће ручак бити.\n— Боже, дај здравља да дочекамо, па ћеш видети — осмену се Ђеко.\n— Вала знаш шта је, Стојадине, имам једног шиљега, нема га ’наког у свој капетанији. Ама сав се уоблио к’о трупац... Јес’, славе ми! Баш к’о да сам врач’о, те га оставио — рече Мојсило.\nКића убриса зној с чела, дану душом, и тек сад погледа по свој кући\n— Прекрсти се, синак! — рече Јеротије, погледа у Кићу и додаде му превлаку.\nОн скиде капу, прекрсти се, узе једном руком за један крај, а другом за други.\nЧича Јеротије шану: Ва имја Оца и Сина и светога Духа“ — и шакама растањи восак.\nМојсило оде у свој вајат, извади пушке из кубурлука потпраши их, па викну:\n— Бранисаве! Пристави печеницу! — и пушке рикнуше: гру, гру...\nИ нека светитељска благост засија му на старачком лицу.</div>"}
{"id": "SRP18962_DusanDj_KonacDelo.xml", "dc.creator": "Ђурић, Душан", "dc.title": "Конац дело краси", "dc.subject": "1896", "dc.source": "", "text": "<div>БИБЛИОТЕКА ЗА МЛАДЕЖ\nXI. и XII.\nКОНАЦ ДЕЛО КРАСИ\nСрпској младежи приповеда:\nДУШАН ЂУРИЋ,\nучитељ\nЦена 15 новчића\nУ Великој Кикинди 1896.\nИздање и штампа српске књижарнице и штампарије\nЈОВАНА РАДАКА,\nкод св. апостола: „Ћирила и Методија“.\nБио је омален дечак око својих 9 до 10 година. Са румених и као јабука пуних образа његових могла се свагда читати веселост и раздраганост; а кад би му загледали у оне његове — као трњина — црне очи, из којих светлуцаше оштри поглед, уверили би се, да је оштроуман и досетљив. Глава му беше правилно округла, густом као чађ црном косом покривена и лепо очешљана. Одело му беше чисто и лепо, те изазиваше дивљење лепоти његовог одела. Изгледао је на први поглед као да је син каквога грофа, а не као син простог имућног земљеделца.\nДобривој, тако беше име том лепушкастом дечаку кога сам вам укратко описао — беше дакле син имућних сеоских родитеља.\n„Газда Пера“ — тако је звало цело село оца овога дечака — био је у опште од свих сељана у селу Б... љубљен, поштован и за највреднијег и најпоштенијег човека припознат од старог и младог, од великог и малог и у опште од свих који га лично познаваху.\nТо велико уважење стекао је газда Пера својим поштеним и вредним животом. Газда Пера је био тих, миран и благ. Никога није оп увредио, никоме није он ни једне зле речи рекао. Са свима сељанима је он у миру и љубави живио. Био је при том милостива срца и особито дарежљив човек. Ма да му је двориште било претоварено са храном, и ма да га је Бог благословио са преобилним плодом од своје њиве  коју је он вредно обрађивао — ипак се он није зато погордио.\nСви су се сељани чудили и дивили његовом напретку у добру. За газда Перино добро срце брзо се рашчуло на далеко, по оној српској пословици: „Добар се глас далеко чује“.\nУ време циче зиме, кад по цео дан злочести псогоња влада, кад сиромах сељак не сме ни на праг изаћи од те немилоснице, кад сиромах човек не зна од куд да заслужи коју кукавицу: онда је газда Пера показивао, да се влада по оним речима Христа Спаситеља: „Сиротима буди у помоћи“.\nГазда Пера је тако сваком приликом свесрдно и чинио. — Бесплатно је раздавао храну сиромашним сељанима, не тражећи да му се натраг врати. Како ли је мило било оним сиротим људима који су, видећи  да газда Пера не прима зајам натраг, односили свој зајам кући!\nИз стотину усана излетале су речи: „Бог га живео“! „Бог му дао здравља“!\nЕто таки беше отац малога Добривоја.\nА каква му беше мати?\nМати му беше права Српкиња. Честита, ваљана и побожна — и ма да беше из сиромашне породице — ипак беше она лепо васпитана, па је настојавала да и свога јединца Добривоја лепо васпита. Знала је она да од добро васпитаног детета може постати ваљан човек. „Сека Зорка“ — тако зваху и под тим именом познаваху сви сељани и све сељанке као честиту и ваљану Хришћанку — беше узор врлина које женско лице красе.\nНајглавније врлине беху јој ове: мудрост, доброта, љубав, љупкост, вредноћа, штедња и мирољубље. Свима  овим врлинама привикивала је сека Зорка и свог јединца Добривоја кад му је тек шест година било.\nНа овај рад подстицао ју је господин учитељ, а то је било онда, кад је Добривој први пут могао прочитати пред својом добром мајком наслов оне књиге, из које је учитељ њега учио читати, а то је: „Буквар“.\nДобра мајка је своме сину давала васпитање спочетка само онаково, каково је њему за школу потребно било, а то је она лако чинила. Одвраћала га од несташних игара, јер док Добривој није пошао у школу, дотле беше врло несташан и непослушан.\nСека Зорки је често и поп Сава овако говорио: „Не дај детету на вољу, да чини шта хоће и да иде куд хоће, јер је дете сад као восак на којем се свашта урезати да. Урезати се може и добро и зло, ал дете  прима само једно. С тога гледај да у невино срце свога детета урежеш све оно што је добро. Знај да је дете као младо дрво, а дрво младо даје се савијати све дотле док је младо, а кад остари, онда се више савити не да. Треба да своје дете привикнеш још из ране младости страху божјем и послушности. Многа деца зло прођу због своје непослушности... итд. итд.“\nОвим речима је поп Сава подстицао сека Зорку да свог несташног иначе особито даровитог синчића васпита.\nСека Зорка се понајвише трудила да свога Добривоја привикне послушности и вредноћи.\nКад год је Добривој из школе изишао, приповедао би својој мајци о оном, о чем је учитељ у школи говорио, шта им је приповедао или какве им ствари показивао итд.\nТако је једанпут приповедао како  им је учитељ показивао школске ствари, други пут је приповедао како им је учитељ говорио о добром и неваљалом детету или о послушном и непослушном дечаку итд. Све је то мали Добривој тако умео лепо приповедати, да су се груди сретне мајке од радости надимале, па је радошћу обузета, грлила малога Добривоја, топло љубила и овако говорила: „Слатко дете моје, буди увек тако добар, па добро пази на речи свог учитеља. Он ће ти увек тако лепо приповедати, па ћеш увидети како пролази онај ко слуша савете и опомене старијих, а како онај који не слуша. Зато синко слушај свога учитеља! Слушај и твог доброг оца и мајку, јер ћеш само онда сретан бити“. Осим тога, водила га је у башту, која је била засађена са дрвећем разног воћа и са многим цвећем. Ту му је дала у руке малу канту са решетком са којом  је мали Добривој заливао цвеће у башти. Даље дала му је неколико леја да сам сади воће и цвеће показавши му прво како то треба радити.\nИспочетка је то Добривоју тешко било, али мало по мало и Добривој се тако привикао раду и вредноћи — јер беше тад особито послушан — да је и сам чезнуо за радом као жедан за водом. Од сада му беше најмилија забава: да сади и залива цвеће.\nМајка му је много пута приповедала лепе и поучне приче и то тако занимљиве, да је мали Добривој сваку реч своје миле мајке гутао. Покрај тога мајка га је сваког јутра и вечера учила да се моли Богу. Навикавала га је на добро а упућивала да се клони од зла. Стављала му је за пример Милана сина свог суседа који беше несташно и непослушно дете, како пролази због  несташлука. Саветовала га је да не иде много с њим и да се не меша у игри где се Милан налази.\nДобривој је све ово примао к срцу од своје мајке и беше му врло мило па се по њеним саветима и владао. И с пуним правом могла је сека Зорка очекивати, да ће Добривој бити сретан ако се одржи у тим врлинама које је добра мати постепено пресађивала у његово младо срце.\nОтац Добривојев — газда Пера, — беше још сретнији кад је видео како му учитељ хвали сина пред свима сељанима као најбољег ђака.\nОд радости, газда Пери није било ништа отерати пар од најлепших јагањаца учитељу на дар. — Свог Добривоја волео је газда Пера више свега; љубио га и чувао као зеницу ока свог. — Мислио је — а то је временом и учинио — да свог Добривоја даде на веће  школе кад изучи ту сеоску. „Та школоваћу га — говорио је газда Пера својој жени — „па ма ме пола имања стао, само нека постане поп“...\nСека Зорка је само ћутала на ове речи, које је газда Пера изговорно — па се мало насмешила. Знала је она добро, да нико не зна шта може од детета постати. Тихо би му тада овако говорила: „Човек збори, ал’ Бог твори“.\nДан је за даном пролазно, па се и година приближивала од оног дана, када је мали Добривој први пут ступио у школу. Добривој се за цело школско време добро учио и примерно владао. Своје лекције је увек тачно, савесно и на време научио. Своје задаће је чисто и лепо писао па је потпуно спремљен ишао у школу. Док није свој задатак научио, и док није свој пропис написао,  није се хтео мали Добривој играти.\nЗашто! Ево зашто:\nКад год су сва деца у школи била  мирна, онда им је учитељ по коју лепу приповечицу тако занимљиво приповедао, да су га сва деца као жедна слушала и тако рећи гутала учитељеве речи.\nОх, ала су то сретни тренуци за невину и добру децу! Учитељ је свагда баш тако згодну приповетку деци приповедао, из које су и сама деца могла науку за се извести, по којој су се уверити могла, да свако дете, које се по добрим саветима својих родитеља влада, да тако дете добро пролази, а оно дете које се не влада по саветима својих старијих, већ које је непослушно, јогунасто, и несташно, да тако дете зло пролази.\nУчитељ је био човек врло добра срца, побожан и мирољубив.  Пре сваке наставе, побожно се прекрсти и са децом отпоје по који тропар или би сва деца очитала молитву пре наставе. Исто је тако чинио и после наставе, а онда је децу пустио кући и том приликом су два по два излазили из школе, па у реду мирно ходећи улицом поздрављали би оне, уз које су пролазили или које су сретали. Свако дете ишло је са оним дететом које је било ближе један другом т. ј. чија је кућа била близу једна другој.\nПо томе је дакле свако ђаче имало свога друга.\nМали Добривој је ишао увек са Миланом чича Пантиним сином, чија је кућа била преко пута од газда Перине куће.\nЧича Панта који је сережан у свом седу и газда Пера, живили су и сад живе врло добро баш као прави пријатељи. — Кад је газда Пера одвео Добривоја да га упише у школу,  онда је и чича Панта одвео свог несташка Милана. Но није га баш одвео, јер је чича Панта имао посла док је Милана са багрена стерао доле, те га онда одвукао онако подераног и уплаканог. Милан и Добривој беху једних година. Још оног дана када су се оба та дечака уписала за ђаке, заволели су се још већма и спријатељили се ма да беху различите нарави, Милан је мал’ не сваког дана ишао Добривоју да се играју. Где је Добривој био, ту је и Милан био; куд је Добривој ишао тамо је и Милан ишао.\nЗаједно су увек били у башти заливали цвеће, кидали џбунасту траву и коров, заједно су у школу ишли, заједно из школе кући долазили. Милан није могао без Добривоја бити. Ово Миланово и Добријево пријатељевање упадало је у очи не само суседима, него и свима сељанима и њиховим друговима и сви  су се чудили, како се Добривој слаже са тим несташком за којега сваки дан долазе тужбе његовом оцу: Милан урадио ово, Милан учинио оно... разбио прозор, дражио псе... скидао птичија гњезда са дрвећа... крао јабуке и т. д. због којих несташлука је Милан често добивао шибе и од учитеља а и од свога оца. Но Милан место да се поправио, он је бивао све гори и несташнији, све дотле док му није несташлук тако ушао у страст да је по читав дан бегао од куће кријући се које где.\nЧича Панта је био строг отац и казнио је свог несташка због учињених несташлука, али како је због своје службе био обвезан, то сваки пут није могао да доспе да Милана казни. Због тог се Милан и покварио, јер је добро знао да га отац данас или сутра не може бити. Као што је Милан био несташан при том и непослушан, исто је тако обратно  Добривој био баш послушан, миран, вредан, тачан, уредан и уопште као што је на дому био ваљан дечак, исто тако беше Добривој и у школи и у цркви прави узор дечијег доброг владања. О његовом добром владању, на брзо се рашчуло по целом селу. То су засведочавале речи појединих матера, које су своју неваљалу децу опомињале речима: „Владајте се онако као што се Добривој влада, па ће вас свако волети“...\nДобривој заиста и беше сваке године похваљен на испиту од свог учитеља због свог доброг владања и учења. — Тако прођоше две године и за те пуне две године Милан и Добривој беху најбољи другови. Добривој је био добра срца па није хтео да се туђи од Милана ма да Милан беше несташан и неваљао. Шта више и самом Добривоју је Милан наносио увреде, али  Добривој му је све опраштао и ни мрка погледа није бацао на Милана. Милан је више пута због своје несташности молио Добривоја за опроштење. — Дан за даном пролазаше па се и крај треће године њиховог ђачког живота приближивао.\nПролеће је прошло, а иза дивног пролећа долазили су све топлији и топлији летњи дани.\nУчитељ је пре недељу дана објавио ученицима када ће се држати испит, па је због тога рекао да се сви спреме, да понове лекције па да потпуно спремљени могу дати леп одговор пред г. надзорником. Говорио им је да се труде, да што лепше и сјајније одговоре на испиту, па да својим одговорима потврде труд и рад свога учитеља и да му осветлају образ пред г. надзорником, а међ осталим је још и ово додао: „Који се од мојих ученика најбоље покаже и на испиту најбоље на питања одговорао  буде, тај ће добити од г. надзорника књигу са златним корицама“.\nОво је био најрадоснији глас не само за Добривоја, него и за сву децу која су са Добривојем заједно ишла, па су се почели натицати целе оне недеље, ко ће боље научити, само да што више и боље могу одговорити на испиту. Но све беше некојим ученицима узалуд, јер пословица вели: „У очи Божића прасе се не угоји“! Добривој је једва чекао да дође тај дан када ће г. надзорник њих испитивати. Целе недеље пред испитом понављао је Добривој своје лекције, а Милан место да је бар и сад нешто учио, он је бежао од школе, ишао у шуму, хватао птице, купао се у великим барима, од мајке је излагивао по неколико новчића за пропис па је за те новце куповао дувана и пушио са Пајом, млинарским сином, који беше још гори од Милана... итд.\nЈош оног јутра око 8 часова приспео је г. надзорник са г. г. сеоским парохом, кнезом, бележником и са осталим члановима сеоске општине — у школску собу која је била лепо спремљена.\nГ. надзорника је на вратима са својим ученицима — дочекао учитељ са кратким и лепим поздравом. Сва су деца за тим мирно ушла у школу и села сваки на своје место. Г. надзорник је отишао за испитни сто, на којем беше много мирисава цвећа и школски записник. С једне и с друге стране поседали су и остали чланови који су присуствовали на школском испиту. — Испит се започео са молитвом пре школске наставе: „Преблаги Господи“. Ову молитву су деца у глас врло лепо изговорила.\nГ. парох је први стављао питања   из науке о вери и то ученицима најпре из настаријег разреда па онда из млађег...\nКако из науке о вери, тако и из осталих предмета што се у основној српско-народној школи уче — стављао је и г. надзорник питања на која су деца тако паметно и разборито одговарала да се г. надзорник чудио и дивио том успеху, похваљујући при том учитеља који је за време дечијег одговарања сав занет био од радости, видећи како му деца износе на видик и оцену његов труд. — Елем да не описујем потанко све, што се питало и како је које дете одговарало, доста то, да је г. надзорник после закљученог и довршеног испита најлепшим и најрадоснијим похвалама обасуо труд учитеља пред свима присутнима, а затим је извадио једну књигу са златним корицама и погледавши у испитни записник, прозвао Добривоја   преда се и овако му рекао: „ Синко! Ево ти дајем ову лепу књигу коју сам наменио оном који се у овој школи најбољим показао буде. Ти си се данас најдостојнији показао ове књиге, доказао си и задивио си не само мене, него и све твоје другове, па и самога твога учитеља и оца, који те је подстицао на вредноћу. Буди увек тако добар, буди увек тако вредан, учи, чувај се и клони се неваљала друштва, слушај и поштуј свога оца и матер па ћеш срећан бити! Ево ти дакле предајем ову лепу књигу, па се дичи њоме, а учитељ и твоји родитељи, нека се диче с тобом!\nОво изговоривши г. надзорник пружи лепу књигу малом Добривоју који дрхћући прими књигу, па пољубивши г. надзорника у руку врати се на своје место. Учитељ од милине узме Добривоја за руке па га пољуби очински у пуне обрашчиће.   Ово беше учитељу најрадоснији тренутак из горког учитељског живота.\nЗа тим сва деца отпевају песму: „Теби Боже хвала“ — тако сложно и милогласно, да је г. надзорник по други пут морао похвалити и ђаке и г. учитеља, те се онда са свима члановима опрости и оде даље својим послом.\nУчитељ је после одласка г. надзорниковог, још при растанку, изговорио својој деци кратког садржаја лепу поуку како да се владају за време школског одмора, и тек онда је сву децу распустио. Радосна деца клицајући и певајући песму: „Ђачки растанак“ разиђу се сваки својој кући.\nДобривој и Милан одоше право кући.\nНо њихов одлазак из школе упадао је сад свима у очи, а то је: што Добривој и Милан нису заједно отишли кући као обично. На лицу им се видео знак да се у нечем данас не слажу, јер се путем не гледаху као до сад. Ово се само на лицу Милановом могло приметити, који је потмуреним и намргођеним лицем ишао по сред пута повлачећи ногу за ногом и дижући прашину.\nДобривој је напротив скакутао смешећи се од радости, показивао је својим друговима лепу књигу што је добио на испиту. Ко је год поред Добривоја прошао, свако је застао, па ако је знао читати, прочитао је наслов: „Ако будеш неваљао, сети се савета твог учитеља, па се по њима владај“ — па мало прогледавши дивно бојадисане слике из дечијег живота — похвалио би Добривоја и одлазио даље. —\nДобривој се није могао журити  због многог заустављања. Нестрпељиво је чекао док су му књигу гледали и хвалили га. Једва је чекао да дође кући па да покаже својим родитељима шта је добио.\nА како беше са Миланом?\nМилан је од љутине грискао усне, кидао листове из књига па расипао по путу, и бунцао је неке речи што и он није добио онакову књигу, као што је и Добривој добио. У Милана се сад породила због тога мржња, био је сад пун зависти, због чега озлојеђен не хтеде данас са Добривојем кући ићи. Милан је целим путем попреко гледао веселог Добривоја, те га је са својим оштрим погледом тако просецао, као да је из зависти хтео неку намеру да изврши над Добривојем. Што се Добривој већма радовао новој књизи, тим се Милан све већма љутио, шкрипио зубима и гледао је како би од Добривоја отео ону лепу књигу. Ову  намеру је хтео да изврши баш онда, кад је Добривој хтео да уђе у своје двориште.\nУ онај мах кад се Милан затрчао на Добривоја, да му отме из руке књигу — изишао је баш онда Добривојев отац на улицу, па кад је видео да Милан збиља хоће да отме књигу од Добривоја, потрчи и одгурне неваљалог Милана, па онда узевши Добривоја за руку, одведе га у собу где му је Добривој показао књигу са златним корицама, рекавши да му је ту књигу дао г. надзорник на испиту. —\nОтац Добривојев је тек сад разумео шта је хтео Милан оно мало час да учини.\nОд милине што се Добривој и ове године као најбољи ђак показао, отиде у гумно, одабере једно најлепше јагње, метне га на раме па га однесе учитељу на дар.\nКад се Милан онако осрамоћен морао упутити својој кући, побоји се на путу ди ће газда Пера казати његовом оцу како је хтео отети књигу од Добривоја — па с тога да би се спасао од батина, намисли да оде иза села на ледине па да се тамо са чобанима мало провесели.\nШто је смислио то је и урадио.\nОдмах се врати натраг, па се упути путем што води иза села. Тек што је подне прешло. Милан је био на лединама и то чело Младенове баште. —\nКад је овамо дошао, види да се љуто преварио. Он се надао да ће код ма којег пастира замолити мало млека и црна хлеба, па ће тим провести дан без бриге. Но кад тамо, а од пастира ни корова.\nПуста ледина нигде никога. Како је био уморан, а и како беше тога  дана, права омара и жега, то Милан потражи хладовину, склони се у хлад и ту се одмараше неко време но не за дуго јер му није пријала. Стомак му је био празан, глад га је јако морила.\nОсвртао се и десно и лево не би ли спазио где год дудово дрво, али ни тога не беше, до саме липе.\nСад не имајући куд ни камо, гладан, уморан, охрабри се па пође кући. Ваш право вели српска пословица: „Глад и курјака из шуме истера“. —\nТек што је неколико хвати прешао, спази на своју велику радост дудово дрво у башти чика Младена.\nПлод тога дуда беше црн и крупан.\n„Баш као што ваља“! рече Милан радосно, па промеривши, плот како би га прескочити могао — пође у башту. Плот је прескочио без по муке, јер је сад био лак као срна.  На дуд се још лакше попео, а кад се попео, онда је рекао у себи: „Док га не обрстим, нећу се сићи“! Милан је тако слатко јео црне дудине, да не би ни гужваре слађе јео да му је нана дала.\nКад је осетио да је сит, сиђе се полако доле.\nТек што се сишао доле, ал дотрчаше чувари чика Младенове баште: гаров и белов, на га сташе дрпати тако силно да се све разлегао глас Миланов који је: „помагајте“! викао. —\nВећ су му цео горњи капут сав искидали били кад је чика Младен дотрчао са дреновцем да растера псе. Једва је и чика Младен избавио Милана, а да није на брзо дотрчао, све би му хаљине искидали пси.\n„А шта ти ту радиш“? запита га чика Младен кушајући га као бајати не познаје га.\n„До-до-дошао сам да-да-да ми  дате гра-а буље“! рече Милан кроз плач.\n„А ко је тебе овамо послао“? запита опет чика Младен.\n„По-о-сло ме-е-е ба-ба-а а...“ одговори Милан.\n„А да ниси ти дошо да једеш дудова“?\n„Ни-и—и сам“ !\n„Па да што су ти усне црне“?\n„Јео сам пекмеза“!\n„Па што си онда чело баште долазио, зар ти ниси могао са сокака доћи к мени по грабуље“? запита га чика Младен, па га оштро погледи.\nМилан је почео сад муцати, јер није знао како ће сад да слаже, једва је чекао да се опрости са чика Младеном.\n„Истину говори“! викну чика Младен.\n„Е па ја сам за то чело баште улазио... поче Милан озбиљно...  јер сам био код Паје млинаревог сина. . .\n„Ао обешењаче, та ти хоћеш мене да превариш“! рече чика Младен видећи како Милан лаже — ухвати га за руку, па га одведе чича Пантиној кући, (оцу Милановом) па му исприповеда све и сва и онда се врати својој кући. — Отац Миланов чуо је за све оно што се пре тога догодило са Миланом и Добривојем па је нестрпељиво чекао Милана, а кад се чика Младен удалио испред њега, онда је свог несташка казнио тиме што је морао клечати на кукурузима, а при том му није дао вечерати.\nБеше баш подне у очи св. Илије.\nЛеп летњи дан. Сунце је далеко одскочило. Врућина беше јака. На торњу српске цркве откуцавало је 12 часова, а на звонику римокатоличке  цркве звонило је мало звоно: тин! тан! тин! тан! знак да је сад време да се руча, па да се после ручка сваки уморан мало одмара.\nПосле подне истог а дана тако-око 5—6 часова, дошло је неколико другова Добривојевих да се сњим мало позабављају. Отац Добривојев који беше отац строг али добар, чувши глас који дозиваше Добривоја рече Добривоју! „Добривоје, зар не чујеш како те Сима и Стева вичу да изађеш напоље? Ти се ваљда мене бојиш да ти не ускратим играње? Не! Не бој се синко!“ рече добри отац тако нежно, да је одмах устао са седала, па ухвативши Добривоја за руку, извео га на улицу и овако му рекао: „Зато што си ме твојим добрим владањем и учењем изненадио и обрадовао, дозвољавам ти да се играш са твојим друговима колико ти је воња, али немој да се ским свадиш, немој да учиниш коме  жао, немој да се играш са онаким играма које ти могу какове озледе нанети“. Ово изрекавши, остави веселу децу која од радости кликтаху и скакутаху што ће се са Добривојем до воље наиграти, па се онда врати у двориште на свој посао. Добривој се одмах упути одма са својим друговима на зелену пољану да се играју лопте.\nКад су дошли на одређено место затеку и Милана овде који је тога дана побегао од куће јер га је отац љуто избио што је баба Пелиној мачки везао камен о врат па је бацио у бунар. Милан није знао да је у овом друштву и Добривој па се с тога и он умеша у игру. Друштво се подели на две странке.\nИ овом приликом спази Милан Добривоја но с њим није хтео Милан ни речце проговорити. Истина Милан је своју завист и злобу крио пред осталим друговима; али при  свем том тражио је згодну прилику у којој би Добривоја осрамотио, или би му ма у чем нашкодио. На жељу Добривојеву да се мало одморе, поседају сви у коло један до другог па чупкајући зелену траву запиткиваху један другога о које чем. Питали се ту: ко може баба Персину тарабу прескочити; ко се може на деда Симин дуд попети; ко сме отићи ноћу на таван и т. д. на која питања су се мали јунаци истицали хвалећи се како је који боље могао.\nНа једном запита мали Миша: „А ко може убити оног врапца што стоји на багреновој грани“?\n„Ја могу“! рече Милан одважно.\nСви се другови загледаху, па ће један између њих запитати: „А како можеш  убити, кад немаш ни палице, а врабац је ено на грани?\n„Боме ја ћу га убити“! рече Милан па пружи руку ономе што  га је запитао — додавши: „ево за опкладу;“\nОвај држећ да лаже, а и из љубопитства да види шта ће Милан урадити — рекне: „добићеш од мене сутра 10 јабука ако убијеш оног врапца!“\n„Добро!“ рече Милан, па извадивши из шпага пиштољ, напери га на врапца, одапне и пукне. — \nСва се деца обезнанише кад видише пиштољ. —\n„Ајао моја мајко“! цикну један од мало пре веселих другова пошто је пиштољ пукао — па ухвативши се за лево раме јаукаше од бола. — „Шта је, шта је? Да те није убио“? збуњено запиткиваху један другог. У тај мах Добривој падне онесвешћен на земљу. Румено лице на мах се обрати у бледило. Тело му је дрхтало.\nТома, Пера и Миша су се том несретном појавом тако збунили, да  су били неко време као изван себе, а Милан од ужаса испусти пиштољ из руке — видећи шта је учинио, уплашен нагне бегати, и то таким полетом, да се у трен ока изгубио испред својих другова. Добривој је све једнако јаукао од бола, а из места где му је сачма у нежно тело ушла — лопила је крв.\nЗатим заповеди Ђоки и Јоци да отрче Добривојевом оцу, па да му кажу шта се збило са Добривојем. Ови одмах тако и учине и за неколико тренутака врате се са Добривојевим оцем, који је сав дрхћући корачао, не верујући да се тако што са Добривојем могло догодити. И збиља се уверио. Добривој је лежао на трави блед као крпа. Отац га одмах подигне, узме га на руке па га однесе кући — оставивши га матери отиде брзо по лечника, који је одмах дошао Добривоју прегледати рану, потрудио се  те још оног вечера извадио ону сачму из левог рамена.\nЗа тим му је опет привезао рану и заповедио родитељима да га за 8 дана не пуштају из собе већ да мирно лежи све дотле, док рана не зарасте. С овим лечничким настојањем, а особито уверењем да ће Добривој за 8 дана оздравити — беху тужни родитељи сретнији но икада те плате за труд г. лечнику који се на мах врати својој кући. Добривојеви родитељи су вршили налог г. лечника у потпуној мери. Покрај тога мољаху се Богу за здравље свога детета. И Бог им је услишао молитву. После 8 дневног брижног и савесног неговања родитељског — Добривој је са свим оздравио и само се као црвена пега могла видети на левом рамену.\n„Ово нека ти синко служи за савет и од сад буди на опрезу. Што год радиш добро и паметно ради, и  гледај да ти крај деда твог буде успешан“... говорио је отац Добривојев.... „Не иди у друштво у којем има доста покварених срдаца, да не наиђеш на зло. Не играј се са онаким стварима које нису за тебе. Буди пажљив на себе, буди миран и пристојан. Непристојно и немирно дете нико не воли и не трпи. Што радиш и опет ти велим; пази на свршетак, јер: „Конац дедо краси“... и још многих лепих поука говорио је газда Пера пред својим сином.\nДобривој је све ове очине савете тако слушао, да их је све гутао и тако их је добро у срце своје усадио, да се у свом животу више никад није дружио са неваљалим друштвом, а особито са неваљалим друговима као што је био Милан.\nКад је Милан од ужаса испустио  пиштољ из руке — дошла му је пред очи слика мртвог Добривоја. Он бејаше тврдо уверен да је Добривоја убио, па знајући шта ће из тог следити — науми да побегне далеко у свет, па да се у какву шуму сакрије, тврдо намеравши и зарекавши се, да се кући неће вратити жив. Путем бегајући и плачући, тукао се у прса и горко се кајао за свој несташлук.\nСад му изађоше пред очи и учитељеве речи: „Ко другоме копа јаму, сам ће у њу пасти“.\nТако бегајући — па све осврћући се на све стране да ли га ко не би спазио, стигне до неке храстове шуме која беше по дана хода удаљена од села. Баш се онда сунце смирило, а вече се примицало. Веселе птичице које су по вас дан весело цвркутале скакућућ са гране на грану — сад умукоше. Нема тишина је целом васионом завладала:  Не чујаше се ништа друго до: пуцкање несташних ноћних зефира. Бледи месец је осветљавао мрачне путеве и закутке.\nМилан — које од страха, а које што га је баш код те шуме ноћ ухватила — склони се у један оближњи издубљени храст. Ту седне, па се одмараше и промишљаваше о несретном случају, који се због његове лакомислености и несташности — догодио.\nЦелу ноћ је плакао и кајао се за своје несмислено и невино дело не могући ни ока свести. —\nДок је Милан овде плакао и кајао се за своје лудо дело, дотле је његов отац код куће стражарио код врата и чекао Милана држећи у руци дренов прут с којим би Милану платио његово несташно дело.\nДобривојеви другови су још оне вечери казали Милановом оцу како је Милан имао у шпагу напуњен  пиштољ, па како је хотевши убити врапца — ранио Добривоја и т. д.\nОзлојеђени чича Панта нестрпљиво је очекивао, извиривао Милана, но све беше узалуд. Што је чича Панта дуже Милана чекао, тим се више једио — и зло и наопако би било од Милана да му је онда дошао пред очи.\nКад се чича Панти већ дотужило чекати — а већ беше 11 час ноћи — помисли: е да се није гдегод завукао па ћути. Врати се у собу, погледи свуд по соби, отиде у смочару, у кујну, у коњушницу и свуд завири и у најмањи кут. Нигде Милана.\n„Но тај се деран од неког доба ама баш проневаљалио“ гунђаше чича Панта... „а чекај лоло... ако не дођеш вечерас, доћићеш сутра — али ћеш и запамтити кад си узимао пиштољ у руке“!\nС овим речма врати се чича Панта у собу, мирно легне да спава.\nСпавати није могао, јер тек што се сетно Добривоја, помислио је да се Милан можда због оног случаја убио, удавио или што слично учинио.\n„Враг не спава“ говораше у себи чича Панта... „Ко шта ради себи ради“...\nОваке црне мисли задаваху чича Панти тешке бриге, због којих до зоре не могаше заспати. Стога намисли да сутра потражи Милана, па да га казни, и посаветује да у будуће тако што не чини.\nУ јутро рано, тек кад је свитати почело, узме чича Панта палицу у руке, пут под ноге, па се упути по знанцима и родовима да тражи Милана — држећи да је ма код кога од својих родова морао отићи да преноћи.\nНо и ово беше узалуд. Нигде Милана, па бар да му ко каже где га је синоћ видео последњи пут.\nГде је год чича Панта ушао, свако га је запитао: „А како је могао Милан онако шта урадити“?\nЧича Панта је само слегао раменима, велећи да не зна. Тако је чича Панта читав дан пропустио тражећи Милана — па све беше узалуд. Сутра дан је не само по свом селу тражио Милана, него и у оближња места је отишао, и распитивао за Милана. Кога је код чича Панта на путу срео, запитао би га: „Пријатељу! Ниси ли видео како дете од 10—11 година да је овим путем прошло“?\n„Боме нисам“! беше одговор свију оних кога је чича Панта запиткивао. Тако тражећи и распитујући за Милана, чича Панта пропусти пуна три дана без успеха. Сад је чича Панта био у том уверењу,  да је Милана ма на који начин нестало са овога света.\nСад беше тужни отац љут на самог себе и на цео свет. Туга и брига беху му сад главне друге с којима се и дању и ноћу бавио. Најпосле мало по мало почео је заборављати на тугу и бригу, на Милана. Још му је само пред очима лебдио спомен несташног владања Милановог, и тада је уздахнуо рекавши: „Милане, Милане! Да си слушао савете твога оца, не би те данас црна земља покривала! Децо, децо, слушајте своје родитеље, јер Бог воли само ону децу која своје родитеље љубе и која се за благо и срећу својих родитеља Богу моле!“\nА сад драги читаоче, остави све на страну, јер ћемо поћи за Миланом, да видимо шта је смислио оне ноћи кад је плакао у издубљеном расту? Камо је отишао? Чиме се бавио? и т. д.\nУвидићеш драги читаоче да: свака штета учи човека памети и благо оном ко се за рана опамети. Но да се онај несретни случај није догодио, не би Милан био приморан да бежи од својих родитеља, и да се крије као зверка, већ би као Добривој слушао свога оца покоравајући се њему учио би се само оном што је добро — а овако је Милан морао много што шта да претрпи док се није опаметио.\nКад се Милан оне ноћи пробудио, овако се Богу из највећег страхопоштовања молио: „Оче свети, оче благи! Ја сам једно несташно и неваљало дете, које је због својих несташлука и због своје тврдоглавости нанело многима штету, родитељима тугу и јед, а мени самом несрећу и презирање од свих мојих другова — молим ти се као благом  и милостивом оцу небесним: опрости ми моје грехе које сам хотимице и нехотице учинио. Дај здравље мом добром бившем другу Добривоју, који сад трпи ужасне болове због моје нехатости и несмотрености! Утеши моје родитеље; упути ме из ове шуме, изведи ме и одведи каквом добром човеку који ће ми дати савета како да се опростим те гадне и непристојне навике. Ох, како је лепо код своје куће бити. Хладан ветар гле како душе хоће душу да ми издува из мене.\nГле, како се облаци купе нада мном као да хоће да ме казне за моје дело. Ах Добривоје да знаш како се кајем, ти би ми одма опростио: да знаш како се патим због твоје тешке ране!....\nОвако шапћући тихо и дрхћући од зиме, сагне главу па храстов грм, подметне руку под главу па занесен у мислима слатко заспи.\nОблаци који су се пред зору скупљали, беху нагомилани као најгушћи и најцрњи дим.\nЗа мало, па ветрић који је дувао престаде.\nМуње почеше севати, а иза муње чујаше се као да се нагло из далека каква кола зауставила. Одмах за тим као да је ватрени бич пукао. Иза пуцњаве спусти се пљусак.\nНа глас грома Милан се одмах тргао, па уплашено око њега посматрао шта се око њега збива. Тама беше неко време тако црна да ни прст пред оком ниси могао видети, а кад муња севну беше светлије него у по дана.\nОвај ужасан призор је Милана тако дирнуо да је у несвест пао, те онесвешћен лежао све док се није непогода смирила. Муње престадоше севати, киша престаде пљуштати, а црни и густи облаци се растурише и изчезоше као дим.\nОстаде небо чисто као стакло. Сунце се баш поче рађати. Иза китњастога брежуљка, што се пред шумом на неколико метара уздизао — указа се јутрења румен. То беше ватрени круг који се полагано дизао, смешкајући се провиривао иза такозваног „Хајдучког брда“. Ласте, славуји, косови и остале птице певачице одлетеше у оближње њиве, да накупе мало гусеница да нахране своје младе. У том дивном природном појаву, пробуди се Милан. Устане, па не знајући где је, пође право кроз шуму у намери да изађе на други крај. Смео није натраг да се врати, јер недалеко пред шемом крај зелене ливаде бела стада су пасла зелену траву, а покрај стада стајао је пастир па у фрулу умиљато свира. На пољани опет и то на њивама си видети могао вредне жетеоце који су жњели жито. Милан се ових особа јако бојао да га  ко не спази, те с тога што је мислио то је и учинио. Идући по сред шуме, наиђе на један извор. Над њим се Милан саже, напије се хладне воде, умије се, па се убрише рукавом од кошуље, те журећи се пође напред. Милан је тако лутао по шуми скоро 1/4 дана, па никако да угледа краја од шуме.\nПри свем том што се Милан журио — задржавало га је густо шумско грање и шипражје које му је спречавало прелаз на више места тако да је Милан морао млого већи део пута да обиђе па да се упути па чисту равницу.\nТумарајући и крчећи себи пута, умори се тако, да га зној спопао, а при том га је и глад морила.\nОсвртао се на све стране не би ли опазио где год какво шумско воће, но и тога не беше. Тада се заустави код једне дивље јабуке. Погледи горе на гране и промери  од земље доњих. За тим се брзо успужа на дрво и за тили час беше на оној грани, на којој беше највише јабука. Лупне ногом о грану тако снажно, да су све до једне попадале на земљу. Стрешавши јабуке, полако се сиђе доле, покупи јабуке, напуни своје шпагове, па онда једну по једну вадећи, јеђаше у сласт ма да беху тако киселе, да су му се уста скупљала. Па како беше уморан од пута, седне у густу траву и одмараше се у хладу.\nТу га црне мисли опет спопадоше.\nЈедући јабуке занесе се у мислима, а те мисли навађаху га да се одважи на какво дело.\nПремишљао је како и на који начин би он могао отићи у хајдуке.\n„Да, знам шта ћу сад урадити“ говораше Милан сам себи... „отићи ћу у хајдучку гору, па ћу се пријавити хајдучком вођи, нека ме прими у хајдуке. Ја сам истина млад, ал  то ништа не чини. Мој баба ми је више пута причао како хајдуци украду по које мушко дете па га код себе држе и хране као птицу у кавезу, и уче га хајдуковању — а причао ми је како је хајдучки живот врло сретан живот. Хајдуци су оружани јунаци лепо обучени. И ја радо имам лепо одело и добро оружје. Да... да.. отићи ћу сад хајдучком вођи, па ћу му рећи да желим у хајдуке ступити“.\n„А мој отац? мати? па... Добривој?... Ах“! Онде се Милан као из сна тргао. Пред очи му изишла слика његовог сеоцета, слика његових другова, с којима се последњи пут играо, па и слика оног призора кад је на Добривоја пукао и њега ранио.\n„Ах Добривоју... Добривоју... јецао је сад Милан... ти си сад већ у хладном гробу... Твоји родитељи,., заједно са мојим проклињу сад мене и траже ме ваљда да ми се освете“.\n„Ах не — неће ни мене више жива видети. Ја се кући нећу вратити, ја пред очи мојим родитељима не смем жив доћи. Остаћу овде, па нека ме вуци раскидају. Ех, моја луда главо“!\nОвде се Милан ухватио за чело, и тешко врло тешко уздануо, кајући се због своје тврдоглавости.\nУ том га тешки сан ухвати, и он у плачу и заспа. У сну му се приказао отац оружан, као што се обично Миланов отац као сеоски сережан оружао кад је ноћу ишао да чини патролу; приказао му се и Добривој, који је јаукао од бола, а из левог рамена како му је лопила крв. —\nКад је Милан слатко заспао, и онај сан снио — изговорно је више пута ове речи: „Опрости ми бабо никад више нећу бити несташан!“\nБаш оног тренутка, кад је Милан ове речи у сну изговорио — ишао је кроз шуму сам хајдучки вођа, који је због лова баш поред Милана проћи имао. Чувши још из далека неко јецање и неко уздисање; помисли е се није какав дух појавио у овој шуми, или је можда каква потера за хајдуцима од стране Турака — па не могаше за дуго да се реши: дал’ да потражи тог духа или да се што пре удали!\nНапослетку знајући да у ову шуму нико од Турака несме ни завирити, а камо ли потеру водити за хајдуцима, а и не бојећи се ничег јер његови хајдуци нису разбојници што хришћане убијају и харају — већ хајдуци јунаци који српство бране од крволочних Турака — пође право онамо, од куда је долазио први глас.\nИ не превари се.\nПред њим лежаше леп дечак  око својих 10—11 година, црне косе витка тела, обливен сузама по лицу, а пред дечаком лежаху неколико дивљих начетих јабука.\nХајдучки вођа који се полако и на прстима к њему приближио, посматраше га неко време и не могаше се доста начудити, шта је то? Да ли сан или јава.\n„Хајдучка шуми, дечак, сузе“... говораше хајдучки вођа у себи.... „па онда речи: „Опрости ми бабо, никад више нећу бити несташан“ — које је Милан по други пут изговорио, није могао да себи протумачи, шта то значи?\nНапослетку се саже, полако дрмне непознатог дечака — који у сну држећи збиља да је његов отац пред њиме, нагло се тргне и зверајући викне: „Опрости ми... ах! Никад више не... не“...\n„Шта, шта је синко“? ћуткаше  га хајдучки вођа... „ти си снивао, је ли“...\n„Опрости ми... нисам ја бабо хтео... Паја ме је наговорио... о... о“...\nСад беше хајдучком вођи још мрачнија цела првашња појава. Не знађаше како да утиша уплашеног и буновног дечака.\n„Синко, погледај ми у очи“, поче хајдучки вођа „ти си спав’о је ли? Ходи да те умијем па да се умириш“. Затим ухвативши Милана за руку, успе у своју шаку воде из тиквице коју је хајдучки вођа собом носио- умије га и својом марамом убрише очи и лице.\nМилан је тек сад дошао к себи и увидео да је то мало час био сан, и да је место његовог оца, пред њим стајао хајдучки вођа врло доброг срца, која га је пољубио у бледе али пуне образе.\n„Како је теби име? синко“! запита га хајдучки вођа.\nМилан се охрабри па му одрешито рекне: „Мени је име Милан Спасић“.\n„А колико ти је година“?\n„Мени је сад 11 година“!\n„Имаш ли оца“?\n„Имам“!\n„А имаш ли матер“?\n„Имам“!\n„Па како си овамо дошао“?... Да се ниси изгубио, или су те родитељи ваљда отерали од себе“? запиткиваше даље хајдучки вођа, на која питања је Милан кроз зубе једва изговорио:\n„Не знам! Нисам! Јесу“!\n„Па што си ти мало час кроз плач изговарао: „Опрости ми бабо, никад више нећу бити несташан“? запита га хајдучки вођа мало озбиљније.\nОвде Милан не имајући куд ни камо, већ приповеди све и сва шта се с њим догодило пре него што је овамо дошао.\nХајдучки вођа га је слушао са  највећом знатижељношћу, па кад је Милан довршио своје приповедање и свој несретни догађај, овако дода напослетку: „Ја сам се зарекао да се нећу вратити кући, него да ћу овде остати па ма ме вуци појели но ако хоћеш, прими ме у хајдуке. Прими ме ма за твоје слушче, само да не свиснем од глади“.\nНа ове речи хајдучки вођа се слатко насмијао па овако рекао: „Добро кад си тако храброг и одважног срца, одвешћу те у моју пећину, и даћу ти три посла да прво извршиш, па ако ли за три дана не извршиш, онда ћу те отпустити, а ако ли пак извршиш, даћу ти сребрну пушку и златан јатаган. А сад хајде са мном, знам да си огладнео“!\nОво изговоривши, ухвати Милана за руку и поведе кроз шуму неком узаном стазом.\nСтаза ова их је за кратко време извела из те шуме.\nМилану се на ново сунце родило кад је угледао над собом плаво небо, јарко сунце, пред собом лепу долину, а из далека као да се из земље уздизао неки црн облачић.\n„Шта је оно што се тамо црни“? запита Милан хајдучког вођу.\n„То је синко, моја гора, у тој гори моји су дворови, у те дворове ћу те сад одвести“.\nМилан се овом одговору већма радовао него да је видео свог оца — видећи да ће му се лепа замисао остварити.\nПутем је хајдучки вођа причао Милану много, врло много о хајдучком животу, а нарочито о бојевима са Турцима.\nПричао му је о славним делима хајдук Вељка, хајдук Симе... и других хајдука који су Турке таманили, и од којих су се Турци бојали као  од живе ватре. Причао му је о животу, о удобностима која хајдуци особито у летње доба уживају, а то уживање пружа им сама мати природа.\nТако ходећи и занимљиво се разговарајући, Милан није ни осетио колики је пут превалио, а није ни приметио да су већ на неколико стотина корака пред хајдучком пећином, која не изгледаше сад као црн облачић већ као из мрамора истесана кула са готским луковима из којих провириваху пушке острагуше, поређане једна до друге.\n„Ето синко моје куле“! рече хајдучки вођа... „сад ћеш видети како је овде“...\nТек што је ово хајдучки вођа изговорно, ал хајдуци грунуше из пушака у знак доласка једног новајлије.\nМилан је од силне праске — која се разлегала по планини, —  тргао нагло своју руку из руке хајдучког вође којом га је водио.\n„Шта то значи“! запита Милан чудећи се.\n„Е синко то значи, да се сви моји момци радују твоме доласку — али ти синко велим, да ти овде не можеш остати...\nМилану се ове последње речи баш не допадаху, али уздајући се у своје храбро срце... ћутао је све док није дошао у хајдучку пећину.\nТада се баш почело смркавати.\nСви хајдуци изишавши на сусрет хајдучком вођи — пољубе непознатог дечака, па га подигну у вис.\nОво је Милану служило на част.\nХајдучки вођа одмах заповеди момцима да изнесу што лепшу вечеру за младога госта.\nМомци по заповести одмах учине.\nСви поседаше за сто па и Милан с њима.\nВечерали су сви у највећу сласт.\nПосле вечере момци се разговарали, шалили, запиткивали час о овом час оном. Милан је сваком на свако питање одговарао тако задовољно, да су се сви чудили разборитости његовој.\nА кад им је Милан ређао несташлуке које је у селу починио, онда су се сви сити насмејали малом враголану.\nТако се Милан забављао и разговарао са хајдучким момцима до неког доба ноћи при месечини.\nПосле оваког разговора сви легоше да спавају, а хајдучки вођа заповеди Милану да сад отиде у једну подземну пећину, — која је била затворена са вратима од самога челика па да донесе пун котао злата.\nОво је хајдучки вођа потајно заповедио Милану и то онда, кад су сви момци поспали, а то беше око поноћи.\nМилану се тек сад смркло пред очима.\nОн мишљаше; „подземна пећина, ја сам, па онда пун котао злата да донесем — шта ће то значити“? Испрва се устезао да уђе у пећину, али охрабривши се уђе у пећину, која беше светла као месец; кад иза раштрканих облака провирује.\nОва светлост долазила је од силног злата, сребра и драгог камења што ту беше сакривено, а све то беше кад год у турским рукама.\nУ ту пећину ући беше одиста страшно. Милан је ушао, али од страха већ при вратима пао онесвешћен па земљу.\nХајдучки вођа знајући да Милан неће издржати страх — ишао је полако за њим, и кад је Милан онесвешћен на земљу пао, брзо утрчи за њим у пећину, узме га на  руке па га однесе у своју собу где је Милан до зоре снивао.\nХајдучки вођа није хтео Милану сутра дан о том ништа да спомене. Сутра дан око поноћи догодило се са Миланом тако исто. Кад се три дана навршило, онда се Милан сам сети шта се прошле претпрошле ноћи с њим збило. С тога науми да остави хајдучку пећину у намери да оде у које село да се најми за пастира.\nШто је Милан смислио, то је хајдучком вођи усмено казао. На освитку четвртог јутра, пошто се умио и обукао, и пошто је казао жељу хајдучком вођи, — овоко му рече хајдучки вођа: „Синко, ја сам се за тебе већ побринуо, па ако будеш честит и добар, бићеш сретан. Ја сам заповедио једном од мојих момака да те одведе у манастир М...  да те преда оцу Пантелемиону, ти ћеш тамо бити ђак, пази синко, слушај, учи, поштуј све старије од тебе, а особито оца игумана које ће те кад буде време закалуђерити, те ако будеш служио за углед свима калуђерима — постаћеш временом игуманом. Ево ти синко ова кеса с новци, и ево ти поклањам ову књигу, то је молитвеник моје покојне матере, чувај га као очи у глави, и не показуј га ником, док се не покалуђериш — а сад ево ти ова палица од слонове кости, и не реци ником ко ти је дао док не постанеш игуманом.\n,,Ако би се у случају вратио својим родитељима, онда све то мораш предати у властитост оца Пантелемиона...“ за тим предавши Милану све ово, даде му и писмо, те удари у плач. Милан је пажљиво слушао све што му је хајдучки вођа говорио.\nПошто се хајдучки вођа утешио и сузе убрисао заповеди једном  хајдуку да одведе Милана до манастира М.. па онда нека се одмах врати.\nНа растанку хајдучки вођа загрли Милана; трипут га пољуби у чело и у лице и онда се растану.\nМилан се одмах даде па пут са хајдуком. Кад су се после кратког времена приближили манастиру М.... угледи Милан звоник са кога се блисто златан крст.\nКод уласка манастирског дворишта, опрости се Милан са хајдуком који му је такође дошапнуо ове речи: „Још, труди се и владај се добро. Ма да си погрешио у нечем гледај да се поправиш. Гледај да сваки посао добро и на време свршиш. Имај па уму ову кратку реченицу: „Конац дело краси“.\nПре него што је Милан ушао у манастирско двориште, приправио  се пред вратима, шта ће говорити пред оцем игуманом.\n„Нећу лагати“ говораше Милан... „у лажи је плитко дио, то сам већ толико пута искусио, а и овај хајдук ми је сад мало час рекао: „Конац дело краси“.\nЗа тим сакривши молитвеник у шпаг — уђе у манастирско двориште.\nНа уласку у калуђерски ходник сусрете га један млад калуђер, који држаше у руци бројанице.\n„Добар дан! оче свети“! назове Милан смиреном калуђеру, па му приђе руци и целује га.\nОво се младом калуђеру особито допало, јер га до сад још нико у руку није пољубио.\n„Бог ти помогао синко“! одврати му калуђер врло љупко — „кога тражиш“?\n„Оца Понтелеимона!“ одговори Милан.\nКалуђер одмах покаже Милану  врата од игуманове ћелије и рекне му да куца прво на врата пре него што уђе унутра.\nМилан се сад упути игумановој, а млади калуђер отидне у цркву да одслужи св. литургију.\nПутем мишљаше калуђер: што значи она палица од слонове кости, па онда оно писмо што Милан у руци држаше.\nКад је Милан дошао до врати игуманове ћелије, закуца прво слабије, а онда мало јаче.\n„Слободно“! чу се изнутра крупан старачки глас. Милан отвори врата и ступи у ћелију.\n„Оче благослови“! рече Милан ушавши у ћелији у којој горијаше кандило пред иконом св. Богомајке — па приступивши к оцу игуману, целује му десницу.\n„Бог те благословио синко“! рече игуман гледајући час у писмо, час у палицу, на којој беху обвијене  две змије од чистог сребра, а у среди иа врху од палице сијаше златна јабука, а на јабуци златан крст.\n„Које добро синко“? запита га игуман.\n„Ево донео сам Вам једно писмо“, рече Милан па пружи оцу игуману, запечећено писмо. Отац игуман одмах отвори писмо, и зачуди се кад види писмо крвљу написано.\nОтац игуман мало уплашен, не смеде га читати на први мах.\nНо кад виде прве редове: „Оче Пантелеимоне благослови“! онда се одважи и настави читање писма које беше овог садржаја:\n„Ево стоји пред тобом дечак од својих 10—11 година, који је због једног несретног случаја заблудео побегавши од својих родитеља. Испитај га! Дечак је паметан али несташан. Подај му лека. Штета ће бити да се његов дар занемари.  Прими га к себи за ђака, пази на њега, па ако се добро узвлада закалуђери га. За твоје доброчинство ћу ти захвалити. Ову коју му ја дадох, прими од њега и чувај је, јер ја се надам да ће — ако Бог да — бити његова.\nОву палицу сам ја отео од једног буљукпаше који ју је јамачно онда добио, кад су Турци последњи пут разрушили манастир М.... С’ Богом остај оче Пантелеимоне!“\nМилета хајдучки вођа.\n„О синко, заиста ти си сретно дете. Пре него што ћу ти примити за мог ђака желим да ми исприповедаш све од речи до речи како си дошао до хајдучког вође. Онда Милан исприповеда и оцу игуману све и сва. За време Милановог приповедања отац Пантелеимон се слатко смејао, али кад је Милан напослетку причао о несретном случају како је Добривоја нехотице убио, онда  је отац игуман уздахнуо и рекао: „Ах синко! Шта учини! Но ипак си сретан. Грех ће се твој опрати. То је врло лепо од тебе кад си у манастиру потражио прибежиште својој немирној души, али ко овамо једном дође и посвети свој живот калуђерском чину тај се не сме враћати одавде. Може бити да твоји родитељи тебе сад траже па ако дођу овамо, ја тебе не смем задржати. Због тога те нећу пострићи кроз годину дана, па ако за годину дана твоји родитељи по тебе не дођу онда мораш овда и остати“.\n„Оче игумане“! поче Милан радосним гласом „ако моји родитељи и сутра по мене дођу, ја се кући нећу вратити“.\nОтац игуман одмах зазвони, у тај мах дотрчи један манастирски ђак.\n„Иди кажи свима монасима нека после св. литургије дођу сви у трапезарију“ рече отац игуман.\nМанастирски ђак се одмах врати да изврши заповест оца игумана.\n„А знаш ли што читати и писати“? запита га отац игуман.\n„Знам“! рече Милан укратко.\n„А рачунати?\n„Знам и то“!\n„А знаш ли што појати“?\n„3нам“!\nЕ па дед да чујем! Отпој ми коју црквену песму да чујем какав имаш глас.\nМилан се с почетка устезао, јер није знао коју песму да одпоји. Напослетку одпочне: „Дјева днес“ кондак на Божић — тако меким, лепим гласом, да се игуман задивио Милановом изванредно лепом гласу. Глас му је дрхтао, ал беше умиљат и милозвучан као у анђела.\n„Е добро синко“! рече игуман сасвим задовољно кад је Милан довршио појање — „сад ходи у трапезарију  да те покажем свима монасима.\nУ трапезарији беху 6 монаха. Ушавши у трапезарију, отац Пантелеимон прикаже младог ђака који је дошао са жељом да се посвети калуђерском чину. Милану препоручи да има све поштовати исто онако као што поштује и отца игумана, каже му да се има онако владати као што се и остали монаси владају.\nПрвих 8 дана увидео је Милан како је то благодат бити манастирски ђак.\nКрасна манастирска околина изгледаше му као рај. Десно лепи виногради, лево шљивици; напред зелена густа шумица са игумановим летњиковцем, а натраг лепе плодне њиве.\nЗа оних првих 8 дана Милан је само ишао у цркву са игуманом где је читао апостол. После 8 дана Милан је већ добио налог да оцу игуману чисти ципеле, да му спреми воде за умивање, да звони у 5 сати на јутрење. Затим је морао са једним најмлађим монахом отићи у цркву да упали свеће, да спреми одежде и стихаре. Даље — морао је пред ручак поставити сто, па ако је био кључар то је са манастирском баком ишао у подрум по сир млеко, маст, месо, вино, итд. Затим за време ручка морао је Милан стојати за леђима оца игумана и што је овај пожелио, то му је Милан морао донети.\nСве ове дужности Милан је свесрдно и тачно вршио, те су га због његове вредноће сви монаси хвалили пред оцем игуманом.\nОсим ових дужности, Милан је морао сваког вечера по 1 час учити  црквено појање, које је особито лако сваћао, и што би му који монах отпојао ма само једанпут, то је Милан првом приликом у цркви пред оцем игуманом отпојао.\nМилина беше слушати кад је појао у цркви. Због његовог лепог гласа на брзо се рашчуло по околини манастира па су долазили сваке недеље да слушају манастирског новог ђака како поји.\nМилан је у манастиру од неког времена јако почео напредовати на велико удивљење оца игумана. Промени његовој утицао је отац Лаврентије најстарији монах, који је Милана сваког вечера поучавао у моралном и духовном животу дајући му добре савете по којима се има владати.\nОтац Лаврентије промеривши Миланово срце, и испитавши га потанко  о узроку његовог доласка у манастир М... увидео је, да је Милан заиста морао бити одвише несташан, јогунаст и неваљао. Како отац Лаврентије беше вичан у васпитању — а и иначе беше то човек правог моралног и побожног карактера као што само један монах бити може — науми да лепим поучењима искорени из Милана сваку клицу несташлука, коју је Милан и у манастиру гајити почео. Тако је н. пр. првих дана манастирском псу белову везао неку стару клепетушу о врат, други пут је баба Макрени манастирској кухарици појео све јабуке што је бака спремила за госте, трећи пут је једном младом калуђеру заденуо перушку за камилавку итд.\nСве ове Миланове несташлуке монаси су гледали кроз прсте држећи: „младост лудост“. Али кад је Милан и четвртог, петог и шестог дана ово чинио, онда је отац Лаврентије  морао на леп начин Милана од свега тога одвраћати и опомињати га да у будуће то не чини. За морално васпитање, отац Лаврентије се највише служио примерима из обичног живота приповедајући му лепе и поучне приповетке.\nЗа неколико недеља отац Лаврентије је постигао оно, што је пожелео. Милан се збиља поправио и сад не беше онај несташни Милан, већ са свим други, мирни, пристојни Милан.\nМилан се особити у побожности усавршавао. Усавршавању његовом у побожности од великог утицаја беху свете књиге, које му је отац Лаврентије дао да чита разтумачивши му на српском језику.\nДан је за даном пролазио па се и година дана навршила од оног дана, када је Милан дошао у манастир. За цело то време нису Миланови родитељи долазили. Милан је  мало по мало заборављао на своју кућу и на родитеље, а на овог доброг друга Добривоја није заборавио, јер се за њега сваког јутра и вечера молио Богу, држећи да је Добривој умро.\nМанастир у који је Милан дошао за монаха, био је на гласу због лепог положаја; што је био лепо уређен, што су млади монаси особито лепо појали у цркви те својим умилним појањем тако облагорођаваху срца присуствујућих, да су се сви осећали блаженим. Због тога беше даље овај манастир чувен, што је у манастиру том лежало тело једног светитеља пред којим су верни хришћани изливали своје топле молитве, болни, кљасти и невољни су се исцеливали кад су се светитељске руке дотицали.\nСваке године о слави св. храма  тог, врвио је мног народ у овај манастир.\nКад се Милану навршила 15 година беше оне године изванредна слава у манастиру М...\nТом приликом се силан свет из околних места и са стране скупио, да присуствује на духовној слави.\nЛитургија беше величанствена, јер је на њој чинодјејствовао окружни епископ са многим свештеницима, монасима и са три ђакона.\nМилан је на тој св. служби читао апостол.\nПосле св. службе, заповедно је Милану отац игуман, да отиде у горњу трапезарију, па да са осталим ђацима спреми све што ће за дочек гостију нужно бити.\nЧим је Милан добио ову заповест, одмах се пожурио да изврши, те због тога се једва провукао кроз  народ док је дошао до првих степеница које воде у трапезарију.\nОнде га заустави један необичан призор.\nЧовек — старац са својом женом сеђаше на степенима и плакаше кријући сузе од света који је мимо њега пролазио.\nОвај призор је Милана тако дирнуо, да је морао запитати што плачу?\n„Ох синко не питај нас, кад нам не можеш помоћи... Ми смо ево већ четир године у онакој тузи“ говораше брижна жена...\nМилан се на ове речи јако тргао, — очи му се заблистале, крв му нагло поче тећи, а срце му поче јаче лупати...\n„Шта то значи“? запита Милан мало уплашено.\n„Имате ли ви што да добијете овде? Или сте изгубили па не можете да нађете“? „Јест, јест синко“...  поче старац „ти погађаш а кад нас тако питаш ево ћу ти синко рећи зашто плачемо: „Има смо једног сина од својих 10—11 година, беше дете од више весело и несташно, па као несташно дете чинило је несташлуке... играло се и са онаким стварима које нису за децу. Једног дана украде од мене један пиштољ који беше напуњен, но оно је мислило да је празан — однесе га собом па се са децом играло. Том приликом је ранио свог најбољег друга. Дете као дете мислећи да је убило свога друга, уплаши се, па побегне непознатим путем. Како је побегло није се више вратило. Тражисмо га пуне трп године дана распитивајући за њега, али нигде га не могасмо наћи, нити нас је ко могао упутити где да га тражимо.\nОвде се старац опет заплакао, као да му је сињи камен на срце пао.\nДок је старац говорио, Милан је дрхтао као прут на води, сагнутом главом као осуђен стајао је непомично и плакао...\nОво је приметила старица, па нежно запита:\n„А што ти синко плачеш? Ваљда си познавао“?\n„Је-е-есам.... ах.... рече Милан кроз плач и једва се уздржао да га не познаду по гласу. Милан је гледао своје родитеље пред очима који га не познадоше.\n„Но па за што сте овамо дошли“? запита Милан мало охрабривши се.\n„Чули смо“ поче старац — „да су га хајдуци ухватили па однели у један манастир но незнамо у који. Прошли смо све манастире, тражећи нашег Милана.. али га не нађосмо ево ни овде јер јутрос чусмо од једног монаха да овде нема никаквог Милана.\n„Није, није бабо“ поче Милан  гушећи се у сузама па не могући издржати тугу свога срца повиче: „Ја сам МилаН“!... и падне матери у наручја љубећи је у лице, по том отиде к оцу и кроз плач рече: „Опрости ми бабо, сад сам други Милан. Хвала ти што си ме више пута избио кад сам био несташан, да ме ниси избио не би утекао....\n„Та ти си зар Милан“? зачуђено запита старац не верујући чисто сам себи.\n„Јест, ја сам бабо.. зар сам се тако променио да ме баш не познајеш“?\n„Јеси синко јеси... променио си се јако“.\n„А где је Добривој? Је ли жив ил’ је умро?\n„Жив је сине“, баба га је дао на школе да изучи за попа...\n„Ох сад ми је лакше“! викне Милан — „сад сам сретан! Ходите сад са мном, убришите сузе, па да вас пријавим оцу игуману“ рече  Милан сав радостан. У срцу је осећао као да се на ново родио.\nТек што је Милан отишао у трапезарију и казао заповест оца игумана — осталим ђацима — дошао и је и отац игуман са свима гостима који су и на ручку тога дана били.\nМилан је одмах у засебну ћелију оца игумана одвео своје родитеље па их је пријавио.\nОцу игуману је особито било мило, кад је видео родитеље свог најмилијег ђака за кога је спремао највећи благослов и срећу.\nМилан се сад поред својих родитеља осећао најсретнијим.\nКад су се гости после славе разишли, Миланови родитељи су још пуна три дана остали у манастиру.\nПосле три дана Миланови родитељи пођу кући. На поласку отац игуман донесе ону кесу дуката што  је Милан добио од оног хајдука па поклони Милановим родитељима рекавши да им је то благодарни син донео кад је дошао у манастир, па им дозволи да смеју долазити своме сину у походе кад год им је воља. За тим им обећа да ће Милана за три године закалуђерити и да ће онда доћи у његово село и сњим да служи у цркви. Сретни родитетељи, целивају десницу оцу игуману, па се онда растану.\nКола су их чекала у манастирском дворишту. Милан их је до по пута испратио, а онда их је загрлио и изљубио, и онда се — раставши се са родитељима — сав радостан вратио оцу игуману.\nКад је чича Панта дошао у село, приповедао је од радости сваком ко га је год запитао за Милана. Одмах је отишао и Добривојевој кући па је и тамо приповедно све  и сва шта се са Миланом збило после оног несретног случаја.\nКад се Милану навршило 18 година, онда га отац Пантелеимон игуман манастира М.... на најсвечанији начин произведе за монашеског ђакона лицем на Цвети. Тада добије име Мирон. Сутра дан Милан беше већ монах Мирон.\nИ његови родитељи беху тад у цркви кад се Милан постригао за монаха.\nДиван ли беше то монах.\nРумена лица, округлих образа, висока стаса, црних очију, а главу му украшаваше црна густа и дугачка коса. Мирон је као млад монах служио, за углед правог монашког живота.\nКад је Мирону било 28 година, отац Пантелеимон се нагло разболи и не беше више за живот. Тада  пред своју смрт дозове свог верног ученика Мирона и све монахе, па им овако на самрти рече: „Децо, она палица коју ми је ваш брат Мирон као ђак пре 18 година — донео — нека буде од сад његова. Мени су часи избројани, за то сам оставио заветно писмо, ено га на столу пред иконом Мајке Божије, — у којем сам написао своју жељу, а та је: да браћа иноси после моје смрти Мирона изаберу за игумана овог манастира“.\n„Ја ти предајем благослов“ рече потом отац игуман једва изговоривши ове речи — пружи десну руку и метне на главу младога монаха Мирона, па онда настави меким тихим гласом:\n„Буди побожан, чувај св. веру, св. храм и буди добар и од сад као што си и до сад био. Пази на свако дело које започнеш да га добро завршиш — па онда изговоривши ово речи: „Помјани мја Господи во царствиј  твојеми“... тешко уздахне, погледи још последњи пут на икону св. Богородице, још један поглед на Мирона, још једаред дахне и издахне.\nМирон који је у руци држао горућу воштаницу, склопи очи оцу Пантелеимону.\nСви монаси одмах по својој дужности отпочну свеноћно опело. Манастирска звона су тужно звонила за покој душе честитога оца Пантелеимона.\nСутра дан су монаси оца игумана са највећој побожношћу пристојношћу сахранили пред вратима св. цркве.\nПосле неколико месеци — па препоруци блаженопочившег игумана Пантелеимона — окружни епископ наименује младог монаха Мирона за игумана манастира М....\nМлади и смирени монах није  се хтео примити овога чина, јер му беше зазор да он као најмлађи има власт над свима старијим монасима. Но кад не беше на ино, он мораде примити у руку ону палицу, коју је он сам као дете донео у манастир М....\nМлади игуман је свом снагом и одушевљењем настојавао да манастиру сачува леп глас у народу. Дао је на ново цркву полепшати, баште уредити, воћем и цвећем засадити и тако је за кратко време млади игуман уредио овај манастир да је било милина ући у овај св. дом.\nКад се Милан за монаха постригао, онда је на неколико дана доцније — отац Пантелеимон заиста отишао са Мироном у његово родно место да као гост служи у цркви.\nТом приликом се Милан састао са својим негдашњим другом Добривојем, који је баш оног дана први пут служио св. литургију. Добривој  је био дакле свештеник а Милан је био монах Мирон, и доцније игуман св. манастира М....\nМиланови и Добривојеви родитељи дочекали су највећу радост под своју старост, тим што су оба честита сина своје родитеље до смрти хранили и издржавали.</div>"}
{"id": "SRP19020_LazarK_1Zvezda.xml", "dc.creator": "Комарчић, Лазар", "dc.title": "Једна угашена звезда", "dc.subject": "1902", "dc.source": "", "text": "<div>Укључено у ELTeC корпус 2019-01-10\nИЛУСТРОВАНИ РОМАН\nЈЕДНА УГАШЕНА ЗВЕЗДА\nНАПИСАО\nЛ. КОМАРЧИЋ\nБЕОГРАД, 1902\nШТАМПАРИЈА Д. ДИМИТРИЈЕВИЋА, ИВАН-БЕГОВА УЛИЦА\nЦена 2 динара\nФламарион\nИ саме звезде што их о лепим ведрим вечерима гледамо, како су се по небу осуле као златне трепераве кокице, имају доба свога детињства, своје бујне младости, своје зрелости, своје дубоке старости, па најпосле и њима куцне последњи час, те се и оне за навек угасе.\nНеизмерно крило васељенино то је, у једно исто доба, и колевка и гроб безбројним световима, што се непрестано рађају и мру.....\nКад човек о ведрим ноћима стане да посматра ово наше плаво и звездама осуто небо, њега обузме неко необично осећање. Његови погледи хтели би да продру у дубине небесне; да виде шта је тамо и има ли живих и умних створова на којој год другој звезди... Али хај!... Његов је поглед још нејак, а вид несавршен, те нису кадри да се унесу у тако неизмерне дубине васељенине. Па ипак за човекову душу нема већега ни узвишенијег задовољства, него кад се на крилима својих мисли вине у те тајанствене покрајине небеске...\nНа први поглед нама се чини да су звезде, што на небу вечно трепере, непомичне; оне нам изгледају као да су приковане за ону плаву куполу небеску, а није, оне се непрестано крећу од истока ка западу. Па и то није: нас наше  рођене очи варају!.. Наша је земља то што се за 24 часа око своје осе окрене и што за годину дана обиђе око свога центра — нашега сунца.... Отуд долазе сва привидна кретања и нашег сунца и целога звезданог неба нашег; због тога у разна доба године нису једне исте звезде па нашем небу. Тако, првога јануара у 9 часова увече наш зенит — она тачка на небу што је над нашим теменом — пада између две главне звезде у Возару и Перзеју, између Капеле и Алгола. У то доба, тога вечера, видимо на нашем небу ова звездана јата и главније звезде њихове: Поларну звезду у репу Малог Медведа као центар око кога се сва звездана јата севернога пола и све њихове звезде окрећу и које никад не залазе; а то су: Велики и Мали Медвед, Северна Аждаја, Кефеус, Касиопеја, Лабуд, Лира и Херкулес. Те вечери и тога сата на самом истоку видимо лепу сјајну звезду прве величине и то је Регулус у Великом Лаву. На североистоку Велики Медвед готово додирује сам хоризонат, док се на северозападу једва може видети Вега, звезда прве величине у Лири што је у самој магли севернога хоризонта; а даље ка западу видимо другу сјајну звезду, то је Денеб, звезда прве величине у Лабуду, који је нешто мало више одскочио од северног хоризонта,  него што је Вега. На самом зениту видимо звездана јата: Перзеја с Медузином главом и у њеној коси сјајнога Алгола; видимо Возара са његовом лепом звездом Капелом — Козом; западно од Перзеја видимо лепо и сјајно звездано јато Андромеду са великим квадратом Пегазовим, који умало што пе додирује западни Хоризонат. Јужно од Перзеја и Андромеде видимо Бика са Алдебараном и Плеадама — Влашићима — а мало даље и Овна. Југозападно од Овна видимо велико звездано јато Китово са његовом чудноватом звездом Миром. Северозападно од Перзеја, у самој Кумовој Слами, видимо лепо звездано јато са пет сјајних звезда друге величине и то је Касиопеја, што веома личи на отворено латинско W.... Јужно испод Бика необично блиста најдивније звездано јато на целом нашем небу, то је Орион са својим златним појасом од три небесна сунца и са својом сјајном звездом Ригером. Испод Ориона виде се два малена сазвежђа: Зец и Голуб, а источно од Зеца и Голуба видимо Великог Пса са његовом сјајном звездом, најлепшом па нашем небу — Сиријусом. Источно од Бика лепо сија велико звездано јато Близанаца са своје две лепе звезде прве величине — Кастором и Полуксом; а јужно испод Близанаца видимо малено сазвежђе  Малог Пса са својом црвенкастом звездом прве величине — Проционом. Готово на средокраћи између Великог Лафа и Близанаца једва се виде две мајушне звездице четврте величине. И то је Рак... Још нам ваља поменути знамениту небесну реку Еридан. То је један извијуган низ сићушних звездица четврте и пете величине, који потиче од самог Ориона и то право западу, а после, од једном, окреће свој ток југу, па онда истоку и најпосле се губи у магли самога јужног хоризонта.... Млечни Пут — наша Кумова Слама — овога вечера сече на две поле целу ову небесну куполу и то у правцу од југоистока па на северозапад. Овај Млечни Пут пролази између Великога и Малога Пса, између Близанаца и Ориона, између Возара и Бика, а сече звездана јата: Перзеја, Касиопеју и Лабуда.\nИзађемо ли на отворено место првога априла у 9 часова увече и погледамо ово исто наше небо, видећемо, да се оно са свим изменило. Ниједно сазвежђе и ниједна звезда није више на ономе месту, на коме смо их гледали првог јануара у 9 сати увече. И сам се зенит са онога места помакао у правцу ка североистоку  и ено га под самим ногама Великог Медведа, који се са северног хоризонта попео готово на сам зенит. Тако исто сва поларна сазвежђа променила су своје положаје, на којима су били првог јануара у 9 часова увече. То је исто и с осталим звезданим јатима, што се налазе ван севернога круга небесног. Нека су са свим ишчезла, а то су она што су 9 јануара била близу западног хоризонта, као Пегаз, Ован, Кит и река Еридан, док су се опет на истоку јавила са свим друга сазвежђа, као: Каигџија са својом сјајном звездом Арктуром, Херкулес, Змија и Змијар, Дјева са својим златним класом—Спиком. Велики лав се попео на највишу небесну тачку: а то је јужно испод зенита. Пред Дјевом видимо Гаврана, а готово цео јужни хоризонат прекрилило је велико звездано јато Хидре — водене Хале. И млечни се пут померио, а са њим и сва она звездана јата, што су се по њему и око њега поређала, као: Мали и Велики Пас, Орион и Близанци, Бик и Возар, Перзеј и Касиопеја. Плеаде се губе у магли западног хоризонта...\nА посмотримо ли свод небесни пад нама првога јула у 9 часова увече, онда ћемо видети  са свим другу звездану панораму на целој небеској куполи. Зенит нам је тога вечера на самој средокраћи између Великог Медведа и Лире, између Херкула, Кочијаша и Аждаје. Јужно од Херкула видимо Змију и Змијара. Велики Медвед се примакао северозападу, а Велики Лав се спрема да зађе. Кастор и Полук се једва виде у магли на самом западном хоризонту: све остале звезде из Близанаца већ су давно зашле; Возар са Капелом, Перзеј и Андромеда са Пегазом се једва виде на северном и североисточном хоризонту. Делфина видимо где је већ високо одскочио на источном небу. Тога вечера видимо како се други полукруг Млечнога Пута оцртао преко целога источног неба, а по њему се поређала звездана јата: на самом северном крају Перзеј, па Касиопеја, па Лабуд, па златнокрили Орао са својом звездом прве величине — Алтаиром; а на самом јужном хоризонту видимо Стрелца и дивно лепезасто сазвежђе — Скорпију, са њеном сјајном звездом прве величине — Антаресом.\nСличну промену звезданих јата видимо тако исто и на дан првога октобра у 9 часова увече. Млечни је пут целу небеску куполу предвојио  скоро на две поле. Зенит нам нада на средокраћу између Лабуда и Касиопеје, Перзеја и Кефеуса. Велики и Мали Медвед са својом Аждајом налазе се на источној половини небеске куполе, а ниже према југу на истој страни небеснога свода видимо Змију и Змијара. Северну Круну и Каигџију видимо на југоисточном хоризонту. По самој Кумовој Слами, пошав од северног хоризонта, па преко целог неба све до јужног хоризонта, поређала су се ова звездана јата: Бик, Возар, Перзеј, Касиопеја, Кефеус, Лабуд, Лира, Делфин, Орао и Стрелац. Западно од Перзеја видимо Овна, а пред њим велико Китово сазвежђе. Јужно од њих блиста се Андромеда и велики звездани квадрат у Пегазу, а пред овим звезданим јатима, видимо Водолију, а пред њим Јарца. На самом западном хоризонту видимо .једну веома сјајну звезду: то је Фомалхаут у Јужној Риби...\nИ то су само звездана јата, која ми северци видимо на северној небеској хемисфери. Доле на јужном небеском полу имају са свим друга сазвежђа, која ми никад видели нисмо. И да ли су само то једина звездана јата у бесконачној пучини небеској?.. Не; сва та небесна  сазвежђа, све те небројене звезде, што их људи гледају, посматрају, проучавају за читавих четрдесет векова, нису ништа друго, до један виши неимарски створ великог оца небеског, до један већи звездани комплекс, до један цигли, у већем небеском стилу, сунчани систем!.. А колико ли таквих звезданих комплекса још има, што их очи наше не виде и што их никад ниједан умни створ са наше земље, па ни са које друге планете нашега сунца, неће видети?!..\nФламарион.\nЈеднога вечера и мене позову у Грађанску Касину на позната предавања г. Д. С. о бесконачности васељениној. Ово је било његово шесто предавање. Ја не знам што је он говорио на првих пет предавања, али по ономе шта причају они који су га слушали изгледа да је којешта говорио.\n„Е баш оно крупно одвали, кад рече, да наша земља, шестарећи око сунца, у једној секунди, а то је док шеталица на сату учини „цак,“ прође простора 29 километара, а то је, колико одавде до иза Раље!“ повикао је један који је био на његовом трећем предавању.\n„Вала то му је и којекако — да човек и верује и не верује — али кад оно рече да се из нашег сунца може истесати један милиун и две стотине осамдесет хиљада ових наших земаља, — то му ни луд не би веровао,“ додао је неко други.\n„А овамо је одмах за тим навео да је сунце теже од наше земље три стотине двадесет четири хиљаде пута.... Он сам себе побија: онамо каже да се из сунца може истесати 1,280.000 наших земаља, а овамо да је оно од наше земље теже само 324.000 пута!“....\n„Море, пројте се, људи!.. Зар не видите да је у ове наше научнике ушао некакав ук, те немају о чему паметнијем да говоре, већ о ономе у што ни луд не би веровао. Ја од кад знам за се наша земља стоји како стоји, а они сад пронашли и да иде и како иде, па чак и колико у њој има ока!..“ рећи ће на то неки Драго опанчар....\nНа предавање беше дошло пуно света. Лепша половина је необично била заступљена. У великој дворници Грађанске Касине била су сва места заузета. Мушкиње је било у побочним собама. Пушило се и разговарало. Говорило се о последњим великим указима, што су их донеле службене новине, а за тим се прешло на предстојеће изборе и на то, која ће странка однети победу. Глас Весе Ћука највише се чуо. Он је доказивао да ова садашња организација наше војске ништа не ваља; а да се он пита, сместа би замолио Русију, да нам она уреди војску. Стеван Зоља, Савамалац, на другој страни љутио се нешто на одбор, што се ништа не стара за њихов крај, већ сваки одборник вуче на своју страну, а овамо кад се пореза и општински прирези  наплаћују, онда од Сављана прво траже. Из побочне собе се опет чу неки глас, да је свему томе крива наша интелигенција и Бог свети зна, о чему се ту још не би говорило и препирало, да неко не повика:\n„Почиње!.“\nИ ми нагрнусмо на врата.\nНаста један свечан тајац.\nГ. Д. С. беше се већ попео па катедру. Смешкао се: мило му, што се његова предавања овако лепо посећују. И онда поче, од прилике, овако:\n„Госпође и Господо,\n„Овога вечера имамо једну врло неблагодарну тему. О њој су лупали главу толики светски умови па је опет нису довољно расветлили. И ја сам се сад, пигмеј један, нашао да је пред вама расправљам! То је од мене одиста дрско; али шта ће се, да није те дрскости и у других људи, људски би се род просто упарложио, те не би био ово што је... Дакле ја ћу данас говорити о бесконачности васељениној....“\nИ онда мало заћута. Његови се погледи зауставише иа „плафону“ — као да је кроза њ хтео да погледа у ону бескрајну пучину небеску, што је баш овога вечера треперила миријадама небеских светила.. .\n„Прво да се упитамо,“ започе он, „шта је то управо васељена? — Васељена је све, све што она у себи садржи: то је наша земља и наш месец; то је наше сунце и сва његова  огромна породица — Нептун, Уран, Сатурно са својих осам пратилаца и оним тајанственим појасима својим; то је горостасни Јупитер, из кога може изићи хиљаду и две стотине ових наших земаља; то је онај блистави рој астероида, што кружи око нашег сунца између Марса и Јупитера; то је сам Марс; то је Венера и Меркур; то су оне загонетне луталице — репате звезде — што се с времена на време на небу појаве, облете око нашег сунца па их опет нестане, — то је ово наше лепо небо са својим безбројним звездама што на њему вечито трепере; — то је оно и што видимо и што не видимо — то је оно што нема ни почетка ни свршетка!... Васељена је, дакле, сама бесконачност: бесконачност је под нама, бесконачност над нама, бесконачност пред нама, бесконачност за нама!.. И како то да се још боље нашем уму представи?.. Замислимо једну безграничну сферу, у којој је свако њено место њен апсолутни центар... Летели ми брзином сунчане светлости, — што у једној секунди прође три стотине хиљада километара простора, — летели ми, велим вам, том страшном брзином лево или десно, доле или горе — сто, двеста, хиљаду, сто хиљада, не, већ сто милиуна, не година, већ векова, — ми бисмо били увек у центру те безграничне сфере!...\n„И бесконачност времена аналог је бесконачности васељениној : оно нема свога почетка, оно неће имати ни свога свршетка. Само име: време, — то је илузија; јер у животу васељенину нема времена — нема ни прошлости, ни садашњости, ни будућности: живот васељенин — то је једно апсолутно трајање.....\n„Па и сама бесконачност броја аналог је бесконачности васељенине; јер је у васељени све безбројно — светови као и атоми, из којих су ти светови састављени.\n„Па и сам прогрес живота — било биљног или животињског — нема својих граница. И он је вечит и бескрајан. Ко би могао повући границе између интелигенције једног црвића и интелигенције ловачког кера, а ко ли између једног Патагонца  и философа Канта, великог астронома Коперника и песника Молијера?!. О, ти узвишени Уму, ти вечита и непојамна сило васељенина — што одржаваш на карару и вечитој хармонији миријаде миријада светова, те чине да је овај свет и тако леп и тако величанствен и тако недостижан, — ми се теби дивимо; ми пред престо твој на колена падамо и са дна душе своје прошапћемо:\n„Велија дела твоја јесу Господи !...\"\nПосле мале паузе он опет настави: „Господо и Госпође,\n„Бесконачност васељене то је бесконачност и вечитост материје, која испуњава цео простор; а бесконачност простора и вечитост материје, то је бесконачност светова, то је вечитост живота њихова; а бесконачност и вечитост живота њихова то је бесконачно и вечито кретање материје; а бесконачно и вечито кретање материје, то је бесконачно и вечито обнављање — вечито постојање, рађање и умирање светова!...\n„Вама то, Господо и Госпође, може изгледати мало и чудновато и невероватно, али је то ипак така овејана истина, као што ја гледам вас и ви мене.\n„Ево вам једног примера:\n„Колико сте пута о лепим ведрим вечерима гледали ово наше лепо плаво небо осуто безбројним треперавим звездама. И на северној и на јужној хемисфери небесној једва их се могло голим оком видети око 4—5 хиљада, али кад се небо погледа на мало веће телескопе, онда их се покаже на милиуне. И не само да их се покаже на милиуне, већ нам телескоп открије безброј небесних маглина и магличастих звезданих гомила. Небо нам се онда учини као да је све с краја накрај посуто ситним блиставим песком.\nИз ових се небесних маглина стварају нови светови, нове сунчане системе. Од безброја тих небесних маглина и звезданих гомила да поменемо једну из маленог сазвежђа које се зове: Ловачки Пси. И она се голим оком не види, а кад се телескоп потражи, онда нам се у том маленом сазвежђу оцрта један мајушни блистав венчић, начичкан једва приметним прашинастим звездицама. Њих је знаменити астроном сер Хершел старији чак и пребројио: има их, вели се, преко десет хиљада, а то ће рећи, да у оној маленој магличастој гомилици има преко десет хиљада сунаца, или, боље рећи, сунчаних система, и већих и мањих него што је систем нашега сунца, овога колоса небесног, из кога се, као што сам вам недавно напоменуо, може истесати милиун и две стотине и осамдесет хиљада ових наших земаља, која је опет за себе један колос!.. Па и опет, кад би се ово наше сунце гледало из даљине онога мајушног прстенчића звезданог, оно се не би голим оком видело, и једва ако би се на највећи телескоп могло наћи и то као једна светла треперава тачкица — колико убод мале шиваће игле!... А шта би се тек могло рећи о осталим, безбројним небесним маглинама и звезданим гомилама — у Перзеу, у Тукану, у Центауру, у Ждребету, у Ориону, у Штиту Собјевскога, у Великом Медведу, у Андромеди,  у Змају, у Лафу, у Водолији, а шта опет о оном горостасном и светлуцавом небесном појасу, што се зове Млечни Пут — наша „Кумова Слама“ — што је цело небо опасала, а која ништа друго није, до баснословно од нас удаљена сунца и сунчане системе, којима нема броја ни есапа — ни по даљини ни по величини њиховој?!..\n„Ето, Господо и Госпође, то су тек овлашни оцртаји нама непојамне бесконачности васељенине!..\n„Пре милиуна и милиуна, не година, већ векова, и наше сунце и цела његова огромна породица били су овака небесна маглина, чије су се границе тада простирале далеко иза граница Нептунових. Пречник ове горостасне маглине нашега сунца износио је преко 8800 милиуна километара!... Најпре се од те маглине оделио Нептун, а за њим Уран, па Сатурно, па Јупитер, па астероиди — има их око 400 што су до сад пронађени; а, по свој прилици, има их још који нису пронађени; — па Марс, па наша Земља, па Венера и на послетку Меркур, овај мезимац нашега сунца. Па и ова деца сунчева имају свој пород. Земља наша има једно дете — а то је наш Месец; Марс има двоје, Јупитер четворо, Сатурно осморо, Уран четворо. За Нептун се зна да има самог једног пратиоца,  али неки астрономи тврде, да их мора бити више...\n„И та огромна породица нашега Сунца смештена је у једну перифирију небесног простора, која има, као што горе рекох, у пречнику на, скоро, девет милијарада километара. И она опет у целој васељени није ништа друго до, као што вам мало пре рекох, један убод иглин!... То је један цигли атом међу атомима из којих се састоје сви небесни светови, који испуњавају ову, нашем уму недостижну, васељенску просторију, просторију без краја и почетка, просторију што има једно једито име: васељена.....\n„Господо и Госпође,\n„Бесконачност је васељенина што и вечитост њена. Има светова који су сад у повоју, а има их, који су у пуној младићској бујности, а има их који су достигли врхунац зрелости своје, а има их који су нагли вечеру живота свог.... Ето и ова наша земља била је негда небесна маглина — и она је негда сјала најпре љубичастом бојом, па бљештећи белом, на златнобелом, па црвеном, док се најпосле није охладила. Милиунима и милиунима година прошло је док је она постала ово што је; и милиуни и милиуни проћи ће, док се и наше сунце охлади и постане један грдосни небесни леш. С њим ће изумрети и сва његова породица. И то ће  бити једно васељенско гробље.... Шта се мрштите?.. Не бојте се. Ми то доживети нећемо!..\n„И цео овај живот и нашега сунца и целе његове породице, то је само један трен у животу васељенину!.. Ето шта је бесконачност васељенина!“...\nОвим је г. Д. С. завршио своје шесто предавање.\nПосле је настала игранка. О васељени и њеној бесконачности ама нико више ни речи да прозбори. Па и сам г. Д. С. о томе није више мислио: и он се ухватио у коло и играо је, да га је свега зној пробио. Што се мене тиче морам признати да ме је предавање овога г. Д. С. прилично узбудило, те нисам могао ни да вечерам, а то ли да се у коло ухватим. Оно ми није силазило с ума, да је васељенина безграничност, слична оној бесконачној сфери, у којој је свако њено место њен апсолутни центар: летело се ма у ком правцу, десно или лево, доле или горе, — сто хиљада, не, већ милиун милиуна, не година, већ векова, брзином сунчане светлости, — увек би се било у центру те бескрајне сфере.... Та ово је, да човеку свест мркне!... После оно „да ће се у току времена и наше сунце и цела његова породица скочањити и постати једно васељенско гробље;“ па оно, да се и светови рађају и умиру, — ето, то ми троје није ишло у главу: зар ова наша лепа земља,  пуна сваке природне лепоте, пуна зеленила. пуна цвећа и мириса, пупа миријада Божјих створова — пуна песме и цвркута, пуна љубави и доброте; пуна мрзости и зависти, — па да свега тога од једном нестане и да постане један васељенски леш?!... Не, не, то само бити не може: све верујем, али у то не верујем. Зар је Бог за то створио овај лепи бели свет и у њему чудо од чудеса — човека, па да га једног дана збрише као сунђер кредом исписане цифре на табли?!. Не, то би била права, па макар, Боже опрости, и Божја бесмислица!...\nУ тим и таквим мислима отишао сам кући и легао у кревет. Дуго и дуго нисам могао заспати. Испред мојих очију пролазили су читави светови, црни као авети, а покривени вечитом тмином. У два сам маха скакао из кревета и опет легао, али пусти сан никако да ми дође. И, најпосле, не знам кад сам и како сам заспао...\nC-te de Maistre.\nКако је то било ја и сад не знам, тек мени се учини као да ме неко по имену зовну. И ја се пробудим. Погледам. Баш до самог кревета стајао је један младић. Био је провидан; јер сам кроза њ лепо видео свој орман с књигама, како га је кроз прозор обасјала месечина....\n„Устани!“ рече ми он.\nЈа устанем. Био сам лак као перо. Погледам на свој кревет, кад, о чуда, а ја се испрућио на кревету па спавам као — заклан: једва сам могао опазити да ми под котлацем бије дамар. И таман да заустим да упитам шта је ово са мном, а онај ће ми младић рећи:\n„Видиш, оно је твоје тело, а ти си душа његова: оно је оно, што се вечито на теби мењало и обнављало, а ти си оно што је у ономе материјалном телу твоме било непроменљиво и што ће вечито остати непроменљиво.\n„Ама зар ја умро?!“ умало што не писнух.\n„Не бој се; ниси. Имаш ти још дуго да живиш на овоме свету и да лупаш ону твоју веселу главу!“ рече он смешећи се.\nИ ја опет погледам на моје тело: јест, оно је. Ја, баш истоветни ја. Чело ми се беше нешто намрштило — Бог једини зна, шта се у тај мах по оној мојој глави мело?... И да ли је она знала шта се ово са мном збива?!...\n„Не брини, ништа не брини: оно се сад налази у стању мртвог сна. И оно заиста мртвим сном спава и спаваће, док се год ти у њ не вратиш; а сад де, да идемо!.. Далеки су наши пути, куд ја мислим да те одведем!... Хоћу да те разуверим о твојој неверици — о бесконачности васељениној и да ти докажем да је она у једно исто време и колевка и гроб безбројних светова.... Хоћу да те проведем кроз безброј сунаца и сунчаних система; хоћу да те одведем на један давно и давно изумрли свет, који је био у највећој бујности и развићу онда кад се ова ваша земља није ни мислила родити. Свет је тај баснословно далеко од вашег сунца, или, боље рећи, од ваше земље. Зато ћемо ићи много већом брзином, него што је брзина светлости; јер кад би ишли брзином светлости, требало би нам десет хиљада година даноноћног путовања, па да се до тога света дође, а толико исто па да се вратимо; а ми то морамо све обићи, и уз пут прегледати и друге небеске знаменитости, па се до зоре вратити.\nТеби то може изгледати мало невероватно, али тако је у ствари. Духовни свет не зна за даљину. Он је у трену тамо, где замисли... У први мах морамо ићи лакше, наравно, релативно лакше. Ићи ћемо у правцу сенке земљине, па ћемо после скренути у лево — од прилике на средокраћи између земље и месеца, — одакле ћемо посматрати и ваше сунце и ваш месец и ову лепу постојбину твоју, овај малени чунић васељенски, у коме се вози преко океана вечности читава милијарда и по људи!... Одатле ћемо видети да и ова ваша земља није ништа друго до једна небесна звезда, онака иста као што је и ваша Вечерњача, ваш Марс, вага Јупитер и Сатурно... А сад, де, кренимо се у име Божје!...“\nИ ми се кретосмо. Ја управо ни сад не знам како ми изађосмо из мог стана, да ли на прозор или на врата. Само сам видео како се испод наших ногу измиче земља. У један мах небо над нама поцрни. То више не беше оно лепо и плавкасто небо посуто треперавим звездама, већ једна црна, црна као поноћ, небеска пучина, посута небројеним светлим већим и мањим звездама.\n„Сад смо изван атмосфере земљине, зато нам је небо тако црно. Звезде, као што видиш, више не трепере, јер им се зраци не ломе кроз вечно таласасте слојеве земљине атмосфере,“ објашњавао  ми је ове, за ме непознате, појаве, овај загонетни вођ мој.\n„А погледај сад!“ повика мој вођ. „Сад смо таман на средокраћи између Земље и Месеца. Одавде до ваше земље има 162 хиљаде километара, а толико исто до Месеца.... Погледај Месец, шта ти се чини?... Опажаш ли какву год разлику?“...\n„Опажам, како не опажам: много је већи него што је кад га са земље гледамо. После није ни онако сјајан.“\n„Наравно, јер смо му се за половину одстојања приближили.... Али погледај-дер и вашу земљу, како она сад изгледа!“ рече ми он и пружи руку на једно место на нашем небу.\nЈа погледам. Нисам могао својим очима веровати. То беше један грдан, таман, једва видан колут, оцртан на црној пучини небеској. Никад и никад не бих веровао да је то наша земља, да су ту оних пет „части“ света — Азија, Африка, Америка, Аустралија и Европа; да су ту она сиња мора и по њему просута она безбројна острва и архипелази; — да на том тамном колуту има тако силних, тако пространих и тако моћних држава и народа; да су ту на тој, једва видној, плочи земљиној — Париз, Лондон, Беч, Берлин, Петроград, Пекинг, Чикаго, Њу-Јорк, Сиднеј, Калкута и многи други богати и велелепни градови, што су посејани по непрегледном шару земаљском; да на оном мрком лопару живи једна милијарда и по људи;  да су ту оне силне и боју вичне војске; да су ту читави паркови Крупових, Дебанжових и Астронгових топова; да су ту грдни и многобројни магацини, пуни пунцати пушака свију могућих система и други пуни барута, динамита и триста других чуда и сијасета, што их је људски род изумео, да њима сам себе сатире и уништава!...\n„Е, сад пази!.. Сад ћемо изићи из земљине сенке. Ићи ћемо лагано, да би боље посматрали помаљање вашег Сунца,“ рече ми вођ мој.\nИ одиста, не постоја мало, а иза онога мрког колута, и то с једне стране, поче да игра чудновата, сад црвенкаста, сад љубичаста, а сад блештеће-бела светлост. С те стране перваз земљин преливао се у стотину разних боја, док од једанпут иза њега стадоше избијати некакви, сад мањи, сад већи, светли букови. Неки од њих су допирали до половине неба. На овој страни обод земљин као да беше оперважен неком, као крв црвеном, траком, иза које су на све стране избијали фосфорасто-светли млазеви, чији су се врхови повијали час на једну, час на другу страну. Каквих ту није било слика и облика!.. Неки су личили на горостасне расцветане лале, други опет па цвергасте жалосне врбе, трећи на повијен шевар и ситу, а неки на растресита пламена повесма....\n„Ето, то су,“ рече ми вођ мој, „тако зване сунчане протуберанце, његове ерупције, огњени вали вечито узбурканога пламеног океана  на вашем Сунцу. То су они исти појави, што су их ваши астрономи толико пута посматрали  приликом тоталнога сунчевог помрачења.... О, да ти је знати како су страховити ти сунчеви огњени вали, ти његови пламени букови и ерупције!.  Они често достижу висину на преко 300.000 километара, а то је скоро за четвртину сунчевога пречника, или на 26 пречника ваше Земље. Него ми ћемо имати прилику да све то изближе посматрамо. На путу нам је једно сунце веома слично вашем Сунцу, слично и по својој величини и по броју својих планета... А сад пази!“ повика он.\nИ, док би човек оком тренуо, оних ватрених млазева и оне црне Земљине плоче неста а на небу се нађе једно сунце и два огромна месеца. Боже, ја величанствен ли је то био призор!.. Око нас се свела једна као угљен црна небесна планисфера, посута безбројним звездама које само светлуцају а не трепере; а међу њима светле, неком мртвачком светлошћу, три велика небесна светила!..\n„А, како ти се чини?.. Ни налик на оно небо, што га ви, било дању, било ноћу са своје Земље гледате!.. А то је оно исто небо, то су оне исте звезде и звездана јата, то је оно исто ваше Сунце и ваш Месец — само што им се сад придружила и ваша Земља!.. Ено погледај је, погледај !.. Види како су се на њој лепо оцртала њена мора и њени континенти !“ повика мој вођ гласом, као да је и сам ганут овим величанственим призором небесним.\nМени није никако у главу ишло да је ово оно исто небо, што сам га целога свога века гледао са наше Земље. После, и то ми је било чудно што на небу светле три велика небесна светила — једно сунце и два огромна месеца — па ми се опет чинило да није дан већ ноћ...\nИ таман ја у тој мисли а мој ће вођ рећи: „То је са свим проста ствар. Овде нема ни ваше Земље, ни њене атмосфере, те да од себе одбијају сунчану светлост. Овде се сунчани зраци, као и зраци оба месеца, губе у овој неизмерној празнини васељениној. Рефлекса њихова ни с које стране, с тога се теби и чини, да смо код сва три небесна светила окружени неком, теби досле непознатом, ноћном тмином.“\nДаље, ја се још никако нисам могао разабрати: где је север, а где југ; где је исток, а где запад?. После бејах са свим изгубио рачун: шта је горе, а шта доле?..\nНа то се мој вођ осмехну, па ће ми рећи: „У васељени нема ни шта је горе, ни шта је доле; у васељени се не зна ни за исток, ни за запад, ни за север, ни за југ. Те сте појмове ви створили ради вашег оријентисања иа Земљи вашој, али тога, као што рекох, у васељени нема. Ми бисмо овде могли стајати хиљаду година, па не  бисмо приметили да се и једна звезда помакла са свога места: једва ако би се у 25 хиљада година опазило, да су поједина сазвежђа у неколико изменила свој садашњи облик. Па и само ваше Сунце не би се за хиљаду и више година ни помакло с онога места, на коме се сад налази, док се вама, на вашој Земљи, чини, да се оно свако јутро на истоку рађа, а увече на западу залази!.. Све је то привидно. Девет десетина је од онога, што ви видите, друкчије него како се то вама чини. Али о томе за сад доста!.. Него деде да ми нађеш Зодијак, или боље рећи да ми нађеш оних дванаест небесних знакова — звезданих јата — што представљају привидну путању вашега Сунца око Земље, или путању којом шестаре ваше планете: Меркур, Венера, ваша Земља, Марс, Астероиди, Јупитер, Сатурно, Уран и Нептун око свога центра Сунца!.. Путања се та с овога места, где смо ми, цела види, јер ваша Земља не заклања њену другу — јужну — половину. Али пре тога ваља ти наћи Поларну Звезду. Она је, знаш, у репу Малога Медведа, а после ћеш без пола муке наћи и сва остала звездана јата, што су на северној хемисфери небесној, а тако исто и она што су на јужној страни.“\nИ ја станем разгледати целу небесну планисферу и по њој растурена звездана јата. Њу беше на две поле предвојио онај блистави појас, што се зове Млечни Пут или Кумова Слама. И брзо сам се оријентисао. Прво сам нашао ВеликогМедведа, а за тим и Малог. Нађем и Поларну Звезду. Морам признати да ми се учинило као да ова сазвежђа нису на истом месту као што сам их са Земље гледао: учинило ми се да се овај северни небесни капак померио са свога места и отишао некуд на другу страну неба.\n„То ти се зато чини што ти није Земља под ногама да заклони јужну половину неба, па те то збуњује. Тако је то: ништа човека тако не вара, као његове рођене очи,“ рећи ће ми мој чудновати вођ, ама као да ми је мисли читао...\nПосле малога посматрања нађем и лепо сазвежђе Касиопеју. Оно је на противној страни према Великом Медведу, с оне стране Поларне Звезде. Мало у десно, а нешто ближе Поларној Звезди, светлуца малено звездано јато Кефеус. Између Великога и Малог Медведа испресавијао се дугорепи Змај — Аждаја. — То је, по свој прилици, она страховита морска неман што ју је послао бог мора — Посеидон, да опусти Етиопску Краљевину и да тако казни лепу краљицу Касиопеју, што се похвалила да је лепша чак и од самих Нереида!.\nДаље од Андромеде, у самој Кумовој Слами, раширио је своја блистава крила Лабуд, а у његовом репу дивно одсијава Денеб, звезда прве величине; а још даље, ка западу, видимо лепо звездано јато Лиру и у њему Вегу, ову вечиту супарницу, и по сјају и по лепоти — Сиријусову. Јужно од Лабуда и Лире блистају се два звездана јата: Делфин и небесни Орао са својом светлом звездом прве величине — Алтаиром. Десно од Лире, на истом небесном кругу, види се велико звездано јато — Херкулес, а пред њим лепо сазвежђе — Северна Круна, у којој блиста најлепши алем њен — звезда Гема; а јужно доле, под овим звезданим јатима, видимо Змијара — Офиукуса — и његову грдну Змијурину, што крајем репа свога дохвата Млечни Пут, док  је својим чељустима обзинула чак Северну Круну, а својим трбухом додирује сам небесни екватор. Пред самом Северном Круном блиста се лепо звездано јато Каигџија, или, како га неки зову, Волујар, са својом лепом звездом прве величине — Арктуром. Пред овим сазвежђем — у истом небесном кругу — једва сири звездано јато — златна Коса Вереничина, а више њега, одмах испод репа Великог Медведа, једва се види по која звездица из малена сазвежђа Ловачких Паса, док на противној страни — између Перзеја и Великог Медведа — необично блиста лепо звездано јато Возара, са својом златнорогом Козом — Капелом; а десно од Возара види се звездано јато Перзеј, што држи у руци Медузину Главу, у чијој се змијастој коси блиста загонетна звезда Алгол.\nЈужно од Косе Вереничине, и то одмах испод небесног екватора, необично блиста златан Клас у руци Дјевичиној. Ово звездано јато — Дјеву — сече небесни екватор. Ту на самом томе месту налази се и тачка јесење равнодневнице, а на противној страни, у сазвежђу Риба, налази се тачка пролетње равнодневнице. Те су тачке, у исто време, и прелази сунчане путање преко небесног екватора — из северне хемисфере неба у јужну и обратно; а та путања пролази кроз дванаест небесних знакова, или, како се обично каже, кроз животињски круг — Зодијак. И тако полазећи од звезданог јата Риба, привидна сунчана путања — еклиптика — улази у звездано јато Овна. Ован је знаменит по томе, што је ту негда била, тачка пролетње равнодневнице, али се она у низу столећа преместила у Рибе. Из Овна Сунце привидно улази у сазвежђе Бика, чије је десно око вечито закрвављено. У гриви Биковој видимо малено сазвежђе, Плеаде — наше Влашиће, са својом знаменитом звездом Алкионом. Јужно испод Близанаца и Бика, на самом небесном екватору, блиста се најсјајније и најлепше звездано јато Орион, са својим златним појасом  од три небесна сунца и са својом сјајном звездом Ригером, којој се, ни до данас, није могла наћи паралакса — те да се по њој ухвати рачун њене баснословне удаљености од наше Земље... Какав то тек мора бити небесни огњени колос, кад нам његова светлост засењава очи, док је он од нас тако баснословно удаљен, да тој удаљености есапа нема.... Из бика сунчана путања  улази у лепо јато Близанаца, у коме дивно блистају — Кастор и Полукс ; из Близанаца сунчана путања улази у малено сазвежђе Рака, из Рака у сазвежђе Великог Лафа, у коме блиста његово срце — Регулус, звезда прве величине; из Лафа сунчана путања улази у звездано јато Дјеве, која ту прелази небесни екватор и улази у јужну половину неба.... Из Дјеве сунчана путања прелази у сазвежђе Теразија, из Теразија улази у лепо звездано јато Скорпије, што у њему необично блиста звезда прве величине, по имену Антарес; из Скорпије сунчана путања улази у Стрелца, из Стрелца у сазвежђе Козорога, из Козорога у Водолију, а из Водолије опет у Рибе...\n„Ето, то је тако звани Зодијак, кроз који ваше Сунце како се вама чини, прелази, правећи вашу годину. Али тако није у самој ствари. Ваше Сунце, као члан оних безбројних звезда у Млечном Путу, стоји на једном месту, а око њега кружи цела његова породица — Меркур, Венера — ваша Даница, или Вечерњача, — ваша Земља, Марс, Астероиди, Јупитер, Сатурно, Уран и Нептун са свима својим пратиоцима, и то они круже оном путањом, што су је ваши астрономи назвали еклиптиком, а која опет пролази кроз оних дванаест небесних знакова, што се зове Зодијак. Па чак ни ваше Сунце не стоји на једном месту, већ и оно лети, вашем уму, непојамном брзином кроз овај бескрајни звездани свет, водећи са собом целу своју породицу. Оно јури тамо у правцу великога звезданог јата Херкулесова; те тако и оно кружи око свога центра и прави своју годину, коју оно заврши за 25 хиљада ваших година,\" рећи ће мој вођ.\nНебесни екватор или, боље рећи, она замишљена линија, што наше небо дели на две половине — на северну и јужну хемисферу — пролази опет кроз ова звездана јата: Рибе, Водолију, између Орла и Атинуса, за тим сече Змију и Змијара, Дјеву, Сектанта, Хидру, Ориона — пролазећи посред његова појаса — Штапаца; — од Ориона екватор улази у велико сазвежђе Китово, а одатле опет у Рибе....\nОдмах испод екватора, на јужној хемисфери неба, налазе се многа звездана јата, која и ми северци видимо. Тако испод Ориона види се Зец а још јужније Голуб, лево од Голуба видимо Великога Пса: у његовој њушци блиста најлепша и најсјајнија звезда на целом нашем небу, по имену Сиријус. Десно од Ориона види се вијугава река Еридан, а за њом велики део звезданог јата Китова, са својом чудноватом звездом Миром. Лево од Великога Пса, у истој небесној равнини, види се један део лађе Арга, а даље: Бусола, Хидра, Пехар, Гавран, а нешто јужније од Гаврана видимо главу Центаурову, Курјака а још даље, у истој равнини, Скорпијин реп, Јужну Крину и Јужну Рибу са њеном блиставом звездом прве величине — Фомалхаутом.\nИ сад ја погледам и сам јужни небесни пол. И лепо сам осетио да ме поче подузимати неко особито душевно осећање. Овај крај нашег неба сад први пут у животу гледам!.. Сам јужни пол мрачан је и пуст — готово без и једне звезде. То беше као неки црн понор небесни!.. Некаква мрачна дубина, од које ме језа поче хватати. \n„Не бој се!.. То је место некад блистало најдивнијим звездама на овом крају небесном; али су се оне давно и давно све угасиле. Ми ћемо имати прилику да једно тако пусто место посетимо, а то управо и јесте права сврха нашега садашњег путовања кроз небеса,“ рече ми мој вођ.\nОко овога црнога понора небесног на јужном небу има пуно лепих звезданих јата, али је међу њима и најлепше и најсветлије јато Јужнога Крста. Оно што је нашим северним мрнарима наша Поларна Звезда, то је Јужни Крст онима на јужној половини наше Земље. Њега ено између Центаура и лађе Арга, који се такође одликују лепим и сјајним звездама прве и друге величине. Лепа су звездана јата на јужној хемисфери и Олтар, Паун и Ждрали. Али ми је једна звезда пала у очи са својом веома живом светлошћу, што је преливала из љубичасте и у зеленкасту светлост.\n„Знаш ли која је то звезда?“ упитаће ме одједном мој вођ.\n„А откуд бих ја знао која је, кад је сад први пут у животу своме видим,“ одговорим му.\n„То је Алфа у Центауру: то је управо двогубо сунце. Оно је најближе вашем Сунцу: оно је његов, тако рећи, капи-комшија. Па ипак да ти је нешто знати, како је оно баснословно удаљено од ваше Земље и од вашег Сунца!...\nОно је две стотине седамдесет и пет хиљада пута даље од вашег Сунца него ваша Земља, а то је на округло десет трилиуна миља или четрдесет трилиуна километара, док је ваша Земља, као што знаш, удаљена од вашег Сунца само 37 милиуна миља или 148 милиуна километара. Светлост, као што ти је познато, пређе у једној секунди 300.000 километара простора: и њој би требало да путује, и дању и ноћу, четири године и четири месеца, па да са ове лепе звезде стигне до вас. — Него ти ипак не можеш појмити каква је то баснословна удаљеност: да ти то представим у мало разумљивијем примеру. Један ваш брзи железнички воз, који прелази 60 километара у сату, требао би да путује, и дању и ноћу, седамдесет и пет милиуна година, па да стигне на ваше Сунце!.. А кад би се каква страховита експлозија догодила на тој, вама најближој, звезди, онда би тај глас требао три милиуна година путовања, док стигне до ваше Земље... А то је, као што рекох, капи-комшија вашем Сунцу... А шта би рекао за она сунца, за оне звезде, с којих би сунчана светлост требала хиљаду, десет хиљада година даноноћног путовања да до ваше Земље стигне?!.. Па и те даљине, према бесконачности васељениној, нису никакве даљине!“.. рећи ће мој вођ с неком узвишеном збиљом, па онда настави даље:\n„Од атара вашега Сунца, а то је од орбите — путање — Нептунове, крајње планете вашега Сунца, па до атара звезде Алфе у Центауру, — нема ни једне једите звезде, ни једнога једитог магличка небесног, — већ је тај огромни, вашем уму недостижни, простор небесни једна мрачна, једна тужна, једна вечита, једна нема, једна језовита ноћ — ноћ без сумрака и без расвитка!.. Али баталимо те мисли!.. Имаћемо кад и о томе размишљати, него погледај ти ово, што је, тако рећи, пред нама!“.. И он пружи руку и показа ми, на северној хемисФери неба, наше Сунце, Земљу нашу и наш Месец. Сунце се овога пута налазило у Теразијама, а наша Земља с Месецом у Овну. Меркура познам у самом Скорпијином репу. Венера је дивно блистала у Дјеви. Крвавог Марса нађем у Козорогу, а Јупитера у Раку. Сатурна сам тражио и тражио, али га не могох наћи, на што ће ми мој вођ смешећи се, рећи:\n„Није ти га вајде ни тражити, јер је њега заклонило ваше Сунце и кад бисмо ми овде остали три месеца, два дана и 16 минута, он би се тек тад, иза левога руба Сунчевог, помолио.“\nИ наше Сунце и наша Земља са својим Месецом и осталих пет планета Сунчевих лепо су обележавали животињски круг на небу....\n„Хе, брајане мој, да ти је знати како би тај круг тек онда био окићен звездама, да се одавде може голим оком видети и рој Астероида, што кружи око Сунца између Марса и  Јупитера,  па да ти је видети и Урана и Нептуна и све планетске пратиоце, онда би ваш Зодијак одиста изгледао као какав огроман звездани прстен, само што би у томе прстену било и само ваше Сунце, док се оно, у самој ствари, налази у центру тога прстена, а то је у центру своје обитељи!... :\nИ, одиста, с онога места, на коме смо ми били, видела се цела Сунчева породица. И ја сам тек тад потпуно појмио и, управо, уверио се, да је и наша Земља једна небесна звезда, онака иста као и наша Даница и њене остале на небу друге. Нама је била окренута она Земљина страна, на којој су Атлански Океан, цело источно прибрежје и северне и јужне Америке, Гренланд, Европа, цела Африка, већи део Азије, западни део Индијског Океана и готово цела Предња Индија...\nЛепо се виде сва њена мора на тој страни и сви њени континенти: цела Енглеска са Скотском и Ирском изгледали су као неке мајушне мрљице, а таква сила на Земљи нашој!.. Лепо сам видео, и то први пут у животу, оба Земљина пола — и северни и јужни... Они су се оба беласали, као да су посребрени. Познао сам и острво Мадагаскар, што су га Французи пре неког времена освојили; али сам се најдуже задржао, посматрајући јужни део Африке — тамо баш, где овога часа силна Енглеска пролива потоком људске крви, у циљу, да и тамо изврши једну велику „хуману замисао“ — да и тамо  пронесе своју познату културу и цивилизацију!.. Али ме је највише ганула, негда класична, Предња Индија, где овога часа у њој, од глади, мру милиунима оних добрих и питомих Индијанаца!...\n„Да и ово није плод европске цивилизације и културе, што их је у ове, негда рајске, земље унела велика и образована нација — поноснога Албиона ?!“ помислим...\n„Немој корити Албиона; сви сте ви једнаки: ни хвали Ерака ни куди Петака!.. А зар је на твоме Балканском Полуострву боље?. Зар то није јагње међу гладним вуцима?!. А сирота Кина?!.. То је безазлено стадо оваца међу тигровима!“ учини мој чудновати вођ с неком особитом тугом И горчином.\nЈа сам овом приликом још нешто на нашој Земљи опазио. То је некакав светао ореол, или, боље рећи, некакав провидан обруч, који је целу нашу Земљу опасивао. Да нисам видео и познао наша мора и наше континенте, ја не бих веровао да је ово наша Земља....\n„Да није  ово каква магнетска. светлост, што наша Земља из себе пушта, а коју наши астрономи нису могли до сад опазити?“ помислим.\n„Не, није. То је атмосфера ваше Земље, обасјана сунчаним зрацима“ одговори ми вођ мој. Овај чудесни младић просто ми је сваку мисао читао....\n„Ама ко си ти, добар човече?“ упитам га већ једном.\nОн се само осмехну, па ће ми рећи:\n„Хе, ко сам, питаш ме? Па да ти кажем. Ја сам она виша интелигенција, о којој је толико сањао ваш научник Лаплас. Његов ум назирао је оно, што ће човечанство да појми и потпуно разуме тек после десет милиуна година. Оно што се данас људима чини да је недостижно, то ће онима, после десет милиуна година, бити једна обична и малој деци разумљива ствар. Они ће тада свима природним појавама знати њихове пра-праузроке и ништа им на овоме белом свету неће бити ни скривено ни непојмљиво.... Још јасније: ја сам дакле Лапласов дух,“ одговори ми мој вођ, а онај му се осмех опет залепрша на његовим као кармин руменим уснама.....\n„А, сад да пођемо, у име Бога, даље,“ започе он, после мале паузе. „Ја мислим, да би најпре требало, да мало свратимо и на Месец. Има се шта и тамо видети!... Та он је прва станица на нашем големом путу кроз небеса. После, он то и заслужује: иако је он мајушан и незнатан међу осталим звездама, он опет има огромних заслуга за развитак ума људског. Његова је то блага и мека светлост, у коју је око човеково смело први пут погледати; она је то, која је ум човеков почела, мало по мало, озаравати; он је то, који је човека отргао од земље и покренуо га да мисли о небу, о звездама и о — читавој васељени: та он је прво слово у огромном буквару Астрономије!... После, он је вечити пратилац Земљин; он је, најпосле, њено чедо, пород срца њена, јединче њено: он је праизвор љубави њене, која се после пренела у читав род људски; — он је украс њен, понос њен...  Како би бедно изгледала ваша Земља, а како ноћи њене, да јој није меке и благе месечине његове?!... Зато хајдемо да њега прво посетимо!“... И ми се кретосмо.....\nЈа и сад не знам како то би; тек мени се чинило да Месец иде к нама, а не ми њему. Што се више приближавао, све је постајао већи и већи. Контуре његових брда и долина, равница и мора постајале су све разговетније и разговетније, док се најпосле, он сам — Месец — пе поче кострешити као каква демонска утвар. Оне његове блиставости неста; и мени се лепо учини, као да к нама јури једна накострешена грдосија небесна. Он се просто надимао, и мало по мало стао запремати читаву половину оне црне, а звездама осуте, небесне сфере, док се најзад не нађе под нашим ногама једна са свим нова, мени досле непозната, земља, покривена голим, сивим, једно до другога начичканим, као стреле шиљатим, брдима, страховитим урвинама, мрачним безданима, каквих нигда у своме веку видео нисам. Па онда, какве се још конфигурације, брда, долина, висоравана, клисура — не виде на овом чудноватом глобу небесном! Виде се некакви, готово непрегледни, кратери, образовани од самих, несрећно испреламаних, од дна до врха испрсканих, брда и окосина. И то је све сиво мрко - тужно!...\nИ ми се спустисмо на једно од тих исполинских брда?... Боже, какав величанствен поглед! Мени се учинило као да сам на врху нашега Ртња, па као да с њега гледам оно суро, овде онде испреламано омољско стење и оне мрке клисуре и провалије, што су их ту оставили последњи таласи давно усахнулог Панонскога мора!... Али је ово све друкчије — друкчије и по конфигурацији брда и по облику клисура. Над нама онако исто небо; али без онога заносног плавила, већ је над нама пукла, као ноћ црна, бездна небесна, посута небројеним звездама, и то оним истим звездама, што их ми, о лепим ведрим вечерима на небу са Земље гледамо.... Велики и Мали Медвед, Касиопеја, Перзеј, Кефеус, Жирафа и остали њихови другови, онако су исто на небу поразмештани, као што се са наше Земље виде.... Сунце сија, али са свим друкчије; зраци његови не трепере онако као на Земљи нашој. Па и саме сенке на Месецу са свим су друкчије: црње су и мрачније.... Свако брдо на Месецу кад је сједне стране обасјано Сунцем, онда с те стране има дан, а с оне друге ноћ. Кад ми на нашој Земљи седимо у сенци каквога лиснатог дрвета, ми ту лепо видимо и најмање тварчице око себе. На Месецу није тако. Сенка је тамо што и густ мрак: Сиђете ли у сенку ви сте већ у густој тмини, у правој тамној ноћи.....\n„Наравно,“ рећи ће ми мој вођ, „Месец нема оне и онакве атмосфере, као што је има ваша  Земља,  која, обасјана Сунцем, баца рефлексе на све околне предмете, па и на оне, што су у каквој сенци. Овде на Месецу нема тога. Атмосфера Месечева је неопазна, а ако је нешто и има, она је тако проређена, да се, у неку руку, може равнати етеру, и једва ако је што гушћа доле у низијама и у дубоким долинама Месечевим..... С тога па Месецу нема ни сутона ни прозорја: на њему се на једанпут смркне и наједанпут сване. Док Сунчеви зраци, било при рађању, било при заласку његову, обасјавају највише врхове Месечевих брда, дотле је доле по његовим низијама и провалијама права црна ноћ. Тако је исто и кад га ваша Земља својом „месечином“ обасја“...... И он погледа нашу Земљу. Погледам и ја. И ако је био дан на Месецу, она је, на оној црној пучини небесној необично лепо сијала — баш као да је помагала Сунцу, да у ова суморна брда, да у ове усамљене и вечито пусте пределе Месечеве, унесе што више светлости и видела... Али и светлост Сунчева и светлост наше Земље и светлост оних безбројних звезда на небу, — све је то на Месецу нека хладна, нека укочена светлост — светлост без треперења и без живота!...\n„Па има ли каква год живота на овој суморној кугли Месечевој“? упитам вођа мог.\n„Има, како да нема; али је живот на Месецу са свим друкчији, но онај на Земљи вашој. Сваки се живот прилагођава средини, у којој се и јавио; а кад се с том средином сроди, онда  се у њој почне чак и да развија — наравно, догод постоје услови за то развиће: северна плетика и маховина бујају и напредују под дебелим снегом севернога пола ваше Земље, онако исто као што буја тропско биље на жарком, док би ово угинуло на северу а оно усахло на екватору. На Земљи има сезона — годишњих времена, — а на Месецу их нема; на Земљи је дан и ноћ 24 сата, а овде на Месецу 28 дана — 14 дана дан а 14 ноћ. — И биљни и животињски свет ваше Земље овде би за 28 дана свршио своје: или би се за Месечев дан — спржио, или би се за Месечеву ноћ скочањио од страховите студени.... Даље, ваша Земља има, као што рекох, једно непроцењиво благо, које овај Месец нема. То је њена атмосфера, то је онај полупрозрачни ореол, у који је ваша Земља тако рећи учаурена, онако  исто, као што је учаурена свилена преља у своју кокону — свилени меурак свој, који је чува и од претеране Сунчеве жеге и од претеране зимске студени. О, ви још не знате шта свега има ваша Земља, и све оно што на њој живи, да благодаре тој добродетељици својој— атмосфери!.. Атмосфера је то, што чини да ваша Земља живи животом, којим живи сад, којим је живела у најтамнијој прошлости и којим ће живети у далекој будућности. Океани, мора, реке, потоци; шуме, зелена поља, цветне ливаде; небројене специје биља и животиња, па и сам човек — све то живи, све то дише у атмосфери и атмосфером. Ваздушно море преплавило  је целу куглу Земљину; у његовим се валима купају брда и планине њене, а ви опет живите на дну дна тога пространога океана, — живите у њему и храните се њим Атмосфера је то што облива веселим зеленилом ваше шуме и дубраве, зелена поља ваша и цветне ливаде; атмосфера је то што онако идилски злати румено-светлом пеном врхове брда и планина и при изласку и при заласку Сунца; то је она што на ову црну и суморну пучину небесну навлачи онај светао, онај зелено-плавкасти азурни застор, чијој се лепоти још нису сити надивили велики песници ваши и обожаваоци лепоте неба Земљиног!... Атмосфера је оживела органска тела, али је она оживела и најузвишенију човекову мисао, која се винула на крилима великог ђенија небесног, горе у неизмерне просторије васељенине!“...\nИ мој пратилац мало застаде. Замисли се па опет настави:\n„А, као што видиш, Месец нема атмосфере, нема је ни изблиза онаке какву има ваша Земља. Па и оно што је још има на најнижим својим низијама, то је тако бедно и тако проређено да и најосетљивија чула ваша нису кадра осетити никакво таласање њено.... Зато на Месецу нема ни бура, ни ветрова, ни магле, ни облака, ни муња, ни громова, ни кише, ни снега; ни мора, ни језера, ни река, ни потока; ни најмањег шума ни жубора; а свега је тога у далекој прошлости његовој било у изобиљу..... Живот Месечев био је негда бујан, — то сведочи ово страховито  испреламано земљиште његово; ова брда, чији врхови штрче до на 7600 метара у вис; ове језовите и тако рећи бездане провалије; овај на све стране испрскани терен; ове гранитске литице, што су као какви исполински зидови; ово до фантастичности нагомилано стење на подножју ових џиновских брда и кратера, — све нам то казује да су и овде некад беснеле буре и ветрови, да су ова брда плакале кише и покривали зелени застори шума; да су и овде некад текле реке и шуморили потоци; да су већи део ових непрегледних равница Месечевих покривала сиња мора и језера!... А сад?... Погледај само како је на овом љубимцу ваше лепе постојбине утрнуо сваки покрет, умукао сваки глас и сваки шум!.... Ама нигде трага од живота!... Па ипак, ипак — на њему још има знакова од живота — бар биљног ако не и животињског, али живота, који се прилагодио стању, условима и свеколиким климатским приликама, које данас владају на Месецу. На најнижим низијама „Мора Плодности“ расте нека врста цвећа, чији цветни листићи изгледају да су коштани, те им не може наудити ни зима ни врућина. Два су агента, који и данас јако дејствују на мењање облика Месечеве површине, њених брда и њених провалија. То су — хладноћа и топлота; а оне су  овде и једна и друга страховите, јер је на Месецу, као што сам рекао, дан дуг за 14 ваших дана и ноћи, а толика му је исто и ноћ....\"\n„После, ту недавно чак су и ваши астрономи опазили, да на Месецу још нису са свим угашени вулкани. Опажено је на више вулканских поља неких промена: ишчезли су неки, астрономима добро познати, вулкански кратери, а појавили су се нови. Од свију доста је да поменем познати нови вулкански отвор — кратер — у близини Хигинуса, а Хигинус се налази на самим окомцима негда грднога вулканског огњишта, чиј је највећи кратер Агрипа на северним обалама „Магловитога Мора“ на Месецу.“\n„А како се зове ово брдо на коме смо ми?“ упитам га.\nОн ме оштро погледа. Може бити да му је било криво, што сам му упао у реч; али ми ипак одговори:\n„Ово брдо има два имена: Харива и — Коперник. Харивом су га назвали, још пре два и по милиуна година, астрономи на Марсу; а то је опет име једнога њиховог „Коперника,“ који је изнашао неку чудну методу, како се општи са осталим световима, на којима има умних створења. И они одиста дају и вама знакова, да им се јавите, али ви још нисте ни изблиза дошли на ону висину астрономског разумевања, на којој данас стоје становници Марса. И тако ће они још дуго и дуго чекати, да им се јавите  и да им на њихове знаке одговорите. С тога је у њих почело да преовлађује мишљење, да на Земљи и нема умних створења. А Коперником су га назвали ваши астрономи...“\n„Ја сам нарочито хтео, да сиђемо на ово брдо,“ настави мој вођ даље, „јер се с њега има диван поглед на најлепше пределе Месечеве. Одавде се виде најзнаменитије равнице Месечеве као и најживописнији планински ланци, висови, брда, кратери, планинске окосине и провалије. Ето, ова брда пред нама, то су — Карпати, а онај огромни полукруг планина тамо у десно од Карпата, то су — Апенини, а тамо иза тих планинских ланаца — она непрегледна равница, што је окружена брдима као каквом горостасном оградом, то је — Море Киша, а Марсовци га зову — Поље Мртвих; она друга раван, што сири иза Апенина и што изгледа као какав џиновски лопар, то је — Море Ведрине. А ова непрегледна раван, што је лево од нас, то ти је — Океан Бура; а Марсовци га зову — Поље Богова. А јужно+ од Месечевог екватора простире се таласасто поље, што је испреламано вулканским брдима и кратерима, — и то ти је Море Облака, а Марсовци га зову Ђавоља Раван; а преко ових огромних брда, нама с десна, налазе се непрегледне равнице, овде онде испреламане вулканским гротлима, — и то су вам мора: — Мирно Море, Море Плодности, Море Нектара и Ћудљиво Море.... После има ту ваздан мора : — Море Паре, Море Магловито, Хладно Море, МореМочара, и пуно других морских залива, рукава и — језера. Наравно да у свима тим морима данас нема ни капи воде,“ рећи ће мој вођ и осмехну се.\n„Па, Боже мој, где се дела толика вода?“ упитах га.\n„Она се вековима уткивала у разне слојеве Месечеве коре, у неизмерно ткиво бујних шума и свеколикога царства биљног; кад-и-кад продирала је чак до огњишта лаве, ту се претварала у пару, а пара је пара: и ви на Земљи већ знате огромну снагу њену. Она је, дакле, потискивала лаву, а ова је, где је год нашла одушку, какав вулкански отвор, пробијала себи пут па је излетала па Месечеву површину, док се није најпосле, највећи део утробе Месечеве од лаве очистио. И у те огромне Месечеве шупљине сручила се сва вода из ових њених старих планинских котлина.... Та иста судбина чека и вашу Земљу и сва њена мора и језера, све њене реке и потоке, — а та је судбина снашла давно и давно и многе друге угашене звезде....“\n„Него чудна је ово зверка, овај Месец,“ окренуће као у неку шалу мој вођ. „Он ти је слика лишајива јежа, који је вечито најежен... Они лишаји, то су места где су негда, била његова мора и језера; а сва остала површина тела његова, то вам је она многобројна бодља његова.... Погледај, погледај, је л’ да се сав најежио?.. Он је 49 пута мањи од ваше Земље, а има брда и висова, кланаца и дубодолина без  трага више, него што их има ваша Земља. На целој кугли његовој има преко 60.000 које брда, које вулканских отвора!.. Ето и ово брдо на коме ми стојимо, један је од најлепших типова вулканскога неимарства па Месецу. За њим долази знаменити кратер Тихо. Он је далеко доле на југу, где је цео терен несрећно испреламан, или, боље рећи, издробљен те више личи на какве џиновске рушевине, него на брда и планине, клисуре и провалије... Па да ти је знати какви су распони ових Месечевих кратера. Највеће огњиште једнога вулканског брда на Земљи вашој износи 70.000 метара у пречнику, а то је оно на острву Цејлону. Међу тим вулканско огњиште брда Клавиуса на Месецу има у пречнику 210.000 метара; а има их још пуно који прелазе 160.000 и 150.000 метара. И ти се сад чудиш како је то могућно, да су вулкански кратери на Месецу тако многобројни и да заузимају тако огромне димензије?.. То није никакво чудо, јер у природи и нема чуда. Снага водене паре свуда је једна иста, како на Земљи тако и на Сунцу, па тако и на Месецу. Сва ствар и сва тајна лежи у томе: какав је отпор на који она наиђе. Зато што је Месец од Земље мањи 49 пута, по тој сразмери и сва су тела на њему лакша. Тако, један ваш килограм воде или какве било друге материје, овде иа Месецу, не тежи више од 164 грама; човек који је тежак 70 килограма, овде на Месецу не би тежио ни пуних једанаест килограма. Кад би било  људи на Месецу и то великих као што су на Земљи, они би се по овим горостасним и овако стрмим брдима пели и силазили као мухе по дувару; а с оном снагом, што са Земље скоче на столицу, могли би скочити на какав Месечев Копаоник!..\nИ тако најдебљи слојеви Месечеве коре, па били они од кварца или од гранита, просто су били једна играчка за снагу водене паре: читаве стене од неколико хиљада, не килограма већ ваших тона, бацане су чак под облаке као какво иверје, а особито што је и атмосфера Месечева била једва приметна, па ни она није давала никаква отпора.... Ето сад ти је држим јасно, зашто је површина Месечева овако узбуркана, овако несрећно испретурана, зашто су сва његова брда и кратери шупљи као какви џиновски сулундари, зашто су ова његова планинска ждрела и провалије овако дубоки и од дна до врха овако испрскани. Него збиља, ми се овде и сувише забависмо!“ И мој вођ трже часовник из шпага. Био је сав у брилијантима.\n„Ха, рече, сад је већ поноћи превалило на вашој Земљи!.. Ваља нам се пожурити те да се ово мало изгубљена времена накнади!!..\nИ ми се кретосмо — брзином моме уму несхватљивом: док би човек ударио длан о длан ми смо већ били, Бог те пита у којим просторијама небесним....\nArago.\nА, ја оно нигда заборавити нећу!... Ми усред једне мрачне ноћи. Небо црно као гагат. Не, то управо и не беше небо, то беше једна језовита, једна бездана пучина, пучина без краја и конца; а из тих мрачних понора светлуцале су поједине звездице; али је међу њима била једна необично лепа, много лепша и много сјајнија него и сам наш Сиријус. Њена светлост чисто се преливала из љубичасте у зеленкасту боју. До ње је жмиркала једна друга, као крв црвена, звезда. Десно од нас видела се једна мала, али веома, блистава група звезда. Било их је од свију боја: рујевих, златкасто-румених; некоје су имале смарагд-боју, а некоје се преливале у свих седам дугиних боја.... Освртао сам се на све стране, да видим где је наше Сунце, наш Месец и Земља наша; тражио сам свуд по тој небесној пучини не бих ли познао ма које звездано јато неба нашега, па ми  све би узаман. Друге звезде, друга сазвежђа, друго небо, друго све!...\nНа то ће Лапласов дух рећи:\n„Наравно, теби се чини да је ово све друго, све друкчије; али то није. Ми смо се нешто мало помакли из оних небесних просторија у којима су смештени ваше Сунце и његова породица, и, ето, како се све изменило; а то се само изменио размештај звезда. Ми овде имамо исте звезде и иста сазвежђа, али са свим у другој перспективи.... Видиш ли ону сјајну љубичасту звезду што је пред нама?“\n„Видим, како не видим,“ одговорим му.\n„А познајеш ли је?“ .\n„Откуд бих је познавао кад је сад први пут видим.“\n„А, не; вараш се ти... Ти си њу небројено • пута видео. То је главом његово величанство Мизар, друга звезда у репу Великога Медведа.“\n„То је Мизар!... Не може бити“! повичем.... „А где су оне остале звезде што представљају с њим труп и реп Великог Медведа, или точкове и руду Великих Кола?“ упитам га.\n„Па ено их свију; али оне одавде гледане имају са свим други облик, другу перспективу: Бенетнаш светлуца у оној маленој групи звезда нама с десна; Алиота ено далеко тамо у оној дубини небесној где жмирка сам самцит. Ове две звезде нису се ни за длаку у сјају промениле, јер су тако далеко од нас, да онај простор што смо га од ваше Земље прошли просто ишчезава  према њиховој неизмерној удаљености; а онај огромни квадрат, што је налик па Пегаза и што је покрио четвртину неба тамо нама с десна, то су ти: Дубе, Мекар, Фегда и Мекрец.\n„А која је она црвена звезда што је до самога Мизара?\" упитам га.\n„Она с Мизаром представља двогубо сунце, кад се с ваше Земље гледа на телескопе; а кад се голим оком гледа, онда су оне једна звезда и то звезда друге величине, а погледај их сад!... Мизар је дванаест и по пута сјајнији од Сиријуса; а она црвена и лепша је и сјајнија од вашег Марса,“ објашњавао ми је Лапласов дух.\n„Ама, па шта би с нашим Сунцем, куд се оно деде, а куд Месец и Земља наша?“ упитам га.\n„Видиш ли оне две мајушне звездице што светлуцају таман доле под нашим ногама,“ упитаће ме мој вођ.\nЈа погледам. Одмах сам их смотрио. То су биле две звездице једва четврте величине, и са свим једна уз другу: да су мало једна другој ближе, изгледале би да су једна звезда.\n„Видиш ли их?“ упита ме он опет.\n„Видим, како не видим.“\n„А познајеш ли их?“\n„Откуд ћу их познати. То мора да су неке звездице што су на јужној хемисфери нашега неба.“\nЛапласов се дух благо осмехну па ће ми рећи:\n„То су две најлепше и најсветлије звезде на вашем небу. Једна је Сиријус, а друга Вега.\"\nШта?... То Сиријус и Вега!... Не може бити!... Та оне су тако једна од друге далеко, да је једна на једном а друга на другом крају нашега неба тако, да кад се једна рађа, онда она друга залази, кад је једна на нашем зениту, онда је она друга на зениту наших антипода!“ приметим му ја.\n„Тако је. Ти имаш право; али смо се ми од ваше Земље толико удаљили, и то идући мало у косо — да је онај простор, што раставља ове две лепе звезде вашега неба, са свим ишчезао, а и ваше Сунце и његова цела породица отишли су у ништа. Ето, цела обитељ вашега Сунца смештена је између оне две звездице. И да су нам овде телескопи са Марсових звездарница, ми бисмо тек помоћу њиховом нашли ваше Сунце, и то као звездицу пете величине.... Него доста о томе!... Хајдемо право у букове његовога величанства Мизара; али ипак да узгред свратимо на коју од његових планета. И ту се има шта и видети и научити,“ додаде мој свезнајући и свевидећи вођ....\nПраво да кажем, мени никако није у главу ишло, да је цела система нашега Сунца, која је у пречнику широка две милијарде и две стотине  милиуна миља, или на осам милијарада и осам стотина милиуна километара, — стала у онај мајушни простор што је између оне две звездице; па, готово чак ни то нисам могао веровати, да су оне две звездице — Сиријус и Вега.... И таман ја у тим мислима, а мој ће ми вођ рећи:\n„А, ти као да сумњаш у моје казивање?!... О веселниче мој!... А знаш ли, болан не био, да би се у Сиријусу могло рахат сместити и ваше Сунце и цела његова рођа, изузимајући јединог Нептуна, који би за два и по милиуна миља био над површином Сиријусовом.... А погледај ону мајушну звездицу, колицнита је — колико једна варница. И то је главом Сиријус, онај небесни колос, у коме би се, као што ти рекох, окретала готово цела система вашега Сунца!... И још нешто. Теби су врло добро познати ваши Влашићи, ова најдивнија гомилица звезда на небу вашем. Обично голо око у тој звезданој гомилици види само шест  звездица, а то је тек 6 сунаца, а то је шест сунчаних система; а знаш ли, болан не био, да је на томе мајушном простору, помоћу телескопа, нађено преко шест стотина звезда, а то је — преко шест стотина сунаца, а то је — преко шест стотина сунчаних система и већих и мањих, него што је ваше Сунце  и његова система. И ти још сумњаш да се ваше Сунце и његова система, његова цела породица, налазе између оне две звездице — између Сиријуса и Веге!... Ви не знате, да су и ваше Сунце и ваша Земља и сви остали чланови његови, почињући од Нептуна па до Меркура, само сићушни прапорци Сиријусови!... А ви сте негда држали, да је ваша Земља све и сва на овоме свету, и да су све звезде па и ваше Сунце створени да њој, као каква слушчад, и ноћу и дању, светле!... И ви бисте још и данас у тој надувеној заблуди били, да вам нису очи отворили Коперник, Галилеј, Кеплер, Њутн и други,“ готово се на ме обрецну Лапласов дух.\n„Немој се човече љутити; ја нисам имао намеру да те вређам!... А, најпосле, ја томе нисам крив него моје непоимање о бесконачно великоме и бесконачно маломе. За ме је некад био велики наш дуд пред кућом, а мали чича Милошев Перица, што није могао ни преко кућног прага да пређе.... И ти сада тражиш да ја верујем да је међу оним мајушним звездицама смештена сва система нашега Сунца!...“\n„Имаш право. Са свим је тако. Нисам имао места да се љутим. Нико не може дати оно што нема, ни знати оно што не зна,“ рећи ће ми вођ мој, а онај му се благ осмех опет залепрша на његовим руменим уснама.... После ове мале препирке ми опет настависмо свој пут право оној сјајној љубичастој звезди....\n„Е сад пази; сад ћемо ући у саму област царства Мизаровог. То је једна сунчана система, као што сам ти и раније напоменуо, доста слична системи вашега Сунца. Мизар је глава једне велике васељенске задруге. Он је по волумену 15 пута већи од вашег Сунца, а по тежини мало ако је што тежи; он има две планете више него ваше Сунце. Његова цела област износи у пречнику 2862 милиуна миља. Дакле, за неколико стотина милиуна миља њен је пречник већи, него што је пречник орбите Нептунове, или боље рећи, пречник целокупне обитељи вашега Сунца. Система Мизарова образовала се из оне исте небесне маглине, из које је постала и сунчана система звезде Алиота што је такође у репу Великога Медведа. Од то доба прошло је преко 1500 милиуна година, и по томе су ваше Сунце и његова породица старији за неколико десетина милиуна година — од породице Мизарове. С ваше Земље гледан Мизар, то је лепа и сјајна звезда, звезда друге величине, али је она у самој ствари двогуба звезда. А ко би с Мизара гледао ваше Сунце, он га с голим оком не би ни видео; а само се онда могло видети кад је и ваша Земља с вашим Сунцем била двогубо сунце. Мизар је, као што видиш, Сунце љубичасте боје, а оно друго, далеко мање, црвене. Ово друго сунце у области Мизаровог царства — већ је погурен старац. Њему су, као Сунцу, дани избројани. Који милиун година  па је ту! И оно ће онда постати Мизарова планета, као што у самој ствари и јесте. Она је по величини шести а по даљини четврти члан његове породице. Ово друго сунце по тежини је нешто лакше од ваше Земље, али је по волумену, запремини — педесет пута од ње веће, а кад се и оно охлади и стврдне у току милиуна година, онда ће се и оно смањити и бити нешто мање него што је сад ваша Земља; али сад пази добро и посматрај Мизара и његову околину!“ рече ми Лапласов дух.\nИ одиста, не прође много и она сјајна звезда постајала је све сјајнија и сјајнија, док најпосле не поче добијати колутаст облик налик на какво мајушно сунце што сија тамо негде у далеким небесним дубинама....\n„Ено, онолико и онако изгледа ваше Сунце, гледано с вашег Урана, ма да је Мизар одавде двапут даљи него што је Уран од вашег Сунца; а да је Мизар по волумену своме колико ваше Сунце, он би нам одавде изгледао једва колико Сиријус, гледан с ваше Земље.... Него пази, сад ћемо лепо видети целу Мизарову породицу — све његове планете па чак и по кога пратиоца њиховог,“ учини мој вођ.\nИ он то рече и не рече, а она се небесна хемисфера предвоји на две половине, предвоји је један светлуцав појас, налик на нашу Кумову Сламу. По томе појасу блистало је пуно већих и мањих звезданих група, а у једној од њих сијао је Мизар лепом љубичастом светлошћу.  У том истом појасу, у једној групи звезда, јако је падала у очи једна необично сјајна али као крв црвена звезда, куд и камо црвенија него што је наш Марс. И, о чуда, и она, тако рећи пред нашим очима, поче добијати колачаст облик...\n„Ето, то је друго сунце у Мизаровој системи. А погледај опет ону сјајну звездицу, што је до самог руба онога црвеног сунца! То је његов пратилац. Што је ваш Месец вашој Земљи то је она звездица ономе закрвављеном Сунцу; а сад пази, ми ћемо се право њој упутити!“...\nИ у једном трену ока ми се нађосмо над једном чаробном Земљом. Небо се беше чисто преобразило. Ми се обресмо у једном дану, али каквом дану? Каког ми на нашој Земљи никад имали нисмо. Оне суморне небесне црнине више није било, нити се на небу видела и једна звезда. И небо и Земља беху обливени неким пурпурним сутоном. На небу одскочило као оно у нас на ручанице некакво сунце, али какво сунце? То беше једна огромна кугла, црвена као усијано гвожђе, а овде онде попрскана црнкастим мрљама, као да је по њему просуто мастило. На једној страни овога чудноватог члана из Мизарове породице беше избила некаква љубичаста светлост у облику једне џиновске трепераве лепезе, чији су зракасти млазеви допирали скоро до половине неба. Светлост се ова на истоку  преливала у безброј боја, док се западни хоризонат ове вилинске земље губио у пурпурном сутону. И она брда и планине, и оне испреламане окосине; и оне реке и језерца, све је то пламтило неком црвенкастом ватром, док су њихови највиши овршци треперили у неком фосфорастом сјају.\n„А, баш је ово лепо! Диван смо моменат изабрали!... Ретко је на којој планети наћи овако поднебље. Погледај оно црвено сунце, како је по својој површини избраздано борама своје дубоке старости! Оно је већ на умору. Њега су астрономи с једне суседне планете, његове старије сестре, назвали Амаре-Маре, што ће рећи крвави, а његова пратиоца: Гамидо, што ће рећи пламени. И он је, гледан на телескопе, какве имају астрономи Мизарова царства, одиста прави пламен,“ рећи ће Лапласов дух.\n„Ама, па куд се деде оно љубичасто сунце, шта би с њим?“ упитам га.\n„Па то сам баш и хтео да ти објасним. Док смо се ми овој лепој Земљи, овоме пратиоцу Амаре-Марином, приближавали, он је у лету свом око своје матере Амаре-Мара — сам собом заклонио свога ђеда Мизара, своје друго сунце. Њега ено сад где се на Гамидову истоку рађа. Они ватрени млазеви, што допиру до половине неба Гамидова, то су весници његовога величанства Мизара... Пази, пази, ено како се његов ватрени руб помаља!... Ох, то је одиста величанствено!“ повика мој загонетни вођ.\nИ одиста та се величанственост, величанственост и по своме разноликом сјају боја што се у часу једна у другу слију, и опет као на какву чаролијску призму, једна од друге одвоје, па се расплину по ономе чудесном перивоју, што га представља овај мајушни заселак у огромној општини Мизаровој, — та се величанственост, велим, не да ни речима представити ни пером описати. Тако цео Гамидов исток беше се претворио у један чудесни пламен. Изгледало је да су се сама небеса отворила и да се на томе отвору указао сам Господ Бог.... И небо и Земља — све се то у часу преобразило. Она се малопређашња сутонаста румен убриса, а цело се Гамидово поднебље испуни једним божанственим сјајем, што се, у трену ока, у миријаде боја слива и прелива....\nЗамислите једно светло смарагд-небо, а на њему два сунца — једно као крв црвено што прелива у стотину жуто-руменкастих боја; и друго љубичасто, што прелази у небројено друге — из зеленкасто-светлих у љубичасто-блиставе пламенове; и то се опет све стапа у оне златно-пурпурне боје, што их просипа оно слабо и жмиркаво Сунце. И сад може се мислити, како су чаролијски одсијавала она живописна брда и планине, из којих су овде онде штрчали камени гољаци, као какви џиновски шкрби зуби; оне непроходне шуме, па они безбројни огумасти брежуљци, она сива мора, па оне сребрнасте реке и отоке Гамидове... Шта Евин и Адамов рај  према овоме чаробном перивоју небесном?!.. Ми смо стојали над овим чудом од лепоте, стојали и посматрали га озго као с каквог ваздушног балона.... Али се одједном поче небо над Гамидом мутити. Поједини врхови планина почеше се пушити као какви исполински димњаци. Из далека се чула потмула тутњава; а мало мало па нам испред очију \nсину муње....\n„Ене, баш смо батли!“ повикаће мој вођ. „Гамидо хоће да добије кишу; а то се њему ретко дешава. У десет његових година ја буде на њему кише ја не буде, па опет да ти је знати како је бујна његова вегетација: хе, али се она поји изобилном росом, што пада од првог сутона па до изласка ма кога од она два његова сунца. Међу тим ваља ти знати, да Гамидо има две различне године: прва му траје 24 дана, 4 сата, 8 минута и 36 секунада, а то је време за које он обиђе око онога црвеног сунца. Друга му година траје 8 месеци, 10 дана, 4 сата, 3 минута и 9 секунада, а то је време за које обиђе оно црвено сунце око онога љубичастог — око Мизара, — наравно водећи са собом и свога пратиоца,“ објашњавао ми је Лапласов дух.\nНе прође много а ону дивну панораму од непрегледних Гамидових планина, брда и долина, мора и језера, река и речица, што тамо амо вијугају кроз непрегледна зелена, негде рујева, негде златно-плава, а негде опет румено-љубичаста поља, покрише густи облаци. И већ се \nдоле под нашим ногама чула страховита грмљавина, проламана још страховитијим тресцима громова. Чинило се да ће она лепа Земља сва отићи у стромором. Оба сунца златила су оне чудесне облачне слике и прилике, што су једна преко друге гоњене неком невидљивом силом, а њихова површина преламала се и одсијавала у небројно боја — боја зелено-жућкастих, руменкасто-плавкастих, љубичасто-блиставих, а после се одједном све то стапало у једну чудесну призму из које сипа као какав вулкан миријаде миријада других, до сад на нашој Земљи неопажених боја... То беше некакав чудесни букет од боја и њиховога блиставог преливања!.. Све је то давало величанствену слику непрегледнога, страховито узбурканог океана од растопљеног злата, посутог блиставим песком од смарагда, рубина и брилијаната!...\n„Ето, видиш,“ рече ми пратилац мој, „то су они исти елементи који су и у системи вашега Сунца који су и у вас на Земљи вашој. И опет како је ово све друкчије, живописније и велелепније!“\n„Па у чему леже узроци овој различности, кад су елементи једни исти?“ упитам га.\n„Боже мој, па зар и то још не видиш? На вашем небу сија само једно Сунце и то светлошћу белом што прелива на жуто блиставу, а то зато, што се ваше Сунце налази у добу своје потпуне мушке снаге; а овде на овоме \nнебу сијају два сунца — једно што баца црвено-жуту боју што је већ на умору; а друго, што је у добу своје младићске бујности, што просипа зраке љубичасто-блиставе... И све оно што видиш: овај сјај, ово заносно преливање боја — то је просто једна игра светлости Сунца што умире, и Сунца што је тек настало да живи!... Него ни ова лепота Гамидова неће дуго трајати. Његов отац ускоро ће завршити своју каријеру као Сунце, па ће ући у друго стање свога живота: рад ватре биће у главном завршен, а преовладаће рад водене паре. Амаре-Маре има да прође кроз све фазе живота, кроз које је прошла и кроз које пролази и Земља ваша. На њему има да се изврши процес хлађења и процес згушњавања водене паре; на његовој површини или боље рећи, на непрегледном океану лаве његове треба да се образују први гранитски слојеви; а за тим да настану они хиљадугодишњи пљусци, па оне непрекидне провале облака; она страховита борба природних елемената, борба између ватре и воде, борба хладноће и топлоте, борба ширења материје и згушњавање материје... Па оно непрекидно севање муња, они језовити тресци громова што ни за један трен не партишу и, најпосле, треба да се изврши у поднебљу Амаре-Марину пречишћавање и образовање његове атмосфере, оне чудесне средине воде и ваздуха у којој ће се као у топлом материном крилу, јавити прва клица и биљног и животињског  света, а на хоризонту се указати први пут његово величанство Мизар; а после, мало по мало, из те једине клице, из тога примитивног ембриона образовати се безбројне специје и родови биља и животиња... И ту ће се на врху те животињске пирамиде јавити људи, готово онакви исти, као и они на вашој Земљи... И на Амаре-Мару хиљадама година беснеће силне ерупције и страховити земљотреси, онако исто као што су беснели и као што и дан-данас бесне на вашој Земљи; беснеће и уништавати читава поколења људска, а сву њихову хиљадугодишњу културу и образованост претварати у прах и пепео. И онда ће се почињати изнова!... Та ви и не знате шта је све ваша весела постојбина претурила преко своје главе; какве је она преврате имала; колико је нараштаја њене деце прождирано и уништавано, тако, да им се никад више није знало ни места где су вековима живели, напредовали, радили и збирали своја умна и материјална богатства и не слутећи, да ће их једнога кобног дана или ноћи за неколико секунада прогутати страховито огњено ждрело... Али на жалост, у то доба овај лепи младић, ово живо чедо Амаре-Марино, биће један небесни леш. Он ће тада бити тужна слика Месеца ваше Земље... И то ће се све извршити, док ова бесконачна васељена пукне прстом. Неће проћи ни пуна десетина милиуна година, а овај ће се чаробни пратилац Амаре-Марин  тако преобразити да га просто не би могао познати!..\n„Ама зар ти десет милиуна година називаш колико „пукни прстом“!... Та то је, болан, једна читава вечност!... Десет милиуна година!... И то је пукни прстом!!. Не, не; то је мало претерано“ — рекнем му.\nМој ме пратилац благо погледа. Осмехну се, па ће ми рећи:\n„Хе, брајане мој, један, два—десет, па и двадесет милиуна година, то је у животу једне звезде колико један дан у животу једнога стогодишњег старца.. Ето, шта мислиш, колико је стара ваша Земља?“ упита ме он одједном.\nМорам признати да ме је тим изненадним питањем довео мало у забуну.\n„А ко би то могао на длаку знати? Ја. мислим да ће јој бити више од 20 хиљада година. Оно што у књизи постања пише, да је овај свет створен пре 7 хиљада година и то за циглих шест дана — ја држим да је то просто штампарска погрешка: ту мора да је пред оно седам била једна јединица.... Седамнаест хиљада година, то је већ нешто...“ одговорим му.\nЛапласов се дух опет осмехну па ми одговори:\n„Хе, драгане мој, друкчије то пише у књизи постања светова. Било је времена кад је и ваша Земља, као што сам мало пре напоменуо, била једно овако васељенско сунце, па је и она прошла  кроз све мене свога хлађења, овако исто, као што пролази и ово Гамидово сунце, овај  погурени старац, што је једном ногом већ у гробу — док се није најпосле и она охладила... А, шта мислиш, колико јој је времена требало да се њена температура спусти од две хиљаде Целзијевих на 200?... Требало јој је, брајане мој, равно 350 милиуна година, а да колико јој је требало времена док јој се топлота мора спусти па 20—30 Целзијевих, те да се у крилу њихову могла јавити прва клица живота?!“\nДок је мој пратилац ово говорио они се облаци над Гамидом разбише, ама као да их ни било није, и она дивотна слика његових брда, планина, поља и долина, мора и језера, река и потока, опет сину својом првом чаробношћу. И мени се учини, као да из оног мора од некога црвенкасто-светлуцавог зеленила, из онога чисто треперавога ткива од цвећа, џбуња и шипрага, допире до нас мирисна свежина, какву ја у своме животу нигда осетио нисам. И онда се окренем своме пратиоцу:\n„Боже благи, ја чаробан ли је овај свет!... Да ово није онај небесни рај, о коме људи доле на земљи кроз толике хиљаде година сањају?... И да ти у овом вилинском перивоју има и људи?...“\n„Нема, нити ће их икад бити. Овај мајушни члан велике породице Мизарове и сувише је кратког века, те да се у његову крилу подигну и одгаје све животињске специје, феле и родови, почињући од пиктијасте инфузорије у води и мекушаца на копну, па до првог кичмењака,  од овога, па до препотопног човека, а од препотопног човека па до каквог Коперника и Кеплера, Шекспира и Волтера!....\n„Гамидо је тек сад у добу најбујније вегетације и оних животињских фела и родова, што су слични оним грдосним животињама из доба угљене периоде ваше Земље. Оне густе и непробојне шуме што их сад доле гледамо, а које око човеково никад ни видело није нити је ухо његово икад слушало заносне шуморе њихове, одговарају оним горостасним шумама из јурског доба ваше Земље; а животиње, што сад у тим шумама живе, стоје на оној средокраћи свога развића одакле се гранају на животиње што се легу из јаја и на животиње што се из утробе рађају.... на оне, што још немају кичме и оне, што су им кичме у велико развијене! А одавде до — човека има поћи! Овај мали заселак у царству Мизарову биће и проћи, а у њему се неће јавити ни чукундед чукундеда човекова... Него истина, како је то тужно. Погледајмо ове дивоте над дивотама, погледајмо ове живописне пеизаже Гамидове; погледајмо овај вилински перивој у царству Мизарову; погледајмо она брда и оне планине што им врхови до облака допиру; погледајмо она језера и језерца, што се у њима огледа ово смарагд - небо Гамидово, погледајмо оне многобројне отоке њихове што су уоквирене читавим сплетом светло-зеленог шибља и павити; погледајмо како се то све прелива у хиљаду блиставих боја — као златно-румено  пшенично класје, кад тек почне да руди!... Погледајмо све те чари, што их је издашна природа излила на овога љубимца свога, па се упитајмо: а на што то све, кад ту нема мезимца Божјега, кад ту нема човека, да то све види, да то све осети, да се тој лепоти надиви и да творцу небесноме са дна душе отпева божанску химну:\n„Тебе Боже хвалим!“\nИ онда се Лапласов дух замисли. Дуго је мислио и ћутао, док ће се чисто тргнути па ће ми рећи:\n„А ха, ми се овде много забависмо! До сад смо већ требали бити пред вратима сјајнога двора Мизарова, цара ове чаробне провинције небесне.... хајдемо!“\nИ ми се кретосмо.\nМи се за час опет нађосмо у оној мрачној небесној пучини, онако исто посутој звездама и сазвежђима као и мало пре. Онај исти блистави појас предвајао је целу небесну планисферу на две поле; али су сад у томе појасу сјала четири небесна светила. Прво и највеће беше оно љубичасто сунце, и са свим према њему, на другој страни онога блиставог појаса, чкиљило је оно пегаво црвено сунце; а недалеко од њега у истој равнини небесној необично је блистао некакав двострук месец. Јест, он је одиста био двострук, јер му је десна страна била осветљена тако, да је изгледао као да је од ливеног сребра, а имао је облик нашега младог Месеца, док му је лева страна имала облик опет младог месеца, али је овај други срп имао некакву сиво-жућкасту боју, што је по мало преливала у тамно-црвену, док је његова средина била са свим засенчена....  Треће светило имало је облик нашега пуног Месеца кад високо одскочи и кад нам је над главом; а у непосредној близини његовој блистале су неколике једва видне звездице.\n„Ето, одавде се лепо види цела система Мизарова.... Погледај га погледај како је величанствен. Ено онолико изгледа ваше Сунце гледано са Меркура, мезимца вашега Сунца.... После, види, како је лепо оцртана путања, којом планете Мизарове круже око свога центра, око његовога величанства Мизара.... Ето, то је верна слика системе вашега Сунца“ објашњавао ми је вођ мој.\n„Ама, молим те, какав је оно двострук месец: два млада месеца с рогљевима један према другом окренута?“ упитам га.\nОн се осмехну па ће ми рећи:\n„То није двострук месец, то је један месец.... Зар га не познајеш. То је Гамидо, то је она лепа земља, то је онај дивотни перивој небесни, што смо га мало пре посматрали. Онај сребрнасти срп, то је она страна његова, коју је Мизар обасјао; а онај црвенкасто-жућкасти срп, што је више тамно-црвенкасте боје, — то је његова лева страна, коју је опет обасјало његово друго Сунце, Сунце Амаре-Маре; а како се овај пратилац његов налази према ова два своја сунца, у таком положају, да му је она тамна, али опет лепо видна његова површина, што је између она два српа, дошла у своју сенку. И ту је сад на њему ноћ, али не ноћ  као што су ваше ноћи, већ као што су ваши сутони или ваша прозорја.“\n„А какво је оно светило што личи на наш пун Месец?“ упитам га.\nИ он ми одговори:\n„Ово је Мизарова пета планета, а по величини прва. Њу су суседни астрономи назвали Амаре-Лиме, што ће рећи владајућа. И она је заиста, после Мизара, оца свога, најмоћнија по сили и утицају своме, јер је она од свију својих сестара највећа, а налази се у средини системе Мизарове. Она је у овој системи оно што је ваш Јупитер у системи вашега Сунца: његов утицај на све остале планете у царству Мизарову пресудан је: он је тај што сву своју браћу и сестре држи као на неким уздама, час им узде попушта, а час их затеже, те им не да да оду у страну!.... И ми смо му се веома приближили, те нам изгледа као ваш пун Месец.... А погледај како је сјајан!.:.. Он се сад налази у течном стању — од прилике онако као растопљено гвожђе, сребро или злато, док се све оне његове стихије, што ће се од њих после сто педесет милиуна година створити његова мора, сад налазе у густим слојевима облака тако, да зраци сунца Мизара још нису никад продрли до самога његовог језгра, онога силног океана његове лаве, чија врелина не да да и једна кап воде допре до њене површине, на којој се овде онде почела хватати гранитска кора, али коју сила лавине ватре зачас здроби у милијарде комада,  па их опет претвара у облик течне материје.... И још нешто : ваше Сунце има преко 400 чланова у својој задрузи, а Мизар их има око 600. И он има неку врсту астероида, али су ови и много ситнији и много лакши но они вашег Сунца; а путања им се находи између Амаре-Лима и Амаре-Веје.... После још нешто: ваше је Сунце теже од свију својих планета и њихових пратилаца на седам стотина пута, а Мизар је опет тежи од своје чељади на 804 пута, — па и по томе је Мизарова породица слична породици вашега Сунца, само што је ова много млађа, јер се, наравно, на неколико стотина милиуна година образовала доцније него система вашега Сунца. Температура је његова много већа него она на вашем Сунцу и његове су стихије куд и камо ређе, те је с тога он по волумену 15 пута већи од вашег Сунца, док је по тежини готово колико и ваше Сунце. И тако кад Мизар уђе у године вашег Сунца, и он ће се смањити, покоравајући се вечитим законима гравитације, хлађења и — згушњавања; али ће опет до тога времена и ваше Сунце постарити и у своме младићком жару попустити па се још више смањити, а по његову ће се лицу набрати боре старости и изнемоглости, исто онако као што то сад гледамо на лицу овога изнемоглога старца у породици Мизаровој,“ рећи ће  ми Лапласов дух показавши ми руком оно црвено и пегаво Сунце.... „А треба још и то да знаш, да је и ваше Сунце, кад је било исте температуре, коју сад има Мизар, запремало толико исто простора, колико га сад запрема Мизар. Његова периферија допирала је чак до орбите Венерине; али, душа ваља, у то доба још се од њега не беху оделила његова последња деца — ваша Даница Меркур!.... Него доста о томе. Нас већ ево готово на самом прагу пламеног двора Мизаровог. Још цигло пола милиуна миља, па ћемо бити у самим буковима његовим; а ти ћеш бити једини са ваше Земље, чиј је дух, још за живота свога тела, био тако срећан да изблиза посматра величанствене вале једнога Сунца!.... Пази, пази!... Погледај-дер, погледај!“ повика Лапласов дух.\nИ ја погледам.... О Боже, Створитељу, велија дела твоја јесу, Господе!... Мени се просто учини, као да из онога колоса огњеног на све стране плину један страховит пламени океан, па поче плавити целу ону црну небесну пучину; његов се руб узнемири; из њега сташе шибати горостасни пламенови, а његова се цела површина страховито узбурка. Мени се чинило као да све небесне звезде неописаном брзином полетеше овоме пламеном океану да се у њ утопе. И овај грдосни голијат небесни, чинило ми се, испуни читаву пучину васељенину. Само се још над нама црнило нешто неба и у оној су црнини жмиркале још неколике звезде; а све  се остало претворило у један ватрени океан, чије крајеве нису могле догледати очи наше, онако исто као што се не виде крајеви пространога Тихог Океана.... Ово управо није ни по чему личило на Сунце. То беше један неизмеран васељенски хаос, састављен из вечитог огња и пламена и оних помамних стихија што једна другу не трпе, што једна другу потискују, прогоне, — што једна другу прождиру!... Површина овога небесног џина не да се ни одредити ни описати. То управо и није била површина, већ некаква ватрена помама. Она се није само таласала, већ су њени вали запљускивали сам небесни зенит; она је врила, пенушила, кипела; а њени пламени кључеви достизали су до самога свода небесног.... Најпре се разјапе некака страховита огњена ждрела, па онда из њих, муњевитом брзином, бљуну пламени букови који својим прскавим врховима покрију и оно мало неба над нама... Шта Давалагири, шта Кордиљери, — то су према џиновским валима овога помамљеног пламеног океана — мајушне борице, што их вечерњи зефир набира на огледалу каквога тихог језерца!... Па онда, она писка, оно фијукање, она демонска помама небеских стихија, што хоће из темеља да покрену и небеса и целу васељену; па оно језовито урликање помамног оркана: као да је испуњавало читаву бесконачност васељенину!...\n„Ето видиш,“ почеће мој вођ, „овај небесни исполин, ово силно, ово пламено срце, чије  моћне откуцаје осећа сваки дамар у огромном организму једнога пространог царства звезданог; — овај огњени океан, чији вали запљускују чак горе у недогледне просторије небесне, то је она бледуњава звезда, што је друга по реду у репу Великог Медведа. И не само да тај силни откуцај срца његова осећају сви чланови ове огромне породице Мизарове, већ га осећају и свеколики остали светови, што испуњавају ову бесконачну пучину васељенску....“\n„После, с овог грандиозног огњишта, из ове божанствене лабораторије, из овога неисцрпнога врела топлоте и светлости, потиче живот за миријаде миријада органских створова у пространој обитељи Мизаровој. И кад би ово срце престало да куца; кад би се огањ на овом чудотворном огњишту којом несрећом угасио, онда би цела породица овога џина-Сунца у томе истом трену престала да живи.“ — — — —\nИ Лапласов дух мало застаде, па онда настави опет даље:\n„Ох, да ти је знати, какве би страховите промене настале у читавој области вашега Сунца кад би се оно угасило: нестало би дана, нестало сутона, нестало прозорја; утрнуле би све нијансе боја; нестало би пролећа, лета, јесени; Земља би се претворила у једну вечиту санту леда; пресекао би се за вечна времена онај конац на који се нижу дани, недеље, месеци, године, векови што обележавају живот људски, напредак и развиће читавога човечанства; а све би  се то стопило у једну страховиту црну, у једну вечиту ноћ!...“\nИ онда Лапласов дух опет заћута. Дуго је тако стојао и посматрао ону страховиту борбу пламених валова, оне грандиозне ватромете, што их некака незнана сила пали и баца чак горе под сама небеса, па ће се одједном окренути мени и рећи ми:\n„Па ипак та судба чека не само ваше Сунце и целу његову породицу, него и сва она небројена светила што су расута по овој бесконачној пучини васељениној.... Људи се рађају и — мру; то исто бива и са звездама.... Шта, ти сумњаш? О, ви, неверне Томе!... Ви верујете у ствари које не постоје, а не верујете у оно што постоји, што је вечито, што је непроменљиво. Ви бисте хтели најпре све да видите, све да опипате, па да верујете, а не знате да има миријада ствари, појава и њихових пра-праузрока, који се не дају ни видети ни опипати ни осетити; а најпосле шта сте ви у стању видети, осетити, опипати, чути с тим вашим несавршеним чулима? Да ли сте ви икад ослушкивали како се у пролеће пењу сокови у дрва и биља кроз онај непрегледни сплет њихових вена и артерија, што откивају оно чудесно ткиво листа у какога стогодишњег раста, или оне нежне блиставе и бојали-листиће у мирисаве мајске руже и шареног шебоја?!... Ви само осетите оне земаљске трусове, кад се већ и сама њена кора, од 43 километра дебела, под  вашим ногама заљуља и заталаса и то тек онда, кад се и сама „бесловесна“ стока од тога потреса усплахири, а не знате да нема ниједног секунда кад се кора земљина под вашим ногама не потреса, не дрхће, не трепери — од непрестанога врења и таласања онога силног океана лаве у утроби Земљиној. И ви код свију тих ваших „фино изоштрених“ чула, код све ваше и „дубоке и високе“ научности — нити што позитивно знате, нити што од свега тога назирете. Ви сте за миријаде појава, што се фактички пред вама догађају, врше, појављују, код својих очију — слепи, а код својих ушију глуви!. Ово што сте до сад открили, пронашли и науком утврдили, то је тек кокошије чепркање на подножју горостасних Давалагира. Та ви сте једва у почетку почетка строгога рада научног и проналазака вечитих природних истина!..“\nИ Лапласов дух опет нешто застаде, па ће готово јетко наставити:\n„Па ипак у вас има пуно „научника,“ који уображавају да њиховој дубокој научности нема граница и да оно, што њихова глава не може да схвати, да појми, и не постоји... Они су то што су први дрзнули да кажу, да је Бог поповска измишљотина и то само зато, што га они нису кадри видети ни својим рукама опипати, нити га подврћи својој „научној“ анализи!... Стрпали људи целу васељену и све законе њене у своје научне апарате, па све то пропустили кроз фина и осетљива цедила великога  мозга свога и ни у једном трунку њену не нашли трага Божјега!... Они смећу с ума, да би такву теорију могао поставити и какав „научни“ мрав, јер је он, према релативно нижим животињама, много даље у интелигенцији измакао, него што се човек узнео над осталим, њему најближим, животињама; они нису кадри да увиде, да су Термити релативно већи инжињери, него они ваши, што пробијају брда и планине, те кроз њих проводе железничке пруге, па им се врло често дешава, да се читави тунели сруше над главама путника, и то само зато, што нису били у стању да узму у обрачун све елементарне силе, које дан и ноћ раде да тај њихов рад сруше и пониште, док се то термитима врло ретко дешава: њихови чудесни насипи, њихова живописна села и засеоци ретко кад поплаве реке. Јесте ли кадгод мислили о томе, где ови вредни неимари учише овај чудновати занат свој; на којој ли политехници свршиваше они своје инжињерске курсове?...“\n„Та они то раде по природном инстинкту, онако исто, као што граде пчеле своје саће у које прибирају мед,“ одговорим му.\n„А, природни инстинкт!... је ли Бога ти? Ништа није лакше казати него — природни инстинкт. На тај се начин могу решити најзаплетеније проблеме... А не питате, ко тај природни  инстинкт усади у ону малу главицу мравију, пчелину и термитову. А, знате ли ви штогод о оним птицама што своја гнезда праве на вешаљкама од танке и меке павити, те да свој подмладак сачувају од опаких својих непријатеља што се хране њиховим јајима и младим тићима ? Сад се оне више не муче да праве вешаљке од павити или другога еластичног пузавог биља, него ти оне нашле готовину: оду на како фабрично буњиште па ту нађу парчади каква канапа, или пантљичица, те од њих начине вешаљке за своја гнезда: и лакше и згодније и практичније!... Ко ове тице томе лакшем и практичнијем послу научи? Да и то неће бити природни инстинкт?.. Зар не видите у овоме послу једно зрнце великога божанственог ума?! Та се божанствена искра налази и у мозгу мравијем као год и у мозгу Коперникову. Па и у самоме томе природном инстинкту, по коме мала пчелица гради своје саће и спрема свој богати зимовник; по коме се птице селице, о јесени и пролећу, крећу на далеки свој пут — одсијава божанствени дах Бога Створитеља. Јесте ли кадгод размишљали о томе, како у сваком стварачком раду природину има плана, има мисли, има тежње за све лепшим и савршенијим облицима и биљним и животињским?.. Примитивна је биљка била груба, несавршена: она је била без лишћа и без цвета; први је цвет био без ових данашњих дивних боја и мириса, а први становници Земљини без гласа, без слуха, без вида и без  љубави према своме нејаком и слабачком породу; а погледајте данас, с каквом љубављу и преданошћу матере гаје и подижу свој подмладак и често и саме гину, бранећи свој пород од прождрљивих и силних непријатеља својих...\n„Зар се у свему томе не види божанствена искра Бога Створитеља?! А то је у вас све један прост, један го инстинкт и — ништа више. И ви у то слепо верујете, и то само зато, што још нисте кадри да видите оно што ваше несавршене очи нису кадре да виде и ваша чула да осете; ви у то верујете и зато, што сте уобразили да су ваша чула тако оштра, тако осетљива, тако моћна и тако савршена, да на свету нема ништа, што ви не можете видети, чути, омирисати, опипати, осетити, измерити и проценити!....“\nИ Лапласов дух опет заћута. Он ме је посматрао — од главе до пете, али неким благим, меким и милостивим погледом, па ће ме одједном упитати:\n„Јеси ли кадгод слушао ону причу о једном високо-наученом мраву и његовом јавном предавању?\"\n„Нисам.“\n„Е онда чуј!.. То је овако било: Тај велики мравји научник једнога дана објави преко својих домаћих — и јутрењих и вечерњих — листова, да ће држати у великој општинској сали јавно предавање о неким својим чудноватим „откровењима.\" Одреди се дан и час. И свет навали  — као на причешће. Сала је била дупке пупа. Ниједно седиште није било празно, а многи су морали стајати — до саме катедре говорникове. И млади научник поче причати, како је он у дугом проучавању природе и свега онога што се у њој збива наишао на некакве светске дивове, дивови по телу и по уму. И ако на свету има богова онда су то они. Њима је све могућно. Они на некаким ђавољим справама броде сиња пространа мора, а по највећим рекама плове не само низ воду, већ и уз воду: воде разговоре, договарају се и склапају читаве планове путем неких чудила што се зову телеграфи и телефони, које је опет измислио некакав њихов чудак — Едисон; па још нису ни с тим задовољни, већ раде и на томе, да се разговарају и преко мора и преко гора без телеграфских жица и дирека!...\n„И још то сиромах мрав није ни изговорио, а у сали се зачу жестоко звиждање, лупање ногама о патос и кревељење; неки стадоше чак и језике да плазе, а у оној силној светини зачу се и неко мумлање и претња: неко викну чак и: доле, доле!... У тај исти мах зачу се нека пишталица што у сам мозак задире, и на то се као киша осу на научникову катедру, бацање покварених јаја и то у толикој мери, да је бедни научник морао прекинути своје предавање и из сале побећи на нека тајна вратоца, иначе  би био просто растргнут, а можда чак и жив спаљен на ломачи, као оно што су хтела твоја браћа спалити веселог Галилеја кад је доказивао да се Земља око Сунца окреће а не Сунце око Земље.“\n„После овога настало је тек право ругање и исмевање свега онога о чему је научни мрав говорио....“\n— „Е, оно је било баш минхаузенски... он пронашао да на свету има створења савршенијих и умнијих од нас, а особито чак и од наше браће термита, за које се зна да су највећи инжињери, уметници и грађевинари на читавом шару земаљском!... Па, онда, оно, да се неко с неким може разговарати чак преко мора!... А шта ми нисмо радили да створимо какве било „комуникације\" преко једног потока, па пишта!“ повикао је онај што је почео први да звижди.\n— „Учило нешто, па подигло нос: хоће њим небеса да запара!... Прича нам о ономе у што не би ни луд веровао! Као да ми нисмо били по свету и видели шта све може бити, а шта не може!... повикао је један дебељко - мрав, за кога се причало, да је на једном сувом листу двапут прелазио преко неког потока — и тамо и амо...\n„Ти ме, мислим, сад разумеш?“\n„Разумем те, потпуно те разумем! Ја већ и сам увиђам да је наш род мало измакао од  мрава — према ономе шта још свега има да се у васељени, у животу њену, у неизмерним тајнама њеним, испита, проучи, открије, да се потпуно сазна, види, чује, осети, измери, процени и свакој појави нађе пра-праузрок њен“ — одговорим му.\nНа тај мој одговор Лапласов се дух благо осмехну и заусти да ми још нешто каже; али у тај мах, као да нека надземаљска сила целу васељену из темеља заљуља... Најпре као да се милиун громова у један душак проломи, а за тим нам се учини, као да се цео онај пламени океан у једном трену ока на двоје расцепи, или боље рећи, као да некаква паклена неман из њега разјапи своје џиновске чељусти, у намери, да цела небеса прождре, али у исти мах, рекао бих, из тога живог ждрела покуља цела ватрена утроба овога небесног чудовишта од огња и пламена, па се онда стаде цепати у хиљаде хиљада пламених стубова; џилитнуше се као неке страховите алусије право горе небесном зениту и ту се о њ разбише у милиуне блештећих праменова, те њима покрише цело небо над нама.... Боже, ја страховит ли је то призор био!... То беше одиста неки чаролијски, не, него божанствени ватромет са миријадама ватрених стубова, обојених миријадама разноврсних боја, о којима ми смртни доле на Земљи ни појма немамо...\n„Дивно!“ повика и сам Лапласов дух.....\n„Ово је једна од већих ерупција Мизарових!“\n„А ми се ето и овде задржасмо више него што сам мислио!“ рече ми мој вођ пошто од онога језовитог препада мало себи дођосмо. „Требали смо већ до сад бити дубоко у сазвежђу Ловачких Паса. Туда нам је најпречи пут у онај тајанствени али давно и давно изумрли звездани свет“...\nИ ми се кретосмо... Ми се само још једном обазресмо да видимо како сад изгледа онај голијат небесни... Боже, то беше само једна мајушна треперава звездица!.. Ја је никад ни познао не бих, да ми је не показа мој вођ... Својим очима нисам могао веровати, да је то онај малопређашњи пламени океан, који као да беше сву васељену прекрилио... А, сад, гледај, од све те његове грандиозности остала једна мајушна светлуцава звездица!...\nНе знам колико је трајало ово наше путовање; само знам то, да се није путовало већ  летело много брже, него што лети сунчана светлост.... Звезде су се по оној црнини небесној необичном брзином на све стране разилазиле; а на небу је у трену ока нестајало појединих звезданих група, док се најпосле не нађосмо у једном тамном небесном простору, у коме се ретко која звезда могла видети.\nИ тај мрачни простор, с часа на час, бивао је све већи и већи, док се на небу не образова једна непрегледна, као угљен црна, сферична периферија.\n„Видиш ли?“ упита ме мој пратилац.\n„Видим, како да не видим. Ми као да улећемо у једну мрачну бездану провалију, у којој не сија ни једна једита звезда!...“\n„Не питам те то; видиш ли ти што друго у тој мрачној небесној пучини?“\n„Ништа баш.“\n„Погледај, погледај мало боље! Узми на око саму средину тога црног понора небесног!...“\nЈа га послушам. И одиста, нисам много тражио, и од прилике, насред тога мрачног простора небесног, опазим једну малу беличасту, једва нешто светлуцаву мрљицу, налик на мало већи терзијски напрстак.\n„Видиш ли?“ упита ме Лапласов дух опет.\n„Е сад видим.“\n„Једну белу, малу, светлуцаву мрљицу, је ли?“\n„Налик на напрстак.“\n„Са свим тако; а знаш ли шта је то?“ —\n„Бог с тобом био, откуд бих ја сад могао знати шта је ово; без сумње опет некаква небесна маглина?“\n„Не маглина, већ гомилица сићушних звездица, о којој вам је синоћ говорио г. Д. С. у Грађанској Касини, да у њој има десет хиљада Сунаца. И одиста ви сте ипак доле на Земљи у астрономији доста напредовали; ви имате већ прилично велике телескопе, да на њих можете видети и ову без трага удаљену небесну гомилицу звезда, и не само видети је, већ је и у звезде растворити, и не само у звезде је растворити, већ те звезде и пребројати!... А погледај је! Мрљица и ништа више; а ми смо јој се приближили за читаве три четвртине пута, и једва је тек сада голим оком можемо видети! Одавде сунчана светлост требала би 1106 година па да до ње дође. Помисли 10 хиљада сунаца, па се све збило у ону мајушну мрљицу, у онај, како ти рече, терзијски напрстак!...“\nИ док смо ми посматрали ову светлуцаву, готово једва видну звездану гомилу, дотле је онај црни понор захватио половину неба, онако исто, као кад се на небо навуку црни градоносни облаци...\n„Ама шта је ово ?“ повичем: „још мало па ће на читавом небу са свим нестати звезда!“\n„А, не бој се, неће! Та црна небесна/пучина што се пред нама шири, то је само једно мајушно пусто острвце на овоме крају неба. Њих је пуно, пуно у овој бесконачној васељенској просторији... Видео си само у неколико ону на јужном полу вашега неба, али да ти је нешто видети ону око реке Еридана, па ону у околини Кита, па ону што се простире иза Лађе Арга, па ону на самим сапима Једнорога и пуно, пуно других, куд се год окренеш по овој неизмерној просторији небесној. Има тих небесних пустиња на којима има по неколико хиљада угашених сунаца. Тако једно место, ето, и ово је пред нама. По угашеним звездама у њему оно долази у најзнаменитије васељенске пустиње. Тако усред те небесне црнине има хиљаду осам угашених сунаца, а међу њима има једна, давно и давно изумрла сунчана породица, која је по броју својих чланова, двапут већа од породице вашег Сунца, а по тежини масе своје десет хиљада пута тежа, док опет заузима простора деведесет и осам хиљада пута више него што га заузима система вашега Сунца. Отац ове изумрле сунчане породице зове се Амадурама. Амадурама има 106 планета, од којих је највећа тако звана Калиџе-Раџе, што му значи: ватрени океан. Ова је планета девет пута већа од вашег Јупитера; а она што су је суседни астрономи назвали Клева, исти је ваш Јупитер и по запремини и по тежини. Осим ових великих Амадураминих планета, има још средњих  68, а мањих 22; дакле 16 великих, 68 средњих и 22 мале планете; а све ове планете имају опет своје пратиоце и то неке по два, неке но пет, шест, а има их које имају и по десет и дванаест, тако, да цела ова огромна сунчана породица има на 969 чланова, међу којима се налази око 429 од којих ниједна није мања од вашег Месеца. Отац ове многобројне сунчане задруге, по својој тежини, тежи је од целе своје породице на 1800 пута. Ова небесна провинција једна је од најстаријих неимарских творевина у читавој овој небесној покрајини; сад ће се ускоро навршити петнаест милијарада векова, од како се она образовала из једне од највећих маглина у свемиру, из које је до сад образовано на 124.000 већих и мањих сунчаних система; а последњи сунчани светови што су из ове пра-праматерије образовани, то је она светлуцава мрљица, коју си мало пре видео у овој мрачној пустињи небесној; то је она голим оком једва видна група звезда од десет хиљада сунаца! И ово су све сами младићи тек настали да живе; а међу њима има само једна мало старија задружица сунчана, у којој су се већ јавили разумни створови; али су и они тек, штоно кажу, у повоју: сад баш воде борбу са неком врстом медведа и мамута... Они сад један другоме отимљу пећине, згодне заклоне од зла времена и поплава, које су тамо  сад у највећем јеку и које чине чудеса од пустоши. У њих од културе и каквих индустријских зачетака још нема ни трага; у њих још није започета ни тако звана „Камена“ а толи „Бронзана“ периода. Они се још са својим непријатељем бију дрвљем и камењем; један је од највећих јунака њихових, пре кратког времена, нашао негде у прастарим шумама неку замашну буџу и то са свим природну буџу; горе на дебљем крају грдна ћула — колико човечја глава, а тањи крај права држалица... Само пак дрво тврдо је као гвожђе!... И њему сине у главу некака женијална мисао, те ти дочепа то изврсно оружје, и завргне се њиме.... Први медвед који је на њ насрнуо, платио је главом, После је чинио права чудеса, а дао га Бог, те је и иначе био снажан — прави див!... Његово га је племе почело обожавати — као Бога; али и то стоји, да су двапут више имали већег „решпекта“ према оној његовој чудотворној буџи, него и према њему самом....“\n„И ти то баш тврдиш да и у овим забаченим крајевима небесним има људи?“ приметим му ја.\nЛапласов се дух намршти. Не би му право, што у овоме моме питању беше као и неке сумње у оно његово причање.\n„Ви људи остајете вечито једни и исти! Од себе и онога вашега ја не можете да се одвојите; ви још не можете да избијете из своје главе ону своју стару предрасуду, да сте  ви једина чеда Божја „створена по образу и подобију Његову“; да је ваша Земља једина у читавој васељени, обдарена разумним створењима- — људима; а Сунце, Месец, и све небесне звезде да су створене да вама светле и да вама и вашим угодностима служе... Ви се, истина је, већ почињете отресати од тих сујетних предрасуда, али на дну ваше душе опет остаје нешто од оне старе жице!... Ето, на пример, само тебе да узмем. Ти си се прилично ослободио од тих, управо сулудих предрасуда, па ипак мало пре рече: ,,и ти то баш тврдиш, да и у овим забаченим небесним крајевима има људи?“ Ја сам ти до сад неколико пута помињао Марсове становнике, њихову високу интелигенцију и научност, а особито на пољу астрономије и инжињерије; а ја сам ти, чини ми се, једном поменуо њихову славну горгонску звездарницу, у којој има звездани каталог од неколико милиуна сунаца, сунчаних система, сунчаних планета и планетских пратилаца, а да и не помињем оне астрономе и њихова открића у царству Мизарову, а ти опет — ба ну!...“\n„Опрости пријатељу! Ја нисам имао намеру да те вређам. Мени се оно питање тек онако склизло преко језика — можда мало и непромишљено, али никако у каквој злој намери, а још мање да дам ма каква знака да твоме говору не верујем,“ почнем му се извињавати, на што ће ми он опет рећи:\n„Знам ја то боље него ти: ја видим сваки покрет мисли твојих, али ми је опет криво — што сте таки!... Та Бог вас видео, пустите памет испред мисли ваших, нека она осветли и путе којима идете и речи које изговарате!... А, сад, доста о томе!... Ту и није питање, да ли си ти у стању да ме увредиш или ниси, него је у питању она ваша вечито напућена сујета да ни у што не верујете што ваш ум и ваша памет нису кадри да схвате и да појме. Што ви људи мало не мућнете главом, па да питате?! Ево ти једнога циглог примера из кога ћеш сам увидети, како си оно мало пре непромишљено — бубнуо!...\n„Тако, ти си већ добио нешто појма о страховитој бесконачности васељениној, добио си га био са мном путујући кроз неизмерне просторије небесне. Видео си својим рођеним очима толике безбројне звезде, што су поред нас пролетале као густи ројеви блиставих пчела. Њих има у бесконачној васељени милиуни милиуна! Светови су, опет ти велим, у васељени безбројни, онако исто као што су и атоми безбројни из којих су ти светови образовани. И сви ти светови, сва та безбројна васељенска сунца, све њихове безбројне планете и планетски пратиоци — сви су они образовани из једних и истих васељенских стихија, из једне и исте пра-праматерије, из једних и истих по васељенској пучини растурених небесних маглина, а по једним и истим вечитим законима природним,  по којима се цео небесни космос креће, живи и управља... Разумеш ли ти ово што ти ја говорим?“\n„Разумем.“\n„Дај Боже!...“\n„Па да је то лако разумети, не бих те ја ни морио с којекаквим питањима... Моја глава просто бучи од ових силних појава и призора, што их за кратко ово време видех путујући с тобом по овим баснословним просторијама небесним! После, нама људима не треба ни замерити, што нам и у памети и на језику вечито лебди питање: да ли има људи и на другим звездама?“ — рекнем му.\n„Е, ту ти у неколико имаш право; али зато ти ваља мало дубље ући у то питање; ваља ти га мало боље са свију страна разгледати, па да у њему самом нађеш одговора. Ето, хајде пођи за мном са твојим мислима, па ћеш се и сам о томе уверити.... Теби је већ познато да у овој бесконачној васељени има на милиуне милиуна сунаца, а пет пута толико сунчаних планета, а још двапут толико, ако не и више, планетских пратилаца.... Је ли тако?“\n„Тако је.“\n„Е, сад слушај даље! Из тога безброја сунаца и сунчаних планета хајде да издвојимо једно цигло Сунце и његове планете. И то нека буде ваше Сунце, са оних његових осам планета. На једној страни, дакле, нека буду они остали милиуни милиуна сунчаних система, а на  другој само једна једита, и то је система вашега Сунца. И сад пођимо даље. Између тих циглих осам планета вашега Сунца има једна по величини пета а по даљини трећа, на којој без сваке сумње има људи, а то сте ви. Је ли тако?“\n„Тако је.“\n„Е, кад је тако и кад то не подлежи никакој сумњи вашој, онда де ти одговори, да ли се да разумно претпоставити да је између толиких милиуна сунаца и њихових планета једина ваша Земља Божји избраник, да се само па њој јаве умна створења, а сви остали милиуни светова да буду лишени тога божанственог дара? Де, де размисли мало боље о овоме питању!... А немој ни то сметати с ума, да су сви светови, сва сунца и све њихове планете образовани по једним и истим вечитим законима, па онда де сам одговори на постављено питање! Је ли, дакле, разумно претпоставити, да само на вашој Земљи има разумних створења, а на свима осталим да нема? — — — — —\n„Заиста није.“\n„Наравно да није,“ прихвати Лапласов дух.... „У овој божанственој радионици васељениној владале су од искони, владају данас и владаће вечито умне силе које непрестано теже за поступним прогресом, за вечитим усавршавањем облика: оне теже нечему лепом, хармоничном, узвишеном. Силе те саме уништавају све што је наказно, слабо и болешљиво.  О да ти је знати како је био нагрдан примитивни човек; он је био куд и камо ближи Горили него данашњем човеку; тако исто ни будући човек неће у многоме личити па данашњег човека. Лепша и снажнија раса осваја ружнију, нагрднију, слабију, жољавију. У одабирању лепшега, снажнијега, лежи прогрес живота и у животињском и у биљном свету. У наказном телу нигда се не може јавити узвишена и племенита душа. Блесани се познају чак по цртама на лицу, по грубом откању коже, по згебавости самога тела њиховог. Истина има изузетака, али су они врло ретки... Ето, на прилику, Марсови становници куд и камо су савршенији, телом гипкији, умно моћнији него становници ваше Земље. Они су према вама што и ви према вашим Патагонцима. Збиља, јеси ли кад имао прилику, да на мало веће дурбине посматраш вашег Марса?“ упита ме он одједном.\n„Нисам“ одговорих му.\n„Штета. Ти би онда на целом шару Марсовом видео грандиозне радове Марсових становника, и по томе би добио појам о високој интелигенцији њиховој, као и о огромној умној моћи и великом знању њихову на пољу више технике. Они су цео тај глоб опасали читавом мрежом џиновских канала — џиновских: и по ширини и по дужини и по множини. Они су  ове канале провели кроз све своје континенте, и ове везали са свима њиховим морима, морским заливима и језерима: и то су све правилне, чисто геометријске, вештачки изведене фигуре; а у целокупном том раду њихову види се дивно изведен план, изведен у очевидном циљу, да се тим каналима плови и одржава жив и брз трговински саобраћај и на суву и на води, да се водом из тих канала свуда по континентима натапају потеси, њиве и ливаде, баште и пашњаци; јер на Марсу врло ретко кише падају, а и мора су тамо куд и камо плића него на вашој Земљи. И све то очевидно казује да и на тој планети вашега Сунца има људи, далеко напреднијих него што су на вашој Земљи. У осталом Марс је врло сличан Земљи вашој. Његове климатске прилике далеко су угодније за живот, него што су у вас. Тамо не може бити ни врло оштре хладноће ни врло велике врућине. После, Марс је готово за половину мањи од ваше Земље и зато су његови становници и лакши и чилији и интелигентнији. Они могу устрчати уз врло стрме нагибе, без замора и тешкоће; а то све јако утиче на развијање телесно, а, по томе, и на развијање душевно...\n„И сад, кад између осам планета вашега Сунца имају не једна, већ две планете, на којима има разумних створења, онда је, опет велим, права лудост уобразити, да је само ваша Земља обдарена божанском моћи, да у свом крилу произведе, подигне и однегује људе,  а милиуни милиуна других сунчаних планета и већих и мањих од ваше Земље, образованих из истих стихија васељенских и по истим вечитим законима њеним, па да буду лишене тога дара, те моћи, те способности,“ додаде Лапласов дух.\nИ док се овај разговор између нас водио, ми и не опазисмо, да је она црнина небесна прекрилила готово цело небо. Само су сена једној страни неба виделе још по неке групе звезда, док се цела остала небесна просторија претворила у једну непровидну, у једну страховиту ноћ, и само је на једном једитом месту, далеко тамо негде у некој забачености небесној, светлуцала она малена група звезда — група од десет хиљада Сунаца!....\n„А ево нас већ усред средине мрачнога царства Амадураминог; ево нас на једном васељенском гробљу, чији су покојници у историји свемира негда играли тако велику и тако сјајну улогу!... Овоме вечитом боравишту мртвих треба приступити тихо и с пуно побожности,“ рећи ће мој вођ гласом који је чисто треперио неком узвишеном благошћу и страхопоштовањем...\nЈа сам лепо осетио, да ме свега подузима нека необична страва. Чинило ми се да тонемо полако и нечујно у некаки бездани понор, пун језе, и мрака, у понор вечите црне ноћи! О, је ли ко озбиљније размишљао, шта је то управо ноћ? И каква је суштина њена? То су просторије вечито суморне, вечито мрачне, у које никад не допиру сунчани зраци, и које нигда не загрева топлота сунчева. Ноћ није само мрачна; она је и ледена; ноћ је оличена простирка смрти. Она је символ мрачнога гроба.....\n„А сад пази! Ми се већ приближујемо угашеној звезди,“ рече ми мој вођ...\nИ ја упрем поглед у ону мрачну бездану небесну. Ништа нисам могао видети; а шта је ко још могао видети у једној пустој и непровидној тмини?!...\n„Не видиш ништа?“\n„Не видим ништа, сем овога црног понора небесног.“\n„Па твој умни вид још стоји под импресијом твојих материјалних очију; али за то треба да прегнеш свом својом духовном вољом, те да прогледаш очима душе своје, очима ума свога; јер умне очи виде и у мраку као год и на белу дану: њима не смета ни блештећа сунчана светлост ни густа поноћна тмина — да све виде, да све умотре, да једно од другог разликују и распознају,“ рече ми Лапласов дух.\nИ у тај исти мах мени се учини, као да ми чисто свану, и пред мојим очима све се преобрази. Небесна црнина истина је остала иста, ако не још и гушћа и црња, али сам ја и њу и оно што је у њој све разговетније видео. Чак тамо у недогледним дубинама небесним видео сам сијасет сићаних звездица како заносно светлуцају, а које мало пре нисам могао видети. И шта сам још видео? У оној као гагат црној небесној тмини, у некој неодређеној даљини лепо се оцртавао један грдосан глоб. И чинило ми се као да нас је он опазио, па се на нас устремио!... Просто се видело како се надима и како заузима све већи и већи простор на небу; лепо се видело како оне малене звездице, једна по једна, замичу за његов мрачни руб.\n„То је она иста појава,“ рећи ће ми вођ мој, „што смо је посматрали кад смо се приближавали вашем Месецу. Теби се чини да Аруџа-Дара  лети нама, а није, ми летимо њој. И у колико јој се више приближујемо, у толико више она заузима небесног свода. Још који трен, па смо већ на њој.... И онда ће ти се учинити као да си негде иа вашој Земљи....“\nИ, одиста, не прође трен, два, а ми се нађосмо над једним мрачним светом. То беше ноћ у тмини. И лепо сам видео како се оцртавају црни хоризонти — једнога мени незнана света, света што вечним сном спава.... И тај је мрачни колос јурио право к нама, док нам се толико не приближи, да сам му могао већ распознати његове неразговетне контуре. То беше једна недогледна раван без и једнога једитог брежуљка ја какве било узвишице.... Под самим нашим ногама, далеко доле у некој неодређеној даљини сирио је некакав непрегледан град. То је био град мртвих. И ми се тамо спустисмо на једну кулу, што се као какав исполин подизала из једнога непрегледног мора од кућа, палата, вила, храмова, споменика и по грандиозности и по стилу и по облику, какве ја у животу своме никад видео нисам. У непосредној близини нашој, свуд око нас, оцртавао се неки венац од самих црних палата... То управо и не беху куће и палате, већ неке чудновате сенке, сенке у тмини....\n„Ама где смо ми ово?“ упитам мога чудесног вођу, јер ми се одиста учинило, да смо сишли у некако мрачно подземно царство!....\n„Ми смо сада на једној астрономској кули, једне давно и давно опустеле вароши, престонице једне од најпространијих, најмоћнијих и најнапреднијих царевина на читавој кугли Аруџа-Дариној, ми смо у граду Гомору“ — одговори ми Лапласов дух. „Да би потпуно разумео све што ћеш на овој кугли видети треба да знаш, да је ова планета била у давно минулим временима једна-од најлепших и најодаренијих кћери Сунца Амадураме. Она је по даљини 8-ма а по величини 84-та планета у пространој обитељи Амадураминој; она је по волумену нешто мања од ваше Земље, али је по тежини нешто већа. Она је због многих и многих повољних услова и других климатских прилика за живот — и биљни и животињски — била далеко прилагоднија, плоднија, бујнија, издашнија него ваша Земља. Она има два своја пратиоца. Један је нешто мало већи од вашег Месеца, а други, ближи, није ни за половину његову. После, ова лепа кћи Амадурамина добијала је светлост и топлоту и од свога оца Амадураме и од свога светлог брата Клеве, који је опет са својим сјајем и топлотом и надмашио и преживео сву своју браћу и сестре у огромној породици свога великог оца Амадураме. Па ипак, према своме положају и даљини од ова два своја Сунца, на Аруџа-Дари нити је било одвећ велике зиме, ни одвећ велике врућине;  а, опет што јој је била атмосфера!... Ретка је то планета у читавој васељени, која је била одарена онако Богом благословеном атмосфером, као што је била ова на којој смо ми сад: она је то што је била овој планети прави заштитник и од сувише велике студени и од сувише велике сунчане топлоте. Она беше средина у којој се преламало и преливало толико боја и нијанса њихових каквих је ретко било и на којој планети у ма коме васељенском крају.\n„Аруџа-Дарина је година била таман двапут дужа него што је година ваше Земље; али што је најзначајније, на њој је понекад трајао дан, и то прави дан, по пола године, а то је било увек онда, кад њен брат, њено друго Сунце, кружећи око свога оца Сунца, дође у опозицију према њему, јер јој је дању сијао отац а ноћу брат. Иначе обични дани и ноћи на овој планети били су 28 ваших сати; а најдужи обичан дан био је 18 сати, најкраћи десет, а тако исто разуме се и ноћи; али се ретко дешавало, да ноћ Аруџа-Дарина буде онако тамна као што може да буде тамна ноћ на вашој Земљи, а то просто зато, што је њена ноћ ретко кад била без месечине ма кога од њена два пратиоца.... Ала су то ноћи биле, ноћи љубави, ноћи идилске, ноћи сањарија, ноћи у којима се душа човекова узноси до самога престола свевишњега! Па и њени вечерњи сутони и јутрења прозорја долазила су у права чуда небесна. Преламање многобројних боја, стапање  једних у друге, почињући од пурпурне па до златкасто-опалне и смарагдасто-љубичасте — просто се описати не да.... А погледај је сад!... Од оне праве царице небесних лепота, гледај шта се начинило! Једна црна авет, што се нечујно и незнано вула по овој вечитој ноћи, по овоме мрачном царству, давно и давно угашена Сунца Амадураме!...“\nИ из груди Лапласовог духа оте се један дубок уздах. То сам лепо опазио.\nПа и мене обузе нека туга и нека душевна сета. Сетих се ове наше веселе Земље и свега онога што се на њој збива, па ми нешто тешко на срце паде, кад помислих, да и њу и цео овај свет што на њој живи та иста судба чека. И овај се свет коље и бије око залогаја хлеба,- коље се и бије око варљивог сјаја и пролазног господства; коље се и бије око власти и надмоћија; — кољу се народи с народима, државе с државама, власници с власницима, племена с племенима, појединци с појединцима; кољу се и крве да једни друге сатру, искорене, униште; кољу се и бију за некакве „Сфере виших државних интереса“; кољу се и крве да ватром и железом, пушком и сабљом проносе културу и цивилизацију по овоме мајушном зрнцету небесном; кољу се и бију да један другог увере: ко је од њих у праву а ко није у праву; кољу се и бију чак и око тога, ко истинитије верује у правога и истинитога Бога, а ко не верује; — а нико од њих и не слути да и њих овака иста  судба чека, и њих и ову нашу веселу постојбину!....\n„Знаш ли колико је стар овај негда сјајни, овај негда живи и весели град што доле под нашим ногама вечитим сном спава?“ упита ме одједном вођ мој.\n„Бога ми, ако ти не знаш, бели, ја не знам; јер од кад памтим за себе, а мени има година! — ја ни о Сунцу Амадурами ни о овој његовој планети — Аруџа-Дари, ни о њеном светлом брату Клеви, атоли о овоме граду, — никад ни од кога нисам чуо ни да постоје на овоме свету, акамоли да знам, кад је ова варош заснована,“ одговорим му.\nЛапласов се дух само осмехну, па, ће ми рећи:\n„Од тога дана кад је овоме граду ударен први камен темељац, а под владом силнога цара Гомора од кога је и своје име град Гомор добио, — до сад је минуло преко педесет милиуна година!“\n„Педесет милиуна година!... и ове куће, и ове палате, и ови велелепни храмови са овим многобројним кубетима својим, и ови безбројни споменици, овако одржани!... А, то ми изгледа мало невероватно!...“\nПа уснама мога чичерона опет се развуче онај малопређашњи осмех, и онда ће рећи:\n„То се тако само теби чини; али кад би ти знао и узроке томе, ти онда не би тако говорио. Прво и прво ваља ти знати, да је ово један од последњих већих градова, који је на овој планети подигнут, а то је тако рећи у доба последњих дана живота њена. Њена је атмосфера, у то доба, била већ у велико проређена; метеоролошко таложење било је готово са свим ишчезло: по две стотине година, не ваших већ њених, прошло би, па на њој не би било ни кише ни снега. Олујине, буре, ветрови, били су готово са свим ишчезли; небо вечито ведро и чисто, а на њему нигде једнога једитог облачка; облици морских прибрежја и речних обала постали су са свим непроменљиви... А погледај мало боље па нећеш нигде спазити ни најмањи брежуљак, атоли каква џиновска брда и планине, долине и провалије — све су то давно и давно непогоде — кише, снегови и мразеви, топлота и ветрови, кроз милиуне милиуна векова, нивелисали... Чак и подземни вулкани стишали су се и смирили. На површини ове огромне планете изумро је сваки покрет, сваки дах!... Овде је смрт давно и давно свршила своје! Да је ко на кров ове астрономске куле, пре 28 милиуна година када се у овоме граду последњи живот угасио, оставио како лагачко перце или какав листић флиспапира, ми бисмо га и сад овде нашли; јер за све то време, од 28 милиуна година, на читавој површини ове планете ништа се са свога места покренуло није;  а ти се сад чудиш, што се овај исполински град, што је подигнут од самога мрамора и горског кристала, не налази у рушевинама!... Кад светови умиру, они на овај начин умиру,“ рећи ће Лапласов дух.\n„И ова небесна звезда прошла је кроз све фазе живота свога“ настави Лапласов дух даље. „Најпре и најпре била је саставни део оне огромне небесне маглине из које се образовало толико хиљада сунаца и сунчаних система, међу које долази и система Сунца Амадураме, оца ове планете Аруџа-Даре. За тим је она сама била Сунце, светлила милиунима година и давала живота својој деци, својим пратиоцима. То је исто било и с осталом њеном браћом и сестрама што сачињавају ову велику сунчеву задругу Амадурамину. Пролазећи непрестано кроз хладне струје етера — на скоро три стотине степени испод нуле, она се мало по мало хладила, док најпосле није прешла из гаснога стања у течно, а после, путем вечитог хлађења, прешла је и у стање тврдо. Најбурнији живот једне звезде то је она дуга периода борбе ватре и воде — док се на површини неизмернога океана лавиног не  ухвати прва тврда гранитска кора, а силни вали лаве што их производи плима и осека њених пратилаца, раздробе је у милиуне милиуна комада, па онда пик Јово на ново — почиње се ново гранитско скоравање, али сад и јаче и масивније. У тој се периоди састојци воде — водене паре, налазе изван своје матере, изван усијане кугле. Помисли само: сва она силна маса стихија, из којих се доцније, непрестаним хлађењем , образују сва сиња мора, све оне грдне реке и речице, извори и потоци, језера и језерца на целом шару планетину, — у то доба страховите борбе воде с ватром, они се, велим, налазише ван своје усијане кугле, и то у виду водене паре, у неизмерним слојевима густих и црних облака, што целу планету опасују једном дебљином коју ум обична човека није у стању да схвати. Крајњи слојеви овога облачног океана, додирујући се са хладним струјама леденога простора небесног, расхладе се, згусну се, претворе се у кишне капљице, па следујући закону теже — гравитације — полете доле ка центру своме, оној усијаној матери својој — лави; али оне још не дођу ни до половине пута, а дочека их она страховита јара, врела као усијани пламен од неколико стотина степена над пулом, па ти их наново претвори у усијану водену пару и баци их муњевитом брзином опет горе у највише слојеве облака!... И тај се процес вршио уз бесни и помамни урлик оркана под језовитом праском и ломњавом  ових, вечито узбурканих, стихија; под непрекидним севањем муња и страховитим тресцима громова, што небеса потресају; а све ове страхотне, ове џиновске борбе природних елемената, достижу свој врхунац тек онда, кад расхлађивање освоји топлоту, и кад први пљусци кише додирну ону усијану масу земаљске лаве. А, шта мислиш, колико је требало времена да се ови помамни елементи стишају и умире, да се гранитска кора око целе планете ухвати и учврсти, и да се на њу спусти онај огромни, онај непрегледни водени покров сињих мора?... Требало је преко 1400 милиуна година!.... А колико ли је опет требало времена док се на њој први живот јавио, а колико ли опет док се тај живот развио и усавршио; док се и биљно и животињско царство раширило; док се разне феле и родови — биља и животиња — разгранали и пролепшали; док се гора преодела листом, а поља мирисним цвећем, док је почело вескање птица и крик дивљих животиња, и на послетку док се јавио мезимац Божји — човек, те да се природа огледа у њему, а он у Богу?... И ту је опет требало преко 300 милиуна година!... У божанственој лабораторији свемира ради се полако, тихо, опрезно; ствара се, руши; али се вечито тежи ка лепшему, ка савршенијему, ка хармоничнијему!... И још их има који мисле, да то све бива случајно !... “\nИ ту Лапласов дух мало застаде. Оборио очи па гледа преда се. Његове су мисли разматрале  оне велике тајне васељене у које ум људски није кадар ни да завири ни да их разуме.....\nУ један мах мени се учини, као да однекуд сину нека полутамна дрхтава светлост, те обасја цео онај огромни град. То беше више нека врста мртвачке светлости: оне куле, они храмови, она небројена кубета, оно море од палата и вила; они силни споменици, као да се почеше мицати. Мој се пратилац чисто трже, па се окрете на ону страну, откуд је она изненадна светлост засијала. Окренем се и ја. Какво изненађење! На једној страни, по свој прилици, на источном хоризонту ове високе покојнице, беше се оцртала некака зракаста круна — права северна светлост. Из те круне, као из какве огромне призме, сипали су читави млазеви светлуцавих зрака од небројено боја; а сваки тај млаз беше оперважен неким фосфорастим сјајем.\n„Колико боја, а колико нијанса њихових !...“\n„Ха, знам шта ће ово бити!“ повика Лапласов дух. „Ово се рађа Сунце Амадурама?!“\n„Шта, Сунце Амадурама ?! Па не рече ли ти, да је и оно давно и давно угашено?“ приметим ја.\n„Опет он!... што год није у стању да појми, да разуме, он у то и не верује, он је готов да у све то посумња и да чак постоји!“ готово  се мало обрецну на мене мој загонетни чичерон, па онда настави: „јест, ја сам казао, да се и отац ове огромне сунчане породице — сам главом Амадурама — давно и давно охладио, и да је престао да својој обитељи даје животну снагу у топлоти и светлости; али ти ја нисам ништа напоменуо да у његовој утроби још бесни онај силни океан лаве; да се на његовој површини још није са свим учврстила гранитска кора, да је тамо сад тек у највећем јеку борба водене паре и ватре, да су његове ерупције и вулкани још силни, управ страховити; да се његова површина често разјапи и из његових неизмерних дубина, на то страховито ватрено ждрело његово, покуља огромна маса усијане лаве; да она оном непојамном силом разних гасова буде бачена у вис на неколико десетина хиљада километара, да та маса избачене лаве буде често колико читава једна покрајина. И сад можеш мислити, кад се ова огромна маса врати озго с оне висине и полети доле у крило своје матере, и то брзином која у сваком секунду расте на квадрат, а која при самом паду у Сунце, може да буде тако велика, да се од тога силнога судара сви, било чврсти било течни, делови поново претворе у гасно стање, у живи огањ и пламен.\n„Да би ово још боље појмио да ти наведем један жив пример: тако кад би се ваше Сунце са свим угасило и охладило, па би нека  сила вашу Земљу потисла са њене путање и гурнула је право ка Сунцу, њен би пад у Сунце произвео тако страховиту топлоту, да би се и земљини и сунчани елементи — стихије, тврде и течне материје — претвориле не у растопљено већ у гасно пламено стање, и то у тако огромној мери, да би ваше Сунце могло на небу сијати и целу своју породицу снабдевати новом својом топлотом и животом за пуних 95 година! После ваља да и то знаш, да би се ваше Сунце до сад давно и давно угасило и охладило да оно само згушњавањем и оном вечитом узбурканошћу својих стихија у самоме себи, као у каквој хемијској лабораторији, не производи све нову и нову топлоту, те тако надокнађује онај мањак топлоте што га непрестано добија хлађењем у пролазу кроз ледене васељенске просторије. И не само да оно тим путем добија нову топлоту и светлост, већ је добија и непрестаним падањем метеора и метеорита што их огромна Сунчева маса при пролазу њиховом себи привуче. Све те изворе топлоте имају и сва остала небесна тела па их има и овај небесни колос Амадурама !...\n„Је ли ти сад колико толико синуло у главу како то све бива у овој вечитој радионици у свемиру?“ окрете се мени мој чудновати вођ.\n„Са свим“ одговорим му.\n„Е, тако се нешто овога пута морало десити и овоме угашеном Сунцу Амадурами. Збиља јеси ли што слушао о оним чудноватим звездама,  што се на небу одједном појаве у пуном сјају своме па их опет, после кратког времена, са свим нестане? Појаве те нису ништа друго до ропац сунаца која умиру. Тако је. Сунца не умиру брзо. Њихов ропац траје по читав милиун година и више. У ових небесних колоса све је колосално, па и сама смрт њихова!...“\nЛапласов је дух имао потпуно право. Није прошло много, а на истоку се поче помаљати једно огромно крваво сунце. То је био седи Амадурама. Његово је само лице већ казивало да је то изнемогли старац на своме самртноме одру. Оно је било покривено неким модрикавим мрљама; а било их је које су, с краја на крај, опасивале онај зажарени глоб небесни — као да је неко на њ просуо читаво море мастила!.... Страшно га је било погледати! Изгледало је као какво закрвављено џиновско око, што се из оне црне небесне дубине на нас и на цео онај мрачни свет исколачило; а онај непрегледни град, што доле под нашим ногама спава вечити санак свој, заогрнуо се некаквим црвенкастим плаштом. То беше тужно рухо, што му га је овом приликом на дар послао Амадурама... И оне куле и они храмови и оне небројене палате и споменици,  као да беху оживели — то беше права слика поноћних духова — у каквом подземном духовном царству.\n„Ето то је Сунце Амадурама; то је отац једне најзнаменитије небесне породице на овоме крају васељенину; то је један од некадашњих најобилнијих извора живота у читавој васељени!... Оно је сјало најинтензивнијим сунчаним сјајем за петнаест милијарада година; колико ли је оно својом топлотом и својим сјајем дало живота и биљном и животињском свету у пространоме царству своме, а колико ли је отопило леда на грудима своје прекрасне кћери Аруџа-Даре; колико ли је оно просуло топлине, сјаја и светлости по овој бесконачној васељени?!... Како је онда дивно изгледало ово данас црно и суморно небо над нама, — то се не да ни описати ни срачунати!“ рећи ће мој вођ, а из груди му се лепо оте један дубок уздах!...\n„А сад хајдемо доле, да разгледамо овај, негда славни, град, ову, негда сјајну, престоницу цара Гомора“ рече ми Лапласов дух.\nИ ми се спустисмо у оне простране, у оне дуге и широке улице оне величанствене мртве вароши.\nМи се одједном нађосмо на неком великом тргу, на који је излазило 24 велике, дуге и широке, улице, те је овоме, нешто мало овалном, простору давало вид огромне звезде. На  самим устима сваке ове улице подизао се по један споменик; а онај насред трга надвишавао је и својом лепотом и својом грандиозношћу све своје остале другове. Сви су били чудновата облика. Онаквих споменика нема ни у Лондону, ни у Паризу, ни у Берлину, ни у Риму. То беше творевина све саме вајарске уметности; сви скупа представљали су неку симетријску целину. То беху као нека врста стражара који мотре: ко ће доћи, а ко проћи овим пустим улицама овога негда живога и велелепног царског града.\n„Ето, ови споменици на тргу „Слава и победа цара Гомора“ представљају у алегорији постанак, развиће, високу културу, науку, уметност, силу и моћ, не само овога пространог града, већ и целе царевине Гоморове.... Хајде да их прегледамо!“ рећи ће Лапласов дух.\nИ ми се обресмо пред спомеником: „Два брата.“\nОснова је споменику нека грдна стена, коју на својим снажним плећима држе некакве четири крилате немани, извајане од некаква као рубин црвена мрамора; а озго, на доста великој равнини оне незграпне стене, дохватила се у коштац два бесна звера, с очевидном пожудом, да један другог прождре, да један другог униште. Један је зелен као трава, а други црн као гавран, а оба праве грдосије. Из целе  њихове набрекле мускулатуре, која је издавала необичну снагу, у оба ова разјарена дива, огледао се врхунац напора да сваки свога противника савлада и да му се крви напије. Она црна хала беше дубоко укопала оштре канџе своје десне стражње ноге у саму трбушну слабину свога зеленог противника. Чинило се као да се под снажном оштрином њиховом још непрестано кидају откања трбушних мишића; читав млаз крви отегао се чак доле по стени: она се цаклила и пушила, а из самога горњег угла ове грдне разјапљене ране покуљала је сама утроба. У први мах рекло би се да је ова црна неман остала победилац; али није: њен зелени противник својим грдним чељустима беше обзинуо сву главу њену, па је, као гвозденим клештима, стегао, тако, да му је с обе стране доњих чељусти цурила свежа крв, не попуштајући ни за један трен, из очевидне бојазни, да своју жртву не упусти. Уметник беше у ову, анатомски верну, слику зверске разјарености, и страховите борбе на смрт и живот, унео и онај животињски бес и онај самртни бол, што неминовно прати овакав крвав двобој, што га дивљи зверови међу собом воде. Страховите чељусти у зеленога звера биле су се грчевито стегле, да их ни сам није више могао расклопити, и лепо се видело како је своме противнику одузео  и ваздух за дисање и сваку моћ за одбрану; јест, лепо се видело како је црна неман изгубила и свест и моћ за даљу одбрану: њена лева предња нога просто је штрчала, чије крваве канџе беху опружене као каква отворена шака, и ако је на десној плећки зеленога звера зјапила грдна рана, где су, мало пре, ове исте крваве канџе биле дубоко укопане. И само је још остао го животињски инстинкт, да свога противника не упусти, да га уништи и да свој живот спасе; а то се опет огледало у оној необично развијеној снази, којом су оштре канџе десне ноге црнога звера још непрестано цепале трбушну слабину свога опаког противника.\n„Ето, то су два рођена брата, што се беху покрвили око деобе свога великог и пространог, од својих дедова и прадедова наслеђеног, царства... У тој зверској борби ето како су оба прошли!“ рећи ће Лапласов дух, а преко његових румених усана прну један подругљив осмех, па онда настави:\n„На њихову царевину овако разривену међусобном борбом њених првих синова ударио је са својом чилом, и боју вичном, војском један крепак и одважан суседни кнез, кнез Гомор, њихову царевину освојио и на тим развалинама засновао своје силно и моћно царство, царство Гоморово, а на овоме месту ударио темељ својој сјајној престоници, овоме вечитом граду, овоме великом центру свеколикога преображаја људског на овој планети.... Гоморова династија  владала је преко десет хиљада ваших година, која је и своју државу и свој народ узнела на таку висину, до које ретко да је дошла икоја држава на читавом шару Аруџа-Дарином. Његов један потомак наредио је првим вајарима свога доба, да овај споменик подигну, да за вечита времена буде углед свима потомцима ове велике и славне династије, како пролазе земље и народи, царства и краљевства, кад се у њима овако кољу први синови њихови!“ додаде Лапласов дух.\nПосле смо приступили другом споменику. Он се подизао на устима улице за коју ми мој вођ рече да се зове: „улица Сунца.“ Сам споменик имао је облик пирамиде, којој постоље беше један једини самоставни гранитски осмоугаоник од 38 метара у пречнику. Каква је сила овај огромни блок и у коме мајдану одвалила и овде донела и наместила, — то је просто једно чудо!\n„Е мој брајане,“ рећи ће вођ мој, ,,њихова преносна средства прелазила су и саме бајке: шта је ово: један камен гранита од 20 метара висине и 38 ширине према једноставном обелиску што је пред црвеним царским дворцем у овоме граду!... То је девето чудо на овој планети. Тај обелиск има дебљине у својој основи 82 ваша метра и висине 296. И то је све из једног комада. Он је одваљен у царским мајданима  на 8000 километара далеко одавде што су отворени на 4000 метара висине у тако званим „Итасовим“ брдима. Онај обелиск у Паризу што га је Мехмед-Али-паша поклонио Лују Филипу, а који одиста краси знаменити трг „Слоге“ у Паризу, то, велим, чудо старих Мисираца, није ни колико какав мали кочић према овој грдосији од „игле“ Итасове. Париски обелиск је тежак 250.000 килограма, а овај на милиун и три стотине педесет и шест хиљада и та слота и од дебљине и од висине и од тежине скинута је из царских мајдана доле у дољу за 4000 метара низ једну страховито стрму страну Итасових брда; а одатле је пренета пред царски дворац у овај град из даљине од 8000 километара!.. Ви и ваша средства за пренос према средствима становника ове планете — то су средства мравија према вашим средствима, којима ви сада располажете.“\nНа свакој страни овога осмоугаоника беше у рељефу извајана по једна морска нимфа; али тако, да би се човек заклео, да се овај лепи створ сам пробио кроз овај студени мрамор, па у те, смешећи се, гледа неком небесном благошћу и добротом. Из овога гранитског постоља као да је никло осам огромних стубова од жутог, као восак, мрамора и то у облику, једва приметнога, овалног круга; а око сваког стуба савијала се по једна грдосија од змије, по леђима  зелена као трава а по трбуху жућкасто-бела. Онај зелени емаљ по њиховим леђима тако се преливао, да би човек рекао, да су ова чудовишта жива и да се мичу. Главе ових змијурина досегле су чак горе до самих капитола ових стубова. И свака је разјапила своје чељусти тако, да су им се унутрашње дупље црвениле као у усијаној пећи жива жеравица; а из горњих и доњих вилица њихових беласали су се оштри, а као снег бели, зуби. Свака је имала озго на глави по некаку, као небо плаву, ћубу, налик на ухо у буљине; а на овим ћубама почивала је једна грдосија од глоба, која је, у исто време, служила овој величанственој пирамиди као кубасти кров; а озго над овим глобом лебдео је некакав крилат створ, са грдном косом смрти под десним крилом. Гледао сам и гледао, али просто нисам могао смотрити на чему је стојао овај анђео смрти, како га је назвао мој загонетни вођ....\nСве ово скупа представљало је дивну, симетријски изведену, нешто затубасту, пирамиду, која је више личила на какав брош од емаљираног злата и драгог камења, него на један прост споменик од мрамора.\n„Погледај горе уз „Сунчеву улицу““ рећи ће ми Лапласов дух. „Ено тамо, на самом завршетку ове улице, подиже се једна електрична кугла, коју је конструисао славни техно-механичар Хамариџе. Она је сјала јачином од 1,500.000 ваших свећа. Овај глоб горе представља ову планету — Аруџа-Дару — а оно електрично сунце представља Сунце Амадураму. Научник Хамариџе изнашао је сразмеру и по величини светлости и по удаљености електричног сунца од овога споменика, тако, да је ноћу овај глоб био осветљен онако исто, као што је Сунце Амадурама осветљавало ову своју планету. Механизам га је окретао тако, да је он, у исто време, служио целоме граду као сат-регулатор. И не само то, него је овај механизам био тако удешен, да је електрично сунце увек осветљавало она мора, оне континенте, оне државе и оне градове извајане на овоме глобу, као што је, у самој ствари, ову планету, истог сата и минута, негда осветљавало право Сунце, Сунце Амадурама, тако, да ко је хтео да зна, да својим очима види, где настаје дан а где ноћ на самој планети Аруџа-Дари, он је то могао да види на овоме глобу горе — откад сунце зађе, па док се не роди. И то се показивало математички тачно и то не по грађанском, већ по астрономском времену, које је обележавао сам однос окретања ове планете око своје осе и око свога сунца. Хе, али на којој су висини науке астрономског знања и уметности били становници ове планете, а особито у доба, кад је овај град био на врхунцу свога сјаја, а на којој ви данас стојите?! Та се разлика просто не да проценити. Становници ове планете  могли су унапред предвидети све метеоролошке промене на целој планети; појава комета; ројеви звезда падавица, или какве било друге природне појаве, њих нигда нису могли поплашити и узнемирити. Они су срачунавали кад ће се појавити и земљотреси и у којој мери јаки и на коме ће месту бити њихово најјаче огњиште, па су према томе, још зарана, извештавали сав остали свет на целом шару планетином. Ваше астрономско знање још је у повоју. Оно је само костур од онога, до чега ћете доћи у далекој будућности. Оно се сад састоји само из голих и сувих цифара и математичких формула, а то је обоје слично незграпним скелама на каквој грандиозној али још недовршеној палати; а астрономско знање, што су га имали становници ове планете још пре 36—40 милиуна година, била је жива слика онога сјајног, онога велелепног дворца вилинског, са кога су скеле дигнуте, а он синуо свом лепотом и сјајем каквог, до женијалности узнетог, неимарства,“ додаде Лапласов дух и пљесну ме по десном рамену.\nПосле смо ишли даље од споменика до споменика, од храма до храма, од палате до палате од виле до виле овога пространог, овога величанственог царског града, док се најпосле не нађосмо пред сјајним дворима прослављене династије цара Гомора.\nЦарски двори били су право чудо од уметничког неимарства. Они су управо били видна историја развића више архитектуре на читавој овој планети. Они су захватали простора, како ми рече Лапласов дух, на 820 хиљада квадратних метара, а цела група царских дворова имала је облик огромнога овалног круга, од кога су се, на све стране, као какви зраци гранале многобројне улице, у које се био сконцентрисао елит престоничког грађанства — и по богатству и по господству и по високим положајима у царству. Насред среде онога овалног круга подизао се величанствени црвени дворац царски, од дна до врха саздан од, као рубин црвеног, мрамора, а с колонадама свуд унаоколо од црнога гранита. Ови црни стубови беху подељени на 24 одељка, а сваки је одељак држао на својим уметнички изведеним капитолима по један кубасти павиљон. Сви ови павиљони били су један од другог, и по стилу и по кроју и по уресу, различни, па им је опет целина носила на себи печат необичног склада, јединства и неке више елеганције. Око свију стубова обавијало се некако пузаво биље, начичкано зеленим, по негде жутнулим, лисјем и разнобојним цвећем! Друге палате, што су свуд унаоколо као какав вилински венац окруживале црвени двор царски, беху од самога, као злато жутога, мрамора, а с колонадом стубова од црвенога гранита, опет подељеном на групе, које су на својим капитолским раменима носиле кубасте павиљоне с позлаћеним  крововима. За овим редом царских палата ишао је други од некаквог, као небо плавог, порфира, и са, у високом рељефу, истакнутим стубовима од зеленог смарагд-гранита. И ови су стубови подељени на групе, које су на својим уметнички извајаним капитолима држале живописне и по форми и по кроју павиљоне Шта они павиљони на старом и новом Лувру, а шта они што су красили негдашње тиљеријске дворе?! И павиљон Сахатни с павиљоном Сили и павиљон Флор и павиљон Марсан; и павиљон Ришеље и павиљон Дари, и павиљон Денон и сви остали павиљони на оној јединственој грађевини у новоме Вавилону, у царици градова, у оној ризници умотворина свију времена и свију народа на вашој Земљи, у гордоме граду Паризу, — све су то према уметничкој изради велелепних дворова царске династије Гоморове и по формама и по стилу — сами готски радови и ништа више.\nНа многим гранитским стубовима, заклео би се човек, да види, како доле-горе миле по црним мраморним стубовима — црвени, по црвеним — црнкасти; по жутим — зеленкасти, а по зеленим — жућкасто-светли — овде нека врста паукова, тамо опет нека врста инсеката, а на многим местима из онога сплета од пузавог биља, лисја и цвећа вири по који безазлени гуштер, негде се опет у колут савила по која чудновата, црвенкастом длачицом покривена, гуја, а на по некој гранчици видиш по каквога, колико стршљен  великог, мрко-зеленог, колибра, а мало иза њега помолила главу зелена жаба времењача!... И боје мрамора и боје биља и боје животињица и разноврсни емаљи и преливање боја једне у другу — све је то давало живу, рељефну слику неке опипљиве реалности, е би се човек заклео да је све живо и да се миче!....\n„Ето, погледај на каквој је висини био јувелирски занат у овоме граду још пре 30 милиуна ваших година!“ рећи ће ми Лапласов дух. „И то пузаво биље и то зелено и то рујево и то већ жутнуло лисје; и то, рек’о би човек, мирисно и разнобојно цвеће, и оне живе нијансе боја у оних безбројних малих животињица из царства инсеката и водоземаца — све су то сковале и израдиле вичне кујунџије овога града од најблагороднијих метала на овој планети!... Погледај како се очице у оних малених животињица необичном ватром сијају — ама као да су живе; а то су очи од рубина, смарагда и горског кристала ове планете!... И то је све, као што видиш, било и битисало!...“ У овим речима Лапласовог духа беше неке необичне сете и суморности: оне су биле као неки одсенак: како је све на овоме свету пролазно! И мене поче подузимати нека језа: онога сјаја, оне велелепности, оне грандиозности, оне лепоте, оне више уметности, оне хармоније, оне тако рећи архитектонске поезије у хармоничкој целокупности и општем распореду ових царских дворова, онога баснословнога богатства, оне раскоши  и у лепоме и у симетричноме и у уметничкоме — још нико никад на нашој Земљи видео није. И то је све пусто, — пусте улице, пусти Божји храмови, пусти домови, па пусти и сами царски двори! А она мртвачка светлост Сунца Амадураме, која се дави у последњем ропцу свом, давала је овој огромној мртвој вароши неки аветињски облик.... Уместо да видиш људе да врве горе-доле по овим пространим улицама, мени се чинило, као да се крећу саме оне палате, они  храмови, она многобројна кубета, оне мермерне виле и оне високе кубасте куле!..\n„Ваља нам сад посетити једну од најзнаменитијих улица у овоме граду. То је „Венац високе знаности,““ рећи ће ми мој вођ, после мале паузе.\nИ ми се у трену нађосмо на једној пространој раскрсници. На четири угла четири велелепне палате: не зна се која је од које лепша, а која грандиознија. У њима није било ни готскога ни романског стила. У њима беше нечега божанственога, нечега надчовечанскога. Свака палата била је за себе по једна песма, а све четири један читав еп: оне су представљале неку врсту нераздвојнога четворо-сестарства: хармонију, лепоту, уметност и поезију. Чинило се, ако би једна посрнула, посрнуле би и оне друге; а ако би се једна срушила, срушиле би се и оне друге. Оне су биле једно тело.\nПлатна њихових фасада била су од црвеног порфира, попрсканог црним бобицама; а групе колонада, што су на чудесно изведеним капитолима држале своје кубасте павиљоне, — биле су све од црнога гранита, попрсканог неким црвенкасто-светлим цветићима. И главни и споредни улази на овим палатама били су одиста дело неке више уметности. Сами оквири — нише — били су уметничка резарија од некаква, као смарагд зелена, гранита; а портали тек су били право чудо; они нису ни ливени ни ковани, већ везиљски везени од некаквога благородног метала, који се прелива у стотину боја, а кога извесно на нашој планети нема....\nПоред самих портала у нарочитим нишама стојали су, као чувари ових просветних храмова, по два крилата анђела, извајана од белог мрамора и држали у рукама буктиње, те осветљавали улазе у ове вилинске дворе.\nИ прозори су били нека врста особитога облика. То беху овални зракасти отвори. Њих су држали у рељефу извајани анђели од жутога као восак мрамора. Сама окна на прозорима била су од некака љубичаста биљура. Ова љубичаста окна, са оним крилатим анђелима, давали су читавој палати неки божанствени изглед. То управо не беху окна на прозорима већ благе и живе очи уметничких творевина на овој мртвој планети.... Мени се чинило, сад ће се какав жив створ откуд било појавити; али је моје погледање било узалудно, све је око  нас било немо, пусто и мртво — као што су неми, непомични они студени мраморни зидови; јер то не беху више палате ни бели царски двори, у којима људи живе, већ надгробни споменици једнога давно и давно изумрлог света!....\n„Ето, те све четири дивне палате — то је знаменита политехника овога царског града. Она је дала најславније неимаре — архитекте — какве је игда имала ова читава планета; а међу њима био је најславнији архитект, тако звани, Амајумо, — што значи отац лепога.... Најдивније грађевине, како у овом граду, тако и у свој Гоморовој царевини, творевина су његовога женијалног ума,“ рећи ће ми Лапласов дух.\n„Венац високе знаности“ опасивао је цео крај у непосредној близини царских дворова — онако исто, као што опасује бечки Ринг стару варош Бург. И он је био овалног облика. Све палате на раскрсницама биле су од 6, а оне што су између раскрсница биле су од 5 спратова и сваки спрат био је висок за наша два. И једне и друге палате представљале су једну симетријску целину, само што су им фасаде и групе колонада биле са свим од друкчијег мрамора и по боји — по изради и по стилу, те је тако цео овај „венац високе знаности“ одиста  изгледао као прави венац оплетен од разнобојног цвећа.\nНа деветој раскрсници, источно од политехничких палата, уздизале су се опет четири велелепне палате!.. То је био један од најзнаменитијих и најпрослављенијих университета на читавој овој планети. На овим палатама заступљени су сви мрамори планете Аруџа-Даре, онако исто, као што су на Париској Опери заступљени сви мрамори наше Земље. Све четири университетске палате творевина су славнога и ђенијалнога архитекта Амајума и његових ученика. То је, како ми рече Лапласов дух, заклада племенитог цара Абугора Гомора CХХIV. Благодарни народ, а по иницијативи становника овога царског града, хтео му је подићи нарочити споменик насред огромног трга што је између ове четири университетске палате, али му то породични савет Круне није хтео одобрити:\n„Наши царски предци не могу имати већих и виднијих споменика, него што им је сама њихова владавина испуњена великим делима за свој народ и за своју велику отаџбину;“ — гласио је одговор породичног савета круне Гомора, рећи ће Лапласов дух.\nLeibnitz\nПосле смо се обрели пред једним од највећих и најимпозантнијих храмова у овоме граду а по свој прилици и у целој пространој царевини Гоморовој, како ми рече мој вођ.\nТо беше права џиновска грађевина, подигнута на једном осмоугаонику, срезаном од зеленкастог, а као биљур, углачанога гранита. Површина овога полигона износила је 960.000 квадратних метара, од кога је простора сам храм заузимао једну добру четвртину, а остало је служило храму као црквена порта, у коју се улазило са све четири стране уз велике мраморне степене полукружнога облика. Огромне гранитске табле које су овај полигон опасивале, биле су и висином и ширином, па и самом дебљином, једна другој равне; а њихове саставке покривале су уметнички извајане каријатиде од црнкастога гранита. Ове су каријатиде на својим снажним, у пола погнутим, плећима држале грдне вазне у којима је горео вечити огањ, као оно на каквом жртвенику; а самим венцем овога полигона, свуд унаоколо, уместо балистрада, поређали су се мали крилати анђелчићи, извајани од бела, готово прозрачна, мрамора: ухватили се за руке па као да воде весело анђелско коло око овога светог храма Божјег. На улазима у порту стојала су два крилата дива, један с једне, други с друге стране степена с голим мачевима у руци: то су били као неки чувари овога Божјега станишта.\nПа и сама црквена порта била је право чудо од уметности. Она је била не патосана, већ рек’о бих застрта. То беше некакав окамењен гобелен, чиј живопис још нису до данас извеле ни уметничке руке у знаменитој гобеленској радионици у нашем Паризу. По овој чудесној каменој простирци виде се читави пеизажи —: виде се зелене рудине, плава као огледало глатка језерца, а по њима плове некакве, као снег беле, а по врату, као кармин, црвене пловице, налик на наше лабудове! Тамо се опет виде до дивљења изведене развалине каквога опустелог дворца на чијим се зидинама сунча нека врста крилатих  гуштерова, док доле испод дворца видиш, водом изобилан, источник, око кога су поседала весела чобанчад, а мало ниже њих притрчала нека сорта наших оваца, па се сагла да се на овоме поточку напију воде.....\n„Ето, видиш,“ окрете се мени Лапласов дух, „до које је висине на овој планети била узлетела само ова грана мозаичке уметности!.... Они су били необични мајстори у спајању боја: погледај само оно зелено џбуње, над оним језерцем, како се доле у води дивно осенчило, а види и онога лабуда, што је пола у сенци а пола ван сенке: погледај му ону тамнину засенченог перја његова, а погледај оно што се чисто прелива на сунчану зраку!.... погледај како је уметничка рука у труње овога студеног мрамора унела сам живот!... Шта мислиш, колико ће хиљада векова проћи док ваши земљаци узлете на ову висину мозаичкога вајарства?“ повика мој вођ очевидно и сам ганут чудесним преливањем боја по овој мраморној простирци, што је беше лепо обасјало издишуће Сунце старца Амадураме.\nА, сад, може се тек мислити колико је уметности унето у овај божанствени храм, који је за чудо Божје имао у основи облик нашега православнога крста, а поред тога у многоме је личио на Пантеон у Паризу, само што је париски Пантеон према овоме диву од грађевине, био као  каква мајушна капелица. Сам храм изгледао је да је на три грдна спрата, а није: он је био једнокатан. Само су му фасаде давале облик трокатнога храма. Први је бој служио као неко постоље другом, а други трећем. Фасада у првог боја срезана је од црвеног, као биљур углачаног, порфира, а њена колонада — од 48 стубова — од црнога гранита; фасада у средњег боја била је од жутог као восак мрамора, а њена колонада од црвеног гранита; фасада трећег боја била је од плавог, као небо порфира, а њена колонада од белог као снег гранита. Сваки раздео ове колосалне трокатне фасаде разликовао се један од другог и по облику и по формама како су поједини делови њени израђени. Сам распоред мраморних боја био је управо чудесан: с које се год стране погледа на ма коју целокупну пространу фасаду, човек види, као у неком далеком проспекту, по једну троструку седмобојну дугу, чији се краци губе у огромном венцу што су га држали до дивљења извајани и урешени, златно-рујеви, капитоли на стубовима; а озго на овоме венцу, над сваким стубом, стајао је по један анђео с раширеним крилима и буктињом у руци, те се тако образовала као нека отворена галерија и на другом и на трећем боју ове величанствене црквене фасаде. Између стубова у сва три раздела ове све четири  колосалне фасаде, били су огромни прозори са својим овалним фронтонима од зеленог смарагд-порфира и нишама од некаквог златно-рујева гранита. Саме колонаде, стубови, у сва три одељења ових трокатних фасада, биле су подвојене у две групе са по 24 каналирана стуба. Између ових група били су грдни оживални портали — главни улази у овај свети храм. И оквири ових портала били су уметнички извајани од зелена смарагд-порфира, а њихове нише од златно-рујевог гранита са некаком филигранском резаријом.\nКако је овај храм био за неколико метара уздигнутији од нивоа црквене порте, а како су прве колонаде с главним црквеним платном образовале пространу отворену платформу, то се и на њу пело грдним мраморним степенима, опет полукружног облика. Ови су степени били као неко продужење оних степена којима се с улице пело у црквену порту. На самим улазима у овај колосални храм стојала су по два крилата анђела, извајана од бела, готово провидна мрамора. Они су у рукама држали буктиње те осветљавали побожном народу улазе у овај свети Божји храм.....\nСам кубасти кров у ове божанствене грађевине као да је изливен од некака провидна, а као небо плава, горскога кристала, од кога је заната на овој чудесној планети било необичних мајстора; а што је најчудесније то је то, што је овална купола била из једнога самосталног  лива. Она је лежала на масивним раменима највишега гранитског венца, а који су опет држали они бели мраморни стубови трећега појаса главних црквених фасада....\nНа средини ове импозантне плаве куполе уздиже се, као каква царска круна, једна блистава група небесних нимфа. Оне су, како ми рече мој вођ, изливене од некаква благородна метала, чиј сјај и блиставост нису могли нагристи ни киша ни влага, ни студен ни топлота, те се тако онај збор небесних девица вечито сијао као јарко на планини сунце. Оне су на својим уздигнутим рукама држале једну огромну вазну у којој је опет горео вечит огањ, — овај неисцрпни извор светлости и топлоте, овај символ вечитога стварања и вечитога рушења.\n„Погледај само,“ рећи ће ми Лапласов дух, „овај чудесни распоред боја. Рек’о би човек да ово није створ од студенога мрамора и гранита, већ да је то једна колосална кита цвећа... Ти су се људи просто играли бојама; они нису знали за тврдоћу мрамора, он се под њиховом руком вио као тесто. А што су опет били мајстори у спајању мрамора, то се појмити не да! Погледај само ову слоту од величине, од висине и огромних димензија, па опет: треба да знаш да у овој целој грађевини нема ни једне мистрије малтера; па ипак, сваки је комад мрамора, сваки блок гранита везан један за други, по напред одређеној, математички  срачунатој, тежини, дебљини, ширини и висини, тако, да сваком комаду тежа пада тамо, камо ју је одредио сам неимар, те да њом још боље веже и утврди мраморни строј овога величанственога храма!.. Погледај ове до дивљења уметнички изведене фасаде, како свака за себе и по стилу и по формама колонада, њихових живописних капитола, што на својим снажним раменима држе оне китњасте, оне, тако рећи, трепераве венце што овој дивовској грађевини дају облик трокатнога храма, па онда погледај овај складни размештај боја како свака за себе и све скупа представљају неку небесну лепоту, једну заносну хармонију, једну песму над песмама, једну анђелску симфонију испевану Богу створитељу, а посвећену његовоме светом тројству — ватри, води и ваздуху, овим вечитим работницима при образовању небесних светова, овим неисцрпним изворима и живота и смрти у читавој бесконачности васељениној!...“\nСунце Амадурама беше већ у велико одскочило и почело да сија нешто мало живљом црвенкастом светлошћу. Цео овај пространи град чисто је треперио у некој сутонској зажарености; али она језовита пустоћа његова, онај гробни тајац, што је у њему владао, душу је моју ледило. Ја сам се и нехотице питао: где је онај силни и велики народ што је ово чудо од лепоте, од колосалности, од уметности, од небесне хармоније,  подигао и овако украсио?... Куд су се дели они ђенијални неимари, они Богом задахнути уметници, под чијим се длетом на студеном мрамору јављао сам живот, куд су се дели они виши мајстори, што су у ову чудесну грађевину унели један читав свет лепога, складнога, колосалнога, величанственога, божанственога?!\n„Хе, куд су се дели, питаш?“ учиниће Лапласов дух, који је, као што се види знао и шта ја мислим. „То је велико и веома тугаљиво питање.... Има врло много питања у која не треба додиривати, а има питања на која не треба ни одговарати; деца сваки час за свашта питају; а има људи који су права деца. Децу треба учити, обавештавати, расветљавати ум њихов; разгонити таму у којој живе душе њихове и тако их оспособљавати, да умеју не само питати, већ да могу и разумети оно што им се каже.... Ја сам једном своју покојну мајку упитао зашто неће да падне месец, који се, чињаше ми се, беше наднео баш над нашу башту...“\n— „Оно је Бога сине; а боге никад не падају,“ одговорила ми је моја добра мајка. Боже, како сам доцније, кад сам бојаги омудрио, ружно мислио о овоме њеном одговору; а, међу тим, баш у том одговору била, је вечита Божја истина, коју сам ја много доцније и видео и разумео.... Али ја тебе нећу да слажем: питаш ли ти за душе преминулих или за материјалне облике онога великог света, што је  живео милиунима година на овој, сад већ мртвој, планети! Ако за прве питаш онда знај, да оне и сад живе, да ће оне вечно живети и непрестано делати на просвећењу своме; јер оне имају једну једиту задаћу, а то је, да се уздигну ка великоме Оцу своме, ономе божанственом Уму, из кога су, у праискони својој, синуле као искре вечитога живота свеколике васељене; а ако питаш за оне трошне облике тела њихова, онда — не питај!... Од њих више ни трага трагу нема. Али се опет теши, јер ни један једини атом, из којих су њихова тела била образована, — није пропао. Они су сви и сад ту, у крилу своје мртве мајке; они се сад одмарају од свога дуга рада; они ту бораве вечити санак свој и боравиће све дотле, док их каква виша сила из тога дуга и дубока сна не пробуди и поново уведе у нову епоху, нова и свежа рада — рада стварања и рада рушења, рађања и умирања....“\nПосле смо ушли и у саме унутрашње просторије овога светог храма Божјег. Ја и сад не знам шта ми би, али ми се учини да ме свега подиђоше хладни мравци.\n„Не бој се!“ рече ми Лапласов дух. „Ово свето место на које се у далеким тамним временима хиљаду хиљада људи са страхом искупљало, да се Творцу небесноме помоле за опроштај грехова својих, — морало је потрести и  душу твоју; јер оно што ти не знаш, не видиш, не разумеш, то она — душа — зна, то она види, то она разуме... Не бој се! Ово је заиста свето место где ми стојимо. Ми се сад налазимо пред највећим, пред најузвишенијим олтаром, што су га икад разумна створења подигла у славу Бога створитеља. Погледај само!“\nО, ја онај моменат никад заборавити нећу!\nКроз ону кристалну куполу, као кроз какву огромну биљурску призму, пробијали су слаби црвенкасто-плави зраци Сунца Амадураме, те некаквим мртвачким колоритом обојили оне неразговетне слике и прилике овога светог, али и овога пустог храма.\nКао кроз неку полу-провидну маглу назирао сам једну импозантну групу крилатих анђелских прилика, које су држале на својим, небу уздигнутим, рукама, некакав грдан мраморни сач, у коме је горео вечити свети огањ, онакав исти, као што смо га мало пре видели горе над оном плавом црквеном куполом. И ово је морало бити некаква виша вајарска уметност; јер ми и она група небесних анђела и онај вечити свети огањ изгледаше као да не стоје ни на небу ни на Земљи, већ да лебде у ваздуху. И човек би се заклео, да пред собом види живу жеравицу из које избијају читави букови светлуцавих пламенова, што се непрестано дижу и спуштају и као да би хтели да дохвате највише сводове овога светог храма, а са стране једва су биле видне две црне паклене немани. Оне се беху над  овај свети огањ нагле те из грдних камених ђугумова непрестано сипају воду у очевидној намери, да ову свету ватру погасе; али, како се видело, ова им сатанска намера није испала за руком. То се познавало по оној демонској срџби што се огледала на њиховом црном, али од оне силне јаре светога огња, зајапуреном лицу. А горе, над самим овим огњем, беше се у грдним елипсастим круговима, образовао некакав неразговетан хаос, хаос од паре и облака. Обасјан оним слабим црвенкастим зрацима Сунца Амадураме, он се преливао у небројено боја, у стотину слика и прилика: усред среде овога хаоса као да се оцртавао један грдан глоб. Око овога глоба опет се развијало неколико магловитих појасева, неки ближи, неки даљи од онога централног глоба. Један од ових појасева, и то онај најкрајњи, беше се већ раскинуо и почео се и сам смотавати у једно нарочито своје клупче; али што ми је и сад најчудније, то је то што сам лепо видео, да се кроз ону плаву кристалну куполу беше промолила једна огромна светла шака, а одмах испод ње на самој плавој куполи блистао се некакав натпис...\n„Шта ли му оно пише, Боже мој ?“ помислим у себи.\n„Оно значи на светом језику оних давно и давно преминулих народа:\n— „Нека буде свет!... И бист свет!!“ одговори ми као из рукава мој чудновати чичерон.\nПосле ће наставити:\n„Висока уметност, што се беше последњих дана живота ове планете развила, достигла је свој највиши врхунац у овој вајарској групи, што је пред нама. Ово је извео ђенијални вајар и живописац, по имену Арико Еуро, уметник овога жанра какав се икад јавио на овој знаменитој планети. Он је то, што је узнео игру боја до невероватне вештине; он је тај што је својим бојама давао такав колорит, који је вечито остајао сталан: сјај и преливање њихово ништа није могло нагристи и затавнити. Овде у овоме chef d'oeuvre-у Арико Еуро узлетео је на једну висину, до које мучно да ће икоји твој земљак икад узлетети. Он је од материје само толико умео узети, колико тек да његову умотворину смртне очи виде, а остало је било само божанство. Ето, човек би се заклео да је она магловита слика „постања“ за себе, да она лебди у ваздуху, а није: све је ово са дна па до врха ове вајарске групе, један самоставан, као снег бео, мрамор, донет овде чак из царског мајдана што је у Итасовим брдима. И ето, шта је све његово божанствено длето учинило од једне студене стене; а шта ли опет његова чудесна кичица!.... Она је чудноватим размештајем боја умела да одвоји онај хаос, оно постање једне читаве сунчане системе од остале групе с којом је у материјалној вези, те нам се сада чини, да онај магловити хаос за себе лебди у ваздуху. Он је овим својим чудесним делом потпуно завирио у тајне оптичке обмане....\nПосле мале паузе мој вођ настави даље: „Па ипак, у далеко минулим временима и на овој је планети бивало свашта исто онако као и на вашој Земљи. И овде је некад било безброј богова у које су весели људи веровали, клањали им се и жртве им приносили, не у „вину и јелеју,“ већ у рођеној деци својој. Они су се међу собом клали, један другог утамањивали, једни друге спаљивали и живе на крст разапињали, да тиме своје богове умилостиве и да од њих искамче какву било милост њихову. Они су замишљали своје богове вечито жедне крви људске, а с лицем и обликом каквог разјареног звера, по нарави напрасите, који за најмању ситницу плану и изливају свој гњев не само на онога грешника, што их је увредио, већ и на цео род његов... Први су им богови били зверови, а други све сами намћори и џенабети. Државе су с државама водиле читаве ратове да једна другој натуре своје богове и своја веровања. Па и сами свећеници, ови проповедници закона Божјих и његове неисцрпне милости, купили су војске и водили их на своје верске противнике. Они су врло често бивали крвожеднији и од своје простодушне пастве. Они су тестерили, распињали и спаљивали живе људе, да тим докажу, како је њихова вера најбоља а њихов Бог најмилостивији. Какви су то људи били а какви ли њихови богови!“ повика Лапласов дух, а један му се дубок уздах оте из груди.\nLamartine\n„А ми се овде више задржасмо, него што сам и сам мислио!“ повика одједном вођ мој, па погледа у свој сат. „Ене, сад је већ у вас три и четврт по поноћи по средње-европском времену!... А, ми се морамо журити! Ваља нам, по што по то, још прегледати царске музеје и бар једну библиотеку. Бити на овој планети, бити у самој престоници славних Гомора, а не видети њихове музеје и библиотеке, то је — колико ништа не видети,“ рећи ће Лапласов дух, па ће тек окренути:\n„Ама доле се у твоме стану, код твоје газдарице, нешто десило, што би нам могло прекинути ово наше путовање, а по несрећи проузроковати и још нешто горе: могло би се десити, да ти се спречи повратак у твоје тело и онда — ти би свршио своју каријеру доле па земљи. Ми бисмо се вратили, али би нам било занаго:  ти, то јест твоје тело, било би мртво. Тако то обично бива, кад неко из небуха бане на врата, онога, чија је душа, некуда отишла, и стане га будити. Тада неминовно наступа смрт, смрт за тело, а за душу? — једна мала пометња.“\nЈа осетих да ме почеше опет подузимати они малопређашњи мравци.\n„Ама шта се то десило мојој газдарици?!“ упитам га, а глас ми је дрхтао од неке слутње.\n„Разболео јој се мали Стевица, и то ружно се разболео, па је, сирота, жива премрла; а, ти знаш, њу су те гује клале: од деветоро деце остало јој је ово једно; а оно, знаш, прави анђелак, весело, мило, сав га комшилук с руке на руку носи; а весела му мајка од најмање ситнице задрхће. Она, сирота, још и не зна да јој је сина спопала несретна дифтерија. Дете се мало зајапурило, а, не тужи се да га гуша боли. Њој се већ по глави мете да зове лекара, „али, вели, да, очекнем док сване. Бог је милостив.... ово ће бити мала грозница.... назеб’о, знам.... Јуче је вас дуги дан летео но пољу, а ја, луда!... оне проклете кошуље, накупиле се — па сам дете пустила, да назебе!“ Ето таке јој се мисли овога часа по глави врзу; али ће се она, веселница, следити док јој Стевица рекне:\n— „Мама, мене боли овде!“ и покаже руком гушу; а кад мало после иза сна скочи, па усплахирено повиче: „Мама, мама, не дај ме!...  мене нешто хоће да удави! — она ће вриснути као да ју је гуја шинула, и онда може, као ван себе полетети на твоја врата и стати из све снаге да лупа. О, тада би с тобом било свршено,“ рече мој вођ, а некакав чудан осмех прелети му преко усана.\n„Па за Бога, хајде да се вратимо!“ повичем ја, а и сад не знам, да ли од стра да што мени не буде, или малом Стевици, кога сам и ја веома био заволео. „Ја ћу сам отрчати за лекара, ено где је др. Д..... замолићу га, да са собом понесе и коју флашицу серума.... Та проклета болест не трпи одлагања,“ станем наваљивати на мога вођа, да се одмах вратимо; али ће ми он, смешећи се, рећи:\n„Нека, не бој се! имамо још времена; детету неће бити ништа.... А, збиља, кад помену серум... јест, он ће да спасе и малог Стевицу... Ја славан ли је, ја божанствен ли је тај проналазак!... Ето, тај је човек двадесет година за својим столом капао, испитујући узроке тој страховитој болести и дан и ноћ, мислећи о томе да јој и сам лек пронађе па га је и пронашао. И да није било тога његовога спасоносног лека, до сад би само у Европи умрло преко 156.000 деце.... Колико је тај човек, тим својим проналаском, уштедео тешка бола и самртних мука нејакој дечици, а колико ли бриге, туге и жалости веселим родитељима?! И још мало па ће се његово име са свим заборавити. Тако је. У вас се ништа тако одомаћило није  као неблагодарност и заборав за учињена добра земљи, народу, и читавом човечанству. Ви радије помињете Цезара него Галилеја, Бонапарту него Едисона, Бертолда Шварца него Гутенберга... Ето, де ти чик погоди како се звао онај заслужни муж, што је први пронашао силу паре и увео је у службу људима?“\n„Живота ми не знам; а нешто о томе нисам баш ни размишљавао!“ одговорим му, и би ме баш стид, што сам му то морао признати.\n„Знам ја да ти не знаш и да си о томе слабо мислио и да вас има пуно таквих мислилаца. Такви сте ви људи. Ви муњевитом брзином данас путујете не само куд вас послови ваши позову, већ и тамо, куда вам душа ваша зажели; а уз вас иду и ресторани и кујне и салони за ручање и салони за разговор и забаву, и библиотеке и одељења за читање, и кревети за спавање, и све остале удобности за живот; ви се један с другим разговарате и договарате о пословима вашим преко гора и преко мора;—многобројни пароброди, читаве мреже железница, телеграфа, телефона, стоје вам за то на расположењу; безброј индустријских фабрика, у којима се израђује платно, чоха, свила, кадифа, шалови, ћилимови, и тушта тама других којекаквих потребних и излишних тканина; у којима се прави шећер, без кога данас нису чак ни циганске черге; у којима се мељу све могућне врсте брашна; али у којима се праве и Крупови и Дебанжови и Астронгови опсадни и брзометни  топови; у којима се израђују све могућне системе пушака острагуша и магацинака; у којима се справља и барут с димом и барут без дима, и сва остала средства којима једни друге убијате и утамањујете; којима у прах и пепео претварате читаве градове и хиљадугодишњу тековину толиких нараштаја; све то и многа друга изумења великих и женијалних људских умова целу су куглу вашу прекрилили, а ви, којима је то све стављено у службу, ваших жеља и пожуда, а врло често и ваших страсти и ваших каприса, ни десетом проналазачу, ни имена не знате!“\nЛапласов је дух још дуго говорио о томе, како смо ми подизали много више споменика онима који су опустошавали земље и народе, него онима који су женијалним радом својим, науком и чудотворним проналасцима дизали род људски из животињског кала, у који се, у праискони својој, био заглибио — али га ја ништа нисам чуо. Мени се нешто непрестано мело по глави оно, како моја газдарица, у бризи за својим јединцем, може ненадно банути у моју собу, да ме пробуди и за лекара пошаље, али да би то за навек пресекло повратак мој у своје тело; а то би, кад се чисто на чисто ствар узме, мени донело напрасну смрт! — Истина Бог, та би се смрт тицала мога тела; али за ме, за душу моју, мој вођ ништа не рече. Шта би с њом било? Куд би се она дела, су чим би се она после занимала; где би њено боравиште после било, једном речи, каква судба чека њу после  смрти мога тела, после вечитога њеног растанка са оним материјалним обликом својим?....\n„А, драгане мој,“ учиниће Лапласов дух, „ти мене канда и не слушаш?! Теби се још једнако по глави врзе, шта би с тобом било, ако би се та несрећа догодила, да ти се спречи повратак у твоје тело? Десило би ти се оно, што се дешава и целом осталом свету, не само на вашој планети, већ и на свима осталим планетама, у читавој васељени, на којима има разумних створења, што се рађају и мру. И кад си већ својим мислима на то деликатно питање дошао, а чему сам опет ја сам крив, — онда хајде да и у ту таму унесем нешто светлости, те да о дуализму тела и душе човекове добијеш колико толико појма,“ рече ми он па овако поче:\n„Смрт ни изблиза није тако страшна, како се то вама чини, док сте у вези са својим телом. Страхота смрти, то је једно просто уображење. Смрт управо и није смрт, већ један виши прелом у животу душину, то је њен вечити растанак с њеном, како да ти кажем, материјалном одећом, којом се по вечитим законима, што у целој васељени владају, одела у једином циљу, да се добрим и племенитим делима и познавањем вечитих истина приближи Оцу своме, те да једнога светлога дана, опет узлети у царство духова одакле је и пореклом од пра-праискони  своје. Везана с материјом она се налази у некој забуни, у некој вечитој пометњи. Она осећа да јој нешто недостаје, да је нечега лишена. То је њен изгубљен духовни свет, о коме је она истина изгубила свест, али који она ипак у даним приликама назире. Један је од ваших мислилаца лепо о души казао:\n— „Човекова душа мора да стоји у неким, нашем уму недостижним, односима с весницима нама непознатога духовног света, што га наша душа назире, али га ми не видимо...“\n„И то је истина. Она је својом материјалном одећом спутана; она би често прнула у више регионе духовне, али не може, трома је; јер је материјом, као каквим тешким ланцима, за земљу везана. Тело, у коме станује душа човекова, то су њени окови. Она се у њима једва креће. Али се она с тим стањем некако и навикне, па почне да тражи шта било, што би је разгалило, развеселило, па чак и усрећило. Она дакле почне да тражи земаљске насладе — не би ли у њима нашла замену за оно, за чим непрестано жуди. Човек тежи за богатством, и чини му се, ако га добије, да ће бити срећан. И он га добије, али среће нема те нема. То осети сама душа његова; јер је она са свим друкчију срећу тражила.... Јеси ли кадгод посматрао каког покојника, како му се око бледих усана оцртао некакав благ осмех, пун среће и задовољства. Тај траг осмеха оставила је душа његова кад се с њим раставила. Она  је сирота прнула у слободу као заробљена тичица, кад јој кавез отворимо.... И ако има пуно примера где се људи свом душом својом одаду скандалозном уживању, опет ко дубље завири у саму душу њихову, наћи ће, да се она баш осећа смрвљена, незадовољна па чак и несрећна. Земаљско уживање њу не задовољава, не усрећава; оно је њој често теретно, па чак и одвратно, оно њу убија, јер оно њу опија, те онда, као и свака блудница, заборави и на своје небесно порекло и на своје више опредељење, онако исто, као што и човек који се непрестано опија, заборави и на своје достојанство и на своје човечанске дужности, и на свој понос, па чак и на оне, који су му били мили и драги; он у своме бекрилуку заборави и на своју нејаку дечицу.... Душа човекова прва осети кад је понижена, кад је са свим пала, кад јој је пресечен повратак ка своме великом Оцу. И онда човек дрзне да доказује, да Бога и нема; а кад душа његова заборави и на саму себе, онда он, човек, пориче и саму своју душу. Безбожник у очајању каже да нема Бога, и то онда, кад његова душа осети да је Бог за њу за навек изгубљен. У овим истинама леже узроци из којих се родио први човечји страх од смрти. Само грешне душе желе да се никад не растају с телом с којим су заједно срљале у тешке грехе и тражиле насладе у ниском животињском уживању“, повика Лапласов дух... И ту мало застаде, па ће ми онда рећи:\n„Јест, драгане мој, тајанствени су пути Божји. Њих нико достићи не може. Ви се, ето, плашите смрти, а она ни изблиза није тако страшна, како се то вама чини. После тешких и самртних мука човек се уљуља у један мио, заносан сан. Он заспи па се одмах и пробуди, али са свим у неком другом, њему још неразумљивом, стању... Лак као перо и никаква бола. Прво што му падне у очи и чему се јако зачуди, то је, што на постељи види другога себе, где лежи колико је дуг, а у кући лелек и кукњава!... Ако има кога свога — своју мајку, своју сеју, своју љубу или своју дечицу, он их тражи, да им радосну вест каже, како је са свим оздравио, како га сад ништа не боли. И он их угледа. Искупили се око његове постеље, око онога што на постељи непомичан лежи, па се гуше у плачу и јецању, а на њ нико ни главе не окреће. Њему то буде загонетно. Он би им хтео нешто казати, хтео би им рећи: „ама шта вам је, јесте ли ви при себи?... Што плачете? Тај што ту лежи то нисам ја; ево мене здрава и жива; погледајте ме, ја сам оздравио, са свим оздравио, устао и обукао се; хтео сам мало да изиђем на свеж сунчани зрак; а ви? уместо да вам је то мило, а ви ударили у кукњаву!“ — све би он то њима хтео рећи, али му се пусто језик одузео. И он се опет збуни и погледа на своје, па онда и на оно мртво тело... види, познаје сам себе, и онда сам у себи помисли: „море  да ја ово одиста нисам умро?“ Сирота човечја душа! Њу су, док је у своме телу била, толико плашили од смрти, да од ње преза и онда, кад се са својим телом растави!“ учини Лапласов дух, а преко уста му прну некакав осмех пун неке тужне ироније. И онда опет настави:\n„Ето, на прилику, ти путујеш са мном по овим бескрајним просторијама небесним, путујеш, још од синоћ, од 11 и по пре ваше поноћи, док је твоје тело, као што си видео, остало на твоме кревету, остало је, штоно кажу, ни мртво ни живо, остало је у једном беуту, у полумртвилу, а ти, душа његова, здрава, чила, лака као перце, прелећеш, са мном заједно, са звезде на звезду и разматраш овај величанствени строј васељенин, а ни на ум ти не пада, да ту није твоје тело, као ни то, да ти ишта на свету фали: је л’, де кажи сам, зар се не осећаш да си онај исти који си синоћ слушао оно предавање г. Д. С. у Грађанској Касини?....“\n„Тако је; имаш потпуно право,“ одговорих му.\n„Сва је разлика у томе,“ настави Лапласов дух даље, „што се ти ниси с твојим телом за навек раставио, већ само за ноћас и што у њему није престала циркулација крви и откуцавање срца. И кад се ти сутра у њему пробудиш, теби ће цео наш пут и све ово што си на том путу видео, изгледати као неки чудноват сан; а није: за људске душе сан је док су везане за материјално тело своје, а јава је, кад се тих  окова ослободе. И ви се опет тога божанственог момента плашите, ви дан и ноћ стрепите и од помисли на смрт!... Каква заблуда!.. Смрти треба и морају да се плаше само окорели грешници, који нису појмили узвишену мисију душа док су у материјалној одећи својој, већ су се заједно с њом глибили у као људских порока, а тим сами себи пресекли повратак у виши духовни свет, у крило Бога Оца свога!... Размисли мало боље о овој материји, па ће ти се многе загонетне појаве у животу и смрти људи саме одгоненути, и онда ћеш се уверити да је смрт једна виша мена у животу духовнога света, онака, од прилике, иста, као у свилене преље, кад јој дође време да се завије у свилени мехурак те да из њега, преображена, излети као крилати лептир... А ако преља учини и најмању погрешку у раду своме, у животу своме, у оним метаморфозама својим — онда лептиру нема васкрсенија!...“\nПосле мале паузе Лапласов дух настави:\n„Обично се каже: човеково је тело подлежно смрти, а не душа његова. Па и то није баш апсолутна истина. Тело је човечје састављено из атома; а атоми су, то знаш, вечити. Атоми су најситнији делићи ове видне материје из које су образоване безбројне небесне маглине, а из ових безбројна небесна светила — сунца и сунчане системе, планете и планетски пратиоци, комете и звезде падавице и свеколико остало безбројно  васељенско труње..... Атоми су тако неизмерно мали, да су они недељиви, немерљиви, неопипљиви, невидљиви; а сваки је за себе, и по својству, и по величини и по облику своме апсолутно један другом раван. Управо атом је тако мален делић материје, да он са те своје мајушности прелази у појам. Али баш у томе атому лежи једно божанствено својство, коме до данас нико није нашао његов праисконски узрок. То је она привлачна и одбојна моћ, сила, назови је како хоћеш, тек у тој сили скрива се заметак свима облицима материје што испуњавају ову бескрајну просторију васељенину. Та сила и сам атом такође су недељиви и нераздвојни. Они су неко божанствено двојство, које је у самој ствари једно и исто: и атом и његова сила, и сила и атом у коме она станује. Ово двоје имају још једно својство. То је нека врста симпатије атома атому, силе сили. Атом атома узајамно привлачи, не, већ се један другом, као по неком нагону приближују, али се опет никад не додирују. Између ова два мајушна трунка има увек по нешто простора; али је и овај простор немерљив и невидљив. И још нешто: и онда кад се један другоме приближе они још не мирују. Изгледа да један око другог шестаре. Они то исто чине и кад су у већим групама: они се вечно крећу — или нешто стварају или нешто руше. Оне небројене миријаде облика што их у бескрајном простору васељенину видимо, производ су, дело су оне атомске  силе и оне чудесне симпатије — овога јединства у двојству, ове силе у атому и овога атома у моћи својој. У овом вечитом стварању и вечитом рушењу облика није главно оно што се види, већ оно што се не види. А то је Он. То је сам Господ Бог. Бог је дакле пра-праизвор и духовном и материјалном свету; а ова два света састављају једну дуалистичну целину свеколике, бесконачне вечите васељене — свет материјални и свет духовни. И то је са свим природно; јер у целој васељени нема ништа што је ванприродно. Оно што је људском уму несхватљиво, то још није ванприродно. Да се све оно умотри шта се и како се у природи ради, ту треба и више чула и оштријих чула, него што их ови садашњи ваши људи имају. Ваш Бихнер, Молешот и остале присталице грубога материјализма — то су они мрави, што су свога научника мрава извиждали. Ваши су људи, казао сам ти, навикли да оно што они не могу да виде, да појме, па чак и да опипају, огласе као неистинито, као немогућно, као противприродно; а стиде се да кажу, шта је којешта на овоме свету корњачи несхватљиво, непојмљиво, немогућно, па по томе и противприродно!“ рећи ће мој вођ, а преко усана му прну нешто мало болна осмеха.\nМени баш не би право што наше умне способности, нашу, и ако још слабачку, интелигенцију упоређује са схватањем и интелигенцијом једне корњаче, али ме он благо потапша по рамену, па ће ми рећи:\n„Немој ме криво разумети! Ја нисам имао намеру да подцењујем ваше способности, вашу интелигенцију, моћ вашега схватања, а још мање да то све упоређујем са способношћу и интелигенцијом једне корњаче. Не, Боже сачувај ; него сам хтео да изнесем шта чуда истина има које су људи открили, пронашли, и о којима већ нико живи не сумња; а о свему томе једна корњача, која не спада у ред најглупљих и најнеразвијенијих животиња, ни појма нема, нити ће га икад имати.... Још више има природних тајана, које у истини постоје, али које човек још није открио, а неће их с овим слабим и несавршеним чулима нигда ни открити, — него што их је човек до сад умотрио, појмио и потпуно открио. Него доста о томе: ја се никад нисам ругао ничијем незнању, па ни овом приликом; а сад ме пусти да ти објасним оно, што видим да ти је мутно и нејасно. Дакле слушај.\n„Оно твоје тело што је остало доле на вашој кугли у твоме стану, на твоме кревету, то је атом материјалнога света; а ти који са мном путујеш кроз овај бескрајни бездани свет — ти си атом духовног света. Између та два атома, по суштини њиховој, има ова битна разлика: твоје тело постоји, али оно не зна да постоји, онако исто, као што постоје миријаде сунаца што светле, што греју, што дају живота безбројним биљним и животињским организмима, па опет сва та сунца, сви ти васељенски колоси не знају да постоје, нити су свесни своје величине,  своје силе, свога сјаја, своје моћи... А ти, душа твога тела, такође постојиш, али си свестан свога бића: ти знаш да постојиш, ти знаш да постоји и твоје тело и цео овај свет. Још јасније да се изразим: „цео овај бесконачни космос постоји, али он не зна да постоји, док једна мајушна варница што је синула из онога божанственога Ума што је свуд и на сваком месту, што је у цео овај безброј колосалних светова унео и утврдио један вечити ред и поредак, један непромењљиви природни закон по коме се свака тварка од мајушног атома, па до ових небесних колоса што се Сунца зову — управља и креће, док, велим, једна светлуцава умна варница не само зна да она постоји, већ зна да постоји, да ће вечно постојати и духовни и материјални свет. И кад не би било духовног света што осећа, што види, што се лепоти диви, што разликује светлост од таме, лепо од ружнога, складно од нескладнога, узвишено од нискога, онда на што би и била цела ова бесконачна васељена, пуна сјаја, пуна лепоте, пуна чара?... Заиста, онда њено биће са свима њеним лепотама не би имало никаква циља; она би код све своје лепоте и сјаја, код све своје чаробности и грандиозности остала у вечитој тами, незнана и неопажена!... Тело, дакле, твоје постоји, али не зна да постоји, док ти постојиш и знаш да постојиш. Оно се мења обнављањем, а не зна ни да се мења ни како се мења, док си ти непроменљив, ти си онај исти кад си се играо с децом на твоме дворишту  као и онај, кад си полагао испит зрелости и кад си отишао у Париз на Школу Права. Сети се свију тих момената, па ћеш увек рећи: јест, то сам био ја. И душа човекова има неких мена али не у облику, већ у узвишености. Она тежи да се уздигне ка Оцу своме. Живот њен на земљи, у човеку, има тај једини циљ. И она се приближује Оцу своме, Богу своме, образовањем, племенитим делима и познавањем вечитих Божјих истина. Душа човекова, док је са својим телом у заједници, често и залута, али она увек зна и извесна је кад се Богу, своме Оцу, приближује, или кад се од њега удаљава.... Разумеш ли сад да је смрт, од које се ви тако плашите, један узвишени, један божанствени моменат у животу људи, а ваш страх и зебња од ње да је једна заблуда, једна шимера и више ништа?\" повика Лапласов дух, а глас му је, чинило ми се, треперио као звук на каквој небесној харфи....\nFlammarion.\nДуховни свет, о коме ми је толико говорио мој загонетни вођ и сад ми не силази с ума. По његовом уверавању духовни је свет распрострт по целој васељени, онако исто као и материја. За њ нема даљине у простору. Куд науми он је у истом трену тамо. За њ нема препрека: он пролази кроз зидове као и на отворена врата и прозоре. Њему не може нанети вреда ни ватра ни вода. Оно што он зажели да види, он то види, види издалека као и изблиза. Он чита туђе мисли као отворену књигу. Дух, то је управо сама мисао. Дух је пламен из кога непрестано прште варнице, а те варнице то су мисли, то су идеје којима духовни свет испуњава свеколику васељену. Он је то што је у душу човекову унео мисао о Богу. Он је тај, који је први почео да открива природне законе који су вековима векова  били сакривени оку човекову; он је тај који је, мало по мало, почео да разрешава загонетна, питања, која су му постављали сами феномени, што су се пред њим ређали, а које он није умео да разреши; а заблуда је највећи камен о који се човек спотицао од кад је почео да посматра природу и све њене чудесне појаве и која је многоме женијалном мислиоцу укинула главу, кад је год дрзнуо, да јој маску с лица здере.... Она је то која је осудила Сократа да отров попије, јер се он беше усудио да се отресе њихових ланаца који су онда окивали читаво човечанство; она је то, која је нагнала и самог Птоломеја да се закикоће на једну истину, а то је: да се земља око своје осе окреће, а не читава небеса и сва његова светила око ње; она је то, што је веселог Анаксагору протерала из његове отаџбине, што се усудио да каже, да је Сунце веће од Пелопонеза!... Тако је.... Дух — то је узвишени архитекта свега што у васељени постоји, а материја је градиво, од које Он ствара своја ремек-дела у овој бесконачној пучини васељениној.... И свет опет држи да је извор оној творачкој сили, што све светове држи на једном вечитом карару, сама груба, мртва, бесвесна материја, а не онај велики Ум који има једно једито име, познато свима народима и свима временима, а то је — Бог....\nОбично се каже, да у свету бива све случајно. То не стоји. У природи нема случаја, већ само вечитих и непроменљивих закопа, по којима  се креће и материјални и духовни свет. Свака појава има своје узроке, а сви узроци налазе свој праисконски извор у природним законима. Оно што су људи до данас открили од тих природних закона то је, према ономе што још нису открили, и према ономе што по свој прилици нигда ни открити неће, — то је, велим — једна кап воде према неизмерној пучини непрегледног океана.... До које висине познавања природних закона беху узлетели становници ове угашене звезде, овог алема међу безбројним планетама у бесконачној просторији небесној; — до које висине беше узлетео њихов префињени укус у лепоме, у хармоничноме, у истинитоме, у узвишеноме, у племенитоме, — то ми, становници наше кугле, још ни појмити нисмо у стању....\n„Па ипак и они су били тек у почетку почетка познавања вечитих и непроменљивих природних закона,“ рећи ће Лапласов дух, који је просто пратио моје мисли.\nНајвећи утисак учинила је на мене њихова тако звана пијаца „Црних палата.“ То су права чудовишта од њихових колосалних грађевина. Изгледало је да оне нису зидане, већ да су саздане. Двадесет и четири, као гавран црне, палате правиле су, са својим главним и тешким фасадама, елипсасти круг око једнога огромног трга, на коме се као какав исполин, који је цео овај град надвисио, подизала она иста астрономска кула,  на којој смо ја и мој вођ мало пре били, кад смо на ону планету сишли. И од овога трга, као год и од трга „Славе и победе цара Гомора,“ гранало се 24 улице у облику звезде. Изгледа да су елипсасти кругови и облици звезда веома цењени у престоници Гомора. То ме је подсећало на — „Place de la Concorde,“ на „Place de la Nation,“ на „Place Victor Hugo“ и на „Place de l'Etoile“ у Паризу. И не само то, већ и оне џиновске колонаде на храму „Светога Тројства“ на палатама политехнике и царскога „Црвеног дворца,“ а особито на ове 24 црне мраморне палате што окружују трг астрономске куле, јако су личиле на колонаде старога Лувра, Мадлене, Пантеона, Бурзе, Опере и Бурбонске палате у Паризу... Одакле ли су јонски, доријски и коринтски стубови добили своје облике?... Да ли они доводе своје пра-прапорекло из рушевина старе стоврате Тебе, Ниниве, Вавилона, Палмире, или је то, па и саме облике уметничких грађевина, пронео по васељени духовни свет? — питао сам се. На то ће ми Лапласов дух одговорити:\n„Имаш право. Закон одабирања при образовању нових облика и форама, и у биљном и у животињском свету, скрива у себи праисконску клицу прогреса — нагињања ка лепшему, ка савршенијему облику: каква је првобитна ружа, а каква је данас; какав је првобитни шебој, а какав је данас и по разноликости боја и  по самоме мирису: погледај дивљу ружу, а погледај питому; погледај дивљега голуба, а погледај питомог; погледај примитивно биље што је било без листа и зеленила, а погледај данас ваш тристагодишњи раст, ваш дивни крунасти платан и хиљадугодишњи Боабаб!.... Како се извршио овај прогресивни преображај, преображај од лепшега ка лепшему, од дивнијега ка дивнијему; од мириснога ка мириснијему; од разнобојнога ка разнобојнијему?!... То се све извршило полако, тихо и без великих скокова, — по закону одабирања који влада и у биљноме и у животињскоме свету, и у царству материје и у царству духова. И тај закон влада у целој васељени, — како на једној тако и на другој звезди.... О да ти је само знати и добро умотрити разлику савршенства која постоји између питијасте инфузорије и једног црва. Она је много већа него разлика између корњаче и једнога индијског слона; а колика је разлика између Гориле и примитивног човека, толика је иста, ако не још и већа, између примитивног човека и данашњег човека!.. Разлика је у кроју лубање, стаса, руку, ногу, вилица, уста, зуба; разлика је у откању, у еластичности коже, у мекоти и сјају косе; у очима, у погледу; у изразу црта на лицу. Крој тела у примитивнога човека био је незграпан, здепаст; његово лице било је дивљачко, његове вилице животињске, а уста и зуби прождрљива звера; кожа једно грубо откање, пуно кала и нечистоте; његова коса  на глави — чекиња, а маље по телу — чупа; његов поглед дивљи, крвожедан, готово бестијалан... Хе, а да ти је још знати разлику између првобитне жене и жене данашње на вашој Земљи. Ко би упоредио те две жене, жену примитивну и жену данашњу, жену што је живела у тамним давно и давно минулим временима у препотопним шумама, гудурама и пећинама, и жену што данас живи у велелепним салонима у Паризу, Лондону, Берлину, Њујорку, Пекингу, Сиднеју па и у вашем живописном Београду, — тај би једва нашао неких општих заједничких одлика: што имају и једна и друга руке; што усправно иду и — што обе могу да говоре; а све остало изгледа, као да су то два, са свим различна, створа у царству животињскога света. Примитивна жена могла је бити пре лафица и тигрица, него данашња жена; а данашња жена више личи па какав идеалан створ, него на своју препотопну другу.... Кожа данашње жене еластична је, бела је, провидна је; њено је тело обло, витко — као да га је Канова извајао из бела Карарска мрамора: њена мала, као кармин, румена, уста, као да су само за то створена, да те својим осмејцима занесу, залуде, и да те својим врелим пољупцима растопе!... А њене очи? Да у њима видиш читав један свет, свет духовни, свет што усхићава; њена мека коса то је свилено повесмо, што се прелива као да је обливено неким небесним сјајем... Мислиш ли ти да је овај чудесни преображај — од грубости  и суровости човекове, па до ове данашње питомости и племенитости његове — један го случај?... Не; то је праисконска тежња, једна виша намера, један вечити прогресивни закон Бога Свевишњега — ка вечитом усавршавању и улепшавању облика у читавој васељени. Ти исти закони владају и у творевинама човековим: његове пећине, његове подземне јазбине, у које се склањао од зла времена и дивљих зверова, — били су у првим данима живота његова први облици његових станова. А данас? Ето погледај ове величанствене мраморне палате, које као да нису створ људских руку већ некога вишег неимарства небесног!... Зар у њиховом сјају, у њиховој лепоти, у чудесној правилности њихових линија, у лепоти самих облика, — не видиш онај исти вечити закон општега прогреса, ону исту тежњу ка лепшему, ка складнијему, ка савршенијему облику?!“ повика мој вођ и повуче ме за рукав.... То му је, без сумње, био знак, да се иде даље. И ми се у истом трену нађосмо у просторијама једне од оних црних палата, што су својим тамним фасадама опасивале пространи трг оне астрономске куле.\nМрачност ових џиновских палата давала је неки тужан и суморан изглед: оне су више личиле на какве гигантске гробнице, него на сјајне дворе у којима је некада бујао весели живот срећнога света.\n„Па оне у самој ствари и јесу гробнице. У њима почивају свеколике умотворине свију народа, свију епоха и времена, из којих је изаткат минули живот ове негда дивотне кћери Сунца Амадураме, живот тако бујан, тако обилан и тако раскошан, какав се игда могао јавити у пространом крилу васељенину!“... рећи ће ми мој вођ.\nСве просторије ове колосалне палате, у којој је, како ми рече мој вођ, било преко 4200 које галерија, које салона, које већих и мањих соба, изгледа да су нарочито удешене за музеј стародревне скулптуре, махом за саркофаге и надгробне споменике знаменитих људи — царева, краљева, кнезова; црквених великодостојника из свију крајева ове одиста интересантне планете Амадурамине. Ово је била нека врста старога Лувра у Паризу, где су смештене скулптуре из свију времена и свију културних народа — Мисираца, Асирјана, Грка, Римљана — од 40 векова па на овамо...\nУшли смо у један велики салон. У њему је било силество мраморних саркофага; али се један јако истицао између осталих. Он је био насред салона подигнут на једно осниско камено постоље. Израда саркофага била је доста незграпна, а то је био доказ, да је то творевина  из најстаријих времена. На десној страни његовој извајана је глава некакве але с отвореним чељустима а затвореним очима. На левој страни видела се, опет у рељефу, израђена, пребијена палошина, а на прочељу једва се могла распознати мртвачка глава. Озго на мраморном капку лепо се видео претурен царски престо. То су били очевидно некакви символични знаци посвећени ономе, који је у овој својој вечитој кући вечити санак боравио...\n„То су символи негдашње силе, живота и смрти овога највећег тиранина, какав је икада био и живео и владао земљама и народима на овој колосалној планети,“ рећи ће ми Лапласов дух, „а ово је гробница његова. То је владалац из династије Геруга; а звао се Шаха Хама, Геруг XXII. Крвожедан је то владалац био. Он је за време своје владавине водио 26 великих и 15 мањих ратова; он је разорио три велике царевине: царство амарско, царство Еола и царство игорско. Он је у тим ратовима са земљом сравнио 1806 градова. Шта је ту само погажено, измрцварено људи, жена, деце!... Он је после једне крваве битке над Еолима принео на жртву своме Богу Азуру три стотине еолске дечице, и две стотине невиних еолских девојака. А кад је ратовао с Игорима, он, освојивши један од знатнијих градова њихових, том приликом заплени око 20.000 које деце, које жена а које  стараца, па их за војском поведе, да их где на каквом тргу за добре паре прода, јер се у то доба на овој, планети водила јака трговина робљем, а особито децом, дечацима и девојкама; али кад му понестаде војсци хране, а и само је робље требало хранити, он нареди те се старци покољу и њихово месо баци хртима и огарима; а децу, жене и девојке раздели војсци, да с њима ради што јој год њена зверска ћуд зажели.\nОн није боље ни са својима поступао: једном се његови кувари избезуме те му мало више пресоле његово најмилије јело, и он сместа нареди да се свих дванаест кувара закољу, скувају и добро посоле, па да се баце његовим огарима, те да се види, да ли би они хтели јести пресољено месо. И то се, наравно, на длаку извршило.... Овоме тиранину беше тесан цео овај пространи свет, а погледај само колико му је простора требало у самој ствари!... Њега је историја уврстила међу највеће и најсилније владаоце тога доба!... Он је владао 84 године и историја није забележила ии један једини таман моменат из његове језовите владавине. Његови верни поданици у пространом му царству нису га толико волели, колико су га се бојали; а од дворана срећан је био, ко му се могао више додворити и ставити се у положај да другоме главе откида.... Ето, видиш, таки су људи свуда, док су још пола дивљи зверови, а пола људи, — па и на овој  планети,“ повика Лапласов дух, а преко уста му прну један тужан и сетан осмех.\nПосле ће наставити :\n„Његов наследник Геруг XXIII владао је само две године. Био је благ, добар, хуман и милостива срца према сваком поданику своме, за кога би чуо да од људске неправде страда и пати. Зато је, по свој прилици, и решено у тајном крунском савету, да се удави, и то просто зато, што се држало, да његово одвећ добро и племенито срце — може иштетити „више државне интересе.“ Шта више, његовим посмртним остатцима није дато места ни у самој царској костурници, по свој прилици зато, што се бојало да његова благост и доброта и тамо не учине каква квара... Тако је, Божји су пути неиспитани... Збиља, би ли могао погодити, која је ово династија, а који ли народ, којим је она управљала и владала преко 96 векова?“\nЈа га погледам зачуђено.\nОн се само осмехну па ће ми рећи:\n„Знам ја што сам те тако упитао. Последњи огранци њени — то су она два брата, она два звера, онај црни и онај зелени што смо их мало пре гледали представљене у ономе њином споменику на тргу „славе и победа Гоморових;“ а Гомори доводе опет своје порекло од последњих владалаца царства Игора, чије је робље онај крволок као и њихово месо бацао пред своје хрте и огаре, које је он високо ценио, неговао и подизао, и због којих је многи чувар плаћао  главом, ако је коме љубимцу царевоме ма и с репа длака полетела. На развалинама простране државе Геруга у којој се није знало, или су јој владаоци били крвожеднији или њени дворани подлији, злобнији и неваљалији, безумнији и на свако зло склонитији, — подигнута је друга држава, друга царевина на са свим другим друштвеним основама: на основама правде и правице, на основама људске племенитости и духовног зближавања и познавања оне велике задаће човекове, да се добрим делима приближује ка своме великом Оцу — Богу Свевишњему. Одатле је, управо, и почео онај велики период преображаја не само у пространом царству Гомора, већ и на целој кугли овој, не само у животу друштвеном и државном, већ се од то доба почињу јављати велики прогреси на пољу науке, уметности и открића огромних сила природних, пред којима човеку просто памет да стане. Употреба водене паре, електрицитета, сунчаних зракова, његове топлоте на овој планети су рано у службу људима уведени. Она је то што је пренос највећих терета с једнога места на друго, с једне даљине на другу, олакшала до невероватних граница. О, у то доба великих и епохалних проналазака народи су се утркивали, ко ће кога претећи на пољу науке, цивилизације, уметности, хуманости и свеколика полета друштвенога,... Трагови те високе културе и цивилизације ових народа, ево, видно се огледају на овим колосалним споменицима ове класичне престонице Гомора,  овога величанственога споменика надгробног велике нације ове давно и давно упокојене кћери Амадурамине!“\nПосле мале паузе Лапласов дух додаде: „Ето, зар не видиш да се и у овоме обрту од горега на боље, од крвожедних пустошника Геруга, па велике работнике на пољу човечанскога преображаја, на славну династију Гомора, не скрива она узвишена тежња ка лепшему, ка напреднијему, ка племенитијему, ка узвишенијему!..“\nПосле смо се обрели у галеријама вера и — Божјих пророка.\nУ овим галеријама изложене су реликве свију вера које су кадгод на овој планети суштествовале као и статуе појединих богова, њихових пророка, светитеља и богоугодника, и многобројни црквени сосуди. Има их чак из првобитног доба најстаријих народа и племена што су некад на овој кугли живели: скитали се као номади, а своје богове вукли за собом, молили им се и жртве им приносили.\nМи бесмо ушли у галерију бога Аруха. То је један, како ми рече мој вођ, од најстаријих богова на овој планети. Њега је још у давно и давно минула времена, времена тамом далеке прошлости покривена, свету открио велики  пророк Емедарухо. Престо овога бога Аруха био је на највишем врху брда Итаса, на који се човечја нога никад није могла попети. Само је цигло једном Бог Аруха допустио своме пророку Емедарухи, да се на сам врх попне и да види престо свога господа бога.\n— „Престо бога Аруха сијао је као и свако друго Сунце. Бога нисам могао видети, јер се и он беше обукао у сунчани сјај што очи засењава,“ стоји забележено у светом писму пророка Емедарухе.\nПророк Емедарухо био је пре тога страстан ловац, а особито на дивокозе. Једнога дана таман да одапне стрелу на једну дивокозу која се беше припила уза саму литицу брда Итасова на коме је био престо Арухов, а нешто му истрже из руку и лук и стрелу и обоје баци у страховиту провалију што је зјапила баш пред њим. И у то исто доба заори се озго са Итаса један громовити глас:\n„Не дирај више у моје стадо!“\n„И то је био глас бога Арухе.\nОд то доба пророк Емедарухо није више понео ни лука ни стреле, нити је икад потад окусио меса од дивокозе, а оне би му долазиле и лизале со из његових руку, а он их миловао, хранио и појио; а сам се хранио корењем и медом из дупља. Свакога првог дана у десетини он је освитао тамо где му је бог Арухо  истрго из руку лук и стрелу, ту би пао ничице, молио се богу да му опрости грехе и поселе му жртву приносио у корењу и меду. И бог би му се после сваке молитве озго с Итаса јавио и казивао му свету вољу своју. И тек после трогодишњег испаштања, бог му допусти, да се на сам врх попне и да свети престо свога бога види“...\nМој чудесни вођ ама као да је и он с њима био, на брду Итасу!... Ево како ми он изреком о овоме богу Аруху даље исприча:\n„Неће бити без интереса, ако ти главне принципе свете воље овога бога Аруха покажем, које је, наравно, његов изасланик Емедарухо из његових уста чуо, у своју свету књигу записао и после народима објавио. Тако:\nа) „Ја, једини бог Аруха створио сам, у времену, свет и небеса и све и што се види и што се не види;\nб) „Створио сам небеса и све звезде; створио сам оба Сунца, и велико и мало, и Сунце Амадураму и Сунце Клеву; створио сам Аруџа-Дару и на њој красну ехору; створио сам све што живи и миче се на овој лепој простирци мојој; па сам најпосле створио и моје мезимце, децу моју, моје — мајумаје....\nв) „Мајумаје су деца моја; ја сам их послао да чине добра дела, те да се с њима своме  оцу врате; а ја ћу их онда населити у моју небесну ехору, у коју могу ући само она деца моја, која к мени о штапу добрих дела дођу....\nг) „Грешнике ћу за вечна времена одагнати испред врата моје небесне ехоре, мога вечитог царства;\nд) „Живот којим сад живе деца моја, то је само сенка правога живота; живот у моме царству, у мојој небесној ехори, то је прави небесни живот, што га је отац спремио за добру децу своју;\nђ) „А живот оних што их испред врата моје ехоре у неврат отерам — то је живот вечите таме и вечитог мучења;\nе) „Ја сам својој деци дао слободну вољу; на њима је да изаберу од ова два живота онај, који им се допадне; а они се бирају — добрим и злим делима.“\n„Једном је“ настави Лапласов дух „пророк Емедаруха упитао бога Аруху:\n— А како ћемо, Господе, знати шта су то добра, а шта су зла дела ? —\n„На то је бог Аруха одговорио:\n— Чините оно другима што би желели да други вама чине. И то ће бити ваша добра дела; а не чините оно другима што не желите да вама други чине — јер би то била зла дела!“\n„Па то исто стоји и у нашем Светом Писму: то исто налаже нама наш Господ Бог Исус Христос!“ повичем ја...\n„А, је ли?...“ обрецну се на ме Лапласов дух, „зато га ви и слушате! Јадни ли сте и ви и то ваше слушање! Ви бисте једни друге у капи воде попили! Коље се брат с братом, а отац са сином, коље се племе с племеном, а народ с народом, коље се држава с државом, а религија с религијом... Хришћанство је постало двоглава ала која сама себе прождире; од оне узвишене Христове науке, од оних божанствених принципа њених, ви сте начинили једну наказу, једно чудовиште.... Књижници и фарисеји разапели су на крсту Бога човека, а хришћански фарисеји разапињали су, тестерили су, спаљивали су хиљадама невиних жртава: они нису мучили и убијали само иноверце век и саму децу свете Христове цркве; узвишене законе Божје, које им је велики Учитељ у аманет оставио, да се по њима владају и да друге науче да се по њима управљају, они су својим грешним и каљавим ногама погазили.... Знаш ли шта су учинили с великим философом Ванинијем у Тулузи, а шта с Ђорданом Бруном у Риму, а шта са Јованом Хусом у Констанци ?!.... А све су то били добри и верни синови свете цркве Христове и исповедници праве чисте науке његове; али су њени чувари били вуци и вукодлаци! Ванинија су гола — у гаћама и кошуљи — водили једнога хладног дана зимског,  тесним тулуским улицама на спалиште, па кад се не хтеде одрећи своје узвишене науке, онда му прво џелат клештима из корена језик ишчупа и у ватру баци!... Страховити врисак што се у тај мах оте из груди несрећном Ванинију, следио је душу све оне многобројне светине што је дошла да сеири, како ће свети оци да спале једног „Христова отпадника\"!... После је џелат бацио Ванинија на ломачу, на којој је буктила страховита ватра, те је тако жив спаљен, а његов пепео бачен на ветар, да га по свету разнесе, те да му трага не буде!.... Исто је тако прошао и Ђордано Бруно и Јован Хус и још многи други!....\n„Збиља, шта је онда хтела она божанска песма, кад су оно пре двадесет векова сишли у Витлејем анђели Божји, да објаве земљама и народима рождество Христово, и да запоје песму Господњу:\n„Мир земљи, слава небесима!..“\n„Зашто ли он оно умре на крсту мученија, с оном анђелском трпљивошћу?... Он мре, а Оцу се своме моли за своје мучитеље:\n— „Опрости им оче, они не знају шта раде!...“\n„О, узвишено праштање, како си ти великога порекла; јер ти долазиш с усана највећег мученика, са усана самога Христа Спаситеља!...\n„А шта су радили пастири свете цркве његове, који су у аманет примили, да ту небесну благост, да ту анђелску смиреност, да то  божанско праштање унесу у душу свеколиког рода људског?... Питајте пустошне крстоносне војне, које су у дивљаштву своме, главе невине дечице, као лубенице, разбијале о хладне камене зидове несрећнога Јерусалима; питајте она сверепства и оне пустоши што су чињени за време тридесетогодишње и седмогодишње верске војне; питајте крваву шпанску инквизицију; питајте ону црну, ону аветињску Вартоломејску Ноћ усред просвећенога Париза!“ болно повика Лапласов дух, и мени се учини, као да су му очи биле пуна суза!....\nЛапласов дух још је дуго гледао преда се. По лицу његову беше плинула нека тешка суморност. И онда ће се окренути мени:\n„Ви имате још много и много да патите. Род људски на вашој кугли као да је проклет. Он, сиромах, страда од како за се зна. Сам син Божји, Исус Христос, сишао је на земљу, да га својим мучеништвом на крсту искупи од грехова, од беда и невоља, па ево где мину двадесет пуних векова, а он и дан-данас страда, сто пута горе, него под Пилатом!.... Ви и дан-данас, усред ваше уображене цивилизације, један другог једете, сатирете, убијате. У вас као да је врлина бити препредени лупеж и неваљалац: ви се кикоћете, кад један другом што боље и што вештије подвалите. У вас нема морала ни у животу вашем, ни у држави вашој, ни у цркви вашој: у вашој души као да је са свим изумро страх Божји!... Ви сте се патили док  сте се били и клали с дивљим зверовима; ви сте се патили и пошто сте се и њих ослободили, па сте онда сами једни другима постали још опаснији зверови; вас је сатирало и упропашћивало полуцивилизовано стање ваше; вас и данас просто уништава ова ваша назови образованост и цивилизација: ваши данашњи ратови сто пута су убитачнији и пустошнији него они Хуна и Авара!... Јест, на оној вашој веселој кугли као да почива некакво проклетство Божје!“ уздахну Лапласов дух тако јако, да је одјекнуло дубоко доле по галеријама ове пусте и суморне кућурине! Јест, баш се мени учини, као да некакво „ехо,“ оздо из дубине ових мрачних просторија, учини:\n„Ој!...“\nИ нисам се преварио. У истом трену пред нама се обре некакав омален, нешто мало погурен старац. Уместо одела, он је нешто имао на себи од финог , као горски снег белог, готово светлуцавог паперја... То беше нека врста кафтана са великим и широким рукавима, који су више личили на крила, него на рукаве какве аљетке.... Бела му брада до испод појаса; а она густа, као свилено бело руно низ плећа пуштена коса, давала је овоме старцу необичан облик. Очи велике, светле, светле као жива жеравица, а из њих као да избијају некакве светлуцаве фосфорасте зраке; велико и широко чело сведено на благу амајлију, издавало је дубоку мудрост и велику интелигенцију овога чудноватог  старца; а црте његова блага и доброћудна лица одсијавале су неком живом и враголастом веселошћу... Тип и крој главе његове није одговарао ни типу ни кроју главе наших људи на Земљи. Ја то управо и не умем да кажем у чему и како, али цела старчева појава казивала је да је то човек с неке друге планете... Поглед његових очију просто је продирао у душу моју. То беше некаква неодољива сила што привлачи: умало што му нисам полетео у наручја, а ни сам не знам зашто?...\n— Ви сте ме звали?! окрете се он моме вођу.\n— Ја?...\n— Неко од вас двојице, учини он, па ме благо и смешећи се погледа, као да ме је упитати хтео: да ме ти ниси звао?.. И онда тек упита, а ко је оно од вас двојице овога часа онако дубоко уздахнуо?...\n— Ја, одговори му мој вођ.\n— Онда сте ме ви звали, рече он, па додаде: ја вам, ето, стојим па служби.... Него, најпре да се један другом представимо!... Ја сам, негдашњи, дугогодишњи царски библиотекар ; а у последње време заступао сам и мога болног пријатеља Маримеју, директора царских Музеја... А ви? Знам, ви сте она виша интелигенција, коју је замишљао велики математичар, философ и астроном Лаплас, становник једне још доста младе планете, што се налази у једној малој сунчаној системи. А, јес, јес, Лаплас је био  прави научник, какав се ретко јавља и на којој напреднијој планети него што је његова отаџбина. Он је добро обележио своје биће на својој планети. Што јес, јес, признати му се мора. Он се по већој части бавио небесном механиком и много је допринео полету астрономије на тој планети; он је тај што је прикупио, средио, у једну целину довео све, тамо амо растурене радове знаменитога научника и астронома Њутна, па и Халејеве, Клерове, Алембергове и Елеове, а све у прилог научне расправе о гравитацији што влада у читавој васељени; а, сем тога, тај велики научник унео је много светлости и у област треперења некретница, као и то, колико само њихов месец има покрета, а особито оних, што долазе са спљоштености земљине и удаљености њене путање — орбите — од њенога сунца; он је тако рећи обелоданио страховите пертурбације на Јупитеру и Сатурну, ова два права џина те сунчане системице. Он је тај који је оборио тако звану Бифонову доктрину, да се земља њихова видно расхлађује; напротив, векови векова прођу, а то се расхлађивање дугим и дугим астрономским посматрањем није могло опазити, а то зато, што су ти векови један трен у животу једне звезде. Али се он тек у правом смислу прославио, што је поставио здраву основу космогоничној системи — како постају, како се образују светови — сунца, планете, планетски пратиоци, — једном речи како постају сунца и сунчане системе у читавој васељени!...\"\nДок је ово говорио дух царског библиотекара, опазио сам лепо, да су се образи мога вођа чисто зажарили. То је морао приметити и дух библиотекаров, кад он одједном застаде, погледа право у очи моме чичерону, па ће му тек рећи:\n— Ама па коме ја ово говорим?... Па ти ниси само она виша интелигенција, коју је тај велики научник замишљао, да ће се јавити у роду људском после 10 милиуна година, већ си ти главом сам дух његов. Што ми се човече не кажеш?!... И онда рашири руке и један другоме полетеше у наручја....\n— „Ако се не варам ми смо се последњи пут видели на оној мајушној планетици — како се оно зваше?... А, знам, на Марсу.\n— Јест, тамо смо се видели, одговори му Лапласов дух, веома ганут овим ненадним сусретом.\n— И ви сад овде у овоме, од целога света заборављеном, крајичку васељенину ; ви овде на Аруџа-Дари, негда најлепшем цвету у круни сунца Амадураме; ви овде у престоници славних Гомора; — ви овде у мојој веселој постојбини?!...\n— Ја сам ти то обећао.\nЈест, хвала ти; то је баш лепо од тебе. Њу сад слабо ко посећује; од мртваца цео се свет клони, па и сами духови. Ја тек досинем у хиљади две година — тек да ме жеља мине; али и кад дођем, мене обузме нека туга — кад је овако нагрдну погледам... Хај, ала на њој  некад беше живот!... То је била најлепша невеста у пространом царству Амадурамину... А сад?... Мумија!... Него, збиља, ко ти је ово? окрете се он одједном к мени. Он као да још није ступио у наше редове, у сферу духовног света?...\n— Није. Ја сам га, ето, повео кроз васељену, те да му једну неверицу избијем из главе; повео сам га да својим очима види, да оно што се види није главно, већ оно што се не види... И баш ми је мило што сте се и ви нашли, да у ову његову ћупу унесете колико толико правога божанственог видела! рече му мој вођ као у некој шали; али мени лепо букнуше образи, кад ме пред овим седим старцем назва ћупом!...\n— Шали се твој вођ, рођо моја, немој се љутити, окрете се старац мени с неком особитом благошћу. Он тебе тим не унижава, већ те узноси у више духовне реоне. Примиш ли све, разумеш ли све што си видео на овоме твоме путовању по небесима, онда, знај, да ти је будућност осигурана, а светли двори нашега Свевишњег Оца биће ти широм отворени!... Него, збиља, шта смо се збили у ове мрачне избе ових црних и суморних дворова?... Зар ви овде немате ништа занимљивијега да разгледате него ове жалосне крбањке наших старих пропалих богова?!... Каквог задовољства налазите у посматрању ових црвоточина давно и давно изумрлих људских ројева? Шта сте нашли ту занимљивога; може ли ово бити права храна нама духовима?  Не може. Шта више, хтели сте да прегледате и царске библиотеке; а шта би тамо имали да видите поучнога?.. Ништа баш.... Ја мислим да вам је прави циљ да разгледате музеје васељенине. Ту има шта да се види; а у мојим библиотекама? Ништа од свега тога. Оно што је тамо то су црвоточине једнога угинулог мравињака: па ни оне нису све ту, то је тек милијардити део од онога, што су ти мрави радили. Ми смо морали свакога века наређивати, да се у свој земљи спале све људске умотворине другог и трећег реда; а, оне четвртог реда нису ни примане ни у царске ни у државне библиотеке.... Боже, шта је ту спаљено романа, новела, приповедака, драма, трагедија, песама, — томе есапа нема! Па шта се и могло друго чинити? Морало се, иначе их ова земља не би могла држати... А сиромаси песници, романсијери, приповедачи, писци драма и трагедија, они су себи уображавали, да ће том својом умном муком себе за вечна времена обесмртити; а није им ни на ум падало, да ће доћи време да им се за хиљаду година не би могла само њихова имена прочитати, атоли да неко слудује, да им чак и њихове саставе чита. Ако се не варам, у једном одељењу царске библиотеке има једна огромна серија старих протокола, у којима су записана имена разних научника — философа, математичара, астронома, књижевника, живописаца, вајара, неимара, и то су само узети научници, књижевници и уметници првога реда,  онако од прилике као што су ваши: Конфучије, Сократ, Аристофан, Хипократ, Пиндар, Аристотело, Праксител, Архимед, Цицерон, Сенека, Хорације, Овид, Данте; Михаило Анџело, Рафаило Санцио, Коперник, Галилео, Кеплер, Њутн, Халеј, Корнељ, Расин, Шекспир, оба Лаланда, Лагранж, Кант, Хершел, Струве, Араго, Молијер, Волтер, Жан-Жак Русо, Канова, Гете, Бајрон, Хајне, Гогољ, Виктор Хиго и други њима слични великани. У те протоколе записано је само сувих имена наших првих научника и уметника преко пет милиуна!. И ја вас сад питам, ко би им свима само имена прочитао, атоли њихова дела прелистао?! О књижевницима другога и трећега реда нико није ни водио рачуна, њихове су умотворине умирале пре својих аутора, а ови су се сиромаси опет чудили како их свет не разуме. Многи су чак и на то помишљали, да су се сувише рано родили, али нико од њих није губио куражи: што их свет више није читао, они су све више писали, писали су за доцније нараштаје.... Зато оставимо и једне и друге да мирно почивају у сенци вечитога заборава, а ми изађимо онде на онај балкон. Диван је оданде поглед. Одатле ћемо да посматрамо једну другу књигу, књигу широм отворену, књигу божанствену, књигу пуну тајана Божјих.... Одатле ћемо да посматрамо последњи ропац једнога издишућег сунца!..\nИ ми се одједном сва тројица обресмо на балкону једне од оних црних мраморних палата....\nСунце Амадурама беше високо одскочило — мало више него кад наше Сунце одскочи на велике ручанице. Него то и не беше сунце, већ један огроман, као жар црвен глоб, чија површина беше измрљана небројеним мрљама свију могућих облика и фигура. Слаба црвенкаста светлост беше облила непрегледни океан ове мртве вароши. Оне куле, она небројена кубета, они кубасти кровови од павиљона чисто су дрхтали у некој мртвачкој светлости; а чудновате сенке, што их је бацала ова умирућа светлост Сунца Амадураме, више су личиле на неке демонске прилике, прилике из подземнога царства, него на сенке од кућа, торњева, кула, кубета и споменика.... Небо беше црно — као катран. То управо и није било небо, већ један црн, бездани понор; а овде онде светлуцала је из те васељенске пучине по која, једва видна, звездица.... То су била сунца другога васељенског краја и других далеких светова....\nБеше настало дубоко ћутање. Ћути Лапласов дух, ћути дух царског библиотекара, па ћутим и ја. Има узвишених момената у животу васељенину, кад се и духовима следи реч у грлу. Један такав моменат беше наступио сад. Најпосле ће дух царског библиотекара  дубоко уздахнути, па ће од прилике овако почети:\n— Хеј, Боже мој, како ништа на овоме свету није стално! Цела васељена то је један калеидоскоп. Она се вечито мења. Облици што их она у својој вечитој лабораторији ствара неисцрпни су, као што је и живот њен неисцрпан. Па ипак, она је баш у томе своме вечитом мењању непромењива....“\nИ он се загледа у ону мрачну пучину небесну — као да је нешто тражио, и онда ће одједном узвикнути:\n„Ха, ено га!... Јест, то је он, он главом — Махари-Хун — свет сунаца!... Сад му је баш време: он се у 25 милиуна Аруџа-Дариних година јави на овоме небу, а после толико исто времена он се изгуби у бескрајним даљинама васељенским... Видите ли га ви?...“ упитаће нас он.\nИ ми погледамо на ону страну, на коју беше дух царског библиотекара упро своје погледе. Имали смо шта и видети. Дубоко тамо у мрачним дубинама беше се оцртао један светлуцав глоб, који је имао око себе два грдна, тако исто светлуцава, обруча у веома развученом елипсастом облику. Много је личио на нашег Сатурна, гледаног 1872 године на велике телескопе париске звездарнице. И глоб и они  његови обручи блистали су у оној црнини небесној — као да су од самих брилијаната.\n„Ето, то је један од највећих творевина небеснога неимарства, то је један виши сунчани систем,“ започе нам објашњавати дух царског библиотекара.... „А, шта мислите, колико има у ономе глобу сунаца. или боље рећи сунчаних система, а колико ли у његовим обручима ?“ упитаће нас он; па и не чекајући на наш одговор, он ће рећи:\n„У ономе глобу у среди има два милиуна и четири стотине хиљада сунаца, а у његовим појасевима има 24 милиуна сунаца; а њиховим планетама и планетским пратиоцима, астероидима, кометама и другим звезданим крбањцима нема броја ни есапа!... И све се то збило у оно мајушно звездано јато!“ и онда се окрете мени:\n„Видиш, рођаче мој, ти синоћ ниси веровао у бесконачност васељенину? а ваља ти знати, да сва она звездана јата што их ви са ваше Земље гледате и на северној и на јужној Сфери неба вашега, заједно с вашом Кумовом Сламом — једно су овако звездано јато, један већи комплекс звезда и — ништа више.... А оно што га сад тамо гледамо на овоме небу, то је са свим друго јато, други виши комплекс звезда, у коме има пет-шест милиуна сунаца више, него што их има у оном вашем комплексу. И сви су они, по своме облику, један на други налик. Кад би се кап воде брзо окретала  око своје осе и она би добила онакав исти облик; ваша Земља кад се од свог оца Сунца одвајала, имала је  исти облик; од њеног обруча образовао се њен пратилац, ваш Месец; ваш Јупитер, у праискони својој, имао је онакав исти облик: а од његова четири обруча образовала су се четири његова пратиоца; ваш Сатурно има и дан-данас онакав облик... Па и ваше Сунце са целом својом многобројном породицом има онакав исти облик.... Тако је то: кад разбијамо какав већи кристал у каква минерала, он прсне у стотину комада; али сви ти комади имају исти облик онога већег кристала. Тај исти закон влада и у постајању светова — сунаца и сунчаних планета... Је ли тако?“... окрете се он вођу моме.\n„Тако је; а ја бих вас још замолио да овоме моме ученику покажете и саму величину овога џина васељенског и не само величину, обим, већ и његову удаљеност од нас, те да колико толико добије појма о бесконачности простора у којима је смештено миријада миријада оваких сунчаних јата,“ учини Лапласов дух...\n„А на што му то?!. Ко би пребројао атоме у једној оловној гмизи: да се броји и дан и ноћ за десет хиљада година, не би се ни половина пребројала; а сад ко би ставио питање, колико атома има у једној планети, а колико ли у једној читавој сунчаној системи,на прилику у системи вашега Сунца!.. Још је огромније оно питање о величини и обиму овога роја сунаца !.. Кад би сунчана светлост пошла с једнога краја онога крајњег обруча, требало би јој десилион година, па да на други крај дође... А одавде до тамо? Тај простор, ту удаљеност ни ми духови нисмо у стању да схватимо, акамоли овај твој ученик.... Него баталимо то, па говоримо о ономе што се колико толико појмити да! “ повика дух царског библиотекара.... И онда се загледа у Сунце Амадураму, који у овоме трену беше просуо нешто живљу светлост по оној непрегледној мртвој вароши. И он дубоко уздахну, па ће опет почети:\n„Давно је то било, кад сам се као дете по овој вароши играо. Од то доба прошло је око непуних 35 милиуна година!.. Престоница славних Гомора онда је била у најлепшем цвету  своме. У њој је онда могло бити око 20 милиуна становника. И то је био и највећи и најнапреднији и најбогатији град међу осталим градовима. У то доба је било на целој овој кугли око 20 хиљада великих, просвећених градова, везани једни с другим читавом мрежом речних и морских канала, електричних железница ; телеграфима и телефонима без жица; огромним кулама за посматрање ваздушних струја; грдним резервоарима сунчаних зракова и сунчане топлоте, која је, у недостатку горива — дрва и угља — употребљавана за грејање станова у доба зимских сезона које беху, још у моје доба, достигле страховите висине арктичке студени. Сунчана је топлота употребљавана и за произвођење електричне струје, која је неком чудном транслацијом кретала све железничке возове на целом шару Аруџа-Дарином. Брзина електричних возова просто је била баснословна: на овој огромној кугли беше свака даљина ишчезла. Пронађена је нека врста теретних возова, на којима су пренашани грдни блокови стена од неколико милиуна килограма!.. А машине за дизање и спуштање прелазиле су у бајке: пренети једну мраморну десетокатницу с једнога места на друго, то је била једна проста сиграчка!..\n„На овој су кугли, у моје доба, ваздушне лађе достигле свој врхунац. Оне су летеле муњевитом брзином у свима правцима и свима висинама. Све су непогоде још унапред сазнаване:  и одакле почињу и каква ће им кулминациона снага бити, на коме месту, као и на коме степену, било дужине било ширине у ваздушним слојевима над земљом.\n„Бродови, гоњени електричном струјом, пловили су и под водом и озго површином мора. Сигнали су тако били усавршени, да су они казивали, не само правац, него и саму даљину, на којој су се бродови налазили... Електрика је, опет, осветљавала дубине морске тако, да се могла пара наћи на најдубљим местима пространог океана!.. Сваки брод, било морски или ваздушни, био је, у исто време, и телеграфска станица. Они су и давали и примали депеше из целога света — света Аруџа-Дариног. Беше се једном пронео глас, да је неки електро-физичар изумео некакав апарат, који ће и на морским лађама и на балонима служити уместо телефона за цео свет, али се у то није веровало, због неке материјалне тешкоће...\nБоже, кад у то доба наступе пролетњи дани, цео се свет, у густим ројевима, крене у прошетњу, било морем, било железницама, било ваздушним струјама... Облетети око Аруџа-Даре — то је било колико прећи из једнога округа у други... И никад се није чуло да се коме броду, ја коме балону, каква несрећа догодила, а то зато, што се ништа није остављало голом случају, већ је све подвргавато математичкој тачности, по којој су устројени меканизми кретања, брзине, заустављања, часа поласка и часа доласка. Све је  свођено на срачуњене узроке и на предвиђена дејства. На овој кугли беше се све приближило тачности небесне меканике!.. Судара нигде, задоцњења још маље!“ повика дух царског библиотекара, па ће онда дубоко уздахнути:\n„Хај, ала то беше бујан живот!. Мени се чинило, да је мој цео овај свет; а душа је моја још онда осећала да је бесмртна. Истина, доцније се та вера у њој помутила, јер је беше и сувише притискао материјални живот!\n„Ја сам свршио на царском университету одсек природно-философски. Имали смо ванредно добре професоре. Право је да неке од њих поменем.... Они су то у пуној мери заслужили... Тако, професор философије и теологије био нам је Велики Сакиа Мини. Предавајући нам на једном часу о бићу Божјем он нам је ово говорио:\n„Бог!. То је биће, које обухвата сва бића; он је простор места и времена; он је свет; он је садашњост, прошлост и будућност; он је сила што креће материју; он је у свему и што се види и што се не види; он је мисао... Јест, то је све Бог...\n„Све оно што се догађало, све оно што се догађа, све оно што ће се догодити, као и оно што ће томе следовати; сви преображаји, који се врше у крилу васељенину, — све се то врши, све се то вршило и све ће се то у будућности вршити по вољи његовој, која је, опет, скуп воља свију бића, свију светова — простора и времена.“\n„Упитан једном, да ли Бог има какво обличје, он је сместа одговорио:\n— „Изгледа да има; али то обличје може ли што друго бити до целокупна васељена?“...\n„На једном часу он је своје предавање закључио овим речима:\n— „О,васељено, о чему ти још ниси кадра да сањаш: слобода, у свој својој битности, бесмртност и вечност теби су додељени... О, непостижно божанство — све је у теби и ништа ван тебе; а у твојим пословима ништа се не може помести, нити се ми смртни можемо узнети до твојих идеја, које ми нисмо кадри ни аналисати, нити довести у какав систем!..\n„Даље, био ми је професор више математике славни научник Хиамаху. Он је тај што је срачунао кад ће се ова планета скочањити и кад ће се на њој последњи живот угасити... И он је то погодио... Професор астрономије био ми је гласовити научник Мерихамо. Он је тај што је рачуном нашао да у системи Сунца Амадураме није крајња планета Ениба, већ да их има још две. Он је овим планетама одредио даљину, волумен — запремину — тежину, брзину кретања и око своје осе и око свога центра Сунца; а кад је после сто педесет година конструисан највећи и најмоћнији телескоп на звездарници у Перухануми, онда су обе те планете нађене са свим онако како је то рачуном одредио мој  професор Мерихамо. Професор небесне меканике био ми је славни и на далеко разглашени научник Вехемухо. А, његово сам предавање са особитим задовољством слушао. Он нам је доказивао да ништа на свету нема тачније и савршеније од небесне меканике. Кроз милиуне милиуна година у њој никад није фалила ни једна једита чивијица... Кад се једном однекуд беше пронео глас, да ће се некаква звезда сударити с нашом планетом и да ће то бити смак света, он се грохотом насмеја....\n— „Светови не пропадају од судара, већ мру од дубоке старости!“ повика он с неком необичном збиљом! Па онда додаде: „не, не; судара апсолутно не може да буде; јер би се тим цео небесни механизам пореметио, јер светови, звезде, планете, планетски пратиоци — нису постали сами собом: сви они скупа и сваки за се резултанта су рада свију сила у васељени. Ко би био у стању да заустави у своме кретању један једини атом, он би зауставио кретање читавога једног света у коме је тај атом; јер је то све једно с другим у праискони својој везано и подусловљено. Јасније, сви су светови у васељени зауздани једним и истим уздама оних недостижних, оних божанствених закона, што владају сваким покретом вечите материје што испуњава целу васељену, те зато ниједан атом, ниједан читав свет не може мрднути у страну са своје путање која им је у праискони одређена, с тога је лудо било  вековима плашити безазлени свет некаквим сударима звезде са звездом, планете с планетом!...\n„Професор геологије био нам је наш добри старина Ламухо, прослављени философ математичар и геолог. То беше права ризница знања. Његова предавања о старости наше планете веома су знаменита. Он би од прилике овако почео:\n— „Живот и историја наше планете, наше лепе Аруџа-Даре, то је живот и историја наше сунчане системе, то је живот и историја свију светова, свију сунаца, свију сунчаних система што испуњавају безграничне просторије васељенине.... Све се ствара и све се раствара по једним и истим природним законима и по једној и истој методи — стварања и рушења. Облици су само у неколико различни, а материја од које се ти облици стварају и сила која их ствара и начин како их ствара — једни су исти. Живот наше планете почиње из оних тамних времена, кад се она оцепила од свога оца Амадураме; а историја и живот наше сунчане системе почиње опет од оних још тамнијих времена кад се она оцепила од своје пра-праматере — од оне неизмерне небесне маглине — небулезе — из које се до сад образовало 159 хиљада сунчаних система.... Систем нашег Сунца стар је на округло око 15 милијарди година; а сама наша планета једва ако је коју милијарду година млађа од нашега Сунца Амадураме!“\nА славни научник Бехимора био нам је професор физике. А, то вам је био великан рода\nсвога!  Он је изнео читаву теорију, основану на физичким законима, како на нашој планети с године у годину, са столећа на столеће, бива воде и водене паре све мање и мање; како се она везује, уткива у слојеве земљине, у дрвеће, у биље, у животиње и ма да се отуд велики део испари, опет је знатна количина остане за вечита времена везана за слојеве земљине. Даље, сем тога, једна знатна количина воде продире дубоко доле у подземне шупљине, које је лава давно и давно оставила, и које непрестано оставља хладећи се и збијајући се у све мање и мање просторе. И неминовно мора доћи један дан кад на целој површини ове наше лепе планете неће бити ни једна једина слободна кап  воде. — Ње неће више бити ни у атмосфери, и онда ће атмосфера изгубити ону благотворну моћ заштите и од велике сунчане жеге и од велике арктичке студени. И онда ће се ова планета  претворити у једну санту леда, и на њој неће више бити ниједнога живог створа.\nИ он је погодио. Све се ово испунило на длаку, томе има 28 милиуна година.\n„На далеко чувени научник Беулиџа био нам је професор биологије; Хамулеха — небесне динамике, Шериха минерала и фосила; Џезира, прослављени психолог, предавао нам је о дуалистичном животу душе и тела, а велики научник Гађумоха предавао нам је о трансандаталним појавама и о утицају духовног света на прогрес у читавој васељени.... Све су ово славна имена научника првога реда: она су по нарочитој одлуци Академије Наука и високе знаности, ушла у књиге бесмртних, о којима сам вам мало пре говорио....“\n„И тако као што видите,“ настави дух царског библиотекара, а погледа благо у ме, баш као да је тај говор хтео нарочито на ме да управи, — „наша је планета стара преко десет милијарада ваших година; а то је већ прилична старост и у животу самих небесних светова... Хе, али шта се све у њеном крилу извршило у том дугом периоду времена?! Њој је требало З½ милијарде година док се са свим одвојила од маглине оца јој Сунца Амадураме, те за себе образовала један небесни свет; после јој је још требало преко девет стотина милиуна година, док су се опет од ње издвојила њена деца — Итас и Хамео, којима је она, поред свога оца Амадураме, као сунце сјала и давала им живот и топлоту за непуне две милијарде година... За тим је мало по мало настао период њенога хлађења и прелажења из гаснога у течно стање. И тад је на њеној површини настала она дуга, она страховита борба њених необузданих  елемената — борба ватре с водом. Ко тај урлик беснога тадашњег оркана није чуо; ко није својим очима посматрао оно непрекидно севање муња по оном узбурканом хаосу, пуном громова и муњевине; ко није слушао оне језовите проломе громова, што су целу ову планету из темеља потресали, потресали је од истока до запада, од севернога пола до јужнога — тај није у стању ни да појми, шта је то сила и бес природних елемената!... И, одиста, ове величанствене, ове узвишене, ове божанствене призоре судара природних стихија нити је око човечје икад видело ни ухо његово чуло!... Изгледа, као да пуно ствари у постању светова има, што их је природа нарочито хтела да сакрије од свога мезимца — човека: она као да се и сама бојала, да га грандиозношћу свога небесног неимарства — не убије! “\nИ ту дух царског библиотекара мало застаде, па ће опет почети:\n„Први слојеви коре наше планете још се нису како треба ни утврдили били, а већ их је плима и осека лаве, на својим снажним плећима, уздизала а често и проламала; а кад је вода на те пукотине јурнула доле ватреном лавином океану, онда се тек јављале праве катастрофе. Сила водене паре и других експлозивних гасова бацали су у облаке читаве пределе; земљина кора дробљена је у милиуне комада и бацани су у вис на неколико десетина хиљада километара; — ови њени крбањци враћали су  се неописаном брзином у усијани океан лаве, те их је он опет стапао у своје првобитне стихије. И онда се отпочињало скоравање изнова, полако, стално, али без прекида. Сад су гранитски слојеви били и дебљи и тврђи. Они су се један за другим низали: тако су постали разни слојеви коре Аруџа-Дарине: примордијални — првобитни — па за њим други, па трећи, па четврти, па пети, и тако редом до последњег или боље рећи до десетог слоја. Дебљина целокупне коре Аруџа-Дарине износи на 124 километра. Тврђа је била непробојна. Сила водене паре, надимање плиме и осеке лавине, што су их производила оба пратиоца Аруџа-Дарина — Итас и Хамео, — само су могли на својим снажним плећима уздизати и спуштати кору планетину. Тако су се образовала прва брда, прве планине, прве Земљине корутине, провалије и дубодолине... Али све је то било још врело и усијано. Хиљадугодишњи пљусци, мало по мало, расхлађивали су ову усијаност док је најпосле нису толико расхладили, да се на целу површину коре спустио цео водени океан. Уместо првашњег океана усијане лаве сад је дошао океан воде.\nВода, вода, свуда вода, а у њеном млакушном крилу заметала се прва клица живота — живота биљног и животињског света!.... О, у ову божанствену радионицу вечитога стварања и вечитога рушења човечје око никад завирило  није... Збиља, зна ли когод како се јавила прва клица живота? Где је била она онда, кад су стихије ове планете прелазиле из гасног у течно, али опет усијано стање; онда кад је океан лаве на овој планети био паклени жар, а водена пара пламен? Да ту клицу живота није донео и на ову планету бацио какав метеор из далекога каквог краја васељенског, као ветар крилату семенку какве плодне биљке? Не може бити? јер би је он морао пронети кроз ледене просторе небесне — од неколико стотина степени хладноће испод нуле.... А хладноћа пржи, сагорева, уништава сваки живот исто онако као и огњени пламен. Па ипак се на овој планети јавио први живот, јавио се, разгранао се, умножио се, усавршио се, пролепшао се, украсио се, и узлетео на ону висину на којој се могао јавити човек. Колико ли је природа створила и уништила модела, док је, непрестано усавршујући облике својих створова, постао човек? Шта је ту створено и уништено животињских фела док је од мајушне, невидљиве, питијасте монере постао црв, овај праотац свију савршенијих грана и огранака великога животињског стабла па до претече човека и од првога примитивног човека па до оних великих умова који су били кадри да завире у велике тајне вечитих природних закона... И док се тај велики, тај божанствени преображај извршио у крилу прекрасне кћери Сунца Амадураме,  требало је још две и по милијарде година!“ повика дух царског библиотекара, а она  му се два ока заблисташе као две трепераве на небу звезде.\n„О, да вам је знати како је природа спора у раду своме, у корачању напред,“ започе он после мале паузе. „Она је, истина, оличени прогрес у свима правцима живота свога, али је она и оличени консерватизам. У ње нема ништа нагло и преко колена: што не сврши за хиљаду година, она то сврши за десет хиљада година, а што не сврши за десет хиљада година, она ће то извршити за милиун, за два, за три милиуна година, тек у ње застоја нема. Ње се ич не тиче време. Она као да мотри само на квалитет свога рада. Јест, одиста, изгледа као да она и не познаје време. Њој је до стварања савршенијих облика и до уништавања оних, што нису за напредан живот. Чудо је то Божје — природа као да је жива, као да мисли и као да све, што ради, ради с неким утврђеним планом!. Све оно што је нездраво, што је кржљаво, слабачко, несавршено, сама пушта да пропадне, да са свим угине; а све што је здраво, једро, напредно, она то матерински прихвата, чува, негује, подиже — умножава!.. И не само то, већ она очевидно отура од себе све што је ружно, наказно, нагрдно, нескладно; а грли и мази оно, што је лепо, што је весело, живахно, мирисно, складно... Закон одабирања као да је основа њену  свеколику раду. И она је тај закон унела у све своје створове. И у томе лежи прогресија живота свију бића у свој бесконачној васељени.\n„Али све то има свога краја, своју кулминациону тачку. Ништа вечито сем духовног света и материје, што испуњавају целу васељену, али не материје што се види, већ материје што се не види. Јер све оно што се види,  то је само облик, појава, привидност. Суштину, апсолут — смртно око никад видело није. И је ли што створено, онда знајте, да је то створено да једнога дана умре: мре биље, мру животиње, мру људи, па мру и светови. Јест, на крају крајева смрт постаје суверен света!...\nУ васељени нема ништа што је једно од другог важније и претежније. И водени цвет, што се у једном дану и роди и умре, има своје детињство, своју младост, своју зрелост и своју дубоку старост, онако исто, као што и један читав свет има своје детињство, своју младост, своју зрелост и своју дубоку старост, ма да свему овоме, док се једно за другим изређа, треба милиунима милиуна година. У васељени се не даје више важности бесконачно великоме него што се даје бесконачно маломе; јер ово обоје јесу и бесконачно велики и бесконачно мали: кап воде је један читав свет, онако исто, као што је и једна сунчева планета, као што је и једно сунце. И једно и друго, по своме постанку, ефемерни су: буду, трају, па прођу. Дужина времена ту ништа не одређује; јер је време једна илузија. Оно за васељену и њено трајање и не постоји. У празном простору времена и нема: нема дана, нема ноћи, нема године, нема столећа, — нема ни минута ни секунада. Ето, и ова огромна породица Сунца Амадураме и његов  светли син Клева и његова прекрасна кћер Аруџа-Дара били су, живели су бујним и величанственим животом, били су алем камен међу осталим звездама, — световима и сунчаним системама, па, ето шта је од њихова сјаја преостало?... Једно васељенско гробље! Они су престали да живе, па је зато и њихово време обустављено. У вечитој ноћи нема граница, па нема ни времена... Па ипак, у васељени није ни за длаку мање ни лепоте ни сјаја. Она је много пре него што је и постала система Сунца Амадураме, него што се и јавио онај бујни, онај велелепни живот на овој планети, била тако исто лепа и величанствена као што је и сад, пошто је она за вечита времена угашена; јер у животу васељенину никад ништа ни мање ни више,“ повика дух царског библиотекара, с неком узвишеном збиљом, па онда настави даље:\n„Ова је сунчана система, као што сам вам мало пре напоменуо, живела, трајала, напредовала па најпосле тај свој живот и окончала за један одсек времена од 15 милијарада година, а знате ли ви колико је то у бесконачном ткиву живота васељенина?.... То је један цигли кончић што га је ту оставио чунак живота њена, то је једна, једва приметна, борица, то је један мајушни таласић па неизмерној пучини васељенској.....“\nИ ту мало застаде дух царског библиотекара па ће онда опет наставити:\n„Боже, од то доба прошли су милиуни година, а мени се чини као да је то јуче било; чини ми се чисто неверица да се онај бујни, онај просвећени живот на овој планети угасио — за вечита времена угасио!... О, јес, јес; то је одиста био живот пун среће, пун задовољства, веселости, сањарије, љубави и божанствених снова о некаком вишем духовном блаженству. Човечанство ове планете било је већ узлетело на највишу тачку образовања, питомости, племенитости, милосрђа, скромности и богобојажљивости... Подлост, завист, злоба, лукавство, притворство, беху давно и давно ишчилели из нашега друштвеног живота и међусобних одношаја; јер наша чула беху тако изоштрена и префињена, да таким ниским особинама међу нама и није могло бити опстанка: ми бесмо у стању, да један другоме у саму душу, у само срце завиримо, да један другом читамо најскривеније мисли. Вама се то, је л' те, чини неверица?“ Окрете се он мени па ће ми тек рећи:\n„Није то тако ништа страшио и невероватно. Да вам то докажем једним примером из вашег живота, из ваших узајамних одношаја: ма да сте ви куд и камо изостали од нас у општој и домаћој образованости, у питомости, у племенитости, у благородству душе и доброти срца; ма да су ваша чула још тупа и непрефињена, ма да у вас злоба, пакост, ненавист, прохтев за осветом, и нека врста животињства  још непрестано преовлађује, — опет и ви имате једну доста јаку моћ, да један другом завирите дубоко и у срце и у душу, па чак и у саму мисао: зар ви не познајете кад је ко од вас туробан, невесео, зловољан, и кад неком из очију вири сама злоба и пакост и — обратно. Та особина ваше душевне моћи, рођена је сестра оне наше душевне моћи; а од ступња на коме је сад моћ душе ваше, до ступња на коме смо ми на нашој планети били, нема више до који корак. Ви имате још много и много да радите на облагорођавању срца свога и оплемењавању душе своје, на изоштравању и префињавању чула својих; ваше садашње образовање, ваша питомост, племенитост, ваше милосрђе, ваша доброта срца, још су тек у повоју. И да вам није строгости закона ваших, да није државних стега, — које су вас више умекшале, углачале и упитомиле него све ваше школе, него сва ваша и школска и домаћа образованост — из вас би још непрестано зјапили — животињски бес, дивљаштво и крвожедност!... Попусте ли само за часак државне узде и ђемови, ви сместа подивљате, из вас се искези стари атавизам животињски: пљачке, отимања, злоставе, насртаји и на част и на живот свога ближњега и онда у вас сместа анархија узима дизгине у своје руке и она се зацарава!.. Је ли тако?... Можете ви и не признати, али која вам је вајда од тога непризнања, кад је тако у истини. Па ни саме ваше државе, које су  бајаги основане на законима, на јавном моралу, на земаљској и Божјој правди, — нису много од вас измакле, јер су и оне дело ваших руку, ваше памети и ваших погледа, па зато у њима све пре преовлађује него јавни морал и Божја правда. Оне под маском неких „виших државних интереса“ почине толико зла, толике пустоши, толико дивљаштва, каква бели не би учинили ни дивљи зверови; оне под изговором да уносе образованост и цивилизацију у далеке, тамне и непросвећене куте друштвене, — купе војске, одлазе тамо куд су своје око бациле, па сабљом и пушком, бајонетом и топовима, ватром и железом проносе ту своју цивилизацију, убијају, тлаче, утамањују људе који им никада никаква зла учинили нису и који су од њихових огњишта — хиљадама миља удаљени. У нас је свега тога нестало још пре шест милиуна година, него што сам се ја био родио; а кад сам ја живео у овоме граду онда се апсолутно није знало за хотимична убиства, за пљачку, отимање, разбојништво... Ама зар човек човека да убије?... А знате ли ви шта је то човек и — ко је то човек? То је највиша замисао, то је највеће дело Бога Свевишњега. И зар човек да насрне на сама себе, на узвишено дело великога Оца свога, Бога свога?... Размислидер-те ви мало о овој материји, ви што сте тек настали да живите на оној вашој красној кугли Земљиној!...“ повика дух царског библиотекара, а две трепераве зраке  из његових ватрених очију умал’ што ме не прожегоше!.... И ја лепо осетих да ме нешто жигну у само срце — као да кроза њ прође усијана летка... Мени се смрче пред очима и ја се, учини ми се, стрмоглавих с балкона оне црне шестокатне мраморне палате!... И мени нешто страшно запишта у ушима, као да је хиљаду громова у један мах треснуло; а испред очију су ми непрестано севали светлаци као оне небројене варнице из зажарене пећи кад у њу угарком станемо џарати!.... Ја сам још непрестано тонуо у некакву црну бездану провалију.... И ја се обезнаним!\nКад сам почео долазити к себи, осетио сам неку необичну тежину на грудима — као да се читава планина на ме навалила; а опет ме беше подузела некаква топлина, као да ме је поклопио усијан сач. Од силне јаре нисам могао да дишем. Чинило ми се као да је дошао последњи час животу моме, — док као из неке подземне дубине чух пеку потмулу лупњаву, а иза тога један очајан глас:\n„Господине, ако Бога знаш, устани!.... Мој Стевица, моје јединче, мој очни вид — на умору је! Устани кумим те Богом и Светим Јованом!... Устани и трчи по лекара!... Ох Света Мајко Божја, смилуј се на ме грешну!... Спаси ми сина јединог!“\nЈа хтедох да скочим али се пусто не може: тежак сам, као да сам од олова. Прогледам. О, Боже велики, ја у својој соби, у своме кревету!... Кроз прозор пробиле две месечеве зраке  те обасјале мој орман с књигама... Је ли то могућно ?... Беше ли оно сан или јава?... Не, не, оно је морао бити сан, сан узвишен, сан божанствен!.... И у тај мах учини ми се, као да испред мојих очију сину некаква светлуцава сенка. Она као муња мину мимо ме, а у исти мах као да чух из неке неодређене даљине један глас:\n„И ти још не верујеш?!“\nТо је био глас његов, глас Лапласовог духа. Ја сам га познао; али опет, опет, да то није била буновност раздражене душе моје, да то није била халуцинација моје распламтеле уобразиље? Ко би то знао!?...\nИ у тај мах моја весела газдарица поче опет снажно лупати на моја врата:\n„Господине, ако знаш шта је Бог, устани! Мој Стевица мре!“\nИ ја скочим, и ни сад не знам шта ми би те повиках: „Газдарице Јело, ево ме, устао сам! Не бојте се!!... Уздајте се у Бога милостивога! Ваш Стевица има гушобољу! Ја овога часа трчим за доктора. Његов стан није далеко одавде. Ми ћемо у трену бити овде. Замолићу га да са собом понесе и серум. И ваш син, у име Бога, биће спасен!....“\n„О, господине, Бог те сам чуо и Света Мајка Божја!... Ево ме, сине, ево, ево твоје мајке — ту је она!...“ Повика моја весела газдарица, и нестаде је испред мојих врата.\nЈа се брзо обучем. Излетим на улицу. Косанчићев Венац пуст је и у пола дана атоли ноћу. Нигде живе душе. Петли учестали, знак да је зора близу. Месец па самом заходу. Учинило ми се да је много већи него обично. Био је пун и црвен као да је у крв умочен, а преко њега превучене две три магличасте пруге: жива слика издишућег Сунца Амадураме, само што нема оних црних мрљотина на лицу своме.... Узаман сам тражио оне његове брегове, оне ланце планина, она огромна вулканска ждрела, оне бездане провалије, она испрскана брда; она непрегледна мора његова, — све је то нивелисала и с његова лица убрисала даљина од 384.000 километара.\nПо неком неодољивом нагону станем разгледати цело небо. Оно се беше осуло звездама што ретко кад.... Све сами моји стари познаници и познанице. На истоку се блистала једна веома сјајна звезда. Познао сам је: то је Вега. Ја се одмах окренем западу. Нисам се преварио: тамо је необично треперила још лепша и сјајнија звезда. То је Сиријус. Он се спремао да зађе да уступи владу својој вечитој супарници Веги; а ту је на самом западном хоризонту и Орион: коме се дивно блистао појас од три небесна сунца!... Мало више познам и Алдебарана, па и оба брата близанца: Кастора и Полукса; а светло сазвежђе Возарево јурило је напред, да се час пре дочепа запада. Њему стопу у стопу ишла је златнорога Коза. Све се то журило  да час пре остави наше небо, те да га уступи цару дана. И док су се ова звездана јата клонила ка западу, друга су се једна за другим помаљала са истока. Ту вам је блистава северна круна, пуна драгог камења, међу којим је најлепши алем звезда Гема; ту вам је небесни Каигџија са својом лепом звездом Проционом, а мало јужније необично се блистао Златни Клас у руци Дјевичиној. А горе, у непосредној близини небеснога зенита, вечно круже Велика и Мала Кола, око свога стожера, Поларне Звезде, — баш као две џиновске сказаљке на овоме чудесном небесном часовнику!..\nТу је и његово величанство Мизар, онај ускипели океан од ватре и пламена, чији су огњени букови мало пре шибали по целом небесном своду. А сад?... А сад — цела се та његова џиновска огромност свела у једну мајушну светлу тачкицу!.... Тражио сам и тражио и сазвежђе Ловачких Паса, па ми све би узаман! Голим их оком нисам могао наћи... Виделе су се само две три сићушне звездице —једва четврте и пете величине; а ја сам међу њима још хтео наћи и ону чудесну небесну мрљицу од десет хиљада сунаца!... Ту су, сем тога, морали бити и они мрачни небесни понори у којима бораве вечити санак свој толики, давно и давно изумрли светови... А ту је, по свој прилици, и породична  гробница Сунца Амадураме. Али се то ништа видело није са наше Земље... Све је то убрисала нашем уму недостижна даљина, која нашу постојбину дели од тих далеких васељенских покрајина!...\nКад сам дошао на домак раскрснице бивше Варош-Капије, ја чујем неку грају. Она је долазила с оне стране где су оне две кафанице: прва код „Две Славине“ а друга код „Црног Коња.“ Ја убрзам кораке. И таман сам избио на саму раскрницу, а и прозори и врата прскоше у хиљаду комада, а некакав очајан глас стаде викати: „патрола, патрола!... Помагајте!... Изгибосмо!!...“ Како у оваким приликама човек може ни крив ни дужан да добије расцопану главу, то ја брже боље савијем у Иван-Бегову улицу, а тамо је и стан докторов.\nНа самом углу негдашње „Сребрне Кугле“ у ниши фурунџијских врата, наслонио се патролџија на своју пушку па — рче ли рче!... Хтедох да га пробудим, али помислим, а што? Што да му кварим овако леп сан; а пред зору се најслађе спава; а и да га пробудим, имао би права да се на ме обрецне: „што се плећеш у ствари које нису твоје?!,“ а Бог зна да ли оне две кафанице долазе у његов рејон. И зато ја окренем докторову стану. Дођем пред саму капију. Притиснем у електрично дугме и лепо сам чуо његово силно зврјање тамо негде у предсобљу  докторову. Нисам дуго чекао а више мене се отвори једно крило прозора и указа се једна човечја глава. То је био сам Dr. Д.... Он ме није познао.\n— Шта желите, господине? упита ме.\nЈа му се јавим.\n— Ене, зар си ти то, болан?! Које је тебе добро сад пред зору пробудило и послало ’вамо чак мени?\nЈа му све испричам.\n— Е, онда, очекни да се обучем. Нема ко да ти отвори врата. Момка сам синоћ отпустио. Нека древна бекрија: не може проћи недеља дана, а да се негде као крме не ољока и с ким не затури кавгу: опкладио бих се, да овога часа негде од његова беса лете столице и прскају прозори.“ Доктор је погодио. Оно је он био. „Него ти се мало прошетај, а мене ето за тили час,“ додаде он.\nТако је и било.\n— Богме, драги пријатељу, ово је крајње време било, рече ми Dr. Д., кад, после првог убризгавања серума, уђосмо у моју собу. Ова бесна звер у длаку што ово весело дете није удавила... Да сам којом срећом мало, мало раније дошао!... А, сад?.. Бог и природа дечја могу све....\n— Бог и серум, одговорим му ја.\n— Дај Боже; али је ово опака бољка, кад она отме мах, онда ту не помаже ни серум ни ништа,“ додаде он с неким предубеђењем, да је мали Стевица био и прошао...\n— А ја, опет, држим докторе, да ће Стевица, с Божјом помоћу, са свим оздравити. То ми каже неки мој унутрашњи глас.... И видећеш: мене тај глас преварити неће.\nДоктор се само осмехну; али је тај осмех био оличена сумња.\nТога дана доктор је још двапут долазио, пред сам мрак извршио је и друго убризгавање серума; а пошто доктор оде, газдарица ме грчевито шчепа за руку, погледа ме право у очи, као да је из њих желела да нешто прочита, па ће ме упитати:\n— Господине, да си ми по Богу брат, шта вели доктор?“\n— Добро вели... ваше ће дете оздравити!\n— О, Бог вас чуо и Мајка Божја! повика веселница, па се стаде гушити у јецању.\nСутрадан доктор дође у сам расвитак. Није се дуго бавио у соби детињој. Кад је из собе изишао смешио се. Тај његов осмех и мене је обасјао — као озебла јарко сунце. Од синоћ нешто је и мени било око срца хладно.\nДоктор се извали на мој диван, па ће ми рећи:\n— Ти си, пријатељу, погодио. Бог и серум помогли су: Стевица је изван сваке опасности....\nТако је и било. Трећи дан Стевица је већ био на ногама. Хтео је да излети и на поље, али му мајка није дала. Држала га је читавих петнаест дана као у апсу. Слушала је лекара — као Бога.\nОд то доба између мене и малога Стевице везало се неко необично пријатељство: ама чим би устао, ето га мени, да ми нешто важно каже, или да ме за што било упита. Што ме је тај којешта запиткивао — да човеку памет стане!... Ја сам га звао кићом, а он мене батом.\nЈеднога вечера седим ја код мога прозора и посматрам ону живописну панораму што се дала преко Саве и Дунава, докле човечје око може догледати. Небо ведро као срче, а млад месец својим доњим рогљем, рекао бих, додирује онај једва видни руб косе што се повија изнад села Бежаније па оперважује Савску долину чак доле до Земуна и хладнога Дунава; а Сава се опет беласа као какво посребрено џиновско платно... Окосине Бановог Брда, Ада Циганлија слили се уједно с повијарцем Топчидерских винограда. И њих у велико почео да покрива онај тамни вео, под којим ће све, што је живо, да проспава ову благу и тиху ноћ...\nИ баш у тај мах у моју собу упаде мали Стевица, долети ми и обеси ми се око врата, па се поче мазити и умиљавати. Мило и добро дете! После ће ме одједном запитати:\n— Је ли истина, бато, да и Бога ’оће да оде да спава? и пружи свој прстић на месец који већ у пола беше зашао.\n— Јест, истина је, кићо, а ко ти је то казао, рођо моја? упитам га ја.\n— Мама; она ми рече: хајде да и ти легнеш сине! ено и Бога оде да спава!...\nИ у тај мах сину небом једна дивна звезда, и за собом остави дугачку и веома блиставу, љубичасту бразду. Стевица се чисто припи уза ме. Она светла бразда ишчезе, али је он још непрестано гледао тамо и — ћутао. Готово ни дисао није. И онда ће ме одједном упитати:\n— Шта је оно, бато?\n— То је једна залутала звезда, кићо.\n— А одакле је она долетела?\n— Она је долетела из далеких небесних покрајина.\nОн мало заћута па ће ме опет упитати:\n— А шта су то небесне покрајине, бато?\nЈа се просто збуних. Шта да му на ово питање одговорим?...\n— Небесне су покрајине, кићо, ено, оно, где оне звезде трепере.... Тамо је и она била  што је сад прелетела, одговорим му онако насумце...\nОн ме погледа с она два велика паметна ока, као да је двоумио, да ли да ми верује или не, па ће ме тек упитати:\n— А куда је сад она одлетела?\n— Одлетела је у друге незнане светове... Ено тамо где оне друге звезде трепере...\nОн се опет окрете и погледа тамо где је она звезда запарала небо и — некуд одлетела. Његови детињи погледи као да су хтели да продру у оне плаве дубине небесне. Дуго је тако ћутао и гледао у ово лепо звездама осуто небо. И онда се окрете да ме још нешто упита, али у тај мах газдарица бану на врата, погледа нас оним својим благим и простодушним погледом па ће повикати:\n— Боже, Стево, ти господину не даш мира ни дању ни ноћу! И онда приђе, узе га за руку и готово силом изведе из моје собе.....\nЈа сам после још дуго и дуго остао на прозору. Непрестано су ми у памети лебдела она детиња питања: одакле је дошла она светла звезда, а куда ли је сад отишла? Где је била она пре хиљаде година, пре хиљаде хиљада векова; а где ли ће бити после милиуна милиуна година. Или је оно она синула последњим својим сјајем, синула па се за навек — угасила?! Ко да одговори на сва ова питања?....\nLamartine — „Harmonie\"\nЦела обитељ нашега Сунца од 427 својих чланова, то је само мајушни заселак у општој отаџбини — васељени. То су исто и сви остати небесни светови.\nПре постанка наше сунчане системе васељена је била тако исто окићена миријадама небесних светила; а кад се и наше Сунце угаси, кад сва његова породица изумре и постане једно васељенско гробље — ова ће се небеса тако исто блистати миријадама миријада звезда, — сунаца и сунчаних система. И далеко пре свију ових садашњих небесних  светила васељена је била тако исто лепа, тако исто величанствена: она никад није била ни лепша ни ружнија, ни светлија ни тамнија: она је била у далеко минулим временима, она је сад, она ће бити  у будућим миријадама векова — само једно вечито постајање и једно апсолутно трајање.... И целокупни живот једне читаве сунчане системе, па ма он трајао миријадама векова — то је само једна цигла жица у бесконачном ткиву живота васељенина.....\nНаша епоха није ни мало ни важнија ни претежнија од оних што су давно и давно прохујале.... Васељена нема епоха, нема периода. Она је апсолутна једноставност!.....</div>"}
{"id": "SRP19022_BorisavS_PokojnikovaZena.xml", "dc.creator": "Станковић, Борисав", "dc.title": "Покојникова жена", "dc.subject": "1902", "dc.source": "", "text": "<div>ЈУГОСЛОВЕНСКА БИБЛИОТЕКА\nI КОЛО IV КЊИГА\nБОРИСЛАВ СТАНКОВИЋ\nПОКОЈНИКОВА ЖЕНА\nИЗДАВАЧ\nКЊИЖАРНИЦА БОЖЕ О. ДАЧИЋА\nБЕОГРАД\n1907.\nБОРИСЛАВ СТАНКОВИЋ\nПОКОЈНИКОВА ЖЕНА\nПРИПОВЕТКА\nБЕОГРАД\nШТАМПАРИЈА Д. ДИМИТРИЈЕВИЋА\n1907.\nТолико му је већ излазила, а и сада излази на гроб, да га је као живога готово заборавила и памти га само по гробу. Дугачак му гроб. Више гроба штрчи му дрвен крст. До крста тестијица воде; у грло јој кита суха босиљка, а по дршци тестије и боковима црне се капље воска накапалих од толико свећа које му је палила. И ако не свакога дана, а оно сваке суботе и у очи празника, испочетка с мајком, а после, када јој дете порасло и ојачало, с дететом је излазила на гроб и клечала. Тада би на гробу увек била разгрнута бошча с тепсијом, у којој би било понуда: пита, јабуке, грожђе и кришке печене бундеве (све оно што је он радо јео). Бошча би се белела, одударала од трошне, црне земље гроба у коју она никада није смела дубље да забоде прст, све бојећи се као да не напипа, додирне  труло, човечје тело, јер толико је у томе гробу било покопано! Цела његова породица, једно преко другога, наизменце и — непослетку, поврх свију, он, муж њен.\nОко крста би упаљене свеће тихо гореле. Лелујали би им се њихови лаки пламенови. Она, пошто чело гроба клекне, нагнула би се напред ка гробу, тако да јој глава, чело, додирује крст. Црна јој шамија са отпуштеним крајевима са стране, сакрила би јој бело лице, а на руци заврнуо би се рукав од кошуље са црним бојама, те би јој се видела бела, румена кожа од руке. Плаче. Пуна јој се рамена тресу. Лице јој сакривено у шамији и угрејано, окупано крупним, сочним сузама, јасно нежно одударало би од црнине шамијине. Очи јој влажне, тамне. Истина с мало бора, али нарочито тада, када јој очи поцрвене и поднадују се од плача, и не види се.\nПа тај њен плач био је тако дубок, уздржаван, пун грцања...\nЧим уђе на гробље, синчића, кога је за руку дотле водила, одмах оставља да за њом иде, а она као да потрчи гробу... И идући скида тепсију с главе, да би је што пре метла на гроб, после још брже одвеже шамију, забаци крајеве, те јој сине подбрадак, лице... И, чисто са страхом,  уплашено, пошто пољуби крст, још ужурбаније пали му свеће, па, као да 6и се што пре свега тога отресла — не клекне, већ пада на гроб и зајеца:\n— Леле, Мито!\nСинчић јој, који, остављен, трчи за њом, не може да је стигне, и кад види како она пада, нестаје је код гроба, појури к њој:\n— Немој, нано... Па, од страха што се она не обзире на њ, пада и он до ње на гроб и почне, гурајући се у њен скут, да плаче, јеца.\nОна га и не гледа, кука, нариче. Као увек, спомиње њега, покојника, мужа; ређа његове жеље. Па када почне оно: на кога их је оставио... што не сиђе да их види и не погледа... а нарочито да види дете, сина... већ колики му је и какав је порастао...\nНе зна се ко више плаче. Да ли она или дете. И тек када дете онако испод њена скута, још више уплашено што се она никако њему не окреће, почне на сав глас да рида, и кад би од његових крупних суза већ почела земља да се влажи и лепи по његовим обрашчићима, тек онда би се она освешћивала, трзала, дизала га готово онесвесло од плача, чистећи му земљу са обрашчића. \n— Шта па ти? кроз плач почела би као да говори. Не гледај ти нану, чедо... Зар зато што видиш да нана плаче, па и ти да плачеш? Не гледај ти нану. Друго је нана. Немој. Лошо ће ми ти је... почела би да га утишава, пригрљава, меће себи у скут. Али тек тада синчић јој, у њеном крилу, ослобођен од страха, још више би се ражалио и продужавао да и даље јеца, плаче.\nПосле се диже. И пошто од плача разузурено јој и попустило одело притегне, поново се забради шамијом, али сада дубље, да јој се виде од уплакана лица само очи и јабучице, и кад од онога што му је изнела на гроб разда по комшијским гробовима, а највише просјацима, и кад напослетку још онако заједно са синчићем запали и кандило поред свеће, уреди, очисти му од траве и учврсти гроб, — тек онда би се враћали, остављајући му гроб онако нем, дугачак.\nИшли би натраг кући. Она носи тепсију на глави. Једном руком води дете, које, исплакано и умирено, сада весело поиграва око ње, а она још сва врела. Уплакано јој лице зажарило се, букнуло, а и цела јој снага као набрекла. Хаљине јој тесне. А осећа како јој се прса шире, отимају се из тесног количета, излазе на  поље, виде се... Зато од стида сагиње главу, намиче још више шамију, да јој се једва виде очи и уста, која још не могу да се умире од плача, већ јој дршћу. А с гробља у варош води још и друм широк, прав, по коме врви свет. И због тога још уплашенија, све уза зид брзо иде. Али већ испред Итине касапнице мења ход. Чвршће стеже дете за руку, још више погиње главу и једва чека да што пре до те касапнице дође, назове Бога и прође је. Јер пред том, Итином, касапницом увек има по неколико њих мушких, где беспослени седе на ћепенцима, пуше, гледајући или свет што друмом пролази, или оне обешене череке меса и крваве диреке од касапнице, искићене бајатим цревима и џигерицама, што купују Цигани или крајња сиротиња. И чим она ту наиђе, јаче повуче к себи дете, још више се скупи, смерно, уплашено. Људима око касапнице назове Бога према касапници. Али ако се ту деси и газда Ита, чим њу спази, он одмах силази с ћепенка, обува изувене ципеле, издваја се, зауставља синчића јој и зове га к себи, да га дарује. Она дете пусти и пошто одмакне, једнако окренута вароши, стане, чека. Дете оде до Ите, пољуби га у руку, а овај вади кесу, једва нађе марјаш  и даје му. Па, ма да га нико од осталих не пита, он им казује чији је:\n— Митино. Мита што лане умре. А оно му је домаћица, и показује на њу, па се опет окреће детету: — Милане, синко, дођи сутра, али рано, сабајле, те чича мало месца да ти да, да однесеш дома, а сад 'ајд иди, — отпушта га гледајући у њу како она стоји и чека на дете. 'Ајд иди, вели гласно, да га чак и она чује. — Иди, да те нана ено не чека.\nА она заиста га једва чека: све се боји нечега, а нарочито оне ширине и пространости друма, света, људи што по њему ходе. И чим осети како јој се синчић враћа, хвата је за руку, она одмах продужава пут.\nУ том већ почне први мрак. Њиве почињу да се губе; варошке улице да бивају тешње и тамније. Она убрза. Преко скрханог моста Оџинке улази у варош. Жури се. Али сада мало слободније иде по познатим улицама. Пролази поред капија, капиџика, сниских кућица, дугачких ћерана... тек по која велика кућа, турска, с капцима и решеткама на прозорима... Сусреће слуге и децу која носе месо, пиринач и друго, што по њима шиљу из чаршије својим кућама мужеви, домаћини.. Али када дође до чаршије и кад хоће да  је пређе и уђе у своју улицу, опет мора да застане. Нарочито, ако је субота, не може се од света — пазарлија — сељака, који се враћају својим селима. Неки пијани, на коњима, испречили се и заустављају свет, испијајући оканице, онако с коњима испред мејана. И после све то, тискајући се, одмиче с вревом, жагором и прашином. Она, док то, као нека навала, не прође, чека, па затим брзо пређе, готово претрчи чаршију, и уђе у своју улицу. И чим уђе у своју улицу, синчић је одмах оставља и појури испред ње кући.\nОна, у својој улици сада као сасвим ослобођена. гледа како јој синчић весело трчи капији, на којој их већ као увек чека њена мајка, која свакад суботом и у очи сваког празника долази, да код ње преноћи.\n— Дођосте ли? питала би је мати, дижући се с прага од капије и брижљиво кријући бошчу, у којој би обично увила брашна и друго што јој је донела.\n— Ето, дођосмо, одговарали би матери она и одмах се сагиње, пружа јој кључ од катанца, пошто она од тепсије на глави не може да отвара капију.\nМајка би отворила и, једнако кријући ону бошчу, прва би ушла и журно отишла у кућу. И, као увек, одмах би тамо  по кући почела нешто да распремa, ради, пали ватру, и то ужурбано, као од неког страха, и навлаш лупарући, ударајући, да се чују одјеци, ударци, као да би тиме хтела да смањи онај нем, пуст изглед мале, чисте и високим зидовима ограђене куће.\nА она би за мајком, синчићем последња уморно улазила, остављала би мајку да у кујни послује, распрема и договара се са синчићем: шта ће за вечеру, а она би, исто онако уморно, сустало, отишла у собу. И пошто скине са себе одело, разузури се, осети се ту, у соби, затворена, слободна, седа у соби, готово се изваљује, као одмарајући се од оног плача на гробу и страха што је претрпела идући сама путем...\nУ том би почеле и комшике да јој долазе. Оне су само тада, када није сама, већ кад јој мати дође, долазиле к њој. Иначе не. Не што је нису волеле, већ нису могле, није био ред. Сама је. Мушке главе нема у кући, а она онако сама, удовица још млада и лепа. И зато није било у реду да јој ко долази, посећује је. Бојале су се да јој због тога, тих њиних посета, мешавине, не би какав рђав глас изишао, чуло се што „лошо“. \nАли и сада, када би оне дошле, она није излазила из собе; остављала је мајку, да се тамо с њима разговара. Навикла се већ, и тешко јој да се с њима састаје. Зна да оне, жалећи је и снебивајући се пред њом, не могу да буду онако слободне у разговору као с другим женама које имају мужеве, домаћине. Него пазиле би, као увек пред њом, шта ће да кажу, страхујући да је или чиме не увреде, или не подсете на нешто што није за њу. И увек би гледале да што пре оду од ње и оставе је саму, бојећи се да јој од њина присуства и разговора не буде тешко. И зато она сада није пред њих ни излазила. У кујни с мајком оне су разговарале и после отишле. У то и ноћ беше пала. Мати јој уђе и ма да је знала да она неће, опет реда ради упита је:\n— Да запалимо свећу?\n— Нека, одби је она. И мајка јој се поврати у кујну, опет је остави саму. А она је баш то и волела. Истина да јој је било тешко, али опет лакше и блаже јој је било тако у тами.\nИ тако у соби, лежећи непомично, раскомоћена, дишући тешко и уморно, слушајући вреву и жагор из комшијских дворишта и материно ситно, старачко пословање у кујни, чекала би, док буде  готова вечера и док је мајка, пошто све унесе код ње у собу и постави софру, не позове:\n— 'Ајде да вечерамо!\nИ тада, пошто би јој мајка унела вечеру, она би се тек само подигла, и онда би вечерали. Она би или јела врло мало или никако. Али би морала да седи за софром и чека док мајка јој, — као свагда кад би тако дошла, код ње да преноћи, увек осећајући се пред њом као крива за ту њену тешкоћу, јад, не смејући с њом да се разговара, — почела би са синчићем јој да се забавља, игра, док не би тако задремала и заспала. И тек после њих она би легла. Не да спава, већ да као и пре и даље тако продужи да лежи.\nДа тако лежи, да још више уморна од ноћне тишине, с потајним, али већ отупелим страхом, слуша како ноћ пролази, како јој мати све лакше и осетљивије спава, и чисто као да чека да јој се мати пробуди, чим зора почне, и као увек: одмах, као бежећи од ње, врати се натраг кући, оцу, браћи јој, и опет је остави саму. После опет, као до тада, она седи сама у кући и никуда не излази. Чак ни на капију. Једино, кад синчића пошље за што год у чаршију, само на капију сме за њим да промоли главу, али чим види  да ко улицом иде, приближава јој се, одмах се сакрије, и онда иза капије чека кад ће јој се синчић вратити из чаршије. Врло ретко, понекад, каквим великим празником, ако би јој дошао тај Ита. Он, једно што је био стари сват, сматрао се од мужевљеве, покојникове родбине, — јер ни њена родбина није смела да јој долази, бојећи се: да тиме не увреди покојника, што би му тим доласком „мешали се у његову кућу“, долазили, „узнемиравали га“. Па и он, Ита, кад год би дошао, ма да га она није ни нудила, ни сам не би улазио унутра, у собу, већ би увек испред куће, на столичици, седео и улазећи навлаш за собом не би затварао капију, остављао би је отворену, да га може сваки видети. Не што је хтео, већ све ради ње, бојећи се за њу, а још више од њене браће, који су, ма да јој нису долазили, нити је, сем матере, помагали, ипак на њу бодро пазили. И тешко њој, ако би чули да она није као што треба, сама с дететом код куће, већ да излази, виђа се... Јер ни они сами нису јој долазили, а камо ли други.\nА она, Аница, једино се по тој својој браћи и знала. Нико њу није звао њеним  именом, већ „сестра на Рибинички“. Били су то напрасити људи, чувени као убојице. Још док су били у селу, и већ тамо још измалена бавили су се кријумчарењем, превођењем шверца преко границе. После оца силом нагнали да се из села пресели у варош, као да им је село било мало, тесно, и овамо у вароши опет продужили су тај посао. Ноћни посао: да често путују служећи трговцима као вође им, и да и даље, и сад у вароши, још више и опасније по живот, преносе шверц. Ретко су код куће били, нарочито ноћу, већ увек тако у „неким“ пословима. А те њихове послове сви су знали, али нико није смео да им каже, тако су се они били некако од свих као издвојили, одмакли, постали силни. Чак и кад нису у послу, на путу, већ код куће, они, не као остала браћа: да седну заједно, било за софром, било онако на договор, разговор, већ сваки на своју страну. Сваки је ручао за себе, заповедао да му се јело да кад се њему једе; сваки се од њих осећао силан, јак. Па и кад дуже остану код куће, одмах ма за шта посвађају се, па чак некад и потуку. А овамо према туђинцу, трећем, били су као једна душа. Тешко ономе, ко се усуди да ма кога од њих дирне, увреди. Сви, као један, тада би  дотрчали, напали на онога. Такви су они, Аничина браћа, били. Па због њих ни кућа им, ма да је била велика, лепа, није могла да буде као што треба: лепо намештена, чиста, уређена, да свака ствар стоји на своме месту. Због њих није се могло. Кад коме што затреба: каква крпа, пешкир, суд, он што му прво до руку дође узме, не пита да ли је то за то, већ узима и, кад сврши посао, он га после баца, и то ма где. И зато кућа им је изгледала као гола, празна. Нигде ништа. Тек у какав кут поњава, асура. Полица никад уређена. Око огњишта столичице за седење, неке изваљене, неке бачене чак испод наћава. У трему, пред кућом, истоварен самар, до њега аша, узенгија; онамо опет узда, бачена чак код бунара. Иза куће башта велика. Па ни она од њихова гажења, довођења товара, коња, што су ноћу доводили и одводили, није могла да се одржи уређена, засађена.\nОца, који се, пошто је оставио село, био повукао сасвим, нису ни за шта питали. Остављали га самог. Само су мајци највише досађивали. Мајку и њу, Аницу, они нису ни разликовали. Сматрали су их као једнаке, називајући их „жене“. И све су од њих тражили, за  све су им оне одговарале, биле криве. Нарочито мати, која, никако не смејући да им се одупре, већ увек ћутећи, гледала је да их свачим задовољи, само да би их се што пре као отресла, те да оду, не вичу по кући, а овамо је једнако за њима уздисала, стрепећи да им се што год не деси, јер су они сваког дана имали по какву свађу, задевицу... И тако с браћом њеном, сви они, цела њихова кућа, као издвајала се у махали, штрчала.\nА опет су се они, браћа јој, пазили. Нарочито су гледали да им у кући што не оскудева. И њих, „жене“, мајку, сестру, одевали су. Особито њу, сестру, Аницу. Кројили су јој лепо, чак некад и скупо одело. Само су једнако мотрили на њих две. Не ради другог чега, већ једино из бојазни да оне, идући по комшилуку, мешајући се са осталим комшијским, варошким женама, не покажу се случајно као просте, као сељанке, ниже од осталих... и тиме да и саме њих не понизе. И заиста мати је имала живу муку с тим, не могући увек да се као што треба обуче, већ заборављајући се. И зато их они нису ни пуштали да се друже са осталим, комшијским женама, да им одлазе.\n— Ја! шта ћете тамо? обрецали би се они увек на њих. —Не умете још људски ни да се обучете, а камо ли... \nНарочито су њој, Аници, забрањивали. Никад она, као остале њене другарице, није смела да изиђе на капију; још мање да оде на какву игру, седење са осталим својим другама из махале. А шта би тек било да се упозна и с којим мушкарцем!.. Истина, да је много њих с браћом јој долазило, али све је то долазило као браћа јој: у мрак, наоружано и спремно за ноћ. Али њој они нису били ништа, нису били као остали варошани, мирни, обични. Једино тај Ита није био као они. А зато ваљда што се он тиме, шверцем, није ни бавио, већ је само долазио, да преко браће јој купује шверцовану стоку за своју касапницу; он као да је био за њу нешто, али о томе она није смела да мисли, нити је опет зато имала кад. Сва је кућа била на њој. Мајка јој је радила само оне послове који су се овде, у вароши, као и тамо у селу, исто тако радили, а све остало, што је требало друкчије да се ради, остављала је све Аници. И Аница је све радила. И то још како! Ма да се није толико дружила и, што кажу, „мешала“, ипак је она и чишћење куће, и намештање соба, полице, и запрживање јела, све радила, намештала као нека из варошке, најстарије богате куће. Све је она то умела. И да јој нису  била таква браћа, од којих ништа није могло да остане као што треба, како би тек онда Аница умела да спреми, удеси кућу! Али што се од њих није могло, она није то своје знање, умење тако јако истицала, бојећи се да се она тиме не издвоји, као одскочи од браће, и тиме не замери им се.\nИ, ваљда од те плашње, стида, она је то своје умење од њих као крила, задржавала за себе, као чувајући га, знајући да треба да га тек онда покаже, развије, када и она буде као друге; а то је било: кад се уда, почне да води своју кућу, „домаћинлук“... кад као и све остале почне и она да иде у цркву, у посете, прима госте, с мужем иде на саборе, славе, седење... да буде оно што од сваке њене другарице бива, и што треба да буде. Али, што је најчудније, кад год је мислила о томе: све то увек као да се скупљало, врзло око тога Ите. Зато би она тада одмах, црвенећи, брзо престајала да мисли о томе. И, не осећајући се несрећном, као да то није њена ствар, још мање да то од ње зависи, већ да то само по себи мора доћи, мирно, сва предана послу, чекала је, управо не чекала, него је сваког дана радила оно што је било њено, т.ј. што је требало за тај дан да се  уради кући. А за то, друго, остало, уверена је била, има кад: доћи ће.\nИ то је дошло. Ни она сама није знала како. Зна само како је једног празника с браћом јој и осталим гостима био и један просед, али оштра лица човек и обучен најукусније од свих. После два дана дошли су без тога човека други неки, и у соби с браћом јој дуго у ноћ пили. Мајка јој излазећи од њих из собе заплакала се, а њој тада браћа забранила да се, и ако се и до сад ретко виђала, отада више никако не виђа, не показује на улици. Дакле, била је „пијена“, дана. И од тада је за Аницу настало спремање, шивење, ткање ћилимова и остале прћије... Од тада је Ита престао да од браће јој купује шверцовану стоку, нити је долазио више... После за њега ништа није чула до само то, да је том човеку, за кога су је дали, Ита побратим; и кад је то дознала, чисто јој је одлакнуло, као да се ослободила неког страха, бојазни... Чак јој и било мило, што се тако с њим лепо свршило, и што ће јој он од сад бити као брат, а не друго... А за тога човека, мужа, чула је да је из горње махале, дакле из најбољег дела вароши, да има кућу, да је терзија, али да не ради у дућану, већ у кући. И чула  је да је, док је био млад, путовао, ишао на печалбу, после се вратио, два пута женио, али кажу да су му обе жене умрле, и зато, кад је хтео и сада, трећи пут, да се жени, нису му отуда, из комшилука, дали девојку, већ му нудили или удовицу или коју слушкињу богаташку... А опет он, као у инат њима, дигао се, сишао овамо к њима, у доње махале, и запросио њу... А друго? Ништа није знала до саме свадбе, венчања.\nВенчали су се. Свадба је била скромна, према мужу, удовцу, као свака удовачка свадба. Али опет је била боља. Истина, не права свадба, велика, што траје четири дана, али ипак не опет и онаква, као кад удовац узима удовицу, па кад се пре службе, на јутрењу, венчају, и онда тихо, готово бежећи, од стида да их не „гледа свет“, иду кући са оно мало званица које су најнужније. Била је боља. А овде код Анице било је и свирача. И тај човек, муж јој, није хтео да се као остали удовци венча у стајаћем оделу, већ је начинио ново. Имала је и девера и свеће, поклона... Била је и игра, чак и „шарено оро“... Само што није било вечере, па као што је обичај да се после целе ноћи, седи, пије, а сутра испраћа старојко, кум.. већ је само био ручак, а \nна њему њена и његова породица. И старији седели су за софром, млађи играли у дворишту са осталим светом. На капији, широм отвореној, збили се били пролазници и гледали; свирачи подвојени, једни унутра код софре, а други у дворишту, свирали су, а спроћу њих, уза зид, седеле су им Циганке с децом, уживајући у свирци мужева и чекајући да, кад се њима, мужевима што изнесе за јело, и оне приђу и једу заједно... Ашчика, засукана, с голим лактовима, гурала се, готовила тамо у кујни; иза околних зидова вириле су жене, девојке и гледале овамо... Коло је играло, гомила деце гурала се, вијала. И Аница је била у колу, на најлепшем месту, и с девером играла. Осећала је како сви у њу гледају; нарочито с доксата газда-Јовине куће, која се више њихове куће, која се више њихове куће издизала на два спрата; отуда су је гледале прве, богате девојке, жене... И приметила је: како оне гледајући њу у исто време као с неким подсмехом траже и младожењу да гледају... Али и он је сад био као што треба. Служио је тамо у соби госте и увек се склањао, био у страни. Па и браћа јој била су према њој сад друкчија, и, као сад нешто више од себе, они су је пратили,  угађали јој... А свирка је била мека, дан топао. Први пут она осети — осети да је лепа, млада... И, сва срећна, поче да дрхти, осећајући како оно што је чекала наилази, остварује се, лепо, добро...\nУ том почело вече.\nОнако исто у игри, неосетно, тамно, меко, дан се узмицао, а ноћ је долазила. Свет се помало разилазио. И кад се све разишло, она је ушла у кућу. Међутим, свирка из собе, где су седели браћа јој, Ита, била је јача. А тамо јој и муж био отишао, и на њено изненађење, не као младожења, да их двори, стоји у страни, већ као гост сео међу њих, чак у чело. После као да им тесно било у соби, те изишли у башту и тамо засели. А у кући остале само жене: ашчика, неке мужевљеве сестре и једна стара тетка му, која је сад замењивала свекрву. И Аница је, после пресвучена, изишла у башту, да их двори... Били су испод винове лозе, до собе. Браћа јој, Ита и сви већ су били полупијани. Завалили се. По столу исполивано вино, изглодане кости, растурен дуван. Свећа на среди стола осветљавала их је. И све се то Аници учини неугодно, највише што јој сви они, што јој њихово весеље не дође онако домаћинско, с неким редом, поштовањем:  старији, млађи. На пр. да браћа јој према њеном мужу изгледају као према своме зету, или, обратно, муж јој према браћи да је као према шурама. Не. Већ сви они изгледали су једнаки, равни, као нека ноћна браћа. То јој је било неугодно. Али је још више уздрхтала, кад је видела мужа. Тек сад га је први пут сасвим видела. У ноћи, спрам свеће, био је још оштрија, кошчатија лица, са широким, упалим раменима. Само су му очи биле црне, врат дуг, јак и ваљда од скорог бријања виделе су му се јаче жиле. Био је намрштен, љут. То му се видело по његовим укоченим очима и уздигнутим, раширеним ноздрвама. Њој срце стаде. Помисли да се ваљда он љути на браћу јој, Иту и остале, што већ не иду, и оставе њих двоје саме. При тој помисли он јој дође јој више љут, крут, те се она у страху поче јаче привијати око браће, Ите, који су услед свирке, свежине летње вечери и бледе, иза мрких облака, месечине чудно изгледали: говорили много, дрхтаво, час весело, час збуњено. У том јој настарији брат запева. Био је пребацио руку, загрлио мужа јој, свог зета, и говорио му, певајући и нудећи га да пије: \n— Пиј, Мито... Знаш, брате... прва радост, па сам ти... „Ој Мораво, моје село  равно“, запева тако пространо, да се Аници учини да он сад први пут зато тако пространо, радосно, пева, што су се ње курталисали, удали је, зато што им је она до сад, као девојка, код куће, пречила, стајала на путу, те им није било све равно, равно чак до Косова!\nНи сама не знајући зашто, готово побеже од њих, остави их и брзо се врати у кућу. Тамо је опет свуда био јак мирис одјела и проливена пића. Ушла је у собу. Било јој је хладно. Само су јој се слепоочњаче знојиле, а на усницама избила роса од њена врела даха. Једнако јој је било тесно, неугодно, тешко. Осећала се као да је са свију страна нешто опкољава, стешњава. А о њима, тамо, у башти, нарочито о мужу, није смела никако да мисли. А, међутим, отуда је долазио све већи жагор, песма и ноћ... У том је ушао код ње „браца“ јој, Ита, певушећи песму, коју су сви на пољу певали.\n— А што ти, снахо, бежиш ? почео је Ита да се шали с њом, чинећи се пијан; —што си невесела? Еј, хеј! баш сте ви срећни... Гледам њега па... — И онда сео до ње, али није гледао у њу, већ се био загледао напоље. Чинио се као да слуша песму и свирку која је отуда бивала све јача. Одједном се тргао, погледао  је онако скамењену од страха, и са изразом заједања, у коме је било и неког горког саучешћа, почео да је дира, пецка, показујући на мужа јој:\n— Скоро ће доћи...\n— Ко? тргла се она.\n— Та он! Побратим! Тај срећник. Срећан ли је он!\nОна од страха једва дође... до гласа:\n— Како, брате, а зар ти...\nИ као дављеник, хватајући се за ту реч „брате“, трудила се да у ту реч метне, да што више сестринске, само сестринске, љубави.\nТо је Ита осетио, и то га је као освестило.\n- Да, да, и ја! и дигао се. — Срећан сам! Што да не? Хоћеш да ти певам? Знаш да ћу ноћас, док ви.... ја ћу сву ноћ — ах, ноћас!\nА опет то „ноћас“ било је... Она се сети шта он мисли под тим „ноћас“. Крв јој јурну. Хтеде да устане, виче, али није могла. Једва се дигла и одмакла од Ите.\n— Снајка, поче он, кајући се и не гледајући у њу. — Куда? Зар се бојиш?...\n- Не, брате... тресла се она и муцала; — али, да идем. Чекају ме... траже... \nИта одједном стао пред њу. Вилице укочио, стиснуо, као да не да да му зуби цвокоћу. И свом укоченом лицу силом је давао израз смејања. А осмех му био кратак, леден.\n— Снахо, поче он, а глас му једва излазио... — Нећу вечерас да се враћам и видим с тобом. Ко зна шта после.. само Бог срећу нека вам да... велику, голему... Нарочито теби. А њему, већ — и опет је показивао на поље, на мужа јој; — он је сада и онако срећан.\nПружио јој је руку, али није могао да крочи. Она, једва чинећи се невешта свему, опет бојажљиво, сестрински, запита га:\n— Зашто, брате ? Да ниси љут? И чинећи се да страхује да није чиме угошћен, удворен и тиме наљућен, као молећи га за опроштај, извињење, приђе му, да га пољуби у руку.\nИта, и сам видећи тај њен бол — муку да се отргне, одржи, да му се покаже само као сестра, снајка, а не друго — и гледајући како се мучи од бола, само се извио и, даровав је, изашао!\nОна га је несвесно одгледала. Чула је, како га заустављају, а он неће. Глас му сув. Чу како мужу јој у шали добаци : „Ти заустављаш, а овамо једва чекаш да  останеш сам“... Затим узе свираче. Укочено пребаци колију, наби фес, да би изгледао што више пијан, нареди свирачима да му свирају и певају. Затим право, укочено, оде са свирачима, који су му певали:\n„Подухнуше саба-зорски ветрови“...\nУ том напољу већ је био јак мрак, дрвеће почело да шушти као маса, а она, како је била пала на сандук, тако и остала, док нису свећу унели и једва је пробудили, тргли из заноса.\nКако су после распремили и наместили постељу у соби, како је ашчика увела младожењу к њој — ништа не зна. Једва се сећа: кад јој је пукла и последња копча на јелеку, оголила јој се прса, снага, она осетила додир мужевљева кошчата тела уза своје, да је, пошто је узалуд покушала да се извије из његова наручја, пала и, загњуривши лице у своје косе, трпећи, проплакала.\nДаље? Ништа не зна, до кад се у зору пробудила и скочила. До ње је био он, муж јој, а уста му полуотворена, али услед палих, замршених бркова, зуби му се нису видели. Згрчен, упалих рамена, са сувим, јаким рукама, косматим грудима, проседом косом, спавао је до ње. Она се тресла. Изгледао јој је тако, тако... Па још мрка зора, која је бивала све јаснија, па онај мирис новога намештаја по соби, задах заврнуте лампе, а она полунага, с модрицама, изломљеним телом, а и он до ње, згурен, кошчат, уз њу, додирује је... осећа му дах... Скочила је. Клецајући навукла је минтан, бошчу и, спотичући се у кујни о разбацане судове које синоћ пијана ашчика није могла да уклони, изишла. Чула је како ашчика, пробуђена њеном лупом и спотицањем, прогунђа за њом:\n— Ти ли си?\n— Ја, ја. Ништа, тето! умирила је она ашчику и изишла.\nИ, кад се осетила сама у дворишту, сама у немој ноћи, она је бежећи чисто потрчала капији, али сетивши се да нема куда, не сме никуда, клонула је.\n— Нане, нане, мори!! заплакала се.\n— Нане, нане... грцала је тако стојећи укочено и цептећи од страха, да је било муж или ко из куће не види, не чује где плаче. И зато је од страха длановима брисала сузе, стискала их на очи, као да не да сузама више да излазе. \nУ том је почело да бива видније. Са свију страна почело да се расклапа и разграњује. Око Анице, из башта, почеле тице, бубе да се дижу, шуште, мичу. Кроз свеж, оштар ваздух, почео жагор, кретање... дан се белео. У том с краја махале, из неке механе допрли звуци свирке и песме. Она се још више охладила, премрзла од страха. Знала је — сигурна је била, да је то тамо Ита. И као да је тамо код њега, чисто га поче гледати како излази из кафане. Иде; ноге га не држе. Свирачи већ не могу да му свирају. Он иде, не спотура се, само се укочено заноси, набија јаче фес — или га баци. Заповеда Циганину да му га донесе, а он вади банку и њоме кити Циганина.\n— Свирај... Не знаш ти, али ипак свирај... Де, ону... „Подухнуше“.\nИ као да чу како неиспавани, промукли гласови Цигана запеваше уз крештаву свирку.\nА он се, Ита, заваљује. Колија му дотиче земљу.\n— Да, да ту... ту свирај... „Развише ружу ветрови“... јест... да... и она се ноћас развила, ноћас...\nА Аница осећа да се то на њу односи, шта он тиме мисли, како под оним „ноћас  развила“ мисли на њеног мужа, на њену прву ноћ. И она, овамо у башти, од страха, почела да скупља на себи одело, као крије прса, себе, да се не види ништа од ње, а још мање да је истина то да се она ноћас „развила, развила“...\nАли од свега у ствари није било ништа. Песма и свирка што су се чуле у крај махале брзо су умукнуле. А ко зна ко је тамо у механи био... Ништа није било од свега. Само је дан све јаче освајао, белео се. По улици почеле да шкрипе капије, а из чаршије се чуло отварање дућана, скидање ћепенака. А то је њу освестило. Истина тешко, убијено, но ипак прибрано, и са угушеним плачем, болом вратила се, нашла метлу, па, као да није ништа било, већ као свака млада домаћица почела да чисти двориште, трудећи се да се умири, да не грца, да се прибере. У том у велико свануло и она је први пут добро видела и разгледала све, нарочито сад своју, нову кућу. Кућа је била мала, сниска. Око куће била је пространа башта. Башта је била лепо уређена, са чистим, засађеним алејама. До капије био је амбар, кош, а отуда, од капије до куће, водила је калдрмисана путања, која се белела, и онај део куће  који је био до баште, с лица, и у коме је била соба у којој су спавали. Тај предњи део куће био је окречен, а остало не. Но ипак све, цела кућа, башта, калдрма, изгледало је истина мало, али чисто, уређено, као ново. Само околни зидови били су велики, као стари. А и до капије, више бунара, био је велики, стари орах. И он, онако разгранат, пола сув, озго ширећи гране, изгледао је као да целу кућу, башту, све под собом покрива, држи.\nТо је све било, друго ништа. Доцније је Аница и мужа познала. Као што га је први пут видела: кошчат, али већ оронуо. Само једино они његови црни бркови што су му били пуни и одударали од његова сува, оштра лика. Али зато ипак био је чист, уредан, тачан, а некако чудноват. Изгледао је као човек који је много живео, уживао, па засићен, а и разочаран, повукао се. Изгледао је и био увек миран, тих. А овамо учас, ма за шта, плануо би и био готов на све. И, као да није никога уважавао, ценио, а најмање њу, своју жену, Аницу. Као да му она није била жена, велика, дорасла, већ као да је дете, ништа не зна, нити опет има каквог изгледа да ће моћи штогод знати, бити од ње штогод, тако је с њом поступао... За све је морала њега да пита. Чак и у  готовљењу јела, и ту се он разумевао, и није јој давао да готови онако како она зна. У кући, од намештаја, посуђа, полице није смела да дира, намешта друкчије; морало је да остане онако, како је она затекла, како је било и пре намештено, док није она дошла.\n— Ништа немој да ми дираш ! А што не знаш, питај. Сама ништа не смеш, била му је то прва реч њој. Из почетка њој је то било тешко. Мислила је да због тога не сме да дира, што је то тако наместила нека од његових првих жена, па сад из љубави према њој, као успомену, не да да се то дира, квари; али је после дознала да је такав био и према пређашњим женама. И кад види шта је, како је све то: муж, кућа... она се умирила, навикла. Истина с муком, тешко, али ипак навикла се. Кад већ није било све онако како је замишљала, надала се, па као у накнаду за то гледала је да бар она, кућа, муж, све буде као што треба. А нарочито да одевањем (а имала је лепа, скупа одела од његових првих жена), држањем, намештањем, чишћењем куће није постидна од богатијих жена, којих је толико било у махали, комшилуку. У томе је налазила као неку утеху. И заиста, толико је радила, чистила, намештала,  трудила се да угоди мужу. Све до ситнице угађала му, не из љубави, већ више као од страха, да нема зашта да је грди, говори јој, приближује јој се и тиме подсећа на оно. Толико је била вредна, готово луда, сва унесена у посао, спремање, да је и њему, мужу, већ било више него што треба.\n— Де, де .. заустављао би је, неугодно се трзао гледајући је како од јутра до дубоко у ноћ ради и само о томе послу мисли. Неугодно му је било, јер као да је осећао да се она зато силом уноси у посао, да би се тиме занела, као отресла, одвојила од нечега другог...\nА оно? Оно бежање прве ноћи, плакање у ноћи, — никад. Никад више она не заплака... Није о томе мислила. А да не би мислила о томе, зато се толико и уносила у посао... Покаткад, али веома ретко, почело би да код ње оно као долази, јавља се, почела би да јој прса играју, образи, уста сврбе... Она би тада кривећи та своја прса, образе, сва зајапурена, очајно шапутала:\n— Ох, пусто остало!\nПосле годину дана умре јој муж. То је још више уплашило. Од страха није  знала за себе. Испочетка није га толико, од срца, жалила. Али што је осећала да га искрено не жали, сматрајући се за то као крива, као кажњавајући себе за то, она је више, управо од тада само плакала. На погребу, седмодневници, четрдесетници и погодишњици једва су је повраћали од плача и заноса у који је падала.\nОно њено „леле, Мито!“ ко зна зашто је било. Да ли је тај плач био за њега, или за њу, саму себе?\nИ кад се после отресла страха од његове смрти, мало прибрала, сва се одала томе плачу и одилажењу му на гроб и у томе, за све што је било, за све што је претрпела, као да је налазила за себе одушке. Једва је чекала да дође субота, какав празник и да му изиђе на гроб, изнесе за душу, и сита, до миле воље, да се наплаче.\nЦеле је недеље била мирна. Онако сама, с дететом, целог дана, пошто јој нико није долазио, као затворена седела би, чистећи башту, кућу.\nНарочито кућу, коју је сада још пажљивије чистила, ништа није кварила од пређашњег реда, бојећи се и стрепећи да се не осети и не види да је то зато, што сада њега, мужа, нема, па она ради  шта хоће. Слободна је... И тако, мирно, тешко, чак и са задовољством, целе би недеље радила, седела код куће. Али још уочи суботе она осети страх, немир, а и жудњу. Једва чека. Готово не зна ни како умеси, спреми за гроб. Док јој је дете било мало, те је мајка ишла с њом на гроб, она ју је од нестрпљења увек чекала на капији, а после, кад је с дететом ишла, само што дете обуче, она се брзо спреми, повеже, одмах излази из куће и полази на гроб. Од страха не зна ни како пређе чаршију, улице и уђе на гробље. Само зна, да кад уђе на гробље и осети иза себе зид, капију гробљанску, чисто јој лакше, а још више јој одлакне, кад падне на гроб и зајеца:\n— Леле, Мито!...\nИ занесена, у том одилажењу, плачу, чак је није жалостило што су је готово сви били оставили — нарочито њени, па комшике јој, родбина покојникова, пријатељи му, што се они, чим је он умро, сви повукли. Ни Ита, који је пређе, док је био жив покојник, често долазио, сад готово, никако не дође, сем што понекад сети се и пошље као милостињу мало меса, да се омрси. Па и то, бојећи се да она или који други из комшилука не помисли да он ради ње, Анице, шаље, његов  момак кад донесе говори: како је Ита, газда му, послао то „за дете; боји се да оно не види по улици, па па не жељује...“\nНишта њу није вређало. Истина, било јој је тешко тако усамљеној. Нарочито ноћу, од страха што је сама. Или зими, кад нестане дрва, па нема чиме — не себе, већ дете да огреје. И дрвеће што је у башти, каква трула грана, лозинка, не сме да узме: све од страха, да се то не примети, види, и почне да се говори како она упропашћује кућу... А она већ за себе и којекако, већ дете мора да топли, греје и једнако држи уза се...\nИ тако, да сама целе недеље седи, надгледа кућу, чисти, одржава је у оном реду у ком је покојник оставио, да дете негује, мотри да је увек чисто, обучено, да се не би приметило како је без оца... Да суботом излази му на гроб, плаче... Нарочито тај плач добро јој је долазио, као давао јој неке насладе и уносио у њу живота, ватре... Навикла, и било јој је добро. По њеном мирном, младом лицу, очима сусталим од плача, у црнини, закопчана до грла, седећи смерно, мирно, с дететом у крилу, по целој њој исплаканој, мирној, дубоко мирној, изгледало је да више ништа друго не жели. Чак  толико је била мирна, да је изгледало као да је постала неспособна и да осећа, мисли, готово као мртва. Као да је с његовом, мужевљевом смрћу, и она свршила своје. Ништа да више за њу нема. А најмање да се преудаје. Ма да јој је мати, знајући да неће моћи свакад овако кришом, кријући од снахе и браће јој, да је потпомаже, доноси јој брашна и друго, — почесто о томе, преудаји напомињала.\nА Аница је увек знала, кад ће јој мати о томе говорити. Обично после вечере, кад дете заспи. Њих две остану саме, и кад Аница почне да разбира за браћу, и остало што се десило по чаршији, махалама и кад јој мати, одговарајући, одједном, напречац, као да се тек тада, узгред, сетила, прекине и почне по кога да хвали:\n— Море, Анице, чујем, ето Недељко 'арно се опоравио. Пролазим и гледам, а дућанче му пуно. Зембили пуни, раф пун.\nАница би се тргла, али одмах би се одобровољила и чисто сажаљавајући мајку што је тако наивна, па, не узнемиравајући се, одговарала би:\n— Нека, нане... и, да би матер уверила како је то није узнемирило, увредило, расположена, продужила би да је за нешто друго пита. \nИ мајка би је остављала. После месецима јој не би више о преудаји спомињала. Не би она ни дала да јој се Аница преудаје и тако учини грех, обесвети покојника, да се не мора, да има од чега да живи. Од куће и она два винограда не би ни човек могао да живи, а камо ли жена. А она, мајка јој, већ више не може да јој као до сад кришом, кријући од снаха и синова доноси. Па и то што донесе једва да има за њу, а камо ли још и за дете... А, да се Аница задужи, да прода виноград, кућу покојникову, то боље Аницу да види мртву, него ли то. Па и ово, кад би јој о преудаји споменула, само је она знала колико се мучи, бори, док јој то каже. Сматрала је то као грех. И то не према Аници, већ према покојном зету. И не само она, мајка јој, већ и сви други, родбина, комшилук, као да су сматрали за грех, ако са Аницом не говоре само о њему, покојнику. Набрајају јој поједине згоде, речи његове. Памтио се до ситница његов живот, и пред Аницом се само о њему говорило. А она, Аница, дете, данашњица — све то као да није постојало, а још мање било вредно пажње, говора. Главно је био он, покојник. И то не што су га баш волели, истински жалили, већ осећајући  да ће бити као криви, ако једнако не говоре, не спомињу га, и да ће тиме потврдити како је он заиста мртав, умро, нестало га. А то није грех. Грех је помислити. И, од страха да заиста то није истина, већ да је он још ту, да није пропао, већ жив; а нарочито за њу, Аницу, жену му, да она не би помислила да је слободна, да смрћу његовом њега заиста нема, да није више његова, сви су се они трудили и сваку ситницу употребљавали, само да се он спомиње, не заборави.\nТако, ако би јој која комшика нешто, што умеси, зготови, донела, она би, дајући јој, говорила, снебивајући се — Ето, донесох! Знам, покојни Мита, домаћин ти, много је то волео, па донесох, да и ти окусиш!\nИли, ако би која дошла, за штогод, какву ствар, урутку, узме од ње на послугу, она то не би као од ње тражила, већ:\n— Анице, да ли имаш то? Док беше покојник, то је било у кући. И он нам није бранио, узимали смо.\nА и Аница је све то знала, осећала. И увек се трудила да избегне помисао да он, покојник, није ту, у кући, жив, већ да је мртав и далеко, далеко од ње. Грех је био то мислити. Било у башти, кући,  свуда, свуда је био он; све је било његово. Увек га је гледала, био је пред њом, исто онако кошчат, сув, нарочито они његови пуни, црни бркови, који су му још за живота онако одударали од његова бледа, сува лица. И ма да га у ствари није било, ма да је већ толико било прошло од његове смрти, ипак он је морао за њу да буде жив. Нарочито за њу, Аницу. Јер он је био тај који се сагао, узео је и увео у своју кућу и тиме увео у неки ред... жена, људи. Дао јој — не име, већ нешто више, јаче, дао јој неку одређеност, а не као пре, док је била девојка, што није смела ни у кога да погледа, јер ако погледа, ко зна шта може тај помислити о њој. Сигурно рђаво, бешчасно. А кад је он њу узео, увео у своју кућу, постала његова, од тада је могла слободно да гледа у свакога, могла да живи, јер није била своја. И онај кога би погледала, ако би што рђаво о њој помислио, то се ње не би тицало, не би се односило на њу, већ на њ, на мужа, домаћина, као да је њега рђаво погледао. Он је био ту, јер она је била његова. Па и кад је умро, опет је она и даље била његова. \nИ зато сви, цела родбина, а нарочито жене, као у накнаду зато, из захвалности,  уплашено, страхујући да се не покажу неблагодарне, с неким страхопоштовањем трудиле су се да једнако одрже његову успомену, ништа не пропусте.\nБило је главно да се њему, покојнику, угоди, да се задовољи... А ово друго, свакидашње, оно је узимано тек онда, пошто се све испуни што треба њему, покојнику. Главно је било ово, покојник, исправност према њему. А она, дете, па још преудаја?.. Ех, Аница би најрадије волела да се више не преудаје, већ да и даље остане овако. Покојник, усамљена, јад, плач, — толико се била навикла на то, да јој је то већ било као омилело. А знала је да ће опет бити бола и муке, кад почне да се од тог навиклог јада и плача раставља, кад улази у живот. И у почетку није никако на преудају пристајала. Једно то, а друго још и помисао да њено тело још није чисто од првог мужа, покојника, а камо ли да сада још дође и тело другога. Али доцније, а најглавније што је знала, уверена била да ће тај који ће је узети сигурно бити гори, сиротнији, старији, а и то да опет још једном, мора бити, да се мора преудати, т.ј. да „њени“ - мајка, браћа - неће је тако оставити, већ кад они нађу да је дошло време, преудаће је, - зато је  она оставила да о томе они мисле, брину се, а она је и даље ревносно, тешко, продужавала да надгледа кућу, седи сама, иде с дететом на гроб покојнику и тамо плаче, плаче до миле воље. Исплаче се за све што јој се накупи, што је заболи, што осети: за разочарање, бол прве ноћи, младости, љубави; а о преудаји била је равнодушна. И чак се исмевала, говорећи:\n— Ао, ко ће мене да узме?!\nА опет осећала је како се та њена преудаја приближава, већ се о њој слободно говори, јављају се неки. Па се већ у велико почело да поговара за неког Недељка. Знала је и који је тај. Одскора је отворио бакалницу. Прво је био слуга, па, пошто се оженио слушкињом свога газде и овај му као мираз дао нешто новаца, он после за себе отворио дућан. Жена му затим умрла, пошто му је оставила троје деце... Знала је да ју је тражио, а да јој се браћа нећкају и не дају му је, зато што има толику децу... Знала је где му је дућан: у чаршији, одмах до њене махале. Чак га је једном и видела, кад је ишла на гробље и прелазила преко чаршије. Износио је из дућана неке зембиле и ређао их по ћепенку. И, као да је знао да ће она тада проћи, био се лепо, чисто, чак  и кицошки обукао. Само што су му преко прага, из дућана, вирила његова прљава деца с комадима хлеба. Чула је да он ту децу сам пере, облачи и заједно с њима спава у том свом дућанчету... Знала је све, и опет је — не да чинила се, већ у истини била равнодушна и подсмевала се, нарочито мајци. Мајку би увек још с капије познавала, кад би јој долазила и имала што да јави о преудаји, или за кога новог просиоца. У таквим приликама увек би јој мајка улазила брзо, још брже за собом затварала капију и долазила Аници, али полако, као стрепећи, бојећи се некога. (Сигурно покојника, што му у његовој кући и његовој жени говори за другог мужа).\nНо свакад би јој Аница ту њену бојазан, стрепњу, мучење да јој јави за просидбу, олакшавала. Чим је види да тако уђе, она би се повукла у собу, тиме да као да мајци времена да се она смири, прибере, и после, кад би јој мајка дошла код ње у собу, сама би Аница, сажаљевајући мајку, равнодушно је питала...\nАли једнога дана мајка јој се, тек што је била у јутру отишла од ње, опет преко обичаја брзо врати. Капију заборави да за собом затвори. А као да је заборавила и на покојника и страх од њега. Изгледала  је радосна, весела. Тако је брзо ушла. Аница није била у соби, већ је иза куће тамо нешто радила. Мајка је дозва. Па не могући да је сачека у соби, изиђе и сретоше се на прагу од собе.\n— Анице, кажи драгичка, ћерко!.. предусрете је.\nАница се болно, равнодушно насмеја на мајку, погађајући унапред да ће бити опет какав нов просилац, али сад ваљда бољи. Сигурно богат, имућан.\n— Добро, добро, нане: који је? и погађајући шта ће бити, спреми се да се врати натраг и продужи свој посао.\n— Ита, рече јој мајка брзо.\nАницу нешто пресече у половини. Подиже руку устима, као да спречи крик, радост, шта ли?\n— Ита, Ита, ћерко... поче мајка да понавља и уноси се у њу уплашена, кад виде како се она укочила, поникнула.\nАница се једва трже:\n— Нане! а ухвати се целом шаком за чело, једва држећи се да не падне — не остављај ме ноћас саму. Спавај ту. Па чисто изгура мајку, затвори за њом собу. И мајка јој чу како она тамо у соби негде паде.\nЦеле ноћи тако је остала. \nМајка јој, преплашена, узалуд је обигравала око ње, звала је, молила, кумила. Ништа од ње није чула до:\n— Остави ме. Не дирај ме, мајко... А глас јој је био истина на плач, али сув, сув.\nНишта више није се чуло од ње из собе. Мајка јој је целе ноћи обигравала, молила, плакала, напослетку, обрвана сном, пала до прага собњег и заспала. У јутру се Аница пробудила и да би мајку ућуткала да се не препада, не виче, не пита је што она таква изгледа: раширених, набраних очију, упалих недара, и до тад свеже, једре, сад изломљене, готово искуване снаге, очајно је ућуткала:\n— Ћути, нане, молим те! И онда, скупљајући сву снагу, одговори на Итину прошевину:\n— За Иту ? — Нећу. А Недељко, ако он хоће, ма да има толико деце, за њега хоћу.\nПа преклињући мајку да је не пита зашто то чини, опет се врати, и опет се затвори у собу.\nМајка отишла, али се на по пута вратила. Руком се ударила по челу од једа на саму себе:\n— Луда ја! Што ја ћутим? Што ја њу слушам? \nИ вратила се, да је пита зашто неће. Зашто неће Иту, већ хоће Недељка, удовца, сиромаха, те опет она, мајка, да и даље стрепи за њу, да јој опет кришом, крадући од снахе, доноси? А неће за Иту, момка; неће да пође за њ и постане богата, да мајку једном опрости бриге, да више не стрепи за њу, да кад тамо, код браће јој, она седне да једе какво лепо јело, не заседају јој залогаји јела од слутње да овамо она, Аница, код мужа, можда нема ни хлеба? Вратила се да је пита, па и да је грди, бије. Али кад је дошла до капије, није смела да уђе. Не знајући шта да ради, чисто плачући, свратила је комшикама и почела њих да моли, — преклиње, да оне иду Аници и питају је зашто неће за Иту.\n— Ако неће, говорила је комшикама, — али зашто, нека бар каже зашто неће?\nАли Аница не само комшикама, већ никоме није хтела да каже. Чак ни браћи, који су од беса хтели да је бију. А можда би је и били, да Аница није изгледала тако изболована, изломљена. Само је одговарала:\n— За Недељка хоћу, и скупљала је, грчила своје вреле ознојене шаке.\n— За Недељка хоћу, једнако је говорила умиривала браћу. И то не што је  истински за Недељка хтела, волела га, већ да би се браћи, матери као умилила, те да се они не љуте на њу... Да не мисле да она зато неће за Иту да пође, што жели да и даље остане тако, хоће да они и даље о њој воде бригу, хране је, издржавају и да се не би тога они бојали, као да их утеши и скине им ту бригу с врата, она им је ревносно одговарала :\n— За Недељка хоћу...\nИ то све зато, само да је не питају зашто за Иту неће, кад је он бољи, момак, богат... Да је не питају, не дирају. Да јој нико не долази, никога да не види, гледа. И дете није хтела да види. Као да га намрзе. Мајка је морала дете да уклони испред ње, и тамо у кујни с њим да спава.\nПа и њу, мајку, није трпела. Чак је почела да је грди, натреса јој се. Нарочито кад мати јој, распремајући кујну, заборави да остави што на пређашње старо место, као што је и пре, за време покојниково било. Тада би мајку она највише грдила. Не што је то она учинила, већ што је Аница у томе осећала како мајка јој хоће тиме намерно да увреди покојника. А они су сад сви против њега. Чак га као и намрзли. И то све због тога, што Аница неће да пође за Иту. А сад је Аница, напротив, кад су сви били против покојника  сматрала да је дужна да га брани од њих, не само њега од њих, већ и себе од њих, што они тиме, удадбом за Иту, хоће да је од њега као отргну, извуку. И зато није хтела никога да види, нити да изиђе из собе. Једнако је лежала. Од тешких мисли понекад се занесе, па читав дан не зна за себе. А опет, кад се освести и види више себе мајку, како она стеже чело, главу, лепи јој око слепоочњача црни лук с кафом, опет је тера од себе :\n— Иди, остави ме.\nНарочито ноћу није давала матери да је код ње. Волела је да је сама. Да тако целе ноћи: или, решена да неће поћи за Иту, лежи као мртва; или, кад јој изиђе пред очи његова прошевина, он, Ита, скаче од бола:\n— Ито, Ито мој... и као да је мртав, почне да кука, оплакује га.\nНије да га не воли! Ах, само једном да га осети, па да... Али како ће? Како ће она њега, Иту, да погледа, да му се насмеје, од радости да се заплаче кад га загрли, кад би се одмах, ама одмах, испречио он, покојник. А сада и она сама, Аница, није више оно: пређашња Аница, већ жена, а он, Ита, још је Ита... И како ће она да га прими загрли као његова? \nМожда би увек осећао како му није дошла чиста, кад је грли, љуби, већ је другога, покојникова... једном већ грљена, милована.\nА да је он као сваки, муж, обичан, као тај Недељко! Али ово је Ита. А друго је Ита, а друго је муж.\nА Ита је Ита...\nЕх! И понекад би Аница падала, подавала се. Пуштала би да јој поигравају прса, снага, да је обузимље и да се подаје оном, изван покојникове куће, зидова, капије, другом, новом, животу. А тај је живот био: Ита. Али, увек тада као казна, усред тога, у том слатком, тешком сну о Ити, појавио би се он, покојник. Ништа не говори. Само му јаче одударају они његови пуни, црни бркови од бледа, кошчата, а сада још и мртвачка лица. И испред Анице укочено, све више почне да се диже. Поглед му строг, мрачан упрт у њу. Она ништа не сме. Само, као молба за извињење, опроштај, што се усудила да мисли о другоме нечем,и почне да јеца:\n— Твоја, твоја...\nИ измиче испред покојника, цептећи од страха, што на дну срца осећа да то „твоја, твоја“ није можда истина. \nПонекад то је тако силно, да од страха скочи и готово изван себе, не знајући шта ради, појури прозорима, решеткама и почне да их цима, дрма, као да би хтела да их извади и побегне. Мајка јој дотрчи. Дете се пробуди. Почне оно да цвили, обиграва око ње. А она ништа не зна. У кошуљи, готово луда од страха, само цима за решетке, а опет зна да нема где, не сме никуда. Дете цвили, цвили, да чак и комшије чују. Прерипе зид. Али не долазе они, већ прво отворе капију и на њу пусте жене, да оне код ње иду.\n— Анице, Анице... дете, Анице! прихваћају је с прозора жене заједно с мајком и показују јој на дете, да би се она што пре освестила, дошла к себи.\nАли она не може да се освести. И тек кад види свећу, мајку, жене, увери се да оно није истина, груне у плач.\n— Шта је, Анице? питају је и поливају је водом.\nОна не може да се ослободи, дође до речи, већ само јеца.\n— Шта је? Да те који није уплашио, шта ли?\n— Ништа! муца она.\n— Како ништа? Не бој се. Ништа нема. Показују јој на мирну, тамну ноћ, кућу, досећујући се за њене ноћне снове и привиђења.\nИ после, мајка јој са женама из комшилука ма да Аница није допуштала, силом, догод се за Недељка није удала, венчала, отишла одатле, из покојникове куће, сваке ноћи су седеле око ње, чувале је и као браниле од некога.</div>"}
{"id": "SRP19050_LazarK_Prosioci.xml", "dc.creator": "Комарчић, Лазар", "dc.title": "Просиоци", "dc.subject": "1905", "dc.source": "", "text": "<div>Укључено у ELTeC корпус 2019-02-19\n108 ИЗДАЊЕ ЗАДУЖБИНЕ ИЛИЈЕ М. КОЛАРЦА 108\nПРОСИОЦИ\nРОМАН.\nНАПИСАО\nЛ. КОМАРЧИЋ\nБЕОГРАД\nШтампарија Светозара Николића Обилићев Венац бр. 2.\n1905\nЦена 1 динар\nЧовек никада не може у животу да покаже толико милоште, толико милосрђа према бедном и невољном; толико саучешћа и болећивости према патњама и болу својих ближњих; толико добродушности и племенитости према грешницима и покајницима, — каи што то може да покаже сапутница живота његова — жена.. .. Њена је туга већа него наша; њено је осећање нежније, дирљивије него наше; — она је то, што даноноћно бди поред тешког болника; она је то, што му добротом срца свога и племенитошћу душе своје блажи муке и даје му снаге да се у нов живот поврати .... Жена је то, што потоцима суза залева хладне гробове наших драгих покојника: она је то, што мирисним цвећем кити зелене хумке,  ова вечита боравишта мртвих .... Жена је божанствена спона између неба и земље, између овога и онога света!..\nИ тој доброти срца, тој племенитости душе, томе узвишеном милосрђу наших жена — писац посвећује ово своје дело...\nЈедан је по један био газда Угљеша Пивљак. Није му било равна ни по богатству, ни по виђености у свој богатој Мачви. Само оно његово имање у Китогу, десно од Сокине механе, идући из Штитара у Шабац, вредило је на хиљаду минаца; па онда његови велики сувати код Лешнице, па забрани више Чокешине, па „дуге њиве“ у „Великом Кључу“ на реци Јадру, па његови чаири испод Липнице, — а да и не говоримо о његовим ливадама, њивама, забранима; о воденицама на Дрини и воденицама на Сави; о кошевима и наслонима и о другим ситнијим парчетима, што се тамо амо налазе по атару совљачком, глоговачком и Црнобарског Салаша. За њ се знало, да нигда није ни без готових новаца: чим роди жир, он сместа одвоји по два три чопора маторих вепрова и отера  у жир; а кад се угоје, он их још мало кукурузом прирани, па после с њима у Митровицу, и сместа их теслимљује. Он би у прилици рекао: „трговину што једе продаји, продаји што брже, јер ће појести и себе и тебе. Ето, да је Обрад Кустура своје свиње продао чим је с њима дошао у Митровицу, могао је имати и нешто ћара; а овако, задужио се и косом на глави: пао је у канџе несретном Максиму Ћуку, па му неће остати ни она кућа над главом...\"\nУгљешу су у свој Мачви звали: „трули газда.“ Па он је и био одиста трули газда.\nКад је умро, његово огромно имање дошло је под масу. А само за живи мал добивено је па 1500 дуката. То је била најјача маса у свој шабачкој нахији. И још се једнако говорило: „куд се деде његова готовина?\" Много се сумњало у Симу Ћату, који се ту десио и кад је Угљеша издахнуо, и кад је власт чинила попис. У осталом, њега је суд после поставио и за главнога стараоца. И онда се све ућутало....\nДа богатство није сва срећа на овоме свету, то је газда Угљеша Пивљак најбоље осетио. Богат, штоно кажу, као земља, а опет ретко кад да је имао у животу веселих дана. Од четири сина, као четири златне јабуке, па му кућа остаде на женској глави. Само је дочекао да ожени најмлађега сина, а беше му нашао и младицу, да јој на далеко равне било није. Видео је код накучанске цркве, па је сместа помислио:\n„Ево мени снахе. поноса дому моме, а моме сину Млађи згодне младице!\nЗаблаће и Синошевић једна су општина: једна им је црква, једна школа, једна судница — једно све.\nО Малој Госпођи слави накучанска црква, и ту буде света из Поцерине, Посаво-Тамнаве, Мачве, Јадра, а и других још даљих крајева, и у оба села није било куће, која није имала гостију са стране. И кући браће Поповића беху свратиле неколике кочије, а тако исто и неколико гостију на коњима. У осталом, кућа браће Поповића и данас је најчувенија и највиђенија у свој Поцерини. Она  је дала неколико свештеника, па се с тога и зову Поповићи, а у доба наше приче беше тек постао-кућни старешина г. Марко Поповић, најмлађи брат браће Поповића, човек веома мудар и велики чиновник у Београду, па је ту службу оставио и дошао кући да се бави пољским радом. Њега је све село и сва околина звала, „господин Марко,“ а његову госпођу — „госпођа Јеца.“ У ову кућу беше свратио у госте и газда Угљеша Пивљак, марвени трговац из Совљака у Мачви.\n„Шта велиш, госпођа-Јецо, за ону цуру, што се до ње ухватио мој Млађо?... Кршна девојка: не зна се или је лепша или је стаситија, или је поноснија!... Гледај, гледај мога Млађе, како је испод ока погледа!... Тако је, у мојој фамилији околиша нема. Чије је то дете, госпођа-Јецо?“\n„А, наш пријатељ Угљеша има добро око! То је паметна девојка; не зна се: или је срцем питомија, или је душом племенитија. Иста њена мајка! Она је јединица кћер Обрада Кустуре, једнога доброг и поштеног домаћина и марвеног трговца...  Али је штета... Ту недавно, много је, кажу, штетовао на дебелим свињама...\" одговори госпођа Јеца.\n„То је кћер Обрада Кустуре?!“ запита готово зачуђено Угљеша Пивљак, а преко његова лица прелети један танан облачак; али му брзо лице сину неком унутрашњом радошћу; а његова уста као да сама за себе прошапташе:\n„И боље!“\nШта му је то „и боље“ значило, то и данас нико не зна.\nОн је још тога дана поиска од оца и мајке, и они му је дадоше: та ко се не би опријатељио с тако чувеним домом, као што је дом газда Угљеше Пивљака?..\nЊему само што девојачки отац рече:\n„Ја ти дајем моју Иконију, понос дома мога, највећу радост моју, али ти унапред кажем, да је не могу спремити онако, како бих хтео и желео, а особито кад је дајем у тако виђен и чувен дом, као што је твој дом, пријатељу.\"\n„Пријатељу Обраде, она ће моме дому бити драга, па да је спремиш с даровима, колико она може под пазухом понети...\"\n„Пријатељу, твоја се кућа нашим дететом постидети неће; а оно спреме, што буде са собом понела, нека буде с Божјим благословом!“ додаде девојачка мајка.\n„Дај Боже и света Богородице!“ учини на то газда Угљеша Пивљак. Него, знаш шта, пријатељу, ја нећу друкчије, већ да од вашег детета чујем, да хоће да пође за мога Млађу, за моју једину наду и радост на овоме свету.“\n„Па пријатељу, деца треба да се најпре виде; али ја опет стојим за моју Иконију добар: да јој речем да у воду скочи, послушала би, а то ли да пође за сина Угљеше Пивљака.... Кад велиш да нам мо’ш са сином доћи, да ти се надамо, пријатељу ?“\n„Па мој је син ту, пријатељу. Он се данас у два маха у колу хватао до вашег детета, а моје, ако Бог да, снахе.“\n„Ене, благо мени, оно је ваш син?!“ повика Јела Кустурина.\n„Јеси ли га видела, пријо?“ упаде јој у реч газда Угљеша, па се чисто устури од неког поноса.\n„Јабуко моја златна!“ повика девојачка мајка. „Оно је кршан момак, нека је своме оцу здрав и  жив, а свима нама на дику и понос, додаде Јела Обрадова.\nЈош тога вечера газда Угљеша дао је обележје Обрадовој Иконији — најлепшем цвету у свој поносној Поцерини....\nИстина, и то се зна, да се девојка нешто много устезала, али је укућани најпосле сломише. Она пристаде; али чим се дочепа вајата она бризну у плач и јецање. Од то доба нико је више није видео насмејану, а њена весела и звонка песма, што се јутром и вечером мешала с песмама славујевим, за свагда је умукла...\nЊена би је мајка тешила:\n„Немој тако, дико материна, немој бацати у бригу своју мајку и свога доброг бабајка!... Што нам, сине, онда не каза да ћеш тако туговати, па твоја мајка не би дала, да јој њена перуника с дана у дан вене, као покошен цветак на меком ливадском откосу. После, благо материно, теби ће добро бити у Угљешином дому: сви ће те држати као мало воде на длану; а у кући није какве глоте:  твој ђувегија, твој свекар, волеће те и миловати, као што јутрења роса љуби и милује мирисно пролетње цвеће... А што имаш заовицу, лепу Анђелију, сви ми кажу, да је то прави анђео Божји, што је с неба слетео на земљу, да људима каже, како је добар и милостив Бог. Она ћете, душо материна, волети и чувати, као што сестра чува и милује своју једину сестрицу.... Не тужи тако, очни виду, твога оца и твоје матере! Ти још и не знаш како ћеш у Угљешину дому бити срећна и задовољна... Теби ће, веруј матери својој, сва Мачва завидети!...\nНа све ово лепа Иконија гледала је преда се а њене мисли као да су лутале по неким нама непознатим рајским крајевима, које су њено срце и њена душа давно и давно нашли и замиловали.\nОнога дана, кад је газда Угљеша за свога сина испросио и даривао лепу Иконију Обрада Кустуре из Заблаћа, могле су у велике минути јације, кад први петли запеваше код Маричића кућа, а њима се одазваше они са салаша браће Поповића. Ноћ беше тиха и нема. Ни с које стране није се  чуо ни глас људи, ни јав животиња. Све је спавало мртвим сном. Ову је тишину прекидало монотоно хукање воденичне бране на Добрави, што га је доносио свеж поветарац, што је пирушио вијугавом долином тихе али вечно мутне Добраве... Месец се спремаше да зађе, а беше га заклонио дугачак и у пола провидан облачни појас, што се беше повукао целим западним хоризонтом, те на земљу бацио своју тамну сенку, док су месечеви зраци, овде онде, продирали, те обасјавали поједине окосине, доље и дубраве, куће и кућерке у Заблаћу и око Заблаћа.\nНа самом прелазу горњега Кустурићева вотњака, преко кога кућна чељад иде на Илијин студенац по воду, лепо се виде две људске прилике: једно мушко, а једно женско. Узеле се за руке, на преда се гледају и ништа не говоре.\n„И ти баш прими обележје, Иконија?!\" рече тужно и веома потресено један мушки глас?!\n„Тако ти онога, што ти је најмилије, Рајко, немој ме о томе више питати. Примила сам. Морала сам. Тако је хтео Бог и мој отац и моја мајка; а  ја се ни једном нисам смела противити и рећи: нећу, не могу!..“\n„Боље реци, понесе ме богатство Угљешино!\" упаде јој у реч онај мушки глас.\n„Рајко, не греши душе! Моје срце нигда није ни за каквим богатством поимило. Ја сам о газдалуку Угљешину данас први пут чула, па ми је оно црно пред онима: оно је моју срећу разорило.“\n„Е, онда, Иконија, да бежимо. Све је готово. До зоре смо у Срему... Ох, Иконија, очни виду мој, нашој срећи под небом равне бити неће... Шта Угљеша и његово благо?!... Хајде тако како стојиш. Ништа ти више не треба. Кад се вратимо и кућа ће нам бити готова. У преком шору угледније и лепше бити неће; а кад тебе у њу доведем, онда ће је огрејати сунце... А Угљеша и његови двори? Њему је пространа шабачка нахија, а отворена му је и цела Србија, па нека тражи за сина девојку, а за се добре пријатеље, а не да мени чупа срце из недара,“ повика онај, што га Иконија зове Рајком, повика гласом и решеношћу, која је на све готова.\nИконија мало поћута, па се одједном исправи,  а руку извуче из руку свога јарана, па му с дубоким болом рече:\nНе, Рајко, то бити не може. Мој би се отац убио, а мајка од туге пресвисла, да ја то учиним.“ И она заусти да још нешто каже, али се, у тај мах, међу њима обре једна женска прилика. Она дочепа Иконију за руку, па јој прекорно рече: „Шта ћеш ти овде, Иконија, у ово доба ноћи?!“ и онда се окрете ономе момку:\n„Одмичи ти од наше куће, Рајко! Немој убијати срећу детета мога, нити рушити мир нашега дома, који ти ништа дужан није.“\nТо је била Иконијина мајка.\nУ тај баш мах припуцаше пушке горе код кућа браће Ђенадића; а један мушки и звонак глас стаде изводити познату песму:\nИ озго од Гавранове Греде као да неко припева:\nТо се са својим сином враћао кући газда Угљеша Пивљак, певајући и пушке мећући. Њега су на коњима до Шапца отпратила браћа Ђенадићи — његови калаузи у Заблаћу и околним селима.\nЗа тим се све утаја, само што се чула жестока врева паса далеко тамо на другом крају села. Нема сумње, морао је поред самих кућа да мине какав гладан вук, јер су баш те ноћи поклане овце Јанка Субашића.\nКад што газда Угљеша ради, он брзо ради. На Малу Госпођу испросио и даривао за сина девојку, а у недељу по Крстову-дне дочекао у своме дому своје пријатеље — девојачког оца и мајку, па их царски угостио и провео по своме великом имању, да виде све, шта има њихов пријатељ Угљеша Пивљак, те да се не кају за чијег су јединца дали своју кћер, своју јединицу. Водио их је чак и у Лешницу на своје сувате, да виде где тови џелеп крава и џелеп волова, па их је онда испратио до Шапца, а узгред свратио на своје имање код Сокине механе, да им покаже свој домазлук швајцарских крава и ону дивну пасмину буђеновачких свиња; а ту су уговорили да прстен буде у другу недељу по Крстову-дне, а да са сватовима по девојку дође у недељу пред свету Параскеву....\nЈелу Обрадову ништа тако није обрадовало и разгалило, као анђелска појава једне, већ у велико одрасле, девојчице. Она им је и вратнице отворила, а једва се кретала под накитом од орлаша и крсташа талира и три ниске о врату дуката, што су пламтели као жива жеравица. На њеном се лицу беше извајала сва доброта срца и душе једнога правог анђела Божјег. Она прво приђе Обраду Кустури, смерно се поклони и у руку га пољуби, па онда прискочи Икониној мајци, притиште јој врео пољубац у руку, па јој љупким девојачким гласом рече: „добро нам дошли!... шта ради моја мила снајка Иконија?... О, да вам је знати, како се моја душа радује ономе сретном дану, кад ћемо једна другој пасти у наручја! ... Ја немам ни мајке ни сестре. Она ће бити мени и снајка и сеја...“ И онда једна другој падоше у наручја, па се стадоше грлити и љубити, а очи им беху пуне суза.\nОбрад Кустура беше стао па се диви овој одиста реткој доброти душе једнога тако још младог, а тако паметног, девојчета, као што беше Анђелија, мезимица његова пријатеља Угљеше, а заова његове кћери Иконије, што су, и по лепоти и по  витом девојачком стасу, биле као једна расечена јабука!\nКад су Обрад и његова Јела дошли својој кући, тамо су затекли позив од среске власти, у коме стоји, да Обрад Кустура сместа дође среској канцеларији ради некога хитног саопштења. Ово: ради хитног саопштења, беше двапут црвеним плајвазом подвучено.\n„Шта ли ће ово сад бити?“ рећи ће Обрад више у себи... „О, да сам знао за ово, кад смо сад у Шапцу били, да видим шта је то тако хитно?! Није ми толико што ћу се сад поново враћати у Шабац, колико ме мучи, што не знам што ме сад баш власт зове... Него, станиде; знам шта је. Она рђа неће да пристане, да ми се одложи продаја. То је и ништа друго. Ако то буде, онда је зло. Ја нећу имати где дочекати Иконине сватове, дочекати нити су чим угостити...“\nИ Обрад Кустура још истог дана уседе на свога путаља и живо откаса у Шабац; оде право среској канцеларији, оде сетан и невесео. Нека  неразговетна слутња одавно је мучила душу његову, и није му дала мира ни дању ни ноћу.\nКад је дошао среској канцеларији, он даде позив Толи пандуру, па га замоли, да га пријави капетану. Пандур окрете онај позив — као да би видео, ко је Кустуру звао, па ће онда рећи:\n„Капетан није ту. Одазвао га г. начелник. Бог зна хоће ли до мрака и долазити. Он се обично подуже забави код г. начелника; него да те пријавим г. Тоши писару?...“\n„Е, волео бих да је капетан ту; али кад није, онда ме јави г. Тоши. Можда ће ми и он казати, рашта сам зват. “\nИ таман они у тој речи, а капетан те на врата. И чим уђе у ходник он смотри Обрада:\n„Ене, Кустуре! Зар си већ дошао?! Ја сам мислио, да се још частиш по Мачви са твојим пријатељем Угљешом... Хе, ко ће сад с тобом? Широка су леђа на која се сад наслањаш... Хајде 'вамо!...“\nИ они оба уђоше у канцеларију.\n„Седи!“ рече капетан, и показа агу очима столицу. Обрад седе, седе доста ослобођен лепим пријемом капетановим.\n„Звао сам те, да ти рђаве гласе кажем: она рђа, она каишарчина, не да ни доћи, да ти се продаја одложи.“\n„Е, онда је то зло, мој г. капетане: онда ја немам куд кући својој. Ако то буде, онда од свадбе моје Иконије ништа бити не може: онда несрећном оцу и мајци ништа друго не остаје, већ да скачу у мутну Добраву.... Ми Икониних свата нећемо имати где дочекати ни су чим угостити. Него, да си ми по Богу брат, г. капетане, учини ти шта знаш и како умеш, да ме то зло сад мимоиђе, па после, пошто ни дете одведу, могу слободно узети угарак, па све у дим претворити...\"\n„Богме, Обраде, ја ти ту ништа помоћи не могу. Продаја је саопштена и теби и Максиму Ћуку и Управи Фондова. И, док ви све троје не пристанете да се продаја одложи, ја немам ни силе ни власти да то сам учиним. Таки је закон; а закон је старији од нас свију.“\nИ онда капетан стаде мерити веселог Обрада  Кустуру, који се беше загледао у нешто, што му се у тај мах пред очима свијало. Преко капетанова лица беше плинула нека особита радост и душевна доброта. Видело се лепо, да он има нешто да саопшти своме Кустури што ће га обрадовати. И он устаде са свога места. Приђе Обраду, метну му руку на раме, па му, смешећи се, рече:\n„Не бој се, драги Кустуро! Сад видим да о свему ни ти ништа не знаш; не бој се, и благодари Богу, што у овоме свету има још добрих људи. Ти оној рђи више ништа не дугујеш... Ево ти ове хартије, на, па је чувај као очи у глави. То је квита, да си Максима Ћука до паре измирио.\nОбрад Кустура само је бленуо у капетана. Он од свега ни речи није разумео; а капетан ће наставити:\n„Таман си ти отишао с твојом Јелом у Мачву, да видиш дом свога пријатеља, а мени пријавише једно момче. Оно ми рече:\n— Капетане, ја сам послат, да видим шта и колико дугује Обрад Кустура из Заблаћа Максиму Ћуку. Ево донео сам паре, да тај дуг измирим. И ја сместа нађем акта о твоме дуговању. Срачунам  колико свега дугујеш — с главним, с интересом и судским трошковима, и скупа је изнело: 242 дуката, 14 гроша и 20 пара. И, Бога ми, оно ми момче све до паре измири, узе квиту, прочита, па ми је врати:\n„Мени су рекли, да вам кажем, да ви ову квиту дате газда Обраду, а мени дајте парче цедуље, како сам ја овај новац вама положио.\"\n„Ја тако и урадим; а тога истог дана зовнем Максима Ћука, и положим му за твој рачун све до паре. На! ово је његова квита. Ја сам је, боље тврђе ради, и оверио, а то исто и на актима записао!...\n„Ето, мој драги Кустуро, сад си слободан као тица на грани; а, сад, јаши твога путаља, па иди кући, да ту радосну вест кажеш и твојој Јели. Њу ће то, болан, обрадовати више него што је обрадовало и тебе самог.“\n„0, г. капетане, ти обрадовао нас, а тебе Господ Бог!“ повика Обрад Кустура, а очи му беху пуне суза.\nПосле овога, друмом што води из Шапца за Поцерину, живо је касао један коњаник. По лицу његову беше плинула неописана радост; а његова уста једном прошапташе:\n„Знам сад ко је. То је он, мој пријатељ Угљеша. А ко би други данас и могао за ме положити толике паре?... Он и нико други!...“\nОних и оноликих сватова, као што их беше покупио газда Угљеша Пивљак, кад је женио свога сина Млађу, Мачва, ни пре ни после, утувила није. Самих кочија било је преко шесет, а о коњицима нико рачуна ни хватао није. Једно се само зна, а то је, кад су први свати улазили у Богатић, последњи се још не беху из Совљака кренули.\n„Хе, ласно је Угљеши овако свадбовати: дубока кеса, а големи амбари... Има су чим и дочекати и испратити; а то једно мушко дете“, рекли би људи, кад се о томе повела реч.\nТу се читаву недељу дана свадбовало; а совре се нису дизале од ранога јутра па до неко доба ноћи. Избачено је преко пет стотина прангија, а пушке никако ни партисале нису. Сам кум дао је врећу барута, а стари сват две. Чауши су читав један дан приказивали свадбене части и дарове!...\nИз ближих околних села није остала жива душа, која није дошла, да се нагледа овога одиста чуда од сватова.\nАли што се беше искупило момака и девојака, жена и деце, око младе и младожење, да се надиве колико лепоти и стаситости, толико и богатом руху њихову!... Али је млада својом лепотом, својим витким стасом и нешто сетним лицем и погледом одиста одвајала од осталих мачванских лепотица.\nОд Иконије се није одвајала њена лепа заовица Анђелија. Она је опет својом лепотом, својим анђелским погледом многоме момку памет занела, али ником тако као Радојлу јединцу сину Бранка клисара цркве Глоговачке.\nПа и Радојло беше кршан момак, мушкога стаса и поноса, а срца и душе што свакога осваја. Он је још из ранога детињства почео уз оца, који је опет био добар сремски певчик, да иде у цркву и научио се црквеном појању, те му је после кад је у школу пошао то ишло од пола муке. Милина га је било слушати кад чита апостол и кад својим звонким и симпатичним гласом одговара на јектенија. Типик је знао напамет, да би му у томе позавидео  и какав богослов. Он је с особитом вољом читао и остале „мирске“ књиге, песме и приповетке. Знао је „Бранка“ напамет, и из „Горског Венца“ могао је читаве стране одекламовати. Он вам је могао, с краја на крај, испричати „Сироту Босиљку“, „Алписку Пастирку“, „Касију Царицу“; „Езопове Басне“ и Доситејева нравоученија, тако исто. Он је у народу важио као нека ретка појава од бистрине, управо као неки — сељак философ. С тога га сељаци узеше за општинског писара, али ту није дуго остао: истиште га Симо Ћата, који га, из просте зависти, није могао очима да гледа. Он је Угљешиној Анђелији у неку руку био као неки мали учитељ: што би год данас прочитао, он би то њој све дословце испричао, а често би јој читао и какве лепе песме и приповетке. Ово је њих једно другом зближило тако, да су једва чекали да се састану и једно с другим ћеретају — о чему било. Најпре су се волели као брат и сестра, а после? — као јаран и јараница; али преко њиховог језика нигда није склизла каква ружна и неприкладна реч. Њихово је вољење било право, чисто анђелско вољење, али у које је опет несретни  Симо Ћата почео да уноси горчине и сатанског заједања. Он би за њ, где би стао, по нешто ружно рекао. Једном је приликом и самом Угљеши у уши дотурио:\n„Газда Угљеша, припази-дер ти на ово клисарово штене! Он нешто много обија око твоје куће. Ако је твоја Анђелија у колу, ако је на с лу или на прелу, знај да је ту и он. О томе већ говоре и деца по сокаку. Чувај оно дете, док на њ није изнет какав ружан глас; а кад се изнесе, онда га није ласно изгладити.\nОд то доба Радојло није смео кући Угљешиној доћи, нити се с Анђелијом састати и разговарати; али то је баш учинило, да су они обоје једно за другим почели још више марити па чак и чезнути.\nИ док је првога дана на овој свадби све живо пливало у џумбусу и весељу, дотле се једна мала дружиница шабачких младих трговаца веселила пред совљачком механом. И то је весеље текло као бујна река: ређале су се севдалије за  севдалијама, а свирао им је млади и духовити свирач Бего Цицварић, онај Цицварић, што је својим песмама овековечио веселу дружбу шабачких младих трговаца: Топузовића, Куртовића, Гашића, Тркића, Ајдарића, Нешића, Лелековића, Бојића и других.\nИ овога је пута Бего Цицварић показао своју духовитост и песнички дар: он је ту, пред самом совљачком механом, срочио и уз ћемане отпевао познату песму:\nКад је ово отпевао Цицварић, један од оних младих трговаца дочепа пуну оканицу вина, што је пред њим па столу стајала, па је, гоњен неком унутрашњом сетом, баци преко тарабе у шљивак и она прште у стотину комада. После скочи и викну:\n„Коње!... Побратиме плати ово што се потрошило!“ — окрете се једном своме другу. За тим појаше коње и у великом касу одоше пут Црне Баре, а отале на Карантин Рачу, тамо где валовита  Дрина утиче у Саву, и где се Србија грли са питомим Сремом и својом сестром Босном поносном; а кад су се отуд вратили, то нико опазио није, то је морало бити онда, кад је све мртвим сном спавало.\nОд то доба само се још једном на кућу газда-Угљешину права радост осмехнула. То је било онда, кад му је снаха родила унука, мушко чедо, ђедову праву радост; јер је у овоме детешцету видео милост Божју, видео мушку главу, која ће прихватити и одржати слеме кућно и на огњишту ложити божићне бадњаке и о крсном имену дизати чашу у славу Божју.\nТако је мислио газда Угљеша Пивљак; али у књизи судбине било је са свим дукчије записано...\nНесрећа никад не долази сама. Она је увек у друштву. Она човека и стиже и срета. Ране, што их она задаје, тешке су и непреболиве. Њих људи обично односе собом у хладни гроб свој.\nНије прошла ни година и по, а његов син Млађо први у Совљаку паде од језовите косе смрти, коју беше несретна колера 1866 по свој Србији размахнула и толике домове у црно завила.\nГазда Угљеша се тих дана десио код волова на својим суватима у Лешници; а кад му тај црни абер стиже, он пребледи као смрт, па само повика:\n„Кола!“\nИ ма да се ишло галопом, весели отац, мало мало, па би повикао:\nБрже!... Шта их штедиш, покрепали, да Бог да!... И они стигоше у Совљак за непуна два и  по сахата, и ако се рачуна, да од Совљака до Лешнице има добрих пет сахати. За то му дешњак, чим га из кола испрегоше, црче — прште као срче кад га о студен камен ударимо!...\nАли која вајда, кад несрећни отад није затек'о жива сина. Он је, док је с кола скочио, по људима, по снуждену лицу њихову и по оној мртвој тишини, која је у целом дворишту владала, познао, да није добро.\nОн само учини:\n„Где је мој Млађо?!“\nИ онда полети у кућу. Људи хтедоше да га зауставе, али се он оте, улети у собу и виде мртва сина где лежи на својој самртној постељи.\nОн само што рикну као прободен брав:\n„Сине, Млађо, животе мој, зар баш тако?!“ И онда се несрећни отац простре по своме мртвом сину; а кад је мало дошао к себи, прве су му речи биле:\n„Где је Иконија?... Где је дете, мој Угљеша? Нека с њим бежи из ове несретне куће, нека бежи куд било!...\"\nБоже, од кад је света, људи беже од смрти;  али их она нађе, па ма побегли на крај бела света. Отуд оно народно:\n„Од смрти се побећи не може.“\nМа колико да је конац жалости дугачак, њега време, мало по мало, ушије. Он се с радошћу упоредо уткива у платно живота човекова. С тога наш живот, ма колико био горак, ипак има неке дражи. И ми га за то увек трпљиво сносимо, вечито надајући се, да ће нам синути бољи и веселији дани.\nТако је и с газда-Угљешом било... Жалио је и жалио свога јединца. Читаву годину нити се бријао нити шишао. Ишао је као какав одбегли сужањ. Али гледајући свога унука, малога Угљешу, коме је кум на крштењу дао ђедово име, како с дана у дан напредује, гледајући у њему живу слику свога сина Млађе, она је жалост, с дана у дан, бледила. А оно Божје анђелче, кад би год свога ђеда опазило да од куд долази, оно би му пружило ручице, да га узме. И он би га узео и ваздан му којешта тепао. И ово је био животворни мелем натиштеним ранама овога жалошћу већ погрбљеног и оседелог старца\nИма прилика, кад се човеку учини, да је и сам Бог једна оличена пакост, која не може да гледа трајнију срећу човекову. Ово се могло приметити и на дому веселог Угљеше Пивљака: таман почну да му се замлађују тешке и дубоке ране, што су му их задале четири црне смрти његова четири сина, а некаква их зла коб још већма разгребе и позледи. Тако, једнога дана, лицем у свету недељу пред Спасов дан, таман кад се навршила година дана, од кад је саранио последњега сина свог, — приђе му његова снаха Иконија, пољуби га у руку, па ће му рећи:\n„Бабо, ја не могу више остати у овој кући. Хоћу да идем своме оцу и својој мајци. Опрости ми, ако сам те што увредила.“\nОво је она рекла с таквом решеношћу, да је њен свекар сместа увидео, да би му узаман било, да је од тога одвраћа.\nОн мало поћута. Гледао је преда се, и као да је смишљао шта да јој рекне.\n„Хајде, снахо, што ти је наша кућа постала тешка; али, како можеш да се раставиш са својим  дететом, са нејаким Угљешом, са још једином радошћу несрећнога свекра твог?!“.\n„Па ја сам мислила, бабо, да и њега са собом поведем; а доводила бих ти га сваке друге...“\nАли јој свекар не даде ни издушити шта је хтела рећи. Он скочи, а лице му се чисто развуче:\n„А, то ли ти мислиш; а, снахо Иконија, док сам ја жив и мичем и једним прстом овим, ја не дам да ми се дете, ова моја још једина утеха у старим годинама мојим, из куће одведе.“\nИконија му на то са свим хладно одговори:\n„Па добро, бабо, ја и немам силе и власти да га од његовог ђеда и његове куће одвајам, а и да имам, то чинила не бих; али, бабо, на твоју душу грех, ако детету нешто буде, без материне неге и гледања...\"\n„Али ће то, снахо, бити и на твоју душу: каква си ти мати и какво је то твоје камено срце, да свога нејака сина, пород срца свога, остављаш, а да и не говорим о кући мојој, о кући твојој, која ти, од кад си у њу доведена, никад ништа на жао учинила није.“\nИконија је на ове свекрове прекоре само гледала преда се и — ћутала...\nПосле једнога сахата стадоше пред Угљешине вратнице једва господска кола — кочије на федер и са сицевима — у која беху упрегнута два, као трава, зеленка, оба поносног држања — ама као да их је једна мајка ождребила. По скупоценим амовима и сребрним кључевима, вид’ло се, да их је дубока кеса купила. И док је онај млади и лепо обучени момак, што је кочијашио, везивао један мали свежњић, што му га је Иконија дала да га у закошарак веже, — дотле се она праштала са својом заовицом Анђелијом. Она јој је са сузним очима говорила:\n„Чувај ми сина, слатка моја сејо!... Ја ни ово нисам хтела, али је тако, ваљда, хтео Бог... Чувај га и, место његове жалосне матере, негуј, храни, и обасипај пољупцима; јер ћеш му ти од сад бити и тетка и мајка. Чувај га и негуј, тако ти Бог за то платио и милостивим те оком поглед’о!..“ И онда се наднесе над малог Угљешу. Он беше у  дубоком сну. Не може бити, да у тај мах није нешто ружно сањао, јер му се на ружичастим уснама поче развлачити некака детиња срдитост, готова да у плач удари; али се то све одједном претвори у један блажен анђелски осмех.\nИконија се стаде гушити у јецању; али се брзо стеже, окрете се својој заови, погледа је оним тужним и вечно сетним погледом.. Хтела је да јој још нешто каже, али јој се речи у гуши следише. И она онда немо паде у загрљај својој доброј заовици. Оне су тако дуго загрљене остале, ћутале су и обе се гушиле у плачу и јецању.....\nПосле неколико тренутака летеле су као ветар оне господске кочије. Летеле су друмом што води за Шабац. У њима су седеле две жене: Иконија снаха Угљеше Пивљака и Јела Обрада Кустуре. — То је била мати и кћи... За колима су, у касу, у веома живом касу, касала два коњаника, оба на добрим коњима и у господском варошком руху. Једно беше Рајко Перић, а друго његов побратим Пера Крунин...\n„Јеси ли их познала, кумо?“ упита Пела бирташица у совљачкој механи своју куму Фему Митровчанку.\n„Познала, како нисам. Они су били оно, што наручише онај богат ручак, кад је оно газда Угљеша женио свога сина с овом истом младицом, што седи у овим господским кочијама, —“ одговори Фема Митровчанка; а на то ће Пела бирташица додати:\n„А онај на оном златногривом кулашу, то је онај, што је онда био онако сетан и невесео, док су његови другови дивно изводили песме севдалије.“\n„А кад оно несрећни Бего Цицварић запева:\n„Иконија, моје суво злато,\n„Цвеће росно јутром узабрато,\" — овај ти веселник дочепа оканицу с вином, па њим о земљу, и она прште у стотину комада!\" — додаде Фема Митровчанка.\n„Е ова, видећеш, оставља и свога свекра, и своје дете, и један богат дом пун свакога добра као кошница меда, оставља све то, па оде тамо,  где је њено женско срце одавно вуне!“ — рече Пела бирташица.\n„Па ’коће, кумо, права је срећа оно, што је нашем срцу мило и драго, а не пусто земаљско благо,“ одговори Фема Митровчанка.\nНа годину дана после оне опасне морије, што је грозно десетковала људе и жене, девојке и момчадију, — дошла је једна опаснија — за децу. Она је те године уморила готово цео један појас деце, од две до осам година!... А кад је била на врхунцу свога беснила, она је онда покосила и млађани живот унука несрећног Угљеше Пивљака. Шта сиромах Угљеша није чинио, да од овога неумитног дечјег крволока спасе свога унука, једину још мушку главу дома свога, — па ништа. Није штедео ни труда, ни коња, ни пара. Довео је два лекара из Велике Митровице и Гродера из Шапца, те су држали консилиум. Па? — Сва тројица само одмахнуше главом. Један од њих рече:\n„Доцкан...“\nА други:\n„Овде више наша мајсторија не помаже.“\nДр. Гродер предложи воду за „испирање“ — сваких пет минута. То и она двојица усвојише.\n„Шкодити неће,“ рече онај први.\n,,А ни помоћи,“ додаде онај други.\nГродер опет ништа не рече, већ сам спреми лек. У оној ватри лекари су морали са собом носити све што треба, кад буду овако у народ позвати.\nИ сам Угљеша, по самим лекарима, познао је, да је свака нада изгубљена. Он више није смео ни да улази у собу, где је лежао његов весели унук. Он је само испред куће одао и — хукао.\nАнђелија није одмицала од свога братића и све је чинила што је ко казао, да би и то добро било, а особито, што су све жене, које се беху искупиле, тврдиле, да доктори ништа не знају, и да је све у Божјој руци. Баба Стана, мати Јове четовође, рече, да нема бољке од које лека нема, али га, пусто, људи не знају, а доктори још мање; а Дивна Петришкова рече, да је све у Бога и да се на њ ваља до последњег часа ослањати. Анђелија је двапут-три улазила у гостинску собу, стала би пред икону свете Богородице, па јој се молила да  се смилује на тешког боника и да га спасе од ове страшне бољке. Она је неколико пута уздахнула, што ту бар није и детиња мајка, њена добра снајка Иконија. Чинило јој се, да би дете сместа оздравило. Она једном сави руке око врата своме баби и стаде га молити да учини абер детињој мајци, да јој је син на умору, и она ће доћи, па може Бог дати да детету буде боље.\n„Доцкан, сине; а, најпосле, и зашто? Да је она марила за ово дете, она га не би могла ни оставити,“ рече ђед детињи с неком очевидном срџбом, која му је из саме душе потицала; јер су сад и њега мучиле оне Иконијине речи:\n„Али, бабо, на твоју душу грех, ако детету што буде, без материне неге и гледања!...\"\nДетету, међу тим, по некад као буде и лакше. Оне муке мало умину, оно прогледа, прогледа веселије, па се чак и насмеши. И тад се сви обрадују; али то буде све. Оно, сироче, скочи, врисне, да се у човеку крв следи; полети и својој веселој тетки падне на груди. Једном је, колико га грло доноси повикало:\n„Ђеди, хоћу ђеди!“\nИ зовнуше му несрећног ђеда. Он дође; али тек што у собу уђе, а дете скочи и појми да некуд бежи, али га Анђелија узе у наручје, па му оде говорити:\n„Не бој се, кућо моја, ево твоје теткице, она тебе не да!“\nИ оно сироче само задрхта, затури своју анђелску главу и — као чивит помодри. Сви су помислили да мре. То је мислио и његов ђед, јер сместа оде из собе: није могао да гледа самртне муке детиње. Он оде у своју собу и паде ничице у свој кревет, па се стаде гушити у јецању. После се ућутао. Можда је и заспао. Он те ноћи више из своје собе ни излазио није.\nДете се после опет мало повратило ; али то је за мало трајало: што се у ноћ више улазило, све су га веће муке спопадале. Видело се, да му је крај живота ту...\nИ жене су већ понеле да се немо погледају. Пела бирташица само што махну главом; а Фема Митровчанка руком. То им је био знак, да је дете било и прошло.\nЈедна ће тек рећи:\n„Шта ти је човек!“\nА друга:\n„Данас јес', а сутра га нема!... Роди се, само да се мучи.“\nЈедна опет примети, да се деца много више муче но људи.\n„Хе, моја друго, младост се отима — хоће да живи,“ — додаде Фема Митровчанка.\nКад би пред саму зору, дете се као мало смири. И онда ће Пела бирташица приметити.\n„А где је газда Угљеша. Њега још од синоћ нема?!\"\n„Отишао је у своју собу да мало прилегне. Ово је друга ноћ како, сиромах, око на око свео није,“ одговори Марта Јездина.\nИ Анђелија беше већ клонула. Наслонила се на јастук па и заспала; а кад дете опет врисну, она се трже, па није ни чула шта жене о њеном оцу говоре.\nАли кад већ поче и свитати, а оца јој још нема, она замоли Марту Јездину, да види шта је  с њим, те из своје собе још не излази, а његово је да први устане да се умије и Богу моли, па да после по кући све избуди.\nИ Марта Јездина уста и оде. Не би је позадуго; а кад се врати, била је бледа као смрт. Она се саже, те нешто шану Пели бирташици. То је смотрила и Фема Митровчанка. Оне све три, полако, на прстима, изађоше из собе. Анђелија то ни опазила није Беше пала поред детета и — заспала.\nМало после, стаде се у дворишту Угљеше Пивљака разлегати запевка. То је био глас Анђелије кћери Угљешине.\n„Смирило се! курталисало се мука!... Бог да му душу прости!“ рекоше они који поред Угљешине куће минуше; а један додаде:\n„Ето, сад, сиромах Угљеша! Угаси му се и последња нада његова. Толико имање, толики живи мал, толико богаство, па му дом оста без мушке главе!... Нека још и он склопи очи, па онда у овоме дому неће имати ко да слави крсно име и да диже чашу у славу Божју!“ рекао је стари  Јеротије Недић, који у тај мах беше пошао својој воденици на Дрину...\nАли кад пуче глас по селу, да дете није умрло, већ сам Угљеша, ђед његов, сваки се живи зачудио и — прекрстио. Многи полетеше Угљешиној кући да виде, је ли то истина!?\nИ то је била истина. Један је пред самим вратницама покојног Угљеше овако причао:\n„Синоћ је отишао у своју собу, да мало прилегне. И како је легао, није се више ни пробудио; а кад се у кући опазило да из собе не излази, а већ је било у велике свануло, онда Марта Јездина прва оде у собу да види што не устаје, а кад тамо, сиромах Угљеша већ се и охладио. Поред њега се отег’о читав поток усирене крви...“\nУмро је без свеће.\nТај дан, пред само вече, испустио је душу и мали Угљеша, а сутра-дан саранили су и ђеда и унука — једног до другога.\nУ оној великој забуни, која је настала у кући Угљешиној ненадном смрћу његовом и његова нејака унука, — највише се нашао веселој Анђелији на помоћи Сима Ћата, који је и иначе с њеним оцем добро живео. Он је први од људи из села дотрчао онога јутра, кад су Угљешу нашли мртва у његовој соби.\nУ целој кући све беше изгубило главу. Нико није умео казати, шта треба чинити а шта не треба. Кукавна Анђелија беше као изван себе. Летела је час у собу мртвоме оцу, а час своме јадном братанцу, који је био на умору. Она није ишла, она је посртала. Она није кукала, она је запомагала:\n„Куку мене, шта је ово? Куку мени ојађеници, шта ћу ја сад?... Бабо, слатки бабо — шта ти то учини од себе, а шта од мене?!... Бабо, слатки  бабо мој, ти мене закла?! Бабо, шта ћу ја сад на овоме свету без тебе, без своје мајке, без браће своје?! Бабо, прогледај, устани; погледај несрећну Анђелију твоју!... Устани; ено, зове те нејаки Угљеша, слатки унук твој!... Куку бабо!...“ И она се простре по мртвом оцу свом.\nИ у тај мах улети у собу Сима Ћата. Стаде као укопан — као да је и њега потресла ова ненадна несрећа што је ову кућу снашла.\nОн приђе Анђелији. Диже је, па је полако и с пуно неког бола изведе из ове проклете собе. Водио је преко дворишта, а и сам није знао куд. Он ју је само, готово нечујно, тешио:\n„Умири се, дођи мало себи — жалоснице моја!.. Шта ћеш, Божја је воља, а што је од Бога, слађе је од меда! Доста, смири се!... Иди и гледај оно весело детешце!... Ти си му сад све — и отац и мајка и ђед и све... Буди јунак! Зар не видиш да те је сам Бог одредио да понесеш једно тешко бреме туге и жалости, под којим би пали и најјачи људи?!... Анђелија, кћи Угљеше Пивљака, све ће то поднети, а посрнути не сме. Смири се, дођи себи! Ти си паметна девојка. Ово, што се данас десило  у кући вашој, дешава се од кад је света и века... Мртви иду мртвима, а живи живим! Хоћеш ли ми допустити, да учиним шта треба, да ти оца спремимо његовој вечној кући — онако, како то доликује и имену његову и дому његову?\"\nНа ове речи Анђелија се чисто трже. Погледа у Ћату оним својим великим и паметним очима, што их беше ружно замутила ова велика жалост њена. Погледа га па ће му шапатом рећи:\n„Ћато, како те Бог учи! Ја сад ништа не знам, ни шта ћу ни како ћу. Како ти наредиш онако и нека буде!...“\nИ Ћата је одиста учинио све, те је пратња покојног Угљеше и његова унука била, какву ни пре ни после Мачва утувила није. На опелу је чинодејствовало пет свештеника и један ђакон; у цркви беху упаљена сва кандила и оба полелеја; а до њихове вечне куће испратила су их сва три разреда ђака и силан свет из Совљака, Глоговца, Црне Баре, Салаша Црнобарског, Клења, Бадовинаца и других околних села.\nПосле седам дана, пошто је дато подушје и ђеду и унуку, дође власт, пописа свеколико имање покојнога Угљеше и образова масу, а за главнога стараоца постави Симу Ћату, као човека, који најбоље зна све, шта од имања и жива мала има покојни Угљеша, као и то, с ким је имао каква посла и рачуна.\nЋата се прими тога тешког посла, али под погодбом, да му даду још једнога помоћног стараоца, јер је, рече, имање велико, а на све стране раштркано, па је и одговорност велика, а он није рад, да му образ црвени и пред влашћу и пред људима.\n„Па добро, брате,“ рече му општински председник, „избери ти кога хоћеш и на кога се најбоље ослонити можеш, па ћемо ти ми то одобрити, а што ми овде уредимо, ја мислим, да то неће ни масални макарити.“\nИ Ћата је изабрао Ранкића Томиног, човека истина имањем отањег, али иначе вредна и послушна. И то је све одобрио и масални.\nЋата је одмах приступио уређењу масе. Најпре и најпре је отпустио неке Угљешине момке и једног настојника, који му се нису допали, па је на њихова места узео друге, „поузданије.\"\n„Кад сам ја, брате, за све одговоран — и Богу и суду и, најпосле, и својој пупили, онда хоћу и ја да знам коме ћу моћи оволики масени мал на чување поверити,\" рекао је једном приликом, кад се о томе повела реч.\n„Богме Ћата има право, и ја бих тако радио,“ рекао је Петроније Певац.\n„Е, има право; зар покојни Угљеша бирао себи момке да му мал чувају, и био с њима задовољан, а Ћата их сад не бегенише!... Други су то рачуни, браћо,“ одговори на то Игња Мутап.\n„Вала, све му се може опростити, али што отпусти старог Мићу, који је у кући Угљешиној свој век провео, и сву му децу на својим рукама одгајио, — то му нико живи одобрити неће,“ учиниће Пав’о Агић.\n„Море, опет ја вама велим, оставите ви Ћату. Зна он шта ради: опазио он да чича Мића нешто  много шурује с Радојлом сином нашега клисаре, па му сместа дао пут,“ рећи ће опет Игња Мутап.\n„А, Бога ми, нема право. Радојло је само суво злато; ја га од малена знам, кућа смо до куће,“ — примети Среја ковач.\nОве ове замерке Ћати су дотурали његови људи, али он на то главе окретао није. И онда би неки рекли:\n„Море, Ћати не може нико ништа. Јака су леђа, на која се он наслања.“\nИ то је била истина.\nПа Ћата, ако ћете право, и јест се много старао око унапређења ове Угљешине масе. Мало, мало, па би заповедио млађим, да спреме нова масална кола, да се у њих упрегну она два врана „гаврана,“ како их је сам Ћата назвао кад је први пут сео на кола и пошао да обиђе огромно имање Угљешино. Он би сваком приликом свратио у Богатић до капетана, а после би одсинуо и до Шапца, да се јави масалном, те да му каже, шта је све за масу урадио. Истина, било му је  мало незгодно, што масални није био онако „згодан“ човек, да му све одобри, што је он хтео по маси да предузима. И једва је израдио, и то на велико наваљивање неких Угљешиних пријатеља, да се сав живи мал распрода. И Ћато и капетан, а и неки други Ћатини људи, налазили су, да је масални мало тврдоглав, и да би добро било да се на његово место постави мало згоднији човек; али су Ћати ипак препоручивали да се пред масалним покаже послушан и готов да сваку његову примедбу прими и послуша. И тога се Ћата строго придржавао, па му је ипак масални неколико његових планова покварио. А кад је Ћата одвајао, шта ће од живога масалног мала продати, он се заустави код домазлука оних лепих швајцарских крава и оне питоме пасмине буђеновачких свиња у Китогу, па је том приликом рекао:\n„Ово би заиста било грехота распродати.“ Он је те године и сам на свом имању установио ову „швајцарску и буђеновачку сточну економију,“ како се о томе једном сам изразио.\nТако исто није хтео да прода плуг волова  — све самих јунаца, два пара коња — два кулаша и два вранца, и нова кола.\n„Не дам ја, рекао је, да глас и углед Угљешина дома потамни, већ хоћу да је виђен и признат, као што је био и за живота његова.“\nПа и о наследници Анђелији он се очински -бринуо. Није дао да буде сама у оној великој кућурини, већ је узео Фему Митровчанку и Марту Јездину, своју куму, да се увек уз Анђелију нађу...\nЋата се једном приликом, као мало у шали а мало и озбиља, пожали масалном, како му већ почињу досађивати Анђелијни просиоци. И то су, рече, све они што траже готовине онако — без мотике.\n„А, знам, верујем, имаћеш ти богме тек од сад од њих муке. Неће ти дати с миром ни ручати ни вечерати. И то ће бити све саме шићарџије. Они и мени сваки дан досађују: хтели би да непрестано по масама риштају, да виде, колико која маса има у готову и како би се то могло здипити. А око твоје Анђелије биће лома. С тога се у памет  узми, да ти не подвале и — девојку унесреће... Збиља, колико њој сад би година?“ упитаће одједном масални.\n„До њеног пунолетства треба још година, седам месеца и 23 дана,“ одговори старалац Анђелијн.\n„А, па она је већ ту, да буде пунолетна, с тога с њеном прошевином немој хитати. Кад постане пунолетна, нека сама себи срећу бира, а ја и ти да не будемо одговорни, ако уместо на срећу натрапа на каку несрећу. Ја не дам, да нам се каже: „продадоше је!...“ У осталом и ја сам ту. Ни ја не дам, да ми ова маса оде на ђавоље мекиње. Ми ћемо нашој пупили, нашој лепој Анђелији, потражити каквог ђувегију из добра и виђена дома... Док ја овде седим, Ћато, не дам ја, да се мојим богатим пупилама крпе туђе продрте вреће.“\n Ово као да се Ћати није допало, а учини му се, као да се оно „продрте вреће“ на њега односи, па мало заћута, али се, најпосле, прибра, па рече:\n„Ништа ја по овој маси нећу предузимати без твога одобрења, господине.\"\n„Не велим ја то, човече, за те. То се односи на Анђелијне просце, а особито на оне, који не  траже њену руку њене лепоте ради, већ ради њенога богатог мираза...“\nИ онда свој поглед упиљи у Симу Ћату. Дуго га је тако нешто посматрао, па ће му, смешећи се, рећи: „а, богме, Ћато, ако ми и ти станеш врдати, онда знај, да ћеш ти баш за све трошак платити.“ И то је Ћату веома забринуло и — сневесило.\nЋата је, одиста, имао право, кад се оно масалном пожалио, да му просци Анђелијни почињу досађивати. Њихов се број из дана у дан множио, док најпосле није узео размере, који су и самог Ћату понели збуњивати. Кад би год куда пошао, а особито на оним лепим и скупоценим масалним колима са сицевима и федерима, упрегнутим било бесним и немирним вранцима, или змијоглавим и поносним кулашима, — он је наилазио на читаве заседе Анђелијних просилаца.\nАли их је Ћата јуначки и дочекивао. Изгледало је, да је рођен за тај посао. Некако је одмах умео да оферчи, који је просилац озбиљан, а који је — лака роба. С првим је улазио у преговоре — дубље или краће, како је већ који својом озбиљношћу заслуживао, а ове друге умео је тако да  љокне, да су сместа окретали леђа и одлазили без обзира.\nИстина, Анђелија је била и лепа и примамљива, и духовита и поносна, веома добра срца и племените душе, али све то онај рој њених просилаца није опазио. Пред њиховим очима само је сијао, треперио и на њих врашки намигивао, њен богати мираз.\nОво као да је опазила и сама Анђелија, с тога је постала хладна и равнодушна према свима својим просцима, па чак и према онима, који би, колико толико, заслуживали њену пажњу. Шта више, они су јој из дана у дан бивали не само досаднији, већ и одвратнији. Једном је самом Ћати рекла:\n„Немојте ми о њима ништа више говорити. Они не траже моју руку, већ овај мој мираз, ово моје очинство.“\nА Феми Митровчанки једном је с пуно горчине рекла:\n„Ништа не бих волела, него да ово моје очинство каква Божја сила у дим претвори, и ти би онда, слатка моја тета-Фемо, видела, како би ови моји просци прсли — куд који.“\nТо је Фема после и Ћати казала.\n„Ми ћело с њом муку имати: ја ово чудо од девојке још у своме животу видела нисам,“ додала је Фема Митровчанка.\nЋата је само ћутао, жмиркао и смешио се. Не може бити, да му та особина његове пупиле није ишла у рачун.\nЈедан од најозбиљнијих просилаца Анђелијних био је Максим Ћук, трговац из Шапца, за кога се у велике говорило, да не зна шта има и да је „похарао\" цео свет, док је то своје благо нагомилао. Он је тражио руку Анђелијну за свога сина Рају; а томе је послу приступио веома опрезно и већ с напред скројеним планом. Најпре је за тај посао утро пут до масалног, који за то има последњу реч; а кад му овај рече:\n„То до мене, газда-Максиме, није. Иди ти Сими Ћати. Он је главни старалац, па, како се ви тамо наредите, ја ћу после већ видети. Само утуви газда-Максо, ако ја чујем, да је ту какво мито имало посла, онда знај, да вам то упалити неће. На ме је и онако велика повика, да тргујем с богатим  масама, а маса покојног Угљеше Пивљака већ по својој величини сама собом на се навлачи сумњу, па, онда, да се то све свали мени за врат... То не дам, газда-Максиме, и нека ти је то још сад знано,“ — он се мало уозбиљи.\nНаравно, то је Максим Ћук већ разумео, шта му то значи, зато је и рекао:\n„Па, господине, и на ме је зинула и хала и врана; и за ме свет говори, да сиротињи продајем бакраче по кући и губере с главе, па шта ћу му ја?.. Ја, господине, ником не продајем ни губере ни бакраче, већ само своје тражим. Истина је и то, да ја радим и да без хасне нећу да радим, и само гледам да се не замерим власти и закону, а друго ми је све равно, равно до — Косова...\n„И још нешто, господине, ја сам себи поставио за правило, да свачију услугу добро платим, и то не из своје кесе, већ из онога, што ми та услуга доноси. Тако сам радио до сад, па се нисам кајао, а тако мислим да радим и од сад, па се, надам се, опет кајати нећу!“\n„А ја, газда-Максиме, овде не чиним ником никакве услуге, већ само вршим своју дужност, јер  сам постављен да будем сиротињи место оца и мајке... Зато, опет ти велим, иди ти Сими Ћати. То је његов посао, а оно што се мене тиче — ја сам ти већ казао,“ рече му масални, а преко чела му прну чудан осмех. Он као да је хтео рећи: „све, све, али овде код мене неће моћи проћи ујдурме Максима Ћука.“\nИ то је и газда Максима мало бацало у бригу, исто као оно пре и Симу Ћату...\nГазда-Максим Ћук имао је увек обичај да гвожђе кује док је вруће, па је ту методу и овом приликом усвојио, ма да му се нешто, пред његове намере, испречио масални; али се он уздао у своју одлучност, која се додиривала чак с извесном дрскошћу, с којом се Ћук служио, кад му је год била у изгледу каква већа добит. Тако он је још истога дана, после онога разговора с масалним, сео у свој „интов,“ у који беше упрегао две своје ластавице, она два зеленка — своја два ждрала — па као ветар одјури у Богатић. Ту се састаде с капетаном, те га замоли, да му једном већ изврши неке  наплате од његових дужника, а то рече, одавно пред њим стоји; а пред само вече састаде се и с писарима у механи Јосе Куртовића, поручи пиво за све, а нареди Маци Јовиној да спреми и мало мезета; „то ће ми, рече, бити и вечера, јер морам отићи мало и до Раче... Овај Панта Ковић, кад се коме задужи, не мисли да плати...“\n„А, каишарчино једна, мислиш мене да забуниш, је ли? Хоћеш на Рачу до старога Ковића, да тражиш од мртве кобиле плоче, а не велиш, да ти је у плану Совљак и Сима Ћата, главни старалац масе покојног Угљеше Пивљака... Ала, ти оно као да имаш и сина за женидбу?“ зацерека се пакосно писар Јеша Савчић, који се с газда-Максимом Ћуком упознао, док је још са службом био у Владимирцима, у питомој Посаво-Тамнави шабачкој.\n„Лоло једна, чудо те ти ниси старалац лепој Анђелији, те би се с тобом и брже и лакше споразумео, како за мога сина да добијем њену лепу руку.“\n„Не њену лепу руку, већ њен богати мираз, несита хало!... Теби би било мало, да се дочепаш  „Крезовог блага!““ не даде му писар Јеша ни издушити шта је хтео да каже. — — — — —\nУ том и момак истера интов из авлије и стаде пред механу. То беху одиста богата господска кола, не зна се: или је богатији био интов, или она два зеленка, као две виле — нека племенита крв. Пругасти, високи, повијених вратова, малених змијастих глава, а грива као четири пуна свилена повесма, мрка као гагат. Онај левак немиран, копа час левом час десном предњом ногом, а мало мало, па жестоко за врат уједе свога друга дешњака; а онај само њисне: видело се, да је то била крупна шала... Зато сам Максим Ћук викне:\n„Ждрале!... Миран!! И ждрал се одиста смири; али је цептио — као прут. Сила од коња!..\nВећ се беше у велике навукао мрак, кад пред совљачку механу стадоше једна лепа господска кола. То је онда била реткост и у самој богатој Мачви. На механским се вратима указа једна женска прилика. То је била Пела механџика. Опа приђе колима. Не може бити да их није познала чија су.\n„Пело, кога имаш још од гостију ?“ упита из кола један глас. И то је био глас Максима Ћука.\n„Само је ту Сима Ћата и онај млађи тутор — неки Ранкић Томин. света је било пуно, па се рано разиђе; а ова двојица обично остану мало дуље,“ одговори Пела механџика.\n„То је баш добро; ама као поручено. Отвори нам крајњу собу и спреми богату вечеру. Употреби сву своју мајсторију, да ми у собу доведеш самога Ћату — да заједно вечерамо, а и ономе млађем подај нека он обашка вечера. У собу не пуштај никог за живу главу; а већ ти знаш Максима Ћука, да он, кад плаћа — добро и богато плаћа.“\n„А, бићете послужени боље и богатије, него да ми је сам владика на конак дошао,“ одговори Пела механџика, па као срна одлети у механу, да све изврши што јој је наручено.\n„Окрећи кола у авлију!... Коње добро проводај, па их после намири. Кола под шупу, и — од коња не одмичи!... Је си ли разумео?“\n„Ништа не брини, газда, ти знаш да се ја за коње више старам, но и за себе сама,“ одговори  момак Максима Ћука, па полако поче окретати кола, да у механску авлију уђе, а вратнице су већ широм биле отворене. С прага механскога гледао их је један човек. То је био главом Сима Ћата, главни старалац масе покојног Угљеше Пивљака.\n„А, ево још једног! Добро ми рече масални. Они ми неће дати мира ни дању ни ноћу. Него овде ми се ваља у памет узети: ако му дам Анђелију, превариће ме; а, ако га одбијем, може ми грдно наудити!.. У памет се Ћато! Овде ти сад ваља испит полагати,\" промрмља Сима Ћата кроза зубе.\nПошто су Максим Ћук и Сима Ћата вечерали, а Пела им беше, истина на брзу руку, али опет лепу господску вечеру спремила, која никако није могла бити без младих пилића, пржених на младом кајмаку, које је за Ћату била права посластица, а беше им изнела и оно старо фрушкогорско вино, познати и на далеко разглашени сремски „пиштинац,“ због кога су врло често и Шапчани правили излет од Шапца до Совљака, — онда ће Максим Ћук овако почети:\n„А сад, драги Ћато, да пређемо на главни посао, на посао, због кога је Максим Ћук потрудио своје господство, да из Шапца дође у Совљак, а до свога пријатеља Симе Ћате, главног стараоца масе покојног Угљеше Пивљака, а оца лепе Анђелије, данас најбогатије удаваче у свој шабачкој нахији, а можда мало и подаље.“\n„Да чујемо, да чујемо драги пријатељу,“ рећи ће Сима Ћата гласом, који је сам собом наглашавао, да Ћата и сам увиђа важност посла, рад кога се Максим Ћук потрудио да до Совљака на своме интову дође.\nНа овај овакав „тон“ Симе Ћате, Ћуку се мало набра чело, али он ипак продужи са свим хладно и као да ништа ни опазио није:\n„Прво и прво, драги пријатељу, ваља ти знати, да у Ћука завојица нема. У њега је увек било — што на уму, то и на друму... Ја имам сина на женидбу, а ти девојку на удају, па сам дошао да видимо, можемо ли се нас двојица опријатељити.“\n„Ти то, онај, велиш за Анђелију покојног Угљеше?\"\n„Велим за Анђелију покојног Угљеше... Мени се чини, да ти и немаш женске деце?“\n„Немам.“\n„Па, онда, што питаш: је ли то за Угљешину Анђелију?\"\nЋата на ово ништа не одговори, већ само рече:\n„Лепо је то од тебе, газда-Максиме. Ја против тога ништа немам: девојачка су врата сваком момку  отворена, али деца треба најпре да се виде, па да чујемо шта ће и девојка рећи...“\n„То су стари „вицеви“ пријатељу, који за ме немају никакве вредности. Ја и нисам дошао да чујем шта ће девојка рећи, већ шта ће њен старалац казати.\nЋата мапо поћута, или, боље рећи, он се мало и збуни, али ће опет окренути:\n„Ама, пријатељу, ти не знаш муке моје. Ова моја пупила постала је велика пробирачица: она је до сад одбила равно тридесет и два просца, те каква просца!.. Ти си јој тридесет трећи.\"\n„Све ја то знам, пријатељу, као и то, да си јој и ти саветовао да их одбије. Тако бих и ја радио. Ја своју слушкињу не бих дао за онога смољу — сина Петрушка Врбовца из Миокуса; а још мање за онога ветропира, унука Павла Вртирепа из Добрића; а и они остали мало су што бољи од ове двојице. Једини Радојица Лекић из Обреновца у свему издваја од њих свију. И ја се чудим, како се вас двојица удесили нисте.\"\n„Ама пријатељу, за мало се размимоиђосмо, а и девојка као да није била с раскида; али ето,  тако, ја велим није било суђено; а најпосле, ко зна — шта још од тога може бити.“ Ово последње Ћата је очевидно иставио као озбиљнога конкурента сину Максима Ћука.\n„Од тога више ништа бити не може, јер је Радојица Лекић испросио и прстеновао цуру од фамилије браће Лаловића у ваљевској Колубари,\" рече Максим Ћук гласом, којим је хтео Ћати нагласити, да код Ћука не могу проћи ничије врдаламе, и којекаква заоколишења. И онда мало поћута. Гледао је Ћати право у очи, па ће му смешећи се рећи:\n„Кажи ти мени овде, Ћато, у четири ока, шта ти, братац, тражиш за се, а шта за оне, којима се по нешто дати мора, па да се овај посао час пре сврши; јер, како ја знам, још мало па ће девојка постати пунолетна, па је онда нећеш питати ни ти ни масални, а најмање ја. А, најпосле, може се десити још нешто горе. У Мачви је обичај да девојке саме одбегну за момке у које су се загледале, а за које им старији не даду да пођу. То се може десити и с твојом пупилом, лепом Анђелијом Угљешином. Ово се може десити тим пре, што, како ти велиш, девојка одбија све просиоце  редом. И ако то буде, онда јој нико на пут стати не може. Једино можете јој не дати наслеђе, али ако јој ви то не дате, даће јој суд.“\nИ док је ово Максим Ћук говорио, Ћата је просто бленуо у њега. Ове му мисли до овога вечера нигда нису ни падале на ум; а видео је и разумео, да то све може бити пре но што се ико томе буде и надао.\nЗато он према Ђуку постаде и мекши и поверљивији. Они се без пола муке погодише:\n„Да Ћук да Ћати, као главном стараоцу, 200 дуката, масалном толико исто; свештенику, да им буде на руку, 50; споредном стараоцу толико исто; Феми Митровчанки и Марти Јездиној, које чувају девојку и дају јој потребне савете, да да по 25 дуката, и, најпосле, би уговорено и то, да се масени рачуни приме и одобре онако, како их буде Ћата старатељском судији поднео.“\nКад се све то тако лепо утаначило, онда се Максим Ћук пољуби, и то трипут се пољуби, са својим пријатељем Ћатом; а један другом дадоше реч, да се ником живом не казује, да се тога вечера Максим Ђук у совљачкој механи састајао са  Симом Ћатом и да је с њим вечерао. Они зовнуше и Пелу механџику, те и њој то исто препоручише.\n„Ништа не брините! Пела има главу, а језика нема; што се у њеној механи догоди, то ту остаје — као закопано,“ одговорила је Пела, ударивши. гласом нарочито на оно: „Пела има главу, а језика нема.“\n„А сад, газдарице, дај шта смо дужни, и кажи момку нека преже!“ рече Максим Ђук; а кад Пела изиђе, он узе своју кожну торбу, отвори је и из ње извади два фишека, те их оба пружи Ћати, па му смешећи се рече:\n„Ево, на, пријатељу, то је за сад само капара!... У та два фишека има равно 200 дуката, дуката здравих и нових — све од ове године. Оно остало, кад чему буде ред. Последња рата, биће измирена кад се девојка прстенује... Ето, да видиш, да Ћук није као остали просци, који оног што обећају дати, дају тек пошто масу приме!“\nЋата је пред Ћуком стајао као обенђијан; а кад је кући пошао, његова су уста сама за себе шапорила:\n„Чудан човек овај Максим Ћук! Његовој памети  и бистрини, па оној отворености да се човек диви. У њега, одиста, завојица нема. И свет је гракнуо на овога човека, као на гладна вука. Нема право... Па ипак, ипак, мене је нешто од овога човека страх!...“\nСутра-дан, у целом Совљаку, Глоговцу, Црној Бари, брујало је, како је синоћ на своме интову долазио у Совљак газда Максим Ћук, да је у совљачкој механи вечерао са Симом Ћатом и ту се бавио до после пола ноћи, па после он сео у свој интов и вратио се у Шабац, а Ћата својој кући.\n„Е, ту је сад ударио тук на лук: Максим Ћук на Симу Ћату. Ко ће кога надмудрити — и преварити, видећемо,“ рекао је Игња Мутап.\n„Не бојим се ја ни за једног ни за другог. Ту ће да плати трошкове богата маса покојног Угљеше,\" рекао је Петроније Певац.\n„Ама, па зар Ћук има сина за женидбу?“ упита ће Среја ковач.\n„Има једног смољицу; ја за њ не бих дао ни моје слушче,“ рећи ће Игња Мутап.\n„Море, оставите се ви празна разговора; није  ту реч ни о Ћуковом сину ни о Угљешиној Анђелији, већ о њеном богатом миразу,“ учини опет Петроније Певац.\n„Који, зар Анђелија Угљешина да пође за Ћукова сина, за ону кривоврату згебицу, што нема ни толико памети колико какав брав?!. Ви још не познајете Анђелију. Она је мудрија од свију нас. Знам ја, људи, душу њену. Ја сам њу одржао на овим мојим рукама, “ рећи ће чича-Мића, онај исти чича-Мића, што га је Ћата отпустио из куће покојног Угљеше. И онда ће додати:\n„А колико ја знам, она је себи изабрала младожењу — давно и давно, и утувите ви ово људи, што ће вам сад чича-Мића казати! Или ће она поћи за онога, кога је од детињства заволела, или ће плести седе косе.“\n„Ти то мислиш на Радојла сина Клисариног?“ упита Пав’о Агић.\n„Није ту сад питање, је ли то Клисарин Радојло или ко други, већ је питање, хоће ли Ћуку упалити оно, што је накастио,“ одговори чича-Мића.\n„Море, па Клисарин син и јесте отресито момче. Оне бистрине и оне памети ваља на далеко  тражити. Каквог се год посла прихвати, цвета му. Он ће зарадити пару и на дрвету и на камену. Сад је почео и да калаузи; а коме он одлучи свиње, тај се не боји, да ће му оне остати непродате. Како их састави и сортира, то се сви чуде. И чаје су га бегенисале. Чим дођу, они Радојла траже. Стари Митош Пораба једном га одведе и у Ђур. Он је за њ рекао: „овај вам млад човек злата вреди. То ће вам бити један по један трговац: поштен, поуздан, мудар и паметан, а после писмен и добар рачунџија; а то све једном трговцу треба,“ — рећи ће за Клисарина сина Петроније Певац.\n„Добро га је оценио Матош Пораба. Такав је Радојло Клисарин,“ додаде Среја ковач.\nСима Ћата сав се беше заложио, да од своје пупиле добије пристанак, да пође за сина Максима Ћука. Најпре је пустио жене — Фему Митровчанку, па Пелу совљачку бирташицу, па своју куму Марту Јездину — да јој говоре. И оне су све три у небо дизале доброту, богатство, па леп, господски, живот Максима Ћука: „Он и његов син, куд год иду, на интову се возе,“ рекла је Пела механџика и значајно погледала у Фему Митровчанку.\n„Живећеш, кумо, као бубрег у лоју,“ додала је Марта Јездина, и кресну оком на Пелу бирташицу.\n„Шта капетаница и началниковица?! Оне ти могу само завидети и ништа више,“ узвикну Фема Митровчанка.\n„Само се једном живи на овоме свету,“ учини  Пела бирташица, а преко уста јој прну пека неразговетна сумња...\n„А не да ти лепота труне у овоме глибу и да изуваш обућу овим нашим каљогажама,\" додаде Марта Јездина, а гурну лактом Фему Митровчанку, а ова би очима жмирнула, па би опет рекла:\n„Од ове прилике нити је било боље, нити ће је бити... Немој, душице моја, да ти свет рекне:\n— Ала је ова Угљешина наследница постала нека пробирачица!\"\nНа ово се Анђелија осмехну па рече:\n„Све могу бити, а само не пробирачица... Оставите ви мене мојој срећи и мојој судбини, па како ми буде, нека ми буде!“\nОво је све слушао Ћатин повереник, Саватије Ребрин, онај Саватије, што га је Ћата узео на место чича-Миће, старога момка покојнога Угљеше Пивљака.\nЋата је опет са своје стране овако говорио:\n„Дете моје, сиротице моја, ти си видела, колико је њих облетало, не око твоје руке, већ око овога богатог мираза твог, и ти си их све редом  одбијала, а ја ти нисам замерио; али сад, кућо моја, кад твоју руку иште, за свога јединог сина, један Максим Ћук, најбогатији и највиђенији трговац у Шапцу, — ја бих се о своју душу огрешио, кад ти не бих рекао: „хе, дијете, ово је твоја прилика!“ Твоме ће оцу, ако има онога света, а има га, безбели, бити мило и драго, што се његово име и његов дом неће понизити, ако пођеш за сина Максима Ћука, за оно доброћудно и смирено момче, уз кога ћеш поживети срећно и задовољно, поживети, како ни једна твоја друга са села.“\n„Па добро, поочиме — како је већ звала Ћату, од кад јој је постао тутор — хвала ти на твојој толикој бризи и старању!... Ти си мени много ваљао у оној мојој несрећи, кад ми оно отац и братанац умреше, па је ред да твоје савете послушам; али, ево, ја до сад нисам ни видела тога мога, ако буде Божја воља, будућег младожењу, па је, мислим, ред, да видим човека, с којим ми ваља век вековати; јер се, поочиме, право да ти кажем, бојим, да и они, као и сви остали, не облећу око мене моје руке ради, већ ради овога проклетог мираза мог, ватра га, да Бог да, спржила!... Реци  им нека дођу — па ако буде судбине и Божје воље, ја ћу своје пријатеље послушати.“\nЋатиним лицем плину нека унутрашња радост и задовољство. Он на то само рече:\n„Тако, тако, дете моје; послушај ти мене, а ја ти се кунем с оним, што ми је најмилије, да се нигда покајати нећеш.“\nПосле је Ћата устао и изашао у авлију, али је мимогред дао знак Феми Митровчанки, да за њим изађе у двориште. И онда јој нешто полако наручи; а каза јој да јој пошаље и Марту Јездину, да и њој каже шта има да ради. И дуго је с Мартом разговарао, — све док момак није упрегао нова масална кола. И онда је сео у кола и као ветар одјурио у Шабац, а шта је тамо радио, то у нашу причу не улази. Зна се само то, да су пред сам мрак из Шапца, мачванским друмом, јурила четвора кола, два господска интова, и двоја кола са федерима и сицевима. Напред,је у интову био, са својим сином Срејом, Максим Ћук, а остраг на масалним колима Сима Ћата са својим побратимом Обрадом Чавком. То су били просци лепе Анђелије, богате наследнице покојнога Угљеше Пивљака.\nОнога дана, кад је Сима Ћата отишао на масалним колима у Шабац, да јави Максиму Ћуку, да је њихова ствар зрела, Радојло, син Бранка клисаре, беше отишао на Рачу, да се ту нађе, док се свиње Матоша Порабе претуре на ону страну у сремску Рачу, и кад се последња скела отисла од обаде, Радојлу приђе једно момче, па му полако рече: \nПоручила ти Фема Митровчанка, да овога часа идеш у Совљак. Има нешто важно да ти каже. Чекаће те више наше куће.“\nИ Радојло часа није часио. Седе у своје таљиге, ошину свога зечка, и за непуно пола сахата већ је био у Совљаку. Кола и коња остави да их млађи брат испрегне, а он се упути право ковачевој кући, онамо где му је оно момче рекло, да ће га чекати Фема Митровчанка.\nА кад тамо, како се изненади, кад место Феме затече Анђелију Угљешину. Ода се смешила, али је тај осмех био тужан. У лицу бледа, а погледа заморена Она му приђе и пружи му руку. Он је узе: и обе руке задрхташе, а некаква чудна струја пролазила је целим телом њиховим.\n„Где је Фема?“ упита он, а лепо је осетио, како му срце у грудима лупа. То је и она осетила.\n„Чува стражу,“ одговори она, као мало и шалећи се. „Марта на једну, а она на другу страну. Пела ће ми дати знак, кад се они помоле оздо од Радичева гроба...“\n„Оне су ти верне?“\n„Као земља. “\n„И ти си ме звала.“\n„Да ти кажем, да се довече решава наша судбина, или боље рећи моја судбина: довече има да се реши, хоћу ли ја да живим, или ћу ићи да скачем у Дрину. Трећега нема! .. Максим Ћук тражи моју руку за свога сина, па одрешио своју дубоку кесу и сваког, ко му смета, залива сувим златом. Само је Ћати до синоћ дао 400 дуката — пола Ћати, а пола масалном; али како ја знам, то ће све мој тутор стрпати у своја недра, а масални нека се наплаћује из готовине што је у маси у суду.“\n„А јесу ли тебе питали, пристајеш ли?“\n„Питао ме је мој тутор.“\n„Па?“\n„Па... Рекла сам му — нека дођу.“\nРадојло пребледи — као смрт.\nАнђелија се осмехну. Њој то као да беше мило; али ће опет додати:\n„Тражила сам да видим тога будућег ђувегију свог, да видим човека с ким ми ваља век вековати.“\n„И ти га још ниси видела.“\n„А где ћу га видети, кад сам непрестано у овој мојој тамници, под јаком стражом Ћатиних најемника, које он плаћа парама из моје масе; али ћу га видети довече, и, онда, ако сви на ме гракну, да примим обележје, шта онда да радим? Шта ја знам ко ће с њима довече доћи, можда и сам масални, а ја се власти плашим као живе ватре, па сам те звала, да ме научиш, како да се од ове напасти одбраним?... Знаш ли, очни виде мој, да сам ја опкољена, да сам сужањ заробљени, а ни с које стране помоћи... Али, што моме срцу најтеже пада, то је, што ти, сунце моје, небо моје, ћутиш и ништа не говориш!... Ти ме више не волиш — као што си ме негда волео, ти, једина надо моја,  једино добро моје, учитељу мој, ти — мој рај, мој Бог!...“\n„Не греши душе, анђеле мој. Ја ни о чем другом и не мислим, него о теби, о твојим и мојим данашњим мукама; али шта ћу, кад још није куцнуо нас, кад ће наши врази прснути — куд који, јер ће их бич Господњи тако растерати, да им више трага трагу бити неће. “\n„И то ће бити?“\n„То ће бити, злато моје, алеме мој, онда, кад земаљски судови рекну да ово, око чега се данас кољу ови гладни вуци, није твоје очинство, није твој мираз, већ једнога са свим другог лица, лица о коме нико живи и не слути, да је оно једини наследник богате масе покојног Угљеше Пивљака.\"\nАнђелија беше зинула од чуда. Она је само бленула у свога драгана, али га није разумела. Она хтеде да га још нешто запита, али у тај мах долети Фема Митровчанка, махну на њих руком и повика: .\n„ Долазе!“\nВраћајући се кући, Анђелија ће рећи Феми Митровчанки:\n„Иди, врати се! Нађи Радојла и упитај: шта да радим кукавица сива, ако ме салете, да примим обележје од сина Максима Ћука?\" —\n„Куку мени, како да примим?!. Ја бих пре седе косе плела, него што бих пошла за онога жољу; а, после, његов је отац тако омрзнут у народу, као да је по свету све саме цркве палио... Не, не; ја бих пре отишла у Цигане, него што бих пристала да живим под једним кровом с Максимом Ћуком.“\nТо рече, па се окрете и оде да нађе клисариног сина и да ну каже Анђелијну поруку; а кад се отуд вратила, она приђе Анђелији, па јој рече: „пристани на све што ти рекну, и ништа не брини.\"\nСутрадан пуче по целој Мачви глас, да је Максим Ћук за свога сина Среју испросио кћер и једину наследницу покојног Угљеше Пивљака. И томе се цео свет чудио; а неки би само рекли:\n„То су само могли сковати један Максим Ћук и Сима Ћата, главни старалац Угљешине масе.“ Други би опет додали:\n„До сад је Максим Ћук давио Поцерину и Посаво-Тамнаву, а сад га, ево, да придави и Мачву!...“\nНаша приповетка не би била потпуна, кад не бисмо испричали ово што иде:\nУ окружном суду шабачком, одмах спроћу заседања, има једна собица, која је за доба господара Јеврема Обреновића служила као „мала оџаклија,“ а кад се доцније у ову кућу уселио суд и окружно начелство, онда је та соба постала пушионица за судске званичнике, а још доцније: соба за адвокате. И за то је, ваљада, и прозвата „адвокатска пушионица.“ И она је, одиста, и била права пушионица. Понекад се у њој толико напуни дима, да се човек од човека није могао распознати. У овој су се собици претресале шабачке новости, као и оно, што се из Београда чуло. Ту је метана на решето и „кривда\" и „правда.“ Било је прилика кад су у овој адвокатској пушионици вођене читаве, често  академске, расправе о појединим правним питањима. Ту се критиковао и сам суд, што је овај или онај грађански спор, или какво кривично дело овако или онако расправио и пресудио. По кашто би се ту долазило до врло живе правне препирке. Једна таква препирка има јаке везе са овом нашом причом. Тако, једнога дана, у овој адвокатској пушионици, водила се између ондашњих шабачких адвоката жива дебата о томе, како су наши закони неправедни, што нису при одређивању наслеђа изравнали женску децу са мушком.\nАдвокат Радић одсудно је заступао мушке наследнике, а Јован Јовић доказивао је, да су то старе предрасуде нашега друштва, које је од искони нашу лепшу половину сматрало као бесправне личности, као робље заробљено, као лица без свакога права на овоме свету, па су ту неправду унели и у сам грађански закон.\nОвоје назоре Радић је овако бранио:\n„На мушком потомству, господо моја, кућа остаје, крсно име остаје; а женско потомство оставља свога оца и мајку, оставља своју кућу где је угледало света па иде у туђ дом, прима туђе име  и туђу славу. И зар то створење да изравнамо с мушким потомством, на коме остаје слеме кућно, име породице, а у првоме реду економска корист, што је народ има у колективној снази великих задруга, које могу састављати само мушки потомци везани ближим и даљим породичним везама, и које се могу од распада сачувати једино, где се непокретна имања могу у целини одржавати, и, најпосле, где се могу...“\nАли ће му упасти у реч адвокат Јовић:\n„Стани мало, братац, да се и наша чује!... Не стоји породица, друштво, човечанство само на мушкоме потомству, већ и на женском. Остави ти на страну и кућно слеме, и крсно име, и економске користи, које одржавају у целини наше задруге, па загледај мало боље у ово питање, које засеца тако дубоко у наш породични живот, који је опет основа здравом државном животу, друштву па и читавом човечанству. Метнимо руку на срце, па се запитајмо, да ли је право, да ми нашу женску децу, коју смо на овај свет довели без њиховог питања, лишавамо свију материјалних права и користи, без којих ни наш живот апсолутно нема никакве вредности;  је ли право да жену, овога правог мученика, ову мајку, ову дадиљу читавога човечанства, лишимо свију права и свију користи које имају наша мушка деца... Јер сваки од нас, за све што му је у животу пријатно и што чини да се он осећа срећан, има у првоме реду да благодари нашој лепшој половини. Ми уживамо кад се нађемо у средини наших присних пријатеља, кад читамо дела великих људи, кад слушамо мудре беседе и поуке њихове; — ми се осећамо поносни кад се нађемо у друштву великих и по пород људски заслужних мужева... Зар историју, не само појединих народа, већ и читавога човечанства, не осветљавају, као каква небесна светлила, велики умови свију народа и времена као што су: Конфучије, Сократи, Аристотели, Аристиди, Питагоре, Цицерони, Коперници, Бајрони, Шекспири, Гетеи, Његуши и други велики људи... И шта би управо у животу читавога човечанства било занимљивога, поучнога без ових светских великана? Ништа; а од тих великана, од тих сунаца у пучини живота људскога, не би било ни једнога, да их њихове мајке нису с толико муке, с толико бриге и бесанице неговале, над њима, над животом њиховим,  дан и ноћ бдиле, док су их подигле, оснажиле и за велика дела спремиле... Још од нас нико живи није ни помишљао на то, како би нам наш живот био жалостан и мрачан без наше лепше половине. И сад, помислите, ту велику добротворку рода људског, ту мајку и одгајиљу људи, народа, човечанства, земаљски судови лишавају најсветијих права људских, лишавају је равноправности у породици: они је мећу у ред, тако рећи, бесправне — ванбрачне деце!...“\n„Знам, знам колега, али ти не треба да смећеш с ума, да...“\n„Шта да не смеће с ума? упаде му у реч један млад трговац... „Адвокат Јовић има право... Ја се и срцем и душом придружујем његову мишљењу!...“\n„Браво Рајко Перићу! види се да си човек од новог света и од нових идеја,“ учини Драго Рајичић, онај трећи адвокат, што је ретко узимао учешћа у препирци, али је ипак на завршетку дебате прилазио једном од два мишљења.\n„Тако је. Наш колега Јован Јовић има право; женска и мушка деца треба да су и пред законом  и пред људима у свему равноправна; а ово како је у нас сад — то је аномалија у нашем грађанском закону, које час пре треба да нестане,“ додаде Станоје Лучић четврти адвокат, који је редовно делио мишљење адвоката Јовића; али у тај мах судски послужитељ отвори врата на адвокатској пушионици и повика:\n„Господа браниоци оптужених Мартића нека изволе заузети своја места!... Претрес почиње!...“\nОдмах сутра-дан, после онога вечера, кад је Максим Ћук испросио Анђелију за свога сина и дао јој стотину дуката обележја, он је свој интов вратио у Шабац...\n„Немој тако, пријатељу, повика Сима Ћата. Нека момак с колима сврне на наше имање у Китогу и нека нас ту чека!.“\n„Врло добро, пријатељу. Тако нека и буде,“ рече Максим Ћук, гледајући у свога момка, дајући му знак, да тако и уради. За тим је сео са Симом Ћатом на нова масална кола, у која беху, по нарочитој жељи Максима Ћука, упрегнута она два бесна змијоглава кулаша, па су обишли целокупно  имање покојног Угљеше Пивљака. Најпре оно у Совљаку и у околини, за тим су се у великом касу одвезли преко Бадовинаца и Новог Села на Угљешине сувате код Лешнице и у забране више Чокешине. И једно и друго било је самим палисадом ограђено, и у врло добром стању одржавато.\n„Ја боље не бих одржавао ни своје рођено,“ приметио је Сима Ћата, кад му је Максим Ћук изјавио своју захвалност на савесном старању и одржавању поверене му масе.\nЗа тим су откасали до на Јадар те обишли и „Дуге Њиве,“ овај прави Мисир у једном широком и дугачком кључу реке Јадра. После су продужили пут до Липнице те обишли и чувене чаире Угљешине, где се могло да утови до близу стотину грла волова. И ово је било све у прошцу — као од сира срезану, а поплетену самим ракитовим прутом. Максим Ћук удари руком по плећима Симу Ћату — благодарности ради, а ништа му не рече. Ћата се само осмехну, и повуче један вучљај бурмута и нешто кроза зубе прошапта, што Ћук никако и не примети. Ту се почело и смркавати, зато су конаковали у Лешници, а сутра-дан зором продужили  пут за Шабац, наравно свративши најпре на масено имање у Китогу, те су ту прегледали познати домазлук дивних швајцарских крава и пасмину буђеновачких свиња.\nМаксим Ћук, је при растанку са Симом Ћатом, и по други пут изјавио своју захвалност на савесном старању око унапређења поверене му масе; а он ће, рече, знати, како ће то признање и мало видније изразити но што су голе речи, а смешећи се додао је:\n„Али ћеш, Ћато, видети: какве ћу ја на томе имању реформе завести!.. Хоћу да свет види, да је Сима Ћата, старалац поверене му масе, био срећне руке при избору Анђелијнога младожење међу толиким просцима.“ На ово Ћата поново извади иза појаса своју бурмутицу, узе „елегантно“ међу два прста — палца и кажипута — два позамашна вучљаја бурмута, па шмркну! И не прође много, па трипут, једно за другим, тако кину, да му сузе на очи ударише; а после му лицем плину неко особито душевно расположење. И онда ће тек рећи:\n„Старали смо се колико смо могли и — умели!\"\nГостионица „Зелени Венац“ била је од вајкада средиште, где се скупљала најотменија шабачка публика. Ту би се у вече, онако без икаква претходна договарања, искупила по каква весела дружиница младих шабачких трговаца, затурила би ајнак и весеље, које би често до сванућа трајало. Ту је Бего Цицварић и развио свој песнички дар: он је ту срочио знамениту песму:\n„Уродила рана крушка под Милошићем!“\nТу су обесмрћена многа имена ондашњих младих трговаца, којима Шабац има да благодари за свој развитак и у својој лепоти и у своме трговачком полету... Хе, али се ту, у тој кафани, често чула и по која горка осуда за све, што је ружно, па долазило то од власти или кога другог: камџија, што би у „Зеленом Венцу“ фијукнула, многоме  се неваљалцу око ушију обавила и ту оставила траг ружног обележја, да се многи после узимао у памет, кад би нешто неупутно хтео да уради, па било то у корист своју или некога другог.\nСамо је један једини човек у Шапцу био, који ни од тога бича презао није. То је био Максим Ћук. У њ беше ушла ала за богатством. И што се више богатио, све је постајао гладнији и жеднији — сребра и злата. Путове, којима се служио да се обогати, није бирао. Само се брижљиво клонио судскога катанца, и то не због стида и понижења већ због материјалне штете, која би га постигла, кад би се у каквој кривици ухватио. И он то одиста не би могао издржати: „или би се убио или би пореметио памећу,“ говорили су они, који су га изближе познавали...\nПа ипак, кад би му се где указала прилика, да се што позамашно ућари, он би се ту сав заложио, и не би се много обзирао шта ће свет рећи о начину како је он до тога ћара дошао: „моје је да своје рачуне гледам; а свету остављам, да своју главу лупа претресајући туђе рачуне,“ рекао би у прилици... Не, озбиља, чудна је зверка био  овај Максим Ћук. Он је имао и своју нарочиту философију, философију чиста ћара. Он је једном рекао: „Да би добио два дуката, слободно баци један. Ту немој тврдовати: што да изгубиш твој чист дукат ћара?! Кад имаш начисто ти да добијеш, онда нека ти је последња брига, да ли ће ту неко други штетовати... Чувај се прве штете; јер она никад није сама... Последња ми је брига шта ће свет рећи, кад ја и како добијам, а још мање да лупам главу како други губи.“\nА једном другом приликом рекао је:\n„Новац је највећа сила на овоме свету; луд је ко се не стара, да ту силу има у својој власти... Добро каже наш народ: „Сила Бога не моли;“ а ви бисте хтели, да ја и људе молим. Не ја, Бога ми!“\nУ кафану „Зеленог Венца“ долазе људи сабаиле на кафу. Ту се обично претресу све новости од јучерашњег дана: ухвати се рачун ко је шта јуче продао и ко купио; ко је на чему добио а ко изгубио.\n„Ништа се ви не брините за Ранисава Мрава, тај и кад прода ниже но што је купио, он је опет  у ћару. Његов талисман, то је његов кантар, на коме, кад што продаје, свака ока показује неколико драма више, а кад купује, онда неколико драма мање. То је узус при његовоме мерењу; а кад му се згода укаже, онда се он ни тога узуса не држи,“ рекао је мали Стевица, кад се о Мраву повела реч, да тај ретко кад губи.\n„Оставите ви, људи, Мрава!.. Него, знате ли ви да Максим Ђук жени свога сина?“ — рећи ће Славко Смољинац.\n„Онога шоњицу?“ повика Радојица Лелековић... „Ко би још за оно шкембе дао своје дете?!... Ту опет мора да игра главну улогу какав масан мираз...\"\n„А кад вам кажем коју узима, нећете ми веровати,“ учини опет Славко Смољинац.\nЉуди се стадоше згледати. Хтели би да погоде, на коју је Ћук око бацио, док ће на то Сава Прекошорац рећи.\n„Море видео сам ја њега где ту неки дан много нешто чепа око врата масалног судије; а кад га пустише, остао је код њега скоро читав сахат: мора да је извукао жестоку фуру: кад је изишао био је у лицу црвен — као обарен рак.  Он није знао да се његова свуд самлети може, а само не код нашег масалног.\n„Не, не, газда Саво има право; наш масални не да да се с његовим богатим пупилама играју гладни вуци: ето, шта је њих облетало око богате наследнице покојног Угљеше Пивљака, па их је све наш масални стрмоглавце избацио из своје канцеларије,“ приметио је Радојица Лелековић.\n„Јест, све их је он испретурао, али само не Максима Ћука; јер је он за свога сина Рају синоћ испросио лепу Анђелију, једину наследницу богате масе Угљешине!...“\nЉуди се од чуда згледаше. Готово нико од њих није веровао, да ће то бити истина; али ће на то рећи Стеван Рубибраза:\n„А, веруј, веруј!... Кад год видите Максима Ћука, да на своме интову некуд одлази или од некуд долази, онда знајте, да ту није било без добра и богата лова.. Ту неки дан Ћук је у два маха на своме интову одлетао у Мачву, а једном сам га, ако се не варам, видео где оде у друштву са Симом Ћатом и Обрадом Чавком, а то је таман друштво згодно за Ћукове послове и планове...“\nТих од прилике дана саветовало се у кући Рајка Перића у Преком Шору, има ли законског основа, да се поведе спор о пречем наслеђу целокупног имања покојног Угљеше Пивљака против Анђелије једине наследнице оца јој Угљеше.\nНа то веће Рајко беше позвао два три своја познаника и пријатеља, људе од знања и закона. Међу овима ваља нам поменути: два шабачка адвоката: Јовића и Радића, па капетана поцерског Влајка Кумрића и свога побратима Перу Крунића.\n„Па, деде, домаћине, што си нас звао?... Што се не почиње? Ово је неко доба ноћи... Кога ми ово још чекамо?“ упитаће адвокат Радић.\n„Чекамо једно лице, кога се и тиче ова ствар, ради које сам вас и звао, а ви имали доброту да се моме позиву одазовете, а то је: чекамо главом Анђелију кћер покојног Угљеше Пивљака а заову моје Иконије. Она само што није ту; а ми бисмо, најпосле, и без ње могли почети,“ одговориће Рајко Перић.\n„Па да почнемо!... Ја сам чисто радознао да видим: ко би ту био пречи наследник имања покојног  Угљеше Пивљака од рођене кћери његове, кад мушкога потомства нема?“ рече адвокат Јовић.\n„И за мене је ствар од великог интереса“ учини адвокат Радић.\n„Ама, па то опет као да додирује моје начело, да женску деду са мушком при наслеђу ваља изравнати; али сам бар овде сигуран, да ће уза ме бити и наш домаћин Рајко,\" — примети, као шалећи се, адвокат Јовић.\n„Бога ми, г. Јовићу, да видимо!.. Ово питање мало задире у наше интересе, моје и моје Иконије; а ви знате, да кад се нешто тиче наше кесе и наших интереса, онда ту престају сви обзири и сва начела,“ ређи ће Рајко Перић, онако шалећи се, а мало истину говорећи.\n„Ти мене ту, Рајко, немој мешати... Ако се ја будем питала, ја нигда нећу пристати, да се судим с мојом заовом Анђелијом. Ја знам, а и цео свет зна, да је она рођена кћер мога бившег свекра, покојног Угљеше Пивљака, и да је целокупно имање, што је сад под масом тековина њенога оца. И зар ја да јој њену очевину отимам? То не би било ни  право ни Богу драго,“ учиниће Иконија супруга домаћинова.\n„Браво домаћице Иконија!... Ево мени још једнога савезника!..“ повика адвокат Јовић; а на то ће адвокат Радић рећи:\n„А ја своје мишљење задржавам, да чујем и противну страну. Ту имају да даду своју реч и — Сима Ћата, масални судија, а богме и Максим Ћук, свекар лепе Анђелије Угљешине.. Маса велика, богата; интереси изукрштани; за паре да учиниш шта хоћеш; а Максим Ћук, кад се само тиче његове коже и његове кесе, — кадар је да окрене тумбе цео свет... Ту ће имати посла и они из Београда, и зар ја да изигравам мамлаза? И зар адвокат Радић да своју зараду упушта другом?!.. Не ја, Бога ми!“\nУ тај се мах врата на соби отворише, и на вратима се указа једно момче, висока раста, а мудра погледа, а прашњав као да долази из какве воденице. Сви који су у соби били упреше своје погледе на њега; а домаћин ће га упитати:\n„Шта би? Зар није могла доћи?“\n„Није. Па њу тамо дува читава војска —  жена и људи. Нисам је могао ни видети. Сима Ћата и Максим Ћук тамо заповедају и ко ће доћи и ко отићи; а док сам у совљачкој механи мало одморио коње, изазва ме на страну бирташица Пела, па ми шапатом рене:\n„Кажи ти, жи’ми, своме газди Рајку Перићу, нека он ради онако, како му је писато; а Анђелија сад никуд маћи не може, на да крила има. Њен свекар сад заповеда кад ће ко у Совљаку легати и кад устајати, а то ли у кући његове, не дај Боже, снахе Анђелије.“\nОна се два адвоката само згледаше; а капетан Влајко чисто уздахну па рече:\n„Ах, што му сад нисам ја капетан у Мачви?!.. „ћук“ Максима Ћука не би се чуо ни на деветом брду, а то ли у питомој и богатој Мачви.“ То рече, па се нешто загледа у овога домаћиновога гласника, и онда му одједном рече:\n„Стани-дер момче!... Јеси ли ти то, или ме моје очи варају?..“\nМомак се осмехну, погледа у домаћина, па се окрете — оде и за собом затвори врата.\nКапетан се окрете домаћину:\n„Је ли ово твој момак?“\n„То је, капетане, мој синовац... Моја десна рука у сваком послу мом. Куд га ја пошаљем, он ми изврши посао боље него да сам сам отишао“\n„Е, онда, то је он... Нисам се преварио,“ рече капетан Влајко, и стаде посматрати час домаћина, а час домаћицу.\nИма и данас још живих људи у Мачви, који би вам умели причати, како се у оно доба сва Мачва ишчуђавала, кад се чуло, да је шабачки суд решио, да Анђелија, рођена кћер покојног Угљеше Пивљака, не може бити наследница имања свога оца, већ њена снаха Иконија. О томе се дуго и дуго по свој Мачви говорило. Једни би рекли:\n„Ко је још чуо да је преча снаха него рођена кћи, него своја кост, своја крв?!“\nА други:\n„И то она вижља, што не хтеде причекати да се весели Млађо у гробу охлади, већ се, штоно кажу, одмах сутрадан, преудаде за некога старог јарана свог.“\nТрећи би додали:\n„Остави онако богат и чувен дом, остави старога  свекра, који ју је чувао као мало воде на длану, остави...“\n„Море, оставите ви и свекра и његов пун дом, већ она остави своје нејако чедо, ону златну јабуку, остави га без мајчине неге и миловања, па оде куд је њена женска жуд вуче“ додали би четврти.\nЈедном се у совљачкој механи о томе овакав разговор водио:\n„Људи, ја још не верујем да то може бити... Кад овако раде власти, онда шта је остало за оне, који не знају ни за Бога ни за правду Божју'?“ повикао је Пав’о Агић.\n„Кад покојном Угљеши не даде Бог да му живе синови, кад му узе и оно детенце, живу слику његова сина Млађе, — кад му узе последњу наду његову, а кућу му остави на женској глави, — онда што људи граде од зла горе?! Угљешине ће се кости у гробу превртати, кад види, шта се ради од његова имања; како му рођену кћер његову из куће избацују као какво самохрано сироче, а у  кућу доводе туђинку, што му, штоно кажу, није ни род ни помози Бог!“ повикао је Саватије Певац.\n„Вала људи, кад опет видимо, да на Угљешину дому почива некакво проклетство; кад погледамо, да оно грдно богатство Угљешино одлази у руке Максима Ђука, мени опет чисто буде мило, што је ово овако власт наредила... Опет, опет, Бог зна шта ради,“ приметила је Пела механџика...\n„Ама, па зар ви мислите да ће то тако остати?.. Ћук ће земљу преврнути, док воду не наврати на своју воденицу“ — рећи ће Среја Ковач.\n„А шта још паре нису кадре учинити?“ учини Игњо Мутап...\nТако се говорило у народу, кад се чуло, да је суд пресудио, да Угљешину масу наследи његова снаха Иконија, а његова кћер Анђелија да добије само — „пристојну спрему!...“\nУ први мах и Сима Ћата и Максим Ћук просто су се грохотом насмејали, кад су прочитали тужбу адвоката Радића, ђенералног пуномоћника Иконије, супруге Рајка Перића трговца из Шапца, којом  се тражи да суд огласи Иконију за једину наследницу целокупног имања покојног Угљеше Пивљака, које је смрћу Угљешином прешло на њенога сина нејаког Угљешу, а унука покојног свекра њеног; али кад суд донесе своју пресуду онако како је и сама тужба тражила, онда се Сима Ћата и Максим Ћук зачуђено згледаше.\n„А, па међер се овде није шалити, пријатељу,“ рећи ће Ћук Сими Ћати.\n„Богме није,“ одговори Ћата... „Ту су радиле паре, и то велике паре!“ додаде он, после малог ћутања.\n„Е, ако је до пара, онда је Ђукова каса мало подубља него што је газда Рајка Перића,“ рећи ће с неким поносом Максим Ћук.\nОдмах сутра-дан одјурили су преко велике Митровице и Руме за Земун, а одатле за Београд и Ћата и Максим Ћук. Ту су држали малу конференцију с неким београдским адвокатима.\nИ после дужег проучавања, овога одиста деликатнога правног питања, како су се београдски  адвокати изразили, нашли су, да је судска пресуда основана на закону; јер, рекоше, ако се докаже, да је унук надживео свога ђеда, онда је са свим тачно, да је „мати преча од тетке.“\nОво некако није могло ући у главу ни Сими Ћати ни Максиму Ћуку; али су им адвокати ту ствар овако објаснили:\n„Ако је покојни Угљеша, ђед малога Угљеше, — умро пре свога унука, па макар за један сахат, онда је самом том смрћу целокупно имање његово прешло у наслеђе његова унука, сина његова сина Млађе и снахе Иконије, и по томе је суд расправљао питање са тачке правнога гледишта, не ко ће наследити имање старога Угљеше, већ ко ће наследити имање младога Угљеше, унука старога Угљеше, а то се питање своди на ово просто и за свакога разумљиво питање:\n„Је ли преча мајка или тетка?“\nИ онда је суд са свим ово питање правилно расправио, кад је рекао:\n„Преча је мати него тетка;“ а ово се, рекоше, слаже и с римским правом и с прописом грађанскога  аустријског закона, тамо, где је и код нас прописан ред о наслеђу...“\nПа ипак је ово објашњење београдских адвоката још више збунило и Симу Ћату и Максима Ћука.\n„Е, па кад би то и лаици могли разумети, онда на што бисмо ми били адвокати? Најпосле, ово је дело веома деликатне природе, те вам ни ми не можемо дати категоричан одговор, док не разгледамо сама акта. Тамо се врло лако може наћи какав пенџерић, кроз који се може из ове неизвесности изаћи на чистину,“ приметио је адвокат Кузман, за кога се знало, да је волео да заступа замршеније спорове него чисте и јасне.\nИ тако би одлучено, да сам Кузман оде у Шабац и да у суду размотри акта по овоме делу, па да према томе и напише апелату. Тако је и урађено. И овде се Ћук изуо са неких 25 дуката. И то је Кузман примио тек као аконто унапред, а главно има да се да, кад се мало дубље у спор уђе.\nКад су се с београдским адвокатима растали, онда ће Сима Ћата упитати Максима Ћука:\n„Бога ти, газда-Максиме, шта му то значи: „лаици?““\n„А, „лаици“?... То је нека врста тица, што живе тамо негде у вечитом снегу и леду,“ одговори Ћук, као из рукава.\nПошто је адвокат Кузман разгледао акта по овоме спору, он је одиста у њима нашао не само пенџерић, већ читаву капију, кроз коју се могло изаћи на чистину. И он напише апелату. Она је била кратка. Да наведемо сам пасаж због кога је апелациони суд оборио пресуду првостепенога суда и наредио да се извиди: ко је пре умро — да ли Угљеша ђед, или Угљеша унук; јер се то из протокола умрлих не види. Тамо стоји и у једном и у другом изводу само:\n„И престависја раб Божји Угљеша, а не стоји који Угљеша — да ли Угљеша Пивљак ђед, или Угљеша Пивљаков унук; а док се то не зна, онда се не може ни одредити ни ко кога наслеђује: да ли Анђелија свога оца Угљешу, или Иконија свога сина Угљешу...“\n„Парницу можете добити;“ рекао је Кузман адвокат, „ако докажете — било сведоцима, било којим другим начином — да је пре Угљеше ђеда, макар за један сахат, умро Угљеша унук, па тек после овога Угљеша његов ђед, односно отац Анђелијн.“\n„А, сад се ич не бринем!\" повика Максим Ћук. „Таку ми ракију пеци, г. адвокате! Имам сведока на сваки овај мој прст, ако хоћеш, по десет. Читава је то пратња: ту жене, ту људи... сви они знају, да је дете умрло пре свога ђеда. Бираћемо их као гњиле крушке, — је ли тако Ћато?“ повика, сав блажен, Максим Ћук.\n„Тако је, газда-Максиме,\" одговори Сима Ћата, па у два маха шмркну из своје бурмутице, а одмах за тим кину, кину иза раменица, па рече:\n„Тако је... Истина је!“\nВећ се беше у велике ухватио мрак. На небо се навукли црни и густи облаци; а некаква загушљива јара није дала човеку да дише. Крупне капљице кише почеше да пропрскују, а шум тополова  лисја личио је на поноћна већа подземних духова.\nШљивак ковача Среје сучељавао је с великим воћњаком покојног Угљеше Пивљака. Ту, одмах иза Срејиног вигња, има и један мали прелаз преко кога ковачева чељад прелазе те иду кући Угљешиној, а тако исто и млађи из куће Угљешине туда иду Срејином вигњу, кад што имају да наде или каку сломљену алатку, плуг ја мотику да заваре и кавраишу.\nИ ту се баш чуше тихи и лагани кораци.\n„Јеси ли ти то Фемо?“ упита један крепак мушки глас.\n„Ја сам, Радојло.“\n„Ти си ми поручила да те овде сачекам?...“\n„Јесам... “\n„Па шта радите ви тамо?“\n„Ми смо ти 'вамо на великој муци. Сима Ћата и Максим Ћук умуасерили нас, па нико ни у кућу ући, нити ко из куће изаћи, док не удари на дупле страже Ћатине и Ћукове!...\"\n„А шта им то треба?“\n„Боје се да им тица из кавеза не прне...  Весела Анђелија, баш је права мученица: мучила се за живота очина, па се мучи и после смрти његове. Она је сад сужањ заробљени.\"\n„Нека се притрпи. То неће дуго трајати.“\n„Чуо те Бог и Богородица, пријатељу!... Она се још узда у Бога и у те, Радојло... Него шта нам велиш да радимо? Ћата нас наговара да на суду криво сведочимо.“\n„А како и шта да сведочите?“\n„Да је покојни Угљеша умро после свога унука.“\n„Ене, ене!...“\n„И да се на то закунемо!.. И свима нам дадоше по десет дуката, а рекоше да ће нам дати још по десет, кад на суду сведочимо онако, како они кажу.“\n„А како они кажу?“\n„Они кажу да је Угљеша, кад је видео да му унук умре, писнуо да у човеку срце препукне, да је отишао у своју собу, и да се до сванућа није вратио; а кад је Марта Јездина отишла, да види шта ради, а он, сав у крви, изгубио аваз, а опет све познаје, и кад нам је Марта казала, да је и  сиромах Угљеша па умору, ми, ја и бирташица Пела одемо у његову собу, а он издише. Ми потрчимо по свећу, али он — умре без свеће... Сад Бог их убио, шта ће им то, кад су оба умрли, један пре а други после, тек сад су они оба пред лицем Божјим!...“\n„Хе, моја Фемо, знаду они лепо што им то треба.“\n„Па, Радојло, да си нам по Богу брат, како велиш да радимо?“\n„Сведочите оно и онако како је било и нашта се можете заклети и су чим ћете, кад вам суђени дани дођу, изићи чисте душе пред самог Господа Бога.“\nТако ћемо и да урадимо, па макар и Ћата и Максим Ћук пресвисли од дерта,“ одговори Фема Митровчанка.\nПосле се све ућута. Само је ветар још јаче шуштао кроз густе Угљешине вотњаке. У тај баш мах севнуше муње и дубоко запараше у ону црну облачну утробу; а један хитац грома тресну тамо негде око великог тополика. После је грунула киша, какву најстарији људи у Совљаку утувили нису.\nСвршило се! Више не подлежи никаквој сумњи. Сви земаљски судови казали су своју последњу реч. Она гласи:\n„Прече мајци него тетки.“\nО томе спору створило се у народу једно мишљење, а код људи од закона друго.\nОно у народу своди се на ове две три речи:\n„Ето шта су у стању да ураде паре!... Оне су једине биле кадре да кажу: преча је снаха него рођена кћи!...“\nА људи од закона:\n„На судовима није ни расправљано питање: је ли преча снаха или кћер старога Угљеше, већ је ли преча тетка или мајка малога Угљеше. И сви су судови казали: преча је мајка него тетка. И то је у овоме случају са свим по закону, а судови су  зато ту да суде, не по срцу и правди какву народ замишља, већ но закону и правди, коју земаљски закони признају.“\nСима Ћата, међу тим, где стане каже:\n„Издадоше нас сведоци!...“\nСамо Максим Ћук ништа не каже. Он некуд одлази и од некуд долази — као мува без главе. Почео је и да се суши. Не може човек да га позна. И кад гледа ружно гледа, и кад што проговори ружно проговори. Ту неки дан, преко свога обичаја, свратио је у кафану „Зеленог Венца,“ па је изазвао на страну Јашу Јарића, ухватио га за руку, као гвозденим клештима, па му почео да шапће:\n„Чуј, овога сам часа купио кола дрва, све саме церове облице, а кад сам их стао сећи, а оно имам шта видети: унутра — и срце и око срца за читав палац — све само суво ливено злато!...\nИ тако су сва дрва. Распитам одакле је сељак, па ми казаше, да је из Синошевића, бивши слуга Марка Поповића. Дрва су, бити не може, крадена: одсекао их је у забрану свога бившег газде. И ко би други могао имати ову сорту грмића до један Марко Поповић. Весели Марко; он  и не зна шта има. Овога часа идем у Синошевић. Купићу тај забран — по што било — даћу што ми поиште. И онога дана, кад се тапија на суду на ме пренесе, постаћу милијунар, богатији и од самога бечког ћесара. Ту ми бар не треба ништа Сима Ћата. Ја ћу то и без њега свршити... А ти, Јешо, чујеш, језик за зубе! О томе ником ништа, а кад се ствар сврши, онда можеш изаћи ено онде на пијац, па казати целом свету!...“\nТо је рекао, па као ветар отишао кући, и, мало после, пројурио је на своме интову, све у великом касу: оде Преким Шором, а отале окренуо лево — право у Синошевић.\nЈеднога вечера, пошто је последња пресуда по овоме интересантном спору постала и извршна, Рајко Перић нешто се дуго и преко свога обичаја задржа у вароши. Његова Иконија беше већ постала нестрпљива. Излазила је двапут три на капију и погледала доле владичином конаку, откуд је он обично долазио. Њој се чинило, да би га и у мраку познала, — познала би га и по ходу и по његову  поносну држању. После би се вратила у кућу и отишла у собу, стала би код прозора и ту ослушкивала кад ће се чути његови кораци; али њега дуго не би.\nИ њу поче да хвата неки страх, нека неразговетна слутња: бојала се, да му се што није десило. Она опет скочи. Полети у авлију, и таман она изађе на кућни праг, а капија се широм отвори и једна људска прилика уђе у авлију. То је био сам Рајко. Они једно другом падоше у загрљај.\n„Боже, Рајко, како си ме поплашио!... Ти тако још нигда ниси одоцнио; а ја сам те баш вечерас погледала да ми час пре дођеш, да те видим, да те овако загрлим и изљубим? И онда му стаде притискивати пољубац за пољупцем — у образ, у чело,- у косу, у уста...\n„Доста, доста!... Зар хоћеш да ме удавиш?!... Шта је теби, Иконија, вечерас?\"\n„И ти мени, за толико време, да не кажеш, да си ти оно био, ти, анђеле мој, животе мој!\" повика Иконија и стаде га поново обасипати ватреним пољупцима.\n„Ја те не разумем, сунце моје?...“\n„А ја тебе разумем, поносе мој... Ја сам знала да ти је срце добро, верно, топло; али нисам знала да ти је душа тако велика!... И то ја да сазнам од другога!“ И онда га оде поново љубити и нешто у себи шапорити.\n„Тако ти живога Бога, Иконија, кажи ми, објасни ми, шта ти ово све значи?“\n„И ти ме још питаш, цвете живота мога?!... О, како је душа твоја племенита, и како смо ми сви пред тобом мали, мајушни!... Ти курталисаваш оца мога из канџи онога катила, онога Максима Ћука, и то онда, кад ме мој отац отрже из наручја твога, па ме другоме даје!... А онај мој весели свекар! На шта му је било толико земаљско благо, кад њим није био кадар ни једно једино добро да учини — него га је оставио, да се око њега купе гладне орлушине, врани и гаврани, као и на сваку другу стрв!..“\nНа ове речи Рајко беше просто занемео. Он своју Иконију притиште на груди, па ће је, нечујно, запитати:\n„А ко ти је то казао, сјајна звездо живота мога?“\nИконија се чисто трже. Погледа Рајка оним својим великим, као угљен црним, очима, па ће онда рећи — више у себи него своме Рајку.\n„Јест, то си ти био, који си мога оца откупио од Максима Ћука, а цео је свет и мислио и веровао, да је то племенито дело мога свекра Угљеше Пивљака...“\n„И ти си то чула од?“\n„Казао ми је Влајко капетан.“\n„А откуд он то зна?“\n„Па зар ниси ономад приметио, кад се наш Љубинко врати из Совљака, па нам каза, да се кући Угљеше Пивљака ни приступити не може, и да Угљешину Анђелију чувају дупле страже, стража Симе Ћате и стража Максима Ћука. И док је ово наш Љубинко говорио, капетан га је Влајко посматрао, па ће му рећи:\n— „Стани-дер, момче! јеси ли ти то, или ме моје очи варају?\n„Љубинко се на то осмехну, сетио се за што га капетан пита, зато је и погледао у те, да види шта ћеш ти рећи, а кад ти ућута, он се окрете, прилупи врата за собом, и оде.\n„А кад те капетан упита:\n— „Ко ти је ово? ти си му одговорио:\n— „То је, капетане, мој синовац, моја десна рука у свачему.\n„И капетан онда ућута, па ће више за себе рећи:\n— „Е, онда, то је. Нисам се преварио. —\n„После је стао да најпре гледа у тебе, па онда у мене, као да је хтео да докучи, знамо ли ми за шта он пита нашега Љубинка. И он ми је јутрос све, од речи до речи, испричао, како му је у своје време Љубинко дошао и питао: колико мој отац дугује Максиму Ћуку, и кад је он из акта видео колики је дуг, да му је наш Љубинко до паре измирио цео дуг с интересом и парничним трошковима. И тако је спречена продаја имања мога оца“, одговори Иконија и стаде свога мужа обасипати врелим пољупцима.\n„Доста о томе, моја голубице бела!... Немој ме подсећати на оне по нас обоје мутне дане. То је било и прошло. Семе, које је онда бачено на земљиште наше љубави, уродило је богатим плодом. И ми смо сад срећни... Је ли, цвете мој миљени?...“\n„Срећни смо, животе мој!\"\n„Али се на небу наше среће појавио, ненадно и неопажено, један таман облачак. И он је мене поплашио: бојим се, мене страх хвата, да он нашу срећу не засени. То је овај неочекивани спор. Он је истина окончан у нашу корист; али за њ цео свет мисли, да је неправедан, и да је ту играло мито, и то големо мито. Један је ту неки дан, не познавајући ме, преда мном рекао:\n— „Нека су пола Угљешина имања дали, опет је и њима доста остало!“\n„А ти знаш, анђеле мој, да тај спор ни ја ни ти тражили нисмо, нити нам треба имање твога покојног свекра, односно његова унука, а твога сина нејаког Угљеше. Напротив, то и много којешта друго, што ме подсећа, да је било времена, кад ти ниси била моја, — мути ову нашу данашњу срећу, — па сам се толико пута канио, да те питам, шта ти о томе мислиш и шта намеравамо радити с овим големим имањем, које си овом парницом добила? И зар би ти могла допустити, да твоја заова Анђелија, коју и ти и твоја мајка зовете анђелом небесним, зар би ти, цвете мој мирисни, имала срце, да је једнога дана истераш из  куће њенога рођеног ода, из куће у којој се родила и одрасла, из куће, у коју си се ти, ране моје љуте, довела, а она те у свој сестрински загрљај примила, твога нејака сина на својим рукама однеговала, и толико ноћи над њим и над његовим тешким мукама провела, па му, најпосле и очи склопила и до вечне куће испратила, а гроб његов, место мајке његове, врелим сузама заливала, — зар би ти, дане мој, сунце моје огрејано, могла ту анђелску душу, твоју добру заовицу избацити на сокак као какво сироче без игде икога свога?!“\nИконија је немо слушала овај племенити говор свога доброга мужа, слушала га је и гушила се у плачу и јецању. Она своју лепу главу беше наслонила на његове груди, а њене су мисли блудиле по једној мрачној пустињи, куда је беше бацила њена немилостива судбина, а у којој јој беше једина водиља милостива рука њене добре заовице Анђелије.\nИ после малог ћутања она ће рећи:\n„Ја о томе, Рајко, Рајко — небо моје плаво, до сад мислила нисам. Ја бих пре у воду скочила, него што бих ма што на жао учинила Анђелији,  ономе одиста правоме анђелу Божјем... А ти си Рајко добар, добар као добар у години дан, душа је твоја велика, као што је милост Божја велика, а твоје је срце пуно благости, пуно небесне доброте, — па како ти нађеш да је добро, онако нека и буде!...“ И у тај мах њихова се капија опет отвори и — прилупи, и у кућу уђоше два човека: једно је био адвокат Радић ђенерални заступник Иконије Рајка Перића, а друго Јован Јовић адвокат и ђенерални заступник Анђелије, кћери покојнога Угљеше Пивљака.\nУ нас могу да буду јесени што ретко где на нашем крају света. Оне буду често и лепше и пријатније и од самога пролећа. Тада не може да буде ни оне досадне жеге, ни оне загушљиве запаре, па ни оних бујних киша и мочари. Шуме и шумарци добију неку другу, за око пријатнију, боју. То је нека врста модрикастог зеленила, што прелива из зелена на златно румено — зеленило Па и само се небо обоји некако друкчије. То није оно обично плаветнило неба; али то није ни онај чисто зеленкасти азур, то је нека средина између тога обојега.\nИ ко хоће да види бујност живота нашега народа, нека тражи у доба тих лепих и пријатних јесењих дана, јер је то доба веселих песама и правога поклича народнога: то је доба женидбе и  удадбе, доба поноса старих родитеља, а доба среће деце њихове...\nИ једнога тако лепог дана јесењег била је прошевина Анђелије кћери покојног Угљеше Пивљака. Њену је руку потражио по српском обичају и закону чича-Бранко клисара цркве глоговачке, а за свога сина Радојла. То беше њен тридесет четврти просилац, али просилац за кога је она знала, да тражи њену руку, а не њен богати мираз: јер га она више ни имала није. Отели су јој га земаљски судови; а још је само имала права, да се из очине куће изведе. И она је тај дан са нестрпљењем чекала; јер јој је он имао донети праву срећу њену.\n„Боже мој, ако игде има судбине, онда ето то је. Овај наш Ћата и проклети Максим Ћук и чуваше је, и засипаше сувим златом свакога, ко би им био на руци, да се дочепају богатог мираза њеног, и постављаше дупле страже око њене куће, па, ето, она им опет прну из кавеза и оде за другога,“ — учини Пела бирташица.\n„И то оде за онога, који је Ћати био вечно трн у оку, као да му се, Бог с нама био, предсказивало,  да ће му Радојло Клисарин све планове побркати,“ додаде Марта Јездина.\n„А мени је сад тек срце на месту, кад видим, где се ово двоје узимају, не због пустог блага, него што једно без другога просто не могу да живе. И мени је сад, као да у њиховој срећи гледам своју срећу,“ повика Фема Митровчанка.\n„А ја сам опет знао, да ће тако најпосле бити, па сам само сеирио, како се она два лудака млате, онај дин-душман куће Угљешине, онај Сима Ћата, и она рђа над рђама, она несрећа где стане и где пане, онај Максим Ђук, додаде чича-Мића, стари слуга покојног Угљеше Пивљака.\nГлас, да се Анђелија Угљешина испросила за Радојла Клисарина сина, као муња пролетао је и кроз Совљак и кроз Глоговац и кроз Црну Бару. И што је год било момака и девојака у сва три ова села, све се то, за тили час, обуче у свечано руво и искупи у пространо двориште покојног Угљеше Пивљака. Ту се одједном три кола ухватише. Песме и поскочице низале су се једне за другом, а све  су редом у небо дизале љубав девојачку и понос момачки. Старице, које беху дошле са својим ћерима и унукама, плакале су од радости:\n„0, Боже, ала си ти и велики и добар и милостив!... Ти не даде, да се душманска испуни!\" повикала је Стојна Драгојлова.\n„А она нема своје мајке, те да се и њено срце испуни срећом деце своје,“ додала је Јеринка Томе Ботура.\n„О, да је ово доживео весели Угљеша, и његово би се срце раскравило, и његове би се ране замладиле, гледајући, како сам Бог спаја срца и душе што се љубе и милују; а не да злу и пакости, да два ока у глави завађају, и да по народу снују зло, како би њихове црне душе ликовале над туђом несрећом,“ рекла је Јанока Петрићева. — — — — — — — — — — —\nИ у том звркнуше двоја кола и зауставише се пред капијом куће Угљешине, У првим је колима седела Иконија Рајкова и адвокат Јовић, а у другим Рајко и адвокат Радић. Иконија је прва скочила с кола. Она стаде разгледати, неће ли где угледати своју заову Анђелију. Њеним лицем беше  плинула нека дубока туга, а испред њених очију минуше сви они тужни дани, што су је за овај дом везивали. У тај баш мах пред њом се обре Анђелија. Раширила руке, а из очију јој грунуше сузе радости, помешане с неком жалошћу, којој ни она није знала право порекло. Оне једна другој падоше- у наручја. А, дирљив је то призор био!... Слабо је наше перо да му похвата све нијансе његове. То беху одблесци туге и радости, веселих и тужних дана, слатких и горких успомена. И то се све једно у друго сливало, сливало се у једну дирљиву успомену, успомену из живота два добра срца, две пламените душе.\nИ сав онај свет, момци и девојке, људи и жене, деца и дечаци стали су па с неким дубоким учешћем гледају ова два анђела како се душе њихове саме грле и милују.\nПоред њих су стајала два млада, два чила, два стасита човека, један у варошком а један у мачванском руву. То су били — Рајко Перић и Радојло заручник Анђелијн...\n„Нас се двојица не познајемо?\" рећи ће Рајко и пружи руку Радојлу сину Клисарину.\nРадојло дочепа руку Рајкову, дочепа је и ватрено стеже.\n„Како је срцу моме драго, што је куцнуо час, час за ме срећан, пресрећан да се једном већ и ми познамо,\" одговори Радојло и рукова се с Рајком.\n„Било је нечега што нам је и сметало да се један другом приближимо и да један другог боље познамо... Ти си оно био што си ми писао и молио ме да завадимо два добра срца, две узвишене душе, два ока у глави — моју Иконију са твојом Анђелијом?...\nРадојло се само осмехну, а нека блага сенка стида прну његовим лицем:\n„Тако је морало бити, па да се дочека, да нас велики Бог обаспе својом милошћу и својим благословом,“ рече он и погледа на оно двоје загрљено — на своју Анђелију и на Рајкову Иконију.\nПосле је опет настала игра и весеље и то сад живље и бујније. У коло се хватало и старо и младо. Поскочицама није било краја, па ни оним — „мрсним.“ И док је ово весеље текло, Фема  Митровчанка спремала је богату вечеру. Њој су помагале Пела бирташица и Марта Јездина; а горе код великог дрвљаника наложена је велика ватра. И стари чича-Мића чисто се подмладио. Он је срећан што је доживео, да се Ћати освети — да га види избачена из ове њему драге куће, из куће Угљеше Пивљака. И сад је он на се узео бригу, да ватру чарка и да жар изгрће под пециво што се спремало за вечеру Анђелијних просилаца и других њених гостију и пријатеља... Његово је срце просто пливало у радости што је доживео да кућа старога Угљеше Пивљака опет оживи својим старим животом и дочеком... И то није осећао само стари чича-Мића, то је осећао и сав онај остали свет, што се беше искупио у и око дворишта пок. Угљеше.\nПа и сами пси као да су осећали, да је у кући Угљешиној некаква промена настала, промена на боље и веселије дане. Они просто ни на ког не налајаше, сем једино на стару Бару Циганку: они су се сви нашли тамо, где су се клали прасци и јагањци. И они су видели да се некакво големо весеље спрема... Па и сами коњи у коњушници дадоше  од себе весела гласа. У два три маха чуо се жесток њисак. Мора да је било неког неспоразума између домаћинских и гостионичких коња. Има прилика кад се и коњи око нечега заваде — и ако су им пуне јасле и зобнице. Таква је природа и код људи и код — „бесловесних“ животиња.\nДок се у дворишту куће покојног Угљеше Пивљака играло, певало и веселило, дотле се у гостинској соби извршило нешто, што је права круна овој нашој приповедци.\nУ ту се собу беху искупили: Иконија и њен Рајко, Анђелија и њен Радојло, Бранко клисар, отац Радојлов, и оба адвоката — адвокат Радић ђенерални заступник Иконијн, и адвокат Јовић ђенерални заступник Анђелијн.\nБеше настао један свечан тренутак. И онда узе рен адвокат Радић.\n„О, срећни и племенити људи, како вам завидим! Ово је тридесет и више година како се ломим и бијем као ала с берићетом с људском себичношћу, халапљивошћу за пустим земаљским благом, и ја вам не нађох равних ни по доброти срца  ни по племенитости душе ваше. Ово је равна година како се над богатом масом покојног Угљеше Пивљака, оца Анђелијна, а свекра Иконијна, вију гладне орлушине — да је разнесу, да је рашчупају, а ви је се, добри људи, — и једно и друго,- одричете, јер нема тога блага, које би било у стању, да вас покрене, да једно друго увреди, да једно другом на жао учини, да једно друго оштети,\" повика адвокат Радић, а његови се погледи беху зауставили на Иконији Рајковој и на Анђелији Радојловој.\n„И ви нисте водили парницу једно против другога, што сте хтели и што сте грамзили за големим имањем старога Угљеше, већ што сте морали — да покажете овоме халапљивом свету, да то имање ипак није пусто и да оно није ту, да зајажава ненаситост неваљалих људи, већ да се њим притиче у помоћ бедним и невољним...“\n„Суд је овај спор пресудио на штету Анђелијну, и ова је та, што се радује и весели, што је тако суд нашао да је право и да је по закону;  суд је овај спор расправио и пресудио у корист моје властодавке Иконије, и она је то, што није с таком пресудом задовољна, те је с тога одбацује. Не, не; не може бити, да сте вас двоје порекла овога данашњег грешног и грамзивог света! Ви као да сте и једно и друго весници онога доброг, онога племенитог, онога милосрдног света, какав би требао да буде, па да се и на овоме свету заснује права људска, али Богом благословена срећа! —\nПосле мале паузе, адвокат Радић настави:\n„Мој поштовани и много уважени колега, адвокат Јовић, одавно се носи идејом, да наши закони треба већ једном да изравнају женску децу са мушком при наслеђу њихова очинства. Ја до сад нисам делио те идеје, а сад, у овој прилици, ја стојим уз његово мишљење: није право, да Иконија, као наследница свога сина, нејака Угљеше, наследи целокупно имање свога свекра Угљеше, а Анђелија, његова рођена кћер, да добије само једио просто сеоско удомљење... И зато смо, ево, дошли, да, с пристанком моје властодавке и њенога мужа Рајка, ову законску неправду исправимо,  и да, с другом вољом, место овакве судске пресуде, донесемо праведнију пресуду.“ —\nИ та пресуда гласи:\n„Целокупно имање старога Угљеше Пивљака наслеђују: Анђелија рођена кћер његова, и Иконија његова снаха, а мајка покојног Угљеше, унука старога Угљеше, тим пре, што су обе наследнице женске главе. И да не би било какве пометње, ми смо ово имање поделили овако:\n„Имање у Китогу заједно с домазлуком, сувати у Лешници, велики чаир у Липници долазе на један део; забрани више Чокешине, „Дуге Њиве“ на реци Јадру, два мала чаира у Липници, и све ливаде, њиве, пашњаци, кошеви, станови, воденице на Дрини и воденице на Сави, долазе на други део. Стара и нова кућа и све остале зграде, падају на други део. Први део узима себи Иконија, јер им је ближе кући, а други Анђелија. Готов новац у суду деле по пола. Ми смо ову пресуду, као ђенерални пуномоћници ваши и судом потврдили. Ви је можете и не примити, али би се огрешили и о људску и Божју правду; а ако је примите и усвојите, ми онда, ја и мој колега, као да већ гледамо, како  ће се милосрђе и добра дела ваша ширити — где станете и где се појавите!..“\nПосле је настало опште љубљење и грљење, а нико међу њима није остао, коме се у очима нису заблистале сузе, сузе радости и сузе правога човекољубља.\n„Ама, шта они раде тамо у соби? Боље би било да мало изиђу у овај народ. Овај се свет искупио, да се њих нагледа,“ рећи ће Марта Јездина, а на то ће јој Пела механџика одговорити: „Остави ти њих; они знају шта раде. Све су то добри људи.“\n„И ја тако мислим, друго, само се нешто плашим ових проклетих адвоката. Све се бојим да они нешто не покваре; нешто бих волела да они нису ту. Они ће, видећеш, и нашој вечери наћи ману,“ шануће Фема Митровчанка Пели бирташици.\nУ том се једна кола зауставише пред капијом. У колима је седео један подежмекаст човек, у плавим чошним хаљинама. На глави је имао мек црн шешир са доста малим ободом, а у руци дебео, кукаст,  дренов штап, жут као восак. Он скочи с кола, приђе капији, па оним штапом стаде лупати:\n„Хе, камо тај Радојло? Проси девојку — а?... Не може то бити без његова поочима!... Радојло!!...“\nТо је био Матош Пораба, један од Чаја, свињарских трговаца од Шопрона, онај што је Радојла Клисариног заволео као свога сина и што га је водио чак у Ђур.\nРадојло га је морао опазити кроз прозор, јер се одмах нашао пред капијом. Отвори је, приђе му руци, па га после одведе у гостинску собу и представи га свима као свога поочима и знаменита трговца, што у Србији годишње одваја необично много свиња и отера у Ђур. Матош Пораба само је климао главом и викао:\n„Јес’, јес’: ја његов поочим, он мени лучи свиње... Јес’, ја његов поочим!“\nПосле се село за вечеру, за богату господску вечеру. У горње чело посадише Матоша Порабу, а њему с десна седе адвокат Радић, а с лева адвокат Јовић, до Јовића Рајко Перић, а до Радића Бранко  клисара, отац Радојлов, а до њих редом људи: како је ко прилазио он је седао — без нуткања и наговарања. Тој части и томе весељу није било краја. Три су трпезе постављане и дизате. Ту нико дошао није, док се није лепо заложио и залио старим сремачким шилерцем. По казивању самога чича-Мићана, овоме је вину било више од осам година. То беше једна осмакиња. Њу је у један ћошак од подрума, иза неке велике буради, склонио још стари Угљеша Пивљак. Био га је наменио, да га отвори, кад стане да жени свога унука, па? — Ето! Сад га се сетио чича-Мића, а да тога није било, Бог зна оно би ту остало још коју годину недирнуто; али да је на њ натрапао Сима Ћата, као што је у два маха слазио у подрум, он би га, сумње нема, отворио још онда онога вечера, кад је Максим Ћук долазио да проси Анђелију за свога сина Рају.\nИ, одиста, весеље је текло — као бујна река. И усред тога мора од весеља, тамо од совљачке механе, зајеча једно ћемане и чу се једна звонка песма, песма свима добро позната:\n„Уродила рана крушка под Милошићем!\"\nТо је било ћемане и песма Беге Цицварића. Чије је то било масло, да се и Бего Цицварић, па макар и пред зору на овоме весељу нађе, то наша прича не зна, само се зна то, да се онда много сумњало на Пелу бирташицу, а неки су говорили, да су по Бегу нарочита кола послата. Али кад он уђе у двориште и његово ћемане зајеча, а његова омиљена песма —\nстаде се разлегати по оној тихој јесењој ноћи, — цео онај свет, од неке раздраганости, удари у један општи врисак!“\nА кад у сам расвитак весеље стаде улазити у једну фазу, кад и чича-Матош Пораба доби вољу, да и он што отпева, онда се стаде по Совљаку и околини разлегати позната чајковачка песма:\nИ, после, кад је ко устао и отишао да мало прилегне, то, сутра-дан, нико није умео да каже.\nИ док је ово весеље овако бујно текло; док су Божја и људска правда овако славили своју победу над завишћу, над мржњом себичњака и неваљалаца, — дотле је Сима Ћата по својој соби, гоњен завишћу и злобом, ходао доле горе. И просто сву драгу ноћ не може око на око свести; оне песме, оне свирке, оне поскочице, оно бујно весеље све совљачке омладине, мучиле су га, гушиле су га, мориле су га!... Оно што је душу његову највише пекло и срце растрзало, то није била проста злоба и пакост, то је било нешто веће и од једнога и од другога. И у тој бесаници, он, онако сам за себе, повика:\n„Издадоше ме моји рођени!... О, ала је овај свет скроз и скроз неваљао!“\nИ онда:\n„А она моја кума, она Марта Јездина, платиће ми — кад тад: а Фему Митровчанку протераћу, или ја нећу бити ово што сам...“\nЗа тим ће тише — ама као да се бојао, да га ко не чује:\n„И све би то друкчије било, да је она рђа, онај масални био на своме месту. С њим се просто  није могло ни шта почети ни шта довршити. Нашао се он да буде светац сад у — деветнаестом веку; а и онај сметењак, онај Максим Ћук, прави је лудак, хоће да је он од целога света најпаметнији. Све он зна боље од другога; а сад? — Ето му!.. Нису паре за будалу! И он би сад хтео да ја то све надокнадим. Нека благодари Богу што му нисам задржо и оних сто дуката, што их је дао као обележје Анђелији, несуђеној заручници онога кривовратог сина његова. Па луд сам био што сам му их и дао! Дати су ми у четири ока: колико је њихово јес, толико је и моје — није... Ама што се ја не држим свога правила: што у чантру Ћатину једном падне, то из ње више не излази!...“\nТако Сима Ћата; а Максим Ћук — шта је с њим?\nЊега ено где још непрестано облеће око Марка Поповића из Синошевића, да од њега купи његов „златан“ забран!...\nИма прилика кад и мртве ствари умеју да причају уду срећу својих господара, а тако исто  има прилика, где су и животиње неталичне — исто као и људи.\nЈедном сам свратио кући мога из детињства друга Смаја Циганина. Звао ме толико пута, да му видим нову кућу и остало намешће. И одиста велика и пространа кућа, па штала за коње, па шупе за кола. Још му је у животу и стара шупа кровињара. Зачудио сам се кад сам у једном буџаку те старе шупе смотрио неку олупину од некаквог негда господског интова. На њему као да кокоши ноћивају. Стражња осовина пребијена, једног точка са свим нема, а у једног имају само две шпице. Она негда сјајна и црна кожа на кошу, добила је неку зелено-вугасту боју. Овде онде висе читави паламари подеротина, као да су на њему свиње своје зубе вежбале. Сицеви попрскани, а оздо избили читави снопови федера, те дају слику разривеног броћишта. Ту се виде и два кокошја гнезда, у којима баба Џавине кокоши носе јаја и легу своје пилиће.\n„Де, чик погоди, господине, чиј је ово интов?“ упитаће ме Смајо Циганин.\n„А ко би то могао знати, Смајо, “ одговорим му.\n„Знам да не знаш. Зато те и питам. То је интов несрећног Максима Ћука. Купио сам га на добош за дванаест плета; а у њему има сама гвожђа за двадесет и четири“, одговори ми Смајо Циганин, гласом, којим је хтео рећи: „ето, шта би од онога пустога богатства несрећног Максима Ћука!...“\nКад сам пре неког времена био у Обреновцу, ја посетим мога негдашњег кардаша Лазу Галовића. Он ме одведе да ми покаже некакав свој проналазак, као нешто што ће дати нашој целокупној привреди са свим нов преображај. То је нека сувача за једнога коња. Сувача је радила. Оно страшно клопарање да уши пробије. Једно старо, веома мршаво дуговрато, а високо кљусе беше упрегнуто. Она му се ребра видела као да су од лескова прућа. Сувача одједном нешто застаде, да ли што ово бедно живинче није имало снаге да је даље окреће, или се нешто на овој Лазиној направи покварило, то се ни данас не зна. Кљусе ово као да то једва дочека. Оно сирото обори главу па поче да куња. Жалосно га је било посматрати. Доња му  вилица окембешена, и с ње се цеди некакав отегљив слуз. На десној страни жвала избацио нешто језика, као да је, Бог с нама био, прегрижен... Ово кљусе мора да је негда имало зелену длаку, па је сад постао ђогат; али како га сад нико више не тимари, то се по њему направиле читаве мапе.\nМорам признати, да ме је нешто ово бедно живинче гануло. Оно у мени изазва неко чудновато сажаљавање. Станем га боље посматрати, и, о чуда, мени се учини, да га познајем: у десну стражњу и у леву предњу ногу путоногаст. То му се познаје по томе, што су му та места жутнула. Сем тога, на десном боку једва се познаје жиг: М. Ђ. Ово последње писме хтело је да буде почетно слово у презимену Максима Ћука, па се омашком свога аутора претворило у Ђ. Ја се још и сад опомињем да се због тога весели Ћук много једио, и то би било увек кад би стао казивати, да су се оба његова лепа зеленка код њега ождребила, и да им је он и имена наденуо: дешњаку „Крсташ,“ а леваку „ждрал.“\n„А, па ово је „ждрал“ Максима Ћука!“ помислим:  „Боже, где ли му је друг — дешњак?...“ И ја и сад не знам шта ми би, те повиках: „Ждрале!“\nИ оно се кљусе чисто трже. Климну главом, па је опет окембеси — као да је хтео рећи:\n„Какав ждрал?!... Он је био и прошао. Ја сам само његова сенка.\" И онда опет оде куњати, — ама као и сваки човек, кад му се дрема.. Кроз какве ли је мене живота свога прошао овај негда поносни Ћуков ждрал, — док је, од свога негдашњег отмена положаја, дочекао, да окреће у Обреновцу сувачу Лазе Галовића?! С тим сам се мислима вратио кући.\nКРАЈ</div>"}
{"id": "SRP19110_MilutinU_PotroseneReci.xml", "dc.creator": "Ускоковић, Милутин", "dc.title": "Потрошене речи", "dc.subject": "1911", "dc.source": "", "text": "<div> БОДЛЕР. \nГрађани Слануше и Пашановца згледаше се од чуда кад два мајстора почеше да разваљују ограду на Толовим Зидинама. Године су прошле, хиљадама деце родило се, одрасло, оженило се и умрло, а нико их не додирну, не помисли да на њима шта озида.\nЗидао их је неки Толе, одмах пошто су Турци истерани из Града, чије развалине стоје још на једној одвисној стени поред вароши. Толе је хтео сазидати нешто дотле невиђено, нешто што је требало одговарати великим надама тога доба кад се мислило »од мора па све до карпатских гора«. Изабрао је крајњу тачку Пашановца, једно брдашце, које је готово у средини вароши, а опет је целу надвишава. Новац је потрошио док је брдо сасекао. После га је подзидао најлепшим каменом тесаником, поплочао двориште, подигао бунар на шмрк, сазидао дивне степенице као у двору; ископао подруме чак под улицу, ударио темеље широке као град, оградио то дотле невиђеном гвозденом оградом са копљима, па кад је хтео на темељима да подигне кућу, нестало му новаца. И Толе застао. Грађани су збијали шалу, смејали се, и то је једино добро што се отуд видело. Ти савршени темељи без куће стоје неплодни, зарасли у коров, од кнез-Михајловог времена па до наших дана. Нико више не води рачуна о њима. Само, увече, жене и ' деца клоне се од овог места као од проклетства.\nБио је понедељак, кад се у овим местима имало мало посла, те су се ту искупљале механџије, трговчићи, покоји занатлија, и распитивали се какво је то чудо. Два мајстора су радила вредно, онако како се то може кад је зидар у исти мах дунђерин, калдрмџија, ћерамиџија и молер. Погодили су посао ђутуре, па им није било до докона разговора, него су чистили коров, мерили затегнутом канапом, тестерили греде и закуцавали даске. На питања шта раде они би набусито одговарали: »Ај’, гледај своја посла!« — или уопште нису ништа говорили.\nТек доцније неко примети једног младића, који је стајао мирно, није питао ништа, додавао мајсторима час кесу с ексерима, час који алат, а није био из места.\nОвај млади човек носио је на себи плаво одело, шешир кицошки, кравату од кинеске свиле, чије крајеве је планински ветар забацивао преко рамена. Имао је дугу косу. Капут је закопчавао на последње дугме. Лице му је било одвише нежно, руке мале, беле, а очи замишљене и мутне. Кад би нешто рекао мајсторима, глас му није био сигуран, и лице би му облило неко чудно руменило, готово плаво.\nДа га је посматрао какав лекар, помислио би да је овај млади човек наклоњен тешким болестима. Међутим, у групи радозналих маловарошана који су мерили странца није било доктора. То су били људи који се не брину за наклоности, за будуће патње, већ обичан свет који живи за данас, који се стара за најпрече потребе и води рачуна само о томе како се зарађује хлеб. И они су погађали шта ће овом младићу тај дућан: један је тврдио да је комендијаш, други посластичар, а трећи фотограф.\nОвај последњи се није преварио. То је био нови фотограф за град Ужице и околину, Младен Бркић.\nПојава фотографа у тој вароши, где је овај занат припадао још царству чуда, био је догађај за све. Грађани су се препирали да ли ће се тај посао рентирати, школе се спремале да се по разредима фотографишу, варошка интелигенција се сећала о мрачним коморама и расправљала теорије светлости, жене су загледале витак стас овог нежног странца, а девојке су уздисале за краватом од кинеске свиле. Нико у вароши више није био интересантнији од новога фотографа, па се једно време само о њему говорило, мада му се добро ни имена није знало.\nНеки шаљивчина назва га »наш дворски фотограф«. И реч Дворски му оста, јер је Младен био доиста дворски и народни, чувен и једини, први фотограф ужички уопште откако је камен ударен у овом забаченом месту поред Ђетиње. Доцније су му заборавили његово крштено име. Шта више, неки су мислили да му је Дворски презиме, те га нису сматрали за Србина него за Пољака, Чеха, за Швабу једном речи.\nКао што је то обичај у овој паланци, где један фијакер чини догађај, а долазак једног странца целу епоху, све се жене заљубише у њега.\nУ лепо скројеном оделу, са шеширом немарно забаченим, витак и умиљат, Младен Бркић је пролазио улицама леп као млад пас.\n— Ју, како је феш! — шапнула би кона кони кад би угледале Дворског.\n— Нека га Бог поживи мајци кад га је онако лијепог родила! — додала би нека трећа на сав глас да ју је и сам млади човек могао чути.\nАли, Младен је остајао хладан. Гледао је своја посла, којег је имао пуне руке. Сем тога, видео је брзо да не може много рачунати на ове речите срдачности. Кад је морао да се обрати некоме за ову или ону помоћ, да му се нађе момак или позајми чекић, ови маловарошани су слегали раменима, ошљарили, купили се око њега, давали непотребне савете и разилазили би се чим би се њихова ситна радозналост заситила. Што је још горе било, крали су му на мери, потуривали рђаве ствари и наплаћивали двапут више него другом.\nОн то није хтео приметити никоме, јер је био учтив, од оне велике учтивости која иде на сопствену штету; био је лепо са сваким, улазио је у њихова друштва, избегавао да се меша у њихове зађевице и локалне амбиције. Нико није могао ни сањати да је овај млади човек, тако споља задовољан, већ првих дана изгубио вољу на њихову паланку, за коју кажу да је и Бог заборавља. Бркић је хтео викнути: »Збогом, писаћу ти!« свим тим новим лицима, тако ружним у својој простоти, тако простим у своме плитком непоштењу, али је тада млади човек понављао оно што је рекао самом себи кад је полазио из Београда:\n— Ја морам тамо бити. Рекли су ми да тамо будем! — и онда је остајао, облетао око својих мајстора, помагао их, показивао им, и једва их убедио да на дућану намалају: Фотографија, а не: вотогравија.\nУ тим данима нашао му се на руци Машан Црногорац, један од оних људи који живе без великих брига, помало социјалишу, остају вечито млади, дочекују и испраћају гимназиске генерације, хоће да потрче за свакога, воле добру шалу, живе и умиру сиромаси. Машан је држао дућан такође ту, на Слануши, правио пар ципела у месец дана каквом ђаку за јевтине паре, наглављивао чизме жандармима, иначе крпио радницима, сиротињи. Кад би зарадио толико колико је мислио да је довољно за мајку и њега, за »Радничке новине«, покоји агитациони спис или прилог, бацао би се стаклићима за сељаком, викао: »Испаде ти новац, рођаче«, задиркивао се са другим еснафима, или би метнуо столицу на праг, и окупио око себе ђаке из најстаријег разреда, шетао с њима, започињао крупне разговоре и помагао им да испадну озбиљни у њиховим седамнаестим годинама.\nТај Машан, и још један ђак, неки Живко Богатинчевић, који је упркос своме презимену био такође сиромах и социјалиста, иначе опаљеног лица, развијених костију, оштра погледа, син једног ковача испод Града, помогоше Бркићу да се смести, нађе собу, уреди дућан, те најзад изиђоше плакате по вароши да је отворена фотографска радња која »стоји на услузи п. п. грађанству са својом израдом слика у свим форматима, као: визит, кабинет, и по најновијој методи.«\nЛето је освајало.\nСунце је пекло по улицама. Развијено дрвеће је бледело на његовом сјају и опуштало грање. Као црква, Ужице је било ћутљиво и тужно. Тек ако нешто оживи око подне кад се пусте канцеларије и школе. Особито Липу закрчи тада један занимљив свет: то су ученице из Радничке школе. Младе, већ девојке, у јаким паланачким бојама, оне су излазиле из школе: најпре млађе, готово деца, без намештања у хаљинама, без тражене фризуре, па онда мало старије, са још кратком сукњом   и витицом низ леђа, али већ сјајна ока, пуних груди, заводљиве косе, и тек онда најстарије, једре планинске девојке, без мидера, те им је снага слободна под црном кецељом која више показује него што скрива, развијених рамена, оштра хода,црних веђа, руменила у лицу и дискретних осмеха.\nПоследње су излазиле две девојке, нешто другаче од осталих: без јаких боја, с крагном око врата, с маншетама на рукама, са блузом на дугмета која имитира капут, без много рада у рукама и са покојом књигом која се по корицама распознавала да није уџбеник. Оне се нису мешале међу друге; па и кад би их нека другарица нешто запитала, одговарале би кратко и изостале би још два корака.\nЈедна од њих две: вижљавија, са сенком неке неодређене досаде у очима, Даница, била је ћерка једног од богатијих ужичких грађана, познатог ракиског трговца на Доњој чаршији, Веселина Јевђовића. Она није била лепа, јер је била и сувише здрава. Али је њој лепо стајао тај израз досаде као контраст целом њеном телу. Друга девојка, Цаја, била је чиновничко дете, од оних ужичких чиновника који су могли претурити преко главе једну годину службе у овој паланачкој пустоши, па после остали, одрекли се даљих амбиција, привикли се локалним навикама, научили јужни дијалекат, оженили се и ородили у вароши, те себе не разликују од мештана, а ни ови од њих.\nОбе девојке су училе заједно гимназију, па у четвртом разреду, кад се забранило да девојке уче даље са мушкарцима, родитељи их нису хтели слати у Београд на продужење гимназије, него их уписали у Радничку школу.\nУ тој школи је друштво било промењено: девојке са основном школом, с народним појмовима, где су хоризонти уски, па се мисли да је и сам Господ Бог Ужичанин. Две гимназисткиње су се осећале као изгнане. Нарочито Даница, која је поред свога здравља волела снове, приче, књиге, један шири живот него што се могао наћи ту, међу простим маловарошким девојкама, готово сељанкама. Од тога тренутка она се здружила са Цајом још више, те се нису раздвајале ван куће.\nОне су ишле полако и говориле тихо.\n— Живко ми каже, — рече Цаја, — да је Дворски врло учен човек, чита много, свршио је гимназију, био је на филозофији... \n— Па што је дошао за фотографа? — прекиде је радознало Даница.\n— Вели, научио је фотографију сам. Још му је рекао једном приликом да ће продужити школу може бити ... а може бити да не.\n— Откуд баш овамо да дође.\n— Не знам. Можда што код нас нема фотографа.\n— А где су му родитељи? — запиткивала је Даница и даље, не кријући да се интересује за Дворског.\n— Умрли су му.\n— И отац и мајка? — изненади се девојка, готово у неверици.\n— Живко ми рече да Дворски уопште не воли да говори о себи, али је једном рекао да оца није запамтио, а мајку је изгубио скоро ... пре годину дана.\nОне беху стигле на Стару пијацу, где се сустичу све главне улице овог провинциског места. Девојке спазише Живка и Младена како силазе са Слануше.\nЖивко је обема девојкама био друг из гимназије. Са Цајом је био још комшија, кућа до куће, те се познавали још ближе. Млада девојка је волела његову критику данашњег друштва, разлагања о будућности, и свети занос који би запламтео у очима овог планинца, врло одушевљеног, недодирнутог разочарењем од неуспеха, разликом између хтети и моћи.\nГимназист поздрави дубоко своје другарице, са оном помпом  која се чини само у годинама кад се поздрави тек почињу да разумевају, кад се у скидање шешира мећу све наклоности, жеље, осећања и наде. Младен се такође јави... нешто немарно, као по дужности, јер није познавао Живкове познанице, али његов поглед ипак прелете преко њих обадве.\nДаници се учини да се овај поглед задржа на њој нешто више, те поцрвене до слепоочница.\nОна је већ слушала за Дворског и познала га пре него што јој га је ико показао. Овај нежни цвет београдских голети допадао јој се чудно. Он јој је доносио мирис из мутних хоризоната које је она себи претстављала за свет даљи од места у којем се родила, одрасла и ниједног га дана не оставила. Забрана да посећује гимназију огорчила ју је на њену варош и још више јој развила склоност за сањањем о свету који живи у срећнијим   крајевима, где има железница, лађа, где се иде у позориште, на концерте и где се срећу непозната лица. У очевој кући није налазила утехе: старинска кућа са укорењеним навикама, примитивним животом и презривим осмехом на све што је ван ње; отац себичан, мрачних расположења, одан ракији, готово тиранин; мајка утучена очевом самовољом, измучена многим рађањима и задовољна ако се може да накинђури о каквом већем празнику.\nНови фотограф је био тога дана свршио прве поруџбине. Други на његовом месту осетио би се већ задовољан, срећан, али се он подавао некој грозничавој меланхолији, која се осећа кад се човек нађе у новом месту где још ништа од себе не види. И млади човек осети готово захвалност према овим госпођицама које су биле можда прве девојке којима је он скинуо шешир откако је дошао у Ужице.\nНарочито му се Даница свиде, те он упита Богатинчевића ко је та девојка.\nОвом великом детету, одгурнутом далеко од Београда, Даница је пала у очи прво по њеној панами, која је лепо доликовала њеној мушкобањастој ношњи, готово реткост за варош. Тек доцније је приметио свежину ове брдске цуре, одрасле у мирису вење, у кући где се пеку по неколико хлебова на дан и дочекује дубока старост. Косу је имала суву као од метала, обрве изразите, чело високо, уста влажна као располовљена воћка. Образи су јој горели као потпаљени, врат јој је излазио из отворене летње блузе го, мек и округао као у птице. А под блузом дрхтао цео један свет здравља, нестрпљења и носталгије да не прецвета у овој пустињи, румен и невесео као планински јоргован.\nЖивко је продужавао расправљати неко друштвено питање, употребљавајући за њ готове законе из природних наука, док је Младен изазивао у себи портрет брдске девојке која се изненадно појавила пред њим и више му није силазила с ума.\n— Не ... не! Шта ја ово чиним! — говорио је он у себи. — Мени је све то забрањено . . . као п дуван, као кафана, школа, живот у престоници. Зашто сам онда долазио у Ужице?\nОн се напрезао да се отресе од ове слике као од каквог привиђења. Али, није успевао. Изненадно усред неког посла,   без икаквог нарочитог повода, залепршао би му се у мислима један прамен ове металне косе, и млади човек би се стресао.\n— Шта је ово мени? — питао се тада. — Јесам ли ја дошао овде да се заљубљујем у паланачке девојке... и нашто онда овај занат, сва мука око ове радње?\nБркић је био човек који има енергије, нарочито оне српске плаховите енергије, често пута јаке као гром, али која траје само извесно време и без неке особите системе. Савлађивао је ово пријатно осећање које му је ровило по души, угушивао брижљиво да не букне као пожар, који је предосећао у својим двадесетим годинама, и тако лишен сваке нежности.\nПа ипак му је било пријатно да сретне Даницу, особито кад би био у друштву са Живком, те ју је могао да поздрави. Скидајући свој шешир пред овом девојком, рођеном за живот, њему се чинило да се приближује том узбудљивом свету сакривеном под глатку материју блузе, да се увлачи у забрањене регионе једног срећнијег живота и да дише много лакше својим грудима тако плитким, остављеним у наслеђе од оца кога није познао и мајке која је рано умрла.\nПреко пута Даничине куће била је једна радња, један од оних маловарошких дућана који се зову просто трговина и где се може купити све: кило соли и разне вунице, десет пара бонбона и сламни шешир. Најстарији калфа, Спасоје, родом из оближњег села, држао је целу радњу у својој руци, јер је он умео најбоље тапшати сељака по рамену и клети се с њим у све свеце у календару, ударити тегом у теразије тако да испадне крива мера, а муштерија да помисли да му је измерено више, правити комплименте варошким девојкама и потурити им избледео штоф под именом најмодерније боје; а кад нема посла, нико није умео лепше изићи пред дућан, метнути десну руку на леђа и шетати задовољно, поносито као паун.\nОд свих девојака, Спасоје се трудио највише око газда-Веселинове Данице. Он је био смео и тврдоглав горштак, Ужичанин, који не зна за препреке кад једанпут науми што хоће. Даница је била из једне од првих трговачких кућа. Она му је требала да крунише његову трговачку каријеру: допуни му   капитал, уведе га у фамилију газда-Веселинову и посвети га за варошанина. Стога није остављао ништа што му је могло стећи њене милости: јављао јој првој о новитетима који су стигли у радњу, попуштао јој на мери, нудио јој робу испод цене, клањао се дубоко, осмех му допирао до ушију, и сав се претварао у шећер.\nАли се Даница није обазирала на ове услужности. Чак јој је био досадан овај јучерашњи сељак, који је додуше умео да копира манире, али им није знао мере, па му је долазила у дућан ретко, можда само кад не би могла купити на другом месту то што би хтела.\nСпасоју се већ било досадило служити туђег газду. Сем тога, било је опасно чекати: Даница се била развила већ у девојку; први чиновничић могао му је »изврнути чанак«. Стога намисли да ове године сврши ствар.\nНије смео да ради преко газда-Веселина; плашио се од њега још откад га је видео први пут као шегрт: натмурена погледа, подбулих очију, избријане браде и тешка хода као медвед. Стога Спасоје изабра модеран пут, преко девојке.\n— Та, и ја сам модеран човек! — помислио је Спасоје, — а не ко тај туде џиброња што живи још по турски.\nДоиста, млади калфа носио је немачко одело, имао сат и ланац, био члан Трговачке омладине, дружио се са ђацима, и понеким чиновницима говорио ти. По свом друштву личио је донекле на Машана Црногорца, али је Машан остајао и даље радник, док се Спасоје трудио да буде нешто више, да изиђе из себе, стече друго понашање, да не говори јужним дијалектом, једном речи да постане оно што се у народу зове »господин«.\nЛето је већ пролазило, а он је остајао још стално на једном истом месту.\n— Напред, рђо! — пребацивао је Спасоје самом себи.\nСад му се указивала једна згодна прилика, кад је могао прићи ближе девојци: теферич на Усековање.\nТо је био један дан о којем се дуго говори унапред, који се очекује готово као Божић и Ускрс, а који киша обично поквари тако да о томе постоји једна локална пословица.\nТога Светог Јована дан је био изузетно леп.\nНарод се састаје у Ади. То је једна врста острва у Ђетињи, засађеног врбама, дудовима и покојом липом. У средини острва   се подиже једна механа, као што су све наше друмске механе, »по плану«, са широком настрешницом, на стубове, калдрмом пред вратима и једним ладњаком.\nСељаци су се држали ту, пред кафаном, док су грађани играли одвојено, иза кафане, у башти.\nБило је много света. Свако се обукао што је могао боље. Чаругџиски момци су метнули нове фермене, дивно украшене гајтанима, девојке су разапињале своје разнобојне сунцобране, жене извртале главу да им се види тепелук или нова превеза. Цигани су свирали као без душе. Фармацајт из нове апотеке, у плитким ципелама и рукама у џепу, шетао се скептички. Супленти из гимназије кришом су обилазили око женскиња. Полицаја је држао батину »на готов’ с’«, да интервенише на први немир. Кмет је гладио браду. Али је победу носио калфа Спасоје, који је био свуда и на сваком месту.\nОн је на себи имао доста лепе хаљине од штофа у зеленој боји, која је тада била у моди. Још је могао бити »шик« да није имао очајно црвену пантљику око шешира и врат кратак као у вепра. Те тако здепаст, притворних малих очију, са осмехом сопствене величине, развученим до иза врата, личио је у своме »костиму« на сеоског певца.\nСпасоје је водио коло, био кец, развађао посвађене, умиривао узнемирене, викао на Цигане, ласкао полицаји, а кад год је доспевао, облетао је око Данице, хтео да је »части« колачима, »занимао« ју је, стално се извињавао, погрешно изговарао стране речи којима је изобиловао, правио пошалице на рачун занатлија, и смејао се самом себи.\nДаница га је данас трпела. Чак му је затражила чашу воде. Спасоје ју је, сав срећан, донео са најхладнијег извора, чак преко реке, и тако брзо да су по чаши још цуриле замагљене капљице.\nУ урођеној женској особини да крије своја осећања, Даница је употребљавала овога момка да може, неопажена, слободно погледати Дворског, који је усред овог разноликог друштва од ђака, интелигентнијих радника и млађих чиновника, стајао сам и тужан.\nЗвуци ћеманета, куцање чаша, дечја дрека, пуцање из пиштоља и све ово народно весеље утицало је на младог Београђанина чудно, као на изгнаника. Ко зна на шта је мислило ово   велико дете дугих београдских улица, тако осамљено у пуној провинцији, кад му ни присуство девојке којој је симпатисао није растеривало црн облак мисли? Да ли је мислио на Београд, на његов ускомешан живот пун супротности. . . или на оца кога није познао, на мајку која је умрла врло млада, на ову девојку која је стајала пред њим са снагом пуном као брдо ... или на ову светковину, на идућу годину, на шта ће после бити ... да ли ће то он још некад видети — или на све то укупно?\nОстрво је дрхтало од позног зеленила отаве. По њему је сунце разливало своју топлу светлост, као да је хтело да увери свет да још није крај свету.\nЖивко повуче Дворског за рукав:\n— Ајдемо у коло. Сви се хватају.\nЦигани су свирали »кокоњеште«. Коло је водио Спасоје.\nКако је коло било тек почело, били су се ухватили само мушкарци. Леса младих људи кретала се правилно, живо и лепо, нога за ногом, раме за раменом, час налево, час надесно.\nДворски осети такође жељу да се изједначи са овим веселим планинским момцима; поправи своју кравату од кинеске свиле и поскочи за Живком.\nКад га виде у колу, Даница задрхта. Без премишљања шта ће бити даље, она остави руку своје другарице и ухвати се до фотографа.\nКоло се кретало врло живо. Оближња липа је мирисала. Бркић је осећао у својој руци топлу шаку девојчину, и очи му се замагљавале. Неко викну:\n— Браво, Дворски, из’ем ти машну!\nЦигани су махали рукама и ногама, коло је одмицало у дубину баште ... под врбу, у неку влажну траву, и млади човек не чу кад музика преста.\nКад се освести, он виде како свет трчи оном месту где је коло почело; мараме се лепршале око вратова, чист ваздух треперио, а он стоји далеко од свега тога света, држећи непрестано Даницу за руку.\nОни осташе један тренутак тако једно до другог. Сунце је сијало иза њихових леђа и пред њима простирало две њихове сенке, које су дрхтале и додиривале се.\nИ све тако, не пуштајући руку из руке, они су шапутали једно другом бесмислене речи: »Како сте?«... »Како се проводите?«\nЦела њихова историја: ове бескорисне, изгубљене речи у неранџастој светлости предвечерја!\nСвако од њих двоје било је једно за друго сирота мала интересантност. Младен је био девојци наставак прекинутих снова из гимназије, благ дах из неког непознатог, готово чаробног живота који се расцветавао даље од Сарића Осоја... тамо откуда је водио пут из Србије, из Београда; он јој је био као неки доказ да ће се једном отрести очеве куће где је отац смео да ради све: да грди жену, туче децу и момке, док остала чељад живе тупо, само за њега и бесправно као робље. Даница је опет била младом човеку онај живот који су му стално забрањивали: бујан живот по инстинкту, живот здравља. Забрањивали су му игру с децом, излазак по заласку сунца, другарска весеља, дуван, па, најзад, забранили му и живљење у Београду. Његов живот је био досадан списак горњих капута, шалова око врата, вунених чарапа, разних тејева и страха од назеба. Друго за њега није ништа постојало, нити му се догађало. Па и ако би му се штогод догодило, он би то једва запажао.\nУ нејасној маси света, Даница примети Спасојеву главу, с пакосним очима и развученим осмехом до ушију. Њу ледну нешто непријатно.\n— Хајдемо, господин-Бркићу, — рече му она, готово поверљиво, и полако извуче руку. — Тражиће ме.\nБркић није приметио Спасоја. Он је видео само нејасне контуре народа и неке бекрије... бећаре којих у Ужицу има много. Ови људи проводили су се за себе, поваљени по трави, са једном великом чутуром, и певали тихо, разнежено, ону старинску песму где сто срца плачу у простим стиховима:\nОва носталгична песма враћала је човеку одјек Даничиних речи: »Хајдемо, господин-Бркићу!«. И он осети једну дубоку поверљивост у тих неколико речи, речи простих, безначајних, а благих као неки мирис. Он осети да се тада нешто важно догодило    у његовом животу... нешто што се дотле никад није догађало.\n— Али, ја не смем тако ... мени је то забрањено, — прође једна хладна мисао кроз главу младићеву.\nШта је мисао поред срца? Девојка која је ишла поред њега била је лепа, блиска, своја, заносна као искушење.\nОбузет овим супротностима, Бркић је корачао у народ, у свет, несигуран, без вере, као морнар који броди непознатим обалама.\nОдмах после тога Светог Јована прочу се у вароши да је Дворски туберкулозан, јектичав, како се то тамо каже. Та крилата реч му одузе варошку наклоност онако брзо како ју је стекао. Они исти грађани који су се наметали да буду у његовом друштву сад су избегавали његов сто; оне девојке које су разбијале прозор кад је он пролазио улицом сад су га гледале испод ока, испитивачки, помало сажаљиво, а жене које су гласно молиле Бога да га поживи кад је тако леп шаптале су значајно кад га виде. Само још Машан Црногорац и Живко Богатинчевић остајали су верно уз сиротог младића и трудили се да оборе ову новост.\nУ први мах Дворски не примети промену која је настала у вароши. Али, то није дуго трајало: паланчани нити су сувише дубоки нити деликатни да то могу сакрити од онога кога се тиче. А и сам Дворски, као и сви људи дотакнути овом болешћу, имао је развијено чуло опажања, те чести савети, стална избегавања, дошаптавања око њега, не прођоше му незапажени.\n— Шта је овим људима, Машане? — упита он Црногорца једног дана.\n— Што се свет склања од мене, Живко, као да сам окужен? — упита он други пут гимназиста.\nКад ни од једног не доби прецизан одговор, њему би све јасно.\n— Варош зна да сам болестан... да сам дошао овде да се лечим, — прође кратка мисао кроз главу несрећног младића.\nСамо, ко то сазнаде, ко то донесе у ову варош тако далеку од Београда? Он се никад није накашљао; ни пред ким се није   пожалио, није рекао од чега су му умрли родитељи. Своје зло је крио дубоко у себи. Јер су у Бркићу била два човека: један који се показује свету, лак, приступачан, са краватом од кинеске свиле, готово баналан, а други — непознат, сакривен у дубину душе, егоист, мрзовољан, који не зна ни за шта друго до за ту болест и борбу за голи живот, неумољив, диваљ, без скрупула, и савестан до педантерије да ту болест сакрије и спречи.\nИ до Данице су допрли ови гласови. Али, она није веровала . . . она није хтела веровати. Њој је била јасна једна ствар: калфа Спасоје био их је спазио онако блиске једно другоме; погодио је да му је Дворски противник, те му нашао... измислио ову ману кад другу није могао.\nСредство је било страшно и погађало право у циљ.\nУ потреби чисто женској да утеши човека који јој је близак, Даница се реши да види Младена, ма по цену да буде компромитована.\nТо се десило једног обичног, врло прозаичног дана, кад су на празној варошкој пијаци дремала два три планинска коњића под бременом дрва. Бркић је копирао слику двојице жандарма, »у цело«, с укоченим очима и десном руком закаченом за копоран. Кад Даница, у друштву с Цајом, уђе у »Фотографију«, млади човек се изненади као да се ова барака осветли неком натприродном светлошћу.\nДаница је бирала формат, решавала се око позе, није говорила много, понашала се искрено, као пријатељица и неприметно мерила оком где се налази.\n»Фотографија« је била једна шатра од нерендисаних дасака са прозором на крову. Намештај је био скроман: два трн платна која су претстављала неке стубове у башти ... у ходнику, шта ли! И један округао сточић на једној нози, апарат покривен црном чојом, неколико столица и два три рама са несигурним фотографијама, у којима се један аматер трудио да постане занатлија.\n— Не виђате се, госпођице? — усуди се Дворски, завлачећи главу под црну чоју апарата.\n— Ви ређе пролазите нашим сокаком, — нехотице се охрабри Даница.\nИ кад се сврши са фотографисањем, они су већ били пријатељи.\nДоцније, кад год би улучила прилику, Даница би говорила како се фотографисала, и да је лаж да је Дворски болестан.\n— Али, она болесна боја? ... — примећивали су јој.\n— Болесна боја ... болест! Ко није болестан? — пресецала би Даница накратко. — Овде, у нашој вароши, здрав човек може да умре од досаде и монотоније.\nМлади човек је отсад виђао чешће ову девојку, пред кућом, на прозору или кад излази из школе. Али му то није било доста. Потреба да пође истим путем куда и сви други, жеља да осети дотле неокушана осећања женске симпатије пекла га је и шаптала му да тражи састанке с Даницом ... не честе, него једанпут два у недељи, да јој каже коју реч као у Ади ... као кад ју је фотографисао.\nОво је било тешко, готово немогуће. Девојка је излазила ретко из куће, још ређе излазила у једну очајну улицу, испуњену неугледним дућанима и једноспратним кућама, коју млади свет у јадном Ужицу зове глупим именом »корзо«!\nНезадовољан тако, лутао је једног дана са Живком кроз Градску малу, која га је изузетно занимала више од других крајева ужичких. То је било старо Ужице, заостало из турског, а можда и ранијег доба, где на улицама мало што има сем зида од ћерпича, а унутра су куће и кућерци, са широким стрејама и ниским прозорима, сазиданим од прућа и блата, а око њих врт и авлија с хладовином од винове лозе, каквом воћком, цвећем. Мало се види разлике међу богатијом и сиромашнијом кућом. Тек пред неким већим имањем уздижу се тополе, да обележе нешто веће, господственије. Идући тако кроз овај крај где се град стапа са селом, они избише пред Цајину кућу, нешто већу од осталих, али исто тако обојену бојом од црвене земље, покривену шашовцима, са бусеном чуваркуће на слемену и натрулим доксатом, увијеним у лозу чардаклију, која никад не сазрева због ране слане у овим брдима.\nПоред бунара, у неком плавом цвећу које је умирало у сувоћи септембарског сунца, стајали су Цаја и Даница.\n— Шта радите? — упита их Живко и застаде.\nРазговор се започе о времену, о томе јесењем дану који је својом светлошћу опомињао на пролеће, а био невесео као погреб, о томе правом цвећу без зеленила ... о њима самима.\nДевојке им се придружише.\n— До на ћошак! — рече Цаја.\nИ они пођоше сви четворо, онако без нарочите намере, једном уском улицом, између једног зида и једног плота ... даље, ван вароши, којој је уосталом ту био крај.\nЦаја и Живко започеше разговор о неком друштвеном питању. Млада девојка, чиновничко дете, које је имало нешто више слободе него трговачка кћи, волела је политику, али није била социјалист. Она је зазирала од те речи, још бунтовничке у нашим паланкама, и опирала се песимистички оптимизму свога школског друга. Сем тога, страх ју је било да он и сувише далеко не оде тим несигурним стазама, јер су се волели и они... овако као Младен и Даница, ако је то љубав где се никад не погледа око у око, где се рука не стегне, него се троше речи, речи просте, али слатке, речи скупе, без спомена о срцу, али пуне дрхтања, речи неме, створене од уздаха и пољубаца.\nПут је остављао варошке куће и једном голом косом водио у разваљен ужички Град. Цаја и Живко, занесени у своје теорије, продужише још даље: иза града, у клисуру, где се Ђетиња једва пробијала, у пустињу, где се пут једва назирао, у дивља, ничим недодирнута брда, која су оживљавали инсекти, чудна флора од руја и кржљавих јасенова и ситне отровне змије са рошчићем на глави.\nДаница и Младен задржаше се на Граду.\nТо је гола, једноставна џиновска стена, која се одваја од осталог масива усред клисуре и готово је затвара. Она доминира целом вароши и види се одасвуда. Изгледа да су још Римљани оценили важност овог места и ударили прве темеље кастелу. Доцније је ту становала средњовековна властела. Ту је ослепљен Никола Алтомановић. Турци су поклањали нарочиту пажњу Ужицу, јер им је требало због Босне, и необично су ценили ову тврђаву. Кара-Ђорђе га је јуначки освојио, напавши га са све четири стране, о чему има једна лепа локална песма која почиње стиховима:\nПод кнезом Михајлом град је предат поново Србима. По уговору, Турци су га рушили. Кажу да су лагуми пуцали недељама док су разрушили ове зидине, начињене од самог камена, који је срастао са стеном тако да се не зна где се стена завршава, а где камен почиње. Турци су плакали рушећи ове зидове, али нису оставили ни један једини непоштеђен. Тако сад стоје тамо рушевине: голи, окрњени, проваљени, подривени зидови, утопљени у опасно шипражје, пуно подозривих шушњева, бели као осушене кости, још страшни и тако сурвани, и ћутљиви под својом мршавом травом. Ко се не боји змија и сме да начини неколико корака по једној нагнутој стази, не широј од стопале, а изнад амбиса који ту чини корито Ђетиње, откриће унутра дивне ходнике од тесаног камена који га воде у врх града, на округлу, широку кулу, пуну заостале перунике и јоргована, који ту расту на сувом песку што се начинио од разбијеног камења и малтера.\nУ средини града су две пећине: Видна, једна врста тунела у масивној стени, који спаја источну страну града са западном, и друга: Мрачна, широка пећина са врло уским улазом, да се човек једва увуче, без изласка и са остацима неког бунара, последње прибежиште одбране. Ко је још слободнији и уме да се вере од зида до зида, с камена на камен, пуштајући један џбун да се дохвати за други, доспеће у најбоље очуван градски ходник, и ту, ако се не сломије, јер је ходник стрмен, а пун љигавог песка од свих тих развалина, сићи ће на помол Тавнице. То је један велики бунар, у који би могла стати једна мања црква. Зидови су као од ходника, све четвртаст камен; само су још шири, још тврђи. Даље се не може. Још једва ако се човек нагне да загледа у дубину, у дно: ту је гомила неједнаког камења доспелог са разних страна, неке греде, гробна тишина и таласи Ђетиње, који се пенуше, лижу зидове и роморе тајанствено, као да хоће да кажу да се не треба поверавати овом варљивом миру.\nМлади човек волео је ове зидине, као и све развалине. Он се посади са девојком на једну плочу у дубоком хладу који је правио врх од градске стене.\nЈедно јато тица прнуло би са трна на трн.\nОн је био као опијен пределом који се уздизао око њега.\n— Видео сам још вароши, — рече он Даници, — али морам признати да ниједна нема ове дражи ... ове дивље романтике као што је ужичка. И онда пуна супротност: само корак, и ја видим питоме воћњаке, баште пуне цвећа. Све то на мене утиче чудно ... изазива ми мисли о прошлости, развија снове о будућности, буди ми романтичне жеље у садашњости. Ја се осећам разнежен, готов на смех без узрока и на тих плач као увређено дете.\nБујица речи наваљивала је на Младенова уста. Млада девојка га је слушала . . . Слушала је ове речи као музику која јој је отварала нов свет у средини света који је стално око ње, а који дотле није примећивала.\nДесно испод њих простирала се цела варош, са белим калдрмисаним улицама, црвеним крововима и пустим пијацама. Поред вароши је текла Ђетиња, вијугајући око зидова, провлачећи се испод мостова, додирујући опуштене гране од врба и разбијајући се о воденичке бране. Испред њих се уздизала ћелава Стражара, чије дивље зеленило парао је један камени мајдан као каква рана, и иза ње зеленила се питома Пора, прошарана ливадама, гајевима, усамљеним кућама и путевима у свим правцима. А лево од њих, куд су отишли Живко и Цаја, ћутала је клисура у својој пустињској величанствености; тек што би хладан планински поветарац затресао за тренутак њено рашће, те би све стење у њој наједанпут оживело, лишће дрхтало, гранчице се превијале, зеленило се пресијавало и клисура би зашумила гунђајући и мрзовољно.\nМладен, којем је фотографски занат био развио осећање за природу, одушевљавао се све више, хвалио старинске зидине, откривао јорговане и перунике, заостале из доба кад је град био у животу, дивио се једном идиличном месту на Ђетињи, успоређивао шуму у клисури са голотињом Стражаре, васкрсавао чете бораца око ових гудура, кад наједанпут замуче.\n— Што ћутите? — упита га девојка после кратке почивке.\nМладен не одговори одмах. Био се сетио своје болести.\nНајзад рече:\n— Ја вам ово говорим, а ко зна кад ћу вас више видети.\nДаница разумеде само прави смисао ових речи, те се извињавала:\n— Ја не смем често да излазим. Мој отац је старински човек, врла прек; иначе...\n— Иначе? — усуди се Бркић да понови.\n— Иначе, ја не волим нашу кућу. Она ме мучи као тамница ... Ја се тако лепо осећам овде.\n— Па онда, изиђите... изиђимо чешће.\n— Не. . . не, то није могуће.\nМладен погледа у девојку.\nДаница је била у пепељавом оделу, које јој је врло лепо стојало. Она је одисала од здравља и младости. Један прамен косе играо јој је по челу и правио ју је заносном. Па ипак, она није била срећна.\nПред овом сликом невеселе лепоте, Младен се осети побеђен.\n— Видите, Данице, — ослови је он топло као сестру, а глас му задрхта као пред плач, — хвала вам што вам моје друштво није досадно. Да ви знате како су тек мени пријатни ови разговори... ове речи!... Јер је једном странцу врло тешко у овој вароши ... Допустите бар да вам пишем ...\n— Не, за име Бога, у нашу кућу долазе само трговачка писма.\n— Али, ја ћу наћи начина... И писаћу вам, не љубавна писма, већ ово што говоримо ... оно што осетим кад сам далеко од вас, оно што најзад морам да кажем некоме. Не одбите ми то. Ја сам страшно сам овде, у Ужицу.\nДаница не одговори ништа него се диже. Они пођоше за Цајом и Живком. Близу једне велике стене млада девојка се саже, откину један позни жут цвет и предаде га Младену.\nЈедан слепи миш пролете. Први сумрак је падао.\nДворски је дуго премишљао на који начин да пише Даници. У први мах мислио је да то учини преко Цаје. Али она, иако слободнија, била је паланачка девојка, која не сме да се често састаје са варошким младићима. После је мислио да писма предаје Живку, а овај Цаји, јер су они  били комшије, другови од детињства. Ипак, није смео. Незгодно му је било да меша двоје страних у ову ствар, чисто његову и Даничину.\nВећ су падали први снегови. Ужице је изгледало као мртво под својим белим покровом. Настајали су невесели дани кад зима одвоји ову варош од целога света, брда оголе, пољане опусте, и само ветар путује по залеђеним путевима.\nИ оно мало посла што је имао у радњи Младен је изгубио. У атељеу је било хладно. Кошава је пробијала хартију улепљену између дасака. Кафане су зврјале празне. Све се повлачило у своје куће као у дане које описује једна ужичка песма:\nЈош само код Машана Црногорца налазио је млади странац нешто уточишта, нешто забаве у његовим сировим пошалицама и крај топле обућарске пећи.\nГрознице га мучиле. С грудима није ишло како треба. Мршавео је. Поред тога, обузимала га дубока меланхолија за Београдом који је оставио, за улицом у којој је живео, за животом који је водио. Као црни облаци, на њега су нападале мисли неодређене, али тешке као брда која су граничила варошки хоризонат.\n— Ја јој морам писати . . . мораћу јој писати, — понављао је у себи.\n— Али како? На који начин? — долазило је питање место одговора.\nКад већ не би могао даље издржати, он би се кренуо Липом, где се налазила Радничка школа. То је била масивна стара зграда на један спрат, без украса као каква касарна. Крај последњег прозора седела је Даница за својом шиваћом машином и радила. Она би га увек спазила и с осмехом примила његов поздрав.\nПа чак ни ово невино поздрављање није смело бити често. Јер је паланка увек будна; она увек пази бодро да се момак не приближи девојци и да се не погази освештани азијатски морал, који полази од неморалности и има максиму да »коња и жену треба држати за улар«. И млади човек је обарао главу, предајући се судбини.\nЈедног дана ослови га неко интимно:\n— Шта радиш?\nТо је био Луди Дико, дечко од десетак година, прекомерно велике главе, отворених меснатих уста и слинавог носа.\nДечко се приви уз њега, умиљавајући се као младо живинче, и показа му неке слике које је копирао из зоологије.\n— Ово је курјак, — рече му он, па показа на једну слику, примитивно скицирану црвеном и плавом писаљком.\nЗатим, опљуну прст и окрену лист, па рече:\n— А ово је зец ... видиш како бјежи преко ограде. Имам још ... све животиње из менажерије: лав, змијски цар и мајмун ... Дај ми марјаш да купим црвени и плави плајваз.\nМладен је познавао овог Дика. Неко га је похвалио да лепо црта, и то му је дало право на просјачење... Црта тако животиње и тражи нешто за гуму, цртаћу хартију, писаљке. Фотографу паде на ум једна мисао, даде дечку пет пара и рече му:\n— Дођи сутра у »Фотографију« да ти нешто кажем, па ћеш добити још више.\n— А ’оћеш ли да ми покажеш твоје слике? Ја сад цртам џандаре.\n— Хоћу ... само дођи. Немој да ме превариш.\nЛуди Дико се показа као врло вешт писмоноша. Сви су га познавали, те ником није падао у очи кад је прилазио Даници, показивао јој своју менажерију и уз слона додавао јој љубавно писмо. Љубавно писмо! Да ли се тако могу назвати та писма у која се меће цело срце, а девојци се говори ви и избегава свака реч која опомиње на љубав?\nИзмеђу двоје младих настаде дуга кореспонденција, где се табаци испуњавају, време не жали, речи се троше, и незаинтересовани посматралац се пита о чему се толико могло писати!\nДаница је писала о празнини својих девојачких дана, о утиску књига које је прочитала, о ситним догађајима у школи, сновима у будућности, а највише о боловима у очинској кући, која ју је притискивала као тамница. Младен је опет описивао очајне досаде туберкулозног човека који умире одавно, мало помало, и који осећа како расте јачина његових жеља уколико се смањује његова животна снага.\nУ томе им је прошла цела зима. Састали су се тек кад су снегови почели копнити и први бехари белети се по варошким воћњацима.\nТо је било на покладе, кад се по Ужицу праве љуљашке. Старо и младо излази да се љуља, јер »се то ваља«.\nНа Петрушића имању у Пори је чувена љуљашка одвајкада, и света ту има највише. Она је начињена од самих влачега, на највишој грани једне огромне крушке такише на врху брда, те свако не сме да седне на њу.\nБрдо се црнело од народа. Љуљало се по реду. Снажни занатлискимомци замахивали су љуљашку. Међу њима је био и калфа Спасоје, у своме зеленом »костиму«, нешто мање важан него у Ади, увек на првом месту, готов да одржава ред и заповеда.\nКад дође ред на Даницу, она се нерешено окрену око себе. Доле, испод ње, белело се Ужице, са својим правим улицама и прекопаним баштама.\n— Ју, не смем! — викну она.\nСпасоје јој притрча и хтеде је осоколити. Али, девојка тек тада врисну:\n— Не, не, не.\nМладен је нехотице погађао одавно куда циља Спасојева услужност, па хтеде сад да му натрља нос.\n— Седите само! — рече он Даници. — Ја ћу вас љуљати... не бојте се ништа.\nМлада девојка награди фотографа једним осмехом и удобно се намести на седишту, начињеном од увезаних крпа.\n— Та батал’ те, Дворски. Ви сте слаби! — усуди се Спасоје.\n— Остав’ те ме на миру! — викну му оштро млади човек и зањиха своју драгану.\nЉуљашка је била врло тешка. Даница, тако исто, није била лака. На први замах влачези само зашкрипаше, други пут љуљашка оде мало увис. Трећи пут Дворски не пусти љуљашку, спусти се с њом низбрдо, па с њом после устрча, а кад би на врху платоа, он напреже сву снагу, цимну влачеге, клече на земљу и пусти љуљашку из руке.\n— Ах! — крикну девојка.\nАли је око ње већ струјао слободни зрак, и она летела високо, изнад целе вароши. Ваздух је био осетљив, давао је отпор и враћао је у наручја Младенова. Замајна сила је била толика да, при повратку, девојка хтеде да пролети изнад   испружених руку младићевих. Бркић поскочи, ухвати се за крпе од седишта и заједно са љуљашком полете узбрдо.\nШешир му је био спао. Ноге се биле раскречиле. Машна од кинеске свиле пребацивала рамена.\nКад се љуљашка врати према стаблу, он се отпусти.\nДевојка полете још даље, још више. Варош се изгуби испред њених очију. Она угледа читав један венац планински и још нешто даље... неке загасите врхунце што се, у далекој позадини, спајају са беличастим облацима.\n— Чудни звуци чули су се око мене, — рече Даница младом човеку, силазећи са љуљашке сва зајапурена и захваљујући му топло. — Изгледа ми као да сам путовала дуго кроз неку страну земљу, пуну изненађења. Има у ваздуху нечега ванземаљског, нечег што опија ... што је слађе него шећер.\n— Данице, кад ћемо се опет видети, — рече младић место одговора. — Имам много да вам кажем. Зима је била дуга као заточење.\n— У недељу ћу доћи код Цаје, па прођите са Живком.\nМладен се био заруменио од умора и узбуђења. Једна девојка шапну другој до ње:\n— Јеси ли га видела како је јак... као земља! Ко то каже да је јектичав?\nНа једној стени, која је избијала усред ливаде, седео је калфа Спасоје у своме зеленом оделу и очајној розе-машни. Он је тупо посматрао час Дворског час младу девојку пред њим, и мислио на освету.\n— Сад ми неће ни она проћи без ажије! — готово гласно рече, и стеже песницу, али у џепу, како је то научио још док је био шегрт.\nТе недеље трговчићи су изнели клупе и сандуке пред своје дућане на тротоару главне улице. Разговарали су у групама, довикивали се преко улице и оговарали пролазнике.\nКалфа Спасоје је стајао сам пред дућаном. Очекивао је своје друштво, састављено од оних ђака који лепо певају, не уче добро и воле да се напију на туђ рачун. Већ изби три сата на крошњавом звонику варошке цркве, а нико се не појави.\nУ зло доба изби из једне кафане Лацко телеграфиста, дописник београдских листова и помало песник. Са полуцилиндером на лево уво, истурених груди, у тесном црном капуту закопчаном на последње дугме, плавим бакенбардима, црвеним каранфилом у рупици од капута, без стомака, са иберцигером у левој руци и танким штапом у десној, он приђе Спасоју звиждућући, и развуче лежерно:\n— Се-ер-вус!\n— Где је друштво?\n— Питаш за друштво? — понови Лацко растројено.\n— Ја, брате, но за кога!\n— Отишли су у Биоску, у научну екскурзију, да разгледају развалине манастира Рујна, — одговори Лацко званично.\n— Неће бити! — опонира Спасоје. — Прије да иду због бање. Сила је то од бање у Биосци. Каква Абација, какви бакрачи! Излечи ти реуматизам к’о . . .\n— Манастир Рујан је славан у нашој историји, — продужи телеграфиста без обзира на примедбу Спасојеву. — Ту је била прва ужичка штампарија. Већ писаћу ја о том. А где мислимо?\nПоследња фраза се односила на кафану где ће отићи да мезете печење са пања, пију вино и пуше специјалитете, све у здравље чекмеџета газде код кога је Спасоје служио.\n— Па, ја мислим, у Турицу, код Вељка?\n— Немам ништа против, — одврати Лацко повољно и поглади своје бакенбарде. — Само . . . има једна ствар?\n— Која? — смерно упита калфа Спасоје, којем је импоновао овај пробрани говор паланачког телеграфиста, новинара и помало песника.\n—- Ствар је проста: хоће ли бити печења? — и Лацко пљуцну.\n— Јавио ми је Вељко по ђетету да коље јаловицу. Каже: нешто екстра-вајн. Одвојио је за мене бубрежњаке.\n— То је паметно ... врло паметно. Не губимо време.\n— ’Ајд’ ти напред, па ме чекај у Међају.\n— Ама, заобилазно је. Мораћемо ударити на Град.\n— Не мари. Има више ’лада.\n— А и газда да не примети што, — допуни телеграфист значајно.\nЗа то време седели су Даница и Младен на Граду, на ономе истоме месту где су седели прошле јесени.\nПролеће је расипало своју топлоту, у којој се дивље брдо расцветавало. Чудне боје цвећа дрхтале су по песку од разбијених зидова: нежна плава боја попине капице мешала се са интензивним жутилом неког отровног цвета, бледа трава је крила под собом модру љубичицу, трње се покривало белилом свога бехара, леске се китиле црним ресама, а овде онде расцветавала се перуника у букетима. Све то је увијала нека дирљива благост, романтична тишина планинског ваздуха.\n— . . . То начини пустош у мојој души, — јадао се Дворски својој пријатељици, здравој као тај ваздух, јакој као темељи зидина који су се више њих кострешили. — Многе и многе дане премишљао сам: како ћу да живим, како да разумем свет који ме окружује. Понекад бих предузео понешто ново, радио марљиво, али већ другог дана пао бих у очајање и мрсио своју косу.\nДаница га није разумевала добро, али је осећала да пати, те уздахну, као да је хтела олакшати патњу своме пријатељу.\n— На мене наваљују таласи мисли који ме заносе, љуљају ме и ваљају; ја се преносим у један свет где хиљаде слика иду једна за другом без прекида.\nМладен је био, поред болести, наследио од својих родитеља сву нервозност свога оца и све нежности своје мајке, којој је наличио као слика. Био се толико пренео у своје исповести да се и сам осећао разнежен дубоко до срца, близу плача.\n— У тим тренуцима ваша писма су ме спасавала. Ја нисам ништа у свом животу осетио слађе од дрхтавице која би ме обузела кад сам отварао ваше љубичасте врло уске коферте. Чини ми се да сам могао погинути за свако од њих.\nИзнад њихових глава зашуме један јоргован, сав у цвету.\n— Та писма су била мој једини повереник. Што нисам могао писати вама, ја сам шаптао вашем рукопису. Моји снови су се огледали у контурама ваших слова. Она су ме опомињала на плачне мелодије, где сам проналазио одломке својих осећања прикривене, разбијене, смрвљене. Не једанпут, ја сам из њих изазивао цело ваше срце, и ваше патње упоређивао са мојима. И ја сам се успављивао, уљушкан свим овим, као таласима једног   језера у некој срећнијој земљи и под небом блажим од нашег.\nИспод њих се видела варош и парче једне улице. На телеграфској жици одмарало се неколико ластавица.\nНаједанпут Даница задрхта.\n— Ја сам пропала! — промуца она.\nУз пут који је водио ка Граду пео се Спасоје са Лацком.\nДевојка је имала разлоге зашто се бојала. Паланка не допушта ове састанке, а још мање на овом месту, скривеном, пуном  траве, заводљивог џбуња и зеленог бусења као готових постеља. Паланка има свој морал, своју филозофију, и не верује девојкама колико ни младићима. Она неће да зна за осећања виша од инстинкта.\n— Склонимо се... овамо, за јоргован, у град, ја познајем пут, — убрзано јој рече Младен.\nАли је било доцкан. Пакосно око Спасојево већ се смешило, а Лацко, у пози паланачког кербера, који је срео нешто неочекивано и питао се да ли је то могуће, био је смешан.\n— Добар дан! — развуче Спасоје понизно и пакосно.\nДевојка га погледа право, зацрвени се, и не одговори ништа.\nСпасоја збуни ова упорност, те продужи пут, сагнуте главе. Тек се окрете, да види шта раде оно двоје кад му Лацко примети:\n— Ти доби корпу!\n— Добиће она још већу! — одговори калфа јетко.\nМало даље, они наиђоше на Живка и Цају. Ово двоје седели су на једној стени и читали Песме против тираније. Двоје младих се и не обазре на неочекиване пролазнике.\n— Видиш бруке! — примети Спасоје. — Па ни да се застиде!\n— O, tempora, o, mores! — уздахну Лацко.\nМладен хтеде да се дигне и приђе Цаји и Живку. Али, Даница му не допусти. Она је имала тврду ужичку главу, која зна да пркоси, те рече да остану ту док Спасоје не замакне за брдо.\n— Хоћу да му покажем да га се не бојим.\nИ наслоњена на један камен, покривен влажном маховином, она је гледала упорно за трговачким калфом, намрштена  погледа, чела изазивачког и уста напућених као да је хтела рећи:\n— Покушај само! Ја те се не бојим... ни тебе, ни твога Лацка, ни целе ове вароши, где ми је тешко као у гробу. Ја вас све презирем.\nИза ње се моделисала стена, висока као црква.Над главом јој се надносио јоргован пун нежнога цвећа. Око ње се издизале масивне планине, чије шуме се заодевале првим зеленилом. Ђетиња се пенушала око стења, и у романтичним водопадима падала у вирове. А даље, од Стражаре па све до Малих Крушчица, био је празан простор ужичке котлине, оивичене овде онде последњим снегом. Али, Младен није видео ништа друго до њу, Даницу, наслоњену на парче стене која се чинила да дрхти на пролетњем сунцу. И он није могао одвојити очи од ове слике, коју је цео ужички пејсаж урамљивао, као да је знао да је види можда за последњи пут тако блиску њему и само његову.\nСтранци који би нас судили по нашим дневним листовима добили би о нама мишљење још горе него што га већ имају. Допис који је објављен о састанку Младена и Данице на ужичком Граду био је пун грубих шала, недостојних подметања и свирепих лажи.\nКо год је познавао сироту девојку, није могао веровати о раскопчаној блузи усред бела дана, у шетње у Мрачну пећину, у труње по коси. Па ипак, све што је знало читати и срицати по овој паланци где врлине угушује ситничарство интереса, сопствена беда развија злурадост, навике сужава страх шта ће рећи свет и где су страсти ретке, — тражило је новине у којима је изишао тај допис.\nИ онда се говорило са околишењем, слегало раменима, осмехивало скептички.\n— Знаш ли, јадан, да ти Даница неће више у школу. Управа јој забранила! — јави, одмах после тога, Машан Црногорац своме пријатељу.\nДоиста, истога дана кад се појавио допис састале су се чланице управе Радничке школе на савет.\nТо су биле оне жене за које се каже да су »из првих кућа«, а које живе као дрво не мењајући се. Оне расту право, не скрећу никад с правог пута, уживају у ономе што знају, додају сваке године још понешто своме знању, не могу да замисле да би овај свет могао постојати без њих и воле само лицемерство.\nДевојка је признала да је тога дана била заједно са Дворским на Граду. То је било довољно: поштена девојка не сме одлазити са младићима на таква места. Шта их се тиче шта је било даље: то се не да опростити, и Даници није било више места међу добром децом.\n— Ама, јесу ли те жене луде? — побуни се млади човек на ову нову неправду која му се чинила. — Ја нисам додирнуо ту госпођицу колико ни све друге краљевско-српске девојке!\nЗаман се млади човек бунио. На њега су нападале рђаве мисли као рђаво време.\n— Није истина да ти је она била равнодушна као и свака друга, — говорио му је један унутарњи глас.\n— И она пати због мене, — мислио је други пут.\nХтео јој је помоћи, тој малој паланчанки која се нашла око њега, засладила му својим присуством, писмима и разговорима његово самовање у овом изгнанству. Он је хтео да покаже целом свету да између њега и ње није било ничега до речи, благих, пробраних, безопасних речи. Он није налазио ништа рђаво у њеним поступцима. Шта више, она му је изгледала тако лепа у својој жудњи за животом ширим него што су видици у кориту Ђетиње.\nАли, како да то покаже? На који начин да то учини? Ко ће му у вароши веровати?\nУ тим мислима, он је шетао, седао и осећао се уморан као да је покретао цео свет.\n— Мора се нешто урадит’, чоче! — рече му и Машан једног дана.\nСем тога, ни Дворском није било лако. Ко га види, запиткује га безобзирно, задиркује цинички, приговара безбожно.\nДође му да прекине све и остави Ужице. У тренутку да то учини, он осети како је везан за њ везама много јачим него што је мислио. Упркос свега, Ужице је било његова варош изабрана, у њега је пренео све, он је веровао у Ужице и волео   га. Он је волео његове улице пуна тишине, његова брда где су призори стално променљиви. На сваком кораку оставио је нешто од себе самог. У овој вароши је започео живот озбиљног човека, у којем је учествовао свим дрхтајима свога бића.\nЈедног дана седео је тако неодлучан са Машаном на прагу »Фотографије«. Са једног изгубљеног облака је падала ситна киша. Она је освежавала ваздух, залевала коров око дућана, куцкала по Толовим Зидинама, прскала калдрму.\n— А ну, јадан, што не запросиш ђевушу, — рече му Машан изненада. — Светога ми Василија, даће ти је Веселин.\nДворски га погледа зачуђено, па се онда осмехну. Тај осмех је био једва приметан, а жалостан као покров на мртвацу.\n— Видиш ли, Машане, ове зидине. Све је код њих лепо почето ... све је спремљено што треба за кућу: брдо подзидано, авлија поплочана, темељи ударени, али куће нема. Ја сам ти као те зидине. Ја имам двадесет година, знам свој занат, у радњи имам све што ми треба ... темељи су ту, све спремљено за живот, али мени нема живота. И неће га бити, ја то верујем, ја то знам. Мој отац је умро тек што сам се родио. Моје детињство је једна дуга историја тејева, црвених водица, апотекарских мириса. Мајка је бдила нада мном, и дан и ноћ, па је после умрла од исте болести као и отац. Ја сам труо. Ја могу можда још неко време овако ... Али, ја не могу ... не смем упропастити неког другог... и хоћу да се моје зло заврши са мном.\nДворски је говорио брзо. По лицу му је било избило неко плаветно руменило, а по бледом челу хватала се једна кап зноја.\nДогађај са Дворским и Даницом би се можда заборавио да га нека тајанствена рука није стално обнављала.\nСваки дан је доносио један нов детаљ. Допис се развијао, уметала се причања очевидаца, исплетао се читав роман. Чак варошки шегрти почеше да певају једну песму о томе.\nМлади човек је патио дубоко. Он беше изгубио свако спокојство које га је дотле одржавало у животу. Небо је тежило над њим као пред буру. И он је осећао као да ће доћи још нешто, неизбежно и фатално, и да ће му разрушити, уништити све што је имао и што је називао својим.\nЈош теже му је било што ништа није знао о Даници. Она се нигде није појављивала. Њена кућа, с прозорима на шалоне, стајала је неприступачна и ћутљива. Дворски није чак смео туда ни проћи: прво, што га не би радо видели у тој улици, а друго, што би потсећао комшилук на своју историју са Даницом.\nКад ништа друго није могао, он је излазио на једно оближње брдо и посматрао ту кућу. Она је била старински тип ужичких кућа. Образовала је потпун квадрат. Кров јој је био у виду звезде. Уврх крова налазила се плехана вртешка, која је својом руком показивала куда ветар дува. Са улице, на првом спрату виделе се само неке мазгале, јер је цео спрат био један огроман подрум. Прозори од другог спрата били су наравно већи, али под самим кровом, тако да их је широка стреја заклањала до половине. У авлији се видела око куће велика диванана обојена у српску тробојку. Од куће, па све до идуће суседске зграде, био је масиван зид од ћерпича. На зиду је била само једна капија, на којој гвоздена алка у лавовској чељусти врши овде још улогу електричног звонцета.\nОвај тип куће, на који ми данас мало обраћамо пажње, заслужује већег изучавања. У њима је укус наших старих; у њима њихов начин живљења, друштвености, јавног укуса и мишљења о варошима и о варошком животу. Али, ово није у овом тренутку интересовало младога човека. Он је посматрао ту кућу и мислио на једну девојку која је ту затворена и трпи исту муку као и он.\n— Не, ја јој морам помоћи, ма по цену живота. Част је преча од живота.\nИ он се реши да запроси девојку. То је био једини пут да покаже свакоме да је његова пријатељица поштена девојка, а он да није један баналан заводник.\nСпремише се, он и Машан, и одоше кући газде Веселина.\nБило је то после подне. Нико не изиђе пред њих. Авлија је зврјала празна. Из подрума је ударао задах на плесан и пиће. У дворишту видеше још једну зграду, сниску и дугачку, ваљда за млађе. Даље, преко буњишта, видела се башта са лејама лука, приткама за боранију, зеленом стазом по средини, домаћим цвећем и с једним лањским хладњаком.\nТек кад се успеше уз басамаке и отворише проста старинска врата на једном мрачном претсобљу, истрча пред њих једна   жена још млада, али поружњала пре времена, као многе наше жене у провинцији. То је била Даничина мајка.\n— Газдарице, поздрави ми газда-Веселина, — рече јој одрешито Црногорац, — и кажуј му, грдан не био, да смо дошли до њега да се разговоримо ка’ исти пријатељи.\nЖена их збуњено уведе у »салу«, једну овећу одају, у којој је био један кревет, покривен срџадом и окружен истим таквим јастуцима, две клупе до зида, застрте вуненим ћилимом, остарео орман од ораховине, жуто огледало и »живопис« Веселина и његове домаћице из њихових младих година.\nКад се Веселин појави, човек од својих педесет година, с великим залисцима,крупних обрва, меснатог носа, намрштеног погледа и зловољан, Машан шапну за себе:\n— Помоз’, Боже, раднијем Србима!\nЗатим се диже, рукова се с Веселином, па не дајући му времена ни да их погледа, започе:\n— Ја, лијепе ти сале, домаћине, а и јесте у правог кућића. Љевше ти је нема на Цетињу. А ко ти, чоче, изради оне слике, да Бог да му се позлатила.\n— Чортановић.\n— Ја, чуја сам за њега. Предава’ је у гимназију. То ти је био мајстор од мајстора. Шумадији осветља’ је образ, — хвали Машан и поче да ређа историју уметности у Ужицу, коју су састављали разни учитељи цртања и варошки молери. Кад дође на данашње доба, он лупи Дворског по рамену и рече:\n— А ово ти је ђетић од ђетића. Равнога му нема до Млетака. То ти је кућа од Косова. Дван’ест му момака на тезгу смрди. Двори су му насред Биограда ... одмах до краљевих: врата у врата, пенџер у пенџер, а пазе се ка’ исти рођаци. Но чујеш ме, газда-Веселине, да ми привјенчаш овог ђетића са твојом ђевушом.\nМашан заћута. Наста тешка тишина. Газда Веселин је трљао нос као да је мислио шта ће рећи. Најзад диже главу, погледа оба госта, па онда пружи прст десно од њега, камо су била врата, и рече тихо:\n— Напоље.\nРеч се једва чула. Али, све ју је понављало: накомрштене обрве газдине, његов плав нос врло раширен, блистави залисци на челу, и прст који је показивао врата.\nМашан и Дворски се обреше на дну степеница не знајући ни сами како.\nТу их је чекала једна прилика која је дрхтала и прибијала се у мрак. Она пружи обе руке: десну Дворском, а леву Машану, и промуца:\n— Хвала ... хвала вам велико.\nУ том загрме са горњег спрата рапав Веселинов глас:\n— Ја, ја ... још то само! Зар сам ја одрапио моју ђецу за којекакве свјетске протуве!\nДворски заусти да нешто каже Даници. Али га Машан повуче за рукав, и они се већ нађоше на сокаку.\nКад их запахну улична врућина, Машан извуче једну црвену мараму из недара, отра чело и рече испрекидано:\n— Е, мој Дворски. Пропадосмо ти ка’ Јанко на Косову. Не кажуј ником ову нашу бруку. Смијаће нам се цијело Ужице.\nДворски је дисао дубоко. Осећао је да му се неки терет свалио са душе: он је учинио све што је могао. Даље није било у његовој власти. Даница му је рекла хвала. Друго га се није тицало ... није марио шта ће рећи свет.\nАли је он био блед као крпа. Јер му једна ствар изиђе пред очи, јасна као дан: са Даницом је све свршено, она више за њега не постоји на свету, њему ништа више не остаје од ње.\nОн је сад осећао нов, физички бол. Нешто га је стезало у грудима. Он се накашља. Кад скиде мараму са уста, она је била сва црвена.\n— Машане, — рече он полако, — хвала ти на овој услузи... она није била пријатна, ја знам, и можда мој брат не би ми је учинио. Хвала ти и на ранијим услугама, али учини ми још једну... води ме кући. Са мном је свршено.\nЦрногорац га погледа изненађено: Младен је клецао. Он га хтеде охрабрити.\n— А ну, чоче, не дај се ђаволу. Водићу те до накрај свијета. Светога ми Василија, није то ништа. Само си се заморија. Ајмо овђе, код нашега побратима ... има ти он пића свакојака каква ти га нејма у Латина.\n— Не ... не, Машане. Води ме кући. Ноге ме издају. Свест мркне. Ја не могу даље.\nДрвеће по улицама опуштало гране. Два човека, држећи се испод руке, одмицала су полагано. Једно псето, које се било   извалило у прашину, подиже главу и погледа их сажаљиво, као да их је питало може ли им шта помоћи. Паланка је замирала под првим врућинама.\nНије прошло ни десетак дана од ове чудне просидбе, а Дворски паде у постељу. Болест која је потајно рила по њему појавила се наједанпут и начинила пустош.\nУ једној великој, сивој соби, која је ударала на лекарију и неизветрен ваздух, лежао је несрећни младић на једном кревету. Његова газдарица се трудила, али на свој начин. Око њега је било очајање и несрећа. Лице упало, жуто, мртвачко, обрасло у густу браду, која је још појачавала самртно бледило. Очи, светле као жеравица, гледају некако нејасно, неодређено. А глас као да долази већ из гроба, потмуо и очајан.\nДок је он тако лежао, напољу је текао живот, ничим незаустављен. Њега се ретко ко сећао и обилазио. Тек ако с времена на време обиђе га Машан Црногорац или Живко. Они му донесу новости из света, који је већ за њега био затворен.\n— Јуче неко претука’ калфа-Спасоја, — јави се једног дана Машан. — Нашли га код Табане без свијести. На главу му био џак. Заудара’ је ка’ иста стрвина, те ти га у ријеку, па онда у шпитаљ. Капетанин ме испитува. . . ама, бож’а ми вјера, нијесам ја. Не би’ поганија руке.\nМладен га је слушао равнодушно. Њега је нестајало . . . Људска ситничарства нису се више лепила за њега. И он се питао:\n— Нашто то? Зашто да га туку?\n— А то ће ти бити Веселинови момци. Курјак ти је то; он никоме дужан не остаје, аратос га било.\nДруги пут му Живко рече да је видео Даницу.\n— Био сам јуче код Цаје, —- рече му он. — Била је и Даница. Остали смо до самога мрака. Даница је непрестано говорила о теби. Она верује да ћеш ти оздравити, и ми смо, разуме се, то исто говорили.\nЈеданпут га је посетила и Цаја. Донела му је слатког од јагода и једва се уздржала од плача.\nОна је хтела да му нешто каже, али није знала на који начин. Најзад рече:\n— Поздравила вас Даница... Она је хтела да дође са мном, али није могла... није никако смела. Више нигде не излази.\nМладен је био обукао некакав грудњак, и могло се видети како му се груди слабо дижу и спуштају.\n— А што не излази? — упита Младен, тек да нешто каже.\n— Да, хтела сам вам то рећи. Она је врло несрећна. Она вас моли за опроштење... за све што сте морали да поднесете због ње.\n— Не, ја нисам ништа трпео због ње, — одговори млади човек каваљерски. — Ако је ту ко крив, то сам само ја... и нико више.\n— Она је крива, — понови девојка, — она се удаје за једног трговца из Чачка.\nТешка реч је пала, и Цаја обори очи, не смејући да види какав је утисак учинила.\nДворски не одговори ништа. Он није волео ову девојку да је узме за жену, али ипак... новост је била страшна, и он заусти да каже:\n— Што није причекала док не умрем.\nАли се савлада и рече:\n— Не кривите је ... она је имала право.\nОва реченица се једва чула и наличила је готово на уздах.\nУ соби наста тишина. С времена на време, млади човек је кашљао и избацивао велику количину жута шлајма у једну мараму.\nЦаја му поправи јастук, да му глава не буде ниско, и пусти га да се искашље.\n— Хоћете ли да узмете штогод, — рече му она, готово кроз плач. — Какав лек?\n— Ја сам их доста узимао, али ништа не помаже... Дајте ми мало од вашега слатког.\nДевојка отвори теглу, нађе једну кашчицу, донесе чашу свеже воде и принесе му.\nБолесник испи чашу до дна.\n— Дајте ми још мало. Ово слатко ме опомиње на моју мајку. Она га је увек имала и говорила је да је лековито ... Хвала, Цајо.\nМладен, који се био мало подигнуо из постеље, опет леже.\nУ соби наста још несноснија тишина.\n— Па шта радите иначе? — опет ће девојка, тек да се не ћути.\n— Сит сам свега. Све ми се досадило ... и једва чекам да се и са мном једанпут сврши, — закрешта једва чујни глас болесников.\nМлада девојка се стресе. Она осети у овој реченици трагедију целог једног живота. Даље није могла остати, те се диже.\n— Ако вам устреба штогод, — рече му она при поласку, — јавите ми преко газдарице. Моја мајка вас је поздравила и рекла ми да вам то кажем.\n— Хвала, Цајо. Мени не треба ништа. Поздравите мајку и кажите јој да је то врло лепо од ње. Поздравите и Даницу. Нека она себи не пребацује ништа. Она је била врло добра према мени... и ма шта било са мном, ја ћу остати њен најбољи пријатељ.\nГазда Веселин се журио са свадбом. Он је био прек, пијаница, суров, али је он волео своје дете и хтео га начинити срећним. Удавао је Даницу ван Ужица и испуњавао један њен сан. Само се бојао да момак не сазна шта изопачено од оне њене историје са Дворским, те је непрестано журио око спреме, скраћивао све што се могло и стално се дописивао са новим пријатељима. \nСвадба је била на саму Госпојину, како се у Ужицу зове Велика Госпођа.\nДан је био врло леп, од оних дана пред крај лета кад мирише отава, кад су ужичка брда пуна росе и у ваздуху се осећа нека недопевана песма, жалосна као живот.\nМладен је лежао у својој соби сам. Држао је неку књигу пред собом, док су му мисли лутале далеко ван собе.\nЈедан снажан сноп подневске светлости улазио је у собу.\nОва светлост га је опомињала на нешто. Он се сећао са слашћу првог познанства са Даницом... пре годину дана... у Ади... у истој овој неранџастој светлости пред крај лета. Она је била у грао хаљини од штофа са једним тесним капутићем. Коло је било престало. Држали су се за руке... шаптали једно другом бесмислене речи, и били срећни. Ах, ове речи које нису значиле ништа, а које су садржавале целу сферу њиховог срца. Ниједна од њих није остала.\nСа дна улице прекиде Младена нека вика. Као опоменут неодређеном слутњом да ће видети Даницу, он се извуче из постеље, с муком обуче један стари иберцигер и, придржавајући се кревета, успе да приђе прозору.\nТо су били сватови.\nЈедан здрав момак, снажан као бик, јашио је напред и носио развијен барјак. За њим је касало још неколико коњаника, весели, зајапурених образа, пијани. За њима се отегао низ фијакера.\nМлади човек задрхта.\nУ првим колима је седела Даница. Обучена у бело, са неранџастим цвећем око главе, она је била лепша него икад.\nДевер, с лентом на грудима и великим букетом цвећа, »занимао« ју је, описујући јој Чачак, парк поред Мораве, цркву с великим кубетом. Она га је слушала, али га није разумевала. Она је видела да се примиче Младеновој кући и бледела је, слична цвећу око њене главе.\n— Ах! — крикну она, и наслони се на девера, сва уздрхтала.\nНа прозору једне ниске куће стајала је једна мртвачка глава ... и смешила се на њу, честитала јој својим сувим устима и пунила немим сузама своје шупље очи.\nДаница се поврати. Она се поклони дубоко тој глави, осмехну захвално, њене очи напунише се такође сузама, и она махну руком у знак: збогом, али су поред ње већ пролазиле друге куће, старинске ужичке зграде без украса.\n— Сиромах младић! — рече девер, очекујући објашњење.\nКад Даница не одговори ништа, он продужи:\n— Нема ништа од њега. То је ваљда неки ваш рођак?\n— Да! — промуца Даница, и притиште мараму на очи.\nКад прођоше њена кола, Дворски се спусти на једну столицу. Његова глава клону, а крв, у црвеним концима, потече из уста. Он је пусти да иде: то му је олакшало тежак грч који га је стегао усред прсију.\nНикога није било поред њега. Само онај сноп неранџасте светлости продирао је кроз прозор и опомињао га на речи слатке и потрошене, чији невесео спомен је благо бунио његова успавана чула, док га је шкрипа кола опоро враћала у живот.</div>"}
{"id": "SRP1918a_Amerikanka.xml", "dc.creator": "Димитријевић, Јелена Ј.", "dc.title": "Американка", "dc.subject": "1918", "dc.source": "", "text": "<div>Укључено у ELTeC-ext корпус 2021-02-21\nЈЕЛЕНА Ј. ДИМИТРИЈЕВИЋ.\nАМЕРИКАНКА\nИЗДАЊЕ И. Ђ. ЂУРЂЕВИЋА У САРАЈЕВУ\nУ САРАЈЕВУ 1918.\nШтампарија „Босанске Поште“\nЈа сам био казао збогом љубави, опростио се с њом за навек с претешким срцем, јер она мени није била живот него циљ живота. Прошле су биле муке, али је дошло нешто горе, досада и празнина. На једанпут сам се осетио сасвим сам на овом великом и хладном свету. Нико није имао да ме растужује, али нико ни да ме весели. Равнодушност. И с таквим расположењем, без љубави и мржње, пођох у свет.\nУ једној великој европској претоници, највећој вароши на свету, где милиони јуре у мучну и страшну борбу за опстанак, и где јутарња магла личи на пару а вечерње небо на бакар, ја се упознадох с једном Американком. Упознадосмо се у нашем заједничком хотелу, малом и симпатичном, што много личи на удобни честити дом, и где се човек осећа као да је у гостима код својих најбољих пријатеља, у хотелу каквих је још доста у овом најпријатнијем крају вароши.\nО на је била госпођа, и не беше ту сама већ с мајком, једном за чудо живом старицом као снег беле косе, која се још од првих дана разговараше са мном као с каквим старим познаником, распитујући о мојој земљи као о једном од седам чуда на свету.\nЈош одмах, и пре него што сам и помислио да ћу се моћи с ким упознати, ја сам се интересовао за Американку, јер она је била интересантнија од свих женских гостију. Млада, а црна коса јој је прошарана седином као сребром или пеном из Океана који је прешла први пут у животу. Висока и поносита, она је својом појавом личила на неку краљицу из Новога Света, који је оставила и дошла у Стари Свет да краљује над свим женама, или на какву »доларску принцезу«. обучена је просто — сваки дан у другој белој блузи — а елегантно. Намирисана је мало — мирисом од лаванде — она је знала колико треба да се намирише... Она није била тако лепа, а ипак колико лепа! Њена лепота била је у ономе што се не преноси ни кичицом на платно, ни фотографијом на хартију: у покретима, где се видела игра валова и чула њихова музика, и у гласу, где су се преливале све боје цвећа и ствари. Али оно што је мене заносило, највише занело, то је њен  говор, за чудо необичан, не американски, већ специјално њен. Ја тај њен говор сравњивах час са звуцима некаквог непознатог музичког инструмента, час с песмом тице којој имена не знам. Једанпут, она рече: »Хуај хаз хи е хуајт  хет?«) а ја узвикнух: »Вуга!« Учини ми се као да пева вуга. Али пошто је име те птице на мом језику врло неестетично, управо ружно, ја га више не поменух. А једанпут, слушајући је, помислих: »Шевино певање«, па то сасвим одбацих: банално. Док седи: обична жена, готово чак не лепа; кад иде и говори — лепота! Сва се преобрази, и ја бих сваки њен покрет, сваку њену реч грлио, љубио као њене руке или лице...\nПоред овога, она је заносила човека и својим држањем и понашањем. По држању краљица, по понашању дете. Као човек слободна, а као дете искрена и природна. Она, нова жена подсећала ме је на стару, прву жену — пре њеног изгнања из раја... Можда је специјално она таква, као њени покрети и њен говор... Пред вече, у соби за одмор, она је пред свима слободно легала на софу, да се у хоризонталном положају одмара  од дуге шетње по тој огромној вароши и од утисака који су наваљивали на њену душу, да сања о дотле невиђеним стварима, које је тога дана видела; и док је она лежала, жмурећи, људи, и млади и стари, подједнако, с упртим погледима у њу седели су и ћутали... И кад су већ били сви изишли, ја сам још седео не мичући се, не дишући, не скидајући очи с ње, не одвајајући своје усне с њених усана... У ње, жене можда већ више година, било је све девичанско: очи, уста... и ја сам желео да то љубим. Док је она лежала тако мирно, какав сам ја изгледао! Мењао сам боју; од сваког њеног покрета трзао сам се као неко који је почео да краде или да врши какво друго рђаво дело. Њене ноге, у плитким ципелама, што су вириле испод лаке хаљине, доводиле су ме до безумља... Колико сам био искварен животом, дружбом са! женама што пред човеком не смећу с ума да су жене, те удешавају ход, говор, поглед, осмех, и поцрвене од сваког његовог погледа, ја тек сада видим.\nИ ако слободна као човек, она је од свих жена у хотелу била најозбиљнија и најосјетљивија, дакле ипак највише жена. Она је била интелигентна и образована.  Она је из најкултурније државе Северне Америке, која се зове Масачусец, или како је она редовно звала скраћено: Мас (Mass). По неко после подне, кад би остала да се одмара, она је говорила о великим енглеским и американским песницима, и било јој је врло пријатно што те песнике и ја познајем, нарочито што сам их читао на њиховом, на њеном језику. Због тога сам јој био духовни сродник, и тражила је да се са мном разговара. А кад смо ћутали, или кад је она говорила о другим стварима, а сам био само мужјак... Трпећи муке, ја сам проклињао своје васпитање. У мојој земљи нико и не слути да може бити друкчије!... Из разговора, она од мене чу да код нас жене не иду ноћу саме. Била је неисказано радознала. »Зашто?« А кад јој ја, видећи да сам се изговорио, одговорих слегањем раменима, она навали на мене питањима: »Можда се боје помрчине? Можда у вас има сувише лопова, па пуштате ноћу и улицама псе са ланца? Можда кад падне мрак у варош вам силазе из шуме зверови?« Ја сам тада осећао један стид како никада до тада, при помисли да нам жене не иду по вароши ноћу саме због мушкараца. Али да сам јој то казао, она би нападала наше жене: зашто су нас тако васпитале; грдила  би, можда, наше мајке; или, можда, не би разумевала. И ја ћутах.\nЈеднога дана позва ме на излет. Ја сам био изван себе од радости. »Сад је прилика да нам се односи измене«, мислио сам и радовао сам се. Али она је била на путу као у хотелу: природна, слободна: с мушким сапутницима разговара се као с пријатељима, са мном се понаша као с другарицом; а кад се ја једном занесох и хтедох да останем од воза, она ме ухвати за руку и узвуче ме у воз, па ми се смејаше. О кад би знала зашто сам био занесен! и да ме је додир њене руке доводио до безумља: да клекнем пред њу, да јој љубим руке, хаљину, и да јој говорим о најлуђим стварима, да је молим да ме не оставља, да живимо заједно као муж и жена... Али она ми је повраћала разум својим слободним понашањем. Мушки слободна, она је имала сва својства свога женскога пола: да се брине као мајка чак и за оне од којих је много млађа. Она се тога дана бринула за мене као за сина, да пажљиво силазим из воза, и да нешто не заборавим. Док је она седећи према мени гледала у дивне пределе једне земље што личи на башту обрађивану вековима и обрађену до савршенства, у зелене ливаде и горе и црвена села, у бело небо, дотле сам ја у њу  гледао и горео од жеље да метнем своју главу на њена колена чију сам облину наслућивао под лаком хаљином и готово губио свест. У мени је било нешто злочиначко... Ја сам водио борбу с чулима, а она се усхићивала природом узвикујући: »I dearly love nature!« (Ја много волим природу), употребљујући прилог  dearly, по американски. О да је знала да ћути, да не чујем њен говор! О да је знала да седи; да не видим њен ход! Од тога нисам осећао душевно узнемирење... Једном похитавши прозору, она ме додирну коленом, па и не извињујући се, исто као дете, она ме зваше да гледам живописне слике. Ја сам се од тога њеног додира изгубио... Прибрах се пре но што бих учинио какву лудост, брзо одох и стадох поред ње, пазећи да је не дотакнем. Пред нама се пружала долина као какво бескрајно зелено море, а од шумарака чиниле су се лађе. Даље се видело друго, плаво море. То је било дно неба које је давало потпуну илузију мора. Више њега била су два дугачка густа облака, и оба као да су по средини пуна злата, а около пуна чађи. И кад би се сасвим згуснили, из њих би пала златна и чађава киша; она златна разлила би се по средини плавога мора и личила би на какво жуто водено цвеће. Једна висока  црна мотка оцртавала се на томе плаветнилу и изгледала је као катарка с лађе која је потонула. Американка се усхићавала овом сликом и обраћала ми пажњу на њену целину и на делове, разумевајући се много у уметност, јер је о њој говорила с једним дубоким осећањем. »Од свих лепота на свету, ја највише волим жене!« узвикнух ја до крајности узбуђен и погледах је оштро у очи. Она од тога дрског погледа не обори очи, и ово не прими као алузију на себе, како би примиле жене с којима сам се ја дружио, црвенећи и смејући се, или бледећи и уозбиљујући се. Она ово прими као једну моју исповест... Над свим тим лепотама сијало је једно мало северно а ипак топло сунце. Ја сам тога дана видео да као мирис и музика на чула утичу и предели. Они на чула утичу као бела топла летња месечина или као леп пролетњи дан. Под сваким дрветом у хладу ја сам замишљао себе поред ње, и све ми је било мило и слатко, и сваки мој живац вибрирао је, а у мени није било ничега духовног. У тим тренутцима, ја искварен животом човек нисам личио на човека.\nТо тако трајало је скоро три недјеље, а тад се деси нешто што ме преобрази...\nЈа сам се с њом састајао свако јутро и свако пред вече. Јутром, пошто смо се састали у соби за одмор и поразговарали се, или управо пошто је она говорила а ја ћутао, или муцао дрхтећи као кривац, ми смо се разилазили. Али по томе колосу где јутарња магла личи на пару, и то на пару што се диже из каквог огромног басена, у коме се овај колос купа, спирајући са свога џиновског мрко-црвеног тела чађ палу из хиљада фабричких димњака, по томе чудовишту које песници називају градом пресићености и глади, ја ни за тренутак нисам био без ње; она ме је свуд пратила као моја сенка; ја сам је замишљао поноситу и слободну и био сам бескрајно радостан. По неки дан, ја нисам смео да запливам у таласе од света, јер не бих умео пливати па би ме однели ти таласи. Тада сам обично бежао у један парк, који, како ми се чинило, краја нема, и пролазећи кроз бујно зеленило седао сам или се пружио на ледину међу бескућницима; над главом су ми шумели стари храстови, а ја сам кроз њине гране гледао у тешко оловно небо, или у лако као од беле свиле, и сањао о Американки; а после сам одлазио у средину бескрајнога парка и седао на једну усамљену зелену клупу поред једног језера с белим лабудовима, и ту, духовним  очима, гледао милу жену, миловао је, имао је сву... Па сам скакао и бежао из парка, залазно у хучне улице колоса, града пресићености и глади, магле и дима, који се распростирао по свој вароши, и кад је време лепо, дизао се у вис, разређивао се и мешао с облацима; а кад је ружно, падао на земљу као магла. Тражио сам да се изгубим, да се ја, један ништаван делић, утиснем у ту мрку целину, да ме нестане у њој.\nЈедно јутро пуно магле и песама уличких певача, што певајући зарађују насушни хлеб, удаљујући смрт од глади, ја одох, као и прошла јутра, у хотелску башту, где се осећао мирис дима, влажне земље, траве и бршљана разастртог по свој високој огради; а високе акације шумеле су тужно како обично шуме у влажна магловита предјесенска јутра. Преда ме истрча мала Нели сва у бело с црном мачком и разговара се са мном... »Смем ли, Мис Нели, да вас једанпут пољубим?« упитах тобоже озбиљно. »Смете, али само једанпут«, одговори ми она као у шали и запрети ми прстићем. Ја је пољубих. Она се несташно насмеја и пољуби ме, и одмах безазлено рече: »Ја путујем... у суботу«. Ја осетих бол... После сам отишао у собу за одмор где на мене навали сета због одласка мале Нели.\nИ она је Американка. Обе имају црне очи. Само што она има златну косу, а она друга сребром прошарану. Ја сам се на њу толико навикао: она се полако неосетно увлачила у мој живот.\nСедох за сто поред прозора из баште, да пишем. У соби не бејаше никога, а да није пуцкарао угаљ у камину и шкрипало моје перо била би потпуна тишина. Чак се није чула као вечером уличног живота хука, која се у даљини, по оделењима те баште претварала у шум и личила на зујање пчела у кошници... Моја рука летела је преко једне карте кад се отворише врата и чу се лаки шум корака и једва чујно шуштање хаљине... »То је она!« осетих... и зацело сам био блед као крпа... Знао сам да је она пре но што је замирисала лаванда...\n...Окренуо сам се, одговорио јој на американско, на њено добро јутро. Њено Добро Јутро! Оно је мени било читава песма, и то песма не као нешто духовно, већ материјално, и ја сам желео да метнем своја уста на њу... Осетио сам где ће сести, али се више нисам окретао, него сам писао једном своме пријатељу, уносећи у свако слово њу, или управо пишући о њој. Кад бих нешто сад пошао од рођака до рођака и од пријатеља до пријатеља да потражим своје карте из те  вароши, ја знам да бих у свакој карти нашао њу и сваку бих чувао као једну реликвију. Све те карте, ја знам, топле су, јер се у њима осећа срце. »Ја сам још овде. Моје друштво још није отишло«. исказивало је моју срећу мојим пријатељима. »Поред своје уске отаџбине где сам се родио и коју волим као што сам волео мајку, ја имам и једну широку отаџбину; она ми је досад била свет, а сад ми је свет — ова варош«. Тако сам писао; а да ли бих ја ту варош толико волео да у њој није била она, и то је један проблем који ми остаде нерешен.\nЈа сам се сваки час окретао, а она је подизала главу, погледала ме и осмехнула се. Било је тренутака прошлих дана, нарочито на излету, кад сам се љутио што сам се заносио, још у почетку, њеним детињским понашањем, и спопадао ме бес што не поцрвени, кад ја поцрвеним, што ме не погледа чежњавим погледима, кад у њу ја тако погледам. Па тако је било и ово јутро. Ја сам је желео сасвим друкчију...\nПрође прилично, ја се не окретох, јер се зарекох да се не окренем; писасмо обоје, ја сам чуо шкрипање њеног пера. Ја осећах да ме она осећа, и да ме гледа, и не могавши издржати више, окретох се: поглед ми се сусрете с њеним погледом  и учини ми се да то гледа старија сестра у млађега брата. У том тренутку, у њеним очима било је неке топлине, неке нежности старије сестре. Као да ми је говорила: »Дечко, пишеш о жени... рано је то за тебе«. И ја спонтано скочих, и као њен млађи брат, и ако старији од ње, слободно, како никад дотле, приђох њој. Она заустави руку с пером, и подигнувши главу погледа ме у очи с осмехом и као да ме пита: »Дечко! шта хоћеш од мене?« Ја брзо рекох, први пут не муцајући: »Ова соба ми је празна без вас«, и пољубих је као пре пола часа малу Нели, не тражећи од ње допуст као од мале Нели... Додирнух јој уснама лице, али у том лаком пољупцу, на мојим уснама, бејаше сва моја душа. Она изненађена весело узвикну: »А!« и пољуби ме као пре пола часа мала Нели... Ја се не макох од ње, осећајући да и она осећа да сам је пољубио душом, и да познаје колико сам срећан: »Ја путујем... у суботу«, рече она безазлено с осмехом исто као мала Нели, а ја осетих неисказану бол... Не, то осећање имена нема. Она учини главом на моје место, као да ми каже, као братићу: »Добио си што си хтео, па сад ме остави: имам да пишем«, и ја је послушно оставих, и седнувши на своје место узех писати. Писах, писах,  писах, осећајући непрестано њу. А шта писах? Шарах по чистој хартији, али у свакој шари, чак у сваком потезу бејаше она... Она се полако, неосетно увукла у мој живот.\nУстадох и пођох без збогом... Она ме погледа и осмехну се. И ја се осмехнух. И у том осмеху била је моја душа. Крај врата се зауставих и окретох се, пречишћен, преображен, препорођен, сасвим други. Не то сам био ја, само у другој нијанси, светлој као да је обасјана сунцем. Јер и небо: јутром, у тој вароши, обично је сиво, вечером црвено, а у подне бело као снег, и ипак је једно исто небо... Погледах у њу, а она, у белој блузи, седећи право, писаше... Не окрећући се пише, пише, пише као да хоће да испише све болове срца и да пером реши све проблеме душе. У огледалу над камином видим јој профил осенчен палминим лишћем и црну косу прошарану сребром и пеном, по којој трепери један златни сунчев зрак, пао, у том тренутку, кроз прозор из баште где су се још играле црна велика мачка и мала Нели сва у бело.\nУлицама сам ишао као луд. Ја тога дана нисам могао далеко, несвестан кроз свесне милионе као дух кроз материју,  немајући очију за ону густу непробојну шарену масу, што надире с грдним шумом кроз улице опточене мрким зградама. Као узбуркане морске воде кроз мореузине крај којих се дижу црни кипариси... То је све споља, та гужва света, то куцање била, ударање огромног срца једног колоса; а ја за спољашњи свет тога дана нисам имао ни очију ни ушију. Мене је носило нешто јако, велико из мене... Ја сам њен пољубац осећао, непрестано, па своме лицу и додиривао сам то место прстима, на прсте љубио, или боље рећи целивао сам их као свештеник црквене утвари. Он ме је мењао сваки тренутак, и ја сам био час као некакво крилато ванземаљско биће што лети пут неба, час као земаљско, човек, велики, највећи војсковођа, који је покорио свет. У самопоштовању одох до крајности. Да мене пољуби она што је дошла из Новога Света у Стари Свет да краљује над свим женама! Да мени да одличје које, као краљица, даје само изабраном међу изабранима! Срећа, понос што ли је то било, обузе ме до крајности, и ја не видећи ништа чулним очима, увучен сав у себе, пробијах се кроз густу непробојну шарену масу, која ме је носила, чувала, износила на чистину, где сам се предавао једном чудном интензивном осећању,  што ми је долазило као познато из давне давнине, из прве младости. Ништа нисам видео, чак ни оно што сам до тога дана гледао више но највеће знаменитости и због чега ми је ова варош, крај све своје суморности, имала весео изглед; нисам видео жене, оне лепе жене израсле као јеле... После сам се расвешћавао и нисам смео запливати у страшно узбуркано море. Силна светина, тиска се као морски таласи, таласа се као узбуркано море. То су морски валови, жути, плави, црвени, безбојни, тај свет, светина, та кола, ти аутомобили, трамваји, омнибуси, и та лупа, треска, хука, жагор, жуборење, као кад се узнемири море. Оне таласе од воде утишава трозупцем Посејдон; ове таласе од света обуставља руком жандарм. И ја тренутно свестан, чекао сам да се дигне рука каквог младог лепог дива, »човека у плаво«, па да претрчим... То јако осећање водило ме је, носило ме у тишину, где ћу моћи мирно осећати њен пољубац на своме образу и неузнемираван гледати њу, гледати је у белој блузи, осенчана профила палминим лишћем с једним сунчевим зраком у коси... Тај моменат ми ју је дубоко урезао у свест.\nЛутао сам до само подне, без одмора, не осећајући умора, час до крајности весео, час до крајности тужан. И у једном  и у другом случају, ја сам био сав душа. Час сам био као нека друга, трећа особа која иде са мном да гледа борбу два осећања, што се боре у мени, — радости и жалости. Радост је дошла због пољубца, а жалост због одласка миле жене. И кад би победила радост, ја сам клицао, пљескао, а кад би победила жалост, ја сам био неисказано тужан. И наједанпут расвестивши се, почех бежати од света на улици, брзо уђох у мени мили добро познати бескрајни парк; али и ту свет... Пожурим се од главних алеја, где је врило као на улици, небројена кола, небројени коњаници, пешаци, многи људи без бркова као жене, све жене корачају као људи, сваки са својом љубављу или мржњом или равнодушношћу, или радошћу и жалошћу, као ја...; упутих се у самоћу, зеленом језеру с белим лабудовима.\n...Али кад спазих ону усамљену клупу зелену као трава која беше, овог дана, окићена, готово сва покривена жутим лишћем опалим с једнога огромног старог храста, ја се тргох као од каквог светог места које сам ја обесветио, и појурих натраг, у светину, да се изгубим у њој...\nКад год би ме обузела жалост, бол, један интезиван бол због њеног одласка, ја сам се сасвим свесно питао: »Шта је  мени та страна жена? Зар сам ја мислио да она неће никада отићи?« О! шта је она била мени?! А да сам ја њој само један симпатичан fellow traveller (сапутник), то јест један мио познаник из хотела као и њеној малој сународници, ја то сам најпосле тога дана видео, то јест сетио сам се тога. Обе су се понашале према мени другарски, као моји мушки другови, и ма да су у сукњи, обе су ме пољубиле као друга или као брата. И у место ма ми је мило, ја се растужих, и пожелех од срца да је то био само сан, да ме она није у истини пољубила...\nНајпосле, вративши се грдно уморан од хода и од осећања, ја не одох тамо где сам њу оставио, него у своју собу. Кроз отворене прозоре видело се подневно сасвим бело небо, где су се јасно оцртавали с кућа мали црвени димњаци »који изгледају као тек извађени крвави зуби«, како каже Хајне, и са старих величанствених цркава и палата огромна црн кубета што изгледају као сенке џинова; а мало северно сунце сипало је хладни златни прашак на моју постељу. Ја се на тај златни слој стропоштах, али не у мислима с њом као пре наших пољубаца. У мени се пробудио један други виши човек... Али кад осетих мирис постеље која је мирисала на физичког човека,  у мени се појави једна страст, једна жеља, једна мисао, једна оригинална мисао која ме свег обузе: да је неко љуби. Неко, не ја. И тај неко да у своју љубав унесе сав свој жар, сву своју чистоту...\n...Ја се сетих једнога младића. Тога младића од пре неколико дана ја бејах видео више пута у соби за одмор где она седи или лежи, да седи према њој, и никад ништа не помислих. Ко је био тај младић нисам распитивао, јер он је мени био само човек. Као да се тако звао. И ја сам га увек гледао у његову човекову главу обраслу густом кудравом косом, у његово човеково лице, и ма да је обријаних бркова, у његове руке од самих мишића, нарочито ноге у кратким жућкастим црно карираним панталонама и дугачким црним чарапама које су покривале његове обле готово женске листове. Морао је бити велики спортист; и зацело челичних живаца... Погледа је чистих као у детета, а јак и чврст као да је од бронзе. Овакав је морао изгледати први човек... Кад би највећи вајар нашега доба хтео да ствара од бронзе човека, онога првобитног пећинског човека, он би требао за модел да узме овога младића... И наједанпут, ја видех на својој постељи њино миловање... »Они  су и телом и душом једнаки, онај стари човек и ова нова жена. Не, они су обоје нови... Како ће бити здрав плод њине љубави!... И кад би се овако здрави родили милиони, излечило би се наше болесно доба«. Ја сам то доцније мислио...; онда нисам умео мислити.\nДок сам желео да је љубим, ја сам непрестано гледао да сам с њом, да седим близу ње, да је гледам и осећам; а кад је пољубих, ја је избегавах и нађох другога (ваљда што је бољи, достојнији) да је љуби... Ја бих сад од физичког додира с њом умро...\nДва дана је не видех, не хтедох да је видим — стидех се. Какву сам улогу ја играо после наших пољубаца... Док сам је у мислима љубио излазио сам пред њу и црвенео сам, али не од стида већ од пожуде. Сад, стид. О кад би она знала! И избегавао сам је, с намером да је не видим до њеног поласка, ни кад пође, те да ми се чини да је овде, изишла у варош, исто као кад ми неко мио умре: ја не идем да га мртвог видим, ја не пођем за његовим ковчегом, одајући му последњу почаст, само да ми се чини да је жив, отишао куд год на пут.\nАли још првог дана, ја јој се сретох с мајком и поздравивши је, најљубазније, збуњено упитах: »Ви путујете... у суботу«. — »Ко вам то каже?« упита она. »Ваша кћи«, изговорих ја с једним болним осећањем. — »Моја кћи!« рече она зачуђено. Па тад, готово шапатом додаде. »Да, треба да путујемо у суботу, али... она неће. Никад нисам ни помислила да ће јој се овде оволико допасти. Она воли ову црну варош!« заврши с чуђењем. Мене тренутно обузе радост: зашто воли овде. »Због мене«, смело помислих и почех се нервозно смејати од радости. Али то би за тренутак, као што рекох, па опет бол.\nДругога дана тачно у пет, кад се пије чај, био сам у хотелу. Не могу да издржим више, морам да је видим. У својој соби опрах се од чађи, обукох се у хаљине за које ми она рече да јој се допадају и сиђох у приземље. У трпезарији се још пио чај и јело масло и мармелада, а ја сам пошао к вратима... Али на једанпут, ја чух њен глас и глас некога човека... Застадох... »Ми путујемо у суботу«, рече она. — »Натраг у Америку?« упита он. »О, не... На континент...« Мушки глас ми је непознат. Нагласак американски. Зацело један риђи постарији Американац, јер он са сваким говори,  свакога запиткује... И спонтано извирих у трпезарију и видех њу с мајком за столом код прозора, а ниже за другим столом видех њега, онога младића, спортиста, бронзаног тела и челичних живаца, свога првобитног човека: она се с њим разговара... Тргох се као од уједа гује, па и ако ме она спази, ја је не поздравих, не уђох, вратих се и појурих уз степенице као да ме понесоше нечастиви, улетех у собу и угледавши оно место на својој постељи, где сам њу с њим замишљао, једним скоком дођох до њега смакох чаршав и узех га цепати. Кад сам их замишљао да се милују, ја сам био миран. Кад их видех да се разговарају, ја бесним. Никад нисам помислио да ће ми бити и најмање криво кад је видим с оним кога сам јој ја изабрао...\nПа дођох до прозора и нагло га отворих. У собу појури свеж предвечерњи ваздух. Погледах у небо: оно је као од чађи, а на њ као да је просут један млаз крви у облику срца... То је био млад месец. Ја се од тога месеца тако крвавог стресох, и окренувши се, зазвоних... На вратима се појави, пошто је закуцала, витка плава девојка, у плаво с белом капицом. »Дајте ми други чаршав, молим вас... Ја ћу овај платити«, рекох показујући на беле комаде. Оца ме погледа  уплашено, муцајући: »Хвала!... Хвала!..., и пожури се напоље, мислећи ваљда да сам полудео, јер зацело сам изгледао као луд.\nЈа стрчах низ степенице. Дугачким ходником тихо су ишле девојке у плаво с белим капицама, и не правећи никаквог шума износиле су из трпезарије шоље од чаја, посуђе... »Свршено је... Сад ће изићи она«, помислих и задрхтах од сусрета с њом, па побегох на улицу...\nНе мислећи ништа упутих се к вароши увијеној у вечерњу танку провидну маглу, кроз коју се помаљао један страховит пожар. То није био пожар него осветљење вароши: палиле су се миријаде лампи и сијалица на излозима и рекламама и по тротоарима на високим гвоздееним стубовима; и на једанпут сва варош затрепта, засија се као у огромном пожару с пламеном који лизаше пут неба; оно мало-час чађаво небо поцрвене, постаде бакарно: као свакад и сад — своју ноћну боју доби од земље; она црна суморна варош претвори се у бели чаробни вилински град. У споредним готово празним улицама распростирао се мирис бензина, аутомобили су се помаљали подмукло, без шума, као какве подмукле звери и летећи по глаткој калдрми часно пуштали су глас који је личио на песму  сирене, после на звиждање ветра изишлог из меха Еолова. Хроми су остављали своја закупљена места за рад, не за прошњу; тротоарске ноћне певачице у изанђалом оделу и упалих образа, на којима је извајана глад, прикупљале су се и удешавале су свој тужни »Прелид« за своју Песму Суза. Ја сам за све то сад имао тако мало очију и ушију, јер ме је целог била обузела само једна мисао: још вечерас њу да видим. Ја се морам с њом још вечерас састати. Али како? Нисам могао наћи ништа због чега бих јој се приближио. О, Боже, зар сам пре тражио узрок за приближавање!... Да је питам хоће ли да путује у суботу. Због тога... нема смисла. И кроз главу ми сену једна мисао: »Да је замолим да ми каже који ћу поклон дати сестри«.\nПожурих се у хотел, и да би ми се што пре отворило, не зазвоних него лупнух чуком на вратима: ударих јако једанпут. Швајцарац отвори врата, и ја уђох баш у том тренутку кад је из трпезарије излазила она... Сретосмо се; ја узех муцати више него икад: »Молим вас да... у студио... дођете... — Моја мајка? рече, то јест отпева она брзо. »Не... ви. Један поклон... за сестру... Ја не знам шта је за њу, па ви да ми кажете, који...« — »Да се јавим мајци«, прекиде  ме она и оде у собу за одмор; а ја се спремах шта ћу све да јој кажем. Мислио сам да јој кажем да је волим, и да је преклињем да бежи, што пре, одавде, да је ја не обесвећавам својом профаном близином. Јер нешто што ми је сад најсветије, то ми је она... Она се одмах врати и уђе са мном у студио. Била је врло озбиљна. Не проговоривши ми ништа, брзо разгледа поклоне, које сам ја већ био из џепа извадио и наредио их по столу, и за један сат с бразлетном, што врло радо и много носе жене у овој вароши, рече да је то лепо за моју сестру, јер то је нешто локално: према месту где сам био, поклон. А ја сам био просто нем, и узимајући ствари пазио сам да јој се не дотакнем руке, не од страха да се не изгубим и да јој не говорим лудости него да ме не обузме још теже осећање. »Дакле ја бих то сестри дала«, рече она, и показујући руком на сат, пође; а ја је ухватих за прсте, да јој пољубим руку, и промуцах: »Excuse me (извините ме)« Она направи неисказано строго лице и много поцрвене, извуче прсте, као лед хладне, па не проговоривши ништа брзо изиђе. Мени зазуја у ушима, ухватих се за столицу да не паднем... После одох у своју собу посрћући.\nУ соби сам остао дуго, и кад сам сасвим прибрао снагу, ја пођох у собу за одмор да је видим. Она је зацело тамо, мислио сам, ја ћу је питати шта јој је било мало час.\nУ тој соби сеђаше она, мајка и »човек«. Он је седео тамо где сам седео ја оно јутро кад сам је пољубио. Она је седела за столом где оно јутро. Ја сам онда био окренут леђима њој, она сад њему. О кад их видех овако заједно, у троје! У ушима ми зазуја и сад као у студиу, и ја се спустих на једну столицу према њој и њеној мајци. Оне подигоше главу, она поцрвене, ниједна ми не одговори на моје добро вече. Колико сам желео да поцрвени. А сад кад је поцрвенела ја сам тако несрећан. Па ипак, ја нисам више онај човек који сам био до пре два дана. Ја сам сад виши човек, духован човек, па како сам тужан! Али да сам се умео сетити да сам и ја као и сваки други бољи у тузи него у радости, ја бих се утешио, зацело.\n»Човек« устаде и изиђе не проговоривши ни речи и не рекавши лаку ноћ. У осталом, ја њега до мало час нисам био ни чуо да говори. Вечито ћути. И нисам опазио да у икога гледа и да га ишта интересује. И њена мајка оде. Остадосмо нас двоје потпуно сами, као пре два дана,  па ипак каква разлика! Обоје пишемо, не проговарамо, не гледамо се и ако седимо једно према другом. Мени се чини да она зна како сам је замишљао с човеком и зато нисам смео да је питам зашто је у студиу била онаква, зашто је истргла своју руку из моје руке. А она?... зашто ме она није гледала, зашто је љута?\nАли она није била љута него озбиљна. Једна ледена крута озбиљност била је на њеном лицу. Сасвим друга! Нити сам ја исти нити је она иста. Ја сам сад дух, она загонетка. У сваком човеку има по два човека, по три... Моје боље, више ја устало је из мртвих кад сам се приближио овој необичној жени, жени-девојци, детету.\nПа ипак, то је она, само у другој нианси, у другој боји. Море, час је плаво час зелено, сад је као опал, после као смарагд, најпосле се прелива у све на свету боје, и свака боја у ове ниансе, и ипак је увек — море.\nДуго смо седели једно према другом пишући. Ја сам само писао њено име, које не знам... »Госпођа Дим, Госпођа Магла«: нешто непровидно, нешто што ишчезава остављајући у нама нешто загонетно...\nНајпосле устадох; она не подиже главу да јој кажем лаку ноћ.\n»Дакле она је у мени волела онога чулног човека, овога духовног не воли«, шаптао сам ја ушавши у своју собу. Али да је покушала, на милион начина да ме начини онаквим какав см био, не би могла. Она је опет имала и лице и очи и уста, али не да то ја љубим устима. Од једног физичког додира с њом ја бих чини ми се издахнуо. Она је сад била виша од мене, виша од сваког земаљског бића. Онај лаки мирис с њене хаљине утицао ми је сад на душу. У оном малом симпатичном хотелу осећао сам сад присуство Бога више него у старој катедрали. »Она је жена какве једном морају бити све жене. Кад буду све искрене као деца и слободне као људи у њима човек неће гледати своју женку него свога друга. Како ће се бити срећно кад нестане лажнога стида! Жене ће нас пречистити, препородити. Васпитачице ће нам бити друкчије, боље, и ми ћемо бити друкчији, бољи«. Ја сам овако много доцније мислио онда нисам умео ништа мислити. Био сам тужан, неисказано тужан.\nЗарекао сам се да у суботу не сиђем у приземље до само подне, а ја сам сишао пре девет часова. Сишао сам за читав  час раније него што обично оне излазе из своје собе. Затекао сам их у соби за одмор тако рано, и знао сам шта то значи. Оне ће данас да путују... Дакле, ипак, субота је дан њиног одласка. Чинило ми се да је то један од оних тужних али свечаних дана, кад се ми сасвим изменимо, немајући ништа земаљско и осећајући се ближе Богу него људима.\nКад уђох, ја их поздравих некако и свечано и тужно као светитељке или мртваце. Мајка не диже главе, писаше, кћи ме погледа и одговори ми очима.\nЈа клонух у једну наслоњачу. О, да, оне ће данас отпутовати: пре него што би изишле у варош увек би биле у белим трикоима; сад су у хаљинама за излазак... Њена мајка, мој разговорни пријатељ, ћути, не гледа ме! Увређена је, држи да сам јој кћер осумњичио, повиривши на врата кад се разговарала с човеком. А она..., љути се или што мисли да је осумњичена или што је избегавана два дана. Или... Ко зна како сам се ја понашао? Оног дана кад сам био љубоморан, лупнуо сам вратима на соби за одмор... Моје понашање према њој новој жени било је као према старим женама, с којима сам век провео, које су ме васпитале по своме васпитању. Не, ја према овој нисам умео да се понашам. И  ја се сетих како сам је безочно погледао у очи оног дана на излету кад сам узвикнуо да од свих лепота на свету највише волим жене. Према овој новој жени, или боље жени будућности умеће се понашати будући човек, кога ће она васпитати и спремити за дружбу с њом. Ова Американка је жена будућности.\nПосле сам мислио, гледајући је: »Заборавила ме... И њој паметној дошао је један луд тренутак... Пуцкарао је угаљ у камину, изгрејавало је сунце, она се раздрагала, и заборавила се...: и она се стиди, а прави се као да је тужна, љута... А њена мајка, жива и духовита, осећа, види да је нешто било између мене и њене кћери, па се ++љути на мене«...\nЊина отворена лица сад су била књиге затворене са седам печата. Њина промена је проблем који ми остаје за свагда нерешен.\nКад бих могао описати то своје осећање или написати историју душе за тих неколико кратких тренутака!\nТек што сам мало поседео, на неисказаним мукама, гледајући у њено озбиљно лице што непрестано мења боју, у собу утрча мала Нели у црвеном мантилићу по коме се таласала њена дугачка златна коса. Не, ово јутро није била златна, него као да је од пшеничних влатова  који су тек почели да зру. Њена косица мењала је боју као небо, као море и као душа. Она ми се готово попе на колена, и пољубивши ме у лице једним дугим топлим пољупцем брзо рече: »Збогом, пријатељу... Данас је субота«. Ја се од тих речи тргох. О ако она понови и ове Нелине речи као оне ономадашње! И пожелех да сам јак као »човек«, да су ми живци као челик, железо. Ја пољубих девојчицу страсно да јој поцрвене обрашчићи и погледах у Американку: она поцрвене како ниједан пут дотле и учини ми се неисказано тужна. »Она воли ову црну варош!« синуше ми кроз свест речи као кроз облак муње. Девојчица одскакута, а ја је не испратих, јер немадох моћи да устанем.\nАмериканка! И с овом озбиљношћу и тугом она је била искрена као дете. Јер кад би умела да се претвара, она не би била онаква. Овакве једном морају бити све жене и људи. О како ће тада бити леп свет! Како ће се милити живот!... »Искреност је непоквареност, здравље душе«. Овај афоризам није ми пао на памет онда, но сада. После пола часа, она је била у дугачком суром путничком мантилу и шеширу од панаме који јој је крио више од половину лица, а дуг плавичаст вео личио је на маглу у коју је још била  увијена ова црна варош. Она зазвони и у собу уђе Швајцарац. Она поручи »такси« а ја последњи пут чух тичју песму, њен говор, који ми је сад узбудио душу... А кад пође, последњи пут видех игру валова, њене покрете, од којих ми је сад задрхтала душа... Био сам се спремио да је питам: зашто се променила; а кад је видех, то ми се учини лудо, као кад би питао сунце: зашто је јуче изгрејало ко подне, а данас изгледа да неће ни изгрејати. Сваки је од нас један мали свет и сваки је од нас једна велика загонетка.\nЧу се пиштаљка нашега Швајцарца. Колико сам јутара ту пиштаљку чуо и остајао равнодушан. А ово јутро!... Он, млад и крупан, гологлав, на раскрсници дува у њу као аутомат, зовући за Американку »такси«, и мислећи на нешто десето; а мени је то танко пиштање парало срце. »О ако отиде без збогом!« То није била једна мисао него једно осећање. Али оне — рекоше ми збогом. »Ја сам тужан«, рекох ја. — Зашто бисте били?« рече она... И то њено збогом бејаше читава песма... Њено добро јутро, њено добро вече и њено збогом, то су три песме лепше од свих песама које сам ја икада чуо. Последња је најискренија, јер ми је изазвала сузе...\nСедоше у такси, и он их однесе као циклон оставивши за собом пустош...\nА ја одох у своју собу, отворих прозор и гледајући преко црвених кровова пут станице куда се она одвезла, пустих један очајан крик и гласно узвикнух. »Ја те волим!« као да би ме она чула; а за тим падох на постељу и заплаках...\nИз собе не изиђох вас дуги дан: туговао сам за њом и писао њој писмо. Написах јој само две странице; али на те две мале стране метнуто је једно велико срце; у тим ситним словима осећала се једна крупна љубав. Ја јој нисам писао да бих јој говорио о љубави, већ да бих јој казао свој бол што се променила, да бих је питао: зашто се променила... Срце, љубав! — где да јој пошаљем писмо с толиким благом?... Она је отишла на континенат Европе: где да је нађем?... Послах јој га у једну од Савезних Држава Америчких, у Масачусец, њеној кући, не бојећи се да ће га читати њен муж: ти тамошњи из Новога Света брачни парови поштују један другом слободу. Али да га и отвори, он ће у писму своје жене наћи једно узвишено осећање... И зар је његова жена крива што је неко воли?\nИ сутра-дан, после предаје писма на пошту, мени би лакше. Али у приземљу се не задржах, да не гледам пустош...\nПред вече, тога дана, ја се сетих њега, »човека«: он је ту, леп као бесмртни бог. Како сам га могао сравњивати с човеком, и то с недовршеним човеком. Овога је култура довршила, начинила га потпуним. И он ми дође мио: у њему ћу гледати њу... Па стрчах низ степенице, потрчах по приземљу, из собе у собу: у собу за одмор, у собу за ручање, у собу за писање, у собу за пушење, у собу за говорење, у собу за ћутање, у студио, у башту, свуд идох, али га нигде не беше. »Зацело је изишао у варош«. Кад се сви скупише, као обично, у соби за одмор, ја њега тражих — нема га. Чеках га, можда је кудгод даље отишао па ће се доцније вратити — не дочеках га. »Отишли су заједно!« пролете ми кроз главу мисао, и ја пожелех да их нађем и да их обоје убијем.\nУ »Црној Вароши« седех још читаву недељу дана осећајући се сасвим сам и ако су се око мене тискали милиони. Само у соби за одмор било је некога, зато што је ту заостало нешто од ње. То нешто од ње, један део од њене душе и задржа ме овде још читаву недељу дана.\nУ очи мога поласка, једна оригинална уседелица, мала, мршава, као ружа спарушена на бокору, што не пропушташе  ниједан духовни концерат и недељом иђаше на службу у главној катедрали, и која се много разговарала с Американком и њеном мајком а са мном никад ни речи не проговори, само ми даваше да читам у новинама »чуда по свету«, обележавајући их писаљком, — та уседелица, у очи мога поласка, пружи ми једне с двадесет страна новине, дотичући прстом на претпоследњој страни једно место. Ја разумедох да то треба да читам, и читах: »Сентиментални Херкулес«. — У нашој вароши бавио се до пре неки дан један нови Херкулес, један див. Тај див је Американац. Заљубио се у једну своју сународницу пре три године. Она му на љубав не одговара. Он је свуд прати као њена сенка. У очајању што нема одзива, једанпут је секао себи жиле на руци, једанпут је скакао у воду с једног високог моста, једанпут се гушио паром... И остао је жив да је прати свуд као њена сенка«.\n»То је он! мој бронзани човек, челичних живаца«, помислих и скочих. И сто глава појавише ми се у свести које одобраваху: »Да! Да! Да! а глава оне оригиналне уседелице — која се у том часу журно увијаше у црн дугачак огртач, да не одоцни за духовни концерат — тресаше  се као да по хиљаду пута одриче: »Не! Не! Не!«...\nУ свет сам пошао с једном равнодушношћу, из њега сам се вратио с једном љубављу. То није била каква путничка неозбиљна љубавна авантура, него једна озбиљна љубав. Чула су водила борбу с душом, и победила је душа. Американка ју је пречистила, преобразила, дала јој снагу за победу.\nПоследња љубав, а лепа као прва и велика као прва. Моје срце не зна за године. За моју душу године су само уображење.\nИ данас, после годину дана, при свршетку ове приповетке, то јест песме — јер и ове реченице певам и пишем — ја понављам по хиљадити пут питање: зашто се била променила?... Понекад имам дрскости да поверујем: била се заљубила у мене, и дижем главу тако поносито као да сам покорио свет. Много пута имам храбрости да помислим: она је волела онога што...; али ова мисао стално ми остаје недовршена... Можда оно тешко осећање није било само туга због њеног одласка, него и стид што ми  се чинило да сам понижен?... Да ли бих ја био онако тужан да смо се растали друкчије? Питања, питања, и само питања. На свако питање добијам небројено одговора и опет остајем без одговора... Како ћу да разумем туђа осећања, кад не разумем своја?...\nСваки је од нас један мали свет, и сваки је од нас једна велика загонетка.\nИ једнога дана Заборав ће пасти на све што сам у тој огромној вароши видео, на цркве и палате и на безбројне величанствене грађевине, које је Време оденуло у црну чађ а окитило зеленом маховином, Заборав ће пасти на све само не на жену коју сам ту срео. Она ће у моме памћењу остати за свагда. Моја свест ће је сачувати од свега споља, па и од онога што врши измене над сваким и свачим, од Времена. Њена црна коса вечито ће бити само прошарана седином, а њен стас остаће поносит и прав и кад јој на плећа спусте терет године. Увек ће јој се у говору чути тичја песма и у покретима видети игра валова...\n...Сад свршавам песму и затварам очи... Ја данас понова преживљујем све што сам преживео пре годину дана; обнављам наше састанке и разговоре; чујем њено добро јутро и њено добро вече;  слушам шум њених корака и шуштање њене хаљине; осећам мирис лаванде; а погледавши дубоко у себе видим њу у белој блузи, осенчена профила палминим лишћем, с једним сунчевим зраком у коси...</div>"}
{"id": "SRP19191_SvetozarC_Brdjani.xml", "dc.creator": "Ћоровић, Светозар", "dc.title": "Брђани", "dc.subject": "1919", "dc.source": "", "text": "<div>Укључено у ELTeC корпус 2019-07-18\nСВЕТ. ЋОРОВИЋ\nБРЂАНИ\n1919.\nИЗДАО И. Ђ. ЂУРЂЕВИЋ БЕОГРАД - САРАЈЕВО.\nБрату Владимиру\nЛакан потера овце низ брдо, пребаци кратко гуњче преко рамена и, засецајући ножићем у млада стабла јасика и бреза које се згуснуле око путање, поче безбрижно звиждукати. Нека чупава, црна птица, поплашена, снажно залепрша јаким крилима, писну и изгуби се негде међу мрачним и раскиданим литицама. И као да се црн траг расу за њом кроз ону полутаму и пови се над узнемиреним брезама. Негде из даљине као да се проби још јачи, оштрији писак. Лакан задрхта. Брзо обуче гуњче, скупи се и грчевито стиште за држак од ножића као да би да се брани од некога. Поплашено погледа око себе. Погледа према литицама куд је нестало тице, па се бржебоље прекрсти. Боже, да ово изађе на добро! А ова велика, безимена тица, кажу, увек на зло слути и доноси несрећу ономе ко је угледа. Боже, помози сада или никада!\nДа би се мало осоколио, примаче се најближем овну и лако га куцну штапићем: по рогу.\n— Еј Гаране, Гаране!... Што си толико иза других ?.... Зар те није стид?\nГаран застаде, окрену главу и погледа га својим влажним, питомим погледом. Као да је очекивао да ће му Лакан још нешто казати. Затим се немо стресе, блекну и брже потрча за овцама. .\nКад се приближише селу мало се очисти, скиде капицу с главе и прстима рашчешља косу. Знао је да ће сад, изненада, иза каквог грма или иза какве појате избити Мргудова Јагода и да ће га зауставити. А срамота би било да га види чупава или упрљана.\nГаран опет застаде и поче бленути унаоколо. Стао насред пута, накострешио се и некако поплашено гледа. Залуд га Лакан гурну. Не хтеде се ни помакнути. Зађе мало у страну и опет се накостреши.\nЈагода се јави иза једног дрвета.\n— Не бој се, Гаране болан!... Није ђаво... ја сам....\nПа се примаче Лакану, узе га у наручја и одиже од тала.\n— Лако мој! Лакане, јеси ли се уморио?\nПољуби га у оба образа и опет спусти\nна земљу. \n— Јеси ли уморан?\n— Нисам.\n— А гладан? \n— Нисам.\nОна извади из недара две јабуке и гурну му их за појас. Извуче из косе неколика струка босиока и задену му их за капу.\n— Е, лаку ти ноћ, Лако!... Анђели те чували!\nПа се измакну и опет је нестаде негде за дрвећем.\nЛакан отра образе рукавом, опипа јабуке за појасом, и мирно крену даље. Као да му не беше криво што је сусрет са Јагодом био тако кратак. Готово му додијали ти чести сусрети. Свако вече, непрестано, ти досадни пољупци, јабуке, цвеће! Ништа друго не зна ни да му каже, ничим другим да га понуди. И увек се морају старати да их ко не опази, да их не затекне заједно.\nСтигав кући потера овце према струзи, прислони се леђима уз плетер и поче звиждукати. Није, чини му се, људски ни отпочинуо, а нечија снажна рука дохвати га за раме. Стрико Петар прикрао му се иза леђа, па га узе за мишице, пригрли и поче љубити. Љуби и по образима и по очима, све у жељи да погоди место куд га и Јагода љубила Затим му пружи мали колачић и, пажљиво се осврћући да когод не чује, шапатом запита:\n— А јеси ли је виђео?\n— Јесам.\n— Закитила те, а?\nУзе му оне струке босиока, омириса и задену за уво.\n— А шта још?... А?\nЛакан лукаво показа јабуке, па као да их опет хтеде сакрити. Петар притрча, обгрли га опет и, милујући, узе му једну јабуку иза појаса. Другу остави њему.\nПетар и Јагода су вереници. Стари Мргуд, отац Јагодин, удесио је са старијим братом Петровим, док је још овај служио у војсци, Симатом, да буду пријатељи. Измењали су и аманете и уговорили свадбу. Петар се изненадио и готово није могао да се прибере кад су му писали о томе. Ама зар оно бледуњаво комшинско дете, она мала, мршава цурица што није знала људски ни коза потерати, да му буде вереница? И њоме да се ожени? Јели Симат имао памети кад је пристао?,.. Или се какогод преварио на слави, при пићу? И ради младе веренице био је бесан. Гунђао је, псовао, претио да ће све покварити. Али Симату није смео писати о томе, нити му што пребацити. Старији је брат, заменик оца, домаћин. Мора се слушати. А кад се пролетос вратио кући и спазио Јагоду како стриже овце на авлији, застао је од чуда. Није могао веровати својим очима да је то она. Ова горда, снажна девојка, са набреклим, чврстим образима, сочним уснама и црним, црним очима какве још ни у кога видео није. Зар се може тако променити, пролепшати ? Чим га спазила, побегла је. Бацила ножице, стидљиво зарила главу у прегачу и побегла. Отада се готово увек крили, бежали  једно од другога. Да их сељани неби опазили и штогод замерили. Тек каткада, кришом, ако би се погледали. И зато су обоје излевали своју милошту на малог Лаку. Грлили га, љубили, обасипали поклонима. И били су некако задовољни, као да су се сами изгрлили и ижљубили.\nПетар узе од Лакана штапић и сам поче нагонити овце на стругу. Њему нареди нека иде у кућу, да се одмори и узгред, да што заложи.\nСтупивши на праг Лакан назва Бога и некако збуњен застаде. Око огњишта, са обе стране, поседали неколико сељана и познатијих и мање познатих. Чак и поп Лука, који у ово доба ретко излази из куће, дошао и помешао се међу њих. Сви некако суморни, озбиљни. Ватра на огњишту прашти, пуцкара; весели пламен ускаче и узмахује својим црвеним барјачићем и обиграва око котла што виси о веригама а у коме се кува вечера. Рашчупан одсев заиграва по мрким лицима сељака, склизне низ попову браду или затитра на камилавци, па живо одскочи уза зид, задрхће око прозора, да опет брзо прелети, скотрља се низ попову мантију и саспе му се у крило. Симат, отац Лаканов, домаћин, стајао је и нудио ракијом. Једну чутуру гурнуо међу њих и мукло их нагонио да се обреде, док другу пуну држи у рукама и некако лагано, пажљиво милује је.\n— Ја вам кажем, браћо, е добро бити  неће, — отегну поп некако забринуто. — Моји снови не варају... Гора и трава дигнуће се на нас. Биће рата и биће окршаја.\nПогледа на Лакана па умукну. Затим погледа на Симата и даде му знак обрвама да дете уклони. Не ноже се пред њим свашта говорити.\nСимат откиде комад хлеба, гурну Лакану у руку, па га узе за раме и изведе пред кућу. Нареди му да ту стоји и чека док се гости не разиђу.\nЛакан се послушно измаче, седе на некакву иструлелу трупину испод прозорчета и кидајући залогаје хлеба испод пазуха поче халапљиво јести. Као да га није много интересовало шта они унутра говоре. Није ни прислушкивао. А и да је прислушкивао тешко би могао ишта разумети. Сви су говорили шапатом и тек понека реч ако би се омакла гласније, па и њу би намах пригушили, поклопили. Тако је само чуо о некој преметачини, о некаквим преким судовима, вешалима. И било му чудно што се толики људи, у овако ведрој и топлој летњој вечери не одмичу од ватре нити излазе напоље. А сено мирише, а клепетуша на Гарану меко, меко клепне, а цврчци всело цврче : под стрехом, у трави, у букви, цврче непрекидно.\nКасно су се разишли. И све један по један. Најпре се искрао гурави поп, натуривши камилавку до ушију и сакривајући свој дуги перчин, кудрав и чађав као повесмо  неопране вуне. Мантију прикупио око себе те му се некако саплела око нога; само непослушни, дуги рукави лепршају као поломљена крила и туку га по бедрама. За њим се извуче стари Мргуд и, прекрстивши се, готово претрча до своје куће... Тако и остали.\nСимат их испрати до врата, поздрављајући се са сваким. Кад их све испратио, застада мало, погледа изнад себе у небо и, зинувши као хала, жељан да што више ваздуха потегне, дубоко уздахну. Опазивши Лакана како седи на трупини, примаче му се и седе до њега. Није имао обичај да га милује и грли, није га хтео мазити. Чак ни од лањске године откако му мати умрла те остао сироче. Ретко кад и да се осмехнуо на њега. Он се уопште ретко смејао ити само десном усном која би се неприметно надигла. Увек хладан и озбиљан, увек прави домаћин. Ни сада не хтеде да га погледа ни да му се окрене.\n— Јеси ли се уморио? — запита некако суво, преко рамена.\n— Нисам.\n— А јесу ли овце сите?\n— Јесу.\n— Хм. . .\nУ томе се иза куће помоли Митра, мршава, висока старица, мати Симатова. Носила је, лако се погуривши, пуне каблове с млеком, које се пресипало преко ивица и цурило низ дрво. Петар је, пристајући за  њом носио некакав шкипић, чувајући се и пазећи да не посрне, а ипак се, као за инад, непрестано спотицао.\nСтара, чим уљезе у кућу, скиде котао с ватре, сасу млеко у други, већи котао и обеси да се узварује. Затим се хитно, некако младачки окрену, дохвати из серђена са судима овећи чанак и сву вечеру сручи у њега. Нађе и ножеве и виљушке и поставивши све пред Симата, измакну се и као да хтеде дворити.\n— Сједајте и ви, — кратко осече Симат и поче се, по обичају, крстити. — Помози Боже!.. . Обесели Боже ! :\nПетар и Лакан седоше одмах. Старица као да се још устручавала. Гледала је, такорсе, да се није што заборавило, је ли све намирено? Некако као да се прибојавала Симата. Јер и ако је син, он је домаћин, глава куће. И чинило јој се да је он један једини прави радиша и једини паметан човек у свету. Нико се не може мерити с њиме. Зато се и чувала да му никад ништа не приговори нити га прекори. Чак ни онда кад јој се чинило да он нема право. Откуд она, луда женска глава, да га саветује? Како би могла? Та није он дете, није Петар. Петра је и сада сматрала за дете те га и корила за сваку ситницу... Једино ако би Симат пошао да истуче Лакана, — што се ретко дешавало, — разјуначила би се и изазивачки му изишла на мегдан. Савила би се око малога, вољна да све ударце  прими на се и почела би да брани слободно и одрешито. Симат се морао повући и, гунђајући, оставити малога.\n— Сједај мати, — викну Симат, који не хтеде да окуси залогаја док се и она не примаче софри. — Ходи!\nЗа вечером су сви ћутали. Јели су полагано, отегнуто, као на силу. И као да се бојали да погледају једно у друго. Чудна слутња свакоме се поткрадала у душу и тихо, тихо, лагано, почела да притиска, мори.\n— Ко зна колико ли ћемо још пута овако вечерати, — избаци Симат полугласно, па отра бркове убрусцем и измаче се иза софре.\nСтара га некако скрушено и уплашено погледа. Ништа не проговори. А њему се десна усница мало придиже и као с неким поносом избаци:\n— Само да буде сретно по српску веру!\nНегде у зору, рано, оштар врисак проби се тамо у дно села, кроз хладан ваздух, разли се изнад кука и изгуби далеко, у пољу. За њим се оте други, па трећи. Неко поче из свега гласа јаукати и помагати, неко застења као при издисању. На свима колебама заклопараше натрула \nврата и поплашена чељад поче истрчавати и провиривати. Понеки од домаћина крену да види шта је? Је ли каква изненадна несрећа или самртни случај у чијој кући?\nПо улици почеше трчати голотрба престрављена деца, бежећи безобзирце. Сусретну ли кога узверено врисну, одскоче и беже даље. Понеко од оних мањих уморено малакше, посрне. Закопа се у дебелу прашину и очајно цичи, дозивајући другове. Протрчи и понека жена, гологлава, без прекривача. Прљава од суза, бледа, са помученим очима које гле дају некако несвесно, готово лудачки. Незна ни да говори, ни да запомаже. Само иде, трчи, ни сама не зна где ни зашто.\nВрисак све јачи, оштрији, реже, пар, ваздух. Није сад једно грло, усамљено, слаб. Сад као да их се удружиле стотине в. креште, дрече, јаучу. И куће вриште, и дрвеће вришти и брда вриште. Чини се ко да негде недалеко силан вихор завија и фијуче, ломећи и крхајући гране, стрехе, димњаке. Каткад се отме и понеки пригушен, малаксао јаук и као да замре у прашини. Затим неко чудно, промукло кокљање, као да некога даве, понеки јачи уздах, молба, клетва.\nИзненада они са улице почеше бегати, склањати се, сакривати. Неки брижљиво затворише врата, а прозоре, ко зна зашто, прекрише ћебетима. Пред неким вратима  закаснило по које дете па упорно удара у канат и тражи да му отворе.\nИз големог облака прашине, који се све више и једначије шири са дна села, поне се нешто мицати, котрљати. Облак често пресецају све јаче блескајући оштри врхови жандарских бајонета. А мрка се гомила тромо и лено ваља, љуља, некако рањенички стењући. До мало па се почеше распознавати прилике. Ено старог, згуренога попа Луке, како немоћно корача-Руке му чак и преко рукава везане ланцима који још из даљега ситно, ситно јецају. С њиме, у истом ланцу, свезан Станиша Јованов, јак, голем сељак, силан као стена. Он никако не може да подеси корака с попом, па се некако неспретно саплеће, трза. За њима читав низ домаћина, најбољих, највиђенијих. Ухваћени, спутани, лагано иду један за другим и тек покаткада ако понеки погледа у страну. Нису се престрашили, нико и не жели да изгледа страшивица, али израз неке чудне стрепње, бриге ли, урезао им се преко лица и никако да ишчезне. Застење ли који или проговори, ето одмах жандара, да га тешким кундаком грухне у ребра и да, псујући и претећи, опомене на ред. Многи посрне под ударцем тупо јаукнувши, многи се свали на другове па готово и њих да обори. Кивно, осветнички испод ока погледају остали на жандаре. А ни један не сме да зине, чак ни да замоли. Ни воде не сме да заиште.  Узалуд се грло суши и ноге поклецавају. Та и кад би стали умирати, ни онда се нико на њих смиловао неби, нити би им којом капи оквасио уста.\nЈедини луди Васо што изгледа весео и задовољан. Као да га воде на венчање. Он иде задњи у групи бунтовника, везан двоструким ланцем, чији дугачки крај један жандар придржава у руци. На широко разбацајући ногама и лено климајући својом великом главом час на једну час на другу страну, Васо безбрижно попева. Пева некакав свој тропар, састављен из стотину разних тропара и кондака.\n— Спаси Христе и помилуј и держава непобједимаја и во Јордање крешчајушчу и ниње и до вјека и держава непобједимаја. Алилија.\nПа као да би да осоколи ону светину, која је пристала за њима и, са пригушеном кукњавом, прати их са страна, настави још јаче :\n— Да расточатсја врази јего и на спашеније наше держава непобједимаја и јелици во Криста крестистесја и не крестистесја и јелици Фараона и силу јего море черноје. Амин.\nЗалуд га жандари опомињали, тукли. Не попушта. Посрне од ударца, јекне, али се намах диже и, са познатом одличном упорношћу луда човека, још јаче наставља. Затегну ли му ланац снажније, да и крв поцури, не престаје. Погледа на крв, погледа  па се гласно засмеје. И опет климата главом и пева веселије.\nЗа Васом иде друга поворка младих, једрих сељака. И они опкољени жандарима. Нису повезани. То су војници, које да „бране отаџбину... Ко би још и њих везао !\nКад дођоше пред Симатову кућу, сви застадоше. Висок, крупан Вахмајстор, који је предводио жандаре, раскорачи се пред кућом и снажно подвикну:\n— Петар Станишић!\n— Овђе! — Живо узвикну Петар из куће и намах се стави на прагу. — Ево ме.\n— У име закона позивам те да ступиш у војску. Хајде међу војнике.\nПетар се окрену матери, која беше пристала за њим, и загрли је. Сав се изгуби под њеним белим, широким покривачем. Стискоше се, приљубише као у неком очајном рвању, где би да се угуше, смељаве. Зарили једно другом прсте у месо као да би да чупају, кидају.\n— Кхе, кхе, — на силу се искашља Симат чупкајући брк и окрећући се у страну да их не гледа. — Доста, доста...\nЗатим отрже Петра и ухвати га за главу. Пољуби га у чело и оба образа, а Петар њега пољуби у руку. Још се једном окрете матери, рашири руке и загрли је. Па истрча пред кућу и крену међу војнике. На Јагодину кућу и не погледа. Стид га било од толиког света. \n— Симат Станишић ! — дрекну Вахмајстор јаче и мрко погледа у Симата. — Ти си'?\n— Ја сам.\n— У име закона ти си ухапшен.\n— Фала Богу на његову дару !\nИ Симат заглади бркове, па мирно крочи према старој.\n— Мати, дај ми руку да пољубим !\nСтара, још једнако збуњена одласком њезина буцмастог, малог Петра, некако га несвесно погледа. И некако несвесно, не проговоривши речи, пружи му руку.\n— Не оцрни ми образа кукњавом, молим ти се, — прогунђа он љубећи јој танке, мршаве прсте и чврсто их стискајући. — Све за образ!\n— А ти слушај бабу, — прошапта некако мекше окрећући се Лакану и љубећи га у косу. — И пази је!\nПа изађе пред кућу, поносито се исправи, пруживши руке напред, рече Вахмајстору:\n— Вежи! \nСело остало готово пусто, мртво. Нико жив да викне или проговори. Чобанчад, гонећи стоку, не довикују се више; звона и клепетуше на крупним звонарима не звоне и не клепећу, затисли су их травом.  Комшинице  не излазе пред врата, не сазивљу једна другу нити се питају за здравље. Ни деца нема да трче, галаме, играју се. Све се посакривало, збило се у куће, у појате. Врата на свакој кући замандаљена, прозори залепљени јастуцима, грудњацима. Ретко из кога димњака да се извије дим. Ретко где да залаје кер.\nПо уској, прашњавој цести падају вране, свраке, слободно скакућу и некако злослутно гачу. Никога нема да их поплаши. Једва ако по некад прође један од оних сељака што су некад служили у жандарима и што су још и сад у милости код жандара. Па и они као да иду некако постиђено, плашљиво. Оборили главе, турили руке под силах, па као да о нечем крупном размишљају. Ни један да се усуди и да погледа на куће.\nЈош пред зору стари Мргуд закуца на Митрина врата, тражећи да га пусте. Митра, која целу ноћ није спавала него поднимљена седела крај огњишта и размишљала о синовима, прену се. Ослухну. Познаје Мргудов глас а не верује му. Не сме да отвори. Чини јој се нека обмана, превара. Два пута се дизала и лењо приступала канату да извуче преворницу. И оба пута опет се враћала, са чудним страхом погледајући на Лаканов креветац као да се боји е ће јој неко њега отети.\nКад је Мргуд оштрије прекори, одлучи се. Отвори канат. И одмах застаде крај  прага као да би да му препречи улазак у кућу. \nМргуд је лагано одгурну, прође и седе на омању троножницу. Одупре се лактовима о колена, спусти главу међ шаке и замисли се. Нису говорили ни једно ни друго.\nТек кад се Лакан, кроз сан, поче протезати и нешто говорити, Мргуд указа на њега и мукло запита :\n— Има ли... Имате ли у кући ... онако... што маломе треба?\n— Има свега фала Богу, — брзо одговори Митра, са детињским поносом. Стара, чуварна домаћица !\nМргуд хтеде да разложи и растумачи зашто је дошао. Збуни се, саплете и стаде муцати:\n— Ја, ето, само сам мислио да напоменем. Ако би вам што фалило, ја сам ту. Знаш ... комшије смо. И док сам ја жив не смије вама ништа фалити.\nСтарица ништа не одговори. Само га погледа једним топлим, широким погледом, пуним захвалности. Па, као присетивши се, нагло се саже и приступи му руци.\n— Остави... Остави. ... — окреса Мргуд отимљући руку, па се лагано диже и пође према вратима. — Одмах затварај врата ! — опомену је заставши на прагу. — И не упуштај се с никим у разговор... И ником се не исповиједај...\nПред вече, изненада, опет настаде необична журба, трка, комешање. Девојке, девојчице и младе невесте хитно, не осврћући се, промичу пиз улицу, прескачу преко плотова и ограда и брзо замакну у гај, међу појате, или их нестане на уској путањи према шуми. Стидљиво сакривају прса рукама, прикупљају хаљине око себе и трче, трче. Испане ли којој вретено или напола оплетена нова чарапа, не осврћу се на њих. Понека носи дете у нарамку. По нека вуче по двоје деце за собом, љутећи се и проклињући што не могу да каскају, да измичу као и она.\n— Иду шуцкори !.. Иду шуцкори !.. — чује се како поплашено довикује једна другој сусрећући се. — Ево их!.. Ево!.. Пред селом!..\nКадикада одјекне по који пуцањ из пушке. Јато поплашених врана распе се са дрвећа и, са заглушујућим грактањем, изгуби се према пољу. Негде у близини као да закликта јастреб.\n— Ето их!\nПочеше се помаљати. Одвојени, раздељени у омање групе. Негде их нема него по двојица заједно, негде по четворица. Нису ни Швабе, ни Маџари, ни Румуни. Све сами наши људи, Муслимани из оближњих села и из Требиња. Кита гиздавих, црвених фесова гори им у сунцу као голем бокор расцветаних макова; широки, шарени копарани, вени златом, прелевају се као оне  ситне локвице по покошеним пољима. кад их месечина испија; док се широке, црне чакшире неспретно таласају и заплећу око нога, те из даљега изгледа као да људи и не корачају него с натегом газају кроз некакву црну, дубоку бору. У свакога о бедру бајонет, некаква старинског система, а о рамену пушка. Са дивљом радошћу људи који никада нису имали оружја у рукама, или га одавно нису имали, непрестано се играју с пушкама. и непрестано их загледају. Сад сваки сам себи изгледа некако силнији, моћнији. Свак мисли да је јунак. И бесни су ради тога, осиљени. Вриштећи бесомучно, разуздано, гурајући се, вребају као грабљиве звери: неби ли кога спазили, сусрели. Ко био да био, само да одмах могу на њему да се искале, да покажу своју силу.\nНа прве куће насрнуше са оном чудном, промуклом, пијаначком грајом, која као да извире из животињских грла. Почеше крхати, разбијати, палити. Ударајући кундацима у врата и прозоре, туку у зидове, пењу се на кровове и крше, лупају, секу.\n— Рат је објављен! ... Живио рат!... На вјешала Србе! . . .\nСтарог Мргуда изудараше и шакама и кундацима. Ударцима оборише га на земљу. Чим покуша да се дигне нови ударци осуше се и он опет посрну, пипајући рукама по прљавој земљи, јечећи, цвилећи. Затим га почеше везати. Једни вежу, док  се други разбише по кући да пребирају, травке. Покупише вуну, крпе, хаљине, сир, масло. Негде наиђоше и на бардак са ракијом. Замало се не потукоше око њега. Салетише се, сабише у једну групу. Са најгрубљим претњама, пружали су руке, гурали се, псовали. Чак су и отимали један другом из рука, испред уста.\nДок су једни харали по Мргудовој кући, други се размилели по селу. Опет запевке, узвици, помагњава. И праска, ломњава, оргињање. Као да се негде у даљини одроњују читаве стене, са хуком и тутњавом, и лете, котрљају се у бездане амбизе. Руше се кровови, крше се појате, пуцкарају плотови. Блека, рика, мукање преплашених и узнемирених оваца, коза, говеда; хрзање истераних и усплахирених коња растолеже се кроз читаво село, одјекује измеђ планина и негде високо, високо, трзајући се и малаксавајући, замире и ишчезава.\nУ Митрину кућу дођоше само двојица. Један, одмах при уласку, замахну да удари, Али кад опази како га она, мирно и слободно, не трепћући гледа, некако постиђено обори руку и мукло прогунђа:\n— Камо, баба, мрс?\n— Ето, — тихо проговори Митра и мршавом, сувом руком показа на мехове с кајмаком и маслом.\n— Све?\n— Све. \n— Дижи! — подвикну онај други, па се сада и сам придигну један мех. — Узми.\n— Нећу . . . Не треба ми . . .\n— Узми болан !\n— Имам на дому.\nБаш си будала, — подругну се онај и баци мех на раме. — А требају ли ти новци? . .. Узми па продај газди Пешикалу . .. Он ће све купити. А и платиће добро . . .\n— Нека . ..\nПа се лагано окрену старој и као да хтеде да јој нешто каже. Не проговори ништа. Само је погледа једним дугим, топлим погледом, пуним самилости, сажаљења. Да ли је и он имао мајку па је се сетио? Или био мекшега срца од друга ? Ко зна ! \nТек ујутру усудише се девојке да измиле из јазбина, трапова, пећина, куда се посакривале, и да крену према селу. и ни једна није смела сама да пође. Плашљиво се обзирући и извирујући из траве, очекивале су једна другу. Кад их се састану по три по четири тада крену.\nПри улазу у село почеше застајати и узверено, изнебушено гледати у наоколо. Као да су залутале у неки туђи крај, запуштен, заборављен. Куће са одваљеним вратима и прозорима, рашчупаним стрехама,  пробијеним или разваљеним крововима. Појате посрнуле, сасуле се, скрхале. По авлији растурени, изломљени остатци од каната, креветаца, крајеви од ћебета и гуњева, разбијени бардаци, чутуре, поломљена бурад. На неким авлијама читави навиљци дасака, подераних мешина, испуцалих лонаца и испробијаних и улупљених котлова. И по неки мех сира, масла, — што нису могли понети, — заостао уз какву гомилу, надуо се као да ће да прсне. И плотови згажени, плетери покрхани, уништени, тарабе се искривиле, полегле.\nНеке жене као да се сад тек ослободиле, па се извукле из кућа. Прљаве, рашчупане, јадне. Погурене готово до земље, полугласно наричући, обилазе око кућа и лењо траже, купе, пребирају. Узму, подижу сваки дроњак, крпу, ексер, сваки прамен вуне, као неке скупоцене ствари. Уза њих пристају деца, још увек уплакана. Хтела би да им помогну, да и они купе. Али сваки час престрављено стрекну, извију се и заблену негде. Као да се боје нове навале, новог јуриша нечијег.\nЈагода, сагледавши ово, оте се измеђ другарица и журно похита кући. Силна, неодољива слутња сву је обузе. Осети да се морала нека крупна, јака несрећа догодити. Кућа пуна, богата, берићетна кућа, зар је могла остати поштеђена, кад нијесу поштеђене толике мање, сиромашније ? ... И зар је само поробљена? ... Или?...\nЈош из даљега опази стару Митру како је чека пред вратима. И ноге јој почеше поклецивати од узбуђења ... Шта ће јој Митра сада ? . . . А отац? ... Шта је с њим било?\nУсиљено каскајући дотетура до куће и, приближив се старици, готово врисну:\n— А бабо?\n— Одвели га, — мирно одговори Митра и нежно је прихвати око паса. — Пси!\n— Куку!\n— Не кукај, — проговори Митра благо и помилова је по коси. — Мени су дигли двојицу ... Све ће бити како је Бог наредио, а мимо његову се вољу не може.\nЈагода уљезе у кућу, окрену лице зиду и, укрстивши руке испред очију, наслони главу на њих. Бризну у плач. Митра и не покуша да је даље теши. Нека се исплаче биће јој лакше. Погледом старе, искусне домаћице премери кућу и дубоко уздахну. Овде одиста све поробили. Све што је било од вредности. Ни кашику масла, ни шаку брашна да оставише. Ни једног покривача, ни простирке. Старица захвално погледа у небо и прекрсти се, задовољна и готово радосна, што је ипак у ње нешто остало и што ће моћи да помогне.\n— Хехехеј, има ли игђе икога жива? — запева, изненада, испред врата промукао, крештав мушки глас и неко се поче на силу искашљивати. — Хехеј, има ли по Богу?\nИза дирека помоли се најпре поропчијска капа, затим седа, увенула глава старог Крсте поропчије, са великим, оклемпљеним ушима и оприштеним тешким брковима које је непрестано засукивао.\n— А шта ви радите, јаднице јадне ? — тихо, шапатом запита опазив Митру и Јагоду. Пажљиво се обзирући и завирујући да когод сакривен не слуша, прекорачи преко прага и уђе и кућу.\n--- Здраво живо?\n— К’о што видиш, — одговори му Митра мирно, понудив столицу.\nНије смео да седне. Опет се плашљиво обазре на све стране и забринуто заврти главом.\n— Велике ли јаде дочекасмо, фалим те Боже !\n— Даће Бог биће и добро, — поносно одговори Митра, исправљајући се.\n— Мучно, мучно, — уздахну Крсто и опет провири на врата. Причини му се као да је неко прошао. — Тешко нама у злу добра чекајући !\n— Ко се дима не надими, ни ватре се не нагрија, — опет ће Митра упорније.\n— Ама како да ти кажем... — и Крсто скиде капу и отра крупан зној са чела. — Не знам... Од страха сам изгубио и памет. Гледам шта се ради, па ... Остави !... Не питај !... — И поче одмахивати руком као да неко навалио с питањима а он се брани и неће да одговара. —  Остави !... Сјутра ће их, веле, три стотине да опреме некуда у Маџарску, у сургунлук. Све старце, онаке к'о Мргуд, и болеснике и сакате ... Има десет манитова међу њима. И манитавих се људи боје ...\nБрже боље поклопи уста руком и занеми. Опет му се причини као да нешто на пољу шушну. Ослухну. Провири. Нико није био. Опет се приповрати и рече тише:\n— А данас ће, кажу, петорицу објесити. Ударили Црногорци на нека села, па због тога да се објесе петорица наших. То су таоци. Ко гођ учини какво зло, ђе било да било, треба таоца објесити. .\nМитра стрекну. Шта је са Симатом? Где је он? ... Је ли талац или ... Савлада се и не хтеде да запита Крсту. Макар био и свој, макар јој и познат, он је данас царски чојек, службеник, а она неће да се пред царским људима исповеда. Не сме познати ни да је забринута, ни тужна. Ништа. Сазнаће она што јој треба и с друге стране.\n— Хохо! — нагло узвикну Крсто и удари се по челу. — Ја и заборавио на оно због чега сам дошао. Немојте се препадати ... Није ништа крупно.\nОдмота своју искушљану и испуцану мушему, извади читав сноп артија и, устакнувши дебеле наочаре на нос, лено поче превртати, тражити.\n— Ево ти позивке са суда, — рече некако невесело. -— И теби, и Јагоди и готово   читаву селу. Газда Микаило Пешикан тужи вас за дуг. Свакога, ко је затворен а био његов муштерија и остао му дужан тужи. Хоће чојек новце ... Ето ...\n— Што смо дужни, треба да се плати, — одговори Митра, па, и не погледав на позив узе га, преви на четверо и гурну у недра.\n— Са Пешиканом се није шалити, — узвикну Крсто јаче и одиже прст изнад чела, — Плаћај што прије.\nПа, кајући се, зар, што се толико задржао у једној бунтовничкој кући, брже-боље умота хартије у мушему и избацив једно мукло збогом, брзо искочи пред врата. \nОдмах иза поноћи придиже се Митра и поче се припремати за пута. Одлучила је да сама иде у Требиње, те да сазна: шта је са Симатом? Није ли и он одређен за Мађарску или га гурнули у те проклете таоце? А и кад је пошао ништа није ни понео са собом. Нису му дали. А треба му и преобука, и нова марама и сапун. Па још и једну боцу ракије да му протури и који паклић дувана. Стари је он дуванџија; воли готово дувану него хлебу. Пунећи и набијајући торбу, при слабој светлости лојанице, непрестано је разговарала сама са собом.   Чинило јој се као да се већ састала са Симатом. Показује му, нуди што је донела, а он мирно прима и примећује којешта, пита.\nНапуни и једну крошњицу јајима, да, по обичају. прода у вароши или да размени за шећер, каву, пирнач. Ухвати и неколико кокоши, чврсто им утегну ноге и спусти поред крошњице, на тле.\nНаднесе се над Лакана да види : спава ли. Он се одавно био пробудио и једним оком лукаво провиривао испод покровца. Старица га прекрсти и нареди му да читав дан остане код куће, да је чува.\nПрепоручи и да тркне мало до Јагоде, да јој се јави. Ако може да је забави нек је и забави. Какву ли је ноћ провела ноћас јадница ?\nПа се преклопи према истоку, држећи прекрштене руке на прсима, упрти торбу на раме, прихвати кокоши и крошњицу и крену из куће.\nУ путу ретко с ким да се срела. Ако би и срела пролазила је мирно, не јављајући се, не обзирући. Нити би хтела придружити се коме, нити је желела да јој се когод придружи. Најволела је сама са својим мислима, са својом бригом, са својим сновима.\nПри улазу у Требиње први јој је сусрет био врло неугодан. Ибро Рашидовић, бекрија, крадљивац, разбојник и поверљива личност генерала Брауна, изађе преда њу и затражи да купи јаја и кокоши. Нудио  јој пристојну цену и лако би се она погодила с њим. Али примедбе што их узгред стављао, — познав да је Српкиња, — жацале је, пекле. Видела је да изазива, дражи и два пута хтела оштро да му одговори, да увреди. Ипак се савладала. Не због тога што се бојала за се. Него с тога да штогод Симату не науди, да му не буде с тежег. Симату за љубав и погоди се с њим и продаде све што је имала за продају.\nКад јој Ибро исплаћивао новце, готово изненада, иза леђа му, по оштром песку затандркаше стара, расклимана кола, у којима се гони варошко ђубре. Кочијаш Реџо, певајући из свега гласа, удара по десном кољу, који се нешто улењио, и снажно опуцкује бичем. Опазивши Ибру, намигну и показа на кола.\n— Хееј. тазе ђубрета!... — весело подвикну и опет запуца бичем.\n— Вози, вози па истреси !.. Најбоље у воду ! — засмеја се Ибро и затапша рукама.\nКола прођоше. Старица је само могла да види једну грбаву рпу аљина, скушљаних, згњечених, издераних. И неколико нога, страшно дугачких нога, — њој се барем учиниле предуге, — како штрче из кола као сасушене поломљене гране. Обувене и босе, у опанцима, ципелама, чарапама. Старица опази нечији голем, црн палац, рањен, искрвављен; надуо се као кабасти, мрки паук и непрестано се треска, треска. треска... И ни у што није гледала   колико у тај палац. И кашње, од читаве слике, слабо се сећала ичега осим тога големог, надувеног и страшног палца. Црн, црн, црн, црњи и страшнији од прста судбине !\n— То су они што их јуче објесише, — похита Ибро да јој протумачи: — Има их осам. Закопаће ђубре с ђубретом да трухне, а данас ће нови курбани да се објесе.\n— Нови? — тихо запита старица а нешто јој се ледено сави око срца.\n— Синоћ им је казано, — настави Ибро живље и запали цигар. — Отишао официр међу таоце и лијепо рекао : „Сјутра ћемо шесторицу објесити. Будите спремни...“\n— А кога ће објесцти? — живље запита старица и наже се према њему.\n— Синоћ им је казано, — настави Ибро живље и запали цигар — Отишао официр међу таоце и лијепо рекао „Сјутра ћемо шесторицу објесити. Будите спремни...“\n— Ко зна !.. Он то каже свима, бива нек се сви муче преко читаве ноћи. — Ама се не муче, пашчад једна ! — узвикну пакосно _и удари руком по колену. — Ко зна какви су то људи!.. Кад их повела на вешала, а они застали да попију по ракију, мирно се ижљубили с оним што остају... „Збогом...“ „До виђења...“ Пашчад!\nОсетивши да се и сувише заговорио, придиже се, узе јаја и кокоши и, не поздравив се, оде од Митре. Она погледа за њим. Причини јој се као да ће се повратити и још штогод испричати. А волела би да јој неко много прича о њима, о таоцима. Ваљда би тако сазнала штогод и за Симата.\nПогледа према небу не би ли сазнала : које је доба? Је ли већ дозвољено да се иде у затвор и да се походе апсеници. Опипа торбу да види: је ли све у реду? И лагано, лагано крену низ чаршију.\nЧаршија живља него обично. Изврвео свет из кућа и дућана, препунио тротоаре, улице, сокаке, Муслимани и католици. Довикују се, смеју, поздрављају. Познаје се да су задовољни, срећни. И да очекују нешто необично, неки ванредно радостан дозгађај. Чак се и деца умешала, мотају се кроз светину и вичу, дрече, певају. Понеки носе и барјачиће, одигли их изнад главе и високо измахују њима.\nОд Срба нигде никога. Сви дућани позатварани. Неки затворени јер им газду дигну у таоце или у прогонство, па нема ко да ради; неке се опет дућанџије затвориле у куће, па не смеју ни да се помоле отуда.\nСтара се Митра упути према радњи газде Пешикана. Чим је почео рат, он је своју велику кућу бесплатно ставио на расположење аустријским официрима. Они га и штитили. И сад је један стајао с њим пред вратима магазе и нешто живо разговарао, размахујући рукама и гласно се смејући.\nОпазивши старицу, Пешикан као да се препаде. Некако збуњено погледа око себе, па, и не гледајући у њу, ужурбано поче говорити:\n— Иђи, иђи стара! . . . Немам ништа на продају . . . Не пазарујем данас . . .\nПа узе официра за руку, шапну му нешто на уво и лагано га увуче у магазу.\nСтарица застаде на улици и поче се обзирати. Куд ће сада? Где ће? Ина ли игде икога ко би могао да је упути, да што посаветује? . . . Некако очајно погледа на Пешиканову магазу. Као да се надала, да ће ипак отуда неко да изађе и да јој се јави. Па дубоко уздахну и опет крену низ чаршију.\n— С пута! . . . С пута! ... — као да неко изненада викну иза леђа јој. Замислила се, па ништа око себе не види и не чује. Комешање, врева, хука. И макар што је лула опомену, ишла је даље, не осврћући се, не уклањајући.\n— С пута! . . . Чујеш ли? . . . Јеси ли глува? — опет подвикну неко и немилосно је гурну у страну. — Стоко!\nОна подиже главу и као да се поче прибирати. Погледа на напасника, на стражара неког, који је и сад мрко гледао и гунђао нешто, поправи прекривач на глави кога јој готово згулили, па се измаче на леђа и саби се у гомилу ону, међу светину.\nУзвик нечувене, дивље радости разли се изнад тротоара и затрепери кроз ваздух. Као грабљиве животиње кад осете крв, сви ови људи, жене, деца, острвљени, узбешњели, немирни су, узбуђени, нестрпљиви.  Крви, крви, крви! Неки чак као да су полудели. Ужагрили очима као у бунилу. Чини се као да би да полете и да почну клати око себе.\nНиз чаршију се указа једна чудна певорка. Напред јаше официр, дебељкаст неки капетан, са исуканом сабљом, на малом, угојеном вранчићу. Мора да је синоћ премного пио а није са испавао. Лице »му подбуло, некако модро, очи закрвављене. Крвнички, мрко гледа унаоколо и као да на силу тражи узрок, због чега би плануо и почео викати. За њим, са обе стране цесте, са натакнутим бајонетама на пушкама, иде читава компанија војника. А по средини цесте, једна за другим, тандрчу троја обична, теретна кола. У првима, на простом седишту збио се прото и, кроз дебеле наочари, некако зачуђено гледа по светини. Крај њега, држећи крст у руци, некакав овисок, окошт старац. Испод делијски натурене капе на чело стрељају два соколова ока, танки брци повили се па се лепршају, а доња усна некако се пркосно скупила и готово се изгубила под њима. Старац је поносито, достојанствено гледао по светини. Како су му сви ситни !.. Једино би да види кога од познаника и да се поздрави с њим. И у другим колима седела су по двојица талаца. Хладни, мирни, озбиљни. Запалили цигаре и мирно одбијају димове као на збору каквом.\nОко кола иду неколика војника са добошима. Непрестано туку, лупају. Десило се први пут те су неки таоци викали и клицали улицом. Морали их заглушивати  добошима. Сад, ето, уобичајили да добују и без потребе.\nСтара Митра, притешњена светином, стењала је, измицала се, уклањала. Некако се десило те је догурали до на крај тротоара, на узвишење неко. Макар је и гњечили, гурали, опет је могла нешто боље да види. Њена мршава глава, прекривена округом, високо је стршила над осталима.\n. Опазив кола са таоцима, стресе се, задрхта. Та ено јој Симата, њезина Симата тамо. Ено га у другим колима са неким мрким, косматим хајдучином. Исправио се, подигао главу, па као да би нешто да викне, да заповеди. Као по налогу неком она се сва преви, једну руку одиже на прса и као да очекиваше заповест.\nКад се приближише кола, она се придиже на прсте да га боље сагледа. И погледи им се сусретоше. Дубоко се упи један у другога; упише, упише, шљубише се, и топло, и болно и очајнички. Али ни једне једите ријечи не изусти. Он се зар бојао да је не уплаши неугодностима, она страховала да га вриском или кукњавом не раздражи. Зар да је изгрди, прокуне на данашњи дан?\nОгромни талас светине занија се и крену за поворком. Талас занесе и старицу,   те је морала да се миче, да креће куд и не мисли. Чини јој се као да и не иде, него је носе. Као да никако и не стаје на земљу. И залуд је покушавала да се отме, да се извуче. Бујица је немилосно носила и она јој се морала предати.\nКад се приближише вешалишту, таоца изведоше из кола и војници начинив један огроман круг, све опколише. Светину, која је насртала да се провре, одгурнуше натраг. Неколицину упорнијих морали су да гурну кундацима.\nКапетан измахну сабљом и нешто заповеди. Џелат, некакав циганин, шта ли је, мрк, усукан, мршав, пакосно се кесећи, пође према старцу, који је нешто разговарао са протом. Старац, опазив га, побожно се прекрсти, пољуби крст, пољуби проту у руку и мирно пође вешалима. Узвик радости опет се разли изнад згуснуте гомиле. И смех, дивљи, необуздани смех затресе читавим вешалиштем, кад се циганин одмакну од вешала и некако поносито указа на старца, који је висио, — и сада миран и достојанствен — мртав.\nЗа старцем је дошао на ред Симат. Није дао да му вежу очи. Не боји се он смрти у очи погледати. Некако презриво погледа на џелата и мушки узвикнувши:\n— Нек буде сретно по српско племе! — добаци му изазивачки:\n— Вјешај, циганине!\nСтарица није могла и даље да гледа. Осети како је почела да малаксава, да посрће. Ухвати се руком за младо, оближње дрво и, придржавајући се, спусти се на земљу. Снажно стиште зубе и уста поклопи . рукама, бојећи се да не писне, да се не ода. Зар пред толиким душманима да открије свој големи бол и муке своје? И да се изложи њиховим подсмесима? Боље свиснути него се срамотити!\nДохвати из торбе боцу са ракијом коју је била наменила њему, натегну њоме и отпи неколика гутљаја. Као да се оснажи мало. Опет придржавајући се за дрво, лагано се придиже, боље припрти торбу, па се некако извуче из гомиле и дочепа се цесте.\nХитно, не обазирући се ни на коју страну, похита кући. \nЛакан и Јагода седили су на клупи пред кућом и разговарали. Лакан је уверавао како ће му бабо, кад се врати, донети најмање једну оку сувих смокава и барем две оке ораха. А стрико Петар ће донети и пушку и, сигурно, још једну свиралу, онаку, каку је и пре донео. Јагода, нлетући чарапе, оборене главе слушала га како чаврља, кадикад се благо осмехнувши.  Кад је причао о стрику Петру, слушала га пажљивије. А при спомену свирале дође јој необична жеља да свиралу види, да је узме у руке.\n— А ђе ти је свирала? — запита брзо и помилова га по глави. — У кући? .\n— У кући, — мукло одговори Лакан. —\nОстарила.\n— А би ли ми је показао?\n— Што ће ти?\n— Да видим.\n— Хи ...\nЛакан се мало замисли и суво избаци:\n— Није то за те...\n— Па ти је и немаш, — дочека Јагода као ругајућ се и поче премештати игле. — Да имаш и показ’о би. Ти си ми лагао.\nУвређен скочи Лакан с клупе и брзо уљезе у кућу. Дуго је по неким буџацима пребирао, тражио. Једва, у неко доба, извуче између некаквих крпи мали, јефтин дудук. Весело поче да измахује њиме око себе.\n— Зар да ја лажем?... Ја?\nЈагода га пригрли и узе му дудук. Загледајући га са сваке стране, запита мекше:\n— А јеси ли често свирао?\n— Јесам.\n— Је ли и стрико свирао?\n— Сваку вече.\n— Ех?... Баш?... — И она намести уста онде, где је мислила да су некад Петрова уста била. — Свирате ли овако?\nЛакан потврди главом.\n— Тако.\nОпазивши стару како се приближује, обоје се брзо дигоше. Стресоше мало хаљине, уредише их и весело јој дођоше у сусрет. Обоје зарумењени, срећни. Смејући се и тапшући рукама, опколише је са обе стране.\n— Добро дошла! — Добро дошла!\nСтарица их некако зачуђено погледа.\nПа се и сама осмехну, на силу. А и зашто да се сневесели пред њима, да их растужује? Нека их, нек се веселе док им је до весеља. Имаће када туговати и јадиковати. Ко зна! Може бити и превише.\n— Ех, ех... “\nЗастаде на кућњем прагу и опет се осмехну на њих.\n— Хајдете тамо па се забавите, — рече им мекше. — А мене оставите сану... Уморна сам, хоћу да се одморим.\nЈедва једном могла је, како је зажељела да остане сама са својом тешком и великом тугом. Знала је она да од искрене туге бољега ни вернијега друга ни пријатеља нема, да је она најистрајнија и најнежнија тешитељка. И разне, утешљиве речи познаника и пријатеља често у овако свечаним часовима, падају као увреде и место да теше, раздражују.\nЗатвори врата за собом, збаци торбу с рамена и, малаксавши на оближњи креветац, загњури главу међу руке.\n— Симате, миловање материно!.. Симате, дико материна!.. Симате, пуна кућо моја!.. Симате, црна срећо моја! Зар те мајка више никад виђет неће? Зар те никад подворити неће? Зар нам душманин јачи и од Бога и од правде божије и од икога на свету?... Симате мој, Симате мој!... Тешко мајци без тебе !... -\nНарицала је тихо, пажљиво, као да сама са собом разговара, како је они на пољу не би чули. И, за чудо ни једна једина суза да јој се отисне низ мршаве, наборане образе. Ни исплакати се не може јадница. Сама се лагано нија и повија по кревету и лагано, лагано нариче.\nЈагода се одмах досетила да се нека несрећа догодила. Познала је она то по осмеху старичином:. А познала је и по ходу. Митра се није приближивала кући оним живим, веселим ходом као некад са слава и теферича. Сад је ишла лагано, заморено, једва се кречући.\nАли узалуд је познала, кад се није смела приближити кући, нити ишта запитати. Ту је Лакан, дете, а пред њим се не сме о свему слободно говорити. Хтеде да га завара мало и да га пошаље куда. Па опет се сустегну. Шта би јој то користило? И зар би могла од старице нешто више сазнати ако би њега уклонила?\nЛакан је био нестрпљив и љутио се на бабу. Надао се да ће му из вароши донети колача и коју шећерламу. А она  ништа. Каже да се уморила. Па и пре је долазила уморна а није заборављала на колача \nНе могав више да издржи, поче ударати у врата и дозивати:\n— Баба!\nСтарица се не одазва.\n— Баба! Шта си ми донијела?\n— Ништа, сине.\n— Не може бити.\n— Заборавила сам.\nСтарица лагано отвори врата, узе га на крило и њежно пољуби у косу.\n— А други пут не ћу заборавити.\n— Шта ли је с бабом? — једва се усуди Јагода да запита. — Је ли жив...\n— Не знам... Ништа не знам... А биће да је опремљен у Мађарску.\n— А мој бабо шта ради? — Живо упаде Лакан и погледа јој у очи. — Је ли ме поздравио.\n— Поздравио те.\n— А кад ће доћи? Кад ће га пушћати?\nСтарица му прстима рашчешљала перчин и као да поче нешто тражити, требити у коси. Ништа не одговори.. А он се окрену Јагоди и рече достојанствено:\n— А теби ће твој из Мађарске донијети огледало. Има тамо пуно огледала.\nЗа неколико дана Црногорци као да учесташе с навалама. Често се, по дану и по ноћи, изнад села расипао грохот пушака. Чинило се као да се препуцава на оближњем брду, док су, у истину, сви нападаји били још доста далеко. По брдима, по лединама, по гајевима око села почеше се јављати војници. Чобани већ нису смели да гоне стоку на пашу ради њих. Обично их ишла по тројица, по четворица заједно. Знојави. уморни, прашњави ишли су у нереду и, вечито љутити, насрћали на свакога, на чобана, на жену, на дете. Комад хљеба из руке отме, убије овна, козу, кокош; отме све на што наиђе. Нико се не сме опрети, Нико што проговорити. Покуша ли ко да се противи, немилице га истуку; малог попадијина Војина убише што је бранио свог петла.\nШуцкори су слободније пролазили кроз село, свраћали у куће, харали. Где дођу мора им се одмах припремити ручак; пића мора бити обилато. И сва чељад треба да стоје око софре и да дворе док царски људи једу. Ко се није научио понизно да двори, тешко њему!\nЈеднога дана казаше како су у близини села нашли убијена војника. Ко га је убио? Наравно, Србин. Зато се одмах и окупи читава чета војника и, уз трештање труба   и клопарање добоша, почеше се мотати око села. изводити некакве вежбе.\nТек око подне почеше се спуштати у село. Напред млад, танушан официр, плав, буцмаст, са малим, уфитиљеним брчићима и великом, коврчавом косом, којом као да се је нарочито поносио и хтео да му је свак види, јер је готово увијек ишао гологлав. За официром војници, по четири у реду. Од многог неспавања подбули, готово помодрили у лицу. Иду тромо, гегајући се, погурени под тешком пртљагом на леђима. Мрко и са чудном злобом гледају свакога кога сусретну. Као да им је цео свет крив што су их отргли од кућа и што их овуда гоне.\nОфицир раздели чету на омање патроле и размести их по селу, на неколико места. Уза сваку патролу додао је и 'по двојицу шуцкора, који су такођер боље познавали  људе и прилике. Узгред је пажљиво завиривао и разгледао све куће сеоске. Најзад се опет приповрати и стаде пред Мргудову кућу. Погледа је, климну главом и кратко, одсечно избаци:\n— Но ...\nПође, закуца на врата. Нико му не одговори. Љутито опсова нешто и залупа јаче. Врата се нагло отворише и на њима се указа Јагода.\n— Ах!\n— Ах!\nЗачуђено узвикнуше обоје у исти мах и устукнуше једно пред другим. Али се официр дрво снађе, осмехну се и дубоко наклони.\n— Кис ди ханд шене фрајлајн!\nПа закорачи и хтеде да уђе у кућу.\nЈагода се препаде и од њега и од његова поздрава. Пригушено врисну и, одгурнувши га, хитно истрча из куће. Побеже старој Митри у заштиту.\n— Тето!... Златна!... Не дај ме!\nОфицир се не даде збунити. Лено се окрену, дозва једну патролу и пође за Јагодом у потеру. Опколи Митрину кућу са сваке стране. Истераше стоку из појате, истераше коње, говеда. Наредише и чељадима да излазе, одмах, без устезања. Три прљава. пијана војника, којима је већ пљувачка цурила из уста, без заповести уљегоше да их истерају. И Митра, и Лакан и Јагода, која се сакривала за њихова леђа, изгурани из куће, готово посрнуше на прагу и све троје некако престрашено, блесаво, погледаше у официра.\n— Хехехе...\nОн намигну на Јагоду и потепша је по рамену:\n— Но..\nМеђутим неки војници одвојили и коње и говеда и одвели их далеко у страну. Неки почели одабирати и овце и већ су двојица тројица некако загледали Лаканова Гарана. Лакан то намах опази. Брзо се   оте од бабе, потрча међу овце и обгрли Гарана обема рукама.\n— Гаране мој!... Гаране мој!\n— Марш! — дрекнуше војници, које као да раздражи његово јадиковање. — Ге вег!\n— Не дам ја Гарана!... Не дам га жив!\nИ поче да се хрве са војницима који се за час збише око њега и као на силу хтедоше да одвоје од овна. Поче да их уједа, да удара ногама, туче!\n— Хунд! — бесно подвикну један разјарен војник и са голом бајунетом устреми се на малога. У томе истоме часу устреми се и стара Митра на њега. Без ичега, голих руку. Рукама прихвати за бајонету и покуша да је отме. А и Јагода обгрли Лакана и, окренувши се официру, врисну из гласа:\n— Господине!... Не дај!...\nОфицир се нагло исправи и оштро подвикну на војнике. Ови се брзо постројише и укрутише. Рече им неколико опорих ријечи, припрети, па пође Митри, којој шибала крв из обе руке, и понуди завој. Митра одби. Опара рукав са некакве старе кошуље и пружи Јагоди да јој привеже. Од губитка крви а и од страха била је бледа и стрепила је. Чинило јој се као да ће посрнути, Официр јој, ради тога, понуди из своје чутуре коњака. И то одби. Узви главом, уздахну и измакну се мало у страну. Само да је што даље од њега!\nОфицир нареди двојици шуцкора да и старицу и Лакана, са оно мало стоке што им оставили, потерају доле, према цркви. Кад Јагода хтеде да пристане за њима, он је ухвати за руку и привуче себи. Она се поче трзати, отимати, помагати. Узалуд. Кад је видио како је и одвише упорна, на силу је одвуче у кућу и тамо закључа у собу.\nКрај цркве као да се беше слегло све село. Бар оно што је још остало у селу. Готово све старице и старци, — старица више него стараца, — и све сама деца. Неколико времешнијих жена, рашчупане, прљаве, неуређене, изгледале су такођер као старице. Само десетак петнајест омлађих невеста и око двадесет девојака, што се здрављем и снагом одвајале од осталих. По неке од невеста држале су одојчад у нарамку и дојиле, док се друга деца хватала за сукњу или се ваљала у прашини, крај нога. Десетак младића, сакатих, седели су одвојени у страни, на спарушеној трави, и замишљено гледали преда се. Изгледа као да се стиде што су остали сами са женскадијом. Ни један не сме да подигне главе ни да коме у очи погледа. Вечито опипавају место где им виси дуванкеса, непрестано замотавају цигаре и пуше, пуше, пуше ... Недалеко од њих, на простртим ћебетима, леже двоје болесника. Једно сушичаво дете, слабо, испијено, и једна малаксала жена, у грозници. Нити им когод   приступа, -нити их нуди чиме. Уопште мало говоре једни с другим. Ако би неко и почео, чим погледа на шуцкоре, који се унаоколо поредали, седе на трави и чувају их, одмах занеми. Чини се намах ће изазвати погрде и ударце.\nЧитав дан пекли се тако на сунцу и чекали. И они најснажнији раслабили се од врућине, клонули, раздрљили кошуље на прсима и заморено дахћу. Понеко дете заспало у прашини или на трави; неке бабе селе, обгрнуле рукама кољена па се лагано њишу и дремају. Жена у грозници неколико пута тражила је воде. Испочетка је нису чули, говорила је некако нејасно. Кашње потрчаше да јој донесу. Шуцкори спречише. „Ако је болесна, боље нек одма умре одговорише. „Не ће нам барен сметати у путу..\nПред вече стиже гласник и донесе заповест. Сва ова чељад мора оставити село и одмах ићи. Куда ?... Знаће се већ куда. То ће им се већ у путу казати. Напослетку нико не сме ни да пита. Заповест је да се путује и мора се путовати.\n— Ауф!... Напријед!\n— Шта? — још као у чуду питају неки, не верујући да ће их гонити.\n— Напријед!\n— Куку!\nНаста плач, писка, цвилење. Нико не сме гласно да викне, да јаукне, а нико не ноже да се одвоји мирно од села, од своје   куће. Две три жене зграбише по шаку земље и почеше љубити. Само стара Митра што се још држи, што се не да расплакати. Она спустила рањаве, завезане руке на рамена свог малог Лакана који се прибио уз своје овце, и хладно, готово с презрењем гледа на све око себе. Један од шуцкора, дебео, угојен, као да се зачуди тој њезиној мирноћи. Некако јој подругљиво добаци:\n— Што ти, стара, не кукаш кад те гоне?\n— Ја бих кукала да ме не гоне, — одговори Митра суво, и слободно му погледа у очи.\nНастаде смејање, граја. Шуцкори су веровали да је стара мало луцкаста и одговор им се учини врло згодан. Осмехну се и дебељко и узви главом:\n— Луда је, видим... али је пуна Влахалука...\nКомандант, жандар који је и заповест донео, озбиљно се наљути. Криво му што се толико отеже с поласком. Бесно се обрецну и на шуцкоре и на сељаке:\n— Стоко!... Напријед!\nЧопор се ускомеша, узнемири. Настаде свађа, препирање око пртљага. Почеше се узајамно окривљавати ради крађе. Сад се тек нека мати сети детета па дозива; неко тек сада опазио да му попустили опанци те хоће да их притегне. Узбешњени шуцкори почеше да бију, ударају и шакама и кундацима и батинама. И   усплахирен, готово јурну. Измешаше се чељад и стока. Оно болесно дете неко упрти на леђа и понесе. Болесну жену хтедоше оставити. Очајно запомагајући пружала је руке према њима, преклињала да јој се смилују. Једва се неки досетише да је притоваре на коња и да гоне барен дотле док се могне држати.\nИшли су у нереду, раштркани. Као да су били кивни једно на друго, нису разговарали готово ништа. Тек ако које дете, пригњечено, дрекне или ако неко подмукло јекне под шуцкорским ударцем. Међутим у стоку као да је помамац ударио. У колико чељад ћутљивија, у толико стока немирнија. Блека, рика, мека, рзање оштри, несносни, заглушујући. И разлежу се на далеко и тону у провидној помрчини. Одбијају се о брда и клисуре и, растркани, опет се приповраћају. Изгледа као да ноћни дуси приредили оргије, бесне, и њихова разуздана вриска као да испуњава мрачно и хладно вече.\nИзненада све се унаоколо расветли. Силна, јака светлост прели се, расу по пољу, по брду, по шуми. Многи, престрављени, застадоше, многи се почеше крстити. Неки се једва усудише да се окрену према селу. И страшан, поразан узвик раздера застрашену гомилу. Сељаци су својим очима гледали како им горе куће, читаво село како гори. Јаки, узбешњели пламенови, раздерани, растргани, са помамном, лудом   радошћу ускачу према небу, заигравају се, раскошно расипљући на све стране ситне, светле варнице, — које као огњени снег прамињају и трепере, — обесно праште, хукте и кврцкају, час се сакривајући до земље за густе облаке дима, час кроз дим искачући и узлечући према небу. Загушљив, тежак мирис горевине као да поче падати на прса и лагано гушити. Чинило се као да ће неки да се отму и да полете у пламен. Очи им се некако светле, па гледају као звер кад хоће да скочи на плен. Неки се само савили, поклопили лице рукама и плачу. А неки стоје скамењени, ћуте. Гледају како нестаје села, нестаје. Ено се они бешњи пламенови заморили, малаксали, па само још каткада јаче измахну огњеним крилима и, хукнувши, избљују дебеле млазове дима у вис. На неким местима још се једва провлаче између изгорелих греда, немоћно пуцкарајући, избацив још по гдекоју варницу. Од читава села остале још неколике црне разгрејане зидине, остале још неколике неутрнуте греде, које штрше у вис као ђавоље буктиње, које би да осветле пут толиким несретним бескућницима.\nМа колико сурови и свирепи били, шуцкори нису имали срца да јаднике одмах покрену на пут. Пустили их и да плачу и да се изјадају. Кад им се ништа не дозвољава, то им се зар још може дозволити.\nБаби Митри као да првој дојади толико отпочивање. Готово нестрпљиво окреса:  \n— А што се не иде?\n— Да се иде? — припита командант и зачуђено је погледа. — Имаш право... Вријеме је... Напријед!\nГомила опет навре, крену. Опет у нереду као и пре. Неколико млађих и бржих невеста похиташе напред као да би трком да дођу до места које је им одређено; старији и немоћнији, стењући, јечећи, кашљући, застају, гегају се. Двојица сакатих још се једва држе на ногама; чврсто се приљубили један уз другога, обгрлили се и тако још шантуцају. Онај што је натоварио болесно дете, зове да га когод одмени.\nБлека, мека, букање, рика, звекет пушака и бајонета, одмерено ударање старачких штапова о тврду цесту. И непрестано јечање, стењање, проклињање. Све се смешало, ускомешало, па се не зна или чељад блеји или стока јечи и уздише.\nА хладан ветар попухује и поткађује их јаким и свежим мирисом кадуље и смреке. Милује их по лицу, голица их око носа. Док њима по прсима као да једнако пада онај тешки, загушљиви мирис горевине. \nНакон три дана и три ноћи готово непрестаног хода, стигоше у неко село близу Стоца. Дођоше некакви чиновници, писари.  Сви уозбиљени, оштри, љутити. Пуне им руке списа и хартија свакојаких. Претурају их, премећу, разгледају, и никад као да не могу да нађу оно што им треба. Обрецну се један на другога, окосе се, да опет рују, траже, пребирају. Затим почеше викати, прозивати. Завирују, завирују у име и обично прозову наопако. Ако им се не одазове, псују; ако се одазове и не погледају га.\nПошто су прозвали, почеше да броје. Почну с једног краја па се збуне; почну с другог још горе. Опет пребацују један другоме, прекоравају се. Љутити и бесни што никако не могу да сврше, — можда би један човјек ево то одавно свршио, — поредаше чељад по војничку. Настаде ново прозивање и ново провикивање. Изброје једну пругу па је одвоје у страну; затим изброје другу, трећу. Све разредише у неколико група. А свака група треба да иде у друго село, — заједно не смију бити, — на пребивање.\nБрђани се опет ускомешаше. Препадоше се. Шта ће радити с њима?... Коме их предати? ... Није друге него ће их, овако одвојене поубијати. Или их поморити глађу. Или... а Бог зна шта све може бити !... Неки тек сада опазише, да групе нису правилно ни раздељене. У једну групу допрла мати, а у другу дете; у једну брат, а у другу сестра. Јавише чиновницима, запомагаше. Ако ће убијати, нека убију заједно, нека не растављају. Они се не ће раставити      ни милом ни силом. У оном очајању многи се охрабрише и почеше слободније да протестују, да прете. И њихова дрскост као да збуни чиновнике. Опет узеше артије; по трећи пут поче прозивање. Једва уредише и саставише све како треба. И сваку групу, заједно, под пратњом шуцкора послаше у одређено место.\nСтару Митру, заједно са Лаканом и стоком, предадоше неком грбавом Мартину, ситну, мршаву човечуљку, чија је глава једва извиривала измеђ рамена а чађави бркови, које је нарочито неговао и спустио на дугачко, увек му се вијорили и падали по раменима. У први мах није се могло познати: добар ли је или рђав човек. Није био ни љубааан ни суров. Госте је премерио једним дугим погледом и. не поздравивши се с њима, сасвим им хладно рекао да крену за њима.\n— А јесу ли то наши  ? — запита га испред ниске, нагњилом сламом покривене, потлеушице кратка, здепаста жена са необично дебелим мишицама и необично забреклим трбухом. У лицу жута, подбула као да болује од водене болести. Кад јој Мартин потврди да су то њихови гости, она приступи старој Митри, пружи јој руку и пољуби је у образ.\n— А ко ти је ово? — запита и показа на Лакана. — Син?\n— Унук. \n— Нека је сретан и жив... Хајдемо у кућу, да отпочинете мало.\nУведе их у кућу и посади на сниско седиште око огњишта. Лагано се саге, рукама распрете ватру на огњишту и, набацивши још двије три биље, поче дувати из све снаге да боље распали. Са нагорених главања пухар се разасу по кући, треперећи, и поче падати и по домаћима и по гостима. А кад се пламен изви и зализну уз омањи котао, Митра, грозећи се, задрхта и окрену главу да га не гледа. Рањавим рукама поче око себе да тражи Лакана, као да би да се увери: је ли ту? Затим га обгрли и тихо уздахну.\n— А уморили се, јадници? — тихо припита и Мартин пунећи лулу и испод ока их гледајући. — А?\n— Уморили, богме, — тихо одговори Митра. — Није шала толико путовање.\n— А имате ли још икога осим вас двоје?\n— Имам једног сина у војсци, — отповрну Митра као преко воље.\n— И бабу? - поправи је Лакан. — Је ли?\n— И њега, и њега, сине...\nПа га још јаче пригрли и поче миловати.\n— А наше двоје ђеце у војсци, — исправи се домаћица искрај огњишта и проплака. — Дигоше их, Бог их убио!\n— Шути, жено, — опомену је Мартин мукло. — За свог цара. \n— Не дам ја своје крви ни цару ни никоме, — окоси се домаћица жешће и кратком главњом удари по огњишту да се варнице разлетеше по уској кући. — Само ми их Бог дао и само ми их он може узети...\n— А ето су узели, — опет ће Мартин упорно и отпусти два дима... Нису нас ни питали.\n— Силеџије!\nМитра је, испочетка, некако зебла због ових домаћина, који су друге,  царске вере . Бојала се и за се и за Лакана, те га је двапут кришом прекрстила. А сад се, готово поче осјећати као у својој кући. Намерила се на чељад која такођер има своје болове, своје муке. Ништа тако не може зближити људе као патња. Готово за час као да заборави на се и поче да жали њих, дубоко, искрено. Мора да су добри, јер само добри људи пате. Зажали за њиховом дјецом коју није ни познавала. И бејаше готова да заједно са домаћицом проклиње силеџије који их одвукоше. Та зар непријатељ није исти, заједнички? Грозни, свирепи цар, који није био у стању ником ништа да да, нити икога да усрећи, иште крви од порода њихова, тражи да се гине за њега, за његов дом.\nДомаћица скува каву и понуди госте. Онако и гладни и уморни као да једва дочекаше да ма шта присркну. Жељно, оберучке прихватише за мале финџаниће и нагло почеше испијати. Не маре што је врућа. што пржи. Само кад има.\nГледајући их и Мартину се сажали. Испразни лулу на опњиште, очисти је прстима и спусти поред себе. Затим се окрену жени и рече развлачећи:\n— А нема вајде од каве, Манде... Дај ти да се руча, те да што боље окусе. Што је Бог дао.\nМанда послуша. Дохвати са зида и спусти међу њих овећу, масну синију, протра је чађавом крпом, па се лагано окрену и, побожно се прекрстивши, расече неколика комада хлеба. И њих донесе. Затим из котла, који се гријао уз ватру на омањем саџаку, захвати кутлачом кртоле, купуса и меса, напуни овелик сахан до врха и сахан спусти на синију. Опазивши како се и Митра и Лакан халапљиво наклопише на јело, задовољно се осмехну. Измаче се на леђа и, држећи руке на појасу, мирно их дворила све док нису вечерали.\nСјутрадан Лакан је потјерао заједничку стоку на пашу. Мартин, не имајући ситне деце, морао је плаћати туђем, да, уз своје овце, потера и оно неколико његових. Сад, кад је добио Лакана, није му требало плаћати. И Лакан се одмах снашао међу новим друговима и одмах се сприљатељио с њима. Научили га и да прави свирале, што пре није знао, и да оплете корпу од шибља и да извезе штап. Чак су замећали и неке игре које му нису биле познате и он им се одмах жељно и страсно предавао.\nМартин, немоћан и слаб, са чибуком у  зубима, само је обилазио око куће, поправљао плотове ако их стока оборила, подзидивао оборене зидове око авлије, одлазио до забрана и доносио отуд по два по три нарамка дрва. У Столац је одлазио само по потреби, кад му понестане брашна. Знајући какве га муке чекају. како мора ићи од писара до писара, од собе до собе, од ађунта до предстојника и од предстојника до Муратбега, који издаје брашно, знајући колико мора молити и митити Муратбегове слуге да му оно десетак кила одмах издају а да га не задржавају због њих по два по три дана, стрепио је и подрхтавао као да га шаљу на робију. Кад би му Манда напоменула како мора ићи, најпре се правио као да не чује. Затим, на поновне опомене, одговарао је како није преша, да се може оставити на друге дане и ако је сам знао врло добро да се не сме ни сата одгађати и да му карте одмах пропадају чим мало закасни. Напослетку кад му сви разлози нису могли помоћи, почне немоћно уздисати и лењо, преко воље, притезати опанке. И као да му Манда крива што га тамо чекају толике непријатности, почне да јој предбацује да ропће. Вели да јој додијао те жели да га се куртарише. Док је био млад, здрав, док радио и доносио у кућу, и бојала га се и привијала се уза њ, а сад га, ето, гони. Драго јој да оде па макар на дан... И јадни Мартин ропће, непрестано ропће све док не крене. Ипак при поласку потапше  Манду по плећу и шапће поверљиво;\n— А шта ако буде писмо од кога од њих?\n— Их!\n— А ја ћу га први прочитати.\nПа крене из куће и лагано одгегуца низа страну.\nМитра и Манда као да се нису делиле. У кући помагала једна другој, — откако се Митри зацелише руке, — одмењивала, заједно се бринула о свим пословима. Што су радиле, гледале су да што брже сврше. Само да им остане што више времена за разговор. А тада лепо скувају каву, седну једна уз другу и, испијајући, говоре о њима, о војницима. „Где ли су сада?... Близу или далеко?... Како им је? Јесу ли онамо у ватри где зује куршуми и топовска ђулад око ушују? Или се знали какогод извући, прикрити се у залеђину?... И какве су им старешине?... Добре или рђаве?...“ Кад би били близу, нашла би мајка и капетана и однела му понуда — те мало дувана, те коју кокош, те неколико јаја. Постарала би се мајка да јој се олакша детету. Али овако како ће?... Да се може помоћи, помогло би се ... ех... Проклети и несретни рат кад ли ће се свршити?\nЗатим причају једна другој разне приче о њима. Присећа се једна, присећа се друга њихових пошалица, подвига, незгода. И као бојећи се да што не заборави, брзо прекида једна другу, уплеће се у реч,      жељна да пре исприча. Манда је сазнала да се Петар губио из куће и да су га трећи дан нашли у брду, где спава; сазнала је кад му је Симат први пут поклонио нож и препоручио му да га чува јер „се оружје чува ко глава“; знала је и шта он најволи да једе и коју песму најрадије пева. Напослетку сазнала све и о Јагоди и о веридби им. Исто тако Митра је била извешћена колико су се пута Јуре и Ивица потукли, колико су добили гроша као тркачи за однесене трке; колико се девојака отимало око њих. Јуре је једанпут о процесији, о Брашанчеву, и заставу носио; Ивица је, међу осам одабраних коњаника, на коњу дочекао новог фратра, кад је стигао у село.\nСеде и причају тако једна другој, причају неуморно. Изненада, кадидад, Манда стрекне и удари руком по колену,\n— Сачувај Госпе!... Не дај Госпе! Помози!\n— Шта ти је? — пита је Митра и гледа је зачуђено.\n— И све ми се чини... не знам... Ми овди причамо, — муца поплашена Манда и страшиво гледа негде преда се, — а он... може бити... Јуре или Ивица... не знам који... лежи рањен или ... сачувај Госпе блажена, или ...\n— Не слути, јаднице, — брзо је прекида Митра и хоће да јој зачепи уста јаглуком. — Грехота је... \n— А све ми се чини... ко зна... а страх ме, страх. Митре, сестро, кажи за име Исукрстово јесу ли ми живи?\nИ здрави, — дочекује Митра поуздано и потврђује главом. — Бог их чува.\n— Теби се ништа не привиђа?\n— Ништа...\n— А ја често... тако... гледам крв и људе у крви... Чујем и како јаучу, стењу... И лијепо чујем глас кога од њих двојице... и распознајем... Јечи и зове... „Ах, мила мајко!“...\n— То је, зар, у сну, — вели Митра и лагано зева. — Пошљи свијећу у цркву, па ће престати.\n— Није у сну... Није... На јави...\n— Сведно... Пошљи свијећу.\n— Послаћу одмах сјутра...\nИ зариче се да ће још поклонити цркви читаву оку воска, ако добије икакав глас о њима. \nШест дана остао је Мартин у Стоцу и тек се седми дан вратио, са — три кила брашна. Лагали им, лагали: те стићи ће брашно данас, те стићи ће сјутра. А брашна нема па нема. Додуше стигло је нешто — зли језици говоре да га је било много, — али скочили чиновници, скочиле газде и бегови из апровизације и све поделили  и: раздали коме су они хтели и колико су хтели. Некоји и од сељака, који су имали новаца да „подмажу где треба , добили су. Остали су се морали задовољити овако, са два са три кила, или празним обећањима, па узалудно чекати и даље. -\n— Хтио сам да идем у Лулиње, — јада се Мартин и уздише. — Али тамо још горе. Тамо намијенили два вагона жита за котар, па она банда ... кажу, продала вагон у Далмацију и зарадили педесет хиљада круна. .. За котар остао само један вагон... Сад. .. ето, јадни нареде!... Живи, ако можеш! \nИзненада се удари руком по челу и и дохвати чибук.\n— А погоди шта сам ти фино донио? — Запита Манду и намигну.\n— Шта? — кратко запита она и не гледајући га.\n— Хехе.\n— Шта?\n— Погоди!\n— Је ли писмо?\n— Бум... Писмо.\nПа се прихвати за силах и лењо поче тражити по оним преградама. Извади две три позивнице; два снопића цигарпапира, некакву признаницу, чувалдуз с канапом. Једва некако напипа мало, већ упрљано, писмо, лено га извади, отвори и показа Манди.\n— Ево!  \n— Да]!\nМанда зграби писмо, принесе га на прса, пољуби, па нагло раствори и као да поче читати.\n— А шта пише? — запита тихо и опет се окрену Мартину. .\n— Пише да је у Ђеру, на батаљуну и да му је лијепо, — поче Мартин полако, старајући се да све онако искаже како му у Стоцу читали из писма. — Има вели добра фељбабу, па га он чува да га не пошаљу на Русију или на Србију... Само, каже, треба томе добром човјеку, томе фељбаби, гурнути штогођ у шаку да га још боље чува. Треба му гурнути најмање сто круна... То је, бива, к'о такса.\n— И треба и треба, — брзо дочека Манда и приврти у писмо, као да би да се увери: пише ли баш тако,.. — Одмах...\n— И треба, и треба, — искеси се према њој Мартин, који никад није волио издати паре из руке а да их не олаје. — А оклен?\n— Оклен?\nМанда обори главу.\n— Продаћемо кога овна.\n— А шта ће ти остати?\nМанда се нарогуши и кресну оштрије:\n— Остаће ми моје дијете... Све нек пропане, само нек ми они :живи и здрави буду.\n— Тхе ...\n— Продај два овна па ето сто крупа.\nМартин се почеша иза уха и опет: отегну:\n— А и за Јуру пише Ивица... Ено га, вели, на фронту, бије се. Ана му је добро... Добар му капетан... Не ће никад да јуриша, вазда бјежи.. .\n— Ух! Госпе блажена!...\n— паметан је Јуре... Не бојим се ја за њега.\nПа пође вратима и рече мекше:\n— Продаћу три овна... Треба и мени пара, за трошка... Ех... Тешко је, тешко данас преживјети.\nИ ако се свађао с Мандом, у себи је смислио да пошаље Ивици пуних сто и педесет круна. Ко зна. Може такса и поскупити, а дијете треба да откупљује главу, Уједно је наумио, — опет кришом од Манде, -— да прода своје тешке, сребрене токе, те да и Јури опреми коју пару. Додуше недавно му је слао,- — прилично је послао, — али ко зна?... Зар на фронту може неко имати одвише пара?\nЧим је изишао, заврти Манда главом и поче јадиковати:\n— Тврдица је, тврдица је, сестро... Не да, па не да... Ето си виђела. И све се бојим да ће мало послати. Није друге него ћу опет и ја. од оно уштеде... знаш што сам продавала пилиће и јаја... да пошаљем коју десетицу, а да Мартин и не зна...\nИ дуго, дуго, стењала је и јадиковала    како јој дете пати и како ће, боји се узалудно главу изгубити.\nУ вече се Лакан врати раније са хајваном. Под пазухом носио је мршавог, сивкастог голуба, кога, рече, домамише чобани у брдо на мрвице и ухватише као од шале. Турну га под једно сандуче, наумивши сутра да му начини кавез. Затим скиде празну торбу с рамена, седе покрај огњишта и поче се протезати:\n— А сјутра вам носе и звоно, — рече некако кроз зубе, окренув се Манди.\n— Звоно?... Какво звоно?.. . зачуди се Манда и мало се исправи.\n— Па звоно са цркве... Однијеће га да од њега сакују топ.\n— Лажеш!\n— Душе ми.\n— Ко ти каже?\n— Читаво село говори. Ено су дошли и ђендари.\nМанда стаде на кућна врата, провири напоље и опет се приповрати.\n— Ето ти сад!... избаци некако и јетко и забринуто. — Ако је дошло чак до звона, наопако ће зазвонити и цару и царевини.\nМартин, који је застао на прагу и чуо задње речи, благо је прекори:\n— Због твога језика, Манде, главу ћеш изгубити.\nСад, кад немамо звона, треба да идемо у Турке, - опет ће Манда упорно, не попуштајући.  \n— Зна Цар шта ради.\n— Кад умремо, како ће нас саранити? К’о живину...\nЗвоно су још у вече скинули са звонека и наместили пред црквени праг, да преноћи. Малено, танушно, остарело, поцрнело, помахутило. На једној страни мало је и напукло, али то му ништа сметало -није да неколико пута на дан весело зациликће и да се јави сељанима. Оно им — како су говорили. — опојело, крстило, венчало дедове, очеве, њих саме и њихову децу. Оно их о празницима звало цркви, звало их на сваки скуп, саставак. Било то као неко живо чељаде међу њима, — весело и несташно, — које се у свакој кући осећа као у својој, без кога нико не може да буде и читаво село изгледало би као пусто кад би га нестало.\nИ читава гомила народа скупила се пред црквом. Здрави људи, домаћини, старци, старице, девојке, деца. Хоће још једном да се нагледају звона, да се опросте с, њиме и, као поред драгога мртваца, да читаву ноћ наизменце бдију поред њега. Лагано, побожно као кад се приступа светињи, иду једно за другим и немо, ћутке целивају га, љубе. Љубе у врх, у средину, у дно. И крсте се и клањају смерно, скрушено. Понека од жена и зајеца и сакрије очи убрадаћем; понеки забринуто климне главом и тужно прошапће:\n— Еј, јадна царевино, на што ли си спала!\nСутрадан, рано, звоно су однели из села.\nЖандари почеше одмах да робе и. плене и по кућама. Где год шта бакарно нађу носе и предају кириџијама, које ће гонити. Котлове, тепсије, таве, ибрике, чак и звекире с понеких врата, Узалуд сељани молили, богорадили, узалуд напомињали како су они од царске вјере а нису бунтовници. Жандари нису хтели ни слушати. А кад се неки усудише да слободније протестирају, запретише да ће пуцати.\nУ Мартиновој кући жестоко се сукобише са Мандом. Стара, чисмена домаћица као да се родила са неким стварима у кући и нипошто, ни за живу главу, не би се растала с њима. А сад мора да даје не једну него готово све, а сама да остане без ичега. Као квочка кад брани пилиће, накострешила се крај огњишта, подбочила се рукама о кукове, и нагевши се према жкндарима, пита поругљиво:\n— Зар је цару мало што му дадосмо ђецу, зар му треба и котлова?\n— Дужност је да се све да за домовину, — дрекну гојазни цуксфирер, са двоструком брадом, и добро се искашља. — И живот и све.\n— А шта је цар дао?\n— То се тебе не тиче.\n— Грка би и чемерна била вечера. ако је из мога котла окуси.\n— Мир! — дрекну цуксфирер опоро и удари по пушци. — Да нијеси наша и да нијеси мати двојице војника, показао бих ти како се за језик суди.\nОпазивши у сандуку голуба брзо му Притрча. Погледа га и некако ужурбано запита:\n— Одклен голуб?\n— Ухватили чобани.\n— Је ли ваш?\n— Лаканов.\nЦуксфирер узе голуба, опет га загледа са сваке стране. Затим погледа и Лакана.\n— А ово није наш? Ово је Брђанин, интернирац?\n-— Од Требиња.\nЦуксфирер се поглади по бради и строго запита:\n— А знаш ли да је забрањено држати голубове?\n— Не знам, — одговори Лакан збуњено, поцрвенивши од стида. — Нисам чуо.\n— За ту наредбу мора сваки знати.\nПредаде другу голуба, лагано напуни пушку, па суво одсече:\n— У име закона ти си ухапшен. Послаћемо те пред суд, у Мостар.\nМитра, која је стајала крај врата и   све немо посматрала, брзо се се изви и стаде пред Лакана.\n— Ја сам ухапшена, а није он рече одлучно.\n— Ти нам не требаш....\n— Мој је голуб....\n— Нека је.\nНемилосно је одгурну, па повуче Лакана за руку.\n— Иди пред нама!\n— Неће он за мене живе.... И Митра покуша да се умеша, да га отме. — Мене водите.... Ја ћу с вама.\n— Ти си овђе интернирана. Из ове куће и овог села нигђе не смијеш макнути... Марш!\nА кад и Манда хтеде да проговори, снажно их удари обе, гурну Лакана у ребра и сурово избаци:\n— Иди!\nЛакан је, са обореном главом и са везаним рукама на прсима, тромо и уморно ишао пред жандарима. Притегнути ланци, — које му у путу заради веће сигурности наместише, — жуљали га, руке у лактовима све јаче бољеле. И ако се нико не шали са ланцима, он ипак као да није био па чисто: је ли ово шала или збиља, је ли сан или јава? Да га гоне у апс због голуба ? Због оног лепог сиваља ? (Лакан погледа на жандара који је носио голуба и пригушено уздахну. Како би сад загрлио и ижљубио ту милу,  птицу.) А сва деца   хране голубове и хране их у јатима. Марко Томов имао их двадесет; Аћим Перишин шеснаест; Никола Гргуров десет. И нико их није ни прекорио због њих. Једино што се стари Мргуд љутио кад му се сушило жито. Па и он би, напослетку, одмахнуо руком и казао: „ђеци и тицама ко ће судити'?....“\nСад, ево, хоће да суде и деци и тицама. Ако жандари не лажу. А зашто да лажу?.... Зар се џабе измењале четири патроле због њега?.... Готово на сваком раскршћу они замене једни друге. А он, сиромах, иде непрестано, овако слаб и нејак. Уста се сасушила од жеђи, ноге поклецују од умора, ланци жуљају, лактови боле, све кости боле. Да га пусте барем за час да седне, да се одмори. И да се заложи чиме. За све време, за два дана, нити му даду да једе ни да окваси уста. „Хајдук си ти, ти си на сваке муке научио веле му и смеју се. А он, из инада, измахне главом и мушкије коракне напред. Хоће баш да им покаже како је хајдук. Погинуће а више их замолити неће. Нек виде с ким имају посла.\nЧим је приспео у мостарски затвор, одмах га стрпају у једну ћелију. Они су то, додуше, називали собом и ако ни по чему није сличила соби. Кад га гурнуше упаде му нога у неку локвицу, затим загази у блато, посрну, док га нечије руке не прихватише и не посадише на тле. Неколицина хапсеника, чија лица, дошав са   светлости у мрак, није могао одмах распознати ни сагледати, опружише према њему дугачке, блатњаве руке и дадоше му мало труле, смрдљиве сламе. Сламу простре испод себе па легне да мало отпочине. Али није могао починути. Јак, страшан смрад у пећини давио га, гушио; вода, која је цурила низ мркле, мемљиве зидове, цедила се и капала му на лице. И мрачно му, и мокро, и тесно. Колико ли је лепше било у Мандиној колеби, а да и не спомиње лепу кућу своју!\nОстали хапсеници, бледи, исушени, испијени, помућених, безизразних очију и готово блесава лица, на силу се подигоше да га мало сагледају, Дете!.... Још једно дете!... Откако су затворени, видели су како је неколико деце суђено и осуђено. Зашто? За чисто детиње послове. Ни мало их изненадило није кад су угледали Лакана. Били су уверени да ће и он бити осуђен. А кад им спомене голуба и жандаре, неки као да се стресоше од страха. Један гласно прогунђа:\n— Зло, синко, Бога ми.\nДруги дан потераше Лакана на рад. У царској кући  нико не сме џаба јести; мора одрадити оно што поједе. Дадоше му да вуче некаква колица, да превози ђубре у тамничареву башту, да чисти камење из ње. Војник, који га чувао, сваки час је дречао на њега, опомињао. Каткада, без икаква узрока, немилосно та гурне ногом, или га   стиснутом шаком бубне у леђа. Сам мучен и кињен од својих старешина, окорео је отупео, и као једва дочекао да се на некоме може осветити, да он некога може кињити\nДесети дан Лакан некако малакса. Ноге га издају, поклецују, у глави му се нешто мути, уста вавек сасушена. И поред свију опомена и грдња није могао радити као обично. Три пута је посрћао од удараца и сваки пут једва се придигао. И сам војник, напослетку, увери се да „нешто има, те оде и пријави тамничару.\n— Мора радити! — повика тамничар бесно. — Иначе неће јести.\n— Не може.\n— Удри!\n— Ударао сам. Не помаже.\n— Претвара се. Лаже. Сјутра му је расправа на суду, па би да одгоди....\nВојник се врати па опет подвикну на Лакана. А залуд. Нема снаге да ради, нема. Није било друге него да га опреми натраг, у пећину.\n— Зато му се данас не смије дати да једе, — заповеди тамничар опоро.\nКад се пробудио, болела га глава. Тело некакво тешко, као наливено оловом. Сваки жглоб као да боли и трне и затеже некако... А уста сува, сува, вавек сува. Ма колик квасио никад их наквасити.\nТамничар, навративши се, погледа некако попреко.\n— Но данас ћеш на суд, — рече. — Не помаже претварање. До два дана ћемо те објесити, лопове!\nТачно у осам сати одвели га на суд. Тројица војника са пуним пушкама пратили га кроз чаршију и допратили право до суднице. Он, скинув капу и прешав преко прага, некако блесаво погледа по оној големој соби; затим се лењо окрену и погледа на оне официре-судије, који су седели за једним дугачким столом, прекривеним зеленом чојом. У средини овисок, надувен мајор, густе, црне браде са наочарима на носу и некаквом сламком међ зубима. Око њега, са две стране, по два капетана. Лакану се чинили сви налик један на другога и само му запео за очи неки дебељко, на чијем трбуху као да је читав сто почивао.... Опазив једну клупу, и не питајући за дозволу, седе на њу. Тада опази, са две стране стола још двојицу официра како га пажљиво посматрају. Њихови га погледи збунише те обори главу. Нагло Поче окретати капу у руци и гужвати је....\nСудије су, обично, биле уверене унапред о кривици свакога Србина, који је дошао пред суд. Ма како чудна и немогућа била пријава, они јој готово увек веровали. Жандарским пријавама веровали су слепо. Зато се расправе и водиле тек онако, ради обичаја. Питало се и испитивало као од беде. Сведоцима се мала пажња поклањала и ако их каткада довођене читаве чете.  Осуде, строге, немилосне осуде сипале се једна за другом сваког дана. Никад ни једна није могла бити образложена како треба.\nИ сада, чим боље промотрише Лакана, председник поглади браду, испрси се и запита њемачки како се зове?\nЈедан омањен војник, тумач, окрену се Лакану и каза шта га питају. Лакан одговори. Каза им и откуда је и коју веру верује и колико му је година. Пошто све пописаше, председник узе оловку и поче куцкати по столу.\n— А оклен ти голуб? — преведе тумач питање, намештајући уво да боље чује одговор.\n— Ухватили га ми, чобани, — одговори Лакан и поверљиво се окрену тумачу. У њему је сад гледао као неког пријатеља, заштитника.\n— Када?\n— Ономадне.\n— А што ће голуб? — мрмља председник тише, да се једва разуме. — Зашто?\n— Па.... Да га храним.\n— Да га храниш?.... Хм.„.\nПредседник нареди тумачу да Лакана\nзапита: је ли ишта чуо или знао' о наредби за голубове ?\n— Нисам.\n— Хм.... Хм....\nНамигну потајно на тумача и рече да запита: а какво је писмо ономадне добио по овоме голубу и коме га је дао?\nЛакан зачуђено погледа у тумача:\n— Какво писмо?\n— Лијепо, мало писмо.... Свеже се голубу за ногу.... Зар ниси и сам тако радио?... Еј, еј!... Колико си писама добио, а колико послао ?\n— Ја незнам ни читати ни писати. — безаслено одговори Лакан, играјући се капом. — Ни слова!\nПредседник му бесно узвикну да лаже. Сви они знаду питати и писати, а крију....\nЛакану се, тога часа, учини као да на председнику имају две главе. И као да му наочари по носу почеле поигравати. Лепо се мичу час на чело, час на образ, десни, леви. Заигра час једна страна, час друга. Игра, миче, трепти. А обе главе тресу се, трасу и обе питају за голуба.\nПрестадоше са питањима. Тужилац млад, умидерен, напарфимисан обрлајтнант, бујне, броноване косе, придиже се и поче њемачки да чавета.\nНапомену, како жандари мора добро да познају малога и његову породицу, јер би, иначе, макар нашли и голуба, прогледали кроз прсте. Додаде како је мали и иначе сумњив. Читаво време немиран је, црвен у лицу, некако чудно гледа, сметено одговара. За голуба, рече, да је више него сигуран да је голуб писмоноша. Мора да има везе са неким од непријатеља; изабрали га баш зато што је мали, да је мање сумњив. Да   није тако млад. предложио би смртну казну, а овако.....\nЛакану се поче смркавати пред очима. Кроз неку полутаму почеше испред њега да промичу сва она лица, једно за другим. И сва обрасла у браде. И тумачев нос обрастао у браду а на челу му никли рогови. И све почело да се љуња, љуња, тресе. И он сал ненадно се заљуља и паде на земљу.\nПритрчаше и почеше га шкропити водом. Узалуд. Неко се сети да из неке друге собе дозове лечника. Лечник се саге. прегледа га и намргоди се:\n— Тифус.... У шпидал! \nТек други дан Лакан као да опет дође мало себи. Пред очима као да му се мало разведри; поче се прибирати, освешћавати. Погледа око себе и опази сасвим нова лица. Неки људи које пре никад видео није. Неки обучени у војничко руво, неки у цивилу, неки измешали и једно и друго. Иду по соби, смеју се, разговарају. Понеки тио, пригушено и запева. Лакан никако неби могао познати да се обрео у болници, да, случајно, из једног буџака. није допирала јека некаква малаксања болесника и, с друге стране, лако звиждукање суманитог Турчина.\n— Ај, ај мали ? Како си ? — запита један буцмасти војник Лакана и наднесе се пад њега. — Зар си жив?\n— Жив, — покуша да одговори Лакан али није могао. Језик му некако одебљао, па никако да му се разуму речи.\n— Хвала Богу, брате... Имо си велику ватру, — опет ће војник мекше и лако га помилова по образу. — Доктори су наредили да ти се сваки сахат мијењају облоги.... А вектери те обмотали само једним облогом.... И фала Богу!,... Опет жив!....\n— Ћути! Не говорите тако гласно! — дрекну из прикрајка стражар, којега Лакан тек сада опази. Наслонио се на пушку, уозбиљио се и мрко их гледа обојицу.\nВојник се насмеја и седе близу Лакана.\n— Не да стража да ударамо на вектере, — шапну тише. — Бране једни друге.— А нијесу ти ни лијека донијели и ако ти га још јуче преписали.\nЛакан као да није много жалио ни за облозима ни за лековима. Он је желео да одгонене: где је? И како је овамо дошао? Ко га је довукао?.... Откуда?....\n— И ово болница? — упита буцмастог војника, који се саге изнад њега, усиљавајући се да га разуме. Не разумеде ништа.\n— Сви смо ми хапсеници, — одговори му да макар што каже. -- Сви. Зато нас и чува стража... Ни у болници нам не дају боловати без страже.\nЈедан од вектера, омален, дешмекаст, лењ, тромо се утега у собу и ногом затвори врата за собом. Затим узе некакву крпетину и, тобоже, поче нешто чистити око умиваоника.\n— А сада ће и доктор, — рече кроз зубе. — Треба да се ради нешто.\nКако спомену доктора, сви болесници  који су шетали и разговарати, нагло се почеше влачити. Брзо уредише хаљине, легоше у постеље и, умотавши се у трула и подерана ћебета, почеше јечати, јаукати, уздисати. Неке изненада ухвати грозница па почели да се тресу, дрхћу. Неки се грче и увијају као пребијене гусенице. Пак и буцмасти војник добио грчеве па се, од бола, савио у дио постеље у риче, риче као рањеник.\nДоктор бледуњаво, голобрадо момче, хитно уљезе у собу, стаде крај врата и погледа свуд наоколо. Нешто непријатно као да га запахну, јер, на час, зачепи нос марамом. Затим, у чудној журби, готово трком крену оном болеснику у будаку. Погледа на карту на коју је вехтер. онако од ока, бележио температуру, узе га за руку, опипа му пулс.\n— Узима ли кинине? — запита оштро.\n— Узима, — слага вектер не трепнувши и, зар да се боље увери, попипа се по џепу и тамо напипа све прашкове.\n— А млеко?\n— И млеко.\nБолесник, кад су говорили о млеку, измахну руком и као да хтеде да протестира. Хтеде зар да се притужи како не добије млека ни у три дана једанпут. Али се доктор више и не окрену на њега. Нагло приступи другом болеснику, прогунђа нешто и као шетајући прође поред осталих постеља. Нити се обазирао на јауке, ни на стењање. Једино се заустави код Лаканова кревета.\n—- Но?.... Боље? — запита мекше примајући га за руку.\nЛакан и опет покуша да одговори. Узаман.\n— Опет облоге, — нареди доктор вехтеру. — На то строго да се пази. И њему млеко нек се даје. Редовно.\n— Разумијем.\nДоктор лагано узмахну главом и изађе из собе,\nЛакан је, кашње, готово непрестано био у бунилу; ретко кад да се освештавао и то на кратко време. Често је дозивао бабу и нагонио је да иду кући; често је спомињао и оца и питао је ли му купио нови нож; најчешће је звиждукао, гонио стоку и соколио свога Гарана. Много пута обгрли јастук, притегне га на прса и тепа му, тепа, тепа, тепа. „Неда вели „Лако свог Гарана Швабама. Неће се Лако покорити Шваби макар главу изгубио .... \nЈеднога дана, отворивши очи угледа буцмастог војника, како се раскорачио, запалио   цигару, па прича некакву Главозији (чини се да му има у глави пет ока) о газди Пешикану. Газда Пешикан био је некако тих дана. — као и за време читава рата, — између главних личности у земљи, о којима се највише говорило. Није чудо ако се и у. болници повео разговор о њему.\n— Сад нам, ето, отимају и вуну. — вели војник и љутито чупка уфитиљене брчиће. — Газда Пешикан и некакав Турчин добили су право, да је отимају од народа и да плаћају колико они хоће..... Ја....Имао си вуне за хаљине Сад нећеш ни то.... Не требају ти хаљине. Хајде го....\n— А ја сам чуо да је Пешикан покупио сву робу из дућана оних бакала који му били дужни, па их узели у војску, па се предали у Србији, — дочека Главозија па и он запали цигар. — Роба сад тридесетроструко скушља а он им уз о за стару цијену. Ојадио куће!....\n— Влада помаже њему, а он помаже Влади. — опет ће војник мирније, — па ради шта хоће. Вазда јој даје, уписује зајмове. Отвори касу и лијепо вели: „Узмите, узмите.... Што је моје то је и ваше“....\nЛакану почеше ситни. модри колутови да се ковитлају испред очију. Играју, ломе се, мотају. Затим се разли као нека магла. танка провидна магла и као да хиљадама свећица трепере и пролећу кроз ту маглу. Пролећу као златне челе, као златни лептирови. Лакан се развесели и поче да маше   рукама. Покуша да хвата. Изненада са стране, из густе помрчине. нагло испаде сноп густе, разбарушене косе и разасу се по тлима. Разасу се, рашчешља, па се опет поче умотавати у големо клупче, у лопту. Мало, мало па ено и носа: нешто големо, меснато, масно, искривљено. Ено и големих уста са отромбољеним уснама и крњавим зубима. Ено рашчупаних брчина на којима се увек жуте по неколике прашке бурмута....И очи очи.... страшне, велике, крваве очи!... Још никад ни у кога таке очи видео није... Никад?... Не зна.... А јест.... Чини му се...видео је у газде Пешикана.... Он таки изгледа Он је то главом.... дошао надниосе свиреп и страшан\nЛакан врисну и поче се бацакати, бранити. Ето газде Пешикана одмах крај њега!... Опружио своје големе, грамзиве руке са големим, оштрим панџама. И хоће да стисне, да ухвати, да зарије панџе у месо. Лакан измахне једном руком а он би да зграби другу: Лакан сакрива главу а он би да раскопа трбух и црева да извуче. И залуд се Лакан брани, опире Осећа да неће моћи одолети. Оне страшне очи као да му испијају сву снагу. Гледају га, прождиру и он осећа како копни, како га нестаје у њима.\nОпет врисну, скочи, потрча с постеље.\n— Ено га на прозор! Недајте! — дрекну буцмасти војник и потрча за њим.\n— Држите!\n— Брзо!\nУхватише га, савладаше, — још се није дао, још се јуначки бранио, — и положише у постељу. Вехтер се једва накани да оде доктору и да му читаву ствар пријави. И брзо се вратио. Доктор је управо саручковао те није имао кад да мисли на болесника. Слегао је мирно раменима и хладно одговорио:\n— А што ћу му ја У.... Ако му је суђено да умре, умријеће.\nА Лакан је, као за инад свима, преболео. Мало је, додуше, срећника који су оних дана у нашим болницама преболевали опасније болести. Али ето он се могао убрајати у те срећнике. Шта више рекоше му, да може одмах да иде кући. И парница му свршена. Три гласа рекоше да „није крив“ а два су тврдила да је „крив“ Већином од једног гласа решен је.\nОдмах с вечери кренуо је кући. \nКад су жандари повели Лакана, стара Митра их је, поред свих претња, пратила. Узастопце је ишла за њима готово на крај села. И чинило јој се да би тако ишла дан и ноћ а да се не умори. Само да се не одвоји од свога детета, од своје мазе. На толику непокорност Цугсфирер је морао да напери пушку па њу. Ако-крочи и и корак напред пуцаће Она се не покори. Као  да није ни чула. Само се прекрсти и опет одважно пође. Цугсфирер, бесан, остави пушку у страну, ухвати је и стеже за рамена. Удари једном, двапут, трипут. Па ја љутито баци на земљу, дозва сеоског кнеза, који је седео пред кућом, и рече опоро:\n— Чувај је! Недај никуд да иде!.. Ти си ми одговоран за њу...\nМитра, изнемогла, .ош је мало лежала на земљи. Па се придиже, клону на један камен. Подними се, седе. Криво јој било што је Цугсфирер бацио пушку. Зашто није пуцао?... Нек пуца, нека убије. И то је лакше него кад је раставља од њезина детета. И што ће бити с њиме?... Куд ће га ови сурови људи гонити, како га кињити?.. Дете, па ни њега не штеде!.. У хапс?... А што ће он у хапсу?.. Нема тамо ни простирке, ни покривача, ин ништа... Само неколике голе даске?.. И зар њезино дете да спава на даскама?... И само?.. И у мраку?.. А ко ће се у ноћи наднети над њега, да види спава ли мирно, да се не трза, да ружне снове не снива?.. Ко ће га пред зору прекрстити да му одагна чине и мађије?.. Нико, нико живи неће се побринути за њезино дете. Још ће га, може-бити, и гонити и тући... Сведно што је онако. мали... Зар они имају срца?.. Зар знаду за љубав, за смиловање?\nДуго, дуго седела је и размишљала. Напослетку, — шта ће? — лагано се придиже и крену кући. .Јадница!... Соколила  се, давала главу и старала се да коракне чвршћим кораком, само да кнез не позна како јој је. Ипак је морала чешће да застане и да отпочине. Кад се приближила кући. Манда јој пође у сусрет, узе је под руку и поможе да се дочепа огњишта.\nТе вечери није ништа окусила. Нису додуше ни имали много да једу. У читавој кући чувала се још само два мала, тврда комадића хлеба, — узмешан кукуруз са ресом од лесковине, — и један скамењен, зачађао комадић сира. Али да су биле изнесене најбираније ђаконије, Митра ни тога неби могла окусити. Зар она да једе а њезин Лакан да гладује? Она да се части а он да се потуца некуд... некуд... а Бог зна куд га могу немилосни душмани одвући.\nНије је могло утешити ни писмо, које је сутрадан, уз омањи пакетић са брашном и колачима, добила од Јагоде. Још се у писму вели како је Петар жив и здрав и како је заробљен у Србији. Кад су јој читали, она ни узвикнула није, ни ичиjем показала радује ли се или не. Готово равнодушна. Мирно укочено гледала је преда се када су јој прочитано писмо спустили у крило, узела га међу прсте и тихо прошаптала:\n— Хвала Богу!... Петар је велики, а Лакан је мали.\nОд тада сваки дан ишла је по селу од куће до куће. Питала је ли ико био у Мостару  или спрема ли се у Мостар? Излазила је на пут и чекала кириђије да и њих пита. По два по три сата чекала је крај пута а да јој не досади. Често се пела на какав брежуљак и гледала унаоколо. Све јој се чинило изненада ће га угледати. Јавиће се од некуда, дотрчаће. Не може се не јавити кад га ова чека... .\nНеко јој случајно каза како је био у хапсу и како се разболео... Разболео се?. .. Кад?... Од чега?... Где?... И где су га спратили болесна? Држе ли га још у хапсу или га опремили негде оним њиховим докторима, који ће га сигурно уморити. Боже, што је с њиме?.. Да га баба види, да му спусти руку на чело, познала би одмах каква је болест... И одмах би нашла траву, нашла прави лек. Познаје она траве, — бере их свакога прољећа и свакога љета, — зна која најбоље пристаје уз коју болест. Огњуштину, срдобољу, крзамаке лечи кроз неколико дана. И сигурно лечи. А ови доктори обилазе са сваке стране, обилазе, питају и, напослетку — заспу те прашцима. Ако те боли глава, — прашак; ако те протискује, — прашак; ако ти сева у носу, — прашак; ако те и зуб заболи — и тад прашак!.. И њезин Лакан да остане у рукама таких људи!.. Да га баба и не види и не омилује болесна? Ко ће јој забранити?... Ко може забранити?...\nБез икаква размишљања диже се и крену пут Мостара. Нит је тражила чију   дозволу, ни пасош. Ништа њој не треба. Да ће се кроз стене пробијати, мора се пробити и мора доћи унучету.\nНије ишла ни пун сат, а жандари је сусретоше и зауставише. Није им могла побећи нити се сакрити. Видели је издаљега и одмах познали. На питање куд иде, није хтела одговорити. Ни на једно питање питање није одговорила. Шутела је упорно, тврдоглаво. Чинило јој се као да су сва питања неке замке у које би заплела Лакана, — за се се не боји нити брине, — ако му само име спомене, ако макар што излане. Жандари, љутити и кивни, затворише је у некакву шталу. Ту ће се зар смирити и опаметити, мислили су. Без јела, без пића, попустиће, омекшати. Проклето српско уво!.. И након пораза опет је упорно!...\nНакон три дана пустили су је. Била је бледа, слаба, изнемогла. Не толико ни од глади ни од жеђи колико од бриге за унуком. Кад су јој заповедили да изађе, једва је прешла преко прага. Ипак се пркосно исправила и погледала их испод ока.\nХтели су опет да је испитују, И залуд. Никако не одговара... Ра да није луда?... Луда?... А зар би се неко, са и мало памети, овако држао?... Решише да је узму измеђ себе и да је отпрате кући. Узгред запретише Мартину да ће га строго казнити, ако је од сада пусти да иде куда...\nЈагодин пакетић, намењен њој и Лакану, није хтела узети. Дала га Манди. Јер  чим је погледала брашно, видела је да је то царско брашно, а и колачи да су прави царски колачи, Мора да су војници или официри донели Јагоди. Она, у писму, некако узгред спомену како јој умро отац у Араду, а одмах описује како су војници њезину, Митрину, кућу поново склепали из дасака и да су подигли још неколито таких кућа. Види се да је у некакву дослуку с њима. А Митра неће ничијег поклона, ко је са швабом у дослуку. Неће ни свога Лакана да опогани царскм хлебом . Међу Брђанима се одавно утврдило уверење да је сваки, који само окуси белог царског хлеба, изгубљен за народ. Омили му онај хлеб, услача се, па ће све да даде за њега. И не мисли више ни на што него на трбух.\nА била је у бризи: чим ће понудити Лакана ако се врати?... У кући нема ништа више, ништа чиме би га понудила. И сама се у задње дане хранила травом и корењем. Ишла је наоколо, тражила, корења. Затим је прала, сушила и, заједно са Мандом, кувала и готовила. Дочека ли, дакле, Лакана само ће га корењем почастити.\nЈедне вечери, — баш се окупили око огњишта, на коме се разбуктала ватра, и хтели да вечерају, — неко куцну на врата и канат се нагло отвори:\n— Јесте ли живи?..\n— А ти?.. Јеси ли ми жив?.. запита Митра изненађена и брзо устаде. — Жив зар?  \n— Ено....\nЛакан се саго да је пољуби у руке, али се она отрже и строго, забринуто загледа му се у лице...\n— Тамница те испила... Изнемого си.\n— Од болести, бако.\n— И блијед си, и модар испод очију..\nИ уши ти се , утањиле.\n—- Није ни чудо...\n— Еј синко, синко... А како ћемо то поправити ?\nЛакан погледа на чанак пред њима па се осмехну.\n— А и ја сам теби нешто донио, — рече и ђавољасто намигну.\n— Мени ?\n— Уштедио сам у шпиталу... Ево... Ама су фини... Баш за те...\nМаши се руком под главу и извади два мала, бела, болничка хлебића. Болесници су сваки дан добијали по два. Лакан је добро знао да баба никада овако бела и овако слатка хлеба јела није, Откуд тога у Брђана?.. Хтео је, дакле, да је изненади, обесели. А чиме би је у данашње дане могао пријатније изненадити? Зар се данас ико ичему толико радује колико хлебу?\nМитра га гледала, посматрала и није знала шта да рекне. Па и то су царски хлебови, прави царски  хлебови... И он их јео, морао да једе... Она само одмахну рукама, привуче га себи и позва да вечерају. \nСеоски кнез Матиша сневао је за неколике ноћи како га некакви црни пилићи окупили, трче и мотљају му се измеђ нога, и непрестано га у прсте кљуцају. Знао је одмах да ће имати неких непријатности. Такви снови не слуте добро. А ето, данас, дошао му из Стоца читав сноп карата да да их разда по селу. Није шала дванаест црних карата! Дванаест кућа да се данас оцрни. Јер то се обавештавају породице храбрих и верних војника, да су свој живот положили „на пољу части“, борећи се с Талијанима.\nКнез Матиша разгледао је карте једну по једну, мргодио се, мрморио нешто. Морао би и требао да их одмах разда, али не може. Треба срце од челика, које би одлучило да одмах пође. Чини му се, биће му лакше ако их преко ноћи задржи код себе и тек ујутру почне делити. А и јадне породице, — правдао се сам пред собом, — нек још барем ову ноћ с миром преспавају. Имаће и тако и сувише времена да кукају и јадикују.\nЧитаву ноћ мучно се, знојио, превртао, А још од сванућа дигао се изломљен, сатрвен и суморан. Није, по обичају, звао ни жену ни невесту да му полевају при умивању и да му додају пешкир. Сам се и умио и очистио и очешљао, Сам наложио ватру  на огњишту, приставио овећи шербетњак да му се узвари вода и запалио чибук.\nПоче се љутити и проклињати сама себе, што је допустио да га заглаваре. Зар није могао лепо рећи. „нећу ја, браћо. Бирајте другога“. И сад би други муке мучно и ишао да јавља породицама о несрећи која их снашла.\n— Али кад се мора... мора......\nЧим је скувао и испио каву придигао се, протегао једном двапута, зовнуо, и лагано, оклевајући, кренуо преко прага. Прва кућа у коју је имао свратити, готово комшинска, Илије Јуретина. Ено види домаћицу како се раширила пред кућом и разгрће некакво ђубре. Долази му и као нека родица и вазда се с њим лепо пазила. Већ га угледала и весело му маше руком. А он одма малакса. Дође му да се врати кући, да се ма куд сакрије испред ње. Касно. Одлучи се некако, крочи. и, не смејући да уђе у авлију, преко тараба пружи карту.\n— Ето....\n— Шта је ? — с осмехом запита Илиница и пође према њему.\n— А шта ћемо? Вране, покој му души.... Ето видићеш\nЈедан очајан врисак располегну се кроз авлију, жена се заљуља и посрну. Матиша не смеде да застане и да што помогне. Једним скоком удаљи се од тараба и брзо, хитно, готово трком поче да иде од куће до куће. Само да што пре разда, да што    пре сврши!.... И како пролази мимо куће, тако оставља за собом лелек, нарицање. Читаво село проплакало, свима се јутрос зацрнило. И све сузе као да се слевају у прса јаднога Матише. запљускују му око срца, навиру до под грло и даве, даве, даве....\nДошав до Мартинове куће, застаде.\nОтра зној са чела и, ослободив се некако, ступи унутра. Поздрави Мартина који се парио уз ватру и пушио, рукова се с Мандом, погледа и на Матру. Некако му мило што се и она ту задесила. Нек није сам. Нек има још кога од туђе чељади.... Биће му лакше.\n— А чујете ли што за Ивицу? — запита као узгред, тек да поведе разговор. — Здрав ?\n— Здрав, фала Богу.\n— Није још кренуо у фронту ?\n— Није, фала Богу.\n— Е, нека вам је он здрав и жив.... а Јуре.... јадан!\nУздахну и показа карту.\n— Јуре вам је погино. Ево карте, да знате.\nМанди малаксаше руке низ бедре. Големи трбух као да јој заигра, сва се стресе и некако мукло избаци:\n— Ух !\nИзбезумљеним погледом премери све у кући. Као да се тренутно згрозила од нечега што је прошло или што, можебит  није ни било. Као га још не верује или, неће да верује у кнежеве речи.\n— Еј несретан ти ли сам под старос’, — болано јекну Мартин, разбивши лулу о огњиште, а ситни јој комади разлетеше се куд који.\nМанда се тек сада освести, тек сада разумеде. И нека силна, необуздана срџба обузе је. Срџба на читав свет. Поче према кнезу, опружи руке и готово кидиса на њега:\n— Дијете ми моје дајте, лопови једни! Отимачи!... Разбојници!... Сина ми амо!... Нећу ја да се моја крв пролиева ни за цара ни за кога... Коме је до крви нек пролије своју...\nСад као да осети како су јој клетве узалудне. У прсима осети прободе, осети чисто физичку бол... Малаксала клону Митри на раме и мукло јаукну:\n— Јадни меј Јуре! Куку мајци за тобом!\n— Остави, Манде, не кидај се. — поче је тешити Митра пригрлив је на прса. — Нема помоћи од кукњаве... А и мени су убили сина... Мога убише што је био бунтовник а твога убише што је био вјеран?... Ко ће зликовцима угодити?\nКнез прогунђа нешто и изађе из куће. Није >могао да слуша кад неко овако удара на царевину и на главне цареве људе. Та и он је службеник. И њега, можебити, зову зликовцем.\n— Јуре мој! Дијете!\nИ Манда се спусти на столицу. Сави руке у крило и обори главу. Сузе су још непрестано текле, али је опет била нешто мирнија, стишанија.\n— Не дај ми Боже да умрем. док не осване дан освете, — опет ће Митра, тешећи је. — За сваку рану има и понеки лијек....\n— А какве ми фајде од освете. Што ће ми то?\n— Да ми срцу одлахне... Да се мало нвсладим.\n— Ех, Јуре, Јуре!\nМартин је за све време седео нем, скамењен. Утонуо у мисли па нити се миче, нит јекне, нити се закашље. Само се каткада низ један спуштени брк омакне по која суза. Манда се готово препаде кад се, напослетку, окрену према њему и угледа га тако ... Шта ће бити од њега?.. Јуре му био десна рука. С Јуром се поносио....\nЗаборави на час на се, на све богове. Лењо се подиже са столице и тихо му приступи... Саге се, спусти му руку на гобу и меко, меко прошапта:\n-- А шта ћемо, мој Мартине?.. Божја воља! \nУ најтеже дане Мандине, кад је непрестано кукала и кад је требао неко да је теши, отргоше јој Митру. ,Дође наредба да се сви интернирани врате натраг. домовима. Цар се, веле, смиловао и у великој милости својој дозволио им повратак. И ко зна да ли би се и сестре теже раставиле! Манда загрлила и Митру и Лакана, па готово очајно пита: како ће без њих? Митра јој напомену нека се само моли Богу за дан освете. Загрли је још једном и пође.\nОпет се састали сви, изван села. Волели да иду у друштву него посебице као разбијена војска. Сад већ није било око њих жандара гат шуцкора. Били су сами. И весели, весели, разуздани готово. Као изопијани сватови. Чини се као да нема ни стара чељадета, ни болесника. Све се подмладило, све оздравило. Лепо су видили како им горе куће; знали су да ће наћи само згаришта. Свеједно. Само да дођу у своје село, да легну на онај свој камен. Нигде на свету не живи се као ту! Макар се и под ведрим небом спавало, макар се мало и промучили. Опет је свак на своме, на својој груди, у свом добру.\nЧини им се да нису толико ни журили а већ трећи дан били су пред селом. Опазив своја брда, своје познато дрвеће, камење, чељад поче да кликће, да подврискује. Неки почеше певати из свега гласа. Неки као да  почеше покаскивати. Чак се чини да и стока некако живље иде. Овце и козе нису онако сметене, не комешају се. Осетиле, зар, мирис своје траве, па некако весело блеје и журе, журе...\nНа крају села дочека их мала четица стараца и сакатих младића. Неке вратили из Арада, неке из војске, као инвалиде. Без руке, без ноге, без ока. Сви ослабили, изнурени. Очи жуте, лица модрикасто бледа, мехурови испод очију. Искезили крваве зубе и радосно се смешкају кад опазише своје. Потрчаше у сусрет једни другима, загрлише се. Настаде љубљење, дуго, бескрајно љубљење. Дочепа ли се једно другога не може да се одвоји, одмакне. За час би то као и покушали, али чим хоће да се пусте, опет се чвршће пригрле и напану љубити.\n— А ево нам домова! — сетно добаци један старац и показа на пуста и празна згаришта. Онде, где им биле куће само гомиле црног, печенога камења. На понекој гомили већ обрасла и трава и читава јата гуштерица веру се' и сунчају. Гдегде се види још понеки заостали кров; управо није кров него остатци, крхољине од њега. Понека црна греда очајно стрши у вис као нека црна рука која осветнички прети према небу. У трулој, разбацаној слами врапци почели да савијају гнезда, и понека измршавела, полудивља мачка направила у њој свој лежај. Око сатрвених и прекрханих  грбача сасутих појата вуцара се по какво псето, чепрка руњавим шапама тражећи кости. Измеђ сагнилих дасака провири каткада радознало остарели миш. Погледа мало слободније, одигне бркове у вис као да би да омирише нешто, па се нагло скупи, згрчи и опет упане међ даске.\n— Ено нам домова, — одговарају Брђани а смеју се. Многи, нестрпљив, сео на гомилу, на голо камење, па одмах запалио чибук, замишљајући да је уз своје огњиште, уз ватру. Други отишао, чупа траву и мирише је; трећи обилази, премера даске, надајући се да ће одабрати коју, да склепа макар и труо креветац.\nНеколике уске, тесне, незгодне дрвењаре направили су војници од дасака. Мали. ниски прозорчићи, расклимани; врата тесна, искривљена. Испод врата изроване јаме, препуне воде; испод прозора издигле се гомиле ђубрета и све обрасле у траву.\nЈедино кућа старога Мргуда што је остала здрава. Иста каква је и била, И онако иста и обељена. Али су на њу некако сви гледали попреко. Бојали се да гласно осуђују, вичу, — јер се бојали швабине казне, — али су, кришом, указивали на њу и, гадећи се, отпљували у страну. Неки као да нису ни имали другог посла него су по пола дана наизменце обилазили око куће и пазили да когод неби макар и нехотице уљегао унутра. Чим опазе кога,  одмах измахују руком, чибуком, дају знакове да се не приступа.\nЗато нико ни од придошлица не смеде да се упути тамо. Нико није-питао: зашто?... Задовољавали се само датим знаковима. Тек понеки као да се досети па се и сам згади и опљуне. Стара Митра некако сметено прекрсти Лакана чим је погледао према кући; чинило јој се као да ће га неко отуда омађијати. Она се давно досетила да са Јагодом нису чисти послови. И одмах почела чувати Лакана од њезиних поклона. Сад мора пазити да га сачува и од њезиних погледа. Она је лепа, она и погледом може замамити.\nМитрина дрвењара, као и остале, за час се напунише чељадима. Неки се, додуше, и отпре ту сместили, неки се сада почеше уређивати. Није се, управо, имало шта уређивати, али свак је желио да барем торбу, завежњај, ћебе смести у какав згодан кутић. Мотљање, комешање, граја. Изгледа да више ни дете не може да уљезе унутра, а њима није ни тесно ни неугодно. У шали, чак почели да се штипају, шкакљу; или изненада подметне ногу један другоме у жељи да га обори. У врх огњишта засео стари, гурави поп Лука у својој широкој пророчкој бради и старој излизаној мантији, на којој се већ почела указивати и понека рупа. Нареди да се наложи велика ватра у част новим гостима, па задовољно одбија димове и смешка се на свакога. Пламен, заигравајући,  запљусне га каткада у жуто, испосничко лице, засени му замућене и упале очи и прелије му читаву браду блиставом, белом срмом, у којој, као у огледалу, играју, трепере и горе милијуни језици његови.\n— Ето, Митре, Бог милостиви нареди да се опет састанемо, — прошапта осетно шушкетајући, јер је све прве зубе погубио. — Душманин гони, а Бог саставља.\n— Само се мртви не враћају. — тихо одговори Митра, држећи се од њега у пристојној даљини, као што и доликује женском чељадету.\n— Не, богме, не.... Јадан Мргуд!\n— По три пут јадан.... Оде му и живот и образ, — дочека неко из гомиле.\n— А били смо у једном тунелу, у Араду, — опет ће поп лакше. — Под нама блато, мокрина; над нама мрко камење које без престанка плаче... Ни видњаче ни ништа. Гробница!... Живи људи сарањени у гробницу.\n— Осим ко је имао пара, — опет ће онај из гомиле. — За паре се могло купити и боље коначиште. и све се за паре могло купити.\nПоп застаде и погледа по чељадима да види који то говори ? Не опази никога. Поглади браду и настави мирније:\n— Тако се почеше разболевати један по  један. Узме га ватра, обнемогни, јечи, јаучи. И, кроз-два дана, — мртав... Кад     је Мргуд умро, тридесет их је оне ноћи умрло с њиме..... Тридесет....\n— А Командант Хегедиш, кад му јављају, пита: „зар само толицно?“ и окреће им леђа, — упаде и по трећи пут непознати буџаклија и опет замукну.\n— Живина!\n— Џелат!\n— Еј Боже од освете кад ли ћеш се јавит ?\nМноги почеше гунђати и љутити се. Присетише се и лудог Васе. И он мртав, Стражари га измрцварили, што се распевао кад је пао Пшемисел. Нису веровали да је луд, називали га претварилом, Трећи дан се разболео и умро.\n— А молим ти се, бако, да одем мало до Јагоде — тихо прошапта Лакан прилазећи Митри иза леђа и обгрливши је.\nОна, трепнувши, снажно га стиште за руке, продрмуса њима и некако оштро прошапта:\n— Нећеш.\n— Молим ти се.\n— Доста.\n— Она је добра... Она је златна...\nНије ни довршио, а шамар пуче. Први шамар након Симатове смрти. Лакан, запрепашћен, изви се, и више од пренеражења него од бола гласно јаукну. Сви зачуђено погледаше тамо. И као да се питају; а ко га удари? Митра је седела хладна као стена  изгдедало је као да и не зна шта се око ње догађа.\nДруги дан, рано, придигоше се многи да крену у Требиње. Сваки потерао по две по три главе стоке на продају. Треба се дочепати новаца и поново куповати посуђе и остало што треба за кућу. Треба поново кућу кућити, како многи говораху. Уз то им понестало и хране. Што је било потрошило се у путу и ретко још у кога да би се могло наћи покоја прегршт брашна. Додуше чули су да ни у Требињу нема брашна; ако га и има да је прикривено код понеких бегова и газда. Али се ипак надали. Имају, зар, и тамо људи душу и верују у Бога. Ваљда ће се смиловати и продати макар неколико. Газда Микаило Пешикан сам има толико жита; шапуће се да читаве гомиле пуних врећа леже у магази. А он је наш човек, од наше вере. Неће он пустити да се сви врате празних шака.\nПреварили су се. Кад су продали стоку и отишли пред магазу газда Микаила, затекли су га управо како товари жито на омања колица и шаље некуда. Сељаци, опазивши га, понизно поскидаше капе и поздравише; жене се преклонише готово до земље. Учини се као да их није ни видео. Поче нешто да виче на оне хамале што преносе вреће, поче да их прекорава. Опазивши како наљезе један безбрки официрчић, бржебоље скиде шешир и наклони се дубоко, са једним! сервилним и бескрајно глупим  осмехом на лицу. Чак и кад је официрчић прошао, он се још смешкао и гледао за њим. Затим се нагло окрену и хтеде да униђе у радњу.\n— А ево и ми дошли у жито, наш лијепи газда, — дочека један сељак и прогура се до њега. — Немамо ти готово шта окусити.\n— У мене нема жита за вас, — кратко осече газда и не гледајући га.\n— Како нема, по Богу, кад ето колима шаљеш.\n— То је жито за оне који хране раднике, у виноградима, у пољу. За вас нема.\nИ газда се окрену и мирно оде у магазу.\n— Шта ћемо сад?\nИ сељаци се забринуто згледаше. Где,у кога да ишту више Или да просе ? А код куће се нема ни мало и треба донети. Ако деца у зору заишту хлеба, шта ће им. одговорити ? Чиме их замамити ?\nРазбише се по целој чаршији да траже. Наћи ће, зар, код Муслимана што им газда Пешикан продао за радише?   Макар било и скупо не смета. Само да се добије \nСело почело да оживљава, да се буди. Здравији и снажнији људи запослили се око развалина. Хоће што пре да озидају и   поправе куку. макар само толико, да се у њој може становати. Други отишли у шуму да насеку дрва и јапију за грађевине. Неки се забављају око њива и ливада, обилазе их, ограђују. А неки непрестано мисле о храни, одлазе у Требиње и враћају се сетни и забринути. Жене сад изгледају вредније него су икада биле. Непрестано перу рубље, вешају, разгрћу; чисте посуђе; мету, распремају по авлији, Често оду преко пута да се мало разговоре. Туже се како не знају шта ће са децом и њиховим искањем да једу. Шта ће се јести? Зар и опет трава? Ето се најели траве Обрад Гргуров и Никола Гридев па се обојица надули, отекле им ноге као барила и обојица умрли. Додуше жандари су дошли и запретили, да нико не сме причати да су умрли од глади. Ако ко и одсад тако умре, ни за њега се не сме рећи да је умро од глади. У овој земљи свак има да једе, а ко је крив тим људима што се нису побринули за свој залогај ? Жандари су обишли и дрвењаре, изгрдили чељад што су се тако стеснила, — као да су се имали где склонити, — и попретили да, у случају каквих болести, неће ни привирити у село да што помогну. Нису луди да се заражују!\nОко Јагодине куће увек се шетао по који беспослењак. Иде, шета се и даје знакове, или се лењо извали под оближњи дуд па и отуд даје знакове. Девојка готово нити је могла у кућу ни из куће. Ако изађе до   на воду, кашљу за њом, опљуцкују, уздишу. Стане ли на врата, срдито је премерају погледом, врте главом, осветнички шкргућу субима. И дошла чисто као авет. Мршава, испијена, изломљена. Не може ни да иде усправно, сва се некако накриви на десну страну. Кад гледа, гледа некако поплашено, узверено. Чини јој се као да се свак спрема да је удара, туче и лењо се, издаљега, уклања испред свакога. Остављена, јадна немоћна као да стрепи, боји се и своје сени. Често се изнебушено осврне, као да је неко покушао да је гурне отрага Затим се постиђено крене и хитно, хитно сакрива се у кућу.\nОд страха, од срамоте, од поруге, напослетку се озбиљно разболела. Паде на постељу, занеможе. Нису јој одмах веровали. За два дана нису пуштали никога да оде и да види како јој је. Тек трећи дан нађоше неку бабу Марију, калу и пакосну жену, којој наредише да јој кува ручак и да јој каткада воде донесе.\nБаба Марија, кад су је напољу питали, одговарала да болест није тако опасна. Тврдила Је поуздано да ће се Јагода барем кроз три недеље приДићи. Кришом је, додуше, преносила по коју ствар, и вреднију и мање вредну, из Јагодине у своју кућу, да јој случајно неби други нашљедници уграбили. А преносила је и брашна, и граха, и осушена меса, и још некаква мрса који се задесио у Јагодиној кући. И то није   крила, Јагоди је у лице говорила да ће умрети... А кад ће умирати: зашто да другоме оставља ову храну ? Зар није боље да њојзи, Марији, даде? Па и не чекајући одговора, бирала је што јој се свиђало и узимала.\nСтари поп као да се први смилова да пређе Јагодин праг. Он је имао обичај да свако чељаде које се у селу разболи, макар од какве болести, види и обиђе. Није чекао да га зову ни да га мољакају. Сам оде, погледа болесника, распита се за здравље. Ако види да болест није озбиљна, посаветује и болесника и чељад, како да га његују, препоручи какву траву или понуди какав прашак и иде. А ако је болесник при крају, он, не питајући, намеће на врат епитрахиљ, чита молитве и нагони га да се причести.\nИ, макар му и мучно било, макар знао да ће се сељанима замерити, одлучи се да јој оде. „Грехота је, хришћанска је душа прошапта. „Ако је и згријешила, опет се зар каје. Зар нас има без гријеха? И колико нас има?\nЈагода се зачудила, кад се појавио. Некако поплашено повуче се на крај кревета, уза зид, и, са чудном зебњом и страхом, гледаше га. Мислила је зар да је дошао да ружи и да прокуне. И претрнула. Хтела би да бежи, да се склони а нема куда. Напослетку дограби један чашаф и стидљиво га пребаци преко главе.\n— Не сакривај се!.... Не сакривај. —зашушкета поп пријатељски и одгрну јој чашаф са лица. — Ја нисам дош’о на какву дугу сједницу Само да те видим.\n— Фала ти, оче!\nИ брзо, брзо уграби његову суву руку коју је спустио на креветац и пољуби је.\nПоп јој загледа у лице и запита мекше:\n— Молиш ли се Богу?\n— Сваки дан.\n— Смирено, покајнички, молиш ли се?\n— Онако како знам....\n— А би ли се исповједила?\nОна подиже мутне, водњикаве очи према њему. Као да га није разумела па хтела да види: шта то пита? Зар он мисли да је она достојна исповиједи и причести?... Опазивши га овако озбиљна и мирна, сва се стресе. И некако радосно, нестрпљиво ухвати попа за пешеве од мантије и, молећи,. узвикну:\n— Ах, оче!\n— Хоћеш ли?\n— Одмах.\nПа, бојећи се да се поп не предомисли. запита живље:\n— Може ли одмах?\n— Може, може, синко.\nЈагода узе крст који јој поп пружи, пољуби га и притиште на прса као нешто драгоцено, нешто што јој били отели па сад вратили. И, не гледајући више у попа   него у крст, запита некако узбуђено, задихано:\n— А почем сам ја грешница?.... Шта сам учинила? Што сам волила једног официра ?.... Зар је гријех кад се неко воли?\n— Ех, синко, оно ти и Исус каже да љубимо непријатеље, — зашункета поп збуњујући се и замуцкујући, — ама му наша брђанска памет то не прима. Ко ти је душманин роду и племену и ко чини зла, не смијеш га волити.... Тако је данас.\nЈагода одиже крст и рече мекше:\n— А добар је био, добар.... Није не гонио, мучио. И кад му велим: „а што попали онлике куће? он каже: „наредба\".... Па одмах пише у Требиње да му треба неколико нових барака за магазине. Чим му дозволили, направио ове дрвењаре. \n— Хм.... Хм....\n— И ја му велим: „пролази пуно гладне сиротиње кроз село. А ја немам да им дам. Све сте нам отели. А он доноси брашна, пршута, бешкота. Свега донесе. И ја то све дадем свијету и.... хвалили су ме.\n— А сагријеши ли с њиме, јаднице?\n— Сагријеших, оче. Од добре воље сагријеших, јер ми омиље срцу Није била\nсила никако\nОпет принесе крст на уста и поче љубити некако страсно, манито.\n— Зар се то никако не може опростити ? запита, затим, промукло. — То ли је тај гријех без опроштаја.... \n— Бог је добар и он ће опростити\nОн може што ми не можемо Он сваком прашта и теби ће..... Сагни главу\nПребаци јој епитрахиљ преко главе и тихо, лагано поче да чита молитву. Изгледало је као да негде зуји чела, тако му глас ситан и утањен. А кад јој дрхтавом руком пружи причест и саге се да је пољуби у чело, две крупне сузе потекоше му низ старачке образе. Али као да се застиди од свега тога. Некако поплашено погледа унаоколо: да когод није видео. Па се брзо убриса и још брже уреди ствари и гурну их под пазухо. Некако збуњено, сметено. пружи јој руку при поласку и рече „збогом“. А кад она пригрли руку и опет манито поче љубити, прибра некако снагу да се и обрецне:\n— Остави!..... Доста!\nДошав у дрвењару окрену се Митри и рече шапатом:\n— Јагода је на умору... Отиђи и опрости!\n— Бог нек суди и опрашта! — мирно одговори Митра, па опет прихвати за своју преслицу.\nНије хтела отићи ни да је мртву види. Мирно је слушала препирке сељана: хоће ли је саранити у гробље или изван гробља? Ови су били за то да се сарани иза гробљанског зида, на два аршина даљине. Попу нису могли забранити да је не опоје и не отпрати до гроба. Али осим четворице носача  нико други није смео пратити, Чак и она четворица као да се стидила какав терет носе. Готово су трчали под носилима, гунђајући и псујући.\nНико за њом није уздахнуо ни заплакао осим малог Лакана. Он је, сиромах, кришом, кад нико не види, неколико пута отрчао јој у кућу, донео воде, подворио је. Сад, кад су је понели, сакрио се за кућу, у једну рушевину од појате, и ту плакао горко и неутешно. \nИзненада као да нека зараза удари у село. Сваки дан, готово, по једна или по двоја носила односе се на гробље; стари поп сваки дан у неколико кућа мора да сврати и обилази болеснике. Неки се сасушили, омршавели, ислабили да им се више ни глас не чује даље од постеље; други набрекли, отекли, помодрили у лицу и бесвесно, потпуно блесаво гледају око себе. Сад више ни жандари нису могли забранити да се не говори о умирању од слабе хране, од глади. Свет, испаћен, измучен, ојађен изгубио више сваки страх, те пустио срцу и језику на вољу. Не боји се више ни претње, ни казне. Куд ће већа казна од оваког живота, од гладовања? У Требиње се иде по неколико пута, иште се жита, тражи. И свак се враћа празних шака.  Нико, додуше, не одбија, свак обећаје. Чак зе и највећа господа заузимљу за њих, за сиротињу. Неки дан су им то и показали, на једној забави. „Ево да видите како се мисли на вас и на вашу децу“ вели им један чиновничић и води их до овећег прозора. „Привирите унутра, па видите ко се о вама брине“... Кад су погледали, зачудили се сељани. У некој великој, раскошно осветљеној соби окупили се најкрупњи људи. И генерали, и престојник и чиновници, сви бегови, газда Пешикан и толики други. Музика им свира негде у крају, а они испијају вино из финих, танках чаша и наздрављају једни другима.... Велике рпе колача, хлепчића, печених гусака и ћурана, шунке, саламе уздижу се око њих по свима столовима. Гомила жена, са голим прсима, обилази унаоколо, нуди. И цвећа, пуно цвећа, свуда!... У ово доба толико цвећа!... Боже!.\n— Ето, — опет ће онај чиновник пажљиво их одводећи. — Чист приход од ове забаве иде у корист Вашу.... Хајдете кући и смирите се.... Биће хране....\nКо је могао да чека, тај је и чекао. Ишао, копао корење, чупао траву ако је где нашо и прехрањивао се. Ко није могао да чека, тај је умирао. И гробље се пунило, пунило непрестано. Још мало па Јагода неће бити тако удаљена од својих комшија.\nНегде у то доба почели се враћати и многи војници са фронте, на допуст. И како који дође, неће да се врати више. Нема ни   у њих више оне детињске бојазни и стрепње пред старешинама. И њима се отвориле очи. „Ако ћу умријети од глади или од куршума волим умријети код куће него у туђем свијету“, веле.... „Не дају нам да једемо а гоне нас да гинемо. Зар то може бити?“.... Ни жандари им нису могли ништа. Жандари као да и сами осећали своју немоћ, па су ретко и навраћали. И сад су били љубазнији, питомији. Кушали и да храбре чељад, да теше. Сетили се и они Бога и почели га помињати. Стара Митра по њима је и познала, да сад нешто „није у реду“. Макар се и мучила мало, и патила и она и Лакан, сваки дан је изгледала веселија и, некако, подмлађена.\n— Чим су жандари омекшали, зло је по царевину. — Бог почео и на нас-гледати\nПа задовољно трља руке и смешка се:\n— Ех среће! Доживиће се дан освете....\nПа да и Лакану кажем истину\nА кад је чула да се недалеко појавиле комите, као да почела излуђивати од радости. Са неколико стране почеле се разносити вести, како се читаве чете комита раштркале по горама. Чак причају и где се појавила и која чета и где је ко коју видео. Већ су имали неке окршаје и са жандарима и са војницима. И, како се прича, остали су победиоци. Освојили две касарне, заробили три машинске пушке, одела, муниције.\nМитра никако није могла да се смири на једном месту. Непрестано ишла од куће до куће и непрестано питала о комитама. Колико их је? На кога су нападали? Где? Јесу ли могли штогод и упљачкати? Све је хтела да чује и да сазна. Све до ситница. Изгледало је као да се надала, да ће јој баш ти људи донети слободу и тај њезин недостижни „дан освете“. И као да би ове на свету дала само да их види!\nУ заносу, у пијанству оном, поручила им по једном одрпанцу, да јој на село дођу. Лепо да дођу овде, у њезину кућу. Ако је, сутрадан, ради тога и обесе, неће зажалити.. Први осветници, — прве ласте!\nТреће вечери одиста јој стигоше у походе. Петорица. Умотани у дуге, црне струке, испод којих им провирују врхови пушчаних цеви, са набијеним капана до на очи. Како уљегоше, разгледаше најпре све по кући; затим одбацише струке са себе а пушке положише у крај. Сви некако слични један другоме као рођена браћа. Окошти, мршави, — ни један као да нема меса на костима, — али необично жилави, чврсти. Поглед им промицав, оштар, тешко га издржати. Јаке вилице некако им испале, рашириле се и нешто као да непрестана ршти, меље међу њима. Један, са дугим перчином који му се спуштао до рамена, био им харамбаша. Чим угледа попа који је седео у врху (још је становао у Митриној дрвењари) и некако поплашено их гледао,  приступи му, поклони се и пољуби га у руку. \n— Благослови оче!\n— Бог те благословио, синко.\n— Здраво нам била Симатова мајко!\nСтара Митра рашири руке и поче да грли једнога по једнога. Ето, Бог дао па ће јој опет кућа пропевати\n— Лакане! Клаћемо Гарана! — узвикну радосно и замоли једног од комита да га закоље. — Вечера треба да буде добра Само ће нам се опростити што немамо хљеба.\n— А биће и хљеба у нас, — одговори харамбаша мирно вадећи омањи чешаљ и зачешљавајући перчин. Та нисмо ни ми празних тораба.\nДонесе се ракија, поче се наздрављати. Први започе поп. Оде најпре до врата, добро разгледа да нема ко око куће, да прислушкује. Врну се и прихвати за чутуру. Поздрави јунаке који се дигли да се бију с душманином. Зажели им сваку срећу у боју. Сам Бог нек се смилује и нек им благослови оружје, јер се бију за праведну ствар..... И нека освете браћу коју нам погубише.\n— Само вам се молим, да не убијете Сулагу Челебију ни Циганина Ибра Дурушовића, — замоли Митра и одмаче се мало од огњишта. — Први је опањкао Симата, а други га објесио. У њих ми не дирајте!\n— А рашта? — засмеја се харамбаша.  — Ја сам мислио да ћеш нам рећи, да баш њих тражимо.\n— Ја сам се заклела. да ће само Петрова рука Симата осветити. Нека још поживе, док се он врати.\nЛакан и комита донесоше одерана овна, расекоше, приставише на ватру у велики котао. У селу, у коме је толико гладних, приређује се ето господска вечера. Митра тако хоће, то је њезина воља.... Макар, сутра сама и гладовала, већерас ће с њима пировати. \nГлас о потпуном поразу Бугара код Ветреника допро је некако и међу Брђане. Допро готово у исти час кад и у Требиње. И све се ускомешало, узбеснело. Сад већ нестало сваког страха, престали сви обзири. Људи се весело сусрећу и честитају један другоме, грле се, љубе, плачу. Неки нарочито отишли у варош да дотерају пића и себи и другима. Желе да се опију. На глад се више не мисли; мора је нестати. Биће хлеба колико се хоће. Сад само пиће! Није шала кад се црном Бугарину стало. ногом за врат. И црни Бугарин покорно савио шију и моли мир! „Ево главе“ вели „па сијеците, само ми оставите жене и ђецу... А је ли Бугарин малаксао, неће се ни Турко дуго одржати... Не може. Испребијаше и   њега тамо, код Ћабе, па му све кости поломљене. Још само душа у носу што се држи\nДође ред и на Швабу... Може ли још годину протегнути?... Може“.... „Не може“... „Нијемац би“ веле и могао; он још има јакости и крмалука у себи. „Али наш је Швабо на издиханију“...\nЉуди оставише послове, неће да раде ништа. Само иду у Требиње, питају, распитују. Неки се одметну и до комита, у планину, да и њих запитају. Неће ли они боље знати? Нико незна ништа. Али лица швапске господе забринута. Сетни су, тужни, невесели. Не заплећу ногама, не звече сабљама и мамузама, не гледају више гордо и презриво на све око себе. Оборили главе, сабље придржавају рукама, иду некако лагано, несигурно, као да су недавно изашли из болнице. Ни госпође им не циче више за клавиром, не истрчавају на прозоре, не дрече обесно, дивље кад опазе једна другу. На улицама не може готово ни једна да се сусретне: прозори им затворени. Шта је то с њима? Рашта је?.... Бог зна да је некако зло по њихову главу\nКроз неколико дана отворено изјавише да селе. Неколицини народних људи предадоше све. И одело, и оружје и храну. Све магазине, бараке, болнице, судове. А ови хоће да иду, одмах да иду. Само моле да их лепо пропусте, да им се у путу не би правиле неприлике.\nКад су Брђани чули да су се и жандари  предали, готово нису могли да верују. Ништа је то: и пропаст Турске и пропаст-Бугарске. Све је ситно према пропасти босанских жандара Јер ако су они клонули, клонуто је све. Брђанин се више не боји никога до Бога.\n'Чим се Швабе повукоше, наскоро поче долазити наша, српска војска. Настадоше празници и теферичи у земљи. У вароши затворише се радње, опет се оставише послови. Куће се ките заставама, ћилимима. цвећем. Чисте се и перу бурад да се што више вина и ракије изнесе пред браћу  у кућама запослене домаћице пеку, кувају без одмора, да их могу дочекати понудама. Деца направила бајрачиће, изашла на улицу и, уредивши се по војничку, са једном урнебесном дреком певају Српску химну. Све радосно, бесно и све као пијано.\nСељаци су оставили домове и отишли у варош, да својим очима виде српску војску. Окупиле их се читаве гомиле. Застану насред улице, закрче пролаз и мирно разговарају. Нико несме да им се јави ни да их опомене нека се уклоне с пута. Због једне ситне опомене сад би дошло до тучњаве. Они су сад господари у својој кући. Ово су њихове улице, нису царске и они слободно могу, кад им се то хоће, да сад никога овуд не пропусте.\nКад су спазили војнике, у први мах као да су се забунили. Од велике радости нису знали шта ће. Изненада неки потегоше кубуре       и почеше шенлучити; неки све цвеће којим се окитили побацаше на војнике. Једни рашириле руке те почели да грде и љубе кога год ухвате. Неки лове само официре, клањају се пред њима и целивају им ордене на прсима. Све се измешало, ускомешало, стисло. Нити војска може да се одвоји од њих ни они од војске. Једва, у неко доба, командант подвикну да се мора редати и једва, након неколико опомена, почеше да се растављају.\nСтара Митра, и ако је желела, никако није могла тога дана да остави кућу. Додуше сад није имала посла колико пре, јер јој се иселио и поп и сви бескућници како их она називала, али јој Лакан некако није изгледао здрав. Болела га глава, смучивало му се. хватала га несвестица. Хтела не хтела морала је да остане Шта би било од њега кад би га оставила сама?\nПред вече, пошто је помузла оне две три овце што им још остале, и унела каблић у кућу, неко лако куцну у канат и пређе преко прага. Стара се окрену да види ко је, Војник, српски војник, опремљен, оружан. увија брчић и некако меко, меко назва:\n— Добра вече, мајко!\n— А стрико!\n— А Петре!\nЛакан скочи са кревеца и, пре него што је стара успела да се приближи, обеси се Петру о врату и пољуби га. Затим, поносит што је он први уграбио, одступи да   и баби начини места. Стараца се пажљиво отра око уста, обујми Петрову главу рукама и пољуби га у чело. Застаде мало и као да размисли. Па се опет наге и пољуби га у уста. \n— Хајде, сједи! — реће му указујући на ниску столичицу, — а имаћемо времена за љубљење. Док свршимо што треба.\nПетар остави пушку у крај и лагано, лењо спусти се на столицу. Његово обло доброћудно лице руменило се и непрестано смешкало. Материн дочек као да га мало изненадио. Није баш онаки како га  замишљао. Некако стегнут хладан\n— А како ви? — запита да поведе разговор и да им се сит наслуша гласа. — Здрави ?\n— Ето видиш.\n— Хвала Богу.\n— Бог нас је и очувао.\nПетар извади кутију, замота цигар и запали.\n— А Јагода како је? — запита као узгред. — Жива?\n— Није.\n— Није?\nРука му задрхта и он је упустио у крило, са запаљеном цигаром.\n— А шта јој би, по Богу?\nУмрла од срамоте, — одговори стара немилосно. Спанђала се са некаквим швапским официром, па с њим и живила.... Нико,  рад тога, није хтио да је чује ни да је види.\nПетар се лагано поглади по челу и, некако као кроз сан, избаци:\n— Јадница!\n— Жалиш је? — запита стара у чуду и прекорно га погледа.\n— Сјутра ћу отићи на гроб да јој упалим свијећу.\n— Ти?\n— А ко ће други?\n— Ама оној грешници ти да палиш свијећу?\nРумено лице Петрово као да се мало смрачи и он готово плану:\n— Зар ви сви не палите свијеће газди Пешикану? Јер је богат, јер има паре... Ено га окитио кућу, растворио врата, довео свираче, изнио вино Ено свак једе и пије, свак се грли с њим.... А он је гори од Јагоде. Јагода се предала, а он се продо. Продо и тијело и душу.... Она једноме а он свима Швабама... И он вам добар... поштен.... а она.\nНаишав на овако силан и ненадан отпор, Митра устукну. Зар њезин Петар овако зна да говори?... И њој да говори?... Он, који се није усуђивао оштрије да је погледа. Осети да сад не може друкче, него да му скрене пажњу на крупљу и јачу ствар, те да га од ове намере одврати.\nПошто острани Лакана из куће, стаде   пред Петра и поносито се исправи пред њим:\n— А зар најприје нећеш изтражити и Суљагу Челебију и Ибра Дурутовића, џелата? — запита некако строго, свечано, домаћински.\n— Да их потражим ?.... Рашта?....\nИ Петар је зачуђено погледа.\n— Они су крвници Симатови А ти треба да Симата осветиш Нико други\n— Симата ће осветити закон, — мирно одговори Петар, лагано скинувши капу и полажући је на кољено. — Ми га не смијемо светити.\n— Брата не смијеш осветити?.... Рођеног?\nИсправила се, укочила, бледа и испијена као светитељка. Поглед јој и строг, и  пакостан, и неповерљив. Доња јој се усна непрестано скупља, стиска....\n— Закони ће судити свакоме, — опет ће Петар, желећи да јој растумачи, да је увери. — У српској је држави тако... А ја сам доста убијао... Треба и да починем.\nСтарица полети према њему, насрну. — Као да хтеде да удари, да га истера из куће. Али намах малакса. Заклеца, затетура, посрну крај огњишта и некако болано, изнемогло писну:\n— Несретни мој, Симате! Данаске ли те мајка изгуби!\nЗарони лице у прегачу, сакри га. Први пут у четири године облише је обилате сузе  као пролетња дажда.... И она је јецала као дете, не бринући се више: хоће ли ко чути или видети?\nНа болесничкој постељи.\n1919.\n— Крај. —</div>"}
{"id": "SRP1919a_MilicaJ_KaludjerIzRusije.xml", "dc.creator": "Јанковић, Милица", "dc.title": "Калуђер из Русије", "dc.subject": "1919", "dc.source": "", "text": "<div>Укључено у корпус Аурора 2019-03-21\nМАЛА БИБЛИОТЕКА\n220\nМилица Јанковић\nКалуђер из Русије\nИздање И. Ђ. Ђурђевића, Београд - Сарајево \nМилица Јанковић\nКалуђер из Русије\n1919.\nИздање И. Ђ. Ђурђевића, Београд - Сарајево \nШТАМПАРИЈА \"БОСАНСКЕ ПОШТЕ\", САРАЈЕВО \nНа веранди једне виле седела је болесна девојка и гледала пролеће око себе и осећала јесен у себи. У њеној души је било ведро и она се радовала туђем пролећу које и њој даје топлоте и њеним очима уживања. Она је дошла дотле да више ништа не жели и била задовољна са мало удобности која је њеној слабости била потребна.\nИ осећала да откад ништа не жели, много добија.\nПролеће око ње, одевено у беле и ружичасте велове бехара и у зелену свилу младог лепљивог лишћа, нежно и раздрагано, раскошно је расипало своју младост и мирисало је на љубав. У гају запеваше славуји. Обузе је нека драга туга и она поче да се сећа.\nБило је то године 1902. кад је започела преписку са њим. Њихово се  познанство на томе и свршило. А писма је сагорела са свима својим хартијама једнога дана кад јој се учинило да црна госпа долази и по њу и да је време да остави овај свет. Хтела је и што мање трага да остави за собом. Доцније јој је било много жао.\nТо је било у оно доба младости кад је сву љубав из њенога срца имало сликарство и руска литература и кад је поред све своје искрене, али смешне, озбиљности и поред све своје истините али неразборите, интелигенције имала врло детињастих снова. Природа воли да се наруга човеку: кад смо најбољи, онда смо најглупљи.\nЖелела је да постане Виргинија Лобрен, и да иде у Русију да учи како ће помоћи овоме јадноме човечанству. Надала се да ће је држава послати у Минхен и желела да иде у Толстојеву отаџбину о своме трошку, то јест, без ичега. Међутим држава је није нигде послала, не што није имала талента — та слала је она и неталентиране — него млада девојка није умела лепо да  моли и да пронађе кога треба молити. А снежна Русија била је сувише далеко да се у њу оде пешке.\nМогло би се рећи да је она тада имала двадесет година и две љубави које су одржавале равнотежу на теразијама њенога срца. Изгледа да је данашња младеж зрелија и практичнија. Њој то није симпатично. Она воли себе из онога доба.\nОна је већ дуже време била атеиста и то не равнодушан филозофски какав је доцније постала, већ страстан толико да је то већ била друга вера. Па ипак: толико је била занета Русијом да се хватала и за обећање једнога културнога свештеника који јој је предлагао да јој преко једног духовног лица изради од митрополита стипендију да у Русији изучава живопис икона. Мало јој је била мучна та мисао, али је њу поклапала друга: да не мора веровати ко мала иконе. Она је веровала да поред икона може изучавати и световно сликарство и постати барем шегрт Рјепинов. \nНа крају крајева поред свих мисли и младих снова није ни покушала да добије протекцију од духовног лица и сва се њена уметност свела на малање цвећа и предавање цртања. А жељу за Русијом је задовољавала шетњом по белим пољима далеко иза града са каљачама на ногама и капуљачом на глави, и читањем руске књижевности. Руске књиге су преплављале њену собу. Библиотека јој је стојала на расположењу: кауција се није плаћала. Она је тој установи била врло захвална и књиге брзо и исправно врачала.\nСамо је читала. Никуда није ишла, ни у посете. ни на забаве. Љубазни грађани, у почетку, кад је дошла у њихову варош, позивали су је, али кад се она показала тако дивља и неприступачна, они су је мало оговарали, па је оставили на миру. А то је било све што је она од људи захтевала. Била је скромна и горда у исто време, и више свега се бојала да се упознаје с младим људима. Дешавало се да пође   у школу, а на углу стоји груда младих официра. Она још издалека пролази на другу страну куда јој није пут и кад дође настрам њих, они се сви смеју. Она се тада у себи љутила на њих и на случај што су је опазили. Чинило јој се да они кроз живот иду проводећи се и смејући се и да постоје зато да девојке на забавама имају лепе играче. Та она је била озбиљна и много је читала. Доцније су они гинули и чинили нечувена чуда од јунаштва. А она је и тада само читала. И дивила се њима. И мислила да се о живом човеку не сме никад дати дефинитиван неповољан суд. Живот некад воли да преокрене ствари.\nЧитала је руски као српски. Писањем пак није била задовољна. Желела је савремену реч. Један јој рођак једном рече да има пријатеља у Кијеву који је калуђер и учи Духовну Академију.\n— Ако желиш да се дописујеш са њим, ја ћу му писати — предложи од срдачно.  \n— Врло добро — рече она и помисли: »Калуђер, он неће моћи помислити да девојка тражи можда младожењу чак у Русији. Истина, калуђер и Духовна Академија, то је свакако нешто затуцано, али, напослетку, све једно, да пише руски уме, а ја ћу га питати сама о свему што желим знати«.\nЗамолила је рођака да му ствар објасни. И после неког времена, кад је већ на то заборавила, добије једнога дана две поштанске карте са сликама руских предела и поздравом од јеромонаха М. Како је била плаха и готово унапред нерасположена према њему због његовога позива, она се наљути.\nТада је била и јеку мода скупљања карата. Она му одмах одговори кратким писмом да она не жели то и показа чак и презирање према таквим беспослицама. Објасни му да жели да се дописује са њим што хоће да учи руски, што хоће тамо да путује и што воли да има гласа из Русије која јој се чини као детету нека добра удаљена тетка која је врло мила, јер даје   много лепих поклона и којој деца желе да иду у госте остављајући мајку и мислећи чак да ће им код непознате добре тетке бити боље бар за неко време. Обавести га колико воли сликарство и књижевност. Рече му да све што се тих ствари тиче њу много интересује и ако он пристаје на дописивање, моли га да пита шта жели знати о животу у Србији, а она не се старати да му тачно одговори пошто прво проучи оно што не зна, као, на пример, политику.\nОн пристаде. И тако отпоче преписка врло занимљива баш зато што се нису познавали. Говорило се о књигама и о сликама, о Русији и о Србији. Упочетку су се само упознавали и били опрезни обоје. Он би унео по штогод и из манастирског живота, какав кратак опис околине, какву своју мисао или опажање. Убрзо је опазила да га интересује она, ко је, шта мисли уопште и шта мисли о њему, нарочито то. Њој се чинило да већ проналази у њему неке калуђерске особине. И добро   се чувала да му говори о својој личности. Слала му је скромне пределе своје зиме и говорила: »Бело је небо, бело је поље, бела је шума, само се црна стабла и црне гране гдегде виде из снега. Ах, са неколико потеза тушем могла би се на белој хартији урадити прекрасна слика! Али зато треба имати дара и школе. Школа је та која треба да оцени имам ли талента. Кад би таленат стварала љубав за уметношћу, ја бих била велики сликар. Овако само гледам и уживам више него незналица и патим више него незналица, али више и него срећан човек који студира. А каква је код вас зима? Пошљите ми мало њене белине и њене лепоте. Кад дођем тамо, хоћу да узмем једну тројку, па да пролетим кроз једну степу, као лепа мисао кроз душу генија у часу стварања«.\nОн је одговарао; али је њега човек занимао више од описа зиме и пролећа. Једног дана он запита отворено:\n»Ви не верујете, а ја сам калуђер. Ми смо већ мало пријатељи и мислим   да вас могу питати: шта мислите о мени и о моме позиву?«\n»Гле, — помисли она — вернога кога се тиче мишљење безбожника!« Она му, и не сумњајући да је то можда грубо, одговори:\n»Господине, ми нисмо пријатељи, ми нисмо чак довољно ни познаници, али ми питање ово као и свако, можете поставити само ако пристајете да на њега искрено одговорим. Мислим да има људи коју верују и могу да поштујем једну такву безазлену веру. Кад се пак интелигентан млад човек покалуђери, он ми изгледа сумњив и мислим да поред свога светога позива греши: или вара себе, или вара друге. Ја мислим да ви не верујете и не разумем зашто сте се покалуђерили«.\nНије она тада нимало била деликатна, али барем није ми лагала. Разуме се, увредила га је. И пошто је осетила да је њено руско писмо отишло далеко и задало некоме непознатоме срцу бол, она је, место да му се оправда   и тражи опроштај, само осетила симпатију према њему. Он је писао: \n»Истина понекад боли, но ја је и тада волим више, него лаж, Само ви се варате: ја не лажем ни себе, ни друге; ја верујем. Манастирски је живот леп, пун мира и поезије. Знам шта мислите: млад човек који може да ради за себе и за друге, беспосличи у манастиру и забавља се празним молиттвама у хладовини. Није тако. Манастир је одрицање од задовољстава, а не одрицање рада. Ја сам то одрицање примио поштено и искрено. Ако желите знати, могу вам испричати како сам дошао овде, То је моја мала историја коју казујем само људима које поштујем. Не знам на какве степене ви делите односе међу људима. Ја осећам за вас пријатељство. Ваша су писма мало опора, ви сте дивљи и горди, али је ваша душа честита и ваше тежње идеалне, Мислим да никад није неделикатно казати интимне ствари душе, кад су оне лепе, ономе ко је достојан да их чује и способан да их разуме.  Разуме се само ако он жели да их чује. А много је лакше казати своју душу овако у писму непознатоме познанику који за тебе представља пре једну лепу идеју, него личност.\nМисао мисли лакше долеће, него што човек човеку пружа руку. Мисао има крила. Ја верујем, верујем у Бога и у идеал«.\nОна му одговори да није имала намеру да га увреди и ако га је што заболело, томе није крива она, већ истина коју они обоје воле. Рече да врло жели знати шта је узрок његовој мантији коју она не воли, али која је учинила да му се слободно обрати. Напомену да се из тога већ види да га у манастирски мир није довела само тежња Богу и жеља за самоћом. Разуме да човек може веровати у тишини. Но шта ће му униформа побожности?  Признаде да је дивља и да јој се његова нежност допада. Каза му да се он њој можда неће допасти кад се виде, ако се виде, и да се она њему зацело неће допасти. Смешећи се, додаде да  та несрећа неће дуго трајати, јер она ако иде у Русију. ићи ће у Петроград, а у Москву и Кијево ће ићи само да види што одавно жели. Тада ће се мало упознати и видети да ли има разлике између човека идеје и човека, тако зване, више животиње. А да ли су у писмима говорили сушту истину, видеће се у очима. Али ако то не буде, ако се не виде, не мари, или још боље. Нека њихова писма остану као књижица чијег писца нису видели и није нужно да га виде.\nОн јој у одговору посла малу причу о своме животу. Некако скромно и лепо је говорио о себи. Одувек је нежног здравља и сиромах. Има само мајку која је увек лебдила над њим и била срећна што га има и несрећна што му никакву раскош сем своје .љубави не може пружити.\nКад је био мали, волео је само мајку, а кад је одрастао, заволео је науку више свега на свету. Има једног рођака владику који је обећавао да га школује само под условом да се покалуђери.  Он никад није осећао жељу да живи у свету и у великом друштву, имао је нарочиту наклоност да студира религију и филозофију и лако је пристао на рођаков предлог. И сад су сви задовољни: владика, мати и млади калуђер. У почетку је и њега мало бунила »риза«, после се навикао, јер хаљина је хаљина, а човек је човек.\nУбеђивао је да се у манастиру може живети научничким животом и да\nсе ниједном није покајао. Описивао је тишину и лепоту своје околине, озбиљне студије на Академији, своје посебно изучавање и намеру да напише историју религија на основу филозофије.\nБило је и лепих описа његових шетња у чамцу по Дњепру.\nСве је то било још лепше што је било на руском. Није ни осетила како је брзо усвојила тај језик и могла да каже све што је хтела. Садржина је савладала форму као што треба у уметности. И њој се заиста чинила та њихова преписка као мала литература. \nЊегова ведра и непоколебљива искреност је дирнула њено дивље срце. Зар му је могла нешто пребацити? Зар није он са свога гледишта имао потпуно право? И зар није и сама, неверница, хтела да молује иконе само да дође до Русије?\nОдговори му:\n»Господине, ви за мене више нисте идеја, нити проблем, ви сте мали роман, или лепа прича, или боље песма, јер у причи и роману је цео живот или цео догађај, а у песми само почетак, или крај, намера, тежња, мотив, тренут, звук, али све чисто од свакидашње прозе. Ви сте жртвовали слободу науци и због тога вас морам поштовати и поред мантије коју не волим. Ја уопште, изгледа, не волим униформе. Иначе можда сам и ја више калуђерица, него неке калуђерице. Само ја живим тако повучено не да угодим Богу и заслужим царство божије, већ што се мени тако свиђа, што такав живот одговара мојој природи, дакле, из себичности, не из врлине. Ви сте такође  узели »ризу« из егоизма, али је он леп. И мени сте дали лекцију да човек никад не треба да осуђује оно што не зна.\nИ тако једна бунтовница пружа пријатељски руку једноме калуђеру и мисли да би се стари Бог, кад би га било, осмехнуо на то пријатељство. Само, само да калуђер нема задњу идеју: да поврати вери заблуделу овцу. Ново освојени пријатељ ваш каже унапред: не покушавајте, нећете успети!\nИначе, видите: човек човеку пружа руку чим је лепа мисао долетела лепој мисли«.\nЗашто је сагорела та писма? Сад би их тако радо опет прочитала. Сећање на  слику није слика, сећање на живот није живот. То је само зрак светлости који случајно пада на један део слике у помрчини, на један део живота и прошлости. И човек који се сећа, живи само једним делом живота.\nОн је њој увек писао искрено. И она је њему само истину говорила. Али она њему није говорила све, а чинило  јој се да он њој хоће да каже све. и плашила се од тога. \n»Седим у манастирској башти пуној цветалог воћа, и високог, зеленог дрвећа које највише волим, јер је најближе небу и личи ми на људе високога духа. Око мене зује пчеле, у даљини звоне звона, из капелице се чује песма молитве. Чини ми се да мирише и у природи и у мојој души. И ја осећам Бога који је нежна снага, који је најдубља поезија, који је највеће благо човечије душе. И срећан сам.\nИстина понекад... . Мени је двадесет пета година. Славуј пева, пролеће ме заноси. хоће ми се живота, љубави....\nЈедан уздах, и он, као ветар пролећне облаке, однесе смртне жеље којима не дам да буду снови. Не, ја нисам жртвовао слободу науци: ја сам жртвовао телесни живот слободи душе. Та ме мисао крепи и враћам се раду са више воље, као да хоћу да оправдам пред Богом и пред људима свој живот. Не мора сваки цвет донети плода.  То ни природа не тражи. Ако је био леп, то је доста; ако је лепо мирисао, још више...«.\nБило је тада нечега суровог у њеном одрицању љубави и она се у души бунила против те претеране искрености. Међутим није могла одрицати лепоту тога што је написао.\nИмала је обичај да на сваку реченицу одговори, само оно што не одобрава и што јој се не допада да прескочи ћутећи. Опазила је да је он постао осетљив на то. Она му није могла ништа пребацити; та сама га је изазвала, јер га је питала да ли је срећан:\n»Ја не верујем и нисам срећна, али сам поносна. А ви, јесте ли ви бар срећни кад верујете?«\nНије му могла пребацити што је био искрен и истинит, али му је својим ћутањем показивала шта не воли да чује. А он је, као паметно дете погледе, разумевао те опомене без речи. И она је осећала нежност према њему због тога и због његове нежности. Било  је нечега женскога и детињскога у тој души која је умела мишљу дубоко у живот да се удуби. Њена су писма, по женском обичају, била дугачка. Штоp су се више упознавали и његова су постајала све дужа. И увек им се чинило да нису све казали једно другом, и, пославши писмо, још су били жељни да пишу.\nПрво су били опрезни, после искрени, и напослетку, поставши пријатељи, бивали су весели и духовити.\nПитала га је:\n»Зашто ме не похвалите? Зар не опажате како брзо напредујем у руском? И зашто ме никад не поправите ако грешим?«\nОн јој је одговарао да она боље зна граматику од њега, да се он диви како Срби уче руски, и да му не замери што је не хвали због језика.\n»Немам кад; језик је само средство и ја чак не опажам ваше лепо знање као  што не опажам у књизи слова и речи, већ журим само за мишљу. Хвалим вас за друго што много више  вреди«. И тако даље. Тада ју је упоредио са Олгом Иљинском из Обломова. Њој је то било смешно. Она је већ опазила да је много боље познавала руску литературу, него »житељ Кијева у ризи«. Она му одговори:\n»Трудим се да вам учиним по вољи и да пронађем какве сличности између те красне јунакиње и себе, али апсолутно ничега не могу да нађем, осим ако ви можда налазите да по лицу личим на њу, у вашој замисли. Брат из Русије могао би мало више читати руску књижевност, ако жели да начини какво срећније упоређење«.\nТо му је дало повода да тражи њену фотографију. Зашто не би знао како изгледа? А он би одмах другом поштом послао њој своју. Она није хтела да му учини по вољи.\n»Слику вам нећу послати из егоизма: знам да сте ме замислили боље. Слика је ствар, мртва маска. Она није »лепа идеја«. Волим више да је немате. Изгледа да ми је право да личим на Олгу Иљинску«. \nОн јој је писао о другоме и послао јој једну филозофско-религијску књигу. Одговорила му је:\n»Хвала вам на пажњи. Прочитала сам књигу и из ње научила седамнаест нових руских речи, а то је доста од једне корисне књиге. Опростите, али ја религију и филозофију ни сваку за се не могу да сварим, а камо ли обе заједно. Ваш савет не могу никако послушати. Ако заповедате, пристајем још шест пута да прочитам све песме од Љермонтова, само да не читам још једанпут ову танку ситно штампану тешку књигу која се мучи да споји науку и веру«.\nЈедног дана му је писала:\n»Вече. Самоћа. Слобода. Потпуно се слажем са вама: кад сам сасвим сама, онда се осећам потпуно слободна. Друштво обавезује. Једна моја рођакиња је казала: »Што више познајеш свет, све се више сама себи допадам«. То у овом случају није било наивно ни смешно. Та је жена збиља красна. А  овај лепи Божји свет није нимало красан.\nБила сам у једном манастиру. Кроз најлепши предео иде човек да стигне у ту прљаву јаму где се маже о Богу. Прво смо се пели каменитим путем који је изгледао да води у небо. Срели смо само једну змију и видели два орла. И сунце нас је пратило својим ватреним оком. Затим смо почели да силазимо с неба на земљу и између најгушћег дрвећа у прастарој шуми силазим уском стазом, која се вила као поток, у једну влажну котлину, у којој је манастир. О, што га нису подигли тамо горе у стењу на видику сунцу! Не, сакрили су га и од неба и од људи.\nБио је сабор. Млади калуђер, за кога сам чула да прави оргије у манастиру и на Велики Петак печено прасе залива вином и Христову смрт слави световним песмама, стојао је међу својим стадом и пружао руку да му љубе. Како је све то гадно, не печење у пост, већ сва та одвратна лаж. Они који су ме довели, изненада ме упознаше  са њим. Ја сам се руковала и ни речи нисам казала. Он ме је зачуђено погледао и поцрвенео — свакако што га нисам пољубила у руку.\nМало сам се умирила тек кад смо се вратили истим путем који је сад био сасвим друкчији. Прво смо се пели уз црну густу шуму, а после силазили низ го камен и врлет, заштићени небом и звездама и вођени златном месечином. \nДа, потпуна слобода, то је потпуна самоћа. Вечерас не могу да будем потпуно слободна. Напале ме мисли ретке и пакосне. Ах, мој пријатељ, калуђер из Русије, коме тако верујем на лепу реч, неће ваљда поцрвенити кад се будем руковала с њиме«.\nОн је у своме писму изјавио сумњу у побожност српскога народа и развео тему по оној старој мудрости: кад не би било Бога, требало би га измислити. То је није доста занимало. »Но, па створили су га кад им је требало — мислила је она. — Сад долазе друге генерације које кажу: Кад би било Бога, требало би га збацити са небеског престола, јер је сувише апсолутиста за данашње демократско време«.\nНа свршетку писма калуђер је рекао: »Међу министрима, међу професорима, међу људима свих друштвених редова има неваљалаца, па их има и међу калуђерима. Могу разумети ваше огорчење, али сам приметио и једну ноту која ми се није допала: као да вам је било мило да ми то саопштите. Можда се варам? Не, ваш пријатељ неће поцрвенети кад се видите са њим, а нада се да ни ви нећете поцрвенити ...«\n»Ја сам већ поцрвенела...« — тако је почело њено идуће писмо.\nОн већ давно није више њој писао «многопоштована«, ни она њему »Господине«; њихова су писма сад почињала са »ви« или са »ја«, са »да« или са »не«.\nТако је то трајало годину и по. И онда јој се учини да ће се сва та пријатност помутити. \nДобила је из Русије писмо засечено маказама тако једно три сантиметра преко средине и не би на то обратила пажње да јој он сам на крају не рече:\n»Опростите, журим да вам пошаљем, да бих што пре добио одговор, а требало би да препишем писмо. Ово је засекао један мој друг који ме чека да идемо у чамац. Нестрпљиво ми је претио да ће ми исећи писмо ако га не оставим. Ја сам хтео да довршим, а он га засекао и кад сам се ја наљутио, он ми је рекао да поздравим тога коме пишем. Опростите му: он је страстан веслач. Довиђења. Сад је на реци дивно, залази сунце«.\nНа њу је то писмо тако утицало да је хтела одмах да прекине преписку. Замишљала је калуђере у чамцу, црне као гавранови, како се смеју и говоре о њој, а њен пријатељ им прича или чита њена писма. Затим га је правдала: он је био само недовољно деликатан, али да је у томе било нечега  ружног, он би сакрио, овако се. у журби истрчао.\nПа ипак није могла да му одговори. Прошао је месец дана. Тада доби једно кратко писмо: брине што се ућутала, пита да није слаба, да није нерасположена.\nОдговорила је:\n»Да, нерасположена сам. А кад једну ствар нећу да радим са вољом и са љубављу, нећу ни да је радим. Не чини ми више-задовољство ни у Русију да пишем.\nПре десетину дана десила ми се — тако да кажем, једна ситница и она је могла да утиче на мене. Имала сам једну јабуку, донела ми је једна слатка девојчица, моја сусетка. Та је јабука била румена и љупка као осмех тога детета. И тако је лепо мирисала. Чувала сам је као симбол лепоте и држала је на столу поред Пушкинове књиге и кодгод бих је погледао, у души би ми се разведрило и чинило ми се да осећам на своме лицу детињски безазлен осмех. \nПре неколико дана опазих на јабуци једну пегу. Загледах, — почела да труни, расекох, — пега иде до срца, окусих, - горка. Ја нисам сујеверна, него ми је јабука дала компарацију. Није ми добро у души. Имам неки страх, велики страх да се и у животу све исто мора да поквари и после неког времена да почне да трули. Не пише ми се, горко ми је у души. Међутим моје је срце пуно љубави за добро и лепо и хтела бих некога у драгој Русији да поздравим, некога достојног тога таласа »идеалне тежње«. Ни људе, ни вас не желим данас да поздравим. Ах, да: поздравите Дњепар ...\nПисмо што је дошло после тога говорило је о руском црквеном сликарству са толико нежности и тако кротко да се морала осмехнути. Она је опазила да је он то нарочито изучавао, звао чак знанце у помоћ, да би јој могао дати што ново и њој занимљиво. Час је осећала да је ћутке признавао кривицу и, говорећи о другом, старао се да је поправи, час јој се чинило да  њено писмо није ни добио и да је ово сасвим посебна тема. Њу је то врло занимало, јер је слично томе и сама мислила: руске иконе, руске слике светаца, то је уметност која не личи на црквену уметност ниједног другог народа: у ликовима њихових светаца и мученика има нешто прастара, мало дивље и дубоко нежно; то су људи којима се у очима види душа у којој живи Бог. Ах, један руски Јован Крститељ не личи нимало на саркастичног, девојачки лепог светог Јована од Леонарда до Бинчија, или на кога другог Јована кога хоћете уметника, баш и Мурила који је најприроднији. Руски светац је човек из библије са додатком чисто руске душе која је велики болни страх од зла, велика љубав за све који су у злу и велика преданост Богу, велика као екстаза.\nОна се занела тим мислима тако да се чисто трже кад на крају писма нађе и ове речи:\n»Ви се варате: само материјалне ствари се кваре, само земаљске јабуке  труне: цвеће душе не вене, плодови њени не пропадају. лепота идеала не умире.\nПоздравно сам Дњепар: осим њега овде нико не зна за вас ...«\n»Ја вас често сумњичим — писала је она њему — и после сваке сумње, као да добијем неку племениту казну, ви се пењете све више лепоти плавих небеса«.\nЊегов одговор на то:\n»Ко не верује у Бога, није чудо што сумња у људе. Ја у вас ни један једини пут нисам посумњао, па ипак после свакога писма, чак и после сваке ваше сумње, ви у мојим очима растете«.\nОна њему:\n»Да нећу да постанем висока као дрвеће у вашем манастирском врту? Ала се ми узајамно хвалимо! Пријатељу, то не ваља. Људи су тако склони да се разнеже према себи, а ми имамо друге претензије«. \nОн је то њено добро расположење једва дочекао и тако су се помирили без речи после свађе без речи.\nАли 1904. године почетком маја она изненада отпутова у Баварску. Добила је најзад два месеца одсуства тако да са распустом буду четири и у највећој радости и журби отишла.\nСудба је хтела да тако прекину преписку. Кад је стигла у Минхен, нашла стан и школу, она посла једну карту у Русију. Међутим калуђер је био отишао на Крим и послао јој једну карту кући. Тако су се изгубили. Зато се она врло изненади једнога дана кад у сликарској школи доби од њега карту из Далмације.\n»Једва сам вас преко вашега рођака нашао. Ево ме у овој лепој српској земљи која тако прија моме мало порушеном здрављу. Како сте ви? Радите ли много? Тако ми недостају ваша писма. Можда ћемо се видети пре него што дођете у Русију«.\nАдресу није послао. Разумела је да није стално на једном месту. Чак  је помишљала да ће можда доћи и до Минхена. Али је имала сувише посла, и пријатности и бола да много о њему мисли. Видела је, да се уметност не може освојити са четири месеца рада и грабила је да види и да научи колико је могућно.\nОна је у Минхену нашла читаву малу руску колонију и чинило јој се као да је већ видела мало Русије. Упознала- се са студенткињама и студентима, уписала се за члана њихове библиотеке и са још двема Српкињама ушла у њихов »кружокь«.\nМесто да учи немачки, говорила је руски и спремала се да идуће године макар овако на четири месеца неизоставно оде у Петроград. Једна Московкиња ју је позивала у Москву и говорила: »Ако сте долазили у Русију, а нисте видели Москву, нисте видели Русију«. Студенти су говорили да је Петроград Париз, то јест, европска, а не руска варош. Она им је казала да то већ одавно и сама жели и питала за свога пријатеља калуђера из Кијева. Нико  га није познавао. Студенти су се мало осмехивали, а она није хтела ништа да им објашњава. Та то су све били социјалисти и републиканци и они су осим дивљих разговора о сликарству, филозофији и књижевности, водили и страсне препирке о томе да ли је Русија зрела или не за револуцију.\nМлада девојка је била толико одушевљена тим људима који су сву душу улагали за нешто што њиховом личном тадашњем животу није доносило никакве користи и који су живели свакојако, другарицама били браћа, понашали се као добра деца и тако дубоко веровали у добро, као што је њен калуђер веровао у Бога. Она је осећала да мало у мислима пренебрегава свога пријатеља, али се тешила: дуга је зима, наставиће они у миру и самоћи своју лепу преписку; сад је свакако и он на путу уморан као и она.\nЈош тамо је отпочела њена болест, на коју није обраћала пажње. Она је грабила да за четири месеца види све чега је била жељна и да научи све \nшто воља може понети. Сувише се преморила. Четири летња месеца у Минхену пуном уметности, кише и пива, брзо су прохујали.\nВратила се баш за време прве Југословенске сликарске изложбе. Чула је од свога рођака да је калуђер из Русије долазио у Београд и тражио је, али нико није умео да га упути. Доцније је чула да је пре тога био у њеноме месту и долазно њеној кући, али је, разуме се, није нашао. Он се известио кад треба да се врати. Због изложбе она је остала у Београду десет дана више. Причали су јој да му је било врло жао што се нису видели. И њој је тада било врло жао. Судбина: преко писама се нашли, удаљени се зближили, а кад су били тако близу, у једноме месту, они су се размимоишли и нису се видели.\nОн је отишао у Русију, а она се разболела од болести са боловима, од којих се живот омрзне. Неко време долазиле су карте и писма од пријатељица  и познаника. Она није могла устати и одговорити. И тако све престаде и њој се учини да је душевно умрла. Како је била бунтовне природе, желела је да и физички умре. Међутим калуђер није писао. Не зна да ли је то довољно приметила, барем се не сећа да се у својој невољи забринула и о њему.\nБила је огорчена на своју судбину. Њена болест је све више узимала маха. Рођак, који је често волео да се детињи и да се прави груб, говорио би\nјој:\n— Још болујеш, још ниси умрла. Шта ти мислиш? Докле ће овај народ око тебе да се мучи?\nТај рођак дође једног дана и рече јој, смешећи се:\n—- А наш јеромонах из Русије умро.\n— Шта ти је, човече? Какве су то шале? Но и глупости ваљда треба да имају границе!\n— Озбиљно ти кажем.\nА она није веровала. Тек после два дана убедила се да је истина. И она  осети велику тугу и нешто налик на грижу савести, на осећање кривице. Па ипак: она је тада била толико болесна и толико огорчена да му је више завидела што је умро, него што га је жалила.\nУмро је, сиромах, од туберкулозе. Рођак јој је причао да су његов ујак владика и његова мати желели да му продуже живот и зато су га склонили у манастир и у мир. Владика га је слао на Крим и у Далмацију да се опорави и да види лепе земље које је желео да види. Рођак је правдао владикин услов који се њој чинио калуђерски и свиреп.\nСиромах младић, био је осуђен на смрт, а њој о својој болести никад није што више рекао. Његова мати је умрла мало пре њега. Добро је учинила.\nОн је био у Београду октобра 1904. године, а умро је марта 1905. Зашто јој болестан никад није писао? А зашто она болесна никад није њему писала?\nПрошле су године. Њега више нико не жали. Заборавили су га зацело и пријатељи. Сада она често мисли на њега. Она није умела умрети и некако као да се споразумела са својом болешћу, те су обе попустиле.\nЗашто је спалила његова писма? Бојала се да их неко не прочита и њихово пријатељство погрешно не разуме као љубав коју само нису хтели да признају као љубав. То би је, чинило јој се, увредило и после смрти.\nЉубав! Она је знала тада и шта је љубав. Немир и јад и бура и бродолом срца. А ово је било нешто налик на све оно велико што су руски писци давали њеној души, можда не толико велико, али толико исто драго. Нека блага пријатност као лек њеној души, као умирење њеном немиру, као једна песма и као једна молитва коју је само њој слала велика и драга, побожна и поетска Русија. И ниједно писмо од његових није прочитала ни најбољој пријатељици која је знала све њене јаде.\nИ сад она живи и нема тих писама. И себи их је ускратила. Сећа их се. Много је заборавила. Сећа их се на руском у свој њиховој нежној звучности и чини јој се да не уме лепо на српски да их преведе.\n»Соловей заливается, весна волнуетъ кроь, жить хочется, любить хочется ...«\nОнда је осећала увреду од тих речи. После је и она искусила ту чежњу коју природа пре или после намеће чочеку, да му заслади или загорча живот. Она се осмехну. Могла је и она уздахом да је одагна и радом да је победи. Сад не жели више никакву срећу; постигла је равнотежу и задовољна је. Пре је жељела да иде у Русију; сад жели само топле пределе... Нема више намеру да спасава човечанство и задовољава се да посматра уметност природину. Пре је волела да сања, сад воли да се сећа.\n»Ноћас сам много радно и био задовољан. Чинило ми се да сам достојан живота, и тако чисте душе, у освиту  дана, кад је небо иза мога високога  дрвећа забуктало руменилом зоре и као небеском љубављу озарило свет сунцем молио сам се Богу за вас ...\nПолет човечије душе ка идеалу то је молитва.\nНе разумем како ви не верујете кад ја осећам Бога у вама. Ви имате уметничку душу: заслушајте се у црквене песме и пишите ми шта вам кажу«.\nОна је била тронута и ако непоколебљива. Речју му није захвалила за оно за шта му је душом била захвална и чему се њен скептични разум није могао наругати. Као што пре није спомињала оно што не воли да чује тако сад није ни речи рекла за оно што јој се чинило најлепше.\nПисала му је:\n»Ако ви зовете Богом свемоћ природе, сву њену велику лепоту, ако називате Богом ону везу, тајну и пуну необјашњиве узбуђености између  човечије душе и спољашњих ствари, између величине која нас окружује и  дубине која је у нама, онда се ми слажемо. Што ја не верујем то је да има један дио, највиши дух, једно свесно биће које прати наш живот, казни и награђује, шаље искушења и опрашта. Величине има, казне и испаштања има, награде има, али свести нема. Све то чини некад логична, а некад, страшно неправична природа којој јединој као несвесној сили мора човек без роптања да се покори. Ја апсолутно не верујем у живот после смрти.\nА црквене песме? Више пута сам то осетила и о томе мислила. Пре неколико дана била сам на бденију и била сам без вере побожна. Не умем да вам објасним шта осећа и колико трепти која »уметничка« душа пред лепом црквеном песмом. Она ми као вама руско црквено сликарство не личи ни на какву другу песму у целоме свету. У њој је спојена историја и музика људске душе, нешто преисконско и нешто садашње што је увек живело и што ће живети у људским бићима, неко отимање од земаљског живота   и тежња ка небеском, вапај немоћи и незнања човековог ка свемоћи и знању, да, »полет човечије душе ка идеалу« — то је црквена песма. Знам руске мелодије и могу замислити ваше хорове. Пристајем свакога дана да долазим у ваше цркве, али да то зовем узвишени концерти, а не богослужење«.\n»Сваки човек схвата како може. Главно је да има лепу душу. Ето ви - не верујете, а моја душа налази у вашој сестру. Не, не, и ви верујете, само ви сте јеретик, али ја сам убеђен да ће вам Бог опростити«.\n»Хоће, ако је толико добар као ви и ако није строжији од вас. Ала ће то бити изненађење за вас кад умрете, па нема раја, ни награде за толике ваше врлине. Збиља, мене јако изненађује што ви, човек од мисли, примате догму онако како вам је даје црква и верујете у њу без икакве критике. Поезија које има у вашој вери мени се допада, али немојте ми тврдити, молим вас, да је вера наука и истина«. \nОн је њој одговарао:\n»Кад говорите о вери, ви често нисте добри: нисте деликатни и чак сте мало пакосни. Ваш здрави разум није увек хладан. И ви сте тврдоглавији од мене. Ја верујем и не убеђујем вас, а ви одричете оно што не знате. Откуда ви можете тврдити да нема ништа после смрти? Откуда знате? Је ли вам то израчунала математика? Ваш разум вам каже. А мени моја душа и моја љубав кажу да има. Ви не верујете у тајну, а ја верујем. Док ви верујете у тајну лепоте, природе, песме, слике, у коју не верују незналице. А ако је ваш разум само недостатак једне уметничке жице, ако је непојимање једног дубљег питања, неосећање једне више тајне, ако сте и ви незналица у погледу вере? ... Кажите јесте ли увек били атеиста? Зар нисте веровали кад сте били дете?«\n— О, јесам. — одговорила је она — веровала сам топло и дубоко. Волела сам цркву, звона, свеће, кадионице, иконе и попу који је лепо певао.  Осећала сам страхопочитовање према тајанственом Богу-оцу и обожавала сам Бога-сина. Волела сам малога Исуса који је долазио по беломе путу у белој одеждици са звездом над главом и доносио много радости деци целога света. И волела сам још више великога Христа који је за нас страдао и био распет у дане кад се људи муче, ору земљу и посте и који је васкрсао и узнео се на небо у дане кад је са његовим васкресењем васкресавала и природа и по земљи цветали зумбули и љубичине, а у ваздуху се нијале беле процветале трешње и румене брескве и кад су се деца, коју је волео, радовала црвеним ускршњим јајима и играла се под плавим разведреним небом., на које се он успео.\nДубока и поетска личност Христова увек ми је била и биће ми увек симпатична.\nАли вера је прошла као што је прошла вера у бајке. Јер вера је поезија и лепота, али није наука и истина. Ви поетске фигуре хоћете сасвим буквално  да преводите и да нам их наметнете као аксиоме. Змајеви, патуљци и виле, и то је поезија, али није истина. Ја их сад волим, али више не верујем у њих«.\n»Никада се нећемо сложити у томе питању и зато је боље да га оставимо, да не задајемо једно другоме бол« — тако је он завршио ту тему, а она је са својим мало саркастичним осмехом казала: Амин!\nСад је размишљала о томе сасвим мирно. Шта човек зна и шта може тврдити? Он је немоћан и бедан. Ни искрени богомољац, ни страстан атеиста немају можда право. Чак убеђење и сумња можда подједнако вреде. Филозофи су веровали у богове. Њихови богови су пали, а њихова мудрост и данас живи. Религије се мењају. Човек је незналица. Заиста је лепо рекао сиромах калуђер: »Сваки човек схвата како може. Главно је лепота душе«.\nАх, а она је његовој лепој души причињала и бола. Он њој никада. Ко  буде читао њена писма њему, неће помислити да га је волела љубављу. Он је био много бољи, много нежнији од ње. И писма тога калуђера била су најлепша, о, не, никако не и најмилија, али најлепша од свих писама која је она икада добијала.\nОна га се сећала са захвалношћу и жалила његову младост. Зашто се тако десило да се обоје разболе и да једно другоме не пишу? Шта ли је мислио и да ли му је било жао? Она није могла писати, а он можда није хтео да говори о својим физичким болима. О, како је ипак мало познавала његову душу!\nЗашто није могла да му поклони сестринску пажњу и нежност, да се последњих дана не осећа сам у свету? Да ли је чекао гласа од ње? Да је знала, она би га изазвала да пише. Жалила би се да се и он пожали. Писала би му из постеље, да би и он њој можда тако исто писао. Како је отишла иа живота та лепа, јака и нежна душа? \nЈесте, она је знала да је њему дала нешто што му је било драго. По њеним писмима он је познавао њу и мислио о њој. Каква је била њена слика у његовој души? То је било нешто што не постоји. Али много лепо. Она која није она, но коју је она створила. И зато што је учинила да постоји једна лепа илузија, осећала је велико задовољство, велико тужно, незадовољено задовољство. Она је била нешто у његовом животу. Да, »лепа идеја«, лепа и необична. А он је за њу био један од оних цветова, који не доносе плода, али који не вену и који лепо миришу. А зар мирис, зар успомена није плод?\nОни су једно другоме давали полета и писма њихова као да су заливала њихове мисли да боље расту. И кад помисли да су се могли наћи и поштовати још више и бити пријатељи још и данас, богати лепотом која не умире и љубављу која није љубав већ нежност, јер узима само да би више дала. - њој је било страшно жао што \nсе у помрчини смрти изгубила та млада идеална душа.\nАли кад је мислила да је морао умрети, да је судбина тако хтела да се лепота њихове преписке нагло прекине и они једно за друго изгубе, и кад се сећала како ју је тражио, било јој је мило што је није нашао ...</div>"}
{"id": "SRP1919b_MilicaJ_NeznaniJunaci.xml", "dc.creator": "Јанковић, Милица", "dc.title": "Незнани јунаци", "dc.subject": "1919", "dc.source": "", "text": "<div>Укључено у корпус Аурора 2019-07-04\nМИЛИЦА ЈАНКОВИЋ\nНЕЗНАНИ ЈУНАЦИ\nБЕОГРАД\nИЗДАЊЕ С. Б. ЦВИЈАНОВИЋА\n1919.\nШтампарија Супек-Јовановић и Богданов, Нови Сад\nНЕЗНАНИ ЈУНАЦИ\nВрло сиромашан предео. Ниска кућица са старим поплавелим кровом, по коме шетају и рогуше се голубови. Око куће као зелен појас обвила се лоза, иза ње тараба, уз тарабу неколико високих багремова. Пред кућицом једна млада јабука и једна стара шљива. Са шљиве у пролеће падају гусенице, а у лето као дукат жуте, округле, крупне џанарике које пуцају и распрскавају се при паду и примамљују суседне прасиће у двориште које као свака општа кућа нема браве на капији. Јабука, на чијим се гранчицама љуљушкају врапци, нуди око Петрова дана сеоској деци лепе посластице, а око Ускрса учитељица као луда по читаве сате седи пред њом, као да у њој налази поезију целога света, као да кроз гроздове ситних, етеричних, мирисних, румених ружица понире у море бајака и на дну његовом налази румене кристалне дворове у којима станује невиђена и нечувена љубав. Десно од капије диже се друга већа кућа са сводом над степеницама које воде у подрум  из кога се увек мршти помрчина. Баш уз капију трепти својим ситним угасито зеленим лишћем један отменији, друкчији од осталих, багрем, чије гране и мехуне испуштају неку слатку смолу и на коме преко целог лета падају и брује, као да се роје, златни облаци неуморних пчела. У малом дворишту, у позадини неколико високих струкова кукуруза и неколико оџака кромпира у цвету, који личи на неке глупе очице што непрестано трепћу. Ту се врло радо, као у пркос старој домаћици, шетају сусетске кокошке и чепркају алеју белога и црнога лука која изгледа као невино мало зелено језеро испод шумице кукуруза. Код јабуке један вечити џбун крупног сјајног високог лишћа од рена даје од монотоније уморном оку, у сва годишња времена лепе зелене боје у свима нијансама редом. Има и мало цвећа које нико не бере и које су лептири одавно прогласили за своју својину.\nНа кућици широм отворена врата и на чађавом огњишту, кроз који звижди нека тужна песма као узалудна чежња за светлошћу и слободом, гори и дими се ватра и цврче сирова општинска дрва. Двоји ногари, два корита и две жене, једна варошанка, друга сељанка, стоје  по читаве часове у истом положају и мичу само рукама. \nТо Лена пере рубље код учитељице. Учитељичина мајка јој помаже. И док се сапуњава вода пенуши и руке у кориту сложно раде да од прљавога начине чисто, дотле две жене причају и посао им изгледа као забава. А у вече Лена својој ћерци каже како су се „слатко наразговарале” она и госпа Роса.\nУчитељичина мајка, стара жена с меким, рано набораним од невоља, лицем, лепим плавим очима и коврчавом седом косом, воли да говори и почешће се пожали на своје ћерке:\n— Сачувај Боже с том децом што су учила школе: једна узела једну књигу, друга другу, па се загњуриле и ваздан тако гледају, а ја немам с ким да проговорим.\nЛена је омалена, чврсто сложена, јака као човек сељанка са лицем готово класичним коме смета само један недостатак, о коме уосталом она сама често говори. „Она ради туђе“ — тако кажу завидљиве сеоске лењивице. Но Лена не мари, и не снебива се да се и сама похвали:\n— Све што сам могла овим мојим двема рукама и овим једним оком, ја сам урадила.  И док сам ја жива, нико не може да ми се подсмехне, а кад умрем, деца ако хоће, нека чувају, ако неће — ја бар нећу да видим... Ево и сад сам из вароши донела два вратила, па ћу један разбој у собу, а један у стају. Иде брже кад метнем два разбоја. Мало Дара, мало снаја, а повише ја, па — се тек забели вратило. Да видиш како је лепо плетиво, алево и мораво. Кад свршим и крпаре, ја ћу онда Дари да наградим за сукње. Ноћ дугачка, запалимо лампу, Дара шије, а ја ткам, помало се и поразговарамо, па време пролази, а посао одмиче. Треба да је удам, двадесета јој година. Оно и њој се још не иде, а и мени жао, и помоћ ми она велика, али не могу више да чекам. Траже је људи. Дај једном, а овако се само мразим са свима. Мислила сам да поседи још годину, две, али кад се оно пролетос разболех, ја се зарекох, чим оздравим да је удајем. Још мало да наспремамо па ако да Бог на јесен да градимо свадбу. Целог лета спавам у стаји. Страх ме да не дође неко да украде дар девојчин. Имам и револвер. Да сам се тога сетила раније, не би ми украли бачвицу с вином.\n— Истина, Лено, ти не знаш ко је то могао  да буде? — пита варошанка која се већ навикла на село и све је интересује,\n— Зна се то, ама не смем да кажем. И ја сам сумњала на њих, а и жена што се заноси погодила ми.\n— Која жена?\n— Има једна у Бискупљу, па сам ишла баш да видим.\n— Да није она то чула од некога, Лено?\n— Како чула, Бог с тобом, госпа Росо! Лежи жена као мртва и жмури. И не питам ја њу ништа, него само помиришем струк босиљка и помислим оно што хоћу да питам и онда дам њој да помирише. И она све зна и одговара као да гледа: „Гле, кућа с црвеним новим црепом (а баш скоро смо покрили кров — прокисавао), домаћина нема, умро, а син му у воденици. А у магази штета: украли бачву и вино. Два брата мајстора, па издали некоме газди... комшији.\"\nИ Лена спушта глас и казује име тога газде, а госпа Роса је слуша и хтела би да се покаже образована жена и да не верује, а опет је нешто силно вуче да верује.\n— Знам и браћу, знам и газду, али морам да ћутим — уздише Лена. — Кога да тужим  и од кога да тражим правду? Ја и да му уђем у кућу и да познам бачву, чак и да ми је врати суд, опет никакве користи: хоће да ме запали за инат, па ћу да изгорим као миш.\n— Проклети да су, зар баш од тебе нађоше да узму!\n— Зар они имају душу? Од мене им најлакше: Дина умро. Божа није ту, саме жене, и ако залаје псето, не сме ни једна да изиђе... Једила сам се да прецркнем, па ми Дара каже: „Јао, мати, ти да умреш за бачву, а шта ћу ја без тебе? Нека је носи ђаво, а ми да радимо наш посао и да живимо као и досад.“\n— Право каже девојка.\nЛена се осмехне и почне веселије:\n— Поручила сам јој у вароши јелек, а дорамку још јесенас уградила. Само неколико сукања још да јој изаткам, па све готово. Њу да удам и Божу да доведем у село, па да ми се смири душа.\nТако Лена прави планове и очекује јесен да свога Божу доведе за школског послужитеља. Али дође јесен и донесе рат и одоше сви синови из свих села, из близа и из далека. Разбише се наде, \nИ место да дође светао и топао мир у душу сироте жене, појави се из помрчине страшан баук. И ниједно срце не остаде поштеђено од страха. Сви се згрчили и ћуте и осећају страшило које као да пипајући кроз мрак иде к њима и нико не зна кога ће мимоићи, кога ће дочепати својом леденом руком...\nСтрепња, дрхтање. Ноћ у дану. Пакао у ноћи.\nО, страшни дани код нас — ти велики дани тамо!\nЛена је трговачка ћерка. Зову је Цинцарка и Гркиња, јер јој је отац дошао из Старе Србије. Његова је трговина већ много била пошла уназад кад је њу удавао. И стога, а и да би сину оставио много више, готово све имање, он ју је дао за сиромашног и мирног човека који је био слабодушан и почешће долазио пијан кући. Једила се Лена упочетку и свађала, а после дигла руке и узела сав посао на себе. Прала, ткала, орала, копала, хранила целу кућу, па и мужу давала новаца да пије. Није био никакав човек, али је опет умео да буде господар у кући и да заповеда. А већ жена је створена да слуша. \nКад су деца одрасла и почела да јој помажу, наиђе однекуд несрећа и заседе у њиховој ниској и тесној кући. Прво јој најмлађа ћерка падне у бунар. Има по селу пуно таквих бунара: само ископана рупа, нити озидана доле, нити ограђена горе. Вежу ужетом ведро, па извлаче воду. Дете се оклизнуло и пало. Извадили је, није се удавила, али се угрувала и уплашила. Хтела Лена да је води доктору, али Дина није дао волове, требали му, а и да се не троши кад већ у селу има баба што баје од страха. То се, казао је он, Драгица само наплашила, оздравиће она. А ако Бог баш хоће да је узме, доктор не може да помогне. Бајали и давали јој некакве лекове у ракији, али није помогло. Сушила се, полагано и умрла. Кажу нешто се прекинуло у њој кад је пала. Сахранили је, а прежалили готово још пре него што је умрла.\nНије прошло ни пола године, а Лени умре и друга ћерка, здрава, снажна, већа него мати. Копала, копала, па јој дошло да мало поспава. Заспала ознојена на влажној земљи и кад се разбудила — грозница. Грозница за грозницом, па умре за неколико недеља.\nРетка раденица. Много су је жалили: она умрла, а толике наказе живе и ништа не раде. \nСад је већ цело село причало да из њене куће мора и неко трећи да умре. И — умро је Дина те исте године у зиму. Боловао и тражио да га возе доктору. Прегледао га доктор и пио је лекове, и опет је умро.\nЗацрнила се Ленина кућа, али се она није дала злу. Ону једину ћерку из куће (најстарија је већ била удата у другом селу) послала је у варош да изучи шивење. И док је Божа, јединац син, служио у воденици, дотле је она сама са снајом радила све послове, и њиву и виноград, и издржала две мучне године, за које је Дара изучила занат. Купила машину на отплату, па шила сељанкама рекле и хаљине. И за неколико година отплатила машину и нанизала себи дукате на врат. Видели то људи и почели Лени да завиде, а ко има сина за женидбу, постао је љубазан према њој. Касапинова жена јој казала: „Ми живимо лепо, као варошанке“. И Лена је знала да би она хтела Дару за девера да узме, али се чинила невешта, јер се бојала да одбије отворено. Један старац чак толико се заборавио, па у колу питао Дару хоће ли да буде његова снаја, а она му одговорила: „Јао мене, зар ја немам мајку и брата? Што мене питаш?“ \nВолела је Лена своју паметну ћерку и поносила се њоме, али је њу срце болело за сином Божом кога је била увек жељна и који је само суботом у вече долазио из суседног села. Понекад само дотрчи преко дана на који часак кад га газда пошаље послом. И гледала његове мирне плаве очи у очима своје врашке мале унуке која је већ много знала и по памети на бабу личила, а по лицу била исти отац. И још више него што је желела да уда добро Дару, желела је да доведе у село свога бледог, мирног, болешљивог Божу, који је већ издржао једну операцију. И ови кметови који и пандура и служитеља постављају по партијама, а не по вредноћи, смиловали су се и обећали јој.\nОна мислила да га доведе, а рат га одвео далеко, далеко — чак у њену очевину.\nУзнемирила се жена. Више не граби да ради, него мало, мало, па трчи до учитељице да чита новине. Лена је писмена, и учитељичина мајка је, дабогме, писмена, само не види добро. Учитељица и њена сестра не маре баш што Лена често долази. Заудара им њен кожух и не могу да трпе њен дах који мирише на бели лук. Чим виде кроз прозор да пролази Лена, оне наговарају мајку да изађе и да је одведе у  кујну. И тамо се уз кафу две жене забављају. Прво причају, па онда узму новине и седну уз прозор. Једна измиче новине и кроз наочари издалека чита, друга их приближује своме једном здравом оку и обе мичући уснама нечујно шапућу невине речи које значе покољ, крв, умирање. И после једна другој препричавају шта су прочитале.\nЈедан старац прошао, па кроз прозор запитао: „Ама, бабо, да ли ви то истина читате или се шалите?\"\nДани све озбиљнији. После Кумановске битке Лена премрла од страха, бежи од куће, тражи да се завара, и, као да се откупи што долази тако често, почела да доноси по стакло шилера или погачу. Учитељица се љути и кад пође, да јој шећера или хлеба за унучиће. А ако се нађе понека кутијица или крпица за лутку, онда Лена готово заборавља мало свога Божу, причајући о малој Љубици која је питала: „А зашто мајко, госпођице имају пуно кошуља, а ми само по две? А зашто без рукава? А зашто они имају три собе, а ми само једну? А зашто и ми немамо шећера?\"\n— Паметно ти унуче — каже учитељица. \nА Лена онда вади из душе тајне будућности: како ће да одведе дете у варош, да узме негде сопче, да пере и да тка, па малу Љубицу да школује. — „Да се отимамо од зла: Дара изучила шивење, а Љубица нека буде учитељица, па нека гледају за њом ове масалнице. Колико пута сам казала: бог да прости мога оца што ме дао у школу, те знам бар да читам и да пишем.\nИ учитељица која часком дође у кујну задржава се дуже и радознало посматра кад наиђе на Лену која сама пише писмо своме Божи. Затим долази и њена сестра и стане да запиткује Лену. И заинтересује се и заборави да се врати у собу, где је чека књига. Она је успела да изазове Лену да јој овако редом исприча свој живот:\n— Мој отац је из велике задруге, у којој је било око четрдесет душа. Први пут се оженио још кад је моја мајка била готово девојчица. Жена му је била од турске сорте и живео је врло рђаво с њом. Увек га је грдила. Ништа јој не чини, ћути, а она, чим он дође из поља, започиње свађу, не пази шта говори. Њега срамота од људи. Неки му рекли: удри, па ће да се опамети. Почео он да бије, а она  се брани: он њу бије, она њега, жена, човека, газду. И не ћути, него грди, виче. Брука. Једаред он дошао с неким виђеним људима, а она пред њега истрчала: „Идеш, куче једно“... Он ти плане, па дохвати пушку. — Хоћу да је убијем, дозлогрдило ми. Његов отац га ухвати за руке и стане да га преклиње, а и њу да утишава. Јер она грди и изазива непрестано. Каже јој: — Ти ћеш да га натераш да се огреши, да те убије. — Ако — каже она — ја то и хоћу, букагије да носи на ногама догод је жив.\nИ тако из дана у дан, из године у годину, све црње и горе. Напослетку му његов отац сам каже: „Одели се ти и отвори дућан, а она како хоће, нека остане код нас с децом или нека иде својима“. Мој отац пристане, али стричеви не даду паре. Мука. Онда ти мој отац оде код моје бабе, мајке моје мајке. А баба била богата. Моја мајка је већ тада била удовица. Имала једно дете, па јој и оно умрло. И седела код матере. А њена мати, моја баба, била моме деди, очевом оцу, посестрима. Узели Бога и Светога Јована и сматрали се као рођени брат и сестра.\nМој отац каже моме деди да ће паре да иште од тетке — тако је звао моју бабу —  и одели се. Знао је лепо да ради злато. Жена пакосна и двоје деце остану код деде, а он отвори једно дућанче.\nМоја мати ишла сваког јутра и вечера на воду, па пролазила поред његовог дућана. Једног дана она му лепо назове Бога, а он је заустави:\n— Софка, кажи тетки да ћу да дођем вечерас, имам нешто да се разговарам с њом.\n— Добро — и моја мати дође кући и исприча баби.\n— Куче једно — каже моја баба — сигурно ће тражи паре. Да му дам, Софке. Причао ми браца да не може да живи у кућу сас ону турску несрећу. Нека ради, па ће ми врати. Братово ми дете, Софке, да му дам.\nУ вече чује да неко долази и викне моју матер:\n— Упали, Софке, фитиљ, ево иде Арса, да си види да се препне уз мердиване.\nКућа била на чардак, пело се уз степенице — објашњава Лена.\nМоја мати му присветли и он уђе. Разговарао с бабом, — послужила га моја мати слатким и кафом, — па се тек диже:\n— Да идем ја, доцкан је, да ме не види неки Турчин. \n— Е, казуј, сине, зашто си дошао? — поче прва баба.\nТако и тако. И мој отац јој све исприча и каже: Да ми даш, тетко, пара да отворим радњу.\n— Ао, куче једно, зато ли си дошаја ноћас, да араш. Да ти дам. Иди, Софке, донеси оно начето ћупче.\nСофка донесе. Баба намести мало боље фиранге, и отвори ћупче. Све сами наполеони.\n— Колико да ти дам?\n— Дај ми сто наполеона.\nОна му да и благослови га, и испрати га. И моја мати му опет присветли да сиђе.\nПочео он радњу, ама му се не мили. Сам, па она жена ту близу, чује како га грди, нема мира. Намисли ти он да пређе у Србију. И каже то своме оцу. Али није имао доста пара. Него опет једног јутра заустави Софку и каже јој да ће довече да дође с тетком да разговара.\n— А, рзус један, — узвикнула је стара кад је чула — Он хоће да пређе у Стару Србију (тамо зову нашу Србију Стара Србија), причао ми браца, па сигурно хоће још пара да иште. \nСофка је саветује да не да више. Прво, што неће да јој врати кад оде у Србију, а после, хоће да чују Турци да баба има, па ће да дођу и однесу све.\nПричала ми после мати да је баба имала три пуна ћупчета злата.\nНишта, дође он. Вила се моја баба, вила, па му каже:\n— Хоћу да ти дам још само двадесет наполеона. Треба си и мени. Стара сам. Научила сам на кафу и на ракију сваки дан, а и да поједем лепо, и да се обучем топло.\nМој отац иште више, она не да, те на послетку ипак му да још педесет наполеона.\nОде он да се спрема за пут. Али сутрадан одмах опет зовне моју мајку и каже јој:\n— Софка, хајде са мном у Србију, да будеш моја жена.\nОна се уплаши, па побегне, а ништа му не одговори. Дође кући, стане да плаче и исприча баби, а баба каже:\n— Кажи ти њему да сте ви брат и сестра и да је грехота то што он говори.\nМоја мати прође сутрадан поред њега и не назове му Бога. Срамота, грехота, ако, она му не назове Бога. А он тек стаде пред њу. \n— Стој! Или ћеш са мном у Србију, или ћеш да будеш мртва. Нећу ја да те убијем, два ћу Турчина да потплатим, па ће те пресретну и убију. Иди кући и кажи матери. Размислите.\nМоја мати удари у плач и каже му да је баба рекла како је то грехота, јер су они брат и сестра. А он њој:\n— Твоја се мати с мојим оцем посестримила, а ја с тобом нисам. Него чула си: или моја жена, или мртва. Бирај.\nШта је она сирота исплакала то само баба зна. Она јој одлучно једног дана рече:\n— Лепо, кажи му: ако је на силу онда морам. И мајка ће ми остане сама, и проклетсво ће ме бије. Јер, ћерко, ако имаш с њим деце, тешко њима.\nТако и било — уздише Лена —: ја од три године остала фалична у обадва ока, а мој брат Јеша истерао ножем око кад је био мали, па и он био ћорав. И целог века ме терала несрећа. Е, грехота велика — прекршили Бога и Светога Јована.\n— Па како, Лено, ти сад видиш на једно око? — пита учитељица којој више не заудара ни кошух, ни бели лукац. \n— Е, па то ми око доктор из Параћина оперисао. Дао му мој отац 20 дуката. С једнога ми скинуо ово бело што се нахватало после богиња, а за друго казао доцније док сазри, па ће само мало да се смакне. Ја помало назирем и на њега, али неће да се скине навлака. Казао ми да се чувам од ватре. Како могу да се чувам кад готово све поред ватре и радим. Него кад перем и не мари много, ама жетве мене сурнисаше. Кад упали у пољу жега, ја жањем, а ватра удари у главу и у очи — да ослепим. Како да ми прође?\nУчитељичина сестра је нестрпљиво потсети где је стала. Она настави:\n— Моја мати није више хтела да иде на воду, а баба је натерала. Казала јој да мора да трпи све што је снађе, да он не учини још већи грех, јер какав је луд, може заиста да је убије.\nПође моја мати на воду, а он пред дућаном чека. Спремио се, и коња опремио. Зграби је за рамена, па на коња па потерај. Он није знао да је она већ готово пристала, него мислио да је отме.\nКад су прошли поред реке, а тамо под врбама жене перу рубље. Он им весело назове  Бога и викне: Збогом! Оне зачуђене само стадоше на рубље да га вода не однесе (тамо се, знаш, ногама пере) и повикаше: „Оде Арса у Србију! Ама која је оно жена с њим? Као да је Софка баба Марина“... Ту, међу праљама била и његова жена. Она се развика низ долину: — „О, Арсо, стани да ти кажем нешто!“ А он само одмахну руком: А, беше ти! Одох ја у Србију!...\nИ изгуби се у прашини. Тако је дошао овде у село, отворио механу и дућан. Прво сам се нашла ја. Па још мала добијем богиње и останем фалична. После се роди Јеша, па и он истера око.\n— А зар је он смео, Лено, да се венча кад је тамо оставио живу жену? — пита је госпођица.\n— Он није никоме ни казивао док се није венчао, а после казао поп-Томи. А попа каже: „Велики си грех учинио, да-бог-да да ти не испаштају деца.“ После се нађе и Цвета, моја најмлађа сестра, а мати ми затим убрзо умре, од богиња, од шарлаха, не знам ни ја, била сам мала.\nКад јој је мој отац дао парастос, он питао попа шта сад да ради, да ли да се жени. \nНеки људи му нуде једну варошанку, а и у селу има једна добра удовица. А попа му одговорио:\n— Ти си се огрешио један пут, па сад кад би могао то да поправиш, добро би било. Ја ти саветујем да пишеш оној твојој жени у Старој Србији ако хоће она да дође. Ако неће, ти се онда жени. Мој ти отац на несрећу послуша и пише, а она одговори да хоће. И дође.\nОтац нам каже да је зовемо мајка и да је слушамо. Пољубисмо ми њу у руку и назовемо је тако, а она нама: „Кучетиште, несам ви мајка и да не да Бог“.\nБоже, што сам од ње испатила то нема у свету. Да ти причам, да ми не верујеш.\nМој отац је ретко кад седео у селу. Она у кафани и у дућану с момцима а он по селима и вашарима куповао џелеп и водио трговину. А ми сирочићи останемо с њом. Ја љуљам Цвету, а Јеша се игра. А она се намрштила, натакла шамију преко очију, па вири на нас из помрчине као страшило.\nМи смо имали хаљинице од беле вуне, и сламне шешире и беле чарапе, и лепе ципеле. То је стајало у једном високом сандуку и  облачили смо се само у празнике. Ми и попини кад пођемо у цркву, да те милина да гледаш. Кад је отац први пут после њеног доласка отишао у варош, она, несрећа, све то покупила, наложила ватру на огњишту и бацила у ватру. Ја станем да запевам, а она ми подвикну да ће тако и мене да изгори само ако писнем. Боже, смрди оно изгорело одело, цео сокак се загушио. Жене пролазе, па се чуде и крсте. Цвета заспала у колевци, а мој Јеша се окачио о вратнице, па се љуља и пева. А ја мислим како они још ништа не знају, и бринем како она сме то да уради. Приђем Јеши и кажем:\n— А што певаш, Јешо, кад нам мама све лепе хаљине изгорела?\n— А је ли и шешире и ципеле?\n— Све.\n— И оне плаве машне?\n— И њих.\n— Јао, ала ће њу отац да бије!\n— Немој ти, Јешо, њему ништа да говориш кад дође. Ако чује да је изгорела, он ће да је убије.\nИ Јеша послушао и нисмо казали. Кад у прву недељу отац каже: \n— Хајде сад мама да вас окупа, па да се обучете, да вас види у лепим хаљинама.\n— У отрову ћу да их купам. Нису моја деца, ђаволова — сикће она.\nМој отац викну, али се брзо ућута, па узе он сам корито и окупа нас. Обуче нам кошуљице, па отвори сандук. Ја сам премрла од страха, а она ништа.\n— Где је?.. — само то је запита.\nА она руком показа огњиште.\nЈао, кад ти је шчепа мој отац, па је стеже међу колена, па осу да бије. Викну момке да му донесу ожег, па њим удри где дохвати. А она не моли, него грди и приклиње, а он још јаче, док не паде од боја. Ја кукам, Јеша вришти, а мој отац побледео као дуња, па се само тресе. Скупише се жене, дигоше је, па су је запајале ракијом да се освести. И ништа јој није било.\nДовела и једну велику ћерку отуда. Звала се Јана. Ја је слушам, доносим јој воду, чешаљ, све радим што хоће, само да јој се умилим. Она нас није грдила, али није нас ни волела. Ишла је за матером. Њих две једу бели хлеб из вароши, а за нас меси проју. Мој отац напослетку вели: проја, проја, само да нису  гладни. А она онда, кад он изјатра оде, целу проју баци псима, а ми као просјачићи од попадије и по комшилуку добијамо по парче хлеба.\nПонеки пут је и мир. Она и ћерка напију се ракије из малих бурића — волеле ону најјачу — па спавају. Дванаест бачва мој отац имао, које за вино, које за ракију. Вино нису волеле, већ ракију, па натрпају из дућана жутог и црног шећера. Понекад се и њих две посвађају, па се почупају и побију.\nИмала она неки ножић, донела га из Турске, није већи од педља, ама танак, шиљаст и оштар као змија. Једног дана видим ја у Јеше тај ножић.\n— Црни Јешо, како си смео да узмеш мамин нож!\n— То је она мени дала, да закољем тебе. Каже кад заспиш да те закољем, па да те метнем у овај џак, а она ће да те однесе под ћуприју.\nЈа ударим у кукњаву, а Јеша се загрлио за мене, па и он плаче.\nОцу нисам смела да кажем, само сам казала нана-попадији. Она ме жали, али да ми помогне не може. Црно ми моје детињство било. \nОтерамо џелеп у поље. Јеша плаче, па се и ућута, заигра се дете. Око мене никога нема, широка утрина пуна траве, греје сунце, свиње ришкају, а мени се чини да никога на свету нема ко мари за мене. Дам срцу на вољу, па станем да кукам и да набрајам.\nПрошао један човек, па ме упитао:\n— Што кукаш, девојчице, ко ти је умро?\n— Умрла ми је мати.\nЈедног дана Јеша заспао гладан на трави. Од плача му низ образе стоје мрље од суза. Ја га гледам, па запевам као да сам на гробљу, као да је, сачувај Боже, он умро. Кад погледам низ поље, иде мој отац. Ја се одмах ућутим. Он ме узе за руке.\n— А што плачеш, Лено?\n— Плачем, тато, тешко ми...\nОн скиде бошчицу и простре је на земљу, па седе. Није он никад седао доле. Узе Јешу на крило, а мене посади до себе, па стаде да нас милује.\n— Је ли истина да ти кукаш овде по ваздан у пољу?\n— Истина је.\n— Је ли истина да она проју баци псима, а ви гладујете? \n— Неки пут нам и да да једемо, а неки пут добијемо од нана-попадије.\n— Моја деца, трговачка деца, да просе од другог! — и он се заплака...\n— Не просимо, тато, не просимо! — викала сам ја и сузе су ми јуриле низ лице и ја сам му љубила руку.\n— Ћути, Лено, доста! А је ли истина да је дала Јеши нож да те закоље?\n— Јао, тато!...\n— Јесте, јесте! — каже Јеша.\n— Проклет да је поп Тома што ме наведе да доведем несрећу у кућу. Дошла да се освети. То је божја казна. Лено, ја ти ништа не могу, али ти немој да кријеш ништа од твога тате. Све да ми кажеш, па ћу да бијем, или да је опаметим, или да је убијем.\nНишта њој батине нису помагале. Тако ми јела душу осам година. Чудио се свет. Напослетку ухвати неку болест и умре. Да ли је она ракија изгоре или је Бог казни, не знам. Мучила се дуго. Нана попадија и жене ме наговориле да је не опростим, нека се мучи. Кад јој би баш зло, мој отац каже:\n— Зовни Лену да ти опрости, да ти лакне. \n— А шта да ми опрости, шта сам јој радила? — љути се она, а једва говори.\nА мој отац каже мени:\n— Лено, хајде, сине, опрости мајку, да лакше умре. Много ти зла учинила, опрости јој ако можеш.\n— Ништа ја не знам, тато, како се то прашта — кажем ја. — Опрости је ти.\nОн ме посла у дућан да донесем велику воштану свећу. Жене узеше и рекоше да се склоним.\nУјутру је већ лежала на асталу у великој соби, у коју нас никад није пуштала. Лепота у Бога: соба пуна ћилимова, орман, столице, кревети. (Све је то сад код моје снаје, Јешине удовице.) Соба замрачена, мирише метвица, мирише тамњан и босиљак, а она лежи у сандуку: очи склопила, брада јој се подвила, жута као смиље из дућана што су јој метнули у прекрштене руке и као воштане свеће што јој горе више главе. Ћути. Мртва. И нико не кука, само Јана плаче. И ја знам да сад немам шта да се бојим од ње, а опет се бојим што је мртва... А кроз годину дана ухвати и Јана болест, па оде за матером. \n— Да нисте после ви њу злостављали? — упита учитељица.\n— О, да не да Бог! Кад је дошла моја мајка из вароши, живели смо лепо и мирно како нисам ни знала да може да се живи. Седнемо сви за астал, и Јана с нама, па ручамо шта је дао Бог. Него тако дошао јој дан.\n— Каква ти је то мајка сад опет?\n— Па мој се отац после опет оженио. Узео из вароши нана-попадијину сестру. Она била добра као добар дан. То што сам с њом проживела једино ми било слатко. После и она умрла, а мене удадоше.\n— А што ти не нађе отац бољега човека?\n— Па и Дина је био добар, није никада осуђиван, миран, није се ни с ким карао. Па и ја сам хтела. Бојала сам се од свађе. Нисам знала да ће он да се пропије. Није ми ни било много рђаво. Нисам имала свекрву, сама сам била газдарица. Једила сам се упочетку и саветовала га, а кад ми се нађе Божа, ја га оставих нека ради шта хоће. Окретох се детету. А што је мој Божа био добар и миран, ама никад да се заплаче. Јао, тешко мени, ја се распричала, а где ли је он сад! Можда је гладан, можда је рањен, можда је мртав!... \nНеколико дана после славне и страшне битке код Битоља доби Лена кратко извешће од Боже да је здрав. Прегазила велико блато и дошла да се похвали учитељици и њенима. Како су људи неосетљиви: учитељица као да се не радује Лениној радости. А Божа после Куманова издржао и битољску борбу и остао здрав.\nИ враћа се Лена по блату и киши кући, да се сама са својим рођенима радује. Пљушти киша, нема већ где да стаје, да потрули семе у земљи, да побуђају сокови у пупољку. Над ниским селом насуморило се небо као да хоће да га потопи и као да се љути што му се оно ипак опире и ако су му кућице тако ниске и ако су му шумарци тако бедни. Нећеш, кишо, жилаво је наше село! — као да му пркоси Лена која чврсто корача по мучном путу и не осећа да су јој ноге у опанцима мокре, и не чује кишу и не види небо: њој се цео свет поделио на двоје и она само једно жели: да састави те две удаљене половине. А дотле учитељица са зебњом шапуће сестри да је писмо писано пре битољске битке. Радује се Лена, а њен Божа можда лежи претрпан с осталим српским синовима који се сад већ зову лешевима... \nНе, хвала Богу, остао је Божа жив и после Битоља и редовно слао писма својој мајци. А кад је настало примирје, смирила се и она. А кад се одужили преговори, спопало је очајно нестрпљење. Једног дана дође учитељици сва пребледела.\n— Шта је, Лено, да није болестан? — уплаши се госпа Роса.\n— Да не да Бог!.. Него има нека друга невоља. Преотела ми снаја, братова жена, њиву, поорала и посејала жито. Прети да ће и виноград да ми узме. Каже то је њено свекрвство. Нашла тапије које сведоче да је то мој отац, њен свекар, купио од некога Јове Марковога. Знам и ја да је купио, али он је ту њиву и још једну малу и виноград дао мени у мираз без икаквих тапија. Питај госпођицу, молим те, да ли она то заиста може да ми узме.\nГоспођица се не разуме у томе. Она се врло боји за Лену. Јер цело село зна да је та Живана опака жена која краде по виноградима врљике, а кокошка кад уђе у њену авлију, више не изиђе. Зна се да она лети спава у винограду у колиби да чува своје и да краде туђе, зна се и да јој долази један газда  који јој је дао ниску дуката, њој старој, ружној и ако има жену, и ћерку на удају, и унучиће од сина у школи. И њен је син у рату. И она се користи док су деца на бојном пољу, да отме од заове њиву. Она је те тапије још раније нашла и говорила сину да узме земљу натраг, јер то је његово, а он није хтео, и одговарао се: „Не смем. Божа би ме убио. И зар ми мало имамо?\" И она се зато непрестано свађала с њим.\nПитала Лена адвоката, а он јој рекао да се прави невешта, да преоре њиву и да посеје кукуруз. Питала и кметове и старе људе и они јој сви казали да је њива њена кад јој је отац дао у мираз и кад је већ тридесет година била њена. Охрабрила се мало Лена, али јој је срце било озлојеђено и једва је чекала да се утврди тај мир који се толико одуговлачи и да дођу деца кући, да јој Божа буде заштита и потпора и да јој братанац, син њенога Јеше кога је волела много, потврди њено право и одврати своју матер од лудости.\nИ у томе надању да јој неће бити отет деци хлеб из уста, чу удар страшнога грома: опет рат, рат с Бугарима, братски, крвав,  ужасан. И сва се срца узбунише и очајање завлада светом.\nА Божа се ућутао, па ни једно писмо више не шаље. Да ли не добија, да ли није ни писао, да ли нема ко ни да га пише?..\nЛена не плаче више. Она само гледа у даљину и чудно, мртвачки страшно изгледа њено бело угашено око, и очајно тужно изгледа њено друго, живо око. Она крши руке и говори:\n— Само да ми се врати, макар без руке, без ноге, без обе руке, само нека дође, да је ту, да га гледам. Ја ћу да га храним, ја ћу кашику у уста да му мећем.\nШколски служитељ Миринко чује то, па јој каже:\n— А шта ће ти сакат? Кад не може да ради, боље да није жив.\n— Ја могу да радим за њега! Истина и ја више волим да умрем, него да изгубим руку, па да не могу да радим. Али он је друго, он нека се врати, да га гледам, жељна сам га. Никад ми није ни био код куће.\nУчитељица бледи од страха и замишља како он стоји као стуб без руку, а мати га двоструко храни... храни, И задржава сузе учитељица  и храбро говори Лени да је сад немогућно војницима да пишу кући и да ће се њен Божа вратити жив и здрав.\n— А можда сам могла да га ослободим. Он је болестан. Да сам узела уверење од доктора који му је вадио жљезде. Него ми рекоше људи да то на врату ништа није, кад су њему здраве руке и ноге.\nСврши се школска година и учитељица са својима оде у бању, а Лена остаде и без те утехе и новина. Како је пожњела жито, како је издржала те страшне дугачке летње дане и те вруће ноћи пуне слутња, како није пресвисла, како јој није побелело и оно друго око — и сама се диви.\nНапослетку сврши се рат, а од Боже још никаквог гласа. Али дође неки други глас. Љубисав, њен братанац се разболео од тифуса и лежи у Нишкој болници. То јој је казала његова млада, која је кришом дошла да се исплаче, јер је поред све невоље и свекрва према њој постала свирепа.\nОстала Љубисављева млада с женским детенцетом на рукама, да плаче и да чека, да страхује и да се нада, а мати спремила торбу и пошла да тражи сина. Никад она није путовала. \nСама. Не зна где се мењају возови. Пита са страхом и с неповерењем туђе људе који је окружују, а они је с љубављу и саучешћем упућују. Напослетку стиже у Ниш. По непознатој лепој и за њу великој вароши корача с торбом на леђима висока жилава сељанка и њене пакосне очи имају сасвим други молбени израз и гласом који дршће и иза кога притиска суза она пита где је болница. Замишља: он лежи, није опасно, а и ако је опасно, она ће га спасти. Понела је много новаца, неће бити као досад тврдица, нека доброта ушла јој у душу, даће докторима, даће свима који га негују, донела је преобуке, платна, купиће му понуда, оздравиће он и одвешће га кући. И пољубиће унуче, и загрлиће снају и помириће се с Леном, и никад више неће зажелети њену њиву и виноград, и живеће и њена деца и она одсад мирно и срећно. Ах, ево болнице!...\nОна улази. Пуштају је. Она иде кроз собе, од постеље, до постеље, тражи очима, лута погледом, моли: „Децо, кажите где је мој син?“ Питају је за његово презиме и један младић рече да је он у соби број 8. Она одлази тамо и тражи од једног до другог. Нема га. Да се није променио у лицу? Зове  га: Љубо, сине, где си? Нема одговора. Једва напослетку приђе јој један голобрад момчић и запита кога тражи. Она рече. Он узе једну хартију и заглада се у њу. Руке су му дрхтале и хартија је у њима треперила. Сељанка је стојала као да је на смрт осуђена и није смела ништа да пита, а неколико пари грозничавих очију које нису знале да ће скоро да се угасе управљале су на њу своју последњу ватру пуну бола и сажаљења.\nМладић пусти руку с хартијом доле и погледа је за тренут, али не смеде у очи, и рече: — Љубисав Тодоровић.. редов... Он је... пре пет дана... умро...\nОна се затресе, само се крете, блесаво погледа редом у све оне очи које су изгледале као последњи жарићи на црном угашеном огњишту и изиђе.\nСутра дан вратила се у своју празну кућу, која се никад неће напунити, којој је мушка лоза изумрла, којој је славска свећа угашена. И била је страшна и велика у своме болу без саучешћа...\nЛена је све то сазнала. Дете њеног брата... А од Боже ни сад нема гласа. Тифус, колера, ране, ропство, смрт — колико много здружених авети!  Зар њу ниједна да не дочепа, зар нерсећа њу да мимоиђе, њу, чији је отац прекршио Бога и Светога Јована и оженио се сестром?...\nДесио се још један догађај у селу. Умрла Жика-Циганка, весела, вредна Жика Циганка, коју је требао велики сликар да овековечи: с очима крупним, црним и сјајним као презрела шљива, с погледом у исто време и паметним и веселим и луцкастим, с необично црним живим лицем, с белим као шећер зубима, с великим црвеним устима која се увек смеју и никад не упусте кратку чађаву лулу из које иде дим и мирис на трафику, с повезачом на црној коси која није хтела никад да оседи и с кикама састављеним испод браде на грудима, и с мерџанима на своме педесетогодишњем врату, и с рукама с прстеном који чува да се не прими клетва коју мати у љутњи баци на своју децу, с рукама црним и храпавим, које су много кућа окречиле, много прљавштине опрале, много кукуруза окопале, и које су очувале младу Циганку Вану и српског војника Драгу.\nБила у вароши, прала у болници патосе, па после подне отишла једној виђеној госпођи  код које је обично радила и коју је волела нециганском несебичном љубављу. Дошла у авлију, па стала да се окреће, да игра:\n— Госпа Босо, кроз три дана ће да дође мој Драга, мој јединац!...\nАх, као да све мајке имају само по једног сина! Не, госпођа која је гледала како се Циганка радује имала је тројицу у рату. Она јој озбиљно рече:\n— Немој, Жико, да се радујеш унапред. Него ја теби нешто друго да кажем: преноћи код мене, па сутра и прекосутра да оперемо веш.\n— Право кажеш, моја госпоја. Ко зна шта још може да буде. Јао, ваљда неће сад још с неким да се бију?..\nОпрала Жика рубље и отишла кући, да слави славу и да чека Драгу. Јела куван кукуруз и разболела се. Њени се уплашили и одвезли је доктору. Њена госпођа чула, купила чаја и рума и других понуда и пре, него што пође у село, свратила у болницу, да пита доктора како треба да се лечи.\n— Не шалите се да идете — одговорио је он. — Она је врло опасно болесна и болест је сумњива. \n— Колера?\n— Или колерина. Није одређено. Али је врло рђаво. Неће остати.\nЈош истог је дана умрла.\nПопила је кашику медицине и у колима јој било боље и смејала се: „Нећу ја још да умрем. Још ћу ја кошуље да перем, и унуче да купам, и Драгу да гледам\".\nУмрла је кад су је скидали с кола.\nНапослетку заиста долази војска у варош.\nСвечан, радостан дочек. Сви прозори окићени тробојкама, ћилимима и живим лицима, све улице где ће јунаци да прођу пуне света и цвећа. Гурање, тихо и весело, уздаси лаки, осмеси искрени, мирис цвећа пун тајне. Пред болницом пуно госпођа. Сви рањеници који могу да устану поређали се по прозорима, радознали да виде како се срећни другови славно враћају.\nЕво долазе. Девојке у белом оделу бацају цвеће. Чује се клицање: Живели!.. Слава!.. Уморна, запуштена, космата лица смеше се сунцу и љубави и пљуску од ружа. Једно девојче у црнини сакрило очи у руке и гласно јеца... Пролазе, пролазе победиоци. Неколико лепих девојака у светлом оделу с цвећем у  рукама и очима пуним ватрене жеље не кличу, не радују се, оне прегледају редом официре, траже нешто узалуд. И лица бледе, и рука с букетом пада, и цвеће се ваља крај ногу у прашини, и у очима се рађа очајање...\nА музика трешти и сунце радосно сипа с неба топлоту и светлост. И топот корака као да пева: — Сјајан, радостан дочек!\nКод болничких врата стоји једна госпођа у српском оделу и тепелук од бисера лепо се слаже с њеном седом косом. Она их узбуђено гледа све редом. Одједном осети: неко црно познато лице смеје се на њу и бели зуби блистају на сунцу. То је Драга, син Жике Циганке. Он је усплахирен и госпођа види да му је неко већ казао, али он не може без осмеха да гледа у ту, њему и његовој мајци, тако добру госпођу. Она рече нешто једном официру, другу свога сина. Овај издаде заповест. И Драги само узеше пушку и он се издвоји из реда. И посрте Драга као да је због пушке изгубио равнотежу. Госпођа га зовну. Он јој приђе, загрли јој раме и рече:\n— Нема више твоје верне Жике!... — заплака се и побеже.\n— Умрла му мати — шапућу војници. \nПустио га капетан да стигне за пратњу. — И нехотице убрзавају корак...\nЛена све то зна. И није потрчала у варош да дочека војску. Разболело јој се најмлађе унуче од гуше. Ноћас умало што није издахнуло. Јутрос му бркала једна баба у гушу и сад је много боље. Божина млада се постидела и укуњила. Каје се шта је учинила.\nЛена причала по селу да је Дарине дукате дала у штедионицу, а сакрила их у једно клубе с плетивом и метнула у сандук. Осим снаје нико није знао. Кад је девојка пре неколико дана хтела да види јесу ли на месту и пребројала их, види да нема једног дуката. Она се расплаче и обеди снају:\n— Зар ти је мало што сам из ушију извадила дукате и дала брату — нек му је просто — кад је пошао у рат, него ме још и крадеш. А ко ти децу храни? Мислиш, ваљада, неће Божа да дође, па збираш.\nСтала снаја да се куне да није она узела, а Лена онда рече Дари да потражи, биће се негде затурио, можда је ту у сандуку. Али, рече, ако се не нађе, она ће свећу да запали па да куне децу онога ко је дирао њену сиротињу. Тога дана снају много заболе глава  и опа оде код матере да јој бају, а то исто после подне нађе се дукат у једној кутији, с којом се Љубица играла. Али баш те ноћи малог Брану заболе гуша. Снаја сва претрнула... Није клела; ево, детету је боље.\nСмркло се. Дара се помирила са снајом, да Божа не би ништа приметио ако сутра дође. Лампица гори, машина бруји, дете спава. Лену притисло нешто у грудима. Она изиђе напоље.\nТихо летње вече пође јој на сусрет и као да јој донесе неку наду. Ах, материнско разбијено срце како је јако, како га свака нада окрепи, оживи, па још јаче крвљу заструји намучена љубав. Можда ће доћи сутра, можда је данас већ дошао у варош...\n— Доћи ће, доћи... — чини јој се да тако жубори поток поред њеног плота.\n— Дошао је, дошао.. — тако шуми јаблан над потоком испред њене куће који се као див уздигао над селом које као да је легло својим ниским, воћњацима огрнутим, кућама у долину, да отспава ову лепу топлу ноћ...\nА ако не дође — мисли Лена — ако је негде остао као Љубисав, или је у Бугарској, у ропству. Кажу горе је ропство, него смрт. Па ипак, није... О, Боже!\nС угла улице иде један човек. Нешто јој се у грудима претури кад виде да је он у војничком оделу. Неки постарији, има дугачку браду, зацело трећи позив. Питаће га за Божу. Ваљда ће једаред неко штогод знати. Она тако мисли и непрестано гледа како тај човек корача, упила се душом у тај ход. И нека непозната радост је плави од мисли што је тај туђи човек са познатим ходом цео, што није сакат, нити увезан. Загуши је нешто у грудима и она хтеде да викне Дару, али не могаде.\nОна коракну к томе човеку, али јако посрте и ухвати се за плот од вратница. Снажна мушка рука ухвати је за мишицу, задржа је да не падне и војник је пољуби у руку. Она, и јуначећи се и стидећи се, рече готово несвесно:\n— Јао мене, као да сам пијана... — И онда пригушеним гласом додаде дрхтаво:\n— Ти си, Божо, сине?...\n— Ја сам, мати.\nИ он диже главу коју је она загрлила и уведе је у кућу. Млаз светлости јурну кроз врата, затим се она одмах заклопише и топла, тиха летња ноћ завлада опет целим селом...\nПоток је лутао кроз помрчину, јаблан је шумео кроз таму и нико није видео њихову срећу и нико није знао, као ни они сами, да су јунаци...\nРат је отпочео. Рат је отпочео! Шта значе те речи? То знају мајке, то знају сестре и жене, то знају стари оцеви, то знају сви који воле, а остали су... Рат је отпочео! — то значи да најмилији можда неће доћи више, можда га не ћемо видети никад...\nНа брду сам, у колима. Путујем у село својима. Обазирем се с неким страхом унаоколо, и ако знам да је рат далеко. Јесен, богата, лепа јесен. Јуче је падала киша целога дана а јутрос освануло сунце да се бори с облацима. Коњи силом вуку кроз блато тешка кола, пут је мучан, али се у души јавља нека слаба нада: изведрава се: да их бар киша не бије, да не прозебу уморни, мокри. Да их киша не бије — а граната, а оловно зрно?... Рат! Боже, ужасне ствари! Мајка с муком родила, с трудом одгајила и васпитала, у срећи љубила, волела па сад кад је порастао, узео оружје и стао с људима пред људе и нанишанио, да убије, и на  њега пуцају, да га убију, да га убију заиста, да одузму тај живот, тако скуп, тако драг...\nА мајке овамо дршћу, и сестре, и све оне које воле... О, велика љубав, како је немоћна да заустави рат, да врати све драге здраве кући. Не, јунаци су заборавили личну љубав и одушевили се другом општом, највећом... Ах, ко има срца да их прекори!...\nИдем у село, да видим како је тамо. Путујем преко брда. Сунце меша своје зраке с облацима, сунце побеђује облаке. Да ли ће и сунце наше да победи туђинску таму која нас тако дуго притиска? Пролазим поред обраних винограда. Како су лепи у сунцу и јесени! Како су топле боје, као да не иде зима! Шта ли ће нам донети та значајна зима? Сви су виногради жути, златни, само овде-онде понеки чокот се црвени као да је запљуснут кармином.. Крв!... И с ограда виноградских виси дивља лоза сва црвена, крвава... Рат... Све ме подсећа на њега, као да бих иначе могла заборавити да се сад у овом тренутку убијају људи, да гину наши људи... и деца...\nИ туђи, непријатељски; има и међу њима невиних.\nЈесен, богата, лепа, плодна јесен коју је  сељак тако жељно чекао, за коју је тако много радио и знојио се... А сад, пре него што је попио чашу новога вина, пре него што је обрао златне кукурузе, пре него што је окусио плодове, морао је да остави све и да оде... можда и не знајући куда и зашто.\nПада суво лишће... Пада тихо, меко, као обојене пахуљице, као мртви жути лептирови, као угинуле тице, пада и шушти тужно, као последњи лет малаксалих крила. Нека туга пада на душу. Слаби човек: жалиш мртво лишће... Само боца, подмлађена, опрана, цвета понова украј пута, некорисно цвеће равнодушно цвета и не гине лако. А тамо, где су пре пола године цветали бокори дивљих ружа, лепих као детиња љубав, стоји само голо шибље попрскано цинобером. Црвени плод дивље руже — и он подсећа на капи младе, свеже крви. Крв се просипа, крв! Умиру људи, деца, падају без броја. О, зашто? Зашто су људи допустили рат? Зашто не спрече? Зар право мора да се отме, зар крвљу да се плати?...\nВрућа крв тече по пољу, румена лица бледе, жива енергија постаје мртвом, најлепше мисли умиру за тренут, љубљени човек постаје леш... \nО, ко је измислио рат! О, зар нема никога да га спречи, да га заустави?...\nЈадне жене дршћу, зебу... А они, а ратници? Јунаци наши иду одушевљено у борбу, младићи остављају љубав своју, дечаци беже из родитељских кућа и сви јуре тамо, тамо далеко и близу, у туђину, да своје спасу од туђина. Како су велики! Дају себе, свој млади живот, своју слободу и осигурану лепу будућност за будуће добро и слободу садашње деце наше неслободне, намучене браће. Колико година се сањало, колико година се жалило и с болом слушао јаук и позив браће, која су кроз векове очајно звала у помоћ, узалуд звала и мислила да смо глуви. Не, нисмо били глуви! Дошао је час, сви су га осетили и појурили. Ево, ево иду соколи!...\nО, хероји!... Да ли ћете победити!...\nСилазимо у долину. Храстова шума што се целог лета црни замишљена сад се насмејала. Сва се блиста у неком лаком растреситом злату. Десило се чудо: лишће јој се претворило у злато. Дошла је чаробница вила са својим штапићем, дошла је јесен. Насмејала се храстова шума, јер не зна да је јесен превртљива и да ће замало трајати та лепота; То као  да знају извијене гране њене које се као неке црне уплашене змије пружају и грче, као да би хтеле да се загњуре у то златно лишће, да се сакрију у томе своме богатству које има боју сунца. Узалуд. Ено по тлу читав слој сувога лишћа; потамнело му злато... Све ће с грана да отпадне, и остаће само црне змије да се вију... Ћудљива је лепотица јесен, и свирепа...\nЗашто ме тако тужне мисли обузимају? Та ја волим јесен, волим је одавно. А сад је неповерљиво са страхом сретам, јер је донела рат... Ја се бојим, ја признајем, ја се бојим... Страшно је и ако победимо, а ако не победимо, ако победе нас...\nМој кочијаш се не обазире. Од његових широких леђа видим само гриву, једно уво и сапи једнога коња, и све то одскаче, одскаче у лаком касу, и кола иду напред по дубоком црном блату. Ја идем на колима, а ратници...\nШта је ово? У долини неколико шумарака, ја их добро знам и волим, али ово нису они, тако су се много променили. Пуно дрвећа, па све жито и црвено. И сања ти се овако поиздаље да су неки чудни воћњаци процветали досад невиђеним златним и црвеним цвећем. Шумарци у долини цветали златним и крвавим  цвећем, и машта се жури да погоди какве ће плодове донети то крваво цвеће... О, машто, лакомислена вило, заустави мало своја немирна крила; сад су настали дани збиље, дани мучне стваронсти. И срце, питај ти: какве ће плодове донети крваво цвеће с Косова Поља?... О, оно не престаје то да пита.\nЕво, близу сам нашега села. Почињу наше њиве. Кажем: наше. Зашто? Зашто зовем то село својим, зашто га волим? Зато што сам се у њему промучила неколико година и што сам гледала како се муче људи око мене.\nИ њиве су златне. И њих је јесен дотакла. Али кукурузи стоје необрани, тек понека жена ломи сама и баца у котарицу жуте коренове. Људи и њихови јаки помагачи, коњи, отишли су у рат. И жена, сељанка, остала је сама, с оно мало волова, да ратује, да се бори с тешким послом.\nЕво, улазимо у село. Уска улица, блатава, страховито блатава. Кола шкрипе, да се поломе, с коња се диже пара, кочијаш их храбри, али узаман, — једва се мичу. Страхота, остаћемо ту, а вече се приближује, а кућа је тако близу, и топла соба...\nА да ли су они тамо жељни топле собе и  осмеха рођенога, ваљеног лица? У сусрет нам иду друга кола. Ми стајемо и чекамо да прођу. Она су пуна кукуруза и вуку их два вола и једно кљусе. Човек, бос и сав зарастао у браду и косу, жут и риђ, као јесењи предео, назва нам Бога и прође, газећи до колена средином улице по блату и гонећи великом батином измучену стоку напред. „Он је млад и снажан“ — помислих у први мах — „а није у рату“ — и одмах видех да помало нарамује. Погледах свога кочијаша и нехотице се осмехнух. Он је пун. А два дана пре чула сам како се два сељака разговарају да много пуне људе не узимају у рат. — „Ако седне на коња, па потера пола сата касом, коњ ће под њим да цркне“ — каже један. — „А ако потерају њега да маршира пола сата, он ће сам да цркне, хоће сало да га удави“ — додаје други. — „Сад, ако ти се не допадне, а ти гледај да се до другог рата угојиш“.\nЕто, људи се шале, не изгледа им то ништа страшно.\nСтигла сам. Мајка и сестра су се изненадиле и обрадовале. Причамо највише о рату. Кажу ми да је у селу било страшно кад је засвирала труба и залупао добош. Људи су са њива долазили  кући, да иду на границу, жене су кукале. Журба, страх, сузе... У нашем суседству само јединаца петорицу отпратили. Сестра иде у школу, али половина ђака јој не долазе редовно. Кад запита кога зашто није био у школи, он одговара: — „Моја мати ишла на њиву, носила ручак, а ја сам морао да останем код детета“. — „А коме је носила ручак, ко је отишао на њиву?“ — „Деди и баби; они беру кукуруз“.\n— Шта ту да кажем и како да протестујеш? — каже ми сестра.\nСмркава се. Блатаве улице пусте. Ниске кућице ћутљиве. Спушта се вече, туробно, влажно. Осећа се нека тишина, нека празнина. Далеко је још ноћ, али у малим прозорима већ нема више нигде светлости. Све је полегало уморно и уплашено. А и светлост треба да се штеди; ратно је доба, треба новац за друге важније ствари. Тишина, ћутање... Али сумњам да се спава у тим мрачним, загушљивим собицама. Отворене очи гледају у таму, дршћу срца, а мисао иде далеко, тамо на бојно поље, да види, да запита како је њему миломе сад без куће, без крова, без постеље, напољу можда у овим хладним јесењим ноћима,.. Не, мисли не даду  сну и умору да савлада тело. Тишина, несаница... А пси непрестано, узнемирено завијају, као да слуте зло...\nСутра ујутру дође наша прва сусетка и доведе још једну жену да јој прочитамо писмо.\n— Де, молим те, види шта каже. Заједно је њен син с мојим. Биће има и од њега поздрав — моли она тако да човеку душа зебе при помисли да у писму може бити и што страшно.\nНе, нема ничега страшног, али од њенога сина нема поздрава. Оној другој жени пише син сасвим кратко да је здрав и да му је добро. Она се радује, а наша сусетка само што не закука:\n— Мој човек умро рано, хранила сам сирочиће, па ми сад и син отишао. И његове сирочиће да храним ја, несрећница!\nСестра је храбри и убеђује да он неће погинути, јер је коморџија. Она се хвата за ту мисао, свом би душом хтела да поверује, али је ипак страх... Он јој је јединац. Троје мале деце. Поред страха и бриге и сав посао пао сад на њих две жене: на снају и на њу стару.\nАли ево, радости. После два дана долази она опет — с писмом. \n— Молим те, прочитај. Кажу да је од Животе за мене. Тражи онај Стеван да ми он прочита, а ја велим умећеш ти боље — и она пружи писмо, а руке јој дршћу, дршћу...\nЈа га узех. Детињским, али доста читким рукописом писао је њен син:\n„Драга мати, ја сам, хвала Богу, живо и здраво; тако исто и коњи. Немој ништа да бринете ни за мене, ни за коње. Ја сам овамо нашао све наше, и Ђуру сам нашао, само Бролу нисам нашао. Поздрав свима. Твој син Живота“.\nБаби сијају очи од среће. Доле другим рукописом други један војник моли да поздраве његовога таста и да кажу да су и „он и његови коњи здраво“.\nСестра и ја се нехотице смешимо. Сећамо се како је једна лепа млада којој је отишао и отац и муж у рат узвикнула: „Море, није ми толико за њих, ама ми за коње. Што ми коње одведоше, па сад како да довучем онолики кукуруз?“\nПрочитали смо јој писмо, а она стоји. Нити иде, нити хоће да седне. Ми загледасмо датум. Писано је после страшне битке код Куманова. Сестра се сети:\n— Хоћеш још једанпут да ти прочитам. \n— Јао, слатка си! Де, молим те, ја бих ваздан слушала. Само, леле мене, да он не нађе брата од стрица, Бролу.\nСестра јој објашњава да Добросава није могао наћи, јер је он далеко од њега; он је у коњици у Бугарској. Она се мало разведри и оде; говорећи: — Да трчим, да кажем моме пријатељу поздрав од његовог зета. Знам како им је.\nКиша, непрестано пада киша. Очајно. Долазе гласови, долазе новине. Новине причају о победама. У добри час! Гласови кажу: тај и тај погинуо, тај и тај рањен. Чују се звона: гласе погинуле. Пада киша, пљушти са стреја, као да хоће да угуши кукњаву. Мајка нема више сина, а нема га да последњи пут види, и пољуби. Пуно покојника, а пратње нема ниједне. А пратња је ипак нека утеха.\nКако се брзо проносе гласови. Проносе се лажни гласови, али на жалост више је истинитих. Долазе рањеници, пишу из болница, причају посетиоцима, па се то разноси брже него сеоска пошта у обично мирно доба. Код нас непрестано долазе за новине и обавештења. Признају да је сад добро бити писмен.\n— Радим, вучем кукуруз и тулузину, морам,  али ништа не знам шта радим, као луда идем, све ми памет тамо. А он, пусти, родио, не можеш да га вучеш кући. Много га је, као блато. Нек опрости Бог што тако кажем. Једна жена овамо стала да проклиње и што је родио кад нема ко да га среди, а ја јој кажем: немој да си луда; ако ти човек погине, нека ти барем деца не поскапају од глади. Ето ја вучем попину тулузину. Шта ћу, дао ми човек осам динара кад је Јанко пошао у рат. Хвала му, није ни опанке имао; бос да пропадне. Те му ја поспремам још којешта. А ја, видиш идем боса, газим блато, вучем тулузину и дулеке, да се одржим. Сва сам прокисла, ама све ћу да заборавим само Јанко да ми се врати. Него дођох да те молим да ми напишеш једно писмо... тако прича Ђука, жена од које купујемо пилиће и сир.\nСестра јој написала, а неки јој се смејали што је написала: „Драги Јанко“. — „Нека се смеју, не марим ја ништа“ — каже она.\nСава Јеремијин погинуо, а није ни пушку испалио. Граната му распрсла лобању и мозак му се просуо, али, кажу, ипак није одмах издахнуо, него је дуго кркљао. Другог на месту убила, а трећег само окрзла и свега зарила у  земљу, па је онесвешћен лежао, кажу двадесет и четири часа, док га нису болничари нашли и откопали. Што више жртава, више бола, више незадовољства. Сељаци су неповерљиви, и ропћу: Отишао мој син да заклони господу“. Једна жена кука: „Проклет био ко их поведе!“ Али се полагано ипак утишавају. Читају новине, па причају један другом и диве се како се стари научењак и некадашњи министар опростио на гробљу са својим јединцом сином који је погинуо. Чује се да и официри гину и да их има рањених. Долазе лако рањени војници на неколико дана и причају незадовољним женама: „Е, да нисмо ми ударили на њих, дошли би они овамо, вама у госте, да вам оберу кукуруз“. Е, то је већ нешто друго: дакле, морало се. Једна жена била у Београду, да обиђе рањена сина, па сад свуда прича:\n— Да видиш, секо, у каквој лепоти лежи! Никад није сањао. Кревети, па јастуци, па све бело, и меко, и топло. Па како су обучени и како их негују! Сто пута боље него ја што сам га родила. Све има: шта хоће да једе, ако хоће дувана, пара, ама све, не умем ни да ти испричам. Боже, рањен и каже да га много боли рука, али се опет угојио, па побелео, па  леп. Мој син има исти кревет, исти јастук, као и капетански, ама као да су браћа рођена. Да плачеш и од радости и од жалости. Он као помену да дође кући чим му буде мало боље, зажелео се, сиромах, — сиромах душман био! — своје куће и деце, а ја му кажем: „Седи ти, сине, ту, док добро не оздравиш. Ти добро знаш да ту негу неможеш да имаш код куће. Страх ме да ти се не да рана на зло“... Па да видиш како лебде око њих оне господске девојке. Сестро слатка, није истина да господа гледају на нас сељаке као на стоку...\nИ у страх и бол меша се и једно и друго осећање и друге мисли: дакле, рат је неизбежно зло, опште зло за опште добро; и има нечега лепог што блажи боле: има признања, има поштовања, има љубави, велике братске љубави према мученику сељаку... И роптање престаје.\nДанас једва било мало сунца. Зашло је крваво и небо поплавило крвљу. Гледам кроз прозор у сусеткину авлију. Шта је оно тамо иза стаја? Сасвим бело дрво! Нека варка; досад то нисам видела. За снег је још рано, и данас је било сунце, а у ову хладну јесен не цветају воћке поново. Дрво се затресе и ја  видех шта је. У ратно доба човек мисли на чуда, а ствар је сасвим природна: то су беле кокоши полегале по дрвету, па се сад гњезде и нијају гране. Понеке сељанке гаје само беле кокошке да би могле и њихово перје да продају перутаркама.\nЗаспале кокошке, из куће се не чује нико жив, само велики венци црвене паприке као да живи висе испод стреје и као да ми причају оно што знам. Црни мокар плот од силних киша као да је проклијао, и зелени се маховина по њему. И високи кош, и дрвљаник, и бунар с ђермом црне се, као неке слике жалости, у залеђу црвенога, крвавога неба.\nШта ради и шта мисли сад та моја сусетка? И њен је јединац у рату. Млад скоро се оженио, и детенце му тек проходало. Младица му мила и питома, и он добар и отресит, али мати зла. Много су се свађали. А сад, кад је објављен рат, њега су тек регрутовали и одмах повели. Били су се посвађали мати и син, и она није хтела да дође из винограда да му каже збогом, да га испрати. Мислила је да то није ништа озбиљно и да ће он за дан два доћи, па држала гордо срце и брала  жена грожђе. А сад, где је он чак?... Он је писао где је, баш њој писао, — јер срамота је да пише млади кад има матер! — писао је и тражио мало трошка да му прати. А она хоће још како радо. Била је млада код нас, и сестра јој је писала писмо. А она нам после (по овдашњем сељачком обичају да ништа не узму и ништа не даду бесплатно) донела боцу вина. Опет црвено, опет боја крви!... И несрећна мати с прикривеним великим болом говори: — Њега ће првог да убију; он ништа не зна, ни да пуца, ни да нишани, — тек је регрутован.\nМи је уверавамо да се о томе води рачуна, да ће новим регрутима дати неки други посао, да старешине у војсци имају и срца и памети, и да неће гурнути необучену децу у борбу, да лудо погину. Она ћути, али њене зелене очи нас благосиљају за те речи. Има срца и у грубом телу.\nПада киша опет. Сунце се само мало нашалило. Пада, непрестано пада. Хоће да опере крв — тако каже један старац, који нам доноси млеко и који такође има сина у рату. Скоро му умрла ћерка и његова баба носи црну шамију. Кад јој отишао син у рат, рекла  јој снаја: „Скини, дадо, ту црну шамију, да не кобиш сина“, а баба одговорила: „Нека је он жив и здрав и нека ми се врати, а шамијом ја ћерку жалим“. И она и старац имају неку луду наду: неће олово у њину крв: и он и његов брат ишли су у сва три рата, па ниједан чак није ни окрзнут. Али кад се чу да су погинули неки наши сељаци, баба донесе млеко, па повезана жутом шамијом. Уздише: „Јао, само да ми се врати, па макар и рањен, само да је ту, да га гледам...“\nПролазио често поред наше куће један леп младић, колар који је личио мало на варошанина: носио је зелену бошчу, круту белу јаку и велику уковрчену косу. Увек чист, као неки берберин. Једаред смо му послали једну слику и замолили га да мало саструже картон, па да је урамимо. То је била слика једне Ленбахове риђокосе, и њему се допала, па питао хоћу ли да је продам; он би купио, дао би макар и три динара за њу. После су ме увек дирали, кад год немам новаца, што не продам колару слику. А сад смо чули да је и он међу првима погинуо. Кукала несрећна мајка и уцрнила се. И ми смо га жалили много. Кад дође један рањеник, па каже да није погинуо, само је  теже рањен; видео га је он у болници. Мајка брзо скида црну шамију. Као да је васкрснуо! Како је чудна, необична ствар рат!... И завиди јој друга мајка којој је син заиста погинуо...\nПада киша, шкрипе кола, пљушти блато, чује се вика: „ајс, ајс, сива!, ајс, лепа!“ и батина се чује кад тепање не помогне. Опет шкрипа и тумбање, сад наилази сенка на прозоре и нестаје је полагано — то су прошла кола натоварена до врха тулизином, И њих терају готово увек жене или дечаци, и готово сви газе боси по великом блату. Боси, а крај октобра!\nПада киша, звоне звона, промичу црне шамије, пролази гологлав старац и дете. Умрла газда-Новакова снаја. „Прецркла за мужем“, кажу једни, „отровала се, трљала се, није хтела више да има деце“ — нагађају други. Била је, сирота, врло вредна. Баш пре два три дана долазила к нама и прича како не може дете да натера да иде у школу. — А ништа ми не треба код куће, само ми смета. Ја му кажем да су му зато оца отерали у рат, што он неће да слуша. Ето ти сад рат. Целог лета не станеш. Ради, копај, рани, падај од умора. Кад дођеш кући увече, не можеш ни да једеш,  да ти је само воде да се напијеш, па да легнеш, да се одмориш. Ако, ако, — све говорим и грабим да радим. Велим: иде јесен и зима, и славе и сватови, навеселићемо се и нагостити. А оно ето ти јесен и гошћење, — дође рат, па ми одведоше човека. Ако дође, добро, ама ако се не врати, шта ћу ја да радим? Оно знам, имам деце, имам право да седим у кући, али ако они данас зло, сутра зло са мном шта ћу онда?...\nБринула се сирота, а није ни слутила...\nСахранили је по снегу. Падала киша, падала, па јој се досадило, те се претворила у снег. Зар већ снег! Обелели кровови, оседела трава. Пуно, пуно белих слика. До јуче по зидовима кућа пружене лозе изгледале су као златни, резани украси, а сад по широком лишћу попао снег и притиснуо га. А багреми се још зелене под снегом. У баштици наши шебоји полегли под влажним, белим, хладним теретом, згрчили се љубичасти шебоји и једва вире испод снега, као да би хтели да питају: шта је то, како се десило то чега досад никад није било. Шебоји још у цвету, а снег пао. Снег и рат! Како је сад на бојишту ? Снег покрио крв. Све обелео, све сакрио, све пролепшао.  Просуће се друга нова свежа крв и обојиће бели снег. Рат је црвен. Снег је хладан и бео; крв је врућа и црвена. Мешају се, и крв се хлади.\nНашалила се зима: само завирила, па утекла. И снег се сав стопио. Нестало снега, а блато је остало. И рат је остао. Опет лије киша — и крв.\nПролазе дани. Чекање, чекање. Понека жена још ниједно писмо није добила. Ружа Добросављева очајава што јој њен коњаник ништа не пише из Бугарске. Поред све невоље има помало и шале, — живи људи. Ружа каже:\n— Новакова снаја прецрче од муке. А шта ћу ја, тешко мени? Зар дванаест година тако лепо живели, никад се нисмо ни покарали, па сад тако лепо живели, никад се нисмо ни покарали, па сад тако оде у свет, да никад и не дође. И два брата још ми отишла. Хоћу да се убијем, у бунар ћу да скочим.\n— Ако си луда, ти скочи — каже јој једна сусетка. — А кад дође Добросав, ја ћу да се удам за њега.\n— Јао, бог с тобом! У мене четворо деце, и у тебе четворо, па ако још које родиш, шта да радите с толиком тевабијом? \n— Да саставимо децу, нека се играју, а ја ћу да кувам, па да се гостимо. Има доста имања и у Добросава и у мене. Не брини се ти. Иди скачи у бунар.\nЖао било Ружи, па није скочила у бунар, већ чека, чека...\nПролазе дани, пролазе полагано и брзо. Облачно и кишевито, мрачно, притиска душу. Доносе новине вести; победе, победе, сјајне, велике! И одмах за победама долазе рањеници без броја, долазе, долазе без краја. Страхота!\nМени је ужасно тешко што не могу ништа да урадим за њих. Зашто сам болесна, па не могу бити болничарка? Зашто нисам богата, да бар новаца дам? Ја ништа немам да дам рањеницима. Ништа ни рату нисам дала. Увек сам осећала празнину и тугу што немам рођенога брата: и онда кад су друге сестре биле срећне у љубави; и сад кад друге сестре дршћу, стрепе, бледе, слабе... И ја стрепим, читајући имена погинулих и рањеника, стрепим да не наиђем на име кога свога рођака или брата које од својих пријатељица. А браћа других сестара које ја не познајем?...\nСтрашно, страшно! Болнице пуне. Очајна сам: ја никоме од њих не могу помоћи. А  болнице пуне људи, немоћних, искасапљених, бедних, пуне клонулих јунака. Боже, а ту скоро сви су они били здрави и јаки и одушевљени! Шта сад мисле, сад кад су после одушевљења осетили бол од рана? Јао, кад помиле кљасти и богаљи!... О, лепа младости и снаго нашега народа, о јунаци српски, о жртве победа!... Крви, крви бих из срца дала, кад бих могла коме да помогнем.\nЖртве, жртве. Новине објављују победу за победом. Што више победа, то више жртава. Умиру јунаци, рађају се болови. Али шта би било да не побеђујемо, шта би било да побеђују нас?\nИ Турци гину страховито. Ах, несрећници! Зашто не увиде да ми нисмо дивљаци, зашто се не предаду, зашто не прекрате тај страховити покољ? Падају хиљаде, хиљаде... А и они имају мајке, а и оне срца... Ужасна, страховита ствар — рат!\nДобила сам једно писмо из Београда. Пише ми пријатељица:\n„Ишла сам у руску болницу. Тамо где смо се пре неколико месеца пели да видимо слике југословенских уметника, сад се пењемо на прстима и говоримо шапатом: пред сликама  које су сад у оним истим собама мора човек да ћути. Један измучен и блед гледа ме и говори: „Да је кога да помогне“. Ја га саветујем да буде стрпљив и говорим му о Богу. Где је Бог? И зашто је допустио да се ово дешава? Зашто у овој болници има један рањеник са сломљеним рукама и ногама и истераним оком?...\nУ болници највише може да се уради. Ту човек потпуно ишчезне као јединица...“\nСтрашно, страшно. Узнемирена сам да излудим. Очајна сам. Зашто не могу и ја да урадим нешто за њих? Хтела бих да се вратим у Београд, да покушам. Можда ћу издржати, можда нећу малаксати. Па и ако се сасвим разболим, ништа. Ко сам ја да штедим себе? Сестра и мајка ми кажу да сам луда, да сам болеснија него неки рањеници, да бих тамо само сметала и да има доста болничарки и без мене. Ја осећам да оне имају права, па ипак ја хоћу у Београд, макар само да видим... И то је немогућно: сеоски путеви испроваљивани, воде надошле, неки људи се давили заједно, с колима и коњима, нико неће да вози више. Ја видим да је моја жеља луда, али од тога не могу да се смирим. Шта ћу да радим? Где  ћу да умирим своје нерве? У шта ћу да се загњурим, да заборавим да сам јединица — и још некорисна јединица? Зашто сам дошла овде? Зашто? Хтела сам овде да радим свој посао, да пишем на миру, кад већ на другом месту нисам могла ништа корисније да радим. На миру, кад је рат! Ја сам кажњена; ја сам толико узнемирена да ништа досад нисам написала. Па ипак... где ми је била памет! Па ја могу да радим нешто за рањенике! Брзо, брзо хартију и перо: хоћу да пишем за рањенике!...\nПисала сам док се није смркло. Уморила ми се рука и умирио се мало егоизам, потреба за убеђењем да сам и ја корисна. Али онај други немир није се умирио.\nСпушта се вече. Стојим крај прозора. Киша стала. Месечина застрта маглом. Како је страшно и тужно наше село на месечини сад, у ове мучне јесење дане. А како је лепо са својом белом свежином у пролеће кад цветају воћњаци и у прву јесен кад још има много жутог лишћа на дрвећу које баца сенке. После снега сад је све лишће опало, само на виновој лози место изрезаних златних украса виси по зидовима згужвано и спарушено лишће, као прљаве, мокре крпе. \nМесечина. Баре се светле, улице постале блатне мртве реке. Дрвеће голо, куће као пусте. Нигде гласа од човека. Само пси узнемино непрестано лају, ваљда што им тако дуго нема господара, или се и њима чини све мртво, па их је страх без људи. Пада магла. И у томе сивом светлом тону, у магли и месечини стоји село и има неки страшан израз, нечега изгубљеног, блесавог готово полуделог од страха и чекања...\nМесечина. Село ћути. Блато се шири по улици. Голо дрвеће стрепи. Кућице се беле, кровови се црне, мали прозори жмуре. Месечина и магла...\nСрце зебе, а мисао ради, ради...\nШта је то страшно, одакле долази? Рат... Црн и крвав... Жртве. Животи се гасе, болови се рађају... Облачина, киша, снег, киша, киша, магла и месечина. Ужас. Рат... Боже, где си! Где је, где је, где је сунце?\nА оно светли негде сад, само не нама, већ другима, срећнијима. Код нас је рат. Дим и ватра и крв. Убијање, ране. И болови, болови тела и болови душе. Рат и ноћ. Камо светлости?...\nЕно је појављује се из далека. Она још \nније топла, али храбри. Каква је то светлост? Дајте је ближе! Она се зове Победа. То је зора, то су први зраци сунца што долази. Оно нам долази за победом и зове се Слобода.\nИ онда мир, топлота, братство, благостање. Ено долази сунце!\nО, да ли ће моћи да огреје сва прозебла срца?...\nСвршило се. Без страха и зебње може се рећи свршило се велико дело... које је тако скупо стало.\nВратили су се сви који су остали здрави: А већ давно леже по болницама они који нису у срце погођени. И, сад већ наша поља чувају и земљом грле тела палих синова.\nСваки је чинио своју дужност. Људи су чинили јунаштва и падали за отаџбину. Жене су се старале да подигну те јунаке. Било им је можда теже него рањеницима. Они су имали сваки своју рану и свој бол, а оне су имале по стотину рана и стотину болова. Нека је хвала јунацима на бојном пољу. Нека је хвала јунакињама на пољу бола, на труду да се бол смањи. Ја знам једну госпођу, учитељицу, која је дала више но што је могла. Одушевљена, она је потрчала да првим ратницима укаже помоћи, а затим је целе зиме била у Скопљу болничарка. Пропала је од  великог посла, од промаје и од своје осетљивости. Сад већ неколико месеца лежи сва укочена и трпи тако страховите болове да понекад говори својој мајци која само њу има: „Мајко, клекни па се моли Богу да умрем.“ И она се не каје што је била болничарка.\nСвршио се рат и донео умор. Сви су уморни. Здрави од рада, болесни од боловања. Срце боли кад те лепе, саучешћу раде готово, детињске очи једног младог Црногорца гледају с тугом која помоћи тражи и кад ти он каже: „И ова здрава нога ме боли. Шесет дана је како овако лежим.“\nИ болничарке се умориле. И разумљиво је и природно је. Годину дана траје рат, — година дана умарања снаге и кидања срца. Жене којима су били најмилији у рату и вратили се, појуриле својим кућама, да јунацима спреме што удобнији одмор, да нежношћу награде успеле напоре. А и оне да се одморе. И право је.\nСмањио се број рањеника. Разредиле се и болничарке. Неке позване на друге дужности. Некима се досадило. И то је разумљиво и може да се правда. Још мало само, па ће се сви рањеници разићи кућама, да причају колико  су зла видели од живота и колико добра од људи.\nСвршио се рат. Ах, сама та мисао колико бола олакшава души. Не гине се више данас, сутра се неће опет крв проливати, прекосутра се неће више довозити нови искасапљени људи. Свршило се зло, да почне добро. Како је у души ослобођенима ? Колико нас воле, колико су захвални!\nСедим крај прозора и гледам како се комеша живот, како Београд јури, ради. Кад одједном преко пута моје куће стаде чета војника. Распоредише се у два рад. Мало параде; сигурно ће неко да прође. Не, одмах затим дођоше мртвачка кола са четири коња с црним перјаницама. Људи обучени у црно са жутим нараменицама. Скупи се свет који ће на пратњу. Скупи се свет који хоће да гледа. Иза војника стотине глава, мушких у разним похабаним шеширима и капама и женских гологлавих гледају радознало у капију до моје куће. Почеше да износе венце. Чуше се неколико гласова: он је био наредник. Одједном:\n— Мирно! — чу се команда. Сабље звекнуше и синуше на сунцу. Гледаоци поскидаше капе и  маса непокривених глава испружи вратове. Засвира војна музика. Изнеше сандук, засуше га цвећем. Пуно жена у црнини плачу. Плачу и неке жене које нису у црнини. Црни човек с белом перјаницом маче уздама и под притиском бола и сунчане жеге пође лагано спровод.\nБио је рањен. После је лежао тифус, затим добио три запалења и завршио свој живот у двадесет другој години.\nНије он један. Много их је који су оздравили од рана умрли од туберкулозе.\nО, сузе саучешћа и љубави, кад бисте могле олакшати болове мајкама!\nКроз кратко време све ће се рашчистити. Поумираће они које живот није могао да отме од смрти. Зарашће и најтеже ране. И тамо, на оним местима где је нож секао упропашћене руке и ноге неће више бити физичких болова. Све ће се свршити и нестаће страшних последица рата. Настаће мир и леп рад.\nДоста је било крви и трзања. И уморна и болесна од бола душа тражи у будућности широку и велику слику добра и лепоте; и око види у близини слику љубави и радости. По улицама шетају срећни официри са својим  радосним женама и сестрама. У њиховим главама има нешто велико што ми нисмо виделе и чега смо се само по уобразиљи ужасавале годину дана. Знам како их је данас мајка испратила до капије и с каквим срцем остала да спрема за ручак оно што он воли. А с каквим је срцем јесенас испраћала!\nГледам и мислим како је дивно што се зло свршило.\n— Уделите слепом! — као гром чу се један глас.\nЈа се окрећем. Нема просјака. Сви иду само један човек у сељачком оделу, снажан и леп, и висок и млад стоји и пипајући прибија се уза зид и пружа руке. Он нема очију. Он проси. Он заиста нема очију.\nОтаџбино, твоје дете проси!\nКао гром убија сваку радост тај призор.\nЈа знам неколико људи који кад виде војника да проси сипају динаре у пружену руку. «Ах, па и од тога ће се свет уморити и то ће се људима досадити и јунак који проси постаће временом понижен бедник који скапава у јаду или покварени, одвратни, ниски имућан просјак, паразит друштвени.\nКажу да се мисли и ради о просвети и  култури у ослобођеним крајевима. А да ли се мисли о онима који су највише платили то ослобођење, који су дали готово више него живот, који су дали све осим живота који ће им од сад бити терет? Шта ће бити са сиромашним сељаком коме је сва снага и све богатство била физичка снага и здравље, а он их је изгубио у рату? Шта ће бити са оним кога су руке храниле, а он сада нема више од једне? Шта ће бити са онима на штакама? Како ће живот да проводи најлепши и најкршнији момак у селу, кога су и ако је сиромашан, најбоље девојке желеле за младожењу, како ће да живи кад је њему нога више колена одсечена и кад је њега срамота да прође са штаком кроз село? Где је лепота? Ко ће косом и српом да замахне? Ко ће коло да поведе? Зашто девојкама сад већ друкчије срце за њим куца? То није више он. И он не зна шта ће да ради са својим животом.\nРазговарале смо о тим ужасима и постављале та страшна питања. И онда једна госпођица широким потезима нацрта једну могућност која много храбри.\nВећ има доста новчаних прилога. И још да их се скупи и држава да да. Да се оснује  један богат фонд. Да се отворе курсеви учитељских, трговачких и занатских школа. Да се изаберу интелигентни и млади и да се према способностима и према физичкој могућности спреме за учитеље, за ћате, за трговачке и банкарске чиновнике, за раднике, за надзорнике. Много има послова који се могу седећи радити, па да онај који ногу нема не пропадне. Кад се ум образује може се живети и без једне ноге. „Паметној глави и једно је око доста“. Само онима који су апсолутно неспособни да се да повећа месечна новчана помоћ. За годину, две и три да се спреме ти оздравели јунаци и да се они пошаљу у те земље које су освојили, те да они олобођени људи поштују њихове телесне недостатке. Колико би се клонуле душе подигле, колико би им живот био милији, можда некима чак и лепши него пре док још нису оставили своју њиву да извојују другима целу бербу.\nДа ли се мисли о овоме? Да ли се ради што? Можда. О, ви што мислите, почните и да радите! О, ви што радите, радите снажније. А ви, што још нисте мислили, почните мислити. Јер знајте да радите и мислите за срећу несретних људи, који су срећу отаџбини  жртвовали. Дати новац, или своје време, дати паметан предлог или савет, дати свој дар на дар рањеницима — то значи учинити велико дело. Материјално ослобођење једних је свршено, ово би било друго ослобођење душа које пате. Треба дати поклон као своме најмилијем, а не милостињу. Милостиња упочетку понижава, после квари оне који је примају (а и оне који дају). Дати му као награду коју је заслужио. Не тражити да буде захвалан, па ће осетити ону праву велику захвалност која ћути у срцу и блиста у оку.\nБогата браћо, ваша браћа просе! Здрава браћо, ваша су браћа богаљи! Паметна браћо, ваша браћа не умеју да раде главом.\nДајте, подуприте, научите!\nОтаџбина је ослободила једне, не сме да зароби друге.\nОтаџбино, чујеш ли? Твоји јунаци просе. Твоји синови су богаљи. И слепих има међу твојом децом, отаџбино!\nОтаџбино мајко, ти не смеш своју децу пустити у прошњу.\nОтаџбино, мајко, они су онемоћали да ти постанеш јака, они су пали да се ти подигнеш. Од твоје славе њине су очи изгореле.  Тебе је гађало зрно што је њих оборило.\nПодигни их, отаџбино, да не пропадну у блату. Помогни својој најбољој деци, буди нежнија према онима који су несрећнији. Велика и моћна, загрли их својим снажним материнским рукама и подигни их високо колико год може твоја моћ и снага. Дај им оно што нису имали, да не жале оно што су за тебе дали. Да победа буде права победа. И да тако извидаш душевне ране и да не проплачу твоја кљаста деца и не прокуну срцем они који очију немају сузе да лију.\nОтаџбино, сви те молимо у име оних који руку немају да их склопе:\nОтаџбино мајко, буди мајка!...\nЛетња ноћ је покрила загрљајем земљу која уздише.\nФијукало је зрно и у секунди односило животе, или их остављало да се месецима вуку у болу... Ноћ. Ћутање смрти и вапај живота...\nУздише земља од рана и умора, а ја лежим болан под шатором и мислим о срећи. Скоро ћемо кући! Заситила се крви авет рата. Бугарска је сама тражила мир.\nКућа! Како смо мало ценили и како нисмо разумевали шта значи кућа, огњиште, породица, све оно што је кроз векове код наших старих имало велике вредности, а што је код нас модерних већ постајало досадно баш због старости, баш због тога непрестаног понављања. Ја који се нисам оженио можда највише стога што ми сви већ скоро двадесет година говоре да треба да се женим, ја се сад чудим: зар сам то био ја који  сам налазио да су ми сви моји сувише познати и врло мало оригинални и бежао од куће у кафану где није било ни лепше, ни занимљивије, али где је другарица чаша доводила млаке снове уморној остарелој младости и варала је да још није све пропало?\nКућа... Дошао је рат, дошло је време да покаже да оно што вреди увек вреди.\nЛежим болестан под шатором и мислим: како моја мајка уме да негује! Како је ниска моја садашња соба. Разапето сиво платно по коме тихо корача ноћни ветар који је скупио по пољу јауке и уздахе. Испод ивица прљавога ткива отимају од ноћи моје очи доњи део једног пресеченог, окрњеног предела и машта наставља на стабла дрвећа круне и на подножја врхове планина и небо над њима. Како су чудне слике наше земље кад се гледа испод шатора! Као човек без главе, као ноге без трупа, као неки наши војници које су несавесни савезници искасапили.\nНегде иза мене шуме кукурузи. И сав ужас рата, и ову болну ноћ у којој плаче победа брата, и трзање мога премореног тела, све лечи жељно очекивана — кућа.\nИз мрака из далеке даљине смеше ми се  ђаволасте очи једног малог анђела. Замишљам је, златну девојчицу моје сестре, како се изненадила што сам дошао, како се чуђење у њеним дивним очима претвара у радост, како је затим трепнула и замрсила горње и доње трепавице па ме онда погледала како ни срећа не гледа човека, пружила ми своје мале, мале руке и хоће горе.\nЗнам кад је овако велики као што ме је Бог створио и онако снажан као што сам пре рата био подигнем онако малу и нежну чак до тавана, ја задршћем под теретом тога блага. И помислим: ова мала девојчица, ова велика срећа није моја, није сасвим моја; она је моје сестре и мога зета и они једнога дана могу отићи далеко и одвести и њу. А могао сам и ја, да је Бог хтео, имати једно такво богатство. И стежем то срце на срце и осећам: живети за једно дете — је лепо живети!.\nДосадна је моја болест. Квари ми најлепше мисли. Већ два, три дана како ме узнемирава. Није ништа опасно, мислим нека врста срдобоље. Повраћања нема. Поднећу је напослетку. Шта би било да је колера?\nСмирим се мало и задремам. \nНе, та песма није сасвим пригодна. Шта ми се она намеће? Колико само има година откад сам је у школи научио и после заборавио!\nНаједанпут... навали нешто и гадно, и страшно, и мисао: то је „она“, нова непријатељица наше војске! Листови ми се згрчише као да их неко окова и стеже у хладно гвожђе, по целој утроби поче нешто да чупа и обли ме прљавштина одвратне болести.\nЗовнух војника и молећивим гласом заповедих му да трчи до прве бараке и да каже доктору да сам опасно болестан и да одмах дође.\nВојник одјури.\nНа мене нападоше болови да ми се чинило смрвиће ме док доктор стигне.\nНе знам колико је прошло времена; док је дошао, ја сам већ неколико пута губио свест. Знам да ми је пипао било, знам да је рекао: Аха она! Знам да је пробао да откачи једну од друге моје ноге које су се у грчу  биле скопчале и није могао. Знам да су ме нечим трљали по листовима и грејали боцама. Сећам се да је доктор прогунђао како би било можда добро да има каде и вруће воде. Знам да сам скупио сву снагу и сву свест и питао га:\n— Шта је докторе?\n— Колера.\n— Знам. Него — је ли опасно?\n— Хоћете ли истину?\n— Хоћу — рекох ја и још јача студен стеже моје тело и срце.\n— Пулса више немате — рече доктор. — Случај је опасан. До сутра сте готови. Ако желите што да наручите,.\n— Е, е! А ако је нећу да умрем!... — рекох ја, ругајући се и њему и себи и смрти, и ако ми нимало није било до јуначења и до шале.\nПомислих на мајку — да сам јој бар што написао. И зашто да умрем од колере сад после рата кад треба да се иде кући и кад смо победили непријатеље? Зар на крају она да тријумфује?\n— Знате шта, докторе, дајте ви мени неки лек, ма и најопаснији. Кад ћу већ да умрем  немате се чега бојати. Мени се ипак чини да ћу издржати.\nИ он ми је нешто дао.\nСећам се једне страховито дуге ноћи пуне болова и прљавштине, пуне покушаја да се подигнем и немоћног падања на постељу, пуне претње и молбе, пуне ужаса и гадости.\nБило ме је страх. Осећао сам да је она друга што се крије иза колере ту и да се нагла над мене. Страх од куршума није страх. Овај страх је пун неког тајанственог ужаса. Могао бих рећи да је ово и душевни и физички страх, а онај од куршума само физички. У полусну и бунилу ја сам дрхтао, али не од смрти као престанка живота, већ од неке аветињске смрти у којој ће се вечито продужити овај пун тајне страх. А кад ми је напрезање од повраћања сасвим враћало свест, ја сам проклињао и живот и смрт и грдио доктора што не уме да ми помогне. Зашто нисам погинуо? Зашто колера да ме овако као стоку понизи и смрви?\nНоћ. Сутра ћу да умрем.\n— Дајте ми, докторе, опијума. Жедан сам толико да ми се чини од хладне ћу воде оздравити, али се варам, војник ми доноси с  најлепшег извора воду, а она ми је опора, неукусна, одвратна.\nОн ми нешто сипа у уста.\nНоћ је... Јесте, ноћ је. Арнаути се предали, па нам онда спремили заседу. Ми бежимо, јер бисмо иначе сви изгинули. Ево нас код Дрима! Треба прећи реку, да спасемо живот и да добијемо појачање да сузбијемо и казнимо неверника који је дао лажну бесу. — Уже!... командује официр. Заплива с ужетом један војник. Сече таласе ледене воде, а уже као змија иде за њим и вијуга се. Одједном уже стаде, војник потону. Скочи други војник у реку и заплива. У немој тишини језа је преплављала душе и тела су осећала студен воде која окружује сина неке мајке која се нада и чека. Био је већ близу обале. Све су очи биле напрегнуте, сва су срца престајала да куцају. Одједном он посустаде, диже руку као да даје неки знак и нестаде га. Онда изиђе из редова сам један војник, опаса се ужетом и пође у смрт. Он је снажно махао рукама и изгледало је да се и сама река од његове храбрости загрејала. И он журно исплива на другу обалу. Он је вукао уже и сад су много лакше препливавали други војници... И кад су  сви били на другој обали, плану ватра и пожар обузе цело једно арнаутско село. Огрејте се, смрзнути јунаци!...\nЈа се трзам... чини ми се да сам ја то пливао по хладној води и да ми је она ушла у кости.\nО, што не дође једном то сутра, да умрем!... Да умрем усамљен, одвојен од људи, окужен!..\nОпсели смо Видин. Бугарска је тражила мир. Примирје је, воде се преговори. Наш официр парламентар са знаком мира сам на коњу прилази опсађеној вароши, да саопшти неке важне поруке. Одједном плотун! Опседнути који су молили за мир плотуном пуцају на једног човека који им доноси можда тај мир! Официр ободе коња и сам Бог зна како га не погоди ни једно зрно...\nТај официр сам ја... Ухватише ме и почеше да спремају неке кљеште и справе за мучење. Неки ковачи у оделу бугарских војника хоће да ми врућим гвожђем сагоре очи. Свуда ватра, а мени је зима од страха.\nКолера ме је опет пробудила из страшнога сна. Зашто ја сањам оно што је било ? И зашто се у то меша и оно што није било? Ја нисам парламентар, ја сам само резервни официр  који се није ни тукао с Бугарима. Ја сам био у позадини. И сад ја сам само човек који болује од колере. Не, ја више нисам човек.\n— Докторе, убите ме, ја сам псето.\n— Чекајте још мало.\n— Док сване?\nОн ћути. Ја склапам очи... И видим читаву поворку поцепаних војника. Воде нас кроз широка поља покривена високим снегом, толико високим колико је летос зелено и жуто жито било високо. О, зашто газимо, зашто из сна будимо та бела поља под којима спавају свети гробови? Бела снежана поља, бела поља што покривају родитеље сањају беле светле снове о будућности деце. Мир. Ноћ...\nКао да негде из далека свиће. Не, не свиће; то се она мила осмехује. — „Мањо, а што су ти тако гараве очи?“ — пита је један мој пријатељ. — „Нису; опрала ми нана!“ — и она га погледа осмехом од кога ти се чини да те завијају у кадифу.\nЗаиста свиће. Ја сам се разбудио и кажем:\n— Докторе, ја нећу да умрем.\n— Нећете. Ви сте јунак. Повратио вам се пулс. \nКад је свануло, било ми је боље. И за три дана сам оздравио. Колера је као и битка: напада, бесни, млати једно кратко време и онда стане: тада си већ или победилац или побеђен.\nЧуо сам после да је доктор причао по Београду да ниједан курјак не би издржао овакав напад колере какав сам издржао ја. Ако.\nСедим напољу у хладовини и гледам преко наше ниске баште у којој зри грожђе на венац својих од детињства познатих планина. Код ногу ми цвета драгољуб и мирише неко горко биље. Наша кујница сва завијена у дивну лозу заруменела се већ од прве јесени. Мала Милена игра се поред мене с лутком коју сам јој ја донео „из рата“. И сунце милује њену малу, паметну црну главицу. Над главом ми се деру врапци који не знају да је сад мир и да ја желим да га данас потпуно уживам.\nШушну нешто и на моју полућелаву главу паде са старог нашег платана један сув лист.\nЗашто сам ја данас меланхоличан? Да није колера оставила у души некога трага? Прво лишће пада, први знаци јесени се јављају и  ако сунце још бљешти и греје. И мом животу прилази јесен. И тај суви лист и други који за њим долазе личе ми на маште и на наде које су се свеже и зелене дизале небу, да после суве падну у моју полуопустелу душу.\nЈесен долази. Јесен је — умирање.\nДолази моја мајка и смеши се. Она са седим власима не тужи што је дошла јесен: она се радује што сам дошао ја и што смо ми победиоци.\nЕво једног суседа. Он хоће кафу и причу о колери. Ја је већ по пети пут причам, А моја мајка, служећи мога пријатеља, окреће се упола мени и са очима пуним скромне, повучене среће и каже ми:\n— Било ти престало, доктор рече да ћеш да умреш, ти се препаде, срце штрецну, закуца, било се поврати и — остаде жив...\n— Мајка, на свету нема нежности. — Шта је, мањо?\nМала је стала преда ме и осмехује се. Блистају бели зубићи и румене се црвене уснице. И чини ти се да ту негде у близини цветају вишње и да одмах сазревају те вишње. А у очима јој пева једна песма: Не буди тужан. Погледај мене. Ја сам пролеће. Живот је леп,  живот је млад, живот се обнавља. Буди весео.\nОна не зна шта говоре њене очи и колико је лепа и колико ми је драга и од тога што не зна још је лепша и још ми је дража.\nОна ме озбиљно пита: да ли можда волим да данас у празник обуче лутки другу хаљину, јер се ова коју сам јој ја купио мало испрљала?\n— Мајка, оставите се ваших подругљивих шала, па ми помогните да решимо ово важно питање.</div>"}
{"id": "SRP19202_MilanMN_Sonja.xml", "dc.creator": "Николић, Милан М.", "dc.title": "Соња", "dc.subject": "1920", "dc.source": "", "text": "<div>Укључено у ELTeC корпус 2021-03-22\nСОЊА\nШтампарија Супек-Јовановић и Богданов, Нови Сад\nМ. М. НИКОЛИЋ\nСОЊА\n1920.\nС. Б. Цвијановић — Београд\nУшао сам у салон. Госпођа Стојановић је остала на вратима у разговору са неким младићем кога нисам познавао. Бацио сам један поглед по целом друштву које се распрштало у великој дворани по двоје, по троје, по четворо. Уза сто за чај стајао је сам један човек. То је био Милан Ђорђевић. Одавно га већ нисам видео, а тако сам га волео. Друговали смо пре неколико година и били смо заједно из дана у дан. Он је мене тражио више него све остале другове, допадао сам му се боље од њих, не знам ни сам зашто. У Паризу смо били заједно, становали смо у једној соби, живели смо скучено, студентски. Био је често ћутљив, али до граница искрен. Ја сам му, истина, врло често поверовао своје најприсније ствари, но се никад нисам бојао ни да ће он о томе коме шта рећи, ни да ме неће разумети, јер сам га познавао. Он је имао многих особина које други нису имали. Био је до ситнице пажљив према другоме, па ма ко то био, био је сталан у једном започетој ствари, па ма шта то било, имао је јаку, свесну, здраву  вољу — увек је знао шта је хтео. Био је бољи од мене, али сам га зато ја волео и ценио.\nПришао сам му нагло преко салона и не обзирући се више на остале присутне, пружих му срдачно руку. Он се као мало трже, но, кад ме виде, очи му се заблисташе, усна задрхта, био је неспособан да говори, само је муцао: „Ти! ти! Овде! Ја сам те дуго тражио...“\nПосле смо сели у угао. Разговор је био прво затегнут: нисмо знали с кога краја да почнемо. Он је с времена на време једнако понављао: „О, брате! каква срећа! Ко се надао да ћемо се опет наћи? Тако волим што сам те видео! Разговараћемо и биће ми лакше, јер сам овде потпуно сам...“\nПричао ми је како је још у државној служби, како није полагао адвокатски испит, као што је мислио, и како се чак није помакао оданде где је био.\n— „Још сам писар прве класе! Даље нећу ни да идем. Шта ће ми судијски испит? На адвокатуру више и не мислим...“\nДок је он говорио ја сам га пажљиво посматрао и налазио сам да се много променио. Остарио је некако. Ја сам га раније познавао много друкчијег. Био је живљи, пун воље, наде, пун снова о будућности. А сад, кад је та очекивана будућност дошла, он је уморан, осећа неку досаду од живота, нема више никаквих тежњи. И физички се много променио.  Као у души, тако му се и на лицу огледао неки умор, досада. Очи су му биле црне и фосфорасто сјајне, као и пре, али сад некако мртве и утонуле, дубоко у његову мршаву главу. Образи су му били упали, жути, груби, усне скоро модре, чело набрано и ћелаво.\nОн је приметио да сам га ја посматрао.\n— „Видиш како време по кога од нас може брзо да упути у старце? Сад нико не би рекао да смо другови; изгледа да сам ти старији брат. Но ипак сам срећан што сам те нашао, срећан сам што има један човек који ће ме разумети, јер ти ме познајеш. Теби могу све рећи, као што сам ти и пре говорио. Ти си једини у кога још верујем.“\nЊегово лице се купало у болу, који је за мене још био тајна. Ја сам још и раније слутио да он може много да пати. Познавао сам га младог и бујног, али је још онда, сећам се, било код њега нечега меланхоличног. Био је тада радознао као и ја, али Париз за њега није био што је био за мене. Он је посматрао и то је све. Тада је, колико се сећам, сањао о срећи.\n— „Тамо у нашој земљи, далеко од овог хаоса који заслепљује и у коме живот тече брзо као олуја“, говорио је онда Милан Ђорђевић, „тамо ћу ја да се вратим и да будем срећан. Тамо ме чека искреност и љубав, тамо ме чека свежина и живот...“\nМеђутим ја видим, да је амбиција његових нестало, да је он пао са висине својих снова у неку грубу реалност која га је помирила са судбином. И он није роптао. Мирно је примио све и само је одмахивао руком као хотећи да каже: „Нека иде све како је пошло! Сад ми је свеједно.“\nПонављајући непрестано, да сам ја једини у кога он још верује, ухватио ме је за руке и говорио је, говорио је и жалио се на живот. Није се жалио зато да га ја сажаљевам, него просто зато што више није могао да трпи, а да не каже никоме шта све осећа.\n— „Ти знаш да сам ја волео и колико сам волео. Ти се сећаш како сам ти са заносом говорио о својој љубави, која је била велика и ведра... Данас је све друго, данас је све прошло... Та огромна, та бесконачна љубав је умрла... И ја сам је оплакао. И још је оплакујем, али суза више нема...“\nОчи му се наједном замрачише, он постаде туробан. Онда опет пређе руком преко потамнелог чела и одмахну главом.\n— „Тешко ми је што сам усамљен. Ја ретко с ким проговорим по коју реч. А осећам потребу, неодољиву потребу, да још ко поред мене осети оно што ја патим, да још ко учествује у мом болу... Ти си добро дошао... Нећу да говорим, то би ме јако узрујало, али ћу ти дати да прочиташ све што сам написао. Писао сам о себи и о њој. Све  сам казао искрено, без устезања, јер сам писао за себе...“\nИзишли смо заједно из салона.\nУскоро смо корачали један поред другога уским и рђаво осветљеним улицама једног београдског предграђа. Ишли смо дуж зидова и јаркова пуних воде, док су наше погнуте главе примале ситне капљице суморне јесење кише. Дуго смо тако шљапкали по барицама мењајући правац, док се не заустависмо пред једном ниском кућицом. Он уђе на мала стара врата, која су промукло шкрипала, а мене остави напољу. Мало затим врати се и без речи пружи ми један свежањ хартије, стиште ми руку и залупи за собом врата...\nТај свежањ хартије био је његов дневник, дневник једног срца које је умело много да осети и које је много патило, дневник једног чудног живота који је био промашен.\nНа корицама је стајало његово име, а испод тога година 1899. Одмах на следећој страни, његовим ситним рукописом почињала је прича о његовом животу.\nВ. — Јануара 1899.\nПотпуно сам усамљен. Дошао сам овде да наставим гимназију, што нисам могао у Београду због мајке, која није могла да подноси велики трошак у престоници. Овде имамо своју кућу, а треба штогод заштедити за моје доцније школовање.\nДо сад ми се све чинило да сам разумевао све своје поступке, да сам разумевао себе. Сад одједном ја више себе не разумем. Налазим се у једном душевном расположењу које ми је толико неодређено и нејасно, да не умем да га опишем. Осећам да у мени нешто ради, нешто хоће, нешто зна и иде некуда, води ме... Али не разумем... Зато и хоћу да пишем.\nМесто у које сам скоро дошао изгледа ми до зла бога неугодно за живот: мало, мртво, прљаво... Ниске и старе грађанске кућице, радњице на чија се врата једва улази, разочарале су ме својом бедом. Разривени зидови, каљаве улице, прозори чија су стакла замењена пенџерлијом: све даје слику сиромаштине  и тврдичења. Преко целог дана слушам чекић који лупа о наковањ једне ковачнице тамо на крај улице. И ова би слика била без покрета и мртва, да не прођу по где која кола натоварена дрвима, и не растерају џандрљиве врапце са уличног блата.\nГимназија није далеко од моје куће. Гломазна, суморна грађевина са много прозора, проста с лица и сва поцрнела од старости. Ходници су дугачки и тамни и одају неки задах који је својствен оваквим здањима.\nПрви дан на часовима оставио ми је несносан утисак, јер сам и овде као и свуда на другом месту наишао на исте ствари: професори су и овде били укрућени и строги, ђаци весели и добри другови, љубазни и пријатељски расположени према новодошломе. Међу ђацима има много сељачких синова из околних села, која су као ластина гњезда припијена уз литице оближњих планина. Ови ме нови другови занимају и интересују: ћутљиви су, можда сањалице, мирни и врло приљежни.\nОвај мир и једноставност уредног маловарошког живота толико су ми досадне, да сам скоро изгубио вољу на живот. Ја ништа не радим, јер ми је оно што се предаје на часовима веома несносно и све ми се чини да то није тако, као што професори говоре. Нигде не могу да се разонодим. Ђаци, моји другови, не умеју да живе ни да се проводе онако добро и весело као они из Београда:  они уносе сувише напора у школски рад и не знају да траже и да чекају тренутак, кад младост даје најзаноснији мирис свога цвета...\nИ околина ми чак изгледа ружна, планине голе, стење без лепоте, врхови без дражи.\nУ разреду сам по читаве часове непомичан. Гледам у наставника, али га не видим, нагињем се да га боље чујем, али његов глас не допире до мојих ушију. Моје су мисли далеко... Оне лутају тамо ка сјајном и срећном Београду, пуном веселости, жагора и радости... Волим да претурим у глави оне ситне стварчице из великоварошког ђачког живота, да се сетим многих тако различитих тренутака из једног само дана проведеног у престоници...\nСедамнаест ми је година... Осећам потребу да волим и да будем вољен, да окушам непознату љубав, да идем усамљеним стазама где само душе говоре, да окусим први пут оно што се назива животом...\nАко нисам у школи остајем код куће заваљен у удобној столици поред пећи чије пуцкарање једино узнемирава собни мир. Тада посматрам кроз прозор, на коме је хладноћа исцртала чудновате шаре, пахуљице снега које лебде на све стране. Тако по цео дан проводим посматрајући, како ветар намешта и премешта снежну прашину на крову једне скромне кућице преко пута моје... Једном, при проласку преко улице, чуо сам, да ту станује једна удовица са својом кћерју.\nКрајем јануара.\nЈа осећам да сам болестан. Меланхолија је једна болест, страшна болест...\nЖивот се наставља из дана у дан без промене, скоро тужан... Сваког дана у исто време одлазим у школу и враћам се у подне. Проводим по читаво после подне у својој соби за рад, посматрајући снег, лед и њихово немирно окретање у ветру. Гледам ове представнике зиме и осећам нешто хладно као и они што ми обавија срце...\nЗашто?\nТо не знам...\n23. Фебруара.\nНебо је облачно. Оловни облаци јуре се по скоро црном небу, спајају се једни с другима, расипају се у праменове, па опет гомилају прекриљујући цео хоризонат. Ветар се разбеснео горе но икад, па фијуче и звижди кроз оголело грање поцрнелог дрвећа, разносећи таласима ситну и боцкаву снежну прашину. Ја сам, као и раније, тужно расположен и мирно посматрам суморну слику зиме чијој се владавини приближава крај. Ја одмарам своје заморене очи на широкој улици покривеној белим ћилимом снега, на чијој се средини виде црне, каљаве бразде од скоро прошлих кола.\nУправо према мени је ниска стара кућица са високим дрвеним кровом покривеним снегом. Под том огромном капом бели зидови  још нижи изгледају, а два мала прозора у својим плаво обојеним оквирима изгледају као два сетна плава ока какве старице. И поред све своје старости и мајушности ова је кућица лепа: њена усамљеност и мирноћа имају извесне дражи, а њена простота има у себи нечега љупког.\nКад се задубим у пажљиво посматрање изгледа ми као да и стара кућица гледа у мене. Ја је волим зато што је чиста, а њена лепота мирно прима моје уморне погледе који траже одмора. Али ме ова мала утешитељка разоноди само за један тренутак, јер чим потом дигнем очи, угледам голе гране стогодишњег ораха, који се њиха и крцка под тешким ударцима разбешњеног ветра, а одмах иза њега тамно и хладно небо даје ми страшан утисак сурове зиме и смрти...\n23. Фебруара, поноћ.\nСивкасти дан све је више тамнео. Ја сам седео подлакћен поред свог прозора и мисли ме одвукоше у сањарије... Учини ми се као да гледам пролеће... Осмејак веселости блистао је на све стране, шума је била озеленила, ливаде преплављене бујном травом и ишаране хиљадама ситних цветака... Опојни зраци оног животворног пролетњег сунца расипали су се по природи која буја. Шетао сам не знам где, место ми је било непознато, али сам се осећао тако пријатно, да су ми се груди шириле до граница, да упију што  више тог свежег и чистог ваздуха природе која се рађа. Погледи су ми лутали на све стране примећујући увек по нешто ново, весело, привлачно... Приметих шуму и пођох јој, потрчах јој у наручја. Шушањ свежег лишћа поступно ми је допирао до ушију, слушао сам складно извијање славуја праћено слатким цвркутањем осталих тица. Лагано сам корачао, кроза шуму. Био сам срећан и задовољан у хладу великог дрвећа и продирао сам све дубље очаран лепотом природе. Шум живе воде од некуд допре лагано до мене и ја се упутих у том правцу. Ускоро приметих шумски поточић бистар као детиње сузе који се час губио између жбунова, час се појављивао вијугајући преко зелених пропланака, који су се простирали преда мном. И трава његових обала обилна и мека повијала се благо под њежним миловањем лаког поветарца. Ишао сам дуж поточића гледајући у његове бистре таласиће, који су шапутали испрекидане и слатке речице које ја нисам разумевао и ако ми је од њих душа била опијена... Наједном приметих свилено стадо оваца које је лагано пасло у хладу. Уз један велики хладовит храст беше се навалила, па и заспала једна млада пастирка.... Ја јој се приближих на врх прста, да је не бих пробудио... Била је дивна!.. Још никад до сад нисам видео тако лепу девојку. Њено је лице било лепо и свеже, њене танке уснице биле су отшкринуте  откривајући два бела и здрава зуба, а њено је невино чело било прекривено црним коврџама њене бујне косе... Извезено мало јелече било је раскопчано и ја сам видео кроз танко ткиво кошуље две ружичасте јабуке које су се одмерено дизале и спуштале... Сукњица јој била мало подигнута откривајући мојим погледима мала стопала и листове све до колена, која су се, тако лепо округла, била и шћућурила између набора беле кошуље... Ја клекох поред ње и притискох јој један врео пољубац на усне; она уздрхта, пробуди се и отвори два црна и сјајна ока као две жеравице које су ми сагоревале срце... и она се смешила... Ја је загрлих и притискох на груди обасипајући јој пољупцима усне, очи, чело... Страст је буктала у мени... И ја већ принесох своје дрхтаве руке њеним набујалим грудима... али лепа црнпураста ишчезну, поточић престаде да жубори, стадо се изгуби у тами и пред мојим се очима оцрташе чудне шаре мога смрзнутог прозора и сенка старе, ниске кућице преко пута мене... Чух да неко залупа на моја врата и угледах, окренувши се, моју мајку која уђе носећи у руци упаљену лампу.\n24. Фебруара, јутро.\nСиноћ опет нисам могао да заспим врло дуго. Писао сам дубоко у ноћ, све док нисам осетио да сам уморан. По свршеном раду бацим поглед напоље где је још увек стајала  ниска кућица сва бела од снега, а кроз један њен прозор продирали су слаби зраци неке светиљке. Легох и с муком заспах. Дуго сам слушао звиждање ветра, глухо јечање старог ораха чије су опружене гране крцкале под суровим ударцима фебруарског ветра. Слушао сам и мислио... Мислио сам о себи, о свом животу, о прошлости, о будућности. Све је било мутно: оно што сам преживео било је детињство кратко и безбојно. Ту сам се сећао појединих момената који су учинили на мене јак утисак. Сећао сам се оца, његовог благог осмеха. Он ме је много волео. Сећао сам се његове смрти... Мајка је дуго и горко плакала, а кад сам је запитао где је отац, она ми је казала, да је отпутовао далеко, врло далеко и да неће да се врати, него да ћемо ми, мало доцније, ићи код њега, да га нађемо. Ја нисам разумео. Био сам навикнут на очева одсуствовања, и тек доцније схватио сам смисао мајкиних речи и тек ми је онда било жао што никад више нећу видети свога доброг оца. Док је отац био жив ја сам већ био пошао у школу, био сам већ почео да читам. По његовој смрти остало је нешто готовине, што је послужило мојој мајци да се издржава и да ме школује. Она се јадница, много мучила, и сад се мучи, али сад јој је лакше, јер види да сам ја већ стао на снагу и да ћу скоро и школу завршити...\nУ будућности нисам ништа видео. Знао сам да треба да свршим школу и да прихватим  стару мајку, али сам имао неко чудно осећање у себи, неку тешку грозницу, која је чинила да све олако схватам. „Хоћу да уђем у живот!“ говорио сам сам себи, али су ми се одмах стављала питања: „Како да уђем у живот? Шта је живот? ја, дакле, нисам у том животу, кад имам толику жељу да ступим у њ? Зашто ли то мора да се мења начин живота? Зашто бих ја тражио неки нови живот кад сам врло добро покрај своје добре мајке?“ После ових питања, на која ми је било немогуће да одговорим паде ми на ум једна, не сећам се чија, мисао: „Живот је стаза... покривена трњем, али се у том трњу по где-где нађе нека мирисна ружа...  У томе и заспах, и целу ноћ сам сневао о тој стази, на којој сам желео да што скорије направим бар неколико корака...\n11. Марта.\nОвај дан је мало светлији од осталих, али је зато хладнији.  Снег који је почео да се отапа, следио се по по путу и блиста као кристал. Ја сам ишао полако гледајући преда се и не мислећи ништа.\nУшавши у своју собу и оставивши књиге на сто чух неки разговор у суседној соби и закључих да је то, мора бити, нека посета. Отворих врата и полако уђох. Поред моје мајке седела је једна госпођа у српском оделу. Била је црномањаста и врло лепа, у пуној снази своје лепоте; имала је око тридесет и  пет година. Ја се љубазно поклоних при уласку, а моја ми мати представи госпођу Јокићку.\nГоспођа Јокић ми беше пружила руку коју ја прихватих, па затим седох према њој.\n— „Зар ви, госпођо, сами станујете у оном лепом кућерку преко пута?“ рекох ја, колико да нешто кажем.\n— „Да господине, сама... са својом ћерком.“\n— „А, да... Да знате само колико ја волим вашу кућицу! По читаве дане је посматрам са врло великим задовољством. Много ми се допада.“\nОна је говорила о својој кућици, о свом животу, негдашњој срећи, од које јој остаје још само једна кћи...\n— „Треба да видите моју Соњу...“\nДок је то говорила гледаше ми право у очи. Мене подиђе језа... Тај сам поглед још једном видео... да, сећам се... те крупне, црне очи... тај осмех, усне, зубе... то чело са праменом црне косе, који се ђаволасто спуштао до обрва... да, ја сам све то видео онда у сну будан, на прозору... то је било... 23. фебруара... да, сећам се... Цео сан ми изађе пред очи, сви тренутци се одиграше још једном пред мојим очима. Ја се једва уздржах да јој не скочим о врат.\nКад се госпођа Јокићка подиже да иде, моја мати изађе, да је испрати, а ја улетех у своју собу, која је била неосветљена, и  бацих се на постељу. Ужурбано сам дисао, срце ми је страшно ударало, тако да сам његове ударе чуо кроз главу као лупање чекића. Ватра ме силна обузе свега, да помислих да ћу полудети или умрети тога часа. Гледао сам у мрак разрогаченим очима и једнако сам видео лепо лице госпође Јокићке, њене сјајно црне очи, њена два реда белих дивних зуба, румене усне, црну косу и алени фес, витко тело и фине покрете, који су ме заносили, опијали, одузимали ми свест.\nВидим је у углу своје собе где стоји и љупко се смеши. Ја јој прилазим. Осетим њен дах и један тих пољубац, који ми она притиска на чело. На мах се тргох, протрљах очи и угледах своју мајку где стоји поред постеље држећи у једној руци моју врелу руку, а у другој лампу.\n— „Шта ти је, сине?“ запита ме мати забринутим гласом, наслањајући своје усне на моје чело које је још горело.\nЈа се мало освежих, отворих боље очи и одговорих јој дижући се с постеље;\n— „Ништа, мало имам ватре...“\nМати је била веома забринута и хтеде да зове лекара, али јој ја не дадох. Одмах сам легао и ускоро заспао.\nСањао сам њу... На моме столу чкиљи уврнута лампа, а више моје главе мало кандило пред иконом Св. Николе. Влада потпуна тишина. Време је тихо, само се чује пуцкарање ватре у малој пећи...\nМени се учини као да чујем ход у  суседној соби, те се подигнем мало и ослушнем... Заиста, неко је једва чујно прелазио убрзаним корацима и... врата се полако отшкринуше... У собу уђе једна женска прилика умотана у велики бео шал. Она стаде поред врата, збаци с главе шал и ја угледах... госпођу Јокићку... Она ме гледала својим лепим очима, које су сијале, као два драга камена, од одблеска моје лампе. Мени глава клону на узглавље... Она је стајала непомична поред врата и није скидала очију с мене... Ја хтедох да говорим, да питам, да је зовем, али ми се језик одузео, тако да не могадох пустити ни гласа.\nЈа само пружих руке к њој... Њој се на лицу указа онај божанствени осмех, и она ступи мало ближе... седе поред моје постеље, узе ме за руку и нежно је миловаше... Ја се нагох према њој... Она хтеде да ме пољуби у чело, али ја подметох усне. Ах, тај пољубац је био бескрајан... Ја сам миловао њену дивну косу, и обесивши јој се обема рукама о врат стегао је чврсто уза се и пио јој са усана пољубац за пољупцем.  Она се смешила и љубила ме страсно...\nОдједном, не знам како, ми више нисмо били у мојој соби... Седели смо једно уз друго на свежој зеленој трави... Било је лето... мени је било врућина, те скидох капут; госпођа Цана ми га опет баци на леђа, и рече ми, да тако могу да озебем... Ја наслоних  главу на њене груди, тако топле и угодне, и под својом руком осетих глатку кожу њених дојки... Она се на мах трже и врисну; ја скочих и... пробудих се...\nОсвртох се по соби и видех да се напољу већ почело свањавати. Пећ је монотоно цактала, а јадна моја мајка навалила се на једну столицу и тако заспала. Дигох се полако да потражим штогод, те да јој пребацим преко леђа, али се она пробуди.\n— „Лези, сине, немој да ти опет буде тешко као синоћ.“ — говораше мати полажући ме у постељу и мећући ми облог на главу.\nСирота мати! Она је целу ноћ бдила нада мном...\nОна седе поред мене на постељу и питаше ме шта ме боли, како се осећам сад, да ми није још тешко... Ја јој одговорих, да ми сад није ништа, осећам се потпуно свеж, само ме синоћ болела глава.\nНа моју велику молбу, једва ми допусти да устанем и да одем у школу.\nУ школи се живот није мењао. Професори су на свима часовима нешто доказивали; ђаци се смејали, говорили, писали...\n12. марта.\nПо подне сам седео у својој соби и читао једну књигу кад мајка уђе.\n— „Хоћеш ли да ме пратиш до госпође Цане? Позвала нас је данас да одемо обоје?“\nЈа се као збуних, изиђе ми пред очи цео сан који сам снивао ону ноћ после посете госпођа Цанине, остах један тренутак као размишљајући, и изустих једно:\n— „Хоћу!“...\nГоспођа Јокићка је била веома љубазна.\n— „Већ данас, видите, имамо мало лепши дан. Почело је пролеће“, примети домаћица.\n— „И љубичице сам јутрос видео“, рекох ја поред одобравања моје мајке, која поче објашњавати госпођи Јокићки, како ће сад одмах све да цвета и како ће година бити родна. Но лепа домаћица пређе преко њеног одговора и обрати се мени:\n— „Зар већ има љубичице? Како бих волела да је видим!“\nТо је било довољно. Ја скочих и пођох кући да донесем китицу љубичице коју сам јутрос купио и оставио на свој сто. Иза већ залупљених врата чуо сам једно: „Та немојте ићи!“, али се нисам осврнуо. За тренутак сам се вратио, држећи у дрхтавим рукама неколико цветака њежне љубичице. Пружио сам јој их без речи. Она их узе додирнувши ми олако руку, помириса их и пружи натраг. Ја је погледах.\n— „Оне су за вас, драга госпођо“ ..\nОна се осмехну.\n— „Нису баш за мене, но нећу да их одбијем... Тако су лепе!.. Хвала! Даћу их Соњи кад дође“...\nЈа ућутах.\nМоја је мати питала за кћер. Она је била изишла са једном другарицом да шета, али ће одмах да се врати, јер јој је мати казала да ће доћи једна посета. \n— „Али јој нисам хтела казати ко ће доћи!“ окрете се мени гђа Цана, „и мала ће се јако изненадити“...\nЈа сам је гледао, немо гледао, и нисам ништа више чуо. Видео сам да су њене усне радиле, она је говорила и њене су очи сијале, некако задовољно сијале.\n— „А, ево, је!“\nИ ја устадох.\nНа вратима се указа једно девојче од својих шеснаестак година, лепо, веома лепо, али није било као мати... \nПришла је да се поздрави. Видео сам да има велике плаве очи, лепе, љупке усне, њежан осмејак. Цела је била умиљата, свежа, пријатна. Њеним приступом у мени се поче нешто кидати. Осетих да је маглу моје страсти према матери кћер растерала својом невиношћу. Био сам се загледао у малу плавушу, али опазих да ме госпођа Јокићка посматра. Погледах је. На њеном је лицу сад било нечега чудноватог. Очи су јој биле тамније, израз лица сетан. Она најзад лагано заклопи очи, мало забаци главу, затим погледа у Соњу која је нешто разговарала с мојом мајком и, са једним усиљеним осмејком на лицу, рече:\n— „Видите како ја имам већ велику ћерку!“\nСоња ме погледа. Ја оборих очи и осетих како ме у грудима нешто потмуло заболе као да ми је неко провукао хладан, оштар нож.\nСтрасти беше нестало.\nЈа више нисам волео.\n13. март.\nВидео сам Соњу на улици. Зауставила ме је да разговарамо. Била је у друштву са једном другарицом.\nОлга Николајевићева! Име ми је познато. Да. Сетио сам се. Аца Димић ми је много о њој говорио. Знам да ју је волео, разуме се на свој начин. Она је била лепа, смеђа, имала је „сањалачке очи“ и велики мираз, као јединица кћи трговца Никодија Николајевића. Аца Димић је био најчешће са мном ма да је био млађи по школи. Волео сам га зато што је био врло весео и духовит, но у дну душе је био крајњи материјалиста. Сећао сам се једног разговора с њим. Говорио је о Олги. Ужасно је изгледао кад је нагласио да Олга има „сандуче с наполеонима“..\n— „Хоћете да дођете код мене данас по подне на чај?“ упита ме Соња и наже своју насмејану главу на једну страну. „Доћи ће и Олга, па ће те нам правити друштво“.\nПримих и растадосмо се.\nПо подне сам отишао одмах пошто сам видео да је Олга стигла. Госпођу при уласку нисам видео, и кад сам запитао Соњу, како је госпођа, одговорила ми је, да има посету, једног старог пријатеља:\n— „То је, знате, потпуковник Павловић“.\nЈа се уједох за усну.\nЈош сам осећао, као неко подземно тутњање после земљотреса, експлозије и трзања једне страсти која је била у агонији. Потпуковник Павловић! Ко је то?\nНо ваљало је прећи преко тога, јер сам осетио на себи испитивачки поглед мале Соње. Оставио сам се вихору који ме је носио незнано куда. Слегао сам раменима пред ребусом своје судбине.\nПо подне сам провео пријатно. Соња ме је освајала. Све ми се више допадала. Почео сам је боље загледати и једва сам долазио к себи имајући тек сад пред очима истинску Соњу, ону лепу, плаву Соњу, ону њежну, невину Соњу, оно дете које ме је опијало, заносило, очаравало... Много сам разговарао са Олгом, и она је прилично привлачила моју пажњу, али је сад било све свршено. Ја сам био спасен.\nПри растанку Соња је била љупка, дивна; Олга ми је управила неки поглед чије ја значење нисам могао да схватим.\nПосле вечере сам седео за столом пред једном књигом, кад у собу уђе Аца Димић. Добро је био дошао. Испричао сам му своје  после подне. Он је то већ знао јер је срео Олгу кад се враћала.\n— „Она је нешто почела да хладни!“ рече Аца и заврте главом „, а ја је сад тек све јаче и јаче волим...“ \n14. Марта.\nЛепо мартовско јутро.\nСунце је прилично топло, а вода од снега који се топи капље са кровова старинских кућица. Врапци весело цвркућу по стрејама и у великим јатима слећу на сред улице правећи огромну грају. Сељанчице из околних села проносе китице љубичице и висибабе. Природа се буди.\nЈутрос сам устао раније но обично отворио сам свој прозор и посматрам рађање сунца иза још голих грана старог ораха преко пута.\nМеланхолично сам расположен. Размишљам о ономе што сам доживео јуче. Нисам много разумевао шта се догађало.\nДанас по подне седео сам покрај свога прозора и одмарао очи на лепој кућици преко пута, кад видех гђа Цану где пређе преко улице и уђе у нашу капију. И нехотице ми се оте један уздах, дубок и пун осећаја.\nВрата између моје и мамине собе била су отворена. Моја мати је седела погнута за столом и шила нешто кад јој ја рекох да иде гђа Цана. Она се диже и изиђе да је причека.\nУскоро обадве уђоше и седоше једна поред друге. Ја приђох те се поздравих, затим изјавих да имам да радим, те се вратих у своју собу затворивши за собом врата.\nСвако по подне њих две су проводиле заједно као добре пријатељице у разговору, без сваке сумње, о прошлости. Верујем да је гђа Јокићка познавала историју целе наше породице, јер једном, сасвим случајно, чух да моја мајка прича о њеном неком деди који је био кнез од Рудника за време Турака... Тако сам их и сад оставио њиховом тихом разговору и узео да читам.\nМало потом чух Соњин глас у суседној соби. Говорила је мајци о неком концу који је купила за вез, шалила се. Најзад упита за мене.\n— „Ту је“, чух где рече моја мати.\n— „Чита, ради. Баш је вредан ваш син. Идем да видим шта ради“.\nВрата се полако отворише и она ступи унутра. Ја сам био леђима окренут према вратима и направих се да нисам чуо да је она ушла, већ забодох нос у књигу. Она ми приђе иза леђа. Ја осетих њену близину... њен дах... Затим ми притиште своје њежне ручице на очи чекајући да погодим ко је.\n— „Соња!.. То сте ви, Соња!...“ узвикнух ја хватајући је за руке и скидајући их с очију.\nОна се слатко смејала.\n— „Погодили сте!... Шта то радите? Читате по цео дан... Докле ћете?...“\n— „Мора се...“ одговорих равнодушно, „а шта бих друго?“\n— „Па хоће ли скоро да буде готово то што сте сад почели?“ \n— „Како готово?“\n— „Па тако... Хоћете ли мало да ми правите друштво, да шетамо? Тако је лепо...“\nЈа нехотице слегох раменима.\n— „Хајдете, хајдете!“ понављала је она и узе ме за руку, те ме диже са столице, затим ми утрапи у руке горњи капут и окрете се мајци: \n— „Ми ћемо мало да прошетамо...\"\nМамице се осмехнуше и ми изиђосмо.\nПођосмо неколико корачаји у ћутању.\nЊој се није ћутало. Она је била весела, раздрагана бујном природом и хтела је да говори, да прича, да ћерета... Ја сам био ћутљив. Био сам повучен у себе...\n— „Што сте увек тако ћутљиви... као да сте нешто тужни?“ благо рече Соња метнувши руке на леђа и посматрајући ме са стране оним крупним плавим очима.\n— „Па...“ мрмљао сам, „не могу ни сам себи то да објасним...“\nОна мало заћута, као да је у својој малој глави тражила смисао мојих магловитих речи.\n— „Немојте бити тужни! Хајдете да разговарамо“, рече одједном.\n— „Да разговарамо...“ — понових ја чисто несвесно, као у неком бунилу, чудећи се и сам шта ми је.\nОна је говорила, говорила... Смејала се, говорила, и ја сам се смејао с њом заједно и тако је потстицао да још говори. Најзад она ућута и ја сам ћутао.\nНешто се је чудновато у мени одигравало. Неко ми је чудно предосећање струјало кроз нерве и ја сам осећао да се нешто дешава. Поред мене је ишла Соња мирно и изгледа да је нешто размишљала. Гледао сам је дуго. Била је погла главу... Осетио сам да је волим, да је желим, да она за мој живот представља неку чињеницу, нешто што ме је очекивало, што је моја судбина ставила на мој пут. Судбина... да, могућност?... случај?... ко зна?\nВећ смо прошли и последње куће варошке.\nЛево и десно видела су се поља, пашњаци, ливаде, а мало тамо даље брда и планине још покривене снегом. С обе стране пута дрвета су већ пупила. Поред дрвета на телеграфским жицама весело су жагорили врапци радујући се првом топлијем дану...\nИ ја сам почех бивати расположенији и веселији. Пунијим грудима удисах чист пољски ваздух и радоснијим очима посматрах лепу околину која се почела будити... Осетих неку раздраганост у души, неку веселост...\nДесно од пута пред нама указивала се једна стара пастирска колебица, а иза ње шума.\n— „Хајдемо тамо!“ — рече ми Соња. „Има где да се седне, па ћемо се мало одморити.“\nОна весело потрча напред а ја за њом. Трчали смо тако путем, затим кроз траву док не стигосмо до колебице. Били смо обоје задувани, а она се смешила.\n— „Овде ћемо сести,“ рече Соња, „видите како је лепо.“\nИ збиља било је јединствено.\nМала колебица оплетена прућем овде-онде облепљена блатом, била је сасвим празна. А пред њом је лежало оборено једно дебело дрво лепо отесано на коме се могло седети.\nОна ту седе.\n— „Овде је веома пријатно...“\n— „Зар не?“\n— „Само ће сунце скоро заћи, те ће вам бити хладно...“\n— „Неће!“\nСунце се већ полако нагињало ка хоризонту, али још није било хладно. Седели смо тако и гледали преда се. Соња је хтела нешто да ми каже, па није довршила; ја сам наваљивао да се слободно изрази. Она је поруменила и постала упорна. Најзад, кад је ја узех за руку и замолих да каже шта је хтела, гледајући је право у очи, она саже главу.\n— „Једна глупост... Рекла сам, да би једна друга била пресретна да буде сад на мом месту, сама... са вама.“\nЈа је зачуђено погледах.\n— „Чудите се? Ја сам мислила да сте ви то до сад већ приметили...“\nОд целог овог разговора нисам ништа разумевао. „Једна девојка би била срећна да буде сад на њеном месту!“\n— „Не...“ настављала је Соња, „ви не ћете да будете искрени... Ви њу несумњиво волите исто као и она вас... Или ћете је волети доцније...“\n— „Кунем вам се, Соња, да вас потпуно не разумем... О коме говорите? Ја волим? Можда... Но ипак не разумем о коме управо ви хоћете да говорите.“\n— „Видите, ја сам вам лепо казала да је то једна глупост... У осталом, да вам објасним... Ви знате да сте вољени...“\n— „Вољен? То не знам.“\n— „Онда ћете сазнати. Ја ћу вам казати ко вас воли. Ово је врло индискретно од моје стране, једна детињарија, једна глупост, али... Јуче је била код мене Олга. Разговарале смо... о вама... Она није могла да се уздржи. Казала ми је много о вама. Она је луда за вама. Једног ће вам се дана обиснути о врат и преклињати вас да је узмете... Она је лепа...“\nСоња је говорила, говорила... Ја сам тек сад разумео Олгино понашање, њене погледе... Али ја њу нисам волео. Ја сам још био болестан од магловитих халуцинација, које су до скора освајале мој загрејани мозак. Осећао   сам да ту девојку нећу никад моћи волети. Док је Соња говорила, бранећи ствар своје добре другарице, ја сам је посматрао и осећао сам све јачу и јачу привлачност њених дубоких, плавих очију...\nЈа је прекидох. Рекох јој оно што сам мислио о Олги, рекох јој, да Олгу никад нећу моћи волети, јер волим, нежно, дубоко волим једну другу... \n— „Ја волим... Она је неописано лепа... Лепота која опија, очарава, заноси... Поглед јој је благ и дубок...“\nЈа узех њену малу руку и почех је нежно миловати, а њене се велике очи полако дигоше и управише у моје.\n— „Поглед јој је благ и дубок. И ја сам тако често пожелео да својим уснама затворим те крупне, плаве очи... Она има лепу косу која има боју зрелог жита... И ја сам тако често пожелео да својим нервозним прстима мрсим те свилене коврџасте косе... Ја је волим... ја је лудо волим!“\nИ ја сам декламовао, декламовао... Опијен њеном близином и својим речима, ја сам декламовао. Она ме је разумела, осетила... Видела је у мојим очима све.\nЈа ућутах.\nСтојао сам немо пред њом. У грудима ми је нешто дрхтало... Грло ми је било сухо... Нисам могао више да говорим и само јој пружих руке... Она забаци мало у назад своју коврџасту, плаву главу и баци ми сео врат  загњуривши лице на моје груди. Ја сам љубио ону златну, плаву косу коју је ветрић тихо миловао. Она подиже главу с мојих груди, погледа ме дубоко и њежно, затим навали слепоочницу на моје раме, затвори полако очи и тихо, једва чујно, прошапута: \n— „Твоје усне...“\nЗапад се купао у пурпурном руменилу. Сунце се заклањало иза неколико црних облачића који су били нагомилани на западу.\nЈа и Соња ишли смо полако друмом ка вароши...\nУ моменту се чуше у вароши звона. Соња се припи уза ме и спојисмо се у један дуг пољубац пун живота и страсти...\n16. Априла.\n24. Априла.\nИшао сам полако, погнуте главе као и увек улицом од своје куће ка парку, с намером, да тамо, у зеленилу, које ја толико волим, поседим једно два часа у читању новог романа, који сам носио под мишком. Био сам намеран да то по подне проведем у што бољем душевном миру сам, у друштву са својом књигом. \nПутем сам претурао по глави неколико омиљених мисли о својој вољеној Соњи, кад ме изненада сусрете Олга. Она ме заустави  врло љубазно и ослови ме. Пружих јој руку и пошто измењасмо обичан свакодневан поздрав ја хтедох да наставим свој пут.\nОна беше доста узрујана, глас јој поче дрхтати и, како сам је ја чудно посматрао она се пожури да каже:\n— „Молим вас, Милане, ако нисте заузети, да ми допустите да вас отпратим до парка. Хтела сам с вама мало дуже да разговарам о једној ствари, која ме јако интересује и која је за мене животно питање....“ \nЈа је замолих да се изјасни и изјавих, да сам готов, да је саслушам, чак јој обећах, да ћу са своје стране учинити све што могу, да је задовољим, ако у опште у тој ствари штогод од мене зависи. Она међутим одговори, обазревши се по улици, да није намерна, да разговара на улици, где нас цео овај паланачки свет посматра, него жели да одемо у парк, где ћемо бити више сами и где ће она моћи слободно говорити.\nПристадох и пођосмо.\nУз пут нисмо проговорили ни неколико речи, тако исто ни при пролазу кроз главну алеју у парку, где нас је свет посматрао и спремао читаве романе на наш рачун. При пролазу поред једне клупе где је седело неколико госпођа чух где једна рече другој: „Пази ти, молим те, чича Николине Олге како достојанствено шета са оним матурантом, па ни да се осврне на нас, ни добар дан да каже...“\nЈа сам од увек мрзео ова паланачка оговарања и надао сам се да ће се из ове шетње на мој рачун испрести пуно којешта. Ово ме наљути и не могадох да не обратим Олги пажњу на оно што она госпођа на клупи рече.“\n— „Још ће мислити да смо верени, рекох у смеју.\nОлга ме погледа једним дубоким погледом који ме је јако зачудио и бацио у неко чудновато расположење, па одговори:\n„Тако изгледамо у очима целог света, — у осталом истина се неће моћи сакрити, јер смо нас двоје заиста јако наклоњени једно другом....“ \n— „Да, госпођице, али ја мислим ипак да између пријатељства, другарства, оваквог какво је код нас и љубави има доста разлике.“\nОна ме опет некако загонетно погледа и не одговори ништа.\nБили смо већ наишли на једну узану, мрачну стазу, сву обраслу травом, куда, без сваке сумње, ретко када ко пролази. Скривена у зеленилу једног јасмина једна дрвена клупа једва се примећавала.\n— „Онде ћемо сести и бићемо мирни,“ рече Олга, а била је све јаче и јаче узрујана. Неко јој је руменило ударило у лице, груди су јој се узбуркано дизале и спуштале, тело јој је имало неке дражесне и чудне покрете, усне су јој добиле неки диван  израз, изгледале су као полурасцветана ружа и биле су готове за пољубац...\nЈа сам се почео узнемиривати и све сам мање разумевао зашто сам овде дошао с овом девојком. Поче ми падати мрак на очи и умало је нисам ухватио преко појаса и припио уза се... Али се наједном, као спаситељ неки, појави пред мојим очима дивна Соњина слика. Погледах Олгу која је све лепша била, али њена лепота није више ништа била према Соњи. Реших се да будем неодољив, јер нисам имао срца ни душе да преварим онако дивну плаву Соњу. Ја бих пре учинио ма какав злочин, но да учиним Соњи на жао.\nОлга је била све више и више узбуђена. Била је у некој дрхтавици, очи су јој добиле неки мутан поглед веома загонетан и диваљ. Била је у грозници. Руке су јој цептиле, а усне су се нервозно грчиле. Најзад проговори.\n— „Милане... бићу кратка... Ти знаш...“\nЈа се намрштих и мало измакох од ње, но она ме прихвати руком која је горела у страшној ватри.\n— „Не... остани!... Ти знаш, да ја без тебе не могу... Ти си то видео, јасно је. Ја сам луда... Болесна сам, ужасно сам болесна и само ми ти можеш помоћи. Ја сам у теби видела човека... Човек... човек... да, ти си човек и ја те хоћу...“\nБила је изгубила дах и почела је да јеца тако гласно, да сам се ја побојао скандала,  јер је у нашој близини тако много света шетало. Било ми је тешко с њом изићи на крај. Она ме је хтела, али... Соња... Почео сам је мало по мало умиривати. Казао сам јој да је била сувише плаха, да ја видим да је она болесна и да треба да легне у постељу, да се негује...\n— „Хоћу... послушаћу... Али олакшај ми. Ти знаш да мене Аца воли, али ми је тај дечко постао мрзак... Ти га познајеш. То за мене није човек, а ја хоћу човека. Јуче сам га просто одјурила кад ми је пришао, јер је био почео да говори којешта... Хоће, вели, да ме проси, па да свадбујемо у исти дан, кад и Милан са Соњом. То ме је поразило. То није истина, је ли? Кажи да ти Соњу не  волиш! Кажи, да ти само мене волиш... Кажи!.. јер Соња тебе не воли, она никога не воли, ја то знам. Она никога до сад није волела... Јуче сам разговарала с њом. Она је била весела. Говориле смо о теби. Ја сам јој казала да ћу те освојити, ако не никако друкше, оно овако — падајући пред тобом на колена и преклињући те, чујеш ли? — преклињући те да ме волиш...“\nОна је разрогачила очи, отворила уста из којих је избијао угрејан, сух дах, грчевито ме стегла за рамена, и гледала ме право у очи. Ја сам је полако узео за руке спустио јој их у крило и мирно, са нечим и за мене страшним у гласу, рекох јој:\n— „Ја сам верен...“\nОна је ћутала, изгледа као да није чула. Гледала је у песак пред нама, и наједном, као да се трже иза сна, диже се и удаљи се низа стазу и не окренувши се да ме види.\n25. Априла.\nБило је око десет сати ујутру.\nЈа сам седео у својој соби и мазио своју црну мачкицу, кад се врата нагло отворише и утрча Соња. Била је сва преплашена.\n— „Где ти је мама?“ упита тихим гласом.\n— „Није код куће“, рекох. „Шта је теби те си тако пребледила? Шта се десило?“\n— „Олга се отровала ноћас...“\nМени као да неко заби нож у срце и само оборих главу. Соња је разумела и ћутала је.\n— „Сирота Олга... Ја сам је тако волела. Али је била несрећна... Таква је то природа. И њена је мајка на врло необјашњив начин умрла. Једног дана су је нашли мртву у постељи без икаквих трагова насилне смрти. Чича Никодије у то време био је на путу. Изгледа да се и она убила...“\nУмрети у седамнаестој години!...\n28. априла.\nИшао сам журно од куће у школу, јер већ беше доцкан.\nНа једном углу уличном приметих гомилу света који је нешто гледао; ја и сам приђох да видим шта је. Један старац седео је на  камену и плакао, а баш кад ја наиђох он извади из џепа једно стакло ракије, те га испи наједанпут.\nУпитах једнога од околних:\n— „Ко је тај старац?“\n— „Е, мој господине,“ — одговори ми једна жена, — „то је богати трговац Никодије Николајевић, чија се кћи отровала пре неки дан, веле, због несрећне љубави...“\n7. Маја.\nО Олгиној смрти говорило се неколико дана, а затим постаде сасвим обична тема, разговор о чича Никодију који се од туге пропио, а сад је био у болници.\nТакав се разговор водио данас по подне између моје мајке и г-ђе Јокићке у мојој соби, кад наједном неко куцну на врата, и у собу ступи Аца Димић...\nЈа се изненадих кад га видех, а он ми рече, да би волео да изађе мало самном да шета — и ми изиђосмо.\n— „Виде ли шта учини од  себе она несрећна девојка?“ — рече Аца кад већ бесмо на улици. — „Убила се, убила се због тебе.. Теби је то познато... Она те је волела. Ја сам то знао. Она је због тебе била и мене намрзла. Није хтела више да ме види. Била је врло нервозна. Казали су јој да се њена мајка убила, док је она била још мала и она је сневала о смрти.. Такво слабо душевно  здравље било је врло лако срушити и ти си то нехатно, без милости, и учинио. Она је полудела, па се убила... Ти си је гурнуо у смрт... Ја то знам.. У очи њеног самоубиства видео сам вас кад сте ушли у парк и нисам хтео да идем за вама, да не бих изгледао као неки шпијун, то нисам хтео... Чекао сам пред парком, на оној клупи поред фењера. Чекао сам дуго... врло дуго... После је Олга прошла сама. Била је сагла главу, наслонивши браду на груди и корачала је као несвесна. Ја сам јој се јавио, но она ме није видела. Руке су јој биле опуштене и непрестано су се грчевито стискале и опружале њене мале песнице. Она је била изван себе, утучена, растројена. Ја сам наслутио од прилике шта је могло да се одигра међу вама, што се и потврдило, кад сам видео после десет минута и тебе, забринутог и погнуте главе како излазиш из парка. Мени је, веруј, било веома тешко и уклонио сам се, да се не сусретнем с тобом. Имао сам неко фатално предосећање. Чинило ми се да ћу умрети, ма да се нисам осећао болестан, нешто се у мени било покидало, нешто ми је предсказивало неки страшан догађај и... Олга се отровала... И ја сам умро с њом... Умро сам... не рачунам се више у живе... Живот нема смисла...“\nБили смо дошли до угла Гробљанске улице. Он се осврте и без речи се стушти као олуј пут гробља...\n11. маја.\nИ данас смо били заједно. Изишло смо ван вароши. У сумрак враћали смо се кући Соња је била весела и срећна. Ја сам иза једног угла уличног случајно приметио Ацу Димића где одмицаше пут гробља. Соња га није видела...\n— „Је ли, мили мој, ми смо срећни?“ рече она.\nЈа сам ћутао, јер нисам могао ди јој одговорим, а у глави ми одјекиваше: „Ми смо срећни! Ми смо срећни!“...\n12. маја.\nКако су лепе и слатке наше шетње! Једно уз друго увек пролазимо истим познатим путем, идемо истом познатом месту, волимо се у природи која нас познаје и која нас воли.\n13. маја.\nВећ сам био уморан од врућине док стигосмо у пријатан хлад испред „наше“ колибице. Соња леже на траву, а ја седох поред ње. Њена златокоса глава била је наваљена на моју руку, а њене усне биле су сухе, вреле, пуне жудње за пољупцима... И ја сам их страсно љубио, љубио небројено пута... Њене су очи биле полузатворене, а свиласта плава коса лепршала се од мога даха... Ја сам горео... Упијао сам је у себе и поглед ми сиђе у отвор њене танке беле блузе... Видео   сам уметничку криву њених младих груди: које су се тек развијале, а њено обло и бело раме вирило је из веза њене кошуље... Уздрхтао сам као у грозници, а крв ми појури кроз жиле тако страшно, да ми се коса диже. Ја је пригрлих чвршће и припих своје вреле усне на њено разголићено раме... Она задрхта, порумене, повуче руком своју блузу да га покрије. Ја то ништа нисам видео. Био сам луд од страсти... Љубио сам јој усне, рамена, груди, колена... Сву сам је обасуо пољупцима...\nОна ме прво забезекнуто гледала, после се мало бранила, али није могла.\n------------------------------------\nИстог дана ноћ.\nОдмах по вечери одох у своју собу...\nО, како ми је изгледала моја соба, некако пуста, празна. Постеља, сто за рад, полица с књигама, — све ми то изгледаше некако страно, као непознато. Сетих се да ми ваља кроз неколико дана полагати испите, а ја ништа не радим. Нисам имао ни мало воље за рад...\nЛампа је горела на мом столу и осветљавала својом слабом светлошћу књиге и хартије, које су се ту налазиле у великом нереду.\nСедох за сто и отворих неку књигу... али ми паде на ум мој данашњи доживљај, који ми је још изгледао чудноват, невероватан; изгледало ми је као да сам га негде читао... Још никако ми није улазило у главу, да сам ја могао тако нешто учинити. Уједох се за усну.\n„То је злочин!“ — говорах сам себи. — „То је страшан злочин који ће ме сахранити!“\nЗабих главу међу руке и остадох дуго тако, размишљајући добро о ономе што сам починио... и кајао сам се, да кајао сам се...\n„Ја да будем баш тај злочинац?... Ја?...“\nУстадох...\nОкретох се по соби и забезекнух се видећи своје страховито лице у огледалу обешеном на зиду у сенци од слабе лампине светлости.\nМисли су летеле кроз главу страховитом брзином... ређале су се једна за другом, мењале се... али су све биле мрачне као моја слика у огледалу, у полуосветљеној соби...\nКако тек мора њој да је тешко? Како тек она мора да се каје за оно што је било? Ах, јадна девојка!... Она можда верује да је ја волим, а можда и не верује... Али ја је заиста волим више но икад!... На уснама ми се појави осмех, осмех љубави, радости, среће... Изиђоше ми пред очи њене танке усне сухе и жудне за пољупцима, њене крупне, плаве очи, вечито пуне благости и љубави, њено раме, њено дивно, обло тело... Но ја  нисам био срећан. Неспокојство... Савест... Живот... Беда...\nЗа неколико слатких момената, сад горке вечности; за неколико страсних пољубаца, сад силне сузе.\nЗашто?\nСавест човеку не даје да живи. И ако покадгод помисли у себи:\n„Па шта ћу сад? Што је било — било. Она трпи мојом кривицом, а моја кривица је проузрокована њеном лепотом. Не би требало да се она брине толико, не би требало да лупа главу око тога. Ја је волим и узећу је за жену, само док свршим. Ах, да, ја је стварно волим, искрено је волим!\n...А савест у мени шапће, не шапће него грми страшно бесомучно:\n„Ти си злочинац! Ти си учинио велики злочин, који ће ти се светити! Злочинац! Злочинац!“\nСтрашно!\nУ глави ми се све узмутило, у грудима ми се чинило, да у место срца ради нека велика, усијана и тешка машина. Освртао сам се по соби као луд. Из сваког угла чинило ми се да видим њене дивне очи пуне суза и њене побледеле усне које шапућу, али чији ми шапат мозак мути:\n„Ти си ме преварио! Ти си извршио злочин нада мном! Ти си злочинац! Злочинац! Злочинац..!“\n— „Ах!“... рикнух ја из дубине груди, али се тргох. — „Тише!“ рекох сам себи, затим додадох гласно: „Може се пробудити мама.“\nМоја бедна соба ми се окретала око главе.\nНаједном ми се очи уставише на огледалу, али то више није било огледало, то је била сад Соњина слика. Ја јој приђох ближе, а колена су ми клецала... Угледах њен дубок поглед... Она ме гледаше с пуно мржње, са изразом презрења, одвратности, њене очи беху пуне бистрих суза, оних невиних суза, које су тако слатке, њено чело беше бледо као од воска, то чело на које сам ја ставио толико пута свој прљави пољубац, а њени образи, пре свежи и обливени оним прозрачним руменилом, сад су били бледи и отегнути. Њене усне почеше се мицати и она изговори са пуно мржње, са пуно јеткости страшне речи које ми раздираху срце и помрачиваху мозак:\n— „Несрећниче! Ти си ме упропастио, ти си ми живот узео! Ти си злочинац! Злочинац! Злочинац!“\n„Злочинац! Злочинац!“ одјекивало је у соби. \nМени се учини да је те речи изговорио неко под мојим прозором, те притрчах, отворих прозор и бацих један поглед у ноћ, али не видех нигде никога. Тамо на крај улице треперео је један фењер у слабој жутој светлости,  која једва пробијаше кроз прљава стакла.\nНоћ је била дивна, свежа. Ветрић који је слатко пиркао мало ме освежи и поврати. Ја остадох на прозору неко време, гледајући уз улицу и низ улицу, док ми се не уставише очи на малој, лепој кући преко пута. Она изгледаше као да спава; њен велики црни кров и иза њега орах који је вечито жаморио неке нејасне песме, чини се као да бдију над малим, трошним зидовима и квадратастим, плавим прозорчићима.\nЗагледах се у ове прозорчиће и видех слабу светлост иза деснога. То је Соњина соба. Кандило, пред иконом св. Николе, горело је својом бледом светлошћу бацајући преко таванице нејасне слике. За столом на сред собе седела је лепа Соња, наслонивши главу на једну руку и плакаше...\nХтео сам да је зовем, да вичем, да је тешим, али сам био немоћан, нисам могао маћи с места, језик ми није хтео учинити ни један једини покрет.\nЈа отворих боље очи да видим, да ли она заиста плаче. Гледах, отварах јаче очи и уверих се, потпуно се уверих. Она је плакала, горко плакала за својом срећом и својом невиношћу...\nЊене очи су плакале непрестано, њени погледи се наједном упреше на мене и ја видех где нестаде суза и остаде само мржња.  Лепе усне  добише ружан изглед и ја чух где говораху:\n— „Ти си ме убио, ти си ме унесрећио! Ти си злочинац!“\n— „Ја нисам злочинац!“ повиках ја из свега гласа, али се тргох, уплаших се сам од себе. \n„Злочинац! Злочинац!“ шапутале су све ствари у соби. \nЈа се бацих на постељу и зарих главу у перјане узглавнике, али су до мојих ушију долазили звуци тиши од шапата:\n„Злочинац! Злочинац!“\n-----------------------------\n14. маја 1899.\nУморан од страшно проведене прошле ноћи седео сам у својој наслоњачи и читао једну римску историју, кад неко куцну на моја врата и појави се Аца. Уђе и седе ћутећи,\n— „Ацо!“ прослових ја прилазећи му.\nОн је ћутао, само подиже главу и уздахну.\n— „Шта ти је Ацо? Кажи ми, да ти није тешко?“ .\n— „Да, тешко ми је!“ уздахну он. „Моје је срце пробијено оштрим ножем, а око њега је хладно... Моја жудња није била на врхунцу, моја је туга већ стигла дотле. Ја сам несрећан у својој несрећи, кад нисам умео да будем срећан у својој срећи. Почетак је био  рђав — мојом погрешком. Ја сам пренаглио; ја сам мало олако схватио срце младе девојке... Да тога није било, да сам ја био сталоженији, да сам чекао још један моменат док се у моме срцу роди истинска љубав, коју бих јој могао дати, она би била сувише заузета мислима о мени и не би имала кад да мисли на тебе... Да је ти ниси волео? Не, ниси! Ти је ниси волео, јер би у том случају она још живела; ја бих је бар видео, ако не имао — и био бих, веруј ми, мање несрећан него сад.“\nЊему грунуше сузе на очи и ућута, затим не дижући главе он настави слабим гласом: — „Ја сам свему крив... а можда и не“...\nОн скочи, дохвати се врата и излете напоље, а ја чух где он нешто брзо говори при изласку, одакле разумедох само једну реч:\n— „Идем“...\n18. мај 1899.\nНа мени је опет настала промена.\nМоја се меланхолија повраћала, али сам се ја трудио да је сакријем. Проводио сам страшне ноћи, без сна, у бунилу. Мати је то приметила. Покушавала је на све могуће начине да сазна шта ми не да мира, али није могла. Покушавала је, питала ме, али сам ја остајао само с једним одговором:\n— „Ти знаш мене!“\nСоња је свако јутро долазила код нас и пошто измењамо један упитан поглед који је  много значио, она постаје весела, шали се са мном, са мојом мајком, са мачком, са псом; игра се као свако дете, весели се тако слатким и невиним смехом, а поглед јој је тако благ и безазлен.\nЈа сам је стално искрено волео. Моје је срце било увек исто, увек је иста љубав у њему пламтела, али за онај мој прек поступак шибала ме је савест. Ја нисам могао уздржати сузе у очима посматрајући је како седи у дворишту на клупици покрај моје мајке и шали се са мачком или псом уз онај невини осмејак.\nОна би у шали и невином смеху у трку дошла у моју собу, загрлила би ме и тражила са мојих усана пољупце, пољупце само пољупце, као жедан путник воде са извора. Тада сам је саветовао о свему што треба да ради само да се не би издала, јер нисам хтео да ико ишта зна о нашој љубави пре но што она буде моја. Свет је зао, може нам стати на пут среће.\n— „Ћути, знам ја све што ми треба“, одговорила би она на моје савете, „него ми нешто кажи, одговори ми на једно питање?“\n— „Кажи шта хоћеш, одговорићу ти, луткице моја“.\n— „Хоћу ли ја кадгод бити твоја?“\nЈа бих јој онда говорио, како сам ја човек који ће одржати своју реч, како ја не бих ни један пољубац тражио од ње да нисам тако мислио. Она је на то климала главом,  ућутала се, мало се замислила, па затим опет жудно тражила пољупце, један за другим непрестано, бескрајно дуго и безбројно учестане....После би се измакла у један угао собе, зажмирила својим крупним плавим очима, забацила своју бујну плаву косу, на уснама би јој се појавио израз жудње, страсти, огромне страсти која сагорева, и залетела би се на мене, да нам се опет усне споје у слатке нољупце.\nТако је ишло из дана у дан.\n2. Јуна.\nПре три дана требало је да полажем испите. Ја сам био потпуно неспреман. Одложих испите на месец дана и бацих се на озбиљан рад.\nСоња је опет долазила сваки дан, увек иста, увек жудна за пољупцима. Ја јој најзад објасних једног дана, да ћу је моћи узети само ако будем положио испите: него ми је потребно да радим. Она напући усташца као дете кад се наљути:\n— „Зар ме ти више не волиш?“\n— „Па ја те волим сад исто као и пре, мала моја, али ја морам једанпут свршити школу, ако мислиш да будеш једном за свагда моја.“\n— „Добро, кад ме волиш, онда ми дај један пољубац, само један, па још један, па још један... Ах, ала су слатки ови пољупци уз те твоје бљутавне књижурине!“\nИ ја сам опет одгурнуо књиге, опет сам је чврсто притискао на своје груди; она је тражила пољупце, један, па још један, па још један, и тако у бескрај, у безброј... Она се беше сасвим навалила на мене, тако да сам почео леђима померати сто с места; окретох се брзо да га придржим да не падне и видех на столу запрепашћене очи једног моралисте из XVIII. века који је вирећи из књиге викао^\n— „Зар се тако читају књиге о моралу?“\nЈа му се насмејах, а Соња га погледа па узвикну:\n— „Ух, какав је овај чича! Не дао ми бог да га усним!“\nИ обоје се слатко насмејасмо...\nДани су тако текли један за другим, увек исти увек слатки. Ноћи пак биле су тешке, несносне, буновне и досадне, често пута страховите. Ја сам по цео дан проводио са Соњом, по целу ноћ сам мислио о њој, а никако нисам радио, никако се нисам спремао за испите који су се сваким даном све више и више приближивали.\nЉубав је јача од мене.\n5. Јуна.\nПошто су испити завршени мени је јутрос саопштено да сам пао. То ме је упропастило... Моја мати је приметила колико је на мене утицао овај пад на испиту, те ме, сирота старица, теши, да ће све још добро бити,  како сам ја још млад и здрав, па ћу положити идући пут.\n— „Није баш било нужно да сад завршиш...“ \nАли ја сам другог мишљења. За мене је завршивање ових испита главно питање. Са том несрећном матуром мени се отварају нови изгледи на будућност, на остварење мога бајног сна. Али сад? Све је свршено... Они што ме највише баца у очајање то је, што ћу сад морати поново да се враћам у Београд, ради полагања поновног испита. Истина, и да сам положио испит у В. ипак бих морао ићи у Београд на Универзитет, али би онда било све друкчије... Соња би онда већ била моја вереница...\nЈа сам се надао да ћу положити. Пусте наде! Као што морски талас пође обали велики и снажан, пун шума и силе, па се разбије у немирну пену о обалско стење тврђе од њега, тако су се и све моје наде наједном срушиле, нестале, расплинуле.\nДанас Соња није долазила код нас.\nЈа сам целог дана седео у својој соби за столом на коме су још стајале разбацане књиге и хартије. Моралиста из XVIII. века опет ме је гледао својим запрепашћеним очима, и ја му се, преко све муке, насмејах као што му се Соња смејала пре...\n28. јуни.\nЈош ми дрхти рука. У грудима осећам нешто страшно. Скоро је поноћ... Одавно  сам легао, али нема сна. Превртао сам се. Било ми је врућина и ако је прозор био отворен. Глава ми је горела: осећао сам да сам у ватри. После ми је било зима и ја сам дрхтао. Хтео сам на силу да спавам, али нисам могао. Очи неће да остану затворене. Заболеше ме капци — и ја почех гледати у мрак. Напољу је било мирно. Варош је спавала сном праведника. Чуо сам наједном одмерен бат корака. Неко је ишао улицом и приближавао се мојој кући. Као да потрча... Стаде... Опет пође... Чуо сам кораке сасвим близу, под самим мојим прозором. Опет стаде... Ја сам ћутао. Наједном чух како се нешто стропошта, као да је неки џак од некуд  бачен. Све се утиша и ја чух кроз ноћ неко потмуло јецање под мојим прозором... Скочих... Ослушнух... Неко се гуши у плачу. Приђох прозору и нагох се напоље. Једна је црна прилика, прибијена уза зид под мојим прозором, јецала полугласно и страшно... Мене проби хладан зној. Ја прођох руком преко чела и уједох се за усну, да се уверим да ово није какав страшан сан, каква болесна халуцинација... Био сам будан. Црна се прилика грчевито прибијала уза зид и ја у оном јецању чух једно промукло, глухог тупо и ужасно: „Зашто?“ И прође ме језа...\n— „Ко је то?“ викнух одједном и нагнух се цео кроз прозор, да видим, да чујем... _\n— „Ах, не спаваш? Ако... И ја не спавам, и ја не могу да склопим ока...Моја је душа болесна“..\nТо је Аца Димић говорио... Глас му је био испрекидан, сух, дрхтав и једак, али он је говорио...\n— „...Мислио сам ја да и ти не спаваш. Тачно је! Сад си свега свестан!... Слушај!“ Сад сам био код ње... знаш, на њеном гробу... И разговарали смо... Она је због тебе умрла... Ти то знаш!“ Очи му страшно севнуше; он настави: „Ћутиш? Што ми не кажеш да то није истина? Што не говориш?  Јеси ли жив? Ха! ти јеси! Јеси, јеси! Али она није... Она је умрла и сахрањена... А ти си је убио“... Он се размлата рукама, погледа ме још једном, подиже обадве кошчате песнице више главе и тако одјури низ улицу, окрећући се с времена на време и довикујући ми: „Ти си је убио! Ти си је убио!...“\n9. август.\nЈуче сам видео на улици чича Никодија, Олгиног оца. Сиромах чича! бедно изгледа. Глава му је сасвим пала на груди. Он иде тако улицом и не гледа никуда. Не говори ни с ким. Одлази у једну малу кафану и коцка се. Коцка се и губи... Пријатељи га саветују да се тога остави, но он не слуша. Каже да хоће да се разоноди.\nПре неколико дана продао је и кућу и радњу. Сад има новаца и губи немилице.\nУвек је пијан и често плаче у кафани.\n— „Проклетство је пало на моју кућу и на мој пород! Бог хоће да ме казни... ко зна  за чије грехе! Све ми је помрло... све ми је мртво! Боже! знаш ли шта радиш?“\nНесрећни старац, нагло пропада.\nМени је страшно кад га видим. Ацине речи ми непрестано зује у ушима. Јасно ми је да се Олга убила, да је пред смрт изјавила да није срећна на оној малој хартији која јој је нађена у недрима; а на којој пише: „Не воли ме!“ Али то „не воли ме!“ шта му то значи? Је ли то разлог за самоубијство? Утврђено је да је Олга пред смрт полудела... То ја логично мислим, али ја осећам нешто страшно, ја осећам, да сам ја у очима целог света убица, ја осећам, да сам ја невероватно фатално створење, да је се због мене Олга убила, да је се због мене њен отац упропастио, да је због мене Аца пропао...\nИ почињем да страхујем сам од себе...\n18 Август.\n— „Ево ме! ево ме!“ зацвркутала је јутрос Соња улазећи у моју собу, увек расположена, увек весела.\nСела је на моју постељу, затим је скочила, стала на сред собе, погледала кроз отворена врата на соби моје мајке и кад се уверила да нема никога осим мене у кући, пришла ми је срдачна, отворена, цела, и много ме је љубила. Ја сам је миловао по коси раздраган, срећан... Јер сам срећан...  Соња је постајала сваким даном све лепша, све бујнија. Њене су усне бивале све опојније, њене су очи бивале све дубље, њено је срце бивало све заљубљеније..\nКако је слатко волети се, као што се ја и Соња волимо! Живот је тако мио!...\n29. августа.\nЈутрошња ме је новост поразила.\nЧича Никодије нађен је јутрос у зору мртав, на улици. Ударила га је капља у мозак.\nГде год станем смрт сејем! Страшно!\nОлга, па он... због мене...\nЈесам ли ја крив?\nМој је сав живот такав. Моја је судбина таква. Ово није случај... Случај? Нема случаја. Све се зна што ће да дође... Све живот је тајна, смрт  је тајна. Они су умрли... Ја сам жив... Ко зна?... Зашто?\nСоња је са мном.\nКад смо заједно ми живимо, јер љубав значи живот.\nИ ми појмимо душу...  \nДуша?... Ко зна?... Душа је све... Ја нисам крив...\n-----------------------------------\n-----------------------------------\n-----------------------------------\n10. семпембар.\nПо подне сам лежао на својој постељи и гледао у таваницу забацивши руке под главу.\nВрата се нагло отворише и Аца Димић ступи унутра. Ја скочих. Нисам га био никако више видео од оне страшне ноћи кад је био под мојим прозором.\nОн седе ћутке.\nЈа сам га гледао са стране. Невероватно је колико се тај дечко променио за ово тако кратко време. Био је ужасан. Очи тавне, бесвесне и упале дубоко у главу, окружене великим модроцрним котуровима, јагодице испале као два шиљка, а образи без капи крви упали, зборали се, увели, коса у нереду, чело испрекрштано дубоким зарезима, усне танке и жуте, врат сух и жилав са јабучицом која ће сваког тренутка изгледа поцепати ону танку и прозрачну испошћену кожу.\n— „Шта ти је Ацо?“\nОн ме погледа оним страшним, мртвим очима и одмахну главом. Оне усне, које су, изгледало је, од воска начињене, почеше се нервозно мицати:\n— „Моје је свршено. Најлепше би било кад бих могао сутра умрети...“\nОн мало заћута, па настави:\n— „Ни за шта више нисам способан.... нити ми се шта мили... Школу сам напустио...\"\nТо је био неки страшан глас који је излазио из Ациног грла, као да је долазио са оног света...\n— „Комедија је свршена, јер је живот комедија...“\nИ он обори главу ниско, прислони браду на груди и сад се његов глас претвори у промукло шапутање.\n— „...Бар ја тако мислим. Ја тако схватам живот... Живот нема циља... Све је тако глупо, тако гадно, тако ниско, тако бесциљно... Мени је седамнаест година. Седамнаест година! Доба снова, — кажу песници... Али ни један од тих песника не зна шта сам све ја осетио и доживео у седамнаест година... Ни један не зна да један живот може бити завршен пре него што је почео... Мој живот је завршен,... а тек је требало да почне... У почетку је дошла смрт... а где се са смрћу почне, ту живот изгуби смисао...“\nОн на једном диже главу, прође очима по соби.\n— „Слушај Милане, ја бих хтео да умрем!“\n— „Да умреш“... мрмљао сам ја за њим.\n— „Имам још ту жељу, једину жељу: да умрем“...\n— „Тргни се, Ацо. Ја бих те тешио, саветовао бих те да се мало одупреш болу који те савлађује, али је мој положај према теби“... и он ме прекиде:\n— „Слушај, ја верујем. У Библији пише да тек после долази живот, да су ово муке, да је ово кушање... Шта? Тамо много штошта још пише. После овога долази тек живот“...\nНа његовом се лицу оцрта сенка неког сулудог осмеха.\n— „Она је већ у том другом животу, она је тамо.. И ја бих тако хтео да будем тамо у другом животу, с њом“...\n— „Али тај други живот не личи на овај“... усудих се ја да приметим видећи да сиромах гледа у смрт као у спаситеља. „Ти тамо нећеш постојати овакав какав си овде. Ти тамо нећеш осећати ни љубави, ни бола, ни среће, ни патње. То је све тајна....Тебе ће овде закопати, а нешто ће од тога тебе отићи негде тамо, горе или доле, и то ће нешто наставити живот, и оно ће постојати и даље... Али где и како? То је врло необјашњиво. Твој би малопређашњи говор имао смисла онда кад би ти био уверен у позитивно постојање индивидуалности душе после смрти“..\nОн ме је гледао.  \n— „Индивидуалност душе после смрти“... понављао је он. „То нико не зна... Да, али знају они који су већ умрли... они знају! И ја хоћу да умрем“...\nОн је тако дуго говорио, урлао, шапутао. Најзад је ућутао. Изгледа да је долазио к себи.\n— „Знаш, човека ипак нешто веже за живот... Тамо је неизвесност, тама... Смрт... Овде ми је бар једно остало, да могу да плачем“...\nПосле је отишао. Рекао је збогом. Лице му је остало без израза, очи без светлости, усне без покрета.\n21. септембар.\nВечерас Аца путује за Београд. Нико не зна зашто он путује, нити је он икоме хтео ишта да каже. Обећао сам да ћу да га испратим на станицу. И отишао сам на четврт часа пре поласка воза. Аца је нервозно шетао горе-доле по перону, прекрстивши руке иза леђа и погнувши главу. Ја му приђох.\n— „А, дошао си? Хвала“.\nОн прође још једанпут одмерени пут којим је шетао, па стаде преда ме раскорачивши се и гледајући у земљу.\n— „Видиш, ја ни сам готово незнам зашто идем у Београд. Не могу да останем овде. Шта ћу тамо? У осталом, већ сам узео карту и отпутоваћу. Тамо је живот друкчији.. Трудићу се да заборавим... Како је човек животиња!... Да заборави... Ја већ не осећам ништа... Хоћу да живим,... али без циља... Лутам“...\nУ то се чу писка и хуктање гломазне   локомотиве која је улазиле у станицу. Свет је жагорио. Неки су силазили из вагона; други су се пели. Поздрављали су се, смејали се, плакали... Аца је ћутао. За мало, па одјекну звизак пиштаљке станичног чиновника, писак локомотиве... Он се тргне, зграби своју торбу и убаци је у један вагон треће класе, на чијим су вратима стајала два сељака, који су му лењо довикивали: „Не може овамо“... и сам се дочепа степеница тог вагона, окрете  се још једном, махну ми руком и рече збогом. Воз се већ био кренуо и убрзо ишчезе у пари и диму. Ја сам још дуго гледао у правцу куда је воз отишао и, кад се освртох, већ никога није било око мене. Пођох у варош. Био сам некако чудновато нерасположен, осећао сам се некако нелагодан, несрећан.\nНа главној улици из далека спазих пуковника Павловића између госпође Јокићке и Соње и, ни сам не знам зашто, скретох у једну споредну уличицу да их не бих сусрео. Није ми било ни до чега, а пред њима бих морао да будем весео, због Соње...\n3. октобар.\nЛишће је већ почело да жути и опада... У мојој башти по стазама има много сухог лишћа, а на гранама само по гдекоји листић трепери... Земља је још мокра од јучерашње кише и мирише на јесен... Јесен је дошла. Небо је сиво, тужно. Нема облака, него се цело претворило у оловаст застор без прекида. Природа као да умире или да спава..\nИзишао сам са Соњом.\nПошли смо главном улицом. Данас је све било некако нерасположено, и Соња је данас била ћутљива. И ми нисмо говорили, ишли смо полако, једно уз друго. Стигли смо на угао гробљанске улице и ту смо стали. Соња ме је погледала у очи. Њен је поглед био дубок и сетан. У њеним је очима било суза које су хтеле да се пролију...\nИ без речи смо се упутили гробљанском улицом. Ускоро смо били на гробљу. Црна гвоздена капија, са посребреним гвозденим крстом на слемену, била је отворена.\nОлгин гроб је био жалостан. Одмах до њега је био гроб њеног оца. Соња је клекла на један камен поред Олгиног гроба, наслонила се на њен крст и тихо је плакала. Ја сам непомично стајао скрштених руку и две ми сузе навреше на очи, ја их лагано убрисах и приђох Соњи. Она полако подиже главу и погледа ме својим великим уплаканим очима.\n— „Почетак наше среће су ови гробови, драги.. А зашто је то морало тако да буде?“ Она је устала и још је дуго плакала на мом рамену.\n7. Новембар.\nКише су већ почеле бивати чешће и дуготрајније. Ветар је опет преко ноћ певао своју песму праћену шуштањем сухога лишћа. Јесен је била тужна, потпуно хармонична са мојом душом, која је плакала као ова јесења киша, која је јецала као овај јесењи ветар.\nМорао сам ићи у Београд. Мајка је хтела да пође самном. Ми смо одлазили из В. селили смо се...\nНовембар жут и просед обгрлио је својим кошчатим рукама целу природу. Киша је лила цео дан. Небо је било тамно. Облаци оловне боје јурили су се и гомилали, а по  каљавој земљи лежало је опало жуто лишће. Одмах по подне почело је бивати тамније и убрзо се сасвим смрачило.\nЈа сам седео с мајком за столом поред лампе. Она је плела, а ја сам читао, док се чу куцање на вратима. Соња са госпођом Јокићком уђе унутра.\n— „Шта то читате?“ упита Соња пришавши столу. Ја устадох.\n— „Ништа интересантно, само колико да прође време...“\nМоја мати упали лампу на столу у мојој соби и рече ми да треба ја и Соња да пређемо тамо, да би њих две остале саме. Хоће нешто да разговарају. Ми пређосмо. Мати за нама затвори врата и ми се опет нађосмо сами.\nЋутали смо. Очи су нам биле упијене једне у друге. Она је с времена на време уздахнула, склопила капке, као да хоће да одагна какву страшну слику испред очију.\n— „Нерасположен си... Мислиш на пут?“\n— „На растанак, Соња“...\nОна подиже руку на чело.\n— „Знам... И мени је тешко, можда и теже него теби... Ти си свестан онога што је било међу нама... Ја се не кајем. Јер те волим, јер осећам да ме волиш... По некад ми је много тешко. Тако ноћу, кад не могу да спавам ја мислим на тебе. И онда плачем, плачем, не знам ни сама зашто. Тако, плаче ми се... И ја сам срећна, срећна, јер си ти овде“...\nСоња је говорила, пришла ми сасвим близу, шапутала, спустила ми руке на рамена и нагла главу уз моју. И опет су настали пољупци, један за другим, силни јаки, дуги, бесконачни...\nЛампа је чкиљила на столу, полако се гасила. Најзад сасвим утрну. Ја сам је љубио страсно, осећао сам њен дах врућ, брз... Пио сам пољупце без речи...\nБио је мрак, а и очи су нам биле затворене.\nОсећао сам како се њено тело све више прибијаше уза ме. Она је дрхтала у страсти, притискивала ме уза се, љубила ми лице...\nМи смо седели на постељи једно поред другог. Ја сам држао њену руку и гледао у мрак. Учинило ми се да је прошла вечност. Ја се као тргох и скочих на ноге.\n— „Шта ли раде мамице?“\n— „Хајдемо код њих,“ рече Соња, полако устаде и пође за мном оправљајући своју угужвану сукњу. \nЊих су две седеле једна према другој. Лампа је била у средини. И оне су ћутале. Кад ми наиђосмо оне се обе окретоше.\n— „Угасила нам се лампа баш кад смо читали оно што је било најлепше,“ рече Соња и осмехну се на мене.\n9. Новембар.\nЈутрос су отишла на станицу двоја кола са стварима, а сад, можда кроз пола сата,  можда кроз пет минута доћиће кола и за нас, и ми ћемо отпутовати. Моја соба је празна, све су ствари већ отишле; ја седим на једној путничкој корпи и посматрам лепу кућицу преко пута. Некако ми тужно изгледа ова моја соба овако празна, као моје срце, изгледа ми да ме ови зидови коре, што одлазим одавде, што остављам девојку која ме воли, која ми је поклонила све што је имала само да бих је волео.\nЈош јуче Соња је цео дан помагала мајци око паковања, а јутрос је долазила кад су ствари отишле. Сад сигурно јадна негде седи у углу, скривена од своје мајке, и плаче, верујем да плаче, појмим бол једног девојачког срца. Јутрос сам чуо кад рече мојој мајци:  \n— „Не знате, како ми је жао, што одлазите...“\nНа вратима се појави њена глава, она погледа по соби свуда, да нема кога, затим уђе тихо, ћутећи. Очи су јој биле надувене од плача, лице бледо, чело тамно. Она приђе уз мене, упи се у моје очи погледом, који је хтео да остане вечит, незаборављен. Ништа не говораше, само ме гледаше дуго. Из  суседне собе чуше се кораци моје мајке, Соња ми притиште један кратак, врео пољубац на усне. Мати уђе, поздрави се с њом, упита је за мајку.\n— „Све је добро,“ одговори она, „само ми је много жао што ви идете. Жао ми је...“\nСузе јој пођоше на очи. Моја мајка је загрли као своју кћер, пољуби је у чело.\n— „Немојте, Соња, да плачете. Ви ћете нас ваљда још који пут видети; или ћете доћи у Београд, или ћемо ми доћи овде у В. за време лета.“\n— „Лепо, али тек... растанак је тежак...“\nОна погледа у мене; ја оборих очи; моја мати нас погледа обоје, насмеши се и изађе из собе. Соња ми опет паде у загрљај, остаде неко време, затим се трже, одби се од мене:\n— „Збогом... чујеш ли кола? Ето, сад баш стадоше пред кућу.“ _\nОна истрча напоље; ја изађох за њом. На улици је стајала г-ђа Цана. Ја се поздравих са њом, пољубих је у руку и седох у кола, мати седе поред мене и кретосмо. Соња је махала марамицом, г-ђа Цана руком. Кола су одмицала журно, коњи су касали под бичем кочијашевим. Ја се још једном окретох на савијутку и видех Соњу где стоји на сред улице и још маше марамицом.\nСедео сам у колима поред мајке и ћутао. Она ми је управљала по неко питање, али сам ја или остао без одговора или одговорио врло кратко. Неки огроман терет ми се навалио на срце. Једва сам дисао. Поред нас су промицале ниске варошке кућице са капијицама од летава, иза којих су излетале радознале паланчанке, да виде ко пролази на колима; промицали су дућанчићи са ћепенцима на којима су седеле ћифте изкривљујући  главе испод ниских вратанаца, да виде ко пролази.\nБеоград, 14. Новембар.\nБеоград бујан, пун хуке, у вртлогу живота примио ме у своја пришљива наручја. Одмах по доласку нашао сам се са својим старим друговима. Они су се сви обрадовали што сам им се поново вратио у друштво. Увукли су ме у своје нове навике. Већина од њих већ су свршили гимназију и сад су говорили о ступању на овај или онај факултет. Ја сам ћутао и био сам све несрећнији што на време нисам положио матуру. Гледао сам како моји другови измичу предамном у животу, али сам осећао такође, да сам свему сам крив. Био сам у неком нејасном душевном стању...\n15. Новембар.\n„Мила моја Соњице.\nЈош јуче, тако рећи, били смо заједно, једно уз друго. Говорили смо, казивали смо све шта нам је на срцу лежало. Данас је друго... Ја сам у овом великом, прљавом Београду. Имам друштва истина, својих старих школских другова, који ме сви много воле, али... мени то друштво није више оно што је било. Ја више не тражим такво друштво. Ја сад волим мир. Самоћа ме привлачи. Кад сам сам осећам се задовољан. Сањам. Ти знаш да ја волим да сањам. Сад сам далеко,   неизмерно далеко од тебе. Ти живиш у тој лепој кућици коју ја толико волим. Ти имаш пред очима све оно што је у мени оставило дубоких утисака. Сад је хладно, али и новембар има по некад лепих дана. И ти ћеш једног од ових дана изаћи ван вароши да шеташ. Видићеш ону дивну околину, ону пастирску колебицу.,. Сећаш ли се?... После има још много, много места која су ми остала у успомени. Како је било дивно, Соњице! Како смо били срећни! Ми смо се волели. Али права срећа, мила моја мала, права срећа, она која се не може прекинути, она која не може умрети пре но што ми умремо, та ће срећа тек да дође, и она је велика и ведра... И ја верујем у њу. Она ме теши кад ми је тешко, она ме храбри кад хоћу да клонем, она ме држи вечито у неком слатком очекивању, она ми даје стрпљења, она ме одржава у животу. Живот... Сећаш ли се како смо по некад озбиљно разговарали о животу. Живот је кретање, циљ му је промена, јер постоји време... Љубав... Ми знамо шта је љубав. Ја и ти то знамо. Али ја немам доста речи да кажем шта је љубав. Човек је срећан кад воли и срећан кад је вољен. Љубав је позитивно осећање, дакле није рђава. Љубав је једна. Љубав је психичко осећање, условљено радом материје... Све ми то знамо... и осећамо... Наша је љубав велика. Наше су душе срећне...\nПиши ми, драга Соња, о себи. Кажи ми  у писму много оних ситница због којих си се некад тако слатко смејала. Ја бих желео да ти будеш весела. То ће ти ићи мало теже, јер кад срце плаче, уста се не смеју... Мени је врло тешко. Ти знаш како сам ја био нервозан и болестан кад сам се упознао с тобом. После си ти својим присуством, својом љубављу, успела да ме излечиш. Сад се све враћа на старо. Несаница је опет почела да ме испија... Но све би ми било лакше кад бих знао како је теби. Зато ми, Соњице, напиши једно дугачко писмо. Много ми кажи. Охрабри ме. Немој ме заборављати и воли ме као што си ме волела. А ја ти кроз писмо шаљем много, много топлих пољубаца, много, много, Соњице, пољубаца.\nМилан.“\n„В., 19. новембра 1899.\nСрећа је наша, мили мој, што мама јутрос није била код куће кад је дошла пошта, ја се сва најежим кад помислим само да је могла да прими и да прочита оно твоје писмо. Страшно! У осталом... она ће једног дана можда све знати, али... то доцније. Тешко ми је, али морам, зарад наше среће, Милане, зарад мирнијег привођења крају свију започетих ствари, зарад мога душевног мира најзад, да те замолим да више не пишеш... Страх ме је од маме. Можеш се с времена на време јавити картом да мама види, да нас ти не заборављаш, јер... Ах, то треба да ти причам.  Кад си ти отпутовао мени је било страшно, нешто ми се било из груди ишчупало и није ми дало да дишем. И пошто су се кола изгубила из вида, ми смо ушли у кућу. Нисам се могла уздржати, него сам на глас пред мамом зајецала. Она ме је миловала по глави и тешила ме, да ћеш ти опет доћи. Она дакле зна да су наше две душе једна. Али не зна докле је то спајање отишло. Није ме ништа ни питала. Била је и сама избуђена. Тога ради ти се јави картом с времена на време. Ја ћу карту увек показати мами и... биће ми лакше.\nЈа друштва немам. Код нас дође доста често пуковник Павловић, али ја га не волим, чим он наиђе ја одем у своју собу. По гдекоја другарица сврати тек да ме види, позове ме у шетњу, но ја не излазим, и то је све.\nДа ли је још ко умео овако да воли као ја и ти? Ја сумњам, јер би, у том случају, другојачије били написани љубавни романи. Ја сам све убрљала ово писмо љубећи га зато што ћеш ти да га примиш. Све су ми усне поцрниле од мастила... Ти знаш како ја умем да уједем за усну, али тако лако да те не заболи. А ја осетим твој дах... и прођу ме жмарци...\nТвоја Соња“.\nБеоград, 2. јануара 1900.\nБеше се подигао неки страшан ветар, какав само у Београду може да дува. Како   је дан-два пре тога падао снег, то га је сад ветар у свом бесу носио и сипао у очи пролазницима. Ја сам ишао од „Лондона“ низ Милоша Великог улицу добро умотан у своју бунду. Ветар ме је тукао у лице и ја сам све више увлачио главу у подигнут оковратник од лисичијег крзна. Наједном осетих како ме неко удари руком по рамену и освртох се. Видех једног одрпанка у старом, исцепаном пролетњем капуту са неком масном и сивом капом на глави, који ми је пружао руку. То је био Аца Димић.\n— „Ја вечерас путујем у В, хоћу још једном да видим то место, а сад иначе немам рада...“\nПозвах га да пође са мном мојој кући, но он одби, говорећи да сад мора да иде у једну кафану где га чека неки друг с којим је радио на жељезничкој станици. Он ми обећа да ће доћи после седам код мене да ме види, и да понесе једно писмо за Соњу.\n— „Ја знам да она једва чека да добије штогод од тебе...“\nИ он оде, док је бесомучни ветар лепршао око њега оно мало дроња.\nБило ми је тешко што сам Ацу видео у оваком положају, али то њему нисам смео да поменем. Он је из дна душе мрзео човека који га сажаљева.\nПисао сам Соњи, дуго, врло дуго писмо. Казао сам јој да ћу сад скоро да полажем испите и да ћу онда ићи на страну. Било је  решено да идем у Париз да студирам права. Говорио сам јој о нашој будућности много, много. За три године ћу завршити студије и онда... онда ће се остварити наш дуго сневани златни сан... Отворио сам јој своје срце, које је она већ добро познавала. Казао сам јој да се не брине за мене кад будем отишао на страну... За мене ће париски живот бити само једно позориште... И још сам јој понављао и понављао да је увек, све јаче и све више волим...\nБило је већ скоро осам кад Аца Димић дојури код мене, узе писмо и одмах пође.\n— „Имам још свега четврт часа до поласка!“ рече и оде трпајући у унутрашњи џеп свог старог капута моје писмо које је било испуњено љубаву, срећом, надом...\n8. јануар.\nЈутрос сам истом поштом добио два писма: од Соње, одговор на моје писмо, и од Аце Димића.- Отворио сам их у исто време и хтео сам да их оба у исто време читам, јер су ме интересовала и доводила до нестрпљења, да видим шта има у другом док сам једно читао.\nСоња је писала једно дугачко писмо пуно вере и поуздања, пуно љубави и наде у будућност, која треба да буде светла, ведра, срећна... Тешко јој је што ћу морати читаве три године да останем на страни, с тога ме  је молила да пред одлазак у Француску дођем још једанпут у В. ма на само један дан.\nАцино писмо је било трагично, дирљиво, узрујавајуће. Написано грубом нервозном руком, оно је потпуно одававало душевно стање свога писца.\n„...То исто вече отишао сам на гробље. Већ је свуда био мрак... хладан ветар. Али ја познајем пут. Пут до њеног гроба... Све је било смрзнуто. Земља је звечала под оковима моје тешке обуће....А поред њеног крста тугаљиво је шуштао бокор осушеног босиљка кога је ветар непрестано кретао. Дрхтао сам. Али сам осетио неко блаженство кад сам пољубио њен крст... И земља је била тако топла, тако топла... тако ме је чисто упијала у се, увлачила ме у своју утробу, ка њој.... И ја сам дуго плакао... И ветар је плакао... И старо је труло грање крцало, ломило се, јечало... Среће није било... Али ми се учинило наједном као да је она ту, на површини... и да ја на њој лежим... и зато ми је тако топло... Она ме воли!... Почео сам је љубити. Њене су руке биле у мојим рукама и ја сам их принео својим устима... Али их нисам љубио, него сам их уједао, гризао, глодао... Осетио сам да ми је неко прилазио с леђа. Учинило ми се да он хоће да ми је отме... И пригрлих је свом снагом и осетих како ми у разголићене груди улазе оштри комадићи залеђене иловаче. Једна ми се рука спусти на главу. Ја уставих  дах. Да ли сањам? И кроз крчање сухог грања и хујање хладног ветра чух један благ, старачки глас: „Устани синко. Твоја је жалост велика, али велики Бог је тако хтео!“ Окретох се, подижући се на колена и угледах нашег свештеника. Он је из капелице приметио да сам ја ушао на гробље, па је, не видећи ме да се враћам, пошао за мном. Одвео ме је у свој стан. Ја сам био страшан. Руке и груди биле су ми крваве и израсецане, а уста пуна полуиздробљене иловаче... \n20. фебруара 1900.\nДанас сам опет добио од Соње писмо које ме је онерасположило и бацило у бригу. Она је много патила.\n„...Ја сад много, много плачем, мили мој. Тако ми је све црно пред очима. Болесна сам и лежим... И тако се рђаво осећам, да ми се све чини... да нећу више ни устати... Да си ти овде све би било друкчије, — мени би било лакше. Један би ме твој пољубац подигао из постеље, што толики лекари са једном гомилом лекова не могу да учине... Но ти сад учиш, спремаш се за испите; нећу да те молим да долазиш, јер је тако хладно, па се бојим да ћеш и ти назепсти... Ја сам врло јако назебла. Јако кашљем и то ми много смета. Ни ноћу не могу да спавам због тог несрећног кашља... То на страну срце ми је здраво и ја те из дана у дана све више волим, све више за тебе живим...“\n13. март.\nИ данас сам добио од Соње писмо.\n„Тек сам се била мало придигла, кад ми се прекјуче поврати болест. Сад је још теже него прошли пут. Кашљем, много кашљем... и осећам како ми се у грудима нешто цепа, нешто кида, осећам јаке болове, пробаде... Не знам шта је ово. Да ли је и мени суђено да умрем пре среће? Што се тиче саме болести, она је прилично чудновата. Стално сам у ватри, и то преконоћ у најјачој, а болове осећам само кад кашљем, обично ујутру, иначе сам целог дана мирна. Ту је и потпуковник Павловић врло често од како ја лежим. Било му је стало пошто по то до тога да се и ја спријатељим с њим. Сваки дан донесе ми цвећа и говори ми како ће, пошто оздравим, да ме удају... Шта ћеш? Ја се смејем али и то не смем, јер из смеха пређем у кашаљ, па никад да престане. Мама изгледа да нашу наклоност цени, јер увек, кад потпуковник почне тако да говори, она додаје, да има времена још коју годину да причекам. Боже! Боже! да ли ћу ја икад дочекати да будем млада?...“\n13. Мај 1900.\nУ великој сам бризи због Соње. Новости од ње немам од марта месеца кад ми је писала да јој се повратила и погоршала болест. Писао сам и госпођи Јокићки и добио сам  одговор, али је све то било у исто време, — прве половине марта.\nДанас је 13. мај! Прошле године на данашњи дан ја сам био тако срећан! После сам провео једну страшну ноћ... Та је ноћ била заиста ужасна. Грозница ме је страшно тресла. Ја сам био на граници лудила... Данас је година дана од те страшне ноћи. Данас је година дана од кад је Соња била моја.\n15. Мај.\nЈутрос сам добио од Соње писмо. Дигла се из постеље зато да ми пише. Њено је писмо пуно неме сете, неког мирног умирања... И она се сећа...\n„...Преплакала сам данашњи дан. Лане је било тако лепо 13. маја! Ја сам била весела, срећна... Волела сам те и зато сам ти се и дала... Данас је тако исто леп дан,... али га ја гледам кроза сузе. Јер у мени нешто празно има... Ја осећам да је у мени нешто умрло... У грудима осећам неку празнину... и та ме празнина с времена на време потмуло заболи... Ја плачем. Суза још има. Смех је престао. И мама је тако тужна, и она често плаче... а мени је тешко. Ја бих хтела још да живим, да волим... Ја нећу да умрем, Милане. Твоја ме успомена држи у животу... Твоја ми слика још даје снаге да плачем... Лане је било тако лепо! А данас? Болест је тешка. И док дрвеће листа и руже цветају, ја полако умирем...\"\nОво је писмо учинило на мене страховит утисак. Ја сам био потпуно утучен и неспособан за сваки рад. А кроз неки дан треба да полажем испите. Али и поред свега бола које ми је ово писмо нанело, ипак сам грозничаво читао. Требало је пошто по то да положим, да свршавам школу, да постанем свој човек... Соња је чекала! Њена је срећа била у питању. И ја сам радио с надом у успех.\n21. мај.\nИ нисам се у нади преварио. Јутрос сам положио и последњи усмени испит и то одлично. Одмах сам писао Соњи. Јавио сам јој да је све срећно пошло и бринуо сам се за њу. Казао сам јој са жаљењем да ми је немогуће да дођем у В. пре поласка за Париз. Време је тако кратко, а имам толико послова да посвршавам. Треба куповати пуно којешта. А крећем се одмах почетком јуна. Тамо ћу провести распуст у једној породици, ради усавршавања у језику.\nБеоград 8. Јуна 1900.\nДође и тај дан. Воз полази у десет увече. Целог дана ја сам паковао; моја мати је затварала и отварала две корпе које сам носио собом. У једној је било јело и најпотребније ствари, а у другој одело и рубље. Били смо као у грозници обоје. Мајка је трчкарала тамо-амо по кући, трпала је у корпе и неке  непотребне ствари, после их вадила. Па би тек стала покрај врата, погледала ме једним дугим погледом и очи би јој се овлажиле... Ја сам написао Соњи једну карту. Данас путујем. Молим је да се за мене не брине и да буде весела, да оздрави. Ја ћу јој се јавити чим будем стигао, послаћу јој своју адресу, да бих могао од ње добијати вести...\nВећ је пала ноћ. Ја и мајка смо последњи пут вечерали заједно. Она је била уплакана. Пут је далек... После смо отишли на жељезничку станицу. Воз је већ био дошао. Ја нађем место, постарам се и за пртљаг и изиђем да још који тренутак будем с мајком. Ускоро смо се кренули. Ја сам стојао на прозору и поздрављао сироту жену која је наизменце брисала сузе и махала марамицом...\nПариз, 25. јуна.\nПариз!...\nКаква промена! Овде је све за мене ново, невиђено. Ја све гледам као у неком сну. Не могу још да се нађем у овом мору од кућа, јуче сам био на Сорбони. Упознао сам се са неколико Срба студената који су ми обећали да ће ми се наћи на руци. Још синоћ је један од њих долазио у мој хотел и понудио ми да се доселим у његов стан, те ће нас тако обојицу мање коштати. Ја сам примио. Волим да сам у друштву. По цео дан сам у грозничавом кретању које овде несумњуво мора сваки човек да осети. Једино увече, кад легнем,  ја се вратим кући. Сетим се мајке, којој мора да је тешко самој тамо у нашој лепој земљи. Сетим се Соње која лежи болесна, тешко болесна, и мисли на мене. Ја имам неку непобедљиву наду да ће Соња оздравити, и ако ми се срце стеже при помисли да она пати и да је тако близу смрти. Ја се надам, јер ја је волим и верујем у њену љубав. Писао сам јој. Казао сам јој где сам и да ми је тешко што сам тако далеко. Молио сам је да ми пише, да ми прича како је њој... да ми каже да је оздравила, да јој је боље...\n9. јула.\nВећ сам добио неколико писама од мајке. Она јадница пише скоро сваки дан. Ја сам јој на свако писмо одговорио. Но данас на подне добио сам од ње једно писмо почето, као и увек, брижним тоном, саветима, нежношћу.\n„...Синоћ је“, говорила је она даље у писму, „долазио код мене твој друг Аца Димић. Питао је за тебе. Рекла сам му да си у Паризу. Он се зачудио. Тражио је твоју адресу. Треба, вели, да ти пише, јер овде нема с ким да говори“... \n17. августа.\nДобио сад од Соње прво писмо. Моја је срећа превелика! То ме је писмо тако обрадовало. Она ми прича пуно лепих ствар. Прича о себи, о свом животу.\n„Од како си ти отпутовао мени је много боље. Још оног дана, кад си ми јавио да си положио матуру, било ми је добро, целог тог дана нисам кашљала. Сад сам се већ придигла. Осећам се доста добро. Лекар ме храбри да се болест неће више повратити. Но препоручује ми да се добро чувам на јесен да не озебем, јер то може да буде опасно. Ја ћу се добро чувати, јер хоћу да будем здрава и лепа кад се ти вратиш. Од ове болести сам прилично ослабила, побледила сам и омршала. Не бих желела да те овако дочекам. Треба да будем она стара Соња, јер ти си ме онакву волео... Препоручено ми је да будем што више на сунцу и на ваздуху и по овој врућини, те сам више напољу него у кући. То ме мало оживи и поврати ми боју.... На тебе непрестано мислим. Тако бих желела да си ти сад овде, па да заједно идемо у поље да шетамо, да беремо цвеће“...\n3. септембар, 1900\nКроз дванајст дана почеће предавање на Сорбони. Ја сам се већ уписао и намеран сам да прилегнем на рад и да редовно полажем све испите да бих што пре свршио студије. Треба да се што пре вратим у своју земљу. Соња ме чека!...\n-------------------------------\n25. децембар 1900.\nБожић!\nУ друштву са неколико другова Срба и Француза провешћу празник. Тешко ми је... Далеко сам... Усамљен... И Соња не пише већ толико време. Још августа месеца како сам добио једно писмо које ме је обрадовало, па више ништа. Бојим се да опет није болесна... Казао сам и мајци да пише госпођа Јокићки и да пита шта је са Соњом.\n--------------------------------\n8. априла 1901.\nОпет је грануло пролеће. Париз је сад диван. Све је напупило и повраћа се и живот. Мале цвећарке продају љубичице по угловима великих булевара. То је иста она љубичица која расте у мојој земљи. Иста она коју сам ја са Соњом заједно брао. Исто тако мирише. Исто је тако плава...\n26. маја 1901.\nНајзад, после великог очекивања, добио сам од мајке одговор о Соњи. Госпођа Јокићка јој је одговорила. Соња је била опет болесна, тешко болесна. Целу зиму је прележала и сад се тек од неколико дана придигла, те се креће по соби. Јако је ослабила: сама кост и кожа. Није више весела као пре. Врло је нервозна и често плаче...\n15. јула 1901.\nДанашњом поштом дошло је једно писмо од мајке. Сад ће скоро распуст. Она би желела   да дођем кући да проведем то време крај ње. Соњу и не спомиње. Како је мати себична! Каже како је њеном материнском срцу тешко кад сам ја далеко... Како је Соњином срцу? Соња је тешко болесна. Соња не зна да ли ће дочекати жива да ме још једном види. Соња се жртвовала за мене. Соња ми је поклонила своју младост. Соња ми је дала живота онда, кад ми је био најпотребнији. Моја мати не зна шта је све Соња учинила за мене, она не зна шта Соња за мене значи. Она је као и све остале мајке. Она зна само за свој бол. Она зна да је њено дете само њено... Мајке, мајке, да знате!\n10. августа 1901.\nДанас је најсрећнији дан за мене. Соња ми је писала Сад је опет добро, опет је весела, али је та њена веселост тако уморна...\n„Скоро годину дана лежала сам ни здрава ни болесна. Имала сам ватру и мало сам кашљала. Груди су опет болеле. Од две-три недеље на овамо тако се добро осећам, — као пре... Ојачавам, па сам сва радосна што се повраћам у живот. Живот је тако леп! Ја га тако волим, — због тебе. Тако сам сва опијена, сва срећна, да бих желела да си овде... Онда би срећа била потпуна, бескрајна... Али ти ћеш доћи, ускоро ћеш доћи, је ли? Кад ћеш једном свршити ту школу? Знаш, кад се воли онда се је нестрпљиво...\"\n20. новембра 1901.\nДанас сам завршио полагање испита за прву годину. Требало је да ове испите полажем још јуна месеца, али онда још нисам био сигуран у себе највише због језика. Положио сам врло добро. Одмах сам јавио мајци. Писао сам и Соњи. Био сам све ближе крају овог бесконачног школовања. Крајем ове школске године полагаћу групу испита за другу годину и онда сам до године готов. И то ће брзо проћи. И бићемо срећни. Брзо ћемо заборавити на све тешкоће на све рђаво што је било. Овај дуги састанак, нећемо га више ни помињати. Радост ће нам бити већа, срећа ће нам бити слађа, што више жалости и несреће претуримо преко главе док до њих дођемо... Такав је живот...\n-------------------------\n-------------------------\n-------------------------\n-------------------------\n30. јуна 1903.\nДобио сам диплому. Тако сам срећан да бих цео Париз загрлио. Каква ће тек радост да буде тамо кад чују, да сам одлично завршио све испите! Соња је сад оздравила. Она ће ме дочекати у В. као моја вереница. После ћемо се венчати. То ће бити дивно! Ја ћу добити службу. Бићу судски чиновник, па доцније и судија. Сад је све лако кад имам диплому. И ми ћемо весело живети. Тако је леп живот у двоје!...\nБеоград, 4. августа 1903.\nУ шест часова јутрос експрес је јурио од Земуна преко Савског Моста. Ја сам стајао поред прозора и гледао Београд. Видео сам пристаниште, тамо даље стару тврђаву, десно вечити торањ Саборне Цркве. Убрзо је воз ушао у станицу. Много се света тискало на перону станичном и ја опазих у тој гужви своју мајку. Она ме је чекала упућујући забринуте очи у вагоне који су успоравали ход и најзад стали. Ја сам скочио с воза и за тренутак се нашао пред њом. Она је добро отворила очи да ме види.\n— „Сине!“ било је све што је казала и загрли ме.\nПлакала је од радости као мало дете и љубила ме својим дрхтавим материнским уснама. \n6. августа 1903.\nИзишао сам да прошетам кроз Београд. После Париза Београд чини утисак паланке. Али ја сам се ту ипак осећао боље него у Паризу. Све ми је познато, све ми је наше.\nНа Теразијама сретох Ацу. Једва сам га познао. Био је поцрнео, огрубио. На главу је био натукао једну жељезничарску качкету сву чађаву. Рече да је контролни чиновник на прузи Београд—В. У разговору сам осетио колико из њега бије олкохол и почео сам га саветовати да не пије.\n— „Пијан је човек тако срећан!“ говорио је Аца са неким усхићењем. „Све заборави, све му је потаман и не пада му на ум да је живот тежак, грозан, бесциљан...“\nБило је пред подне. По подне у два полазио је из Београда воз на коме је био Аца, те га замолих да понесе Соњи једно писмо.\n— „Доћићу ја код тебе око један.“\nИ упаде код „Албанеза“.\nБио је тачан. У један је био код мене. Дао сам му писмо и он је пошао. Но застаде, рече како је у новчаној неприлици.\n— „...Молим те, дај ми двадесет динара. Ја ћу сад петнаестог да примим, па ћу ти вратити.“\nДам му тражени новац, молећи га још једном да не заборави, да преда Соњи писмо и он се сјурну низа степенице, довикујући само једно: „Не бери бригу!“\n7. августа 1903.\nЈутрос сам се запрепастио читајући новине, кад наиђох на трећој страни један чланак, под насловом Жртва Алкохола, у коме је описана трагична смрт једног жељезничког чиновника. „Он је при поласку воза пијан сео код кочнице и одатле пао између два вагона, тако да су му точкови воза прешли преко трбуха. Леш је страшно унакажен, али се ипак могла констатовати његова идентичност.  Звао се Аца Димић, родом је из В., стар двадесет и једну годину, нежењен.“\n--------------------------------\n--------------------------------\n--------------------------------\n--------------------------------\n15. децембра 1903\nЖивот у Београду постаје монотон и досадан. Ја сам већ указни чиновник. Писар друге класе! Али са тим није још ништа постигнуто. Једном сам у разговору с мајком као случајно повео говор о својој женидби, но она би, као што видим, желела, да још мало причекам.\n— „Још си сувише млад“, говорила је она, „треба мало да момкујеш!“ Међутим главно је тежиште било на другој страни. Ја сам имао намеру, да, по истеченој прописаној пракси, полажем адвокатски испит. Кад бих се оженио од испита слабо да би што било.\n— „Кад положиш испит, па отвориш своју канцеларију, па будеш слободан, свој човек, онда се жени и бићеш срећан...“\n14. јануара 1904.\n„Знаш ли, мили мој, да сва задрхтим од неке луде радости кад помислим да ћемо се опет видети. После толиког времена! Већ сам нестрпељива, а тај дан је сваког тренутка све ближе. Јуче ми је мама казала да  ћемо ићи у Београд чим се мало разлепша време, чим сијне пролеће. Толико сам срећна! не можеш да замислиш. Ти си се мора бити много променио. Сад си већ постао човек. Ја се не мењам. Мало сам слабија и блеђа него што сам била, то је све. Очи су ми мало мутније... од дугог плакања. Ја се тако лако заплачем од радости при самој помисли да ћу те опет видети, да ћу чути твој глас, да ћу гледати твоје очи. И ти ћеш ме опет љубити као пре. Ти ћеш ме много, много љубити. Ти ме увек волиш, је ли? Ја сам сад велика девојка. Ти си већ свој човек... Ах! Будућност је дошла! Снови ће се остварити, је ли, мили?...“\n16. марта 1904.\nДобио сам класу. Господин судски писар прве класе! То је већ почетак киријере у државној служби. Штета што ћу је напустити. Али, слобода је златна!\n3. маја 1904.\nЈутрос је мајка добила једну депешу из В. од госпође Јокићке. Јавља да сутра са Соњом долази у Београд. Ја сам се надао. Сваког дана сам очекивао ту депешу. Па ипак сам необично узбуђен њеним доласком. Соња ће бити овде, уза ме! Соња ће ме опет гледати оним дивним крупним, плавим очима. Ја је толико волим!...\n4. маја 1904.\nЧекао сам их на станици с мајком заједно. Воз је дошао. На перону је много света. Видео сам госпођу Јокићку, видео сам и Соњу. Пришли смо им. Ја сам госпођу пољубио у руку. Соња ми је пришла и пружила ми усне... Маме ништа нису виделе. Она је плакала. Стегла ми је обе руке и гледала ме у очи. Ја сам био раздраган. Све је у мени врило. Соња је била ту, уза ме. Она ме је увек волела. Ја сам је опет пољубио. Пошли смо кући загрљени, пијани од среће.. \n5. маја 1904.\nДанас смо били у Топчидеру. Сами. Соња је била дивна. На њој сам нашао једну малу промену. Њен је поглед био дубљи него пре. Њене су очи сад имале нешто тужно у дну... нечега меланхоличног у основи...\n6. маја 1904.\nВреме се покварило. После јучерашњег онако лепог сунца, данас је почела још од ујутру досадна ситна киша. Небо је сиво као у јесен. И Соња је данас мало суморна. Њене су очи мутне као небо. И по гдекад уздахне. Ја сам увек са њом. Седимо покрај отвореног прозора и гледамо како и пролеће може да се обуче у погребну црнину. Соња је ћутала и кад се окренула очи су јој биле пуне суза.\n— „Је ли, ти ћеш ме увек волети?“\n7. маја 1904.\nСоња ми је сваког дана причала, како је живела у В. после мог одласка, како је све било празно, досадно.\n— „Знаш, тако сам једног дана била прошена и у мало се не удадох! Има тамо у В. једна дошљачка породица. Један сељак који се обогатио, па дошао у варош да живи. Сад има сина, момка на женидбу, па му тражи девојку. Ја се чичи допаднем и он ти ме запроси. Дође лепо код маме једног дана, па поведе и сина. Ја сам знала тог младића. Виђала сам га често да пролази улицом, али се нисам надала, да ће тај доћи једног дана да ме проси. Мама се јадна нашла у чуду, али је чича њој објашњавао како су они богати, како ћу ја код његовог сина бити госпођа, да живим само како зажелим. Они су поштени људи, уживају добар глас и тако даље. Мама слегне раменима и каже им да она нема ништа противно томе да каже, него само још треба да се ја питам. Мама им узгред каже, да, ако ја нећу, она ме не може натерати. Они оду. Мама ми каже у чему је ствар, а ја њој одмах изјавим да то мени не треба. Сутрадан, вредно је било видети чичиног сина, како, на најбешњем коњу, јури кроз нашу улицу горе-доле, па обада оног коња, па га дражи, а коњ игра и пропиње се да све севају варнице из камена. Али му све то није помогло. Ја сам гледала шта ради, али се нисам хтела показивати  на прозору, јер би он то одмах разумео као приставак од моје стране. Ништа му то није помогло ни следећих дана, јер ја припадам само теби...“\n8. Маја 1904.\nГоворио сам Соњи о својим пројектима. Ја сам сад осигуран, имам своју службу, могу да се оженим, да будем срећан.\n— „Не... још не!“ рече Соња. „Причекај, Ја ћу ти казати кад ћемо се узети. Ја хоћу да, кад се удам за тебе, будем вечито срећна. А ја ћу срећна поред тебе бити само ако будем здрава. Јер кад сам болесна ја нисам весела, нити ми се мили живот. Ја још нисам здрава. То сам видела ономад кад смо били у Топчидеру. Сутрадан сам била као утучена...“\n9. Маја 1904.\nСутра већ путују натраг. Ја сам као убијен. Соњи нагну сузе на очи кад ме погледа.\n— „Тако ми је жао,“ рече, „као да се никад нећемо видети више...“\n10. Маја 1904.\nОпет сам пао у монотону тишину своје канцеларије, где се чује само равномерно шкрипање пера једнога колеге и кашљуцање послужитеља пред вратима. Ја сам као пробуђен из неког дивног сна, па ми је жао што је био тако кратак. Нешто ми је на срцу   празно, хладно. Осећам неку узнемиреност, неко грозничаво стање. Соња је отишла...\n5. Јула 1904.\n„Овде су врло велике врућине. Можда због тога слабим. Срце ми се ишчупало кад сам отишла из Београда. Кад би они тренутци могли да се претворе у вечност... Сад ми је све нешто необично и јаче отварам очи да боље видим, али је све празно... Све је празно. И срце ми, чини ми се, не куца више... И дах је стао... А још сам жива... јер твоја успомена живи...“\n17. Октобра 1904.\n„Да ли ћемо икад више, драги ја и ти бити једно с другим? Дошла је ова проклета јесен... Тако ми је све празно...“\n31. Децембра 1904.\n„...И последњи дан ове године дочекујем у постељи... Болестан човек не треба ни да живи... Али ја бих да још мало живим. Ја бих да сам с тобом. Кад оздравим... Ти ме увек волиш? Ја ћу да се спремим, да те дочекам. И ти ћеш доћи да ме просиш...“\n2. јануара 1905.\nВише ми се није чекало. Данас сам разговарао са мајком. Казао сам јој све. Соња ме воли. Наша љубав није скорашња. Мати је све примила. Радовала се што ћу да узмем Соњу.\n— „Она ће оздравити кад пође за тебе. Ти ћеш је лепо чувати и неговати. И бићете срећни“, казала је добра старица.\nИ ја сам већ склопио лепо изненађење. На лето ћу изненада, чим чујем да јој је боље отићи у В., запросићу је и довешћу је у Београд. Живот ми је изгледао тако леп! Срећа ми је била теко близу! И ја сам већ пружао руку да је ухватим...\n----------------------------------\n5. марта 1905.\n„Придигла сам се Не излазим још нигде, али ми је боље. Само се некако чудно осећам. Не знам више да ли сам здрава или болесна. Знаш, толико сам се навикла да будем болесна, да ми је сад необично да више не лежим. Не осећам да сам жива. А живот толико волим!“... \n12. маја 1905.\n„Опет је тако дивно пролеће! Сад се тако добро осећам. Опет сам весела, као пре. Волим те, као пре. Шта радиш ти сад у Београду? Волиш ме увек? Како би то лепо било кад би дошао мало овамо! Ја се сад тако добро осећам... Златно здравље!“\n10. јуна 1905.\nБио сам готов за пут. Баш се сад десило да жељезнице на прузи за В. не раде услед неког квара на једном тунелу, но ја нисам   хтео више да одлажем, и реших се да идем колима. Знао сам једну кафаницу где обично одседају кочијаши из В., те одох тамо. Упитах, да ли би ме који хтео возити за В., и јави ми се један младић.\n— „Ја ћу вас возити, господине“.\nБио је то један од оних здравих, једрих, планинаца, у лепом сељачком оделу, са шубаром на глави и новим опанцима на ногама, паметна лица и нешто сетних очију.\nПогодили смо се и рекох му да дође ујутру.\n11. јуна 1905.\nЦелу ноћ нисам заспао. Кад приметих да је почело лепо да се раздањује, устадох, спремих се и изађох у башту да шетам. Био сам нестрпељив да већ једном пођем. У неко доба шкрипну капија и појави се мој кочијаш.  — „Хоћемо ли, господине? Мислим да је време“.\n— „Ја те већ одавно чекам“, рекох му.\n— „Сад је таман време. Нисмо задоцнили. Стићићемо још за дана“.\nЈе се опростих с мајком и седох у кола.\nДивно летње јутро. Београд се тек будио кад сам ја пролазио на колима, срећан, нестрпељив, да што пре стигнем.\nКоњи су касали кроз београдске улице одмереним касом, кочијаш их је опомињао бичем с времена на време, а ја сам седео заваљен у колима, задубљен у размишљање,   у сећање. Монотони кас коња и зврјање кола успаваше ме. Очи ми се задржаше на леђима кочијашевим, који носаше један лепо извежен гуњ, ократак, испод којега су се виделе обмотане тканице, а између гуња и тканица видела се танка, провидна, сељачка кошуља, кроз коју се назираше једро тело овога младог планинца.\nВећ бесмо изашли из улица: с обе стране пута виделе су се засађене баште, воћњаци, ливаде и њиве. Кола су полако одмицала: ја сам размишљао. Сећао сам се свога првог пута у В. затим тамошњег нерасположења, познанства са Соњом, љубави, свега што је било међу нама, сваког тренутка, сваке ситнице, затим растанка...\nПут се пружао пред нама као дуга змија кроза зелени ћилим њива и ливада, овде онде ишаран златно-жутим комадима, који су били засађени пшеницом. Ја сам задубљен у у мисли опет будан задремао, увек су ми долазиле друге мисли, увек друге слике; свака ми је ситница падала на ум. Сати су неосетно пролазили, а ја сам седео заваљен у колима, непомичан и одсутан.\n— „Овде ћемо да ручамо, господине,“ — рече ми кочијаш устављајући кола.\nЈа се тргох из сањарија, сиђох с кола и видех да смо на пола пута, пред старом друмском механом са сводовима.\nПо ручку одмах опреми сељак коње и позва ме, јер имамо још дуго да путујемо. Ја   седох у кола и пут се настави досадан.\nЗапад се већ почео руменити; сунце је почело падати све ниже; природа је постајала свежија и лепша позлаћивана крвавим сунчаним зрацима. Кола пођоше спорије — ишли смо уз брдо.\n— „Ево сад, кад се будемо попели на ово брдо, већ можемо видети В. — није још далеко!“ рече ми кочијаш.\nКола су се полако пела и већ смо били на врху. Ту устави да одмори коње. Заиста већ се В. могло видети, испод самог брда.\nВетрић је пиркао одоздо свежећи нас и хладећи нам чела ознојена од данашње врућине. Од некуд допреше звуци звона, тихи, умилни, као тужна песма. Мој кочијаш скиде шубару, и клече украј пута склопивши руке и дигавши очи к небу.\n— „Сад је сахрањују...“ — прошапута младић, и заплака се.\nЈа га посматрах неко време, не разумевајући његове сузе, клечање, затим и ја скидох капу и приђох му с питањем:\n— „Што плачеш, младићу?“\nОн ме погледа, не одговори ми ништа, већ зари главу у руке и зајеца понављајући:\n— „Сад је сахрањују...“\nВетрић је и даље дувао одоздо, из В., и доносио тихо јецање звона. Сунце већ беше сасвим зашло. По небу су се виделе још само црвене и плаве пруге, овде-онде бели и црни облачићи позлаћени последњим пурпурним   зрацима сунчевим. Звона умукоше; кочијаш  се подиже, обриса сузе рукавом и приђе ми:\n— „Хе, мој господине, ви не можете ни замислити такву лепоту као што беше она...“\n— „Ко?“ упитах, не разумевајући.\nЈа седох у кола; он ошину коње и отпоче да ми прича своју историју.\n— „Она је била вечито тужна. Никад нисам видео њен осмех. Али сам је волео, много волео. Сваки дан сам је виђао и примећавао сам да је све слабија, и блеђа. Њене су се плаве очи губиле у главу и постајале све тамније... Она је умирала сваки дан помало. И није ме волела. Она ме није волела. Тако болешљива каква је била, на боље је пошла последњих дана. Али је ономадне била на брду код коза, изишла да шета, преморила се и тамо се на извору воде напила. Кад је стигла кући пала је у постељу и почела пљувати крв. Ја сам спопао коње и кола да не будем ту кад она умре... Малочас сте чули звона. То су њу сахранивали. Знам... то су њу сахрањивали...“ Он ућута, ошину коње. У сусрет нам је ишао један сељак. Мој кочијаш устави кола и упита га:\n— „Је л’ то њу сахранише?“\n— „Њу!“ одговори сељак и одмахну руком.\nОн потера коње, окрете се мени и рече:\n— „Да, то су њу сахранили... сахранили   су моју љубав... прву и последњу... све што сам волео... Звала се Соња...“\nЈа претрнух.  \n— „Соња!“ промрмљах, а сузе ми навреше на очи.\n— „Да, Соња.. сирота Соња!“\n— „Сирота Соња!“ понових ја за њим.\nУлазили смо у варош.\n— „Вози ме у кафану код Лава.“\nКола стадоше пред кафану. Ја сиђох, помогох му те унесе ствари унутра, платих му и растадо смо се. Он седе на кола, ошину коње и изгуби се у ноћи.\nУпутим се пустим паланчанским улицима. Никога нисам сретао, нити сам икога желео да сретнем. Из далека видех на углу ноћног стражара; ја му приђох.\n— „Је ли, пријатељу, кога то сахранише данас?“\n— „Данас? Соњу г-ђа Цанину“, одговори стари стражар.\n— „Соњу... г-ђа Цанину...“\nЈа продужих пут кроз улице и нађох се на гробљу. Лутао сам од гроба до гроба тражећи нову, свежу хумку са белим крстом под којим је лежала она коју сам ја волео и која је мене волела. Најзад се нађох пред њеним гробом. На белом крсту било је написано њено име.\n— „Истина је! Она је мртва!“ крикнух и падох по гробу гушећи се у сузама.\nНе знам колико сам тако остао, само  знам да, кад сам се тргао из заноса, нисам видео ништа осим пусте помрчине и овде онде по неки бео крст. Ја се упутих у кафану, где сам одсео, тамо нађох једног кочијаша и још исте ноћи одпутовах у Београд...\n12. јуна. 1905.\nВратио сам се у Београд.\nЗа мене живот више нема смисла. Моја је душа умрла. Мој мозак стоји. Нема више ни једне идеје, ни једног зрака да га осветли, ја сам непокретан, излишан. Ја сам нешто што постоји зато што је и до сад постојало и ако је нестало онога што му је одржавало егзистенцију. После свега што је било ја треба још да живим. То ми је свеједно. Смрт је тако незнатна транслација, да не вреди о њој водити рачуна. Само после човек не осећа... бар ја тако мислим; другојачије не би могло да буде. Од тог тренутка ја више нећу бити ја... ја ћу бити све... Ко зна?...\n13. Јуна 1905.\nХоћу да затворим ове стране. Ја више немам шта да пишем. Мој је живот исписана књига. Свршио се пре него што је почео...\n--------------------------------------\n--------------------------------------\n--------------------------------------\n--------------------------------------\n--------------------------------------\n21. јануара 1908.\nДанас чух да се госпођа Јокићка удала  за пуковника Павловића.  \nПошто сам прочитао и последњу страницу овог дневника, затворио сам га и дуге сам замишљен над њим остао. Заиста, живот једног човека може да буде тако бесмислен. Онде, где се надало најлепшем складу догађаја покаже се да стицај непредвиђености затури смисао и онемогући циљ...\nДоцније сам добио од Милана Ђорђевића једно писмо датирано 21. новембра 1911.\n„...Умрла ми је и мати. А нашто ја сад да живим? Ја сам додуше одавно умро, али још патим... Синоћ, кад је мајка издахнула, ја сам осетио и мој дах како се полако стишава. Смрт је тако слатка, пријатељу...\"\nПосле два дана прочитао сам у новинама, да је, у једном сиромашном стану, умрла госпођа Ђорђевићка, а одмах сутра дан и њен син, Милан Ђорђевић.</div>"}
{"id": "SRP1920a_IvoA_AlijaGj.xml", "dc.creator": "Андрић, Иво", "dc.title": "Пут Алије Ђерзелеза", "dc.subject": "1920", "dc.source": "", "text": "<div>Укључено у ELTeC-ext корпус 2021-02-26\nIVAN ANDRIĆ\nPUT\nBEOGRAD\nIZDANJE S. B. CVIJANOVIĆA\n1920.\nTiskara Braće Grujić i Prometnog d.d. Novi Sad\nU hanu, kod višegradske djumrukane skupilo se, malo po malo, dosta putnika. Mali pritoci Drine nabujali su i odnijeli drveni most na putu u Priboj i podrovali puteve na nekoliko mjesta. Most su gradili tesari, a put opravljali argati i robijaši. A svi koji su iz Sarajeva putovali na istok zaustavljali su se u hanu kraj djumrukane i čekali da se dogradi most i kako tako oprave putevi.\nOgromni stari han u obliku pravokutnika bio je pun kao šip. Sobe su bile uske i zbijene kao ćelije u saću, a ispred svih soba okolo na okolo, išla je uska i klimava drvena dihvanana, po njoj su bez prestanka škripali i odjekivali koraci putnika. Cio je han zaudarao štalama i bravetinom, jer su se u dnu avlije svaki dan klali ovnovi, a kože im se sušile, razapete po zidovima. Raznolika su bila čeljad koja su tu zapela na svom putu.\nSuljaga Dizdar, sa trojicom aračlija, koji je putovao službeno. Dva fratra iz Kreševa koji su išli u Stambol na neku tužbu, šta li. Grk kaludjer. Tri Venecijanca iz Sarajeva i s njima mlada i lijepa   žena. Kazivalo se da su poslanici iz Mletaka koji idu kopnenim putem na Portu; imali su i teskeru od paše iz Sarajeva i zaptiju da im ide na ruku, ali su se držali povučeno i izgledali otmeno i sumnjivo. Trgovac, Srbin, iz Plevalja sa sinom, visokim šutljivim mladićem, nezdravo crvenih obraza. Dva trgovca iz Livna i kiridžije im. Neki begovi, posavljaci. Jedan blijed pitomac vojne škole u Carigradu sa stricem. Tri Arnauta, salepdžije. Jedan Fočak što prodaje noževe. Jedan perverzan individuum koji se kazuje hodža iz Bihaća, a uistinu čini se da putuje svijetom kud ga vode mutni i strašni nagoni. Arapin koji prodaje lijekove i zapise, nakite od korala i prstenje na koje sam urezuje inicijale. I čitava gomila kiridžija, džambasa, pretrglija i cigana.\nOsim ovih stranaca sjedili su u kahvi povazdan domaći mladići, bogati i dokoni Turci. I po vazdan se čula šala, smijeh, pljesak, glas defa i šargije ili zurne, zvuk kocaka na suhoj daski od igre šeš-beš, roktanje i cika putene i besposlene čeljadi. Fratri nisu ni ishodili iz svoje sobe, a Venecijanci samo na kratke šetnje i to svi zajedno.\nMedju poslednjima je stigao Gjerzelez. Pjesma je išla pred njim. Na bijelu konju, krvavih očiju, on je jahao ravanlukom, crvene su kite bile bijelca po očima, a dugi čistim zlatom vezeni, čevkeni na Djerzelezu sjali su i poigravali na vjetru. Dočekalo ga ćutanje, puno udivljena i poštovanja.   On je nosio slavu mnogih megdana i snagu koja je ulijevala strah; svi su bili čuli za njega, ali ga je malo ko vidio, jer je on projahao svoju mladost izmedju Travnika i Stambola.\nOko kapije se sakupiše stranci i domaći. Sluge mu prihvatiše konja. Kad sjaha i podje prema kapiji vidjelo se da je neobično nizak i zdepast i da hoda sporo i raskoračeno kao ljudi koji nisu navikli da hode pješice. Ruke su mu bile nesrazmjerno duge. Nazva nabusito i nejasno merhaba  i udje u kahvu. Sad kad je sišao s konja, kao s nekog pjedestala, poče da se gubi strah i respekt i kao da se je izjednačio s ostalima počeše mu prilaziti i započinjati razgovor. On je rado razgovarao, zanoseći malo na arnautsku, jer se mnogo godina vrzo oko Skoplja i Peći. U govoru je bio nevješt, svaki čas mu je nedostajala riječ, kao što to biva kod ljudi od djela, i onda bi širio svoje duge ruke i kružio precrnim očima, kao u kunića, u kojima se nije razlikovala zenica.\nZa nekoliko dana je posve iščezao čarobni krug oko Gjerzeleza; jedan po jedan približavali su mu se ovi bjelosvjetski ljudi s nesvjesnom željom da se s njim izjednače ili da ga podrede sebi. A Gjerzelez je s njima pio, jeo, pjevao i kockao.\nVeć sutradan je ugledao Venecijanku, gdje ulazi s pratnjom u odaju. Nakašljao se i udario rukom po koljenu i dva put je viknuo za njom:\n— Aman!\nGjerzelez je planuo. On je skakao od same   pomisli da se ti nježni zglobovi krše u njegovim prstima. Bol mu je zadavala ta nježnost i ljepota u njegovoj blizini. Gjerzelez se zanio i, naravno, postao smiješan. Gradjani i skitnice su mu odmah stali prilaziti s te slabe strane. Stali su ga svjetovati, nagovarati, odgovarati i zadirkivati, a on je samo blaženo širio ruke i sijevao očima.\nU to se dogodi da od Rogatice stiže i Bogdan Cincarin, pjevač poznat u po Bosne; čim on zapjeva osvoji odmah i zanese vas han. I fratri su osluškivali iza prozora, a Gjerzelez izgubi mjeru i pamet. Raspasao se i oznojio pa sjedi medju mještanskom momčadi i hanskim gostima, pred njim sir i rakija; oni se izmjenjuju odlaze i dolaze, a on bez prestanka pije, naredjuje i pjeva, krivo i nisko svojim teškim i predubokim glasom. Alčaci se rugaju s njim već bez imalo straha i obzira. Bogdan Cincarin mlad a posijedio, zabacuje glavu, (gornja mu usna lagano podrhtava) i pjeva, pjeva, a Gjerzelezu se čini da mu dušu vuče i da će, sad na, izdahnuti od prevelike snage ili prevelike slabosti. A onaj lola Fočak sjedi do njega i ruga mu se da se svi krive od smijeha, samo ga Gjerzelez blaženo, razrogačeno gleda, grli i cjeliva u rame, dok mu on bez prestanka puni glavu o kaurkinji. Hoće da ide po nju, da je otme i posadi kraj sebe. Handžija se već pribojava skandala, ali ga Fočak sa obješenjačkim, nadmoćnim smiješkom zaustavlja.\n— Kud ćeš, bolan? Nije ono handžinica s Metaljke,   a ni džizlija sarajska. Gosposko je ono, heej!\nA Gjerzelez sjeda pokorno kao dijete i rastavlja da pije, puši, pjeva i plaća, dok mu se i momčić što poslužuje iznad glave krevelji.\nDva dana terevenči Gjerzelez s društvom i doziva Venecijanku i uzdiše i priča svima svoju ljubav, mucavo, nejasno i smiješno; ljudi ga tapšu po ramenu, lažu da mu je poručila ovo ili ono, a on se odmah diže da ide gore po nju, dok ga Fočak, koji je potpuno zavladao njim, ne zaustavi i posadi, svjetujući ga i magarčeći da se vas han trese od smijeha.\nTrećeg dana, nekako o užini, porječkaše se Fočak i Gjerzelez, bezrazložno, kao ljudi u piću i besposlici. Fočak se šeretski uozbiljio.\n— A kao zašto da ne bi ona mogla i moja biti?\n— Jok, jok, džanum! dere se Gjerzelez, a lice mu sja od zanosa što mu je neko osporava i što može da se za nju bori.\n— Bogme, ko prije djevojci onog i djevojka, uvjerava jedan sa strane.\n— Krila da imaš, krila da imaš, more! — vrišti Gjerzelez Fočaku, unoseći se i kazujući više rukama nego riječima.\n— A vi se potecite; metnućemo jabuku na košiju, pa ko prije jabuci onoga je djevojka, svjetuje ih posve ozbiljno jedan Mostarac, udešavajući tako dogovorenu komediju.\nGjerzelez odmah djipi na noge, omahnu oko    sebe spreman da se bije, da trči ili baca kamena, ne znajući više šta radi ni zašto radi i sav presrećan da je došao čas kad će snaga da progovori.\nIzidoše na ravan, pred han. Na direk od ljuljačke objesiše o koncu uvelu, crvenu jabuku, zategoše konac ispred dvojice trkača i iskupiše se svi, podgurkujući jedan drugog i neprikriveno se smijući. Jedni se užurbali oko trkača, a drugi gledaju iz daljega. Fočak zasukuje rukave i nagoni u smijeh sve oko sebe, a Gjerzelez se raskopčao i glavu povezao čevrmom pa došo još zdepastiji i manji. Jedni se klade za Gjerzeleza, drugi za Fočaka. Mostarac dade znak; konac puče, a oba trkača jurnuše.\nLeti Gjerzelez kao krilat, a Fočak se nakon dva-tri koraka zaustavio i tapće nogama na mjestu, kao kad varamo djecu da trčimo tobože za njima. Gjerzelez trči ko da zemlje ne dira, Fočak tapše rukama, a gledaoci se savijaju od smijeha. Pljesak, vriska i smijeh.\n— Ha, Gjerzeleze!\n— Ačkosum, magarče!\n— Ha, poteci, Gjerzeleze, sokole!\n— Aferim kenjčino!\nOdmiče Gjerzelez i biva sve kraći, kao da mu noge ulaze u tijelo. Poduzela ga bijesna snaga, čini mu zadovoljstvo ovaj napor, meka ledina i svježa struja zraka. Čini mu se kao da osjeća za sobom neprestano topot svoga protivnika i to ga   podstrekava i goni. Kad bi kod direka maši se rukom za jabuku, ali alčaci objesili jabuku hotimice visoko, pa je ne dohvati prvi put nego se morade zaskočiti i onda je otrže s koncem zajedno.\nMedju gledaocima urnebes. Jedni taru suze, a drugi polegli po travi pa se samo valjaju od smijeha. Debeli beg iz Posavine se drži rukama za trbuh i odhukuje. I suhi, službeni Dizdar-aga stao na kapiju pa se smije krezubim ustima.\nGjerzelez je stajao časak onako s jabukom u ruci, a onda se okrenu, vidje da nema Fočaka i odmjeri ih, kao da ih iz daljine bolje vidi. Nisu mu mogli razabrati izraz lica, ali taj pogled je bio opasan. U jedan čas kao da svi osjetiše da su pretjerali. Daljina i odstojanje su mu vraćali sve što je izgubio u društvu s njima. Sad kad je bio tri stotine koraka daleko od njih i valjao se prema njima, mrk i težak, kao da ih naglo osvijesti taj razmak; i najbezbrižnije medju njima ispuni strah. Više nije bilo sumnje da je srdit i da nešto smišlja. Prvi iščeze Mostarac, a zatim jedan po jedan stadoše otpadati u svoje sobe. Neki zadjoše za han i izgubiše se u ljeskovoj šumi.\nDok se Gjerzelez primakao ne osta na ledini ni žive duše. U travi se bijelila jedna marama, ostavljena u hitnji i strahu. Ta praznina ga do kraja ražljuti.\nOnako raspojas i zadihan on je razroko, još uvijek u nedoumici, gledao u kapiju, gdje su se   izgubili. I pod tom tvrdom, debelom lubanjom kao da se počelo galiti i svitati: da se tu s nekim ruglo tjera i da bi to sve moglo biti besposlenjačka komedija. Na tu ga misao svega prože plamen. Bijesno i neodoljivo zaželje kaurkinju, da je vidi, da je ima, da zna na čemu je ili inače da pobije i polomi sve oko sebe. I kad je tako, gegajući se umorno u bokovima i mašući rukama, prolazio pored kapije, ukaza mu se najednom, pred zamagljenim pogledom, uvrh stepenica, široka zelena haljina i bijel veo. On samo što jeknu i onako razgolićen i uzrujan pruži ruke put nje, da sa dva skoka dotrči do nje, kad se zelena haljina lagano zanjiha i iščeznu za sobnim vratima iza kojih se ču jasno ključ u bravi.\nGjerzelez je spustio ruke niza se, malko oborio glavu i dahnući vas znojem i muškom snagom stajao tako časak, mrk kao oblak i jak kao sama zemlja. Nije znao šta da počne i na kog da udari. Onda se okrete i po hanu stade ršum i lom. Neko dijete koje se, ne znajući šta je, ne bješe sakrilo ispusti iz ruku džugum i pobježe pod minderluk ispod kog su mu virile bose i ispucale noge. Čuše se konji u štalama, a u svom ostalom hanu nije bilo ni mačke; sve se živo posakrivalo i ućutalo od straha i zorta. Ta tišina je Gjerzeleza još više dražila i izazivala. Udarao je na vrata, ali su sva bila, kao ukleta, zatvorena.\nNe znajući ni sam, od srdžbe šta čini, stao    je sedlati konja i puniti bisage. Opremio se je sve zagledajući ne bi li koga vidio i onda je, trgnuvši žestoko dizginom, izveo uzrujana bijelca na avliju i zajahao s panja na kom se meso siječe. Konj ga je ponio; na njemu zveknu srma i oružje; odmah se u njemu stao slijegati gnjev. Odpljunu, izjaha iz avlije i kao u snu prodje ledinom koju je malo prije pretrčao. A kad malo poodmače on vidje i nehotice, u samom uglu hana uduben njen prozor. Gledajući taj prozor, zatvoren, hladan i zagonetan, kao ženski pogled i ljudsko srce, diže se u njemu svom snagom već zaboravljen gnjev i jad; i u bezumnom prohtjevu da ubija i vredja pa ma koga on diže ruku s dlakavom šakom put toga prozora i mahnu njom, rastvarajući pesnicu kao da baca kletvu.\n— Kučko! Kučko!\nGlas je bio tup od ljutine,\nJahao je kasom, mekotom i prečacem; da on vidi kakvi su ti provaljeni puti i koji su to od-plavljeni mostovi koje on ne može preći! Da on vidi!\nZa njim je ostajao han, još uvijek u prestrašenom ćutanju.\nNa Uvcu je Gjerzelez preskočio rijeku i podbio konja tako da su imali svi binjedjije i pribojski džambasi posla; privijali su mladu balegu na kopita i prali ih mokraćom od muška djeteta, a Djerdjelez je samo ćutao, sagibao se, ogledao kopita, i nije smio da u oči pogleda konju. Nudio je zdravu medžediju ko mu ga izvida i povrati mu stari kas.\nBio je šutljiv i nemiran i, što je rijetko bivalo, Gjerzelez nije mogao da jede! Od kako je iz Višegrada odbila mu se hrana. On je sjedao za sofru i pušio bez svake mjere mnogo, ali mu se gadilo i od same pomisli na jelo.\nDrugo veče je izišao iz kahve, prigledao konja i bio zadovoljan jer je vidio da ide na bolje. Uputio se nekim puteljcima prema drumu. Bila je tamna noć s mnogo zvijezda, i studeno. Vrludao je dugo, a vraćajući se hanu sustiže na drumu jednog kaludjera. Bio je poguren ili se je samo činio, da stariji izgleda.\n— Jesi li ti, papas, odavle?\n— Nisam, beže, nego zanoćio, veli kaludjer meko, a nikako mu nije drago što se sreo ovako dockan s ovolikim Turčinom. '\nGjerzelez je koračao napred, i sam se čudio što govori s kaludjerom.\n— A bogati, papase, jesi li ti nahodio u vašim knjigama, je li djunah po vašem zakonu da djevojka vaše vjere — gleda Turčina?\nKaludjer se uzvrtio i utanjio pa sve uvija dok se konačno, valjda vidjevši da je Turčin u nekoj brizi, ne osmjeli i spretno ne završi nekom pričom: kako je Bog dragi stvorio svakojaka šarena cvijeća pa tako i ljude raznih vjera, da je htio da smo svi jedne vjere. On bi to, bezbeli, i učinio, a ovako kad je On tako uredio onda treba da se svak moli Bogu po svom zakonu i da svak gleda i ženi svoju vjeru.\nKao uvijek kad sluša drugog, Gjerzelezu se činilo da govori pravo. U razdražljivoj šutnji on je nastavio put. Nije mislio ni na šta. Na jedanput se okrenu licem u lice kaludjeru kao da ga pita za nešto što je on lično skrivio.\n— A reci ti meni zašto se vaše žene ne kriju?\n— Eto tako — u nas zar taki adet, šta li. Ko ti zna, ženska, ćorava posla. To mi kaludjeri ne znamo; nemamo žena pa i ne znamo.\n— Hm!\n— Još jedan čas ga je gledao a onda se hladno okrenu i podje brže. U tišini se čulo kako mu škripi koža na bensilahu i tozlucima. Kaludjer je,   na čudu, kaskao za njim. Kad su bili kod hana Gjerzelez podje uz basamake; još se jednom obazrije.\n— Laku noć!\n— Bog ti na pomoć, beg-efendija; eisadile! vikao je kaludjer odmičući brzo.\nU jutro su Gjerzeleza u ranu zoru probudili glasovi, smijeh i pjesma. To su bile ciganke što su se umivale ispod mlinova, prskale vodom, vriskale i šibale vrbovim grančicama. Bio je Gjurdjevdan.\nU kahvi zateče dva brata Morića. To bijahu sinovi onog starog sarajskog Morića što je bio čuven radi svog bogatstva i svoje pobožnosti i što je umro na hadžiluku. A oni bijahu lole i rasipnici, nasilni i sramotni, daleko poznati po zlu.\nMladji je učio stambolsku medresu pa pobjego čim mu je otac umro i dao se s bratom na skitnju i raspušten život, ali je uvijek nosio bijelu ahmediju oko fesa. I pored svih strašnih pijanki i skitanja ostalo je njegovo lice kao što je bilo golobrado i rumeno s napućenim usnama kao u razmažena djeteta, samo su mu oči, nečedne i zelene, starile i pod nabuhlim vjedjama kao da su venule. A stariji je bio visok i blijed, nekad najljepši momak u cijelom Sarajevu, s teškim crnim brkom i velikim tamnim očima u kojima je uvijek plivao zlatan odraz. Samo je sad već njegovo lice bilo hladno i mrtvo; on se raspadao potajno od pogane bolesti, a niko mu nije znao lijeka do jedan    berberin s Bistrika koji ga je liječio hapovima i kadovima, a nikom nije htio reći od čega ih pravi. Ali u posljednje vrijeme nisu braća smjela u Sarajevo, jer su dočuli da je na sve tužbe radi njihovih zuluma i ispada stigo iz Stambola konačni odgovor: da se obojicu Morića ufati i posiječe, pa su ih sad oko Sarajeva tražili zaptije i vezirovi Toske. A i inače su bili već pri kraju. Sve su kmetove bili isprodavali. Još im je ostao samo veliki han na Varoši i njihova čuvena morićevska kuća na Kovačima. U toj kući im je živila stara majka i jedina sestra, malo, grbavo i bolešljivo djevojče.\nUpitaše se za zdravlje, oni su bili stari znanci i uzeše piti. Braća opaziše promjenu na njemu i stadoše ga zapitkivati i dražiti.\n— Šta je, šta si se smrko? — Ostarilo se, Gjerzeleze, bogami!\n— Pozdravila te Darinka iz Plevlja, kaže od kako si ti otišao spava sama.\nGjerzelez je ćutao. Stariji Morić je govorio neveselim i pomalo dobrostivim tonom očajnih propalica, i sa samim Gjerzelezom on je govorio povjerljivo i prijateljski. Mladji se tek smješio.\n— Asli si djunup jutros, smije se stariji Morić, bezglasno i kratko.\nA on ih samo gleda. Sve je u njemu mirno, bol se slegao i srdžba se ohladila, samo mu je još teško. Gleda ih i dolaze mu kao djeca, neuka i luda, kao dijete mu je svak ko nije vidio tanku   Vlahinju, u širokoj haljini od zelena somota, s malom glavom nad ovratnikom od krzna. On je ćutao. Nagovarali su ga da iza podne podju na dernek. On se nećkao. Tek iza ručka osjeti dosadu, popusti i pristade.\nNa vrh brežuljka bila je zelena ravnica okružena velikim i rijetkim borovima, a otvorena prema zapadu. Tu je bio ciganski dernek. Gorile su vatre. Tukli bubnjevi, udarale krnete i šargije. Kolo nije prestajalo. I na suncu vedrog dana su igrale boje šarenih ciganskih haljina; prevladavala je crvena. Pilo se, jelo, trčalo, smijalo, valjalo i bez prestanka pjevalo.\nKraj jedne vatre su sjedili Gjerzelez, Morići i neki momci iz Priboja. Pili su rakiju; Gjerzelezu se isprva činilo da je kisela. Ali svi su ga nudili mezetom, a dan je bio topal i lijep; pilo se, i kad god bi iskapio do dna on bi vidio vrhove tamnih borova kako se nišu na proljetnom nebu.\nUpravo mu je jedan bakal govorio.\n— Kad sam čuo, džanum, da si ti došo, zatvorio sam namah dućan, idem, rekoh, da ga vidim, pa eto...\nKad ga prekide pljesak i smijeh i svirka se zbrka i pomješa: na ljuljačku se popela Zemka.\nTa Zemka je bila puštenica, i to već po treći put, vitka, zelenih očiju i bijela mimo sve ostale ciganke. Kažu, niko joj nije mogao na kraj stati.\nLjuljačka je bila svezana na jednoj takiši i vila se visoko zajedno sa Zemkom, s ledja su je   otiskivale cigančice, a ona se raskriljenih ruku čvrsto držala za konopac i uzimala sve veći zamah. Imala je blijedo lice i zaklopljene oči, prelazila je liniju brega i ocrtavala se na horizontu, njene dimije su se plele i vile u sto nabora, lepršale i šibale nebo. Gjerzelez je, sjedeći nisko kraj vatre, pratio očima njen zamah i svaki put kad bi se digla i ocrtala gotovo vodoravno na nebu i vraćala u strmom padu u dubinu njega je prolazila neka slatka tjeskoba i jezovita strepnja kao da je on na ljuljačci. Pio je brže i veselije.\nZemka se nije zaustavljala; vidilo se da teško diše i da je blijedja, ali ona se dizala i dizala, i svaki put kad bi bila na najvišoj tačci otvorila bi oči da u slatkom užasu pogleda oranicu i rijeku pod brijegom. Isprva su je svi mučke i udivljeno gledali, ali domala započe smijeh i pijana graja. Cigani i pribojski momci počeše podvriskivati i dovikivati ženi koja nije ništa čula.\n— Aha! ’vamo pogledaj, Zemko!\n— Nemoj, pašće, jadna!\n— Ako, na meko će!\n— Evo joj jastuka!\n— Ha, ha, h-a-a-a!\n— Jih! Ljuljni, Zemko!\nA Zemka se umorila. Cigančice je prestaše otiskivati, zamasi su bivali sve manji, još se njihala samo svojom rodjenom težinom, sve manje, sve manje, dok joj se noge ne dotakoše trave i ona sidje, zanesena i nasmijana.\nGjerzelez sjedi i gleda, topi se i širi ruke — zbogom pameti! — ponijelo ga veselje i ljepota i one dimije od džambasme što lepršaju kao barjak i miješaju se sa vrhovima borova i vedrim nebom. Kao da se njegovoj žalosti prohtjelo da se sva od jednom prometne u objest i veselje. Samo jedan čas mu bi nekako i žao i stidno što se tako brzo odriče svoje tuge i one gnjevne odluke s druma, da ne će u svojoj blizini više nikad „ništa što je žensko... Ni mačke!... Ni mačke!...“ Ali na jednom ciganke, pošlje duga sašaptavanja i dogovora, složno zapjevaše:\nDiže se hajnak i vriska, svi pogledaše u njega, a on ne vidje više nikoga. Oči mu zažagrile i lice sja, a osjeća da je nemoćan, i lak je, a nikako ne može da se digne.\nTu su pjesmu ispjevale srebreničke ciganke neke godine, kad je Gjerzelez svo proljeće ležao u Srebrnici, jer ga je neko mučke ranio jednog petka kad je dohodio Nuribegovoj kćeri pod pendžer. A on se ne sjeća ni onog petka, ni pendžera, ni Nuribegove kćeri koju je davno zaboravio. Samo se sjeća kako je slab i ranjen ležao; ispod otvorena prozora mu pljuska i šumi nabujao potok, na brijegu je djurdjevdanski dernek i ciganke po prvi put pjevaju o njemu, pjesmu im dodaje brijeg brijegu, ječi i šumi sva srebrenička kotlina od pjesama i potoka, a on leži i tako je   slab da ne može sam ni maštrafu s limunadom da ustima prinese. Sjeća se, sjeća, ali ne može da razdvoji ovaj dernek od onoga što ga je bolestan slušao nego mu se sve mješa, pjesme i svirka i piće i čeljad od onda i od sada, a preko svega toga se ljulja Zemka u velikom smjelom luku, i on je lovi očima i jeza ga prolazi čas vrela čas hladna, ispod slabina.\nU posljednje dane nije gotovo ništa jeo, pa ga piće obuzima naglo. Sunce je zašlo. Ide hladan vjetar, šume borovi; dim sa vatara biva modar, sumrak se spušta.\nGjerzelez naredjuje ciganinu da mu svira viš glave, na tanku žicu, pa svaki čas uzmahuje rukom i hoće da ga bije i psuje mu ćemane i onoga ko mu ga je napravio, a stariji Morić mu zaustavlja ruku i miri ga. Onda se diže pa hoće da ide da hvata Zemku. Zadržavaju ga Morići i smiju se; osmjelili se i oni momci iz Priboja pa se smiju. Grohot i tresak, a Gjerzelezu se jezik plete.\n— Ona je... moj dušmanin.\nOtima se, diže, širi ruke i polazi put Zemke koja stoji medju cigankama kraj ljuljačke i glodje crvene arnautske šećerleme. Raspaso se pa mu spadaju i boraju se čakšire, i onako kratke noge mu izgledaju još kraće i još deblje, otpaso mu se pojas od ibrišima višnjeve boje pa se vuče za njim, poliven rakijom i umrljan pepelom. Jedva se drži na nogama, krivuda i smjera čas lijevo,   čas desno. Ciganke vrište od smijeha, i cigani se ubezobrazili. Svirka staje.\n— Ha, drži ga zemljo!\n— Povuci, potegni!\n— Jaalah!\nA cigančad što su se ispela po granama gadjaju ga iz potaje suhim šišarkama. Vraća se, sjeda i pije i upada u pjesmu.\nMrak pada. Svijet se pomalo razilazi, a Moriće i njihovo društvo tek poduzelo piće, terevenče i jednako tjeraju šalu s Gjerzelezom koji napreže oči da u mraku razazna Zemkin lik, dok mu se sve pred očima pomiče i kovitla. Svirači hoće da im odu, oni ih zaustavljaju najpre lijepim pa onda na silu, psuju im majku cigansku, nude im novce i tuku ih, naizmjence.\n— Dockan je, pustite nas, slatke age!\n— Ne vidi se, more, daleko nam je kućama, izginućemo!\nNa jednom mladji Morić skoči, njegovo je golobrado lice problijedilo i došlo podbulo i zlo kao u čovjeka koji je na sve spreman.\n— Posvijetliću ja vama sad, za dušu vam se firaunsku!\nOn se diže i uze veliku glavnju smrčevine; držeći je u stranu, jer ga je dim gušio i iskre obasipale, uputi se, lagano se povodeći, ravnicom. Na zapadnom, otvorenom obronku je stajao plast sijena, ogradjen plotom od ševara i očupan i izgrižen sa strana, dokle su mogla goveda da dohvate.  Nadje plast u mraku ali zadugo nije htjelo sijeno da uhvati plamena, tek kad nalomi suvih grančica od plota i naloži ispod sijena primi se u okrug plasta vatra koja se je sve više penjala dok se konačno ne pretvori u velik stup plamena koji se je na vjetru širio i naličio na ognjeno jedro. Pucketalo je sijeno i rojile se iskre, crvena je svjetlost zalila borove i ravnicu i zaostalu čeljad. Svi se stadoše razilaziti, kud koje. Svirači su drhtali.\n— Aman, aga, šta učini? Povješaće nas kadija sve.\n— Sikter, more, i ti i kadija.\n— Ne, neće oni na vas, nego nas cigane; reći će: eto, cigani zapalili kadijino sijeno. Uh!\nI oni čaršinlije se prepali, ako su i pijani vide: odviše je. Samo oba Morića sjede, pucaju iz malih pušaka, pijuckaju i gledaju u plamen, trepćući.\nA Gjerzelez posrće, podalje u polumraku za posljednim cigankama i lovi Zemku. Usiljava se da trči što bolje i bijaše je dobro pristigao kad ona najednom zakrenu na lijevo i izgubi se na putu koji vodi izmedju njiva. Gjerzelez se nije nadao tako naglom zaokretu; onako krut, težak i pijan kad se jednom zaletio on se nije mogao zaustaviti, predje obronak ravnice i otisnu se niz visoku strmu obalu put potoka. Isprva se dočekivao na noge ali kako je obala bivala sve strmija izgubi ravnotežu i skotrlja se ko klada sve do u potok. Pod rukama osjeti vlažno kamenje i   glib, i odmah poče da se diže. U očima mu je još titrao sjaj ali tu je bilo mračno. Napipa vodu i stade da hladi ruke i čelo. Tako je sjedio dugo. Noć je odmicala.\nU neko doba osjeti studen i neugodnu drhtavicu, pribra se i odluči u tupoj glavi da se izvuče iz potoka. Penjao se i otiskivao, pridržavao rukama za travu i ogranke, odupirao se koljenima, idući sve više na lijevo gdje je obala bila manje strma, i sve je to činio kao u snu.\nNakon duga vremena i mnogo napora on se nadje na rubu ravnice na kojoj već davno nije bilo žive duše. Bilo je tamno. Osjeti ravno i tvrdo tlo pod nogama i tek tada iznemože potpuno. On pade na koljena, dočeka se na ruke i osjeti nešto toplo i prhko pod sobom; bio je izišao na mjesto gdje je izgoreo plast sijena. Tako je ležao potrbuške, upirući se na ruke. Bilo mu je mučno. Pod njim je u hrpi crnog gara bljesnula još gdjekad po koja iskra. Čulo se kako psi reže i glodju ostavljene kosti. Sa jednog bora pade šišarika i dokotrlja se do njega. On se osmjehnu.\n— Ne gadjaj se, Zemko, rospijo... vamo dodji!\nNikako ne može da se sabere. Prisjeća se da je htio nekog da bije; htio je nekog da upita šta je ovo s njim, ali bilo se naoblačilo i kasna noć; i nikog nije bilo, ni koga da pita, ni s kim da se bije.\nBedan, nesrećan, slavan i smiješan, tako je obišao Gjerzelez po carevine. O njegovim doživljajima toga ljeta zna se veoma malo; i on sam ih je odmah zaboravljao. Čulo se samo da je počinio mnoge ludosti radi udovice jednog ušćupskog trgovca i da ga je ogulila neka Jevrejka što je hodila s čalgidžijama iz Selamika.\nU oči samog ramazana stigao je u Sarajevo.\nTri dana prije njegova dolaska pogubljena su nad Kovačima, na onom širokom raskršću gdje se sijeno prodaje, oba Morića. Uhvatili su ih u jednoj mehani na drumu koji vodi u Trnovo. Proveli su ih kroz svo Sarajevo. Išli su, vezani, kratkim i oštrim korakom kako stupaju Arnauti; oko njih toske i zaptije. Za njima je ostajao lak oblačak prašine. Svijet se je obazirao.\nKad su bili kroz donju čaršiju, počeše da im dobacuju pogrde. Čaršinlije su skakali sa ćepenaka i mašući bagavim nogama tražili po zemlji nanule.\n— Ahaa!\n— Hajduci!\n— Sikiru za domuze!\nTako su ih vodili do Tašlihana.\nNisu ih smaknuli kraj Miljacke, ispod Latinske Ćuprije gdje su vješali raju i gdje bi obješeni visili po dva dana, a besposleni prolaznici bi im zasukivali konopac pa onda pustili i leš bi se dugo vrtio, kao vreteno. Njih su pogubili brzo i odmah sa sutonom sahranili na Bakijama. Majka im je izdahnula, bez jauka, kad je s dihvanane ugledala gdje ih vode.\nNjihova velika kuća sa bezbrojnim oholim prozorima koji gledaju iznad grada i preko Igmana, ostala je tamna i pusta. Samo je u jednoj od donjih odaja gorila svijeća. Tu je, venući od sušice, ležala sestra dvojice Morića sa plavom glavom na vrelim jastucima i grozničavih očiju slušala šapat svoje stare dadilje Angje koja je potajno snovala da je, bar u čas smrti, pokrsti.\nPoslije prvih jesenjih kiša i vjetrova bile su sarajske ulice čiste i vedre sa veselim sjajem jesenjih dana u zraku i na kućama, i sa prvim pjegama rujeva lišća na strmim bregovima. Leti zrakom paučina kao svila.\nBio je ramazan i danju je sve mirovalo ali noću se grad prolamao od svirke, sijela i ašikovanja po mahalama. Dućani puni voća i kahve pune ljudi bili su po svu noć otvoreni. Iz aščinica se širi oštar i zagušljiv zadah masla i pržena šećera. Prolaze buljuci žena a pred njima po jedan muškarac sa velikim fenjerom.\nGjerzelez ide, opaljen i lak, u silnoj snazi koja se pred jesen kupi u svakom čovjeku. Sva su mjesta mila; čeka ga mnogo radosti; puno obećaju dani i ljudi.\nRedom su ga pozivali na iftar. I jedno predveče, kad je, idući Bakarevića kućama, prolazio izmedju Kršle i Turbeta zastade pred kućom na uglu. Jedna starica, izmećarica smežuranih ruku, je kumala sitnim pjeskom avlinska vrata, kad se jedno krilo na pola otvori i pomoli se djevojka u svijetlim dimijama i crvenoj ječermi. Ona dodade nešto sluškinji i ostade časak onako prignuta u poluotvorenim vratima.\nKao uvjek kad bi ugledao žensku ljepotu on izgubi u tili čas svaki račun o vremenu i istinskim odnosima i svako razumijevanje za stvarnost koja rastavlja ljude jedne od drugih. Videći je onako mladu i punu kao grozd, on nije mogao ni na čas da posumnja u svoje pravo; potrebno je samo da ruku pruži!\nJedan čas je gledao, raskoračen i zažmirivši malo na desno oko, a onda se nasmija poluglasno i šireći ruke i gotovo poskakujući podje prema njoj. Djevojka ga ugleda na vrijeme, trže staricu za rukav i uvuče je u avliju — Gjerzelezu se ukrstiše u očima gipki i veliki pokreti vrele djevojke — a onda tresak, i on ne vidje ništa do, pred samim nosom, veliku bijelu plohu avlinskih vrata za kojima je škripala brava i strugao mandal. — Tako je stajao. Još je ostalo malko sada  več besmislenog smiješka na njegovom licu; a onda se okrenu:\n— Vidiš!..\nI u nesvjesnom čudjenju nekoliko puta ponovi tu riječ bez smisla i značenja, kao što čini čovjek koji se žestoko uduri.\nSad je bilo mračnije. Iza Kršle su kosmati i krivonogi suarije strugali zagorele karavane od pilava pripravljajući se za iftar. Gjerzelez podje uz brijeg.\nZa večerom je glasno govorio da nadviče sjećanje. Jeo je a jelo ga je ujedalo za srce. Iza večere, kad su ležali na šiljtetu teško dišući od prekomjerna jela i pušeći ne može održati i ispovjedi se mladom Bakareviću, vitku mladiću zelenih očiju i rumena lica s podrugljivim osmijehom. Pričao je sve, i pričajući i sam se čudio da je cio dogadjaj, kad se drugom kazuje, tako malen i neznatan. I nehotice je širio, uvećavao i uplitao sjećanja iz drugih susreta. Gušio se riječima.\nSutradan je ustao iza podne i odmah se zaputio kući kraj Turbeta. Septembarski dan, i sinoćna gorčinja gorčina. Visok bijel zid, teška zatvorena vrata, a preko zida proviruje loza.\nPrema kući je bila halvedjinica iz koje ga neko viknu. Sa mirnim poštovanjem ga pozdravi jedan stari poznanik Arnautin. Bio je sin prizrenskog trgovca, ali je živio uvjek po svijetu „u trgovini“, a u stvari se je satiro idući uvjek samo za jednom strasti. Sad je od svojih zemljaka halvedjija  zapazio djevojku u bijeloj kući na uglu i tu je gubio dane i nije odmicao iz halvedjinice vrebajući uzalud njena vrata.\nKad Gjerzelez udje, izidjoše halvedjije iza pregratka, gdje su muklo dahćući mjesili šećer i tijesto i prostriješe im hasuru da sjednu. Obojica su nastojali da sjednu licem prema ulici i vratima. Kako nisu smjeli pušiti i kako ih je morila žedj govorili su isprva veoma malo, i pogledali svaki čas napolje. Gjerzelez se prvi povjeri i ispriča mu „sve“. Kad Arnautin ču nbradova se bez imalo surevnjivosti, njegovo lice žuto s dubokim borama i njegove ugašene oči oživješe i planuše. Povedoše govor kao prijatelji. Oborivši blijedo lice s podstriženim brcima Arnaut je govorio polako i rastavljajući riječi:\n— Ona je kao kruška jerbasma, glatka a meka. — Asli je žena latinskog mileta vruća od svake druge žene.\nI oni počeše dug i strastven razgovor, turski a šapatom. Arnaut je govorio promuklo i sa smiješkom koji mu je uvjek ležao kao neugopna sjena na licu. Od njega je saznao sve o toj djevojci.\nOna se zvala Katinka i bila je kći Andrije Poljaša, nesrećna rad svoje ljepote o kojoj su pjevali dvije pjesme po svoj Bosni. Na kuču su im udarali rad nje. Nikad nije smjela izlaziti. Svecem bi je vodiji zorom na ranu misu u Latinluk, i tad umotanu u bošću kao Turkinju, da je ne prepoznaju. Rijetko je silazila i u avliju jer je odmah  do njih bila islahana, za čitav boj viša od njihove kuće, a djaci te škole, slabo hranjeni i mnogo bijeni mladići, provodili su, blijedi od želje, sate na prozorima, loveći je pogledom po avliji. A kad god bi izišla ugledala bi za prozorom nacereno lice ludog Alije, žuta i krezuba idiota, koji je bio sluga u toj školi.\nDešavalo se, poslije burnih večeri, kad bi askeri ili sarajski momci vriskali i nakašljivali se ispod prozora i udarali na vrata, da bi je majka, ni krivu ni dužnu, grdila i u čudu se pitala „u koga se umetnu\", da je rad nje grad lud i kuća nemirna, a ona bi je slušala, skopčavajući ječermu na grudima, bez tračka razumjevanja u velikim očima. Ona je često po vazdan plakala ne znajući kud će sa životom i sa svojom proklinjanom ljepotom. Ona je klela samu sebe i grizla se i uzalud se mučila, u svojoj velikoj nevinosti, da dokuči šta je to „bezobrazno i tursko“ na njoj što zaludjuje muškarce i rad čega se uspaljuju i mame oko njine kuće askeri i balije, i rad čega to mora ona da se krije i stidi a njeni da žive u strahu. I svaki dan je bivala ljepša.\nOtad zaredaše Gjerzelezu popodnevi u halvedjinci. Počeše se kupiti i neki Sarajlije. Dolazio je mlađi Bakarević, pa Dervišbeg sa Širokače, ridj i podbuo od pića a sad, radi posta, ljut kao ris; i Avdica Krdžalija, sitan, mršav a žustar kao vatra, poznat ukoljica i ženskar. Tu, u polumračnoj halvedjinci, gdje je svaka stvar bila potamnjela i  ljepljiva od šećera i isparivanja, bi čekali da pukne top i vodili duge razgovore o ženama samo da zaborave žedj i duhan.\nSa gorčinom u upaljenim ustima i nekim bolnim nemirom u svakom mišiću Gjerzelez ih je slušao, smijao se pa i sam pokatkad pričao, zaplićući se i uzalud tražeči riječi. A pred njim je uvjek Katinkina kuća zatvorenih vrata i nepomičnih pendžera.\nJedno popodne isprebijaše od čamotinje i zlovolje nekog somundžiju, rišćanina, što je prošao pušeći. Pokušali su da zavade, za zabavu, Arnauta i Gjerzeleza radi djevojke, ali uzalud, jer je Arnautin bio nepomičan u svom miru sa smiješkom i bez traga surevnjivosti. Jedanput platiše neko dijete da iza ugla tanko vikne:\n— Gle, Katinke! Kako si, Katinka? Ama gdje si ti? Nigdje te nema.\nKad ču Arnaut, samo što strignu očima i bez šuma, kao lasica, klisnu prema vratima. A Gjerzelez za njim. Stiže ga na vratima i obojica ispadoše u isti čas na ulicu. A napolju nigdje nikog: dugo i sumračno doba pred iftar i pritajena bijela kuća; iza ugla se čuje po kaldrmi topot kako bježi plaćeno dijete. — Svi su se dugo smijali. I Gjerzelez se smijao.\nMladi Bakarević im predloži da zovnu Ivku Gigušu, jednu staru i poznatu pezevenkušu s Bistrika,  koja je zalazila u svaku kuću, jer je prodavala bez i čevrme, ali je živila ne toliko od svog beza koliko od tudjeg grijeha i tudje nevinosti. Bila je debela i visoka starica sa smedjim okruglim očima; u govoru se neprestano doticala rukom Gjerzelezova koljena. Obećala je da će razviditi, ali da nema nade, jer se do djevojke ne može; i otišla, opraštajući se glasno.\nSutra popodne zateče Arnauta i Gigušu. Arnaut je kimao glavom.\n— Hej, hej otišla, otišla!\n— Otišla, bora mi, efendija, ima dva dana. Odveli je, kazuju mi, prije sabaha; i sad daj znaj, dušo, gdje je. Zapazili zar gdje se vrzete oko kuće, a mnogo vas je, pa vele, da sakrijemo djevojku. To je, dušo, ništa drugo. A sad daj je nadji.\nStara je snizivala i dizala glas, nišući glavom kao nad gubitkom. Arnautin je gledao preda se. Nije se nikako moglo znati šta misli.\nGjerzelezu udari krv u glavu. Ta stvar tako jasna i vjerovatna i nepovratno istinita: da u toj kući već od neki dan nema djevojke s blijedim i mršavim licem a teškom kosom i bujnim velikim tijelom (on je još jednom ugleda cijelu) uzbuni i prevrnu sve u njemu. Kao da se steže i smrknu halvedjinca; krvavi mu dodjoše i baba i Arnaut; okrenu se i kao slijep izidje na ulicu.\nNadimao se od gnjeva. Ne moći do te vlahinje; nikad ne moći! I ne moći nikog ubiti i ništa razliti! (Novi val krvi zapljusnu). — Ili da ovo  nije varka? Da njega ne magarče? Kakva je ovo šala opet? I kakve su to žene do kojih se ne može kao ni do Boga? A isti čas je jasno osjećao da su to pretanki konci za njegove ruke i da — po koji je to put već u životu!? — ne može nikako da shvati ljude ni njihove najjednostavnije postupke, da valja da se odreče i poruče, i da ostaje sam sa svojim smiješnim gnjevom i suvišnom snagom.\nIšao je tup i ubijen. Nijedne misli u glavi, samo se crven oblak jedan za drugim diže i rasplinjuje. Nije se osvrtao, a za njim je ostajala bijela šutljiva kuća i mračna niska halvedjinca.\nU Kršli su se vježbali trubači; jednolična melodija vojničkoga marša se svaki čas prekidala i ponavljala. Sunce je dobro sjalo. Odjednom ga steže oko vrata i proli znoj. Išao je niz Miljacku; ispod njega rakite i vrbe zelene, ali s tragovima još proljetnih poplava. — Dobro je da je put niz Miljacku tako ravan i tako dug; da nikad ne bi svršio! Da se nigdje ne mora zakretati.\nZaustavio se tek na Hisetima i zakrenuo, sad već s jasnom namjerom, u donje Tabake. Tu udje u jedno malo dvorište s visokom kapijom. Pod njim su jecali i škripali uski basamaci izglodani od mnogih poseta! U maloj i lijepoj sobi, u prigušenom svijetlu zavjesa od tanka bijela ćezećeta sjedila je, s mirnim očima i bijelim rukama, Jekatarina, kao da čeka.\nTa Jekatarina je bila kći jednog ljekara, koji je došao nekad iz Odese. Govorili su da jeGruzijanac   ali u stvari je bio Rus; i nikad se nije znalo zašto je izbjegao. Nosio je fes i zvali su ga Velibeg, ali je prije smrti zvao popa i umro kao hrišćanin. Kći mu je, osirotjela i sama, htjela najpre da podje u kakav ženski manastir u Rusiju, ali ju je zadržao jedan Grk, kavaz, a kad je on prevari preselila se u jednu od onih malih lanćića što se redaju niz Hiseta do u Donje Tabake, i u kojima žive pod državnim nadzorom, sve po jedna ili po dvi,e u svakoj kući, kupovne i cijelom gradu po imenu poznate djevojke. S ostatkom očeva novca ona je kupila tu malu kuću u kojoj je sada živila s jednom starom sluškinjom takodjer nekadašnjom hisetskom djevojkom. Po danu bi spavala ili plela jastučnice u sjeni svoje avlije a po noći bi primala bogatije gospe. Bila je ozuška, krupna i šutljiva.\nGjerzelez ju je poznavao iz prijašnjih noći. Ona se iznenadi danjem posjetu; ustade, a on reče mirno, s vrata;\n— Jekatarina, došao sam do tebe.\n— Neka, neka, dobro došo! govorila je ona namještajući mu pokorno jastuke.\nSjeo je na kratko šiljte, a ona ostade stojeći, malko prignuta. I odmah poče da ga raspasuje. —\nPoslije je legao položivši glavu na njen skut, dok mu je ona milovala suncem opaljenu šiju. Pripio je lice uz tanko tkivo njenih dimija; pred očima su mu kružili svijetli i crveni kolutovi nesrećne krvi i bezbrojne uspomene, ublažene i daleke.\nI ta ruka što je osjeća na sebi, jeli to ruka žene? — Mlećauka u krznu i somotu čije se tijelo, vitko i plemenito, ne može ni zamisliti. Ciganka Žemka, drska i podmukla a mila životinja. Gojna udovica. Strazna a prevena jevrejka. I Katinka, voće koje nije u hladu. — Ne, to je ruka Jekatarine. Samo Jekatarine! Jedino do Jekatarine se ide ravno!\nI još se jednom javi misao s kojom je sto puta zaspao, nejasna, nikad do kraja ne domišljena a uvredljiva i jadna misao: zašto je put do žena tako vijugav i tajan, i zašto on sa svojom slavom i snagom ne može da ga pregje, a prelaze svi gori od njega? Svi, samo on, u silnoj i smiješnoj strasti, cio svoj vijek pruža ruke kao u snu. Šta žene traže? —\nMala ruka ne prestaje da ga gladi, vješto i znalaški, niz kičmu. I opet gasne misao i ruši se neriješena i teška u njemu. Govorio je kao u snu, nepomičan.\n— Koliko sam svijeta vidio, Jekatarina! Koliko sam ja svijeta obišo. —\nOn sam nije više znao bi li to da joj se tuži ili da se hvali; i prekinu se. Bio je miran u sanjivoj tišini u kojoj se slivaju i izmiruju svi dani i dogagjaji. Silom je sklapao oči. Htio je da produži taj čas bez misli želje, da što bolje otpočine, kao čovjek kom je dan samo kratak odmor i kome valja dalje putovati.</div>"}