M. Đ. MILIĆEVIĆ ZIMNjE VEČERI PRIČE IZ NARODNOG ŽIVOTA U SRBIJI DRUGO IZDANjE IZDAVAČ KNjIŽARA GECE KONA 1. Knez Mihailova ulica 1. Jednog letnjeg dana na kosi između sela Gaglova i Đunisa, na samom prevalcu, kod „Čoketina Groba“, na jednoj kladi, seđaše devojka Jana iz Gaglova, i vezaše nekom zarukavlje.Jani nije moglo biti više od 16—17 godina.Ona beše omalena rasta, crie masti, a punačke snage, očiju crnih, živih, nosa mala i šiljasta; usta joj behu mala kao da su parom prorezana: usnice joj behu ugasito crvene kao zrele višnje, a zubi beli kao sneg.Sa svega toga, ona se smatrala kao neobično lepa devojka u okolini. Ovce i koze, što je Jana čuvala, behu se napasle, pa polegale po plandištu, i sretno preživahu svoju iznutricu; ništa se ne čujaše do što kad i kad klepne klepetušica na kozi riđi, ili cagrkne medenica na dvisci kaluši, kad se one počešu ili protegnu. Na jedan mah i ovce i koze grnuše s plandišta u ševarje.Jana se trže, i kad pogleda, pred njom stojaše Ciganin Sulja, s mečkom u lancu, i s materom svojom Cigankom Dudijom. — Jano, mori! tvoje su ovce lude; beže od mečku, a ne vide da je okovana! Jana ga samo gledaše, i čuđaše se i njegovu izgledu, i takom govoru. — Dede pruži dlan, da ti baba vidi hoćeš li da budeš i tako sretna, kako si lepa? protepa Crotepa Ciganka Dudija. Jana, i nehotice pusti ruku da je Ciganka uzme. — Uh, devojko! reče vračara, mašući glavom: — o tebe se bije i gora i voda; čuvaj se da ne platiš glavom što si tako lepa!A gle! šta ti je ovo, reče ona, videći na Janinom desnom palcu poveliku bradavicu: — da baba obaje ovo da otpadne; ruži ti tako krasne ruke! — Ne dam, odgovori Jana: — nego de šta mi vidiš u dlanu? — Čudo vidim, devojko! čudo veliko!I svojim palcem okruni u lulici okoliš od duvana, da bolje raspali svoju crnu lulicu: — vidim da te čekaju zlatni pragovi: pašinica će bidneš, ali... možeš da izgoriš u žive vatre, ako ne slušaš što ti baba kaže.A jesi li ovde svaki dan? — Kad je god lepo vreme, ovde mi se odmaraju ovce. I Sulja, i Dudija, i Jana toliko se behu udubili u taj razgovor, da ni jedno nije opazilo kad jedan momak, lagacko, po mekoj rudini, priđe iza leđa ka Dudiji, i poklopivši joj rukama oči, reče: — E, ded’ ti pogodi; ko ti drži oči, kad si vračara? Jana đipi od radosti kad vide Miletu, koga je tako žudno i očekivala, a Ciganka, popipavši ruke koje je drže, reče: — Moje oči drži onaj koji je od mene jači. — Progledaj! pogodila si! odgovori joj Mileta, i diže ruke s njenih očiju. — Jano! ti sad imaš društvo, reče zlobno Dudija; — mi idemo u Kruševac.S bogom! - U zdravlju, majstorice! Sulja se s mečkom i materom krete, i ode niz brdo ka Gaglovu put Kruševca. Mileta sede na kladu do Jane, i razgledaše njezin vez.Mileta je momak od svojih 20 godina; visok, tanak, plav, krupnih plavih očiju, a gustih obrva.On je rodom iz sela Đunisa.Sin je vrlo bogata seljaka: njega jednoga otac i ima.S Janom se on poznao prvi put na saboru kod Sv. Romana.Od toga doba, oni jedva čekaju kad će da se vide.Ma da je Jana ći siromaška, opet je Miletina kuća željno iščekuje za to što je on voli.Sve je uređeno za njihovu svadbu: samo se čeka da se više uđe u jesen, dok se seljaci bolje osmoče, i dokle se pribere letina. Sedeći i gledajući kako Jana razbraja žice na svome vezu, on reče: — Ala ti imaš zlatne ruke, Jano moja!Što li će se tvoj vojno nanositi vezenih nedara i rukava? — Imaće i ko, odgovori Jana pogledavši ga u oči, i zarumenivši se: — nego zar da mu samo skrojim i sašijem šuto (bez veza) kao kakvom bećaru? — A da znaš još koliko će se tebi obradovati moja majka?Ona ćeri nema: ti ćeš joj biti i snaha i ći. — More, Mileta, reći će devojka: — mene nešto strah da se ne posmešim u vašoj kući? — Kako to? — Svi kažu, da je vaša kuća na glasu; ona je, vele, otvorena i sramnu i strašnu; u po dne, u po noći: bojim se, ja se u njoj ne ću umeti okrenuti.Znaš sam, u moga je oca siromaština: niko nam tuđ ne dolazi, a svojtu je lasno dočekati i podvoriti. Mileta se grohotom nasmeja. — Za to ne beri brige, Jano moja!Što treba da znaš naučićeš brzo, čim ti pokaže moja Nana.Ni najmanje se ne brini za to.Mi ćemo živeti kako sami hoćemo; ali jes!... još u Kruševcu sede Turci; dokle god su oni tamo, nikom ništa nije cigurno.Niko od nas ne zna šta ga čeka sutra, doveče?Nego ako da Bog, da se i naša naija digne: ako se oslobodi naš grad, ako se razveseli ona kula Cara Lazara, viš’ kako je sada nevesela, reče on i pokaza joj prstom sumornu sliku ostataka od dvorova poslednjeg cara srpskog — onda ćemo tek mi živeti kako sami hoćemo..... — E moj Mileta! a mene je baš od toga strah! — Što da te je strah od toga, Jano, Bog s tobom? — Ako se naša naija digne, ti ćeš odmah otići u ustanike, a Turci će udariti na tvoju kuću; sve će ti poklati i vatrom popaliti!Biće meni ono što mi reče prokleta Dudija. — Ne boj se ništa, dušo moja!Taj posao udešava samo Bog.Sećaš li se kako govoraše u crkvi kaluđer Serafim? kad Bog nešto hoće, ono mora da bude!Nego se ti žuri s darovima: u drugu subotu eto moga Čika-Sime s proscima!... Jana se osmehnu, i sva se zarumeni, setivši se da je tako blizu onaj dan, koji se njihovu srcu čini tako daleko..... Mileta je zagrli levom rukom, a desnom držaše njenu levu ruku. — I tu bradavicu čuvaj, dodade on: — ti si najlepša onakva kakvu te je Bog sazdao.Najmanje što da izmeniš — nagrdila bi sebe!..... Sad je prigrli sebi na prsi, pa na kosu njenu spusti jedan poljubac vreo kao žeravica.Ona se trže, i drktaše kao prut.Oboje zaćutaše; pogledaše jedno drugo, i očima kazaše jedno drugom, više nego ma kakvim rečma, velika je sreća nema onako kao i velika nesreća..... Posle toga se rastaše: Mileta ode kući u Đunis, a Jana za ovcama u Gaglovo k svome ocu i majci. Asan Begu je sad upravo 28 godina.To je visok zdrav čovek; pravilna lica, pokukasta nosa, crnih krupnih očiju, ali nešto potmolih.Otac mu je pašovao u Leskovcu i u Kruševcu.Na Rasini ima on nekolike strugare i valjarice, a u Vranjskoj Banji razlupao je staro vajkadanje kupatilo, samo da provede jaz na svoju vodenicu; na Hisaru su najlepši vinogradi njegovi; a u Pustoj Reci držao je svoje rgele: i seljaci su gotovo pogađali kad su govorili da „Smail-Paša ni sam ne zna šta ima“.Sina svoga Asan Bega, slao je on u Carigrad na nekakve nauke.Je li mladić što učio, i je li što naučio, ne zna se, ali je živeo onako kako žive oni koji se ne bave naukom.Najviše se nahodio u lovu, ili se šetao iz Leskovca u Vranju, iz Vranje u Leskovac, pa onda u Kruševac.Naravi je bio ćutljive, nasmejao bi se samo kad bi ugledao kakav neobično lep cvet, kakvog dobrog konja, kakvog krasnog sokola, ili kakvu lepu devojku.U take bi se stvari marljivo zagledao, i obično bi učinio što gde treba, da odmah postanu njegove.Ni za što drugo nije mario. Baveći se nekoliko dana u Kruševcu, Asan-Beg beše pao u neku neobičnu čamu: nikom ne ide, nikoga k sebi ne zove; ne romori, niti što govori!Sluge su mu se već počele brinuti: šta će biti od njega.Jednoga dana sedeo je Beg na ćošci od svoga konaka, i gledao, ili bolje da kažem, blenuo u Jastrebac, retko puštajući plave dimove od duvana.U jedan mah se u dišer avliji javi Ciganin Sulja s mečkom, a za njim iđaše stara Dudija, sa svojom lulicom u zubima, i s dubokom torbom o ramenu.Seiz ih vilama goni na polje, a Ciga se uleže i pristaje da ponese vile na leđima, samo da bi ga opazio Beg, koji sve to mogaše videti, ako baci oči na tu stranu.I odista Beg, mahnu rukom, da puste Cigane k njemu.Sulja s mečkom stade pred doksatom, i poče udarati u rešeto medvedu, da mu poigra a babuskera se pope k Begu, priđe mu k skutu, i reče nekoliko reči, na koje se sumorni Turčin osmehnu. — Da ne lažeš, stara veštice? upita on. — Ako ne bude sve tako, ovde sam najtanja, reče Dudija, pokazujući prstom svoj suvi i crni vrat. — Nuto satvari za sablju! prozbori Beg nasmejavši se preko volje. — A ti me obesi o ševar, nastavi Ciganka: — E, dobro; na ti ovo, pa se tornjaj odatle.I drugi put, kad imaš što, navrati se! Cigani brzo iščezoše.Beg se diže; protegli se; udari o dlane, i viknu: — Usejine! — Evo me, gospodaru! odgovori Begov sokolar. — Najarači sokola; sutra ćemo u lov.Neka se povedu dva konja u povodu.Osem tebe, poći će Smaja, Ibraim, i stari Imraor-baša.Za jedeke uzmite Labuda i Pelivana.U seksani neka ima svakojako ruha: za muško i za žensko; za staro i za mlado!Puške napunite krupnim olovom. — Radujem se gospodaru, što ću volju tvoju ispuniti, reče Uso, pa se pokloni i ode. Asan-Beg se krete s jednog kraja ćoške na drugi, pa opet stade, zamisli se, i, tek posle nekog ćutanja, progovori kao sam sebi. — U haremu imam tri žene: jedna je iz Carigrada, jedna iz Arabistana, i jedna iz Bosne; neka dođe i četvrta, od Haladža-Hisara.Ima i u Turaka devojaka, ali ja volem da otmem kaurku: ima na kasapnici dosta mesa, ali je lov slađi.Biće mi slađe oteto nego prošeno.Ne budne li draga, lasno joj je okrenuti papuče, pa nek ide kud hoće: žena je voće koje se jede dok miriše, a posle se baca.Inšalah, sve će dobro biti! Usejin nije trenuo svu dragu noć.Najaračiti sokola za lov nije lak posao; to je dobro znao stari sokolar.Najpre je očistio kavez sokolu tako, da siromah nije imao ni mrvice da kljune i proguta, a zatim ga je svu noć, čim bi zadremao, bockao iglicom, te mu nije dao spavati, i tako je soko u jutru bio dremovan, gladan, i za to i ljut i proždrljiv; a takav upravo i treba za lov. Sutra dan Asan beše veseliji nego obično.Kerova ne vođaše, društva ne zvaše: samo s onom pratnjom, koju je sinoć naredio, krete se on preko Rasine ka „Dobroj Vodi“.Usein nošaše sokola, nestrpljivo iščekujući da razveseli svoga sumornoga gospodara.A soko bejaše divna tica, i lepo ga Uso bejaše opremio.Na glavi mu je ćubasta kapica, a na kljunu mali ularić od sahtijana, i Usejinova ruka, kojom ga nošaše, bejaše u kožnoj rukavici, da ga soko kandžama ne bi grebao.Asan zamišljen, tek se kod Tekije seti da je pošao u lov, pa se osvrte i pogleda Usejina.Stara sluga razume volju gospodara svoga: odmah mu dodade rukavicu od sahtijana koju Beg natače na ruku, pa onda uze sokola.Kad prva prepelica prnu, Beg levom rukom diže sokolu s glave onu kapicu, a s kljuna mu smače ularić pa ga desnom potisnu za lovom.Soko, dremovan i gladan, suknu kao strela ščepa kandžama lov, i poče ga čupati, ali dotle i Uso dolete, te ga uhvati, i razdvoji od lova. Prepelicu obesi o terćije, a sokola dodade gospodaru, da ga na novo pušta. Do sela Gaglova, Beg je sokola pustio tek dva tri puta.Tu u selu zapita on jednu babu. — Da li nije tuda prošao kakav Ciganin s mečkom? — Malo, pre, gospodaru, ovuda provede medveda Sulja Ciganin, i za njim ide Ciganka Dudija. Ne govoreći više nikom ni reči, Asan puštaše uzde konju da grabi brže.Sokola je pružio Usejinu, i ne pogledavši u slugu! Baš na prevalcu, gde se deli voda Đunisu i Gaglovu, kod „Čoketina Groba“, seđaše kraj svojih ovaca devojka Jana iz Gaglova; Ciganin Sulja pričučnuo u hladu, spustio kraj sebe torbu i rešeto, pa močugom svojom preti svome medvedu, da se ne miče nikud; a stara majstorica pokazuje Jani razne uročice, ukosice, i manistre što je veli, kupila u Kruševcu, i nudi joj da to naniže na svoje lepe zagrljaste ruke. — Lele meni! dreknu u jedan mah Jana, videći da oko njih stoje oružani Turci, a ona u žagoru s Ciganima, nije opazila kad su se oni približili. — Niko da se ne makne s mesta! prodera se Usejin: — iseći ćemo u komade ko se usudi da bega. — Eto sreće za tebe, lepa Jano, ceri se prokleta Cigančura: — Beg će te uzeti.Nemoj zaboraviti da sam ti to ja prva pogodila. Jana stade plakati, i moliti se. Asan priđe bliže; razgleda je dobro, osmehnu se, i reče: Ne boj se, devojko; ne će ti uginuti ni dlaka s glave, ako uzaslušaš; poumiš li da begaš, propala si!Imraor-baša! viknu on onoga koji vođaše jedeke: — Zavij je feredžom, i popni na Labuda, pa se žuri ka Leskovcu.Ako bi se umorila jašući, odmorićemo se gde u polju. Jana se busaše u grudi, čupaše svoje kose, i moljaše im se, ali na to niko glave ne okrete. Imraor je ogrte feredžom; momci privedoše Labuda; Beg joj kaza kako da se drži na sedlu, pa je onda posadi u sedlo kao kakvu kudeljicu. Za časak to sve bi gotovo, i ta se Janina pratnja uputi kosom, držeći se puta koji vodi k selu Šiljegovcu. — A zar mene zaboravi, gospodaru! reče Ciganka Dudija. Asan-Beg se ustavi, maši se u džep i pruži joj nešto, govoreći: — Steraj te ovce dole u selo; njinom gazdi kaži, da se za ćer ne brine; ali neka je i ne traži, dokle mu ona ne bi poručila... — Hvala gospodaru! učiniću sve što zapoveda tvoja milost; i skoro ću ti se opet naći. S ovakim lovom, Beg pohita ka Leskovcu, gde mu i jesu najlepši dvori. Asan-Begov dvor u Leskovcu čuven je na daleko.Građa za njega sečena je čak u Jastrepcu.Ta je građevina mnogo nalik na građevine drugih begova i bogatih Turaka: ali je sve njih nadmašila svojom neobičnom veličinom, svojim rasporedom, pravilnošću svojih odeljenja, ukrasima svojih vrata i prozora, i divnom rezbom na juklucima (dolapima) u sobama, a možda najviše svojim položajem prema suncu.Namenjena da bude „haremluk“, da bude „raj“ begovih žena, dvor je taj, srećom, okrenut na po dne, te ima obilno sunčane svetlosti, i pogled mu je otvoren na divotne Vučanjske i Nakrivanjske planine. Donji mu je boj za poslugu, i za kojekakve domaće potrebe, a na gornjem se upravo živi (ako se za koga god u haremu može reći da živi ).S donjega boja na gornji po drvenim stupnjima izlazi se u sredinu široka i dugačka trema, otvorena prema po dne.Iz toga se trema ulazi u razne odaje za življenje i za potrebe onih koji tu borave: sva su ta vrata ukrašena raznom rezbom od drveta. Od mnogih soba najlepše su, najsvetlije, i najokićenije one koje su, s krajeva dvora, kao krila, izašle napred u avliju, te svetlost primaju s više strana.Nameštaj je u njima sa svim turski.Pod je od orozana (maltera) kao od asfalta, pa su po podu prostrti skupoceni pirotski ćilimi, okolo pak, duž zidova, pruženi su niska minderluci, zastrti opet krasnim ćilimima i oivičeni jastucima; u svakom uglu su još i meka šilteta za sedenje.Kamin je u jednoj sobi od bela mramora.Rezala ga je sečivica talijanska.To je nešto tako lepo, da znalci uveravaju da su takve stvari retke i u Kanovinoj otadžbini.Nad podom u sobi tavanica je takva da gledaocu hoće oči da ostanu na njoj.Sredina je tavanice obično neka ovalna udubljenost; u toj udubljenosti boja dasaka, finoća rezbe i simetrija šara, tako je vešto izvršena da se čovek samo može diviti.Osem svega toga, nekad se još te šare iskite voćem i cvećem, pa da to ne bi tamnelo, ozdo se zatvori stakletom, te se uvek vidi živo i jakovno.Doista je šteta što malo kom samrtnom pada u deo da ovo sve može da vidi. Pred otim dvorom unutra (jer se turske kuće okreću leđima ulici, a krilima u baštu) pruža se ono što Turci zovu bašta, i što je uređeno sa svim po turski.Ovde onde po koja rodna voćka: dud, dunja, breskva, šljiva: tamo dalje koji džbun cveća; za tim nešto povrća, pa onda korov kopriva, i šiprag.U sredini te bašte je neobični begov šedrvan koji nije lasno opisati.Ozidana je po u četvrt prostrana zgrada, koja je iznutra svedena na svod bez ikakvih odeljenja i stubova.Sa severne strane su joj vrata na koja se ulazi, a na ostale tri samo su prozori, da se unutra uliva što više svetlosti.Duž zida, kraj prozora, minderluci su, zastrti ćilimovima i šiltetima a okruženi jastucima; svi uglovi, i druga zgodna mestanca popunjena su saksijama s cvećem.U sredi toga šedrvana, ili te ćoške srezan je od belog mramora četvorouglast rezervoar, oivičen belim mramornim gredama.Iz sredine toga rezervoara diže se, izrezana od kamena golema kita cveća, koja, iz svakoga cvetka svoga pušta u vis mlaz vode tako da koje iz te kite, koje iz kamenih greda izbija u vis preko 60 mlazova vode.Voda se ta s izvesne visine povraća, i pada u rezervoar.Ispunivši rezervoar, ona se preleva na pod, ali ne ide kud hoće, nego teče kroz mramorne vade, po kojima su izrezane guje, ribe, i druge vodene životinje koje jure jedna drugu, igraju se, a često i gutaju veća manju.Ma da je sve to izrezano od studena mramora, opet, kad voda juri tim vadama preko tih životinja, oku se često učini da su te životinje žive, da mrdaju, da se igraju..... Na ulasku u tu ćošku, s obe strane, izrezan je od mramora po jedan golub koji iz kljuna bljuje vodu.Voda ta padajući u prvi tas pod kljunom, razliva se preko usana njegovih u druga dva tasa koji su ispod prvoga, a iz ova dva — u treći, i tako na niže dokle ih ne izredi ravno pet!Na taj način, sa svakoga tasa, sliva se voda u obliku kluboka dokle se najposle ne slije na pod, u najširu jednu siniju, iz koje se tek, preko ivica njenih, preliva u vade, i odlazi u nekakve pod zemljom kanale. S polja pak, s obe strane vrata, koja vode u ćošku, dva su velika ormana, koji su ozgo, sa svoga krova, pokriveni rešetkom, a inače, kad im se priklope i zaključaju vrata, sa sviju strana su hermetički zatvoreni. Kad begova hanuma, s drugim kadama, haremskim caricama, hoće čemerno da se proveseli, onda sve one posedaju po minderlucima, u toj ćošci; tu puše, piju šerbet, i glede kako je nagnana voda da igra, i da se lomi pred njima; ali ta voda ima sreću što može, odsluživši svoju službu, da se izmakne i da uteče onamo kud je njoj ugodno!... Kad bi se ovim ženama prohtelo da igraju, da đipaju, onda se uvedu Cigani svirači u ova dva ormana pred vratima, pa se onda dolapi zatvore ključem.Po muzici, koja dolazi iz tih dolapa, bule same igraju koliko im je volja..... Oko cele bašte Asan-Begove, i oko svega dvora njegovoga, ozidana je ograda; dobra 4 hvata u visinu.Ni otkud oko živa čoveka — osem gospodara harema — ne može zagledati unutra.Ali, ako bi se kad god njegove žene toliko razveselile i zapevale, ili bi se grohotom nasmejale, mogli bi glasi njini prodreti i kroza zid, i čuti se na ulici.Da se i to spreči, u zid su uzidane neke ćupe kojima su usta okrenuta unutra u baštu te se u šupljini tih ćupa gubi svaki ma kako jasan glas!... Eto u taku kuću dovedena je Jana iz Gaglova.Nju su poturčili, i nadenuli joj ime Lejla .Tu, sa još tri begove žene, odevena u svilu i kadivu, nova kaduma otpoče svoj novi, dotle neznani dokoni život.Beg je pokazivao da je voli; bar je s njom češće činio muhabet (zabavu) nego s onim drugim ženama.On se mnogo starao da je uveri kako je za nju sreća što je došla u harem! Znajući da je odrasla u slobodi, on je naređivao da se ona često izvodi kud u šetnju, u polje, na teverič, ali je svakad oko nje bilo dovoljno stražara koji su čuvali da gorska ptica ne prne iz kaveza. Na severozapadnoj strani Leskovca, na levoj obali reke Jablanice, u krasnoj ravnici, ima jedna turska Tulba.Tu je, vele, grob Šambabe (oca Šama); i nije jedan nego tu ima nekoliko grobova.Kraj grobova nikli su nekoliki brestovi koji su danas već veoma debelo drveće.Poštovaoci šambabini načinili su kućicu nad otim grobovima, i u kuću uzeli i te brestove tako da im te žile stoje pod patosom, a grane nad krovom te kuće.Turci to mesto veoma poštuju.Za samog Šambabu pričaju oni ovo: — „Šambaba je, vele oni, sekao Srbe na Kosovu tako, da su Lab i Sitnica potekli krvavi!Ali se nađe nekakav silni Srbin koji se zaleti i odseče glavu i samome Šambabi.Tome ugodniku Božjem još nije bilo vreme da umre; za to on uzme u naručje svoju odsečenu glavu, i pođe za onim Srbima koji su se povlačili s Kosova, i stigne ih na Bojniku.Tu bude nov krvav boj.Šambaba je i tu mnoge Srbe isekao, pa se spusti na niže k Leskovcu.Na mestu gde mu je sada grob, sretne ga nekakva devojka, pa, videći takvo čudo, drekne: — Lele! čoveka bez glave! i padne mrtva na zemlju od straha. Šambaba se od toga glasa i sam, stropošta mrtav na zemlju.I njega i devojku ukopaju na tom mestu, pa na grobu njegovom načine tekiju.Mnogi Turci dolaze tu svakog petka te se mole Bogu.“ Asan Beg je držao da ova Šambabina tekija liči na srpski namastir, i da će Lejli drago biti da tu češće izađe.Za to ju je slao ili izvodio svakog petka na Tekiju. Lejla je žudela da iziđe ma kud iz harema; a na Tekiju je dolazila tim radije što je mesto lepo, i što se odatle vidi Jastrebac..... — Ali, jaoj meni zlosretnici, šaptala je Jana sama u sebi: — nije ovo naš namastir!Kamo sabor?Kamo kolo momaka i devojaka?Kamo sovre?Kamo starci i mudre besede njihove?Koliko kopriva liči na bosiljak, toliko tulba na namastir; koliko je sličan trn sa ružom, toliko je sličan teverič sa saborom kod crkve!... Tako je ona mislila i govorila samo u prvo vreme, ali, malo po malo, navika učini svoje.Ugodni, zaludnički život; bogato kićenje i gizdanje uspavaju najposle u Jane ono nekadašnje plemenito osećanje; ona poče pomišljati da nije baš tako nesretna u haremu, kao što joj se činilo u početku.Još dalje — ona stade verovati da je čak sretnija ovde nego da je ostala u Gaglovu... — Tamo bi bila prava živomučenica; i okisla bih, i ozebla bih, i spržila bih se na suncu, dokle bih jedva suva hleba zaradila, a ovde? valja samo da zinem, pa me drugi i zalaže da jedem; badava! ovo je tek život!... Pošto se njena pamet jednom ovako preokrete, ona više ne samo nije žalila svojega zavičaja, svojega roda, i pradedovske vere, nego bi još gotovo volela da sa svim i zaboravi Gaglovo.Čak se od Miletina imena libila.Kad bi joj ono samo, preko njene volje, došlo na pamet, ona bi smigla ramenima, i progovorila sama sebi: — Volela sam ga; nisam znala za bolje.Sad ga ne bih ni pogledala!Svi kažu: bogata kuća! bogata kuća! a u toj kući ja bih morala raditi od jutra do mraka!...Ovo mi kaži bogatstvo!... U to vreme beše mučan život Srbima u Leskovcu.Oni, siromasi, nisu imali u varoši svoje crkve, nego su morali ići u koje obližnje selo da se pomole Bogu.Najposle, slože se, skupe novaca, i izmole u cara ferman, da načine crkvu u Leskovcu.Turci Leskovčani uzbune se, i zaprete da će iseći sve hrišćane, ako se u Leskovcu počne graditi crkva.Uzalud je bio carski ferman, uzalud je paša voljan da posluša carsko pismo, silni begovi i Turci meštani ne davahu ni pomenuti.Paša, najposle, reče Leskovčanima: — Ne mogu ja raseliti Leskovce za ljubav vaše crkve: molite se Bogu gde i dosad! Siromasi Leskovčani, doznavši da je žena Asan-Begova srpkinja, propuste svojim putem jednu molilju k Jani, ne bi li ona sklonila muža svoga da ne krati Srbima graditi crkve. — Da mi nisi više došla s takim rečima! ciknu Lejla na jednu molilju: — nisam ja primila tursku veru, da kaursku pomažem.U kojoj sam veri našla ovu sreću , onu i branim; a Leskovčani, ako im se mili živeti, neka se turče; ne će li neka trpe što ih snađe!... Eto kako zbori Srpkinja, razbluđena haremskom dokolicom i neradom; tako besedi žena koja još nije ni zaznala za slast od vrline, niti je bila kadra tvoriti kakvo bilo dobro!... Leskovčani se skupe na dogovor.U nevolji, smisle i oglase; da ne grade crkvu, nego kuću svome popu.Kuću su tu pustili veliku, jer valja da svi mogu imati mesta kod svoga popa.U toj kući ozidaju oni ognjište i dimnjak te je svako mogao videti da je to kuća a nije crkva.Turci se uzruje; Asan-Beg sam dođe na građevinu, ali kad vidi ognjište i odžak — utiša se. Tako se u Leskovcu ogradi crkva s ognjištem i odžakom!Oboje to stoji i sad na severnom platnu crkve.To je svedodžba onoga teškoga doba u koje je postala ta bogomolja!To pokazuje koliko su Leskovčani marili za svoju crkvu! Kad je Janina majka, Todora, čula od Ciganke Dudije, da joj ći ne će doći, nego da izađe pred ovce, ona je mislila da se šali ta ciganska vera!Sunce zađe, sumrak se počne hvatati, ovce dođu same, i stanu oko tora.Todora, videći to, uznemiri se, i počne dovikivati Janu iz svega grla svoga. Ooo, Jano!Ooo, Jano!... Glas se razlegao iz brda u brdo, ali java ni otkuda! Oko velikih večera, dođe Maksim s rada, i zastane ženu da kuka i leleče.Razabravši šta je potrči odmah po selu da nađe Dudiju, da čuje što za svoje dete.Od Ciganke dozna da je Jana, božem, pobegla s nekim momkom nekud preko Morave u Temić. Sutra dan Maksim se spremao u Kruševac, da moli za teskeru, pa da pređe preko Morave, ne bi li gde god naišao na trag deteta svoga.Ali baš kad on htede poći, dopade mu kući Mileta, koji je već čuo da je Jane nestalo, i kaže mu kako su njemu pričali neki čobani iz Šiljegovca, da su videli Asan-Bega kad je otišao prokupačkim putem s momcima, i s jednom bulom na konju, a sada, veli Mileta dalje, reče mi Živko Anđelić, iz Gaglova, da s Begom nije bilo nikakve ženske glave kad je prošao kroz Gaglovo... Maksim sad napusti misao da ćer svoju traži preko Morave, nego naumi kušanjem ili mitom da izmami tajnu od Ciganke, koja, po svoj prilici zna šta je bilo.Mileta beše potresen; ne mogaše nigde mesta da nađe; tako lagano ispipavanje tajne njemu se činjaše veoma sporo.Za to se diže, i ode u Đunis kući.Odatle ga nestane, kao da u zemlju propade.Niko ne znađaše kud se taj momak dede.Neki su čak mislili da ne bude on pobegao nekud zajedno s Janom; samo se niko nije mogao dosetiti; odašta bi njih dvoje morali begati? Posle nekog vremena dođe Dudija Maksimovoj kući, donese pouzdan beleg od Jane, i ovaku poruku: — Meni je dobro; bolje mi je nego što sam se ikad nadala.Ništa se za me ne brinite, ali i ne raspitujte za mene! Maksim je već poznao, da mu je ći prevrnula verom, pa se u novom svom stanju, stidi onoga iz koga je.Za to nije više ni navaljivao da je traži!Gotovo je voleo da ga niko i ne pita za nju.Ali nesretna majka dotuža, kukajući jutrom i večerom.Maksim, najposle, kod sve svoje sirotinje, obreče Dudiji vola iz jarma, ako mu pouzdano kaže gde je Jana.I Firaunova ći za takav darak, pogazi zapovest i Bega i njegove hanume.Ona kaže da je Jana poturčena, i da se nahodi u Leskovcu, u haremu bega Asan-Bega. Dokle se sve to doznavalo i doznalo, prošlo je mnogo vremena.Roditelji se, najposle, krenu da potraže svoju ćer, ma da je ona pljunula na obraz njihov, i ostavila dedovsku veru svoju.„Krv nije voda“, mislili su oni.Od našeg je srca pala; mora će se obradovati ona nama, kao što i mi žudimo za njom — čedom svojim! Kojekako dođu u Leskovac; ali kako da uđu u harem silnoga Asan-Bega?To nisu smeli ni da kažu.Maksim je sedeo po vas dan u mehani, sklonjen od sveta, a sirota Todora, od jutra do mraka, čepala je oko vrata begova konaka, ne bi li je od kud god ugledala ćerka, ili ne bi li se našla koja dobra duša, da za nju javi u haremu. Posle dugog čekanja, dođe im iz harema poruka: — Hajdete oboje u hamam, da se okupate! Izlazeći iz kupatila, svako nađe nove preobuke, haljine i novu poruku! — Obucite se u to odelo! Tek tako izmivene, očešljane i preobučene, uvedu ih u harem pred begovu hanumu . Hanuma Lejla imaše na sebi burundžuk-košulju sa širokim rukavima, s razrezanim i memicama porubljenim nedrima; od pojasa do članaka hvatale su je šalvare od tanke džanfes svile crvenkaste boje.Šalvare joj imaju na obe bedre po jedan džep koji je unaokolo izvezen zlatom; isto tako povezena je po jedna grana spred, na učkurluk, i sa strag nad krstima; svakim šavom na šalvarama proteran je po jedan zlatan gajtan; i okvir od nogavica oivičen je zlatnim gajtanom.Šalvare su joj 8—9 aršina široke. Noge su Lejline bose, bez čarapa, ali imaju zato papuče, sve suvim zlatom izvezene. Pleći i prsi Lejline steže jelek obušak (bez rukava), na grudima tako izrezan, da se vide sve prsi i do pola dojaka, samo su dojke košuljom pokrivene.Jelek joj se taj na lažičici spučava sa tri srebrna dugmeta, a kratak je tako, da se između njega i šalvara, za čitavu sudlanicu, vidi tanka bela košulja kroz koju se, kao kroz burundžuk, proviđa jedra koža, kao mlekom nalivena. Venac od šalvara prikriven je skupocenim pojasom, kojim se Lejla opasala. O vratu, hanuma ima tri niza dukata, najpre sitnih, pa posle krupnih. Na glavi joj je ves, unizan biserom, a ispod vesa je puštena crna kosa, u kurjuk uvijena. Tako obučena i nakićena, sedeći na šiltetu, i pušeći nargile, dočeka Lejla ove za ovu kuću neobične goste. Maksim i Todora okameniše se kad je videše; oni ne znađahu: je li to njihova ći, ili drugu da čekaju? — Otur! otur! viče hanuma malo predrugojačenim glasom: — odmor’te se! Majka po glasu poznade spoje dete, pa vrisnu i poleti bliže. — Jano, srce moje, jesi li to ti? — Brak, brak, stara! viče Lejla, i rukom odbija majku, da joj se ne primiče: — sedi, odmori se!... Todora se ustavi; ona se upravo ukoči.I ona i Maksim sednu, kao što im se zapovedi..... — Jeste li se umorili od puta? upita Lejla. — Nismo, ćero?Nismo, gospođo, popravi starac. — Kako živite?Imate li hrane, stoke?Jesu li vam danci teški? — Hvala je Bogu, odgovori stara: — svačega imamo.Samo nas je snašla velika žalost: nestalo nam je ćeri jedinice.Ljudi nam kazaše da je zarobljena, da je ovde u haremu; mi, kao roditelji, poverovasmo i dođosmo.Oprosti nam što ti danas dosadismo.I u jedan mah ustaše i starac i baba da idu. — Otur! otur! viče im ona, i, udarivši u dlanove, zove: — Nedžiba! — Evo me, hanuma! odgovori robinja arapka. — Dve tatli kave! pa okrenuvši se k roditeljima, veli: — Ći vaša jesam, ali zarobljena nisam: ovde mi je bolje sto puta, nego ma u kojoj kući na selu.Eto vidite i sami! — Da... da... ono kad čovek... razvlači Maksim. — A je li još živ iguman Serafim u Sv. Romanu? pita Lejla. — Umro je, suvo odgovara starac. — Hm! umro je?! — Rašta baš za njega pitaš, gospođo, pita je Maksim. — Sećam se da je ponekad govorio u crkvi neke strašne razgovore; slutio je veliko zlo za Turke, pa teke upitah..... — Nije li ti žao vere svoje? progovori majka. — Vere mi nije žao, odgovori ona brzo: — ova je vera bolja od one.I sami vidite kako mi je sad, a znate kako je bilo. — To jeste, istina, nego... Arapka donese i posluži im po kavu.Za tim prinese dva svežnja novih haljina i spusti jedan kraj Maksima a drugi kraj Todore. — Uzmite to, reče Lejla: — da se možete premeniti kad vi dođe praznik.Nije ovde Beg, a on bi vas lepše darivao. — S Bogom hanuma! reče Maksim. — Sretni put! Todora, polazeći, zasta malko, pogleda je, obli se suzama, i izađe ne mogavši reći ni reči. Ispraćajući ih, Lejla još poručuje: — Ne plaćajte ništa u hanu.Moj nastojnik daće vam troška za povratak, ali mi više nemojte dolaziti!...Dođe li vam kakva nevolja, poručite po Ciganci Dudiji. — Dobro! reče Maksim i pohita da izađe na polje. Kad se jednom videše van harema, starac i baba se ustaviše; sve se oko njih okretaše; oni se čisto povođahu ne umejući ići.Pogledavši jedno u drugo, oboje u jedan mah izustiše: — Da li je ovo san ili java? — Možda joj je onde negde nesretni čovek, reći će Maksim: — pa od njega ne sme ćerinski da nas primi? — Nije, čoveče, moga mi izdahnuća, odgovara baba: — nego se razlenjilo u neradu i dovletu, pa ga je strah da se seti poštene sirotinje iz koje je...Ali, ćerko...Uh, meni zlosretnici! što ne skrših noge kad pođoh, nego evo ne mogu da poželim dobra svome detetu! — Ćuti, baba, i beži da begamo iz ovoga prokletoga grada!..... Handžija im kaže da je sav njihov trošak platio Begov nastojnik, i još je ostavio 100 groša babi, a 100 starcu — na put. Starac i baba, polazeći iz Leskovca prokupačkim putem, okretoše se još jednom na begov konak. — Badava! reče Todora, tresući glavom: — moje Jane nema te nema, a ovu hanumu ako hoće i voda odneti ili vatra izgoreti — ne marim. — Naša je kost, baba, reče Maksim: — ćuti, ne greši duše!... — Ono, čoveče, njeno: Brak, brak, stara! ne može biti ugodno ni Bogu.Što, nesretnica, ne rodih guju, nego ovu otrovnicu?..... Te jedne te jedne misli, a često i reči, ponavljali su oni čak do Jastrepca. Od 1806 do 1813 Deligrad je doista bio strašno mesto za sve turske vojske.Pojeta ga naziva „Zajažalom Turstva“ i kaže da će „na njega vazda žaliti kade!“ A i kako ne bi, kad su se o njega razbijale, ili od njegovih utvrđenja uzmicale, najveće vojske turske s najčuvenijim islamskim vojvodama onoga doba! Deligrad je, osim toga, još nečim bio Turcima mrzak i opasan.Iz najdaljih krajeva Stare Srbije u njega su se sticali nezadovoljnici; razglašavali su tursko zlo, i kazivali srpsku moć i uzdanje u se.Taki dragovoljni vojnici, u ono doba, zvali su se „bećari“; oni su prolazili svuda kuda su god hteli, i pripremali su vojsci srpskoj put, narodu ustanak, a Turcima — neminovnu pogibiju. Kako je Žikić utvrdio Deligrad, odmah je nad ovakim „bećarima“ iz nahije leskovačke postavio za starešinu nekoga Iliju Strelju , iz sela Gradišta, više Vlasotinaca i Momine Klisure .Strelja je bio čovek smeđ, vrlo krupan; velika nosa i brkova i neobično krupnih zuba. Ne prođe mnogo, a Strelja se stane moliti Dobrnjcu, komendatu deligradskom, da ga pusti, s nekoliko stotina druga — bećara, da odmetne leskovačku nahiju.Dobrnjac, bojeći se da ovaj momak ne zapadne gde, međ’ veliku tursku silu, i ne izgubi tolike ljude ne dopusti mu. Strelja jednom desi dobre volje samoga Vožda pa se i njemu tako isto zamoli. — Koekude, upitaće Vožd: — znaš li ti, momče, kolike vode teku pokraj Leskovca? — Znam, gospodaru! odgovori Strelja, i počne nabrajati: — Morava, Vlasina, Vetrenica, Jablanica, a i Toplica je blizu. — E, vidiš li, kuda teku velike vode, tuda prolaze i velike vojske.Šta ćeš činiti ti s malo druga međ’ velikom silom? — Gospodaru! odgovori Strelja: — rodio sam se tamo.Znam svaki grm, i svaki trn; ako Turke i ne razbijem, ja ću ih bar poplašiti; a u nevolji — umem pobeći i zečijim tragom. — Koekude, koga su ti Turci posekli, te si na njih tako ljut? — Nisu mi posekli nikoga; ali su mi na pravdi oteli imanje.Prisvojili su moj samokov, u selu Kozarima, i još bi i mene ubili da nisam pobegao amo.Eto zašto sam ljut na Turke, pored onoga zašto je na njih ljut svaki Srbin! — Koekude, ako se uzdaš u se, da možeš zatvoriti Prosečenicu (u Mominoj Klisuri), te da presečeš put vranjanskom paši, načiniću te vojvodom od Leskovca? — Uzdam se u Boga, gospodaru, da mogu, manj da glave ne bude na meni. — A ti, čim naša vojska priđe k Nišu, uzmi druga koliko ti treba i idi.Ali ako to ne uradiš, ne idi mi na oči — glavu ću ti odseći!... Strelja zahvali Voždu, i pođe po družini pitajući: — Ko će sa mnom, da zaptimo Prosečenicu? Prvi mu se javi Mileta koji je još onoga nesretnoga dana u Gaglovu otišao od svoje kuće u Leskovac, i najmio se da služi u nekog užara.Po poslu svoga majstora, vrlo je često putovao u Vranju, i tako je znao Mominu Klisuru kao na ruci svojih pet prsta.Za Miletom dođe neki Sava iz Dedine Bare, i oko 450 druga — bećara..... S proleća godine 1809 Srbi udare na Turke na četiri glavne strane: Knez Sima i Pop Luka pređu preko Drine, da dižu Bosnu; Karađorđe i Milan Obrenović udare na Višegrad i Senicu; Milenko Stojković spusti se preko Miroča u Krajinu; a Miloje Trnavac krene se s Deligrada, i primakne k Nišu, zauzevši visove Kameničke i Matejevačke.Sinđelić se utvrdi na Čegru.Među vojvodama već beše nadmetanja: Ko će prvi da uđe u Niš?..... Sad Strelja s Miletom, Savom Dedobarcem, i još sa 450 momaka, pređe Nišavu, udari na selo Gunjetinu, i dođe te odmetne Vlasotince, Šišavu, Boljare, Kruševicu, Brezovicu, Jastrebac, Gradište, Kozare, Dedinac, Orašje, Grdilicu i Dedinu Baru. Uređujući i upućujući rtnike uz Vlasinu Strelja se zadrži neko vreme u okolini Vlasotinaca, a Miletu i Savu Dedobarca, s družinom, pošalje na selo Grdilicu u Mominu Klisuru, da zauzmu i zatvore Prosečenicu i tako sasvim preseku put između Vranje i Leskovca. Među tim su srpski rtnici ražnjali oko Prokuplja, i otud su neki prodirali i u najbliže okoline leskovačke.Sva je Toplica bila na oprezu.Mislilo se da i tu ustanak može buknuti svaki čas.U samom Leskovcu, mestu neutvrđenu, Turci nisu bili ni malo sigurni.Za to su mnogi svoje hareme ispraćali u Vranju.Ovo su činili osobito oni koji su imali kakvih ličnih nemilih računa s kakvim Srbinom. Mileta i Dedobarac ne odu odmah na Prosečenicu, nego se spuste na Gradinicu, kraj Morave, i sklone se u veliki Dedobarski han.Klisura Momina traje od sela Grdilice do čota koji se zove Uši; tu može biti 4 dobra sahata brza putovanja.Tuda prolazi jedini utrveniji put iz Vranje u Leskovac.Duž toga puta, osobito od Džepe do Grdilice, puno je hanova koji su negde veliki kao kakve kasarne.Putnik se mora da zapita: Ko drži tolike hanove kraj puta kojim ne vrve mnogi putnici?A zli jezici rado pričaju mnoge bodljikave priče o Vranjancima i Leskovčanima po tim hanovima.Ali ko će svemu verovati što pakosni svet priča?Najbliže istini mogu biti oni, koji ovako vele: Sela koja su duž te klisure imaju vinograde, pa su mnogi seljaci, za te svoje vinograde, pogradili tuda pokraj puta, u ravni, pivnice u kojima drže i prodaju svoje vino i rakiju komovicu, a uz to piće krčme i prodaju što šta za jelo.I tako su ti hanovi više pivnice za vinograde, nego gostionice za putnike.Oko svakoga takoga hana ima i drugih zgrada, ambarova, arova, plevanja, podruma, tako, da se u takvom jednom hanu može rat smestiti čitav bataljon vojnika. Mileta i Dedobarac smeste u hanski podrum sav barut koji su nosili za svoju družinu, a ljude razrede po odajama i zgradama tako da se nije ni opažalo da tu ima vojske.Mileta, dobivši neke glasove o nekim zlikovcima Turcima, samo je pazio na put od Leskovca.On se nekad nosio sasvim onako kako se nose seljaci u Grdilici, a i govorom se nije razlikovao od njih.Kad otpaše oružje, niko ne bi pomislio da je to odmetnik, gotov na sve.Oko sebe imao je nekoliko Grdiličana da mu se nađu kad zatrebaju. Pred veče prvoga dana, dotrči čovek s orahovičkog hana, i javi Mileti da besni Asan Beg iz Leskovca sa svojim haremom ide u Vranju, pa će u Dedobarski han na konak. Mileta rekne Savi da se živ ne pokaže ni on, niti ikoji od društva dokle ne dobije od njega znak, a on s ono Grdiličana i Dedobaraca seljaka nađe se pred hanom da Bega prihvate i poslušaju. Malo čas, Beg stiže sa svojim haremom i pratnjom.Osem Bega i žena, beše oružanih 6 momaka. Mileta s Grdiličanima i Dedobarcima, svi dronjavi, kaljavi, i čupavi, izađu i poklone se do crne zemlje pred silnim Begom pa potrče da prihvataju konje da vadaju. — A šta vi čekate? upita prekorno srditi Beg: — za što ne pašete sablje; kamo vam topovi?Zar ne čujete kako su se oni dole pohasili? — Crne nam sablje a gori život, gospodaru, odgovore seljaci, klanjajući se do zemlje: — mi smo sirotinja; hleba nemamo da se ranimo do nova žita..... — Tako su meni govorili i oni krmci oko Kruševca kad god što zaištem: „Nema — da vide da pate; pomresmo od gladi“, a kad onaj crni pas pređe Moravu i zauze Kruševac, onda njemu ima sve... — To tam’ bilo gospodaru!Mi smo daleko od toga.Ne mogu oni ovamo doći. — Ne mogu doći s vojskom, ali mogu poslati čačkьna hajduka. — Ne, ne!Bože nas sačuvaj!Hajduke mi ne primamo među se!Mi smo careva raja, i gospodarski izmećari!Samo nas vi ne ostavljajte! — Peki, peki!To je lepo.Ja ću se vratiti do koji dan. Dokle su se ovi seljaci ovako pritvarali i s Begom razgovarali, dotle je Mileta ražnjao po sobama unoseći vodu, kavu i drugo, naročito u odaju gde su žene, vrebajući ne bi li kako god ugledao Begovu hanumu, ali uzalud!Zamotana je kao avet.Najposle, nabere on kitu majske ruže, i unese među Turkinje. — Ver! ver! momče! reče hanuma, i pruži ruku za ružu. Mileta pretrnu.To beše glas Janin, a na desnom palcu stojaše, i pored oknivenih nokata, ona ista bradavica!...Sumnje nema: ovo je Jana koju valja izbaviti, a Asan je otmičar koga valja kaštigovati.Mileta se ukloni u hambar, preobuče se u odelo hajdučko, pripaše oružje, i pozove odabrane drugove da napadnu na Bega. Dedobarac se stane protiviti: — Zamećemo kavgu a još Prosečenice nismo zauzeli.Sutra može biti dockan. Mileta opet ne hoćaše pustiti priliku koju je vrebao nekoliko godina.Za to se dogovore ovako: da Mileta, sa svojom družinom, napadne na Bega kao hajduk, a dobrovoljci da se do nevolje i ne pokazuju. Baš kad Beg beše za večerom, Mileta, grlićem svoje puške, otvori hanska vrata, i viknu: — Vezuj se, Turčine! Beg razbaci obe svoje ruke, i grohotom se nasmeja, toj budalastoj drskosti. — Na polje, krmče! prodera se on: — ko da se veže?Vur! kuzun! viknu on na momke, da Miletu i družinu na režnjeve iseku, ali Miletina šara beše brža i Asan se prostre mrtav pre nego je svoju opalio.Još mu četiri momka ostaše mrtva tu na mestu, a peti se teško rani.Šesti momak, stari Imraorbaša, desio se u taj par u aru, kod konja, te u prvi mah nije ni znao rašta su pripucale puške. Od Miletinih drugova pogibe jedan momak iz Praskoče, i jedan Crnogorac. Kako puške pripucaju, Lejla vrisne sluteći na zlo, a bule, drugarice njene, pribiju se uz nju u najvećem strahu. — Ne bojte se! rekne Mileta, ušavši k njima: — ni jednu od vas ne će glava zaboleti.S ljudma što bi, bi; valjda je Božja volja da tako bude. — Jesu li to hajduci, ili Šumadinci? upita Lejla, drkćući od straha. — Hanuma! ovo su sve ljudi domaćini: svaki na domu ima ili majku, ili sestru, ili ženu.Od njih se ni najmanje ne boj!Evo ti moga oružja ako se plašiš! — Neka, neka, dobar čoveče, ako je tvrda besa, ne treba oružja, veli hanuma, odbijajući rukom ponudu. Dokle je Mileta tešio Lejlu i njene drugarice, dotle su njegovi drugovi sklanjali mrtve Turke, i posipali zemljom, ili spirali vodom onu krv koja je pala, da je ne bi koji putnik opazio. Niko od njih nije, u toj zabuni, ni smotrio kad je Imraor-baša useo na najbržeg hata i odleteo u Leskovac, te kazao kako su hajduci ubili Asan-Bega u Dedobarskom hanu, gde će sada, po svoj prilici, ostati da piju svu noć. Na takav glas Turci onoga časa pođu s vojskom i s dva brdska topa i dođu na jedan vis odakle se han može sav razbiti u prah i pepeo. Dobrovoljci pak koji su bili posakrivani po zgradama hanskim, doznavši ko je bio Turčin što pogibe, i čuvši da je njegova hanuma nesuđenica njihovoga vođe Milete, tako se razvesele, da sami počnu točiti handžino vino, i piti koliko koji može. Lejla se vladala kao prava hanuma: celu noć nije trenula; samo je hukala i malo plakala.Mileti i njegovim drugovima blagodarila je za čovečno postupanje s njom i njenim drugaricama, obričući im dobar „bakšiš“!... Mileta je mislio da ona tako govori zbog onih bula koje su oko nje. U svanuće, drugoga dana uđe Mileta k njima i rekne: — Hanuma! spremite se da vas ispratimo kud koja hoćete.Ne bojte se ništa; ljudi će vas ovi čuvati kao što bi vas čuvala braća vaša. — Ejvala, dobar čoveče! odgovori Lejla: — čim se vratim u Leskovac poslaću vam lep bakšiš!... — Čudnovato! prošapta Mileta sam u sebi, — sve bakšiš , te bakšiš !I Leskovac pa Leskovac ...Kako da joj se kažem?... U taj mah puče jedan top sa stare gradine (brda): malo čas, puče drugi, pa za ovim — u jedan mah grunuše dva... U trenut oka prolomi se nebo od strašnoga pucnja, i gust oblak dima obuze han i sve njegove zgrade.Za nekoliko minuta ne mogaše se ništa videti, a kad se malko razbi onaj dim, onda tek beše strašno pogledati na ono mesto gde je bio han!...I han i sve zgrade koje su s njim bile spojene, rasprsle su se u vazduh, pa vrativši se ozgo, skrvale se na ar i na plevnju, te se tako načinio jedan lom koji se ne može opisati: Svud štrče odlomci od greda, komadi od zidova udovi od telesa mrtvih ljudi!Lejla, i sve njene bule, Mileta, Dedobarac, i oko 400 dobrovoljaca izgiboše tu u jedan trenut oka na najgrozniji način!... Jedan Grdiličanin, koji je slučajno, s jednog brega, gledao to čudo, dopadne u Vlasotince i počne kazivati vojvodi Strelji kako su Turci udarili topovima u han dedobarski, i kako su u hanu zapalili barut koji je učinio svu ovu nesreću.Dok on to kazivaše, nakupi se mnogo Vlasotinčana: svi žaljahu što se dogodilo ali se svi još više pečaljahu šta njih tekar čeka! Saslušavši strašnu priču, i nauman da se povlači čas pre ka glavnoj vojsci, Strelja vikne seizu: — Hatkinju! — Vlasotinčani navale na njega pitanjima i prekorima: — Šta bi!Kako bi?Šta učini od nas, od Boga da nađeš!Gurnu ni ugarak u kuće, pa sad bežiš?... Strelja puši, ćuti, ni u koga ne pogleda.Izvedoše mu bedeviju.On usta, prekrsti se, baci joj se u sedlo, pa, odbivši oblak gusta dima, progovori: — Vlasotinčani! ja Prosečenice ne zaptih, družinu zgubih, vaše kuće sagoreh, i vas porobih, — sad idem da platim glavom za to.Ali Vlasotinčani!Naš će trag ostati: njega nikakvi kerovi ne mogu olizati.Po tragu našem, doći će drugi, doći će treći, doći će četvrti...Dobar je Bog! što ne mogosmo mi — moći će drugi.....Koji će to biti?Kada će doći?Ja ne znam.Ali da će doći tako znam kao što vas gledam...Blago onima koji to dožive!... To izgovori; hatkinju obode, i, kao munja, odlete ka Kamenici, k srpskoj vojsci!Ali, kamen da je nađe!Mesto junačke srpske vojske koja se spremala da otme Niš, Strelja vide, i očima svojim ne veruje... strahovitu... Pred jesen godine 1878 proputovah po novim tek oslobođenim krajevima naše otadžbine. U Nemanjinom „Slavnom gradu Nišu“, u koji pre ni s pasošem nisam smeo slobodno da uđem, zastah srpsku vojsku i srpsku upravu; predstavih se Njegovom Visočanstvu Knezu Milanu, izjavih Mu koliko se osećam radostan što Mu baš tu mogu da iskazujem svoja osećanja. Posle toga, bejah u zloglasnoj Kamenici, na krvavu Sinđelića Čegru, na kom su osvetnici njegove junačke smrti već podigli smerni spomenik; peh se na grad Jug-Bogdana u Prokuplju; divih se Nemanjinoj crkvi u Toplici (krvavoj Kuršumliji); razgledah s Hisara (Nemanjine Glubočice) pitomi Leskovac; proputovah dugom Mominom Klisurom, videh Prosečenicu i mesto gde je bio krvavi han dedobarski; prođoh kroz oba Nemanjina Vranja ; pređoh divnu Vlasinu i čudnu Ljuberaždu; razgledah grad Vojvode Momčila u Pirotu; videh Đurđevu Kunovicu, visoku planinu, i oplakah pred Ćele-Kulom, groznim spomenikom srpskoga rodoljublja i turskoga varvarstva..... Na svim tim mestima prijateljski me dočekivahu stari poznanici i prijatelji a novi srpski junaci koji potiskoše silu tursku i iz tih krajeva zemlje Nemanjine. Slasti svojih osećanja na tom putu ne umem ni ispričati ni opisati; ali ne mogu da prećutim ono što videh i slušah u junačkom mestu Vlasotincima.Tu mi pokazaše jednoga starca, za koga vele da ima 119 godina.Ma da mu je davno očinji vid oslabeo, i ma da se jako pogurio, opet mi se čini, po onom što pamti, da nije mnogo prešao preko 80 leta, a i to je vek za osobito poštovanje!U tom se mestu onih dana, činjahu pripreme za doček Kneza Milana koji je nameravao da obiđe sva glavnija mesta u novim krajevima.U varošici se dizahu troja svečana vrata.Jedna bi se ukrasila snopovima zrela žita, druga — evenjkama zrela grožđa, a treća užetima, sve proizvodima toga samoga mesta!Krasna škola vlasotinačka, iskićena cvećem i ćilimima, beše namenjena za stan željenu visoku putniku.Narod nestrpljivo iščekivaše tako draga gosta, izbavitelja svoga; staro i mlado, žensko i muško, govoraše samo o Njemu. Deda Ceka, tako se zove starina s kojim se tu poznah, ispriča mi mnoge pojedinosti o vojvodi Strelji, i o sudbini Vlasotinaca, pa onda završi ovako: — I tag (1809) mi Vlasotinčani sa svim izgoresmo, a ne izbavismo se! To beše prvi put, u moje znanje! Kad da obese vladiku u Nišu, mi Vlasotinčani postradasmo pa, a ne izbavismo se! To beše drugi put! Kad se diže Stanko (1841), mi Vlasotinčani pa pogoresmo, a ne izbavismo se! To beše treći put! Dan po dan, dođe eve i ova razmirica! — Neka izgoremo i četvrti put, govorasmo mi, samo da se izbavimo! Kad ono, dade Bog, diže ruku Knez Milan, i mi ne pogoresmo a izbavismo se! Ko će kako Bog? I od sag, ja nemam što da želim; sal’ se molim Bogu, da mi ne uzme dušu, dokle ne vidim Kneza Milana.Unucima sam kazao da me iznesu pri crkvu, da Ga iz bliza vidim, pa posle ič da me i ne vrću doma; neka me nose pravo u groblje, da kažem Strelji, Dedobarcu, i Stanku da je došao Knez Milan, i da je učinio ono što oni želeše a ne mogoše: Vlasotinci su slobodni!... — Bolje je, deda, da ti još živiš, i da tako pričaš mlađima, rekoh ja praštajući se sa starcem, koji od velike radosti plakaše kao malo dete!... Uključeno u ELTeC korpus 2020-07-27 46 SRPSKA KNjIŽEVNA ZAGRADA 46 L. K. LAZAREVIĆA SVESKA PRVA BEOGRAD - ZAGREB ŠTAMPANO U SRPSKOJ ŠTAMPARIJI U ZAGREBU Naše selo imalo je crkvu, a crkva je imala popa.Pop je opet imao crkvu, selo i popadiju.To jest: pop je služio crkvu, upravljao selom i živio s popadijom. Pop je bio sve i sva!Imali smo i školu, ali ona je bila podčinjena značaja, kao što je ćata u sudnici.Ona je služila crkvi i selu, dakle popu. — Poslije ću vam već i o njoj pričati. Cijelo je selo bilo popov spahiluk.Zapovijedao je kmetu, a kmet selu.Nije imao pandura, ali niko nije mogao ni pomisliti da ne posluša popa, a on opet sa svoje strane nije ni sanjao da njegova riječ na jalovo prođe, ili da on uzima vlast koja mu ne priliči. Stjepanu, što ide u raskorak, prezrijeva žito, a on još nije požnjeo. »A što ti, Stjepane, ne žanješ?« — Kako ću, oče? — Srpom! — Znam, oče; a kuda ću prije?Znaš da sam inokosan. - A moba? — Treba ubiti brava i nabaviti akov rakije, a znaš kako sam stradao. — A ti uzmi koje crkveno marvinče, a zar će biti i što rakije, pa sjutra zovi mobu. Sjutra dan do večernje oboreno sve, vezano i složeno u krstine. Pop je sve što je imao svoga zvao »crkveno« i »narodno«, a sve što je seosko »naše«.Mogao je on ući u koju hoćeš kuću, uzeti što je htio — niko mu neće ni riječi reći.On je to i radio.Popustila mu šina na točkovima, a on nađe Pera kovača gdje sjedi pred krčmom: — Zar ti — veli — u radni dan sjediš pred mehanom? — Blagoslovi! — kaže kovač i ide ruci, — a šta ću kad nemam posla? — A jesi li vidio crkvena kola i šinu na točkovima? — Nijesam, oče! — Nijesi, ja bome, nemaš kad od mehane.Treba ja da vodim i tvoju brigu. On ide dalje a kovač kao oparen trči popovoj kući i steže šinu.Nabavlja zelene šare u varoši, pa ih sve masti, a ispod trapa gdje hvata moždanik podmetnuo dvije stare konjske ploče, da se malo gigaju kola kao na »venderima« i da se popu »ne trucka zorli«. Jednom u sumrak ugleda on novoga poljaka Luku; uhvatio nečije svinje pa goni u obor. — Kuda ćeš to, Luko? — Blagoslovi oče! — U obor! — A čije su? — Ama ne znam ni ja. — Je li više krmača ili veprova? — Krmača. — Rovašene? — U desno uho. — E, to su crkvene svinje!Tjeraj u obor, pa im podaj kukuruza.A kmeta pozdravi nek’ zakaže selu da pazi na te svinje; jer ako još jedan put čujem da su upale u tuđe dobro, prodaću ih odmah, ma ni sto groša ne uzeo!Neće biti moja šteta. Ne zna niko, pa ni on sam, kad se rodio.U ono doba, gdje vam počinjem pričati, računali smo mi, a i on, da će mu biti tako pedeset godina.Popadija jal’ je bila godinu dvije mlađa, jal’ nije.Ali obadvoje ljudi temeljiti.Djece nijesu imali, tijem su više računali seosku djecu u svoju.Ko nije imao čarapa, trebao je samo nedjeljom proći pored popove kuće, pa već više ne bi išao bosonog.Ono dobra što su imali, kao što rekoh nijesu računali u svoje, već u narodno.Narod ga je zasijavao, žnjeo, kosio, plastio, vrhao, vijao, Mićo crkvenjak na pijacu nosio, a pop novce čuvao. — A šta će njima dvoma dobro?Ni kučeta ni mačeta!Dok su živi, biće im dosta, a poslije — narodno je i bilo. Poodavno je već kako pop ne može da mahne kosom ni da zakopa motikom, ali za to je on ipak uvijek u poslu.On vodi brigu o cijelom selu.Čas je u jednoj čas u drugoj njivi, sada u školi, poslije u crkvi.Imao je svuda posla, svuda je i stizao, i svuda je trebala njegova pamet. Kad je kakav teži slučaj u sudnici, odmah trči po popa, i on to od časa namiri, da je svakom pravo. Kod kuće je živio skromno i po starinski.Popadija ga ljubi u ruku kad pođe u selo ili kad se vrati kući.Sva im je posluga bio Mićo crkvenjak, koji se takođe računao u nešto što pripada crkvi i selu, dakle popu. Pop je govorio vrlo često besjede u crkvi.Silne, svete i poučljive riječi, da te jeza podiđe.Crkva je služila svaki dan, a nedjeljom je bila uvijek dupkom puna.Prije, još davno, i kad je kakav svetačac pa i petak, nagura se puna crkva žena, ali pop jedan put, poslije službe u petak, stade pred oltar pa poče govoriti, da je bog ostavio nedjelju i praznike za crkvu, da se u ostale dane čovjek radeći moli bogu, da se on za sve moli, kad oni moraju raditi, da je bogomrsko ne raditi u petak, jer je to samo turski svetac, i da će on svakoga izbrisati iz protokola krštenih, koji od sad ne bude petkom radio. I vjerujte, ljudi, u našem selu nema, kao u drugima, ama ni jedne glave koja svetkuje petak. A nedjeljom crkva, rekoh vam, puna puncata, pa i polovinu porte pritisnuo narod.A pop još kad hoće što važno da besjedi poruči kmetu da zovne još ljude, kojih će se najviše ticati besjeda.Ako je ko učinio što rđavo, a on ga u crkvi pred cijelim narodom izobliči i pozove na pokajanje.Nije se nikad desilo da mu se ne poslušaju svete riječi.Jedan put uđe neka pomama u ljude da razgrađuju tuđe gradine i da upuštaju stoku.Puca vrljika, a razbijenih glava kao bundeva.Svaki dan sve gore, i kmet već bio poručio Ciganinu da skuje rezu za zatvor i predložio da se kupi katanac, a pop jedne nadjelje stade pred oltar pa otpoče propovijed.Lijepo je, brate, govorio, čisto da se zaplačeš.Kad na pošljetku sav pocrvenje pa poče da dršće, kaže: »Šta je to, braćo, jeste li vi hrišćani? kako je to zlo udarilo, da je gore nego li u Turskoj?Sinoć me — veli — zovu da čitam molitvu Arnautoviću, kad ja tamo, a njemu Srninić prošcem slomio rebro, i to sve oko neke sipljive kobile.Pa šta ćete vi u ovom hramu kad tako radite?Šta sam ja zgriješio Bogu, da mi ne date pod moje stare dane živjeti?Kako ću — veli — poći na nebo, gdje će me sjutra preksjutra svevišnji pozvati, kako mu smijem stati pred lice - i dati računa o svome stadu?Ili vi hoćete da ja zatvorim ovo sveto mjesto, da ga ne gazite bogoprotivnim nogama i da me ne crnite sve gore pred ocem nebeskim!Pošljednji vam put kažem i pozivam da se ostavite pasjaluka i nesrećne rabote.Jesi čuo ti, Rajkoviću, ti, Ivankoviću, ti, Jovane Bojičiću, i ti, Nastase Andriću, ama zar vi mislite da ja ne vidim da ste i vas četvorica u ovom božjem domu?Prognaću vas, ako tako ustjerate, starosti mi, odavde i namjestiću Mića crkvenjaka pred portu s vrljikom, pa da mu prebije golijeni, koji se od vas usudi stupiti nogom na ovu svetu zemlju.Prokleću i vas i sve inadžije i ubojice onim putirom ondje, pa onda živi ako možeš.Poslušajte me, pošljednji vam put kažem; vas ste četvorica svemu zlu kolovođe.Jal’ se mirite, jal’ ćete od sad s bogom ratovati!« Dršćemo mi kao prutovi — nije šala one božje riječi, a prijeti kletvom.Osvrće se narod i traži očima njih četvoricu, a oni pokunjili glave, pogledaju se ispod očiju i hoće već da se ljube pred narodom.A poslije službe: cmok!Pozdravljaju se i oni, koji se prije ne htješe ni pogledati, i kmet istavi kolac, kojim je bio podupro vrata od buvare. — Govori narod o popovim riječima, a svakome puno srce i lako mu, kao da se okupao. Tako je on djelovao.Nikad nije prestajao, nikad se umorio.Bogu se molio: »Bože, oprosti mi grijehe i održi me zdrava, dokle si mi života poklonio!» I bog ga je zajedno s pošom odario zdravljem.Ali kad poša namiri po našem računu tako pedeset i pet godina, počne nešto uditi, svako jutro povraća, a poslije nekoliko mjeseci i noge joj počeše otjecati.Ne može više ni hljeba da zamijesi.»Hoće — veli — duša na nos da mi iskoči!«.Teretan joj svaki rad i sve da joj je da leži.Ne tuži se istina nikome, ali popu pao nekakav teret na srce i crne mu misli dolaze u glavu da će izgubiti druga.Zabrinuo se silno i noću često ustaje.Ide sam po dvorištu a sve prisluškuje kod kapka.Ali poši kako koja nedjelja sve gore.Muka istina gdješto i popusti, ali noge zatječu sve jače, dohvatilo i gore snagu i često je hvata nesvjestica.Sve više iznemaže i jednu noć lijepo da zakovrne.Udariše nekakvi bolovi u krsta i sve se u klupče savija.Sjedi pop kraj postelje i ne odmiče se.Šapće samo molitve, a popadija slabo se razbira.Ječi samo i moli se bogu da je primi. Šta da se radi? U jedan put popadija se dohvati za pojas, pa vrisnu i sva pocrvenje.Pop se okameni. — Pošlji — veli ona — brže po Ikoniju Markovu. Pop razbudi Mića, koji u skok ode baba-Ikonijinoj kući, a sam se opet vrati popadiji. Bolovi nastupaju sve na mahove i sve češće, ali kad popuste, ona je pri sebi.Stidljivo pogleda popa, a na licu joj se vidi nekakva strašljiva spokojnost.Onda bolovi nanovo učestaše.Dođe i Ikonija, i poša reče popu da izađe, a sama osta s Ikonijom.Već počinje da sviće prvi dan Duhova.Sio pop na klupicu u avliji, turio sijedu glavu u ruke, pa se ne miče.Onda mu u jedan put sinu nešto kroz glavu.Skoči s klupice i kao da se nasmjehnu, a u isti par ču dreku maloga djeteta iz sobe.On kleče na travu i uze se moliti bogu. Još nije pošteno ni svanulo, a već sve selo zna da se u popa našlo žensko dijete.Veseli ljudi i žene, izoblačili se i došli crkvi.Ljube popa u ruku i čestitaju.A on se čisto podmladio.Blagosilja sve redom, a Miću zapovjedio da sve crkvene čarape, tkanice i rublje iznese u portu i razda siromašnome narodu.Velika je služba bila taj dan, divno je pop pjevao.A poslije službe veselje na sve strane. Puna i krčma, pa sve nazdravljaju popu i njegovom domu.Nađe se i nekakav šaljivčina koji nazdravi »crkvenoj popadiji«, ali Krsta Zamlata isteže šamarom i sastavi ga sa zemljom, a uvrijeđeni narod graknu: udri, posvetila ti se!Sve ide dobro i svi se dobru nadaju.Popadija se oporavlja i - već trećeg dana predigla se u postelji, pa srče mlijeko iz ćase.Pop hoda kao i prije po selu, ali je rasijan i sve se trudi da sakrije radost.A kad je na samo često mu se razvuku usta, gleda na onu stranu, gdje misli da mu je žena i dijete, pa ponavlja: »Slava tebi, Gospode!« Ali jedno veče, kad se vrati iz sela, zastade on pošu u nesvijesti, a Ikonija se sva oznojila kupeći krpama krv ispod kreveta.Popu se odsjekoše noge.Spopade petrahilj, namače ga na vrat pa stade čitati »molitvu od krovotečenija«. — Sve zalud!Ona otvori još jednom oči.Pokaza svojom žutom rukom na dijete pokraj sebe, dohvati onda popovu ruku i poljubi je; prošapta: »Blagoslovi me... i oprosti!« Poslije joj se valjada od bola razvuče lice, trže se jednom, i onda kao da se osmjehnu i kao da otvori malo ruku, kad joj Ikonija turi u nju voštanicu. Kad ašov izvisi gomilu zemlje više popadije, mahnu pop rukom na nas i mi odosmo njegovoj kući, a on osta sam na grobu.Sjedili smo može biti jedno po sahata.Mićo iznio rakije u bardaku, pa služi vinskom čašom.Piju ljudi a žene othukuju i uzdišu, a u čaši nestaje rakije.Šta je pop radio sam na grobu, to niko ne zna.Tek poslije jedno po sahata vrati se on, i istom stupi na avliska vrata, a dijete u sobi zapišta.Ne pozdravi se on ni s kim, već povodeći se uđe u sobu gdje je dijete bilo.Reče ženama da izađu, a sam osta neko vrijeme kod djeteta.Čudno da dijete, čim osjeti njegovu bradu na svojem obrazu, zaćuta i zaspa.Gledao ga je on dugo.Onda obrisa oči i izađe u narod.Svi poustajaše. — Imao bih nešto da progovorim sa starijim ljudima, — reče pop. Žene jedna po jedna njega u ruku, pa kao guske jedna za drugom na kapiju.I mlađi svijet ode.Ikonija sama osta u sobi s djetetom. — Braćo! — reče pop — vi svi znate kako me je bog blagoslovio i kako sam mu platio za moje znane i neznane grijehe. Svi ćute.Niko se ne usuđuje ni da sjedne.I pop stoji, a bijela mu brada čas po zaigra. — Ja — veli, — braćo, ostah tako sam samohran sa ovijem crvom.Tako je božja volja, neka mu je slava!Ali dijete valja i gledati.Šta ću ja star i nejak s njime? Opet svi ćute i ustavili dah. — Pticama nebeskim dao je bog drugu snagu i pute, a čovjeku ostaje pamet i hrišćansko srce. Opet ćutanje, niko ne zna kako da počne, kako da ga tješi, šta da mu kaže. — Pop izdiže glavu i pogleda po svjema: — Je li ono teško selu? — Ne daj bože! — graknuše seljaci. — Ne govori tako, ako boga znaš! Aksentije Smiljanić istače se naprijed: — Ako je tvoja volja, popo; i tvoj blagoslov, da mu uzmemo dobru ženu dadilju, ili da ga damo kakvoj babinjari da ga prihrani, dok ne uzmogne samo jesti. U taj par otvoriše se vrata od kuće i Ikonija sva umazana od suza, iznese dijete na rukama. — Ja — veli — ne dam djeteta od sebe, ako ćete me svu isjeći.Mene je pokojna zaklela da ga čuvam i pazim. — Da uzmemo Ikoniju — viknuše seljaci. — Dobro! — reče pop. — Ali djetetu treba sisa. Stanoje Gluvić stidljivo izađe naprijed: — Da prostiš ti, popo, i vi, braćo, vi svi znate da se moja domaćica prije dva mjeseca pobabila.Dajte meni dijete i Ikoniju, dok je ono još za sise!Paziću ga kao svoje! — Ako je s tvojim blagoslovom, popo, ja velim tako je dobro, — rene kmet. — Neka je s božjim blagoslovom! Ikonija se vrati u sobu. — Još nešto! — reče pop. — Smrtan je čovjek a neznan mu je čas smrtni.Naš je grijeh, ako umre pored nas živijeh nekrštena duša.Ja želim da krstimo dijete, prije nego ga dam iz kuće. — Da ga krstimo! — rekoše seljaci. — Ko će biti kum? Među seljacima nasta žagor, ali u brzo izađe Ninko Vilotić: — Ako sam ti prav, oče, da se okumimo!Tako narod, hvala mu, mene izabra. Pop se tri put poljubi s njime.Onda poniješe dijete u crkvu, i ona se napuni naroda. Tako se dijete krsti i nadjenuše mu ime Marija. Kad ga opet vratiše u kuću, Mićo iznese po novo rakiju.Prvu čašu dade kumu Ninku.On uze čašu, skide kapu i ustade, a seljaci i nehotice svi poustajaše i poskidaše kape, Ninko otpoče: — Kume moj i oče, sretna da ti je Marija i naše kumstvo! da bog da svako dobro i radost od nje da dočekaš; da te utješi i podvori pod tvoju starost, da se dičiš i ponosiš njome, kako se narod diči i ponosi tobom, a sve u zdravlju i veselju za dugo i na mnogo. — Amin da bog da! — odazvaše se tiho seljaci. Svi se obrediše rakijom, pa onda nešto prošaputaše među sobom i Ninko Vilotić prvi uđe u sobu gdje je dijete bilo i turi mu pod glavu dukat.Za njim kmet, za kmetom Aksentije Smiljanić a za njima svi ostali po redu i starješinstvu, i svaki dariva dijete.Kad se svi izrediše, Ikonija izbroja dva dukata u zlatu i četiri i po u srebru i krajcarama; veza novce u maramu, pa dade popu: — Na ostavi; ovo je Marijino! Onda je uze na ruku i ponese je popu, da je poljubi, pa s Gluvićem ode njegovoj kući.Pozdraviše se i ostali seljaci s popom pa odoše, a on osta sam, kao suho drvo, i na srce mu pade tuga. Dugo se opirao srcu, ne hoteći »srditi boga«, ali starost ga je obrvala.On pade licem na krevet, gdje je juče još pokojnica ležala i gorko zarida.Suze spiraju crne misli, naliju prepuklo srce.Slomljen brod potone i ništa se više ne vidi.I samo još što san iz polomljene parčadi stvara nejasne slike. Naša škola bila je u jednoj prostoj daščari.U njoj je bila jedna povelika soba za djecu, jedna mala za učitelja i jedna kuhina, u kojoj je i familijaz spavao.Glavna soba, upravo škola, bila je niska, kao i cijela kuća.Vrata od nje gledala su u školsku avliju, a s lijeve strane bila su još jedna manja, na koja je učitelj ulazio.U njoj uvijek udara na prašinu i ljudski znoj.Prozori su bili hartijom podlijepljeni.Na zidu je visila jedna stara drvena ikona svetoga Save.Bila je sa svim počađila i isprepucala, da se jedva razaznavao svetac.Samo gore, gdje je glava, cakle se oči, i ma u koji kraj škole da staneš, uvijek gledaju u tebe.Ozbiljne, crne, prodiru ti u dušu, i kao da te nešto pitaju.Ja znam kad se desi da sam sam u školi, spopadne me nekakav strah i ne smijem da se obazrem na onu stranu.Sve mi se čini progovoriće nešto, i čas prije gledam da zagrebem na polje. Učitelj je bio jedan krojač, koji je stradao, vrlo miran i vrijedan čovjek.Cio dan je u školi, a noću šije popovske kape i šalje u varoš.Jedva da je što više znao od onoga što je djeci govorio.Pjevao je u crkvi, ali glasa gotovo nikakvog nije imao.Pop ga je često dotjerivao, ali se za našeg dobrog učitelja slabo šta lijepilo.Tek on se trudio što je bolje mogao.Ni u što se u selu nije pačao, svakome je ugađao, a popa se bojao.Upravo se ni živ nije čuo.Mi smo bili njime zadovoljni: kakav je, takav je — naš je!Ne bih ga ja ovdje ni pominjao, da i on nije imao udjela u Marijinom othranjivanju.Vidićete kako! Lijepo paze Maru u Gluvićevoj kući.Napreduje dijete da ti je milina pogledati.Žene se nadmeću ponudama i poklonima.Nije joj bila još ni godina dana, a već je imala čarapa, košulja, ubrusa i drugih stvari pun kovčeg. Kad joj se navršila godina i devet mjeseca, a pop, u dogovoru sa selom, dozida uz kuću još jednu sobu, i uze dijete s Ikonijom sebi.Njima dvjema jednu sobu, a sebi drugu.Tako ga ni žene ne smetaju, koje su svaki čas obilazile Maru, vodile je svojim kućama i dovodile opet popu. Ona je rasla u kući kod oca do svoje osme godine.Jednog večera sjedi pop, kum Ninko i Stanoje Gluvić u popovoj avliji.Onda poče pop: — Čuješ, kume, i ti, brat-Stanoje!Dijete, kao što vidite, raste hvala bogu i napreduje.Još malo pa će sama sebi plesti kose.Ja sam — veli — mnogo mislio i lupao glavu šta da radim jako s njome.Dijete valja da se po malo uči kućevnom redu i poslu.Šta će — veli — naučiti u mojoj kući, gdje nema ni preslice, a kamo li razboja?A i Ikonija je ostarjela, da se jedva drži na nogama.Šta vi — veli — mislite?Da se dogovorimo mi, pa poslije da zapitamo i druge pametne ljude; da vidimo šta će oni reći. — Ja velim da je opet date meni u kuću, — reče Gluvić. — Jok! — kaže kum Ninko. — Kod tebe je bila skoro dvije godine, a kod mene jednom u nedjelji.Nego dajte vi meni dijete u kuću.U mene je i zadruga veća, a hvala bogu pametna su mi i čeljad, imaće se i kod mene čemu naučiti. — Hvala ti, kume! — reče pop. — Tako sam nekako i sam mislio.Sjutra ćemo se razgovoriti i s narodom, pa u ime božje nek ide dijete u tvoju kuću, i neka počne nauk! Ali sjutra se promijeni kod crkve sve.Istom pop ispriča, i kmetovima i starijim ljudima, svi pristaše, i kum-Ninkova domaćica vesela uzela dijete za ruku, a tek učitelj kao iz mrtvih: — Molim vas, braćo, i vi, gospodin-popo, ako dozvolite da reknem i ja. Začudiše se ljudi: — Kaži, de! — Ja, velim, gospodin-popo, i vi, gospodo kmetovi i kumovi, da nije pravo da se dijete kod tolikog svog imanja potuca po tuđim kućama. Pop pocrvenje kad ču riječ imanje, a kum Ninko razrogači oči i skide lulu s čibuka: — Zar ti — veli, — dronjo, zoveš moju kuću tuđom, i zar će se ovo dijete potucati U mojoj kući? Učitelj se ujede za jezik. — Molim, molim, gospodar-Ninko i kume, i vi, gospodin-popo i ostala gospodo!Ja velim, ako dozvolite, da se dijete vaspitava kao varoška djeca, jer ovo, vi vidite i tako, mislim, nije rođeno da kopa i ore, a to bi bilo i sramota za ovoliko selo; a vašoj kući čast i poštenje! — tu učitelj skide kapu i pokloni se kum-Ninku. — A ja mislim i kažem da se dijete vaspitava! — Šta to? — reče Mojsilo Prokić. — Mislim i kažem da se dijete dade u školu. — Kakvu školu?Ko je još vidio da žensko čeljade ide u školu? — E, idite u varoš, gospodar- i gazda-Stanoje, pa ćete vidjeti.Tamo idu sva djeca i muška i ženska, i tako je sad vrijeme došlo, da će i po selima početi, pa je griota da dijete zadocni.Nego ja tako mislim i kažem da se dijete vaspitava i nikako drukčije! Zgledaše se seljaci. — Šta veliš, kume? — reče Ninko polu. — Nijesam — veli pop — nikad na to mislio.Da vidiš, nije luda ova učiteljeva. — A kako će to ići? — zapita Aksentije Smiljanić učitelja. — Lijepo, kažem, dijete će u školu kod mene s drugom djecom naučiti čitati i pisati, pa neće pod svoju starost moliti drugoga da joj čita pisma.A dok ona odraste neće se pisma tako rijetko pisati kao sada, nego će svaki čovjek morati pisati pisma.A poslije u školi se uči: zemljopis, sveštena istorija, prva i druga znanja... — Ne bi bilo rđavo! — reče kmet. — Šta veliš ti, oče, i vi, braćo? — Pa da ogledamo, a? — reče kum-Ninko. I tako Mara osta kod oca, a pođe u školu. Na jedno po godine poslije toga, naprasno se razbolje pop, zakovrnu od jedan put, i već mu se čini da neće ni noći živ dočekati, pa zove Ninka, Aksentija Smiljanića, Stanoja Gluvića i kmeta. — Braćo — veli, — tako mi se sve dopada da će skoro kucnuti za me čas.Nego sam vas zovnuo, da se dogovorimo za neke stvari. Kum Ninko hoće da sokoli popa, ali mu se jezik zavezao, i samo guta pljuvačku.I Aksentije sa Stanojem pokunjio se, pa se samo primakoše postelji. — Prije svega, braćo, evo u ovom su kovčegu ovdje narodni novci, a ključ je na trpezi, pod plaštanicom — zna Mićo!Unutra ima hiljadu i sto i jedan dukat. Oni se zgledaše. — Iz toga zidajte najprije školu, pa crkvu.Nemojte brukati sebe žive, ni mene mrtva, ni graditi šta mu drago.Ne počinjite, dok dobro ne smislite, i dok ne bude dosta novaca, da ne budete postidni pred svijetom.To vam je na amanet, pa sad gledajte! Hoće oni štogod da progovore, ali se zagrcnuli, pa samo kašljucaju. Poćuta pop i odmori se, pa onda ustežući se nastavi: — A moje dijete... ostavljam vama na amanet...Bog vam a duša vam! Kum Ninko ispruži vrat, hraknu malo pa reče: — Gledaćemo ga kao svoje! Pop nastavi: — Smrtni smo ljudi, ne primite za zlo, braćo, valja mi se dobro s vama razgovoriti, jer se ne vraća s puta na koji polazim.Ne daj bože smrtna slučaja, ili kakve zadjevice, šta bi ono siroče onda?...Nego, braćo, ja bih vas molio, da joj za svaki slučaj odredimo malo imanja od narodnog dobra. — Kume — veli kum Ninko, — nije maleno tvoje imanje, a evo ću i ja dati još... Pop nestrpljivo mahnu glavom: — Stanite, ne razumeste me!Nemam ja svojega imanja, ni daj Bože!Sve je vaše i onoga hrama.Mnogo bi njojzi bilo da joj odredite i ovo, što ja do sad držah.Šta će ženskom čeljadetu toliko imanje, a bog zna čija će ona biti, i u čije će ruke doći!Tek velim toliko da joj odredite, da se ne računa baš siroče, i da bi se imala čime prihraniti, da je ne daj bože, vi koji...Čekajte dok svršim!Tako sam ja sračunao i smislio da joj odredimo, ako je vaša volja, ovo parče zemlje, gdje je kuća, i njivu uz nju, zabran sa šarampovom i livadu s virom.To neka je njeno!Je l’ vam pravo? — Kako ti narediš! — U kovčegu ima u jednom rupcu zavezano šest i po dukata, čime ste je vi darivali, kad se rodila.I to je njeno! — Božje pa njeno! — E, sad mi je — veli lakše umrijeti.Spade mi neki teret sa srca. Ali kad pop skide brigu s vrata, i boljka uminu.Pred noć istina pade u vatru, ali ona ne drža dugo, i on tvrdo zaspa.Probudi se u samu zoru, i iziđe u avliju.Mara mu poli da se umije, i starac, i ako islabio, ipak stalnim korakom prijeđe ulicu i uđe u crkvu. Ali njegova podjela imanja osta.I narod i dan danas zove onu livadu s virom Marin Vir, a zabran sa šarampovom Marin Šarampov.Ko ne vjeruje neka pita samo koga iz mog sela. Kad se navršiše tri godine, i Mara svrši treći razred, učitelj onda navali na popa i na druge ljude, te je zadrža još jednu godinu dana u školi «na privat».Tako ona pođe učiti i četvrti razred.Već je zovu seljaci da piše pisma njihovim svojtama, koji su u vojsci.I popa ona odmjenjuje ondje gdje treba pisati, izvaditi kršteno pismo i take stvari.A učitelj pored nje izgubi i ono malo naučnog nimbusa, jer Mara svrši sve naučne poslove kao i on.Već se više ne kaju seljaci što su je dali u školu, a pop kad je pogleda uzdiže oči k nebu, i kad god je ko hvali, a njemu idu suze kao malome djetetu.Sa svim već ostario, obnevidio i postao zaboravan.Znam, kad god mu priđem ruci, da me pita čiji sam. Tako smo mi računali, a i učitelj nije imao ništa protiv toga, da je Mara već svršila «vaspitanje», i da sada pohita učiti se kućevnom poslu.Već je pop mislio da povede riječ o tome s narodom, ali se opet desi nešto, što promijeni naše račune. Te godine dođe u našu okružnu varoš vladika.Neću vam pričati šta se tu sprema, ni onu trku i urnebes od popova.Dosta da znate, da je naš pop bio najstariji u cijelom okrugu, te da mu je po tome spadala neka osobita počast i zadatak pri pozdravljanju novoga vladike.Narod odluči da popu za taj dan načini nove haljine, i učitelj je čitave dvije nedjelje šio kapu, i dotjerivao što je bolje umio.Kad pop sjede u kola pred našom crkvom, pričekaše ga dvanaest konjanika, što su iz našeg sela u narodnoj vojsci, i oni otpratiše popa u varoš, a cijelim putem bacaše puške i pjevaše.Za popom, u drugim kolima, vozio se kum Ninko i Gluvić, za njima još mnogi narod.Vele, kad je naš pop došao u varoš, da su lupala zvona i pucale prangije, jer konjanik, što je stajao na raskršću, kad ugleda popa u onoj pompi, pomisli da je vladika, pa obode konja na muštuluk. Bilo kako mu drago, vladika dođe, i naš pop osokoli tuna.Vladika odmah činio ručak.Bilo je puno svijeta, a naš pop, vele, sjedio u začelju.Ko će s nama!Poslije ručka, vele, raziđe se svijet malo po malo, samo ostaše popovi kod vladike. Onda vladika poče jednog po jednog pitati kako se zove, odakle je, kakva mu je nurija itd., pa pita i našeg popa.Kaže on sve kako je, i hvali se nama — hvala mu! — kao svojom djecom.Onda, vele, reče sveti vladika: — Ti si, oče, od najstarijih ovdje; a, boga ti, koliko ti je godina? — Ja — veli pop — i narod računamo da mi je tako sedamdeset. — Lijepa starost! — reče vladika. — Da bog da još dugo da poživiš! — A boga ti, oče — ne primi za zlo, — gdje si ti škole učio? — Ja sam se — veli pop — učio u moga oca, koji je popovao u stara vremena, pa kad ga ubiše Turci, ja ostah siroče i pobjegoh u ovo selo, gdje me poslije vlast zapopi. — A onako nijesi, da rečeš, kakvijeh škola učio? — Nijesam nikakvijeh. — A znaš li pravilo službe kako valja i «obredoslovije»? — Ja, oče vladiko, što rekao neki stari pop Stoko: koga sam krstio nije se poturčio, koga sam vjenčao nije se rastavio, a koga sam opojao nije se povampirio. Pop Mitar povuče našeg popa za mantiju.Vladika se slatko nasmija. — Lijepo, oče! — vele da je rekao. — Hvala ti!Taki meni i trebaju! Kad poslije pođoše, a pop Mitar skoči na našeg popa: — Kako ti da govoriš onako pred njegovim preosveštenstvom?! — Da kako ću? — reče naš pop. — Onako je sve u dlaku!Još sam zaboravio da mu kažem da sam i jednog turčina pokrstio i eno ga, svi ga znate, valjan hrišćanin i jedan po jedan gazda u selu. Ali vladici zbilja omilio naš pop, jer prve nedjelje poslije toga, istom pop podijeli naforu, a jedne karuce rrrr! pa stadoše pred crkvu.Skoči jedan što sjedi s kočijašem, pa popa u ruku: — Hajdete -— veli, — pozdravio vas gospodin vladika, da idete na ručak. Sjede pop u kola, pa još i Maru uze sa sobom.Gigaju se, brate, ona kola, rekao bi čovjek: sad će ispasti, a konji kao hale!Skida narod kape kuda pop prođe, a svakome puno srce.Nije šala, naš pop!Ali i jeste čovjek!Ta priliči mu da je sam vladika! Kad je pop stigao u varoš, priča Janko Radulović, kod koga mi kupujemo so, i što mu je kuća do vladičina dvora, da je vladika izišao do vrata, i pomogao popu da siđe s kola, pa mu nije dao ni ruke, nego se s njime, veli, u lice poljubio. Mara odmah potrča pa vladiku u ruku, a on nju u čelo. — Tvoja? — pita vladika. . — Božja, pa moja! — reče pop. — Da je živa i zdrava! — reče vladika, milujući dijete. Sjedoše oni za ručak.Posadiše Maru do popa, pa joj vise nožice niz stolicu, a sam sveti otac namješta je.Onda uđe jedan star čovjek i unese činiju s jelom, a Mara skoči pa njega u ruku.Čiča sav pocrvenje. Kad čiča izađe, a vladika pomilova Maru pa reče: — Ovoga čiku, ćeri, ne moraš ljubiti u ruku.To je moj kuhar! — Neka, oče vladiko, — reče pop. — Star je čovjek!Tako sam ja nju učio. — Od tebe se, oče — reče vladika, — ima i mator čovjek čemu da nauči. — A kako ti se zove mala? — Mara. - — Da je blagoslovena; Poslije ručka mnogo se što šta vladika s popom razgovarao.Zvao ga da ga uzme u konzistoriju, ali pop veli da ne može nikako ostaviti sela, «a zbog mene jednog, veli, ne vrijedi da premještaš konzistorije u selo!» Vladika se dobrodušno i lako nasmija. I s Marom je mnogo što šta govorio. — Koji je ono svetac? — reče on njoj, pa pokaza prstom na jednu ikonu na zidu. — Car Lazar! — reče Mara. — Gle!A od kud ti znaš? — Pročitala sam ono dolje. — Zar ti umiješ čitati? — Umijem. Vladika donese jednu knjigu, pa je dade Mari da čita.Ona otvori u srijedi.Namrgodi njene očice, pa poče glasno i monotono, kako sva djeca čitaju: «Mače vojsku starac Jug-Bogdane, u Bogdana silna vojska bila...» — Stani! — reče vladika. — Ko je to Jug Bogdan? — Nije, on živ, — reče Mara. — On je poginuo na Kosovu. — A šta je to Kosovo? — Kosovo je polje gdje su Srbi izgubili carstvo, i gdje je poginuo srpski car Lazar. Tu njene očice po novo potražiše sliku Lazarevu. — Lijepo, sine, vrlo lijepo! — reče vladika.Uzmi tu knjigu pa čitaj kod kuće! — Na poklon? — reče Mara iznenađena. — Na poklon! Bješe to jedna velika pjesmarica sva u zlato uvezana. Pop nagnuo glavu, a od milina sve mu suze kaplju u tanjir. Poslije je vladika pitao šta je učila, i kad ona odgovori da svršuje četvrti razred, zapita on popa: — Pa šta misliš sada s njome? — Mislim, oče vladiko, da je dam u kumovu kuću, da se dijete uči radu. — Šteta bi — veli vladika — bila otrgnuti dijete od škole.Ovo je — veli — glava, kakvih malo ima.Nije se ona rodila da bere kudjelju.Nego ti nju daj dalje u školu! — Ne ču ti, oče vladiko, svršila je? — Znam! svršila u selu, a sad je daj dalje u varoš, u Biograd. Popa štrecnu, kao da ga neko nožem udari. — Zar da se odvojim od svojega djeteta? — A brada mu zadrhta. — E — veli vladika, — ti si svome djetetu najviše dobru rad.Pa ja velim ne treba da staješ njenoj sreći na put. — Ne dao bog! — reče pop grcajući. — Pa šta da radim?Nauči me! — Pošlji je u Biograd na nauke. — A koliko to traje? — Četiri godine! Pop preblijedje kao krpa i razrogači oči; — Šta se to po bogu toliko uči? — Nauke, — reče vladika. — A šta će to njoj? — Kako šta će, oče?Drukčiji je danas svijet, nego što je bio za tvoje mladosti, a još će drukčiji biti kad ona stupi na snagu.Kad svrši škole, može, ako će, biti i učitelj.A poslije, u varoši druga sreća čeka dijete. Pop zaćuta i dade se u misli.I vladika ćuti.Tako to traja neko vrijeme, onda reče pop: — Treba li tu štogod trošiti? — Jedno pet šest dukata mjesečno. Popu čisto odlaknu: — Nema od toga ništa, oče vladiko!Gdje su toliki novci? — Pa ti — veli — imaš imanja, kako su mi pričali, na hiljadu dukata. Pop se zabeči: — Kakvih hiljadu dukata, kakva imanja?Nemam ja ništa.Njoj je istina narod nešto odredio, ali ne vrijedi sve ni sto dukata.Nema tu ništa od škole! Vladika se malo iskašlja. — Lasno je — veli — za novce, tek ako ti pristaješ.Sve ćemo to lijepo namjestiti.Imam i ja neku crkavicu, koju sam za školu odredio, a — veli — ne znam bolje prilike od ove. — Oče vladiko, starija je tvoja i pametnija od moje.Samo još da vidim šta će selo reći. A u selu ko smije reći što protiv vladičine volje i riječi?Nijesu se dugo prepirali.Seljaci se šćućuriše, samo ih srce boli, ali što mora biti, mora! I poslije mjesec dana već se oprema dijete za put. Silne se pripreme čine. Dan pred polazak mutljaju se žene iz cijeloga sela po popovoj kući.Tu je kamara sirčeva, kolača od pekmeza i tijesta, lepinja i pogača, lonaca s kajmakom, živih i prženih pilića, pastrme i toliko «zaire», da bi Vojin četovođa rahat cijelu četu njome nahranio.Mićo donio skoro iz varoši šaren nov kovčeg i u njega trpa Ikonija silne čarape, košulje i ubruse. Žene posjedaju na klupu pod orah, miluju Maru i plaču, a ona uplašeno ide iz krila u krilo.Ne plače, već zamišljenim očicama gleda u šta mu drago.Čupka rese na košulji i ne govori ništa.Ništa ne jede i ne pije.Čisto dijete došlo van sebe; nekakva mu vatra podišla obraščiće, i kad što progovori, to je kao u nekakvom zanosu. — Da bog da da ovo sve na dobro izađe! — reče baba Stevana. Kad se već smrče, raziđoše se žene i ljudi kućama, a ostaviše popa sama.Nije ni on gotovo ništa večerao, a tu noć uze Maru sebi u postelju.Ikonija se ne može od nje da rastane, i kad je mislila da je Mara s popom zaspala, iznese svoj guber i prostre ga pred vrata popove sobe, pa leže. Kad san, koji ne može rastjerati nikakva briga djetinjeg doba, savlada nemirnu dušu Marinu; kad crne trepavice padoše na zapurene obraščiće a grudi se počeše ravnomjerno dizati, ispravi se pop u postelji.Sobu je osvjetljivalo kandilo, koje je gorjelo pred školom.Da je u taj par Ikonija provirila, bi pomislila da gleda svetiteljske slike.Nadnijelo se uvelo starčevo lice na pun života lik djetetov, a s bijele brade curi kap po kap i čisto se zapuši na njenim obraščićima.I taman se pop naže da je poljubi, a dijete u snu mahnu rukom, okrete se na drugu stranu i nastavi spavanje.Duboko pop uzdahnu i zavali se u postelju. Davno je pala rosa, već se i istok rumeni, a pop još ne zaspa.I kad ču gdje pred njegovu kuću staše kola, ustade i izađe na polje. Pred kućom, kum Ninko popušta štranjge konjima, koji se puše u svježem jesenjem jutru.Kočijaš se ispeo na kola, pa nogom poturuje sijeno pod sjedišta.Pop izađe na kapiju, u selu je još sve bilo mirno; samo gdje-gdje što škripne đeram ili lupne kapak od prozora.Kokoši vade glavu ispod krila, ali još ne skaču sa sjedala. — Dobro jutro, kume, i blagoslovi! — reče kum Ninko kad ugleda popa.I kočijaš se ispravi u kolima i skide kapu. Pop ga otpozdravi: — Dobro si poranio, kume! — Šta ću? — reče kum Ninko.Probudih se ranije, pa kad ne mogah zaspati, a ja viknuh dijete da hvata. — Hodi u kuću! — reče pop. — Mara još spava, a Ikonija nam može ispeći kavu. Ne rekoh vam da je takav dogovor da kum Ninko vozi Maru u Biograd i ponese vladičino pismo kud treba.Pop ne može od crkve a i od starosti.A gdje bi njega starca pustio narod na put, i kako bi njemu bilo da ostavi dijete u Biogradu, pa da se sam vrati?Bog zna bi li on to mogao ikako i podnijeti? Tu oni govoriše koje o čem, a najviše o putu i o Mari.Mnogo pop savjetuje i moli kum-Ninka da pazi na ovo i na ono i da dobro upamti sve, pa da mu poslije priča kad se vrati.Tako oni brigaju brigu, dok Mara spava tvrdim snom.Već se zablista od istoka.Stadoše još dvoja kola pred popovu kuću.Dođoše žene i ljudi iz susjedstva, a i koji su dalje sjedili.Još jedno po sahata a avlija bješe puna ljudi, a pred kućom više od desetora kola, a Mara — još spava. Kum Ninko pogleda u sunce koje se pomoli. — Osvaja dan — reče, — ja velim u ime boga i s tvojim blagoslovom, kume, da se krećemo. Ikonija s crvenim očima utače se: — Spava još dijete! To bješe prepona.Ko može stegnuti srce, pa sada probuditi dijete? Ali kad prođe jedno četvrt sahata, i kad se s plasta poče pušiti a sa trave rosa dizati, usta pop pa pođe u kuću.Svi umukoše, niko ni uhom da makne, pop uđe u sobu. Dugo gleda mirnu i bezbrižnu savjest kako spava.Stade pod ikonu i pomoli se bogu, pa odvažno priđe krevetu.Metnu djetetu ruku na čelo: — Maro, sine, ustani! Dijete protrlja oči i otvori ih.Duboko uzdahnu, pa gleda velikim bezazlenim crnim očima u popa. — Kako sam lijepo sanjala, babo! — A šta si sanjala, ćeri? — Sanjala sam ko ja u nekoj velikoj varoši, pa ko neke velike, velike kuće; pa ko ja se vozim na zlatnim kolima; pa se sve ljuljaju kao vladičina! — Pa sad ćeš, ćeri, u ime boga u Biograd, — reče pop i silom razvuče usta. — Tamo ćeš svega vidjeti. — Biograd!? — reče dijete i promijeni se u licu, a srce mu zalupa. — Ustani!...Svi te čekamo... — reče pop pa pobježe iz sobe. Poslije je ušla Ikonija s drugim ženama i kroz jedno četvrt sahata izvedoše plačući dijete, koje se i samo kupalo u suzama. — A šta balite vi, žene, i cvijelite dijete?Vi ništa drugo i ne znate! — reče Aksentije Smiljanić, i obrisa rukavom suzu. Mićo iznese Marin kovčeg i turi ga u sijeno pod prednje sjedište.Pop poljubi Maru: — Pođi s bogom, Maro!Neka ti je on u pomoći! Onda svi redom počeše ljubiti dijete i najzad je Ninko ponese, kao da su joj dvije godine.Reče joj da se prekrsti, pa je metnu u kola gore.Onda se i sam prekrsti, pa se posadi pored nje i prišapta joj: — Poljubi babu još jedan put i kaži: blagoslovi me! Ona se naže iz kola popu, i pruži ruku: — Blagoslovi me, babo! — pa nasloni usne na uvelu popovu ruku. Žene pokriše oči, ljudi čeprkaju palicom po prašini i gledaju na drugu stranu u plot. Nasta tišina. Pop metnu obje ruke na Marinu glavu i uze šaputati. A kad on diže i ispravi glavu, Ninko viknu kočijašu: — Ošini! Konji pođoše.Pop pristade uz kola i zagrli se u hodu s kum-Ninkom, pa reče: — Čuvaj mi, dijete, tako ti živoga i samosazdanog stvoritelja! Ninko pothvati dijete rukom ispod miške i privuče ga k sebi, a konji počeše kasati.Mara se okrete ocu, i prestravljeno viknu: «Neću u Biograd! neću!« Ali slab joj bješe glasić.Ne ču to ni pop, ni kum Ninko, ni kočijaš. Konji sve krupnije kasaju i ona nasloni glavu na Ninkove prsi, pa neutješno i silno zajeca. Još malo se - vidi kroz oblak od prašine kako se kola kreću. Već okretoše Zebićevim šorom, a pop i za njim sav narod ne miče se s mjesta i ne odvaja očiju.Kad već kola zamakoše, pop obrisa oči i pogleda po narodu.Mahnu slabo glavom, kao da rekne »s bogom« i prijeđe preko puta.Otvori crkvena vrata, i ničice pade pred oltar, a čelom dohvati zemlju.Ležao je tako može biti četvrt sahata, a kad se diže i okrete, ugleda punu crkvu naroda. Kad se Ninko poslije nedjelju dana vrati iz Biograda, nije mogao naodgovarati svijetu.Pričao je mnogo čuda, što je video u Biogradu, da mu jedva vjerovasmo.Za Maru veli da je najprije s pismom vladičinim išao u jednu školu, i predao ga školskom starješini.Ovaj, veli, kad pročita pismo, otišao je s njime i s Marom kući nekog profesora Vučetića, i tu je Maru predao.Pričao je kako u toj kući ima mnogo koje šta, da ni deseto ne znaš čemu je i za što je, i kako se čovjek može lasno obrukati ako dobro ne pazi.Tako on, veli, i ne gleda već pljucka pored sebe.Kad slučajno obrne oči, a na patosu stoji jedna velika pjeskovnica, za mal’, veli, što nije u nju pljunuo.Poslije, kaže, sve kod tog profesora, nudili mu da naspe čorbu sebi u tanjir, ali on, veli, kazao: «neka, hvala, mogu ja i iz činije», te nije htio prljati tanjira. — Znali smo mi već u naprijed da nas on neće osramotiti! Pop ga je čas po prekidao: «A Mara?» ili: «A ona šta kaže?» a Ninko namješta što bolje umije.Kaže da je vesela kao ptica, i da je ljudi, kod kojih je, paze, da ne može bolje biti: «Ne slazi» veli «s krila».Da bog da!Samo što nešto smeteno priča kako se rastao s njome: «Nije» veli «ni plakala!» Gdje će to biti da dijete ne plače? Što da vam pričam kako nam je bilo bez nje, što da vam opisujem kako je siromah pop čisto zanesen i često hoće ovo, a radi ono, misli jedno a govori drugo.Što da vam pripovijedam kako smo bili kao ubijeni i kako je kum Ninko sav pocrvenio, kad poslije deset dana dobi pop pismo od Mare, u kome priča: kako joj je samoj, kako je htjela da se uhvati za kum-Ninkova kola kad se on vraćao, kako se sve krije od gospođe za drva i u šupu, pa plače sama i kako, kaže, hoće da umre.Ne treba ni oko toga da se zadržavam kako je pop na vrat na nos spremio kola za Biograd i s tim pismom otrčao vladici. — Sve to samo bi razvlačilo pripovijetku i sve to samo bi onaj razumio, koji je svoje rođeno morao poslati u tuđinu, ili koji je sam u svojoj mladosti moramo ostaviti svoj zavičaj.A ko je to sve preko glave preturio, taj zna kako najzad i tuga malakše; legnu njeni talasi po srcu i umornu površinu dotiče samo još pismo od miloga, kao lastino krilo mirno ogledalo vode. Dan za danom, nedjelja za nedjeljom, pa i mjeseci klize neosjetno.Što prođe izgleda da je malo čas bilo, samo u budućnosti vidi vječnost srce koje čeka.Kad je pošljednji mjesec školske godine, ne može čovjek živ da dočeka.Ali nema više tuge.Razvedrila su se lica i nekakva nespokojna radost ožarila i uvelo popovo lice.Udariše vrućine.Ikonija već kreči popovu kuću i sprema se doček za Maru.Jednog dana i kum Ninko sjede na kola pa u ime boga ode u Biograd, a veseo narod samo jedno poručuje: «Pohitaj! ne zadržavaj se!» Marina soba kao raj.Prozori zakićeni lipovim granama, pod gredice podvučeni strukovi bosiljka.Na peći svakojaka cvijeća; nova šarenica prostrta po postelji.I samo se još nestrpljivo iščekivaše mio vladalac, koji i ne sanjaše o svojoj moći nad našim srcima. Bože! kad ona dođe! Pop van sebe od radosti.Ikonija da se uguši od suza, pa ne pušta dijete iz ruku.Žena puna kuća, pa se samo vajkaju: «Lele mene! kako je dijete islabilo!» — A da, vesela drugo, gladno i žedno u tuđem svijetu! — Pa guraj djetetu kolače i druge ponude u ruke i u usta. A na njoj slaba promjena.Samo što je malo porasla i što je bljeđa došla u licu, te joj crne oči čisto još crnje i još se silnije cakle. A ona ne zna šta da radi.Prepuno joj srce, pa ne može nigdje da se skrasi.Sjedne na krevetac, drži kolač u ruci i giga nogama.Onda skoči, trči u kuhinu i tjera Ikoniju da joj priča koje šta.Poslije trči po avliji, vabi kokoši, gleda kako Mićo izgrće žar iz peći za hljeb, ili kako susjed Đerić pravi strašilo za ptice.Pa onda hajd’ Ninkovoj ili Gluvićevoj kući.A oni kao da im je vladika došao: zaviruju je sa svih strana i već ne mogu da je se siti nagledaju. Tako ona veseli popa i selo.Išla je s popom i vladici.Bila u školi.Pa poslije je opet s djevojčicama na igri ili na radu.Sve se bolje uobljavaju obraščići, i sve crveniji dolaze, dok već ne izmače mjesec jul, i dok kum Ninko ne zapreže konje, da vodi dušu sela iz sela. Kad po drugi put ode, pođe sve po starom.Na novo je trebalo čekati godinu dana, i kad se ona navrši, zakla nas lijepo jedno pismo, u kome veli: »Slatki babo!Hoće srce da mi pukne, što ti ne mogu doći.Pričao ti je vladika da me je premjestio u jedan pansionat, gdje se govori samo francuski.Cijele godine išla sam u školu, a sad me ni o raspustu neće da puste kući.Vele: moram učiti francuski, da stignem druge itd.» Možete misliti kako nam je bilo!Ali šta ćemo?Popu ne smiješ ni pomenuti da ustane oko vladike, ne bi li je on kako istrgnuo od tud i dobavio nama, ma na nedjelju dana.To bi njega siromaha samo još jače cvijeljalo, jer on je zacijelo i sam već s vladikom o tome govorio.Pokunjismo se, pa ćutasmo. Preturismo još godinu-dana preko glave.Kad je trebalo da dođe, pop dobi pismo da ove godine o raspustu ide gospođa, kod koje je Mara, u Beč, pa hoće i nju da povede.Vladičina je volja da dijete, prije nego se sa svim vrati kući, vidi što više svijeta i nauči se čemu se god desi prilika.Popu je kazao: »Strpi se, oče, još godinu dana!Neka dijete prođe svijeta.A poslije, kad ti dođe, nećeš se više od nje odvajati!» Tako opet nastupi vječnost, poslije koje će zar i nama granuti sunce. Među tijem mijenja se što šta u selu — vrijeme čini svoje!Naš stari učitelj ostavi nas — ode siromah na put, na koji se ide zatvorenijih očiju.Bog da mu dušu prosti!Žao nam ga je bilo.Vio je siromah nekako prirastao za selo.Lijepo smo ga sahranili.Poslije raspustismo djecu a školu zatvorismo. Sad smo se svi nadali da će nam Mara doći za učitelja.Već je pop s nekoliko starijih ljudi išao zbog toga i vladici, i on im u tvrdo obećao.Siromah pokojni učitelj, čisto nam je... baš se čovjek griješi!... htjedoh reći: čisto nam je — bože prosti — stajao na putu. Da vidite jesmo li dočekali čemu smo se nadali! Bješe nedjelja poslije podne.Narod se iskupio kod zapisa.Iznijeli jedan sto iz sudnice, pored njega dugačka klupa i nekoliko tronogih stolica.Zasjeli stariji ljudi i pop, pa razgovaraju o ovom i onom, a mladež se igra i veseli. A drumom za naše selo idu jedna kola i u njima jedan gospodin čovjek.Čudan malo na pogled.Na glavi mu širok slamnji šešir s crvenom trakom.Ispod šešira smeđa kosa pada na čelo.Guste obrve gotovo se sastaju a međ’ njima jedna duboka bora, koja se ni onda ne izjednači, kad gospodin čovjek zaturi šešir i rupcem briše znoj s čela.Mora biti da se s njom rodio.Čudno ona oskače na mladom licu, u sred koga sjedi malo kukast nos, a pod njime maleni gusti brčići, koje je on na obje strane raščešljao, te su na krajevima rastreseni i širi nego pod samim nozdrvama.Donja mu je usna malo visila, a gornja je malo izdignuta, te se vide bijeli kao snijeg zubi, malo iskrivljeni kao plot koji je posrnuo.Lice mu je poblijedo al’ ne mršavo, a velike smeđe oči do pola zatvorene, žmire i uvijek gledaju na stranu.Ima mu dvadeset i dvije do i tri godine. Ništa ne govori s kočijašem.Puši cigaru iza cigare.Gleda samo oko sebe i kao da nije veseo.A sa one bore na čelu ne može čovjek ni znati kako mu je, jer uvijek izgleda mrgodan i zlovoljan. Ide on u naše selo i eno ga gdje uđe.Hajd’, hajd’, pa pravo u narod.Ustaviše se kola.Gledamo mi ko će to biti. Gospodin čovjek nespretno skoči s kola, pa tromo, i kao da je bog zna kako umoran, priđe stolu, gdje je i pop sjedio.Ne nazva boga, samo malo klimnu glavom. — Je li ovdje kmet? Mi pomislismo da je nov ćata, pa poustajasmo.Kmet skoči: — Ja sam, gospodine! Gospodin čovjek izvadi gotovu cigaru, pa turi u usta i naokriške, a sve gledajući kmeta, priđe stolu; zavrati šešir, naže se prema popu i pruži ruku. — Živ bio, sine! — reče pop. Al’ gospodin dohvati kutiju sa žigicama koja je pred popom stajala i brzo trže ruku nazad.Ispravi se, pa sa strane baci pogled na popa, još većma začkilji, a bora na čelu kao da još dublja dođe. Onda se opet lijevim ramenom okrete kmetu: — Gdje je ovdje škola? — Tu je, gospodine, odmah do crkve. — Vodi me! — reče gospodin čovjek. — Zatvorena je! — A ti je otvori!Ja sam naimenovan za učitelja u ovom selu. Nov učitelj!...Kako to? Pop se ispravi pa ga stade gledati.I mi se oslobodismo.Posjedasmo opet, praveći i njemu mjesta, al’ on ne htjede sjesti već opet veli kmetu:. — Dela brže! umoran sam.Otvori školu i pošlji mi familijaza. — Sjedi, čovječe! — reče oslobođen kmet.Nije sablja za vratom. Učitelj se nasmija, al’ samo lijevim krajem usta, i lijevo oko sa svijem mu se zatvori, a onijem drugijem pogleda kmeta najprije u opanke, pa onda u kapu. — Neću — vedi, — hajde me vodi! — Ama sjedi, da piješ štogod! — reče kmet. — Neću ništa — reče on oštro, a vrh one bore pokazaše se još dvije preko nje, — vodi me! Kmet ode s njime. — Kakvo je ovo čudo? — reče Ostoja Purešević.Jal’ je nešto preveć mudro, jal’ je sa svijem ludo! Seljaci slegoše ramenima i, sami ne znajući za što, dadoše se u nekakvu tamnu slutnju. Drugoga dana izašao učitelj u mehanu.Sjedne sam,- namrgodi se pa ćuti.Poruči što god da jede, pa opet u školu.Djece nije bilo, jer je već bio jul mjesec, pa zbog ono nekoliko dana do raspusta, ne htjesmo sazivati djece. Popa se kloni, da je čudo.Već je nedjelju dana, a s njime nije još ni riječi progovorio.Kad bi u nedjelju, a pop ga čeka da drži pijevnicu.Jes’, al’ učitelja nema!Poslije službe digne se pop, da vidi da učitelj nije što bolestan.Kad uđe u sobu, a on leži na krevetu, koji je načinjen od kuhinskih vrata, pod koja je podmetnuto na četiri kraja po pet-šest cigalja.Na nogama mu pantalone, a gore samo košulja.Bosogonog leži i čita nekakvu kupusaru. — Pomozi bog! — reče pop. Učitelj zanese objema nogama kao rukunicama, pa ih spusti niz krevet.Turi kažiput u knjigu, pa je metnu u krilo.Pokloni se malo put popa, pa osta sjedeći na krevetu. — A kamo se ti, učitelju? — reče pop. — Evo me! — Znam! a kamo se u crkvu da pjevaš? — Nijesam pijan da pjevam! Pop ustuknu jedan korak, naže se naprijed, pa začkilji i gleda u učitelja. — Što me gledaš? — Ništa! — veli pop. — U crkvi se pjesmom slavi ime božje. — Pa kad ti se slavi, a ti ga slavi!A mene nemoj dirati!Vidiš da radim! Pa opet se izvali na krevet i otvori knjigu. Pop se prekrsti, pa natraške izađe iz sobe. Odatle ode polako kući.Seljacima ne reče ništa.Sam se dade u neke misli. Od to doba on učitelja nikad više ni za šta ne zapita, niti je s njime dolazio u dodir.I učitelj čim vidi popa, a on pogne glavu, namrgodi se još jače, igra se prutićem i prolazi kao mimo tursko groblje. Ko zna za što on tako čini?Ko zna šta je pop o njemu mislio? I tako se učitelj osami.U prste bih vam mogao kazati svaku njegovu riječ, tako je malo govorio.Kad vidje da mu i ono malo, što ovda onda progovori, niko ne razumije, a on se dusne, okrene glavu na drugu stranu i mrgodan ode. Jedan put ide on polako pored kovačnice.Kovač je nešto teretno radio, sav mokar od znoja, zalijepila mu se košulja za široka leđa, a on stao na vrata od kovačnice pa duha.Na spram tih vrata druga su, te tako se igra vjetar kroz kovačnicu, i hladi znojava kovača. Kad učitelj dođe na pored njega, a on se okrete: — A što si ti, more, stao tu? — Što sam umoran, — reče kovač. — Znam; a što si stao na promahu? — A? — Što si; velim, stao tu, da te tako znojava bije vjetar? — ’Vako ja kad se oznojim!Stanem na vjetar, pa čisto zabreknem.Pa kad poslije opet uzmem čekić, čini mi se da u njemu nema pet drama, a leđa mi čisto škripe. Učitelj se nasmija.Onako: jednim krajem usta i jednim okom.Pogleda kovača još jedan put, ne reče mu ništa.Samo se zavi u struku i ode dalje. Drugi put Pavao Đerić vodi volove s praznim kolima.Stoka se nešto uzarumila, pa neće s mjesta, a Pavao se naljutio, pocrvenio u licu kao paprika, viče na volove i dere ajdamakom kud stigne. A ek učitelj pred njega kao kakav kapetan: — A što — veli — biješ tu marvu? — Ja šta ću, kad neće da ide? — A što je ne hraniš dobro, pa bi išla? Pavao iskolači oči: — Zar ne vidiš da je svaki kao puce, apostola mu njegova?Pa da ga ne bijem! — Pa opet: pljus! — Gori si od te marve! — reče učitelj. Pavao se ispriječi: — Nemojde mi pristajati na muku, kažem ti, već gledaj svoga posla!Znam ja tebe dobro koji si ti! Učitelj začkilji očima: — A koji sam ja? — Čivutin, — Reče Pavao. — Ja te ne vidjeh ni da se krstiš, ni da klanjaš.Ne znam samo čivutskoga zakona. Tu on još ljuće odadre dešnjaka.Volovi u jedan put potrčaše.Pavao se dohvati za stražnju osovinu i sjede na nju, pa poizdaleka okrenuv se učitelju viknu: — Upamtide ti, učitelju, kome si kazao da je marva! Seljaci su vidjeli istina da je ovaj učitelj sa svijem nešto drugo od pređašnjeg, i mislili smo svi da je on učevan čovjek, ali ga nijesmo marili.Naročito ga je to crnilo, što ga pop ama ni u usta ne uzima. Niko se nije s njim družio, osim jednog Jerotija Kovačevića, koji ga je zaklanjao i branio.Taj je Jerotije čak i išao njemu.Šta su njih dvojica govorili, to se ne zna.Jedan put dovuče Jerotije amerikanski plug i stade se hvaliti kako ga je učitelj naučio.Al’ kad ga zabode u neku krčevinu, a plug puče na dvije pole, kao da je od leda.Psuje Jerotije što mu na usta dođe i kad se on dade da ga uči koje ko, ko nije ni orao ni kopao.Tako i on ostavi učitelja sebi sama i njegovoj glavi. Od to doba učitelj posta još veća ćutalica i još osamljeniji.Jedno veče pisao je nekom svome drugu: «...Boš posla!U narodu se ne može ništa učiniti.Zauzimajući se za njega, pišući i govoreći, upropastio sam svoju karijeru i spao na to da budem učitelj!...Ovdje su svi moji pokušaji jalovo ispali.Narod je glup i zatucan!Imaju jednog popendu, koji je još s dva tri kapitalista pritisnuo pola sela, a sve blagočastivim namještanjem.On s ovim kapitalistima eksploatiše seljaka — podržava ga sve jače u gluposti — a sam ništa ne radi!...Hoću da presvisnem, gledajući ovu nepravdu!...» Već se približavaše Petrov dan.Svaki dan iščekivasmo Marinu poruku za kola.Ali dođe i Petrov dan, a pisma od nje nema.Jedno veče, treći dan po Petrovu dne, vraćaju se ljudi s rada, pa stoje pred sudnicom i govore nešto o pušnicama.Ja sam bio s Radojem Nikolićem u lovu, i kad se vratismo, umiješasmo se i mi u narod.Već se hvata mrak.U daljini opazismo neka kola.Kmet pogleda na onu stranu, začkilji očima i trudi se da pozna ko je.U jedan put pljesnu rukama: — Mara! — Mara! — graknusmo mi, a ćata, što bolje može, popu na muštuluk. Radoje opali iz dvocijevke.Pop gologlav potrča pred kola, koja se ustaviše, raširio ruke i rida, a vjetrić mu se igra bijelom bradom i s ono malo dlaka na glavi. Mara bješe sama u začelju.Brzo ustade.Lijevom rukom pokupi haljinu, desnom smače šešir s glave, dohvati se za lotre i lako skoči na zemlju. Pop je uhvati ubjema rukama za glavu pa je ljubi u čelo, a nama idu suze.Pozdravlja se ona s nama — kakva je, jedva da je poznaš!A kad kome od nas momaka pruži ruku, a on sav pocrveni.Iskupi se dosta svijeta, pa je kao mladu odvedosmo popovoj kući.Pop od radosti ni govori ni romori, samo briše oči i tek postariji ljudi što je po štogod pripitaju, a mlađima se čisto vezao jezik.Nije šala, kao kakva gospođa!Pa kakve su joj one haljine, pa kako ide!... Sutra dan ustala ona, stala na vrata pa gleda.Pop je već davno bio u gradini, i svaki čas se vraća, da vidi je li Mara ustala.Pred zoru je bila laka kiša.Zemlja bješe svuda vlažna, a sa duda spram vrata još nijesu isparile kišne kapljice, pa ga obasjalo jutrenje sunce, te se cakli kao polelej u varoškoj crkvi.Na bukvi klikće djetlić, a sa oraha mu se odziva žunja.Sunce blista, a oblaci se razilaze. Mara stala na vrata, pa gleda nekim širokim pogledom.Dubok joj je dah, a čudno joj nešto u grudima. . — A što si mi se zamislila, golubice? — reče Ikonija. Mara još dublje povuče paru: — Ništa! — reče, a pogled joj uprt u daljinu. .— Kako je sve divno, puno života, kako je svjež vazduh! Ikonija joj zaviri u oči pa onda pogleda na stranu, kuda Marine oči bjehu upravljene: — Dud? reče ona. — Šta? — Gledaš u dud? Mara se slabo nasmjehnu: — U dud i svuda!Pa zamišljeno nastavi: — Čisto sam gladna ovoga vazduha. — E, pečem ja kavu za tebe, — reče Ikonija. — Znam ja, ti si se povarošančila.Voliš ti bijelu kavu! U to dođe i pop iz gradine.Njegovo svetiteljsko lice bješe opet uzelo zemaljski oblik, jer ga radost bješe obasjala: usta su mu neprestano razvučena, a na bijelim trepavicama čas po visi kapljica, kojom duša rosi, kad joj se mrkne i kad svanjuje. A kroz letve od čardaka u susednoj avliji cakli se jedno oko.Taj je čardak Nenada Ćerića, a u njega je sin Pavao, momak za ženidbu.Onaj isti, kome učitelj reče da je marva. Sjede pop s Marom za sto pod orahom.Ikonija donese bijelu kavu. Pop ne skida s nje očiju. — Šta si radila, sine, od kad si ustala? Mara uzvi obrvice.Umorno krene očima oko sebe, pa kad ih upre u popa, njemu je kao da ga polijeva nekim životvornim balsamom. — Gledala sam prirodu, — reče ona bezazleno. Pop proturi prste jedne ruke kroz prste druge ruke, ispruži oba kažiputa i sastavi im vrhove, pa tako sklopljene ruke položi na sto.Zavrati se malo na klupicu, a glavu nešto iskrivi na desnu stranu i pogleda u nebo. — Prirodu! — reče on zamišljeno. — Da! toj sam se misli i sam poklonio!Velika je to knjiga!Ko nju čita, taj se bliži bogu! Da, ali pop ne zna od koliko se ruku može čitati ta knjiga. Dani izmiču, Mara je car sela.Svakome su puna usta.Nada da će nam ona biti kad tad učitelj, zanosila nas je sve.A ona hoda po polju.Zamišljena je — ali joj je jasno lice.Nije to tuga, ni briga, što zanima njenu dušu. To je ona sentimentalnost, valjada svojstvena njenim godinama i školi koju je učila.Hodeći tako sastajala se i s učiteljem; najprije ga se, vele, plašila, ali poslije se već navikla. - Tako je to išlo mjesec dana.U to doba Mara posta još zamišljenija.Čudnovato se poče ponašati. Sjedi neki put s nama.Ćereta i priča šta ima po svijetu, pa onda skoči; samo što rekne: — Treba raditi! — pa nas ostavi, a mi blejimo za njom. Ili dođe poslije podne, kad se pop naslonio na šarenicu, pa ga gleda, nagne se prema njemu, pa se od jedan put trgne, izdigne glavu, uđe u sobu i otvori knjigu. Ili hoda po polju.Zapjeva slavuj poistiha, pa krepko, milostivno i sitno, veselo kao svatovska pjesma, pa tužno kao opijelo.A ona ga sluša, sluša, i pogled joj luta po zraku.Onda u jedan put tresne nožicom i uzdigne glavu: — Luscinia philomela! pa šta? — Ili trgne bokvicu iz zemlje, pa zaviruje prstić, koji je još kao dijete porezala i koji joj je Ikonija bokvicom previjala.Gleda listiće i misli nešto, pa ga onda čisto srdito baci i s nekakvim pouzdanjem šapne: — Plantago lanceolata — prosta stvar. Neki put opet stoji sama u sobi.Nešto se strašno bori sa samom sobom.Udare joj suze pa plače, plače, pa opet u jedan put utre oči, dohvati knjigu, tresne o sto, otvori, pa navali čitati. Sjela jednom pod orah.Plete, a knjigu metnula preda se u krilo; namrgodila očice i čita, ne prestaje.A na otkosu više nje stoji mlad čovjek.Podbočio se na kosište i traži očima popovu kuću.Ili izvadi dvojnice, duha u njih i njihov jasan pisak tužno pliva zrakom.Nije to poznata pjesma, nije ni igra — ko će ga znati šta je to!Pa je onda tresne o ledinu, isteže prstima ono malo dlačica na usnama i mrko gleda u daščaru gdje je škola.Podilazi mu krv na oči; one su vlažne i lice gori kao u groznici. A kad mrak pritisne zemlju, neko se šunja pored popova plota.Ne bijeli se na njemu seljačka košulja, ni na putu ostaje široka stopa od opanaka.Nasloni se na vrljike, a iz popove kuće, kao mjesečev zrak, lako se kreće druga slika u dugim haljinama; korača plotu i dugo i tiho šapuću.Niko to ne vidi, niti ko opaža na drugoj strani iza ambara crne Pavlove oči kako prosijecaju noćni mrak. — Ne znam prosto šta da radim? — govori slika iz avlije. — Ostani! — veli slika sa ulice. — Odmah si se rasrdio! — Ne marim za male duše, ja neću ovdje da se s tobom cmakam! ja hoću rad!Ili me voliš ili ne voliš!Jedno ili drugo!Neću tanjir od dva lica.Ne volim ljude, koji što hoće ne mogu, a što mogu neće.Ili -— ili!...Vidim sve...Bolje se vrati pa čitaj sentimentalne romane i ljubi oca u ruku. Noć je bila crna, kao malo koja njena druga.Nigdje se ništa ne miče, samo sovuljaga ćuče njenu strašnu pjesmu.Psi podviju rep, pa zavijaju, a umoran seljak prene iza sna, prekrsti se: »o tvoju glavu!» pa opet spava. Na jedan stub od zvonare stajao je naslonjen Pavao Đerić i kao soko gleda u pomrčinu. U taj par iz školske avlije izađoše jedna kola, pa gotovo trkom pođoše ulicom. Pavao opali iz pištolja, i zapaljena se sukija ustavi pod školskom strehom, a u vrapčijem gnijezdu. Kola pođoše još brže.Iz susjedne avlije ispade s malom puškom starac Matija Đenadić, koji je, vele, još pod Milošem ratovao. — U pomoć! — viknu Pavao potrčavši njemu. . — Šta je? — Pobježe učitelj! — Bez traga mu glava!Šta dižeš viku? — reče bunovan Matija.Pavao mu priđe i šanu još nešto. Matija opali i sam iz pištolja: — U pomoć, braćo, povede se roblje! Pop se probudi, pa uplašen potrča, prvo u Marinu sobu: — Ustaj, sine, nekakva buna! Ali iz Marinog kreveta niko se ne odazva. Pop priđe krevetu i pipaše po njemu, da probudi Maru, ali krevet bješe prazan. On istrča na polje.Već se bješe prikupilo nešto seljaka.Nekakav strah bješe obuzeo popa, da se jedva držaše na nogama. Aksentije Smiljanić pozna ga u mraku: — Pobježe! — reče on. — Ko? — Učitelj! Pop dahnu dušom: — Srećan mu put! — Šta? — reče Aksentije. — A Mara? — A? — I ona s njim! Pop se zanese, i a da padne na uznak, a seljaci ga prihvatiše. U taj par Pavao izleti iz avlije s kolima i s konjima! — Sjedajte! — viknu on, — sad ćemo ga uhvatiti! Dvojica trojica metnuše popa u kola.Posjedaše još njih nekoliko oružanih, a Pavao šiba konje da sve vrca krv. Za njima pristadoše još nekoliko kola. Narod se iskupio.Čudno da mlađi ljudi, ma koliko da su voljeli Maru, smatraše cijelu stvar za izgubljenu, i, da nije starijih ljudi, ne bi možda ni u potjeru išli.Ali stariji bacaju puške, sjedaju na kola i trče izvan sela.Kmet se pomamio: — Živog ili mrtvog! — dere se on, — živog ili mrtvog, moja glava carevu plaća. I u čas kao nekim čudom svi neodoljivo zaželješe uhvatiti učitelja, i oteti mu Maru.Graja se digla, i silno kao orkan kreće se masa Zebićevim šorom.Nekoliko konjanika proletješe kao strijela.I ja se strpah u jedna kola.Izađosmo iz sela, stizasmo ljude, stizasmo i stizahu nas kola, i cio taj urnebes kretaše se jednim pravcem. Dođosmo već u prvo selo. Premetnusmo školu, jer se naš učitelj sa ovim pazio; premetnusmo mehanu; pitasmo uzbunjene seljake: ne vidje li ko šta? — niko nam ništa ne umjede kazati. — Otišli su preko jaruge! — viknu gomila, i sve naže kao jato čvoraka na trag. — Ovuda!Ovuda ćemo ga presresti! Zvrkte kola i pucaju osovine, a odlijeću naplaci i konjske ploče. Al’ da se udari putem na Jarugu, morali smo se vratiti do blizu samog sela.Kad se opet primakosmo, čusmo po novo puške u našem selu, i vidjesmo kako se crveni nebo. — U selo! u selo! — ču se sa svih Strana. I sve grunu opet Zebićevim šorom.Kroz selo lete ljudi i viču: »Vatra«, »Vatra!« »Izgorje škola!«.»Izgorje crkva!« Pa opet puške, lupa i tandrk kotlova i čakalja; a kroz cijelu tu vrevu čuje se sitan glas crkvenog zvona. Kad stigosmo pred školu, a ona gori u velike.Crkva, hvala bogu, još zdrava, čitava, samo što vjetar nanosi plamen na nju, i svaki čas čekamo kad će planuti. Pop, koji je do to doba van sebe ležao u kolima, skoči na polje kao momak od dvadeset godina.U očima mu nešto strašno, da te svega jeza podiđe.Bilo nas je, koji smo mislili da je pomjerio pameću. — Vodu! — dreknu on. Rekao bih hiljadu kotlova se sasuše u plamen.Ali on još jače buknu; suknu daleko iza zvonare, a varnice se hvataju za nebo.Šljeme bješe sve u plamenu.Pucaju rogovi i grede, već je i tavan dohvatilo; a u školi se svijetli kao u po dana.U jedan put zagrmje popov glas: — Ikona! Mi pogledasmo kroz prozor, a sveti Sava gleda onim istim mračnim i ozbiljnim pogledom na nas sve. Pop poletje na jedan prozor.Dvojica ga dohvatiše za miške, ali se on otrže i uskoči u nutra. U taj par cio jedan kraj šljemena pade pokraj prozora i dohvati kuću i sa te strane, te mu zapriječi povratak.Dim se savi.Narod vrišti i sipa vodu, a sjekira tutnji.Mi više ne vidjesmo popa. Tada Stanoje Isaković lupi sjekirom u vrata.Ona odletješe, i mi ugledasmo popa u plamenu.Drži ikonu i digao je više glave. Nama živa srca popucaše.Prestravili se, pa zaboravili i da gasimo.A on stoji.Crven ga plamen obasjao, bijela brada prekrilila sva prsa, digao ikonu više glave i kroz onaj tutanj i prasku čusmo njegov jasan glas, pjesmu i riječi: »...pervje bo prišel jesi, svetitelju Savo«... - Binko ciknu kao guja, kad ugleda popa: — Spasavajte kuma, ako ćemo svi izginuti! — Onda skoči na jednu vrbu do samog šljemena, pa kao bjesomučan i ne znajući šta radi, stade lupati sjekirom po jednoj gredi od tavana.Greda s praskom pade po sred sobe između dvije skamije, varnice posuktaše, a prolomljen tavan naže se u plamenu i hoće da dohvati patos. — Dodajte mi dobar kotao pun vode! — deraše se Ninko. Dodaše mu. On dohvati kotao objeručke.Oprije se nogama o vrbovu granu, a leđima o drugu, pa ga zanjiha i baci na provaljeno mjesto.Vrba puče a Ninko ljosnu na drugu stranu o zemlju, a kotao izruči svu vodu na provaljeno mjesto.Čvrknu voda, a dim se sklupča.U sobi se ništa više ne viđaše od dima. Opet kao da se čuje popov glas, ali je zagušen i ne razbiraju se riječi. Malo poslije raziđe se dim, i mi ga ugledasmo kako poskoči preko grede, koja se pušaše na patosu, pa pođe vratima. — Vodu na vrata!Obarajte grede! — čuje se dreka sa svih strana.Čitav oblak od vode sasu se na zid gdje su vrata. Pop taman da skoči još preko praga, a Burmazević, koji je stajao sa strane i ne videći popa, mače sjekirom po dovratku.Pop preko praga, a plamena greda više vrata tresnu i lupi popa po potiljku.On pade ničice i prsima na zemlju, a ikonu diže više glave.Sasusmo čabar vode na njega i gredu, i izvadismo ga ispod nje.U taj par cijela škola s užasnom praskom grunu o zemlju, i sve se načini kao veliko ognjište.Odnijesmo popa njegovoj kući.Iz usta i nosa loptila mu je krv, a noge visiše kao mrtve.Još je disao.Namazasmo mu uljem izgorjelo mjesto na leđima, pokvasismo košulju octom, pa mu je navukosmo i položismo ga u krevet.On se nije razbirao.Kmet viknu skupljenom narodu: — Dobar kočijaš po doktora, a dobar katana po vladiku! Dvoja troja kola u najvećem trku poletješe, a Vojin Arnautović zabode svome bijelcu ostruge u trbuh. Onda se spusti grozna kiša.Iz grdne gomile žeravice gdje je bila škola sukne još čas po plamen, a varnice poletješe nebu, ali pljusak osvajaše.Pred zoru se još samo slabo pušaše, a vladika i doktor stigoše u selo. Kad oni uđoše u sobu, na našu radost razabra se pop. Pogleda oko sebe: — Gdje je ikona? Mi mu pokazasmo. — Metnite mi ovdje! — On pokaza rukom na prsi, i mi mu položismo ikonu. Vladika priđe na prstima, a oči mu pune suza: — Kako si, oče? Pop se trže i obrte oči na onu stranu, gdje vladika stajaše. — Šta te boli? — reče vladika. Pop s mukom podvuče ruku pod ikonu i metnu je na srce: — Ovdje! Doktor priđe, obrtaše ga jadnika i ovamo i onamo.Uze ga bosti čiodom po nogama i sve do pojasa, a sve pita: — Boli li te?Osjećaš li štogod? Pop slabo odgovara: — Ne! — Boli li te ma što god? — reče doktor. -— Ovdje! — reče pop i metnu ruku opet na srce. Doktor naredi da ga ostave na miru, da ga niko ne dira ni zanoveta, a vladici na polju reče: — Ne može ništa biti.Pukla mu je kičma! On ode, a vladika se vrati u sobu. — Oče — reče vladika, — želiš li štogod? — Da se ispovjedim! —~ reče pop. Vladika se zabezeknu: -— A kakav tebe grijeh mori? Pop slabo mahnu rukom, kao da mu priđemo.Vladika sjede na stolicu do kreveta, a mi se iskupili u naokolo. Slabim glasom poče pop: — Oče vladiko, sjećaš li se kad si me pitao šta sam učio? — Sjećam! — Sjećaš li se da mi ti reče da je to dosta za dobra pastira? — Sjećam! — Čuj me, oče vladiko, i vi, braćo!Ja izgubih dušu što nijesam učio škole.Sa toga izgubih i dijete, a odvede mi ga nekršten čovek. — Kako to, oče? — reče vladika. — Tako, oče vladiko!Ja zatvoram oči, a divno vidim da je drugi svijet nastao.Dođe učevan čovjek s kojim ja nijesam smio ni govoriti.Vidim da mu ne valjaju poslovi što radi, ali gdje ja prost čovjek smijem udariti na nauku!Nemoj, oče vladiko, držati više prostih popova, kao ja što sam... što sam bio... — Ućuta i ishraknu se, pa jedva čujno nastavi: — Ni vi, braćo, uzimati popa, koji nije učevan.Školu odmah zidajte i djecu učite...Nastaje drugi svijet! Onda se uhvati za srce, pa isprekidano dodade: — A njoj... njoj oprostite!...Nije ona kriva... ja sam. U taj par ču se na polju vrisak i vrata se naglo otvoriše. Na pragu se pokaza Mara, blijeda kao smrt, ubijena kišom i vremenom, sva mokra, a raspletene joj kose pale niz pleća. Mi se sklonismo, a kao da nas puška po sred srca udari.Ona korači jedan put, pa pade na koljena.Saže glavu, pokri oči rukama, a crna joj kosa rasu se po zemlji. Pop se uzdrhta, a suze mu udariše.On mrdnu jednim prstom.Mi je prihvatismo i privedosmo krevetu. — Još bliže! — šanu pop. Ona na koljenima priđe još bliže, ali ne dizaše glave, ni ruku s očiju. Pop joj metnu ruku na glavu i nešto šaputaše.Poslije joj poturi ruku pod usta.Ona je dohvati objeručke i obli suzama.Osmijeh zaigra na popovom licu.On je dohvati rukom za bradu i izdiže joj lice prema sebi, pa ga gleda: — Služi ovome! — reče on, a očima pokaza na svetoga Savu, koji mu je ležao na prsima. Opet željno gleda njeno bolno lice.Smiješi se i čisto ne može sit da je se nagleda: — Sad mi je sa svim dobro!Sad me ništa više ne boli! To bješe pošljednja njegova riječ! Prošlo je od to doba do sad šest godina.Ja sam lutao po svijetu, dok me naš rat ne pozva kući.Pri svršetku dobijem zapovijest da idem u B. Morao sam proći kroz moje selo.Na pošljednjoj stanici dobijem novog komordžiju, nekog Iliju Teovilovića, moga seljaka. Kažem mu se. Mnogo smo što šta govorili.Već se primicasmo selu.Onda ja zakopčam bluzu, nabijem šajkaču na oči, zažmurim i odvažno ga upitam: — Šta je, boga ti... — htjedoh reći: s Marom, ali me sam jezik povede, te rekoh: — šta je, boga ti, s Pavlom Đerićem? — E, seljače i gospodine, njega je onu noć, kad škola izgorje, nestalo.Nijesmo dugo znali, dok ne dođe Marko trubač iz vojske, i reče da je Pavao otišao u Biograd i stupio u vojsku.Kad juče idosmo u varoš po trebovanje, a naš komisar donese novine, pa nam pročita: »Poginuli pri osvajanju šanca na Gorici 29 dekembra 1877 taj i taj, taj i taj, taj i taj«, pa onda reče i: »Pavao Đerić, poručik!« »— Odakle je? — viknusmo mi svi. »On pročita naše selo. »— Bog da mu dušu prosti!« — A... onaj... vaš učitelj?Čuste li što za njega? — E, kad se onaj božji anđeo odreče njega i vrati pokajan popu, učitelj vele, ode u Biograd i oženi se nekakvom što pravi šešire.Ostoja bogoslovac priča da se sada rastavlja sa tom ženom, jer ga ona tuži da je bije i zlostavlja. — Neće on, seljače, nikad sreće imati! Uđosmo već u selo.Uspomene navališe i pritiskoše mi grudi. — Lakše, Ilija, lakše, još lakše!Zategni uzde. Hodom prođosmo pored nove, velike, zidane škole.Baš zvonjaše na večernju.Kroz prozor ugledah đačiće; ustali na noge, pa čitaju molitvu.Pred njima stoji jedna ženska.Uprla pogled u svetoga Savu, onoga istog, koji je i u staroj školi stajao. Poznao sam je. U maju 1879. M. Đ. Milićević U BEOGRADU DRŽAVNA ŠTAMPARIJA «Ti si uvek bila, dobra kao anđeo, a ja uvek slab kao maloumnik. «Ti veliš : «Deset je para, samo deset para; a cigara je samo nekoliko mrva duvana.Mali je to greh da upropasti jednoga mladića za sav njegov potonji život» ! «Da! i ja sam mislio tako, a izašlo je inako. «Moja želja za deset para beše želja mala, ali želja nepotrebna, želja besputna.I ja, kad god mogah tu želju zadovoljiti, osećah se ne kao slabotinja, ne kao pobeđenik, nego kao junak, kao pobeditelj! «Ta me je vajna pobeda hrabrila da se upinjem podmiriti i druge svoje požude, tako isto male, i tako isto besputne. «I cigara sama malena je stvar, ali je velika s onom družinom koju za sobom vuče. «Sve one male dimopije koje mi, na bruku svoju a na štetu njihovu, svaki dan sretamo po ulicama prestonice, ne moraju postati rđavi ljudi, ali oni već jesu slabi mladići!Oni su već toliko slabi da ne mogu sami sebi da gospodare!Eto, kaži mi, ti koja si tako anđeoski dobra, kako će onaj koji još sada, sa mlečnim usnicama svojim, važno izgovara: — Bez hleba mogu, a bez duvana ne mogu! kako će, velim, taj sutra odbiti od očiju svojih teški san, i ostati da provodi nesane noći nad knjigom? kako će ostaviti svoje slatko spokojstvo — da podvori bona oca, ili majku na umoru? kako će izdržati dugu tešku borbu u slavu napredaka u društvu ? kako će se odreći od slasti tuđega zlata a ostati pod zastavom poštene siromaštine? kako će uzeti pušku i stati u red boraca za svoju otadžbinu? . . . kako će . . . (iscepano). «Hvalim tvoje dobro srce, ali ostajem tvrdo uveren da se deca još iz malena moraju navikavati na savlađivanje svojih požuda, na savlađivanje svojih želja... (Opet se ne može dalje da pročita). «3a mene je sad sve svršeno.Ja govorim za druge. «Ti veliš . . . .» (dalje je sa svim pocepano). (Ovo je nađeno u Rijinoj bluzi posle njegove smrti). Provodadž. poslovica Ulicom od Bele Češme ka Pravome Raskršću, jednoga dana posle po dne, žuraše se jedna žena koja na desnu nogu malko hramaše.Uz put se nikom ne javljaše, i nešto se toliko bejaše zamislila da se sama sa sobom glasno razgovaraše. Dva mlada gospodina, idući joj u susret, zastaše, promotriše je, osmehnuše se, i jedan od njih reče: — Jamačno ima opet neku «dobru priliku«, pa trči da lovi mladoženju, da «ne ode u drugu vamiliju«. . . . — Mi se tome smejemo a njena «vamilija« iz toga izvlači dobar interes, primetiće drugi gospodin. — Na čast svakom takav interes, reče prvi gospodin: — kad je u kući . . . on ne dovrši ove rečenice, nego podiže ruku do prema uhu, i zatrese šakom, kao da bi hteo kazati «kad je u kući svakojako«! To im beše sav razgovor. Žena koja hramaše uputi se kući br. 39, na levoj strani ulice.Pred vratima otrese svoje skute od prašine, poteže niz leđa pero od svoje šamije zabradače, namesti je prstom ispod brade, prokašlja se jedared ili dvared, snebivljivo kucnu u vrata, pa za tim uđe u sobu i ne ščekavši iznutra dozvole. U sobi seđaše mlada jedna žena, s pletivom u rukama, a kraj nje se igraše s mačkom jedno detence od 4—5 godina. — Na zdravlje, Savka! reče gošća još s vrata: — šta mi radiš, srce moje ? — Hvala Tetka-Makro! odgovori domaćica: — O, nemam sitne proje da vas pospem !Toliko vreme vas nema.Baš me zaboraviste sa svim ! . . . — Pravo veliš, čedo moje.Ne znam ni kako da ti kažem; sve se nešto ne može da dospe.I sad sam pošla Rumeni Zekinoj za brdo: hoću da nagradim neke ćerećelije; pa kad bejah pored tvoje kuće, setih se i rekoh: Baš da svratim, da vidim Savku!Što i da se žurim?Nije u godini ovaj jedan dan! — Hvala vam tetka !A da nije bilo toga brda, ne bi se vi mene još setili, reče Savka s nekim malko prekornim pogledom. — Pa kako mi živiš ti Savka?Šta ti radi Jevrem?On već otišao u dućan?Što ti je vredan majstor!Tako i treba!A ta mala ciganka?Gledaj ti kolika je!Hodi teti, srce moje, hodi! — Idi poljubi tetu u ruku! veli Savka svojoj maloj ćeri, koja ostavi mačku, i poče da čeprka svoj nosić, nepoverljivo gledajući u gošću. Savka se uhvati za vrata da izađe u kujnu, da donese slatko i vodu, a Makra povika: — Ne ću ništa!Ne ću sreće mi moje!Ništa okusiti ne mogu!Samo sam svratila da te vidim.Sedi da se razgovaramo: željna sam da te se nagledam. Ne slušajući to, Savka izađe da učini svoje, a u sebi mišljaše: — Ala je slatka na jeziku ova Tetka Makra!Znam da ne misli ovako kako govori, a opet mi je milo slušati je.Tako mi je žao što i sad nismo susede!... Pošto se izvrši «celo posluženje«, pošto Savka iznese šolje od kave koju je Tetka Makra, preko sve kletve, popila u slast, vrati se, uze pletivo, i sede do gošće, reći će Makra: — Pa krasna ti ova kućica, Savka!Tri sobe imate, je li? — Tri, tetka, i kujnu. — Čudo jednu sobu ne date kom pod kiriju ?Bila bi vam pomoć, bar za ovo prvo vreme? — Teško je naći ugodna kirajdžiju; pa nam je ona treća «nameštena soba», reče Savka osmehnuvši se. — A gde je sad tvoj dever, Savka?Nešto mi pade na um; za njega bi to bio dobar stan.Je li on ovde? — Ovde je, teto; činovnik je u nekoj kancelarji, Boga mi i ne znam kako se zove.Znam da rukuje nekom kasom i računima. — On je. čini mi se, svršio škole? — Upravo ni ja ne znam; učio se dugo ovde, pa je posle išao i preko. — To je dobro.Danas taki i vandžiraju.Nego i njima valjaju prijatelji.Bez prijatelja ni nauka ne pomaže. — Veruj, veruj! veli Savka ne znajući kud zaošijava vešta Tetka-Makra. — Da je da se on umeša u «kakvu dobru vamiliju», pa — da ga vidi Bog! Makra ove poslednje reči izgovori glasnije, i u Savku pogleda stalnije. — Nema vam on ovde od vamilije nikoga, osem Tetka-Juce, reče Savka već ne umejući davati odgovora. — Dijete, Bog s tobom! može se oženiti. — To može . . . reče Savka nešto razvlačeći. — Bez šale, ako hoće da se ženi, sad mi pade na um jedna krasna prilika .Eto, šta vali našoj Zorki?Devojka mlada, zdrava, čestita, nije sirota, a vamilija jedna po jedna?Nego znaš šta!Gledaj ti da navališ na njega.Ne će ti biti za praboga.Takav mladić što da ide u drugu vamiliju, kad može u našu?Mi smo svoji; treba da se nađemo jedno drugome: danas ti meni — sutra ja tebi.Evo je, neka ti je živa (govoreći ovo pogleda u malu Savkinu ćerku); još koju godinu, pa ćeš i ti doći da zatrudiš Teta—Makru. . . — Daj Bože, reče Savka kroza smej: — tek dotle valja zgrickati mnogo korica. — Pominje li on što o ženidbi? — Ništa, teto; nego od nekog doba vidim da rado i gleda i pominje jednu dobru devojku ovde do nas. — Čija je to devojka? upita Makra uznemireno. — Luke Lisopoljca, bakalina. — Savka, dijete!Zar nju on da uzme? — A što, teto? — Ne znam; nisam rada da se čuje od mene.Nisam rada ogovarati; grehota je kuditi devojku; ali . . . dete moje . . . svoj svoga treba da čuva.Ta je devojka valična . . . nezdrava . . . — Nezdrava? upita Savka iznenađeno. — Ne dao Bog kuditi je; to je velika grehota.Znaš kako kažu «manja je grehota oboriti crkvu, nego skuditi devojku«.Nisam to rada.Ali je ona imala neku tajnu boljku koju kriju i ona i majka njena.Manj da je ozdravila sada?Neka se on mane nje!Jer, znaš, baš i da je zdrava, ona je od «onih».Ovde Makrena pogleda u Savku a namignu levim okom, što hoće da kaže — od protivne stranke: — oni danas ne vandžiravaju.Neka on digne ruke od nje.Evo njemu naše Zorke.Uz devojku dobiće 800 dukata; najbolju spremu, i ući će u vamiliju u kojoj se ne mora bojati ni od koga.Ti, kao provodadžija, dobićeš haljinu od najteže francuske svile, a tvoj Jevrem boščaluk kao i kum venčani. — Ne mogu se podvatiti, teto; ne znam šta će reći Jevrem? — Jevremu ti kaži da sam ja bila tu; da sam te ja molila da se potrudiš, znaš!Ako li njemu bude nešto prez ruku da njegova žena, još tako mlada, bude provodadžija, pomeni mu da će mu zet Ivan (Zorkin otac) dati onih 200 dukata do Sv. Ilije, što je pre iskao od njega. — Ama, teto, ima tu još nešto.Moj je braca malko pošire ruke; rado troši, zadužuje se. . . . — E baš za to treba da ga odvratiš od Julke.Julka je devojka sirota.A ako uzme Zorku imaće odašta i trošiti. — Pravo da kažem, čisto ne smem da hvalim momka rasipača.Onomadne je bio tu na ručku, pa se razgovara s Jevremom kako mu njegova plata ne stiže za trošak, a Jevrem mu se čudi: kud deva tolike pare, dok ti on, onako smešeći se, reče: — More, znaš li da će me deset para odvesti na vešala! Jevrem ga pogleda i htede da ga upita, a kalfa Sreta uđe, i oni prekidoše taj razgovor.Ko zna?Može biti da je već pao u neku nevolju! — Ne mari to ništa, veli Makrena: — neka on uđe u ovu vamiliju, pa će se sve popraviti i on će biti uredan kao najbolji mladić.Skočićemo mi svi, svak sa svoje strane, pa mora u red!.Nego se ti razgovori s Jevremom; pomeni mu za onih 200 dukata!U ponedeljnik ja ću doći opet.Ili će biti bolje da dođeš ti k meni, da se niko ne doseti! . . — Sve ću to ja kazati Jevremu, pa što rekne on, javiću vam. Dokle se Teta-Makra i Savka razgovarahu, dotle mala Mica, Savkina ćerka, miluje mačku po repu i pita: — Maco! macice!Laze li teta? I kad maca poče odmahivati repom, dete se zacenu od smeja.I Savka i Makrena videše šta je, ali se činjahu nevešte svaka iz svoga uzroka. . . . Posle toga se rastaše ove dve žene.Makrena, i ne pominjući brda, ode pravo kući Ivana Mimića, Zorkinoga oca, da kaže kako je vešto zasnovala provodadžisku radnju, a Savka spremaše večeru i mišljaše u sebi: — Novci dušegupci!Sad će novcima preoteti priliku onoj siroti devojci. . .Tek, Boga mi, kako moj braca ume trošiti, nema Julka rašta ni žaliti ga. . . .E, ali ako ga, jadnica, voli? . . .Srce može ginuti za rasipačem kao i za štedljivcem!Čudna je to stvar. . . .Baš ne znam što ću? . . .Kazaću sve Jevremu: on će zar znati bolje. . . . Varoš. poslovica — More Julka, što ti se ovaj Rija javlja ovako umiljato? upita Cana Ilina Julku Lisopoljčevu, kad pored njih prođe Rija Svilorunić, i javi se vrlo uljudno. — Ja?. . .Ne. . . znam, odgovori Julka nešto malo zbunjeno, kao da bi bila za to što kriva. — Nosi ga beda daleko odavde! reći će Vaska Perina: — svi kažu da je to najgori lumpov i kartadžija. — To je vrlo neuredan mladić, dodade Cana. Julku poli rumen po licu. — I ja to slušam, reče ona snebivljivo: — a, istinu da vam kažem, ipak mi je milo kad mi se javi. . . — Sreće ti, zar bi ti pošla za njega, upitaće je Vaska? — Pošla?Kako da ti odgovorim na to?On mene još nije ni iskao. . .Samo mi se javlja vrlo uljudno, i razgovara se vrlo pametno. — To već umeju svi lumpovi. .Pravo da vam kažem, za ovog Riju ne bih ja pošla — manj da se zatre muško uho. . . — Ja druge momke ne poznajem.A on govori lepo.I, kad god se sa mnom razgovara, svakad su mu reči nešto isprekidane; nešto je kao zbunjen.Nije kao oni što govore kao čekalo, i. . . . — Crna Julka, on je tebi već pomerio pamet!Čuvaj se, nesretnice!Nemo guja da te ujede!Kako bi vekovala s onakim čovekom? — Možda vi bolje znate, a meni se čini da on nije sa svim rđav čovek.Rđavo upućen jeste; ali ga jedna dobra, jedna pametna žena može vratiti da bude krasni čovek. . . . — Prođi se, sreće ti!Kako da ga vratiš?Zar će onaj slušati ženu? — Ženu milu, ženu prijatelja, ženu koja bi htela probuditi u njegovom srcu onu zaspalu ljubav k urednom i dobrom životu, poslušao bi on, ja mislim, lako i rado.A ženi bi bila i slava i čast, kad bi mu učinila tu uslugu. . . — Tebi Julka, pada na pamet sve koješta!Govoriš kao neka babuskera.Kakva je slast izvoditi na put lumpova?Nije ga mogla usvetovati ni majka, ni otac, ni škola, ni nauka, ni služba — te ćeš ti? . . . — Sve je to drugo, a žena je drugo.Što svi ti ne mogu, to često može dobra i pametna žena.A rašta se ono i govori, da se čovek u ženidbi menja?Čovek ženi i žena čoveku najbolji su i najveći učitelji.I ti učitelji svakad mogu mnogo, samo kad umeju . . . — Taman bih ga ja učila, veli Cana: — kad se nije znao vladati, za što se ženio ? — Ama i da ga učiš, zar se lumpov može odučiti od svoje stare nauke, veli Vaska. — More deco! vi govorite tako slobodno o momcima, a ne mislite kakakva vas sreća čeka, reče iza njihovih leđa Lukina Stanica, koja je tako lagano prišla da je devojke nisu osetile.One se brže okretoše, i udariše u smej i upravdanje . . . Ovo se govorilo na klupi pred vratima Luke Lisopoljca, po svedodžbi letopisaca, dva dana posle razgovora Makreninog s Jevremovom Savkom. Basma od Udvorica. Ne prođe mnogo posle ovoga devojačkog razgovora pred vratima Luke Lisopoljca, a žene i devojke počeše gomilama dolaziti kući trgovca Ivana Minića.Njemu i domaćici njegovoj obično čestitahu zeta, a ćeri njihovoj Zorki — mladoženju!Zorka, obučena od jutra do mraka, samo prihvata i ispraća goste, glasnike dobrih želja, i već ne zna kako da odgovara na sve nove i nove vrline koje gošće nahode u njenoga mladoženje.I svaka se gošća mora da začudi: Kako to bi!Kad to bi?Ko to tako vešto uradi? itd. i.t.d. itd. — Milenija, Zorkina majka, s licem vrlo zadovoljnim, veli da nije još mislila davati svoje ćeri, ali iziđe dobra prilika, i prijatelji navališe, a najviše sam mladoženja. — Dopada mi se devojka, veli on; dopada mi se vamilija; ili ću uzeti Zorku, ili se ne ću ni ženiti.Valjda je taka sudbina? . . . — Sudbina, ja šta je?Nema bez sudbine ništa, tvrdi Baba-Sosa. Dokle na jednom kraju sobe Milenija ovako pripisuje sve volji božjoj, sudbini, a nešto i čaru svoje ćeri, lepu glasu svoje moćne vamilije, dotle na drugoj strani Makrena priča da od toga ne bi bilo nikad ništa da nije bilo nje.Rija se, veli ona, bio zabatalio; nije ni mislio da se ženi, ali ona na stane: te otud, te odovud, te okreni, te obrni, dokle lepo uredi sve kako treba! Matere, koje znaju kolika je briga neudata ći, od svega srca (a neke i sa zavišću) čestitaju Mileniji zeta.A devojke gledaju na tu stvar nešto drugojačije. — Zorka, sestro, lepo je to udati se, veli nestašnica Lenka Lakina: — ali za Boga, za koga da se udam?Mladoženja treba da je lep, da je mlad, da je zgodan i pogodan, ali. sreće mi moje, treba da je i pametan; dalje, da zna odašta će živeti.Ta nije on cvet da ga samo zadenem za kosu, nego je čovek — da me hrani! . . — Baš da hrani! odgovori Milica Piskova:—kad smo mi devojke slepe kod očiju: ne znamo nikakvog rada. . . — Kakva rada da mu znam? upitaće srdito Jeca Jovina: — valjda ću sesti u dućan da vodim trgovinu; ili ću uzeti motiku da kopam, kao seljakuša?Seko moja!Sad se svet opametio: ne živi se dva veka!Pre se jadna devojka udavala da gotovi jelo za momke i kalfe, da čoveka dvori i služi, da rinta i robuje kao robinja; a danas se udaje — da živi!Pametan svet tako radi; a muž je za to muž da se stara za ženu.Ko to ne može, neka se ne ženi.Tu bar nije sile! — Ne velim ni ja da se muž ne stara; ali ako se muž razboli; ako umre; ako osiromaši; kako će se onda? — Seko moja, ti si nekakav zloslut.Ko je poludeo da još takim mislima razbija glavu u oči udadbe? Ali ko bi pohvatao sve ovako sitne misli i reči u ovoj gunguli u Minićevoj kući?Šta ti se tu nije govorilo, šta li se nije pretresalo?!.Osem žena i devojaka, viđaše se u Minićevoj kući puno i drugih gostiju.Momci iz trgovačkih dućana jedni odlažahu a drugi dolažahu.Neprekidno se odbiralo, pazarilo, seklo, krojilo, plaćalo . . . ne . . . zapisivalo se . . i često — vrlo često, uzdisalo se!. — U ovoj našoj varoši, govoraše Ivan Minić: — jedan ukop, ili jedna udadba, odnesu toliko koliko i jedan požar. . — Ova naša varoš prava je palanna, govoraše udavača Zorka: — što god potražiš — nema!I što ima, nevalja; sve nešto prostačko.Tražim vezen peškir za devera, pa nigde ni u koga!Moraću uzeti belu lentu od atlasa! . . . Jedna misao iz glave radenika. Pred velikom kavanom «Kod osedlana konja», na pešačkoj putanji namešteni stolovi; za stolove zaseli orni gosti; pred njima se peni hladno pivo, a hitre pivonoše se svaki čas odzivlju: — Sad, sad!Taki, taki!Molim, molim!Sad baš friško ! . . . Gosti, među tim, sede, razgovaraju se, i guckaju gutljaj po gutljaj toga ječmenoga nektara. Tri seljaka, vraćajući se iz grada od svojih sinova vojnika, udariše na ovaj skup pred kavanom, pa ne mogući proći stazom pešačicom, obiđoše i stolove i goste, a očiju ne smetahu s toga dokonoga sveta. — ’Vala Bogu, reći će jedan od njih: — ko li rani ovaj ovoliki zaludni narod? — Ko ga rani — ne znam, a da se on dobro i rani i poji—to vidim, odgovori drugi seljak. —- Ovi varošani krive nas seljake što mnogo trošimo o slavama, a pogle ti njih!Mi slavimo jednom u godini, a oni slave evo svako veče! — .Jedno pivo! viče jedan gost iza stola. — Sad, sad!Otvara se friško! odgovara pivonoša. — I govor im je drugojačiji, progovori prvi seljak. — Hajdemote dalje, reći će treći seljak: — vidite li da je ovde sve kako ne treba. I udališe se; ali u duši svaki mišljaše: — More je ovo zgodno; samo ne znam ko najzad plaća sve ovo uživanje. . . . Među tim, gostiju sve više.Za svakim stolom smiču se raniji da učine mesta poznijima. — Ovo je pivo pravo bogovsko piće, veli jedan prosedi gospodin za stolom № 1. Stari su pili nekakav nektar, ali jamačno nije bio ovakav.Oni kukavci za pivo nisu znali! . . . — Kako da nisu znali ?Tu skoro je u Misiru, na papirusovu listu, nađen recept kako se vari pivo!Znali su, znali, i stari za ovo božansko piće! ... — Nego šteta što se nisu razumevali u pivu, reče jedan popa u naočarima; mislili su da je novo pivo najbolje.Eno i u vaskršnjim pesmama, u figuri, viču: Dođite da pijemo pivo novo!Kao da bi novo pivo bilo najbolje! Nekoliki se gosti lukavo osmenuše dubokom poznavanju starine u ovog pope s naočarima! . . . — Za staro vreme ne pitam, nastavlja onaj stari gospodin: — ali danas znam da je onaj narod pitomiji koji pije pivo. . . — Kažem vam, viče drugi jedan gost za stolom № 2, da je za ovako mali narod, kao mi što smo, jedan filolog dosta.Drugi ljudi mogu svi gledati svoga posla. . . . . Jasan glas ovoga gospodina prekide i utuli i rečenicu i misao onoga prvoga koji govori o pitomini pivopija. — Imate pravo, prihvati jedan od gostiju s prosedom bradom: — na priliku, meni, tehničaru, što će znanje jezika?Kad ja znam svoju nauku, kad vladam svojim alatima, što će mi pero i gramatika? — I vi imate pravo! dodade jedan đavolan u naočarima, koji ne gleda ni u koga: — Kako jezik iskazuje najtajnija vijuganja duše čovečije, kako on obelodanjuje najfinije razlike koje opaža duh ljudski, i kako je, po tome, on blago sviju ljudi, a vi ste stručnjak, te s toga niste običan čovek: to jezik i nije za vas.Vama je potrebno znati svoju struku, pa u ostalom možete i mukati. — Ha! ha! ha!Nasmejaše se mnogi od gostiju. — Da rečem — mučati! popravlja se đavolan u naočarima. — Kako vas ne mrzi govoriti ovde o tako suvoparnim stvarma, reći će jedan sumorni gost: — Što ne gledate ovaj svet što ovako ume da provede svoje vreme u društvu, jer do malo čas sve će se to podizati i otići da večera i da spava!Kakva je silna moć u starih navika!Najlepše vreme od noći provode ovi ljudi u spavanju!A ujutru, kad je najslađe spavati, uraniće svi kao vešci.I koliko se govori o tom, pa ništa i ništa.Badava; nema tu štofa za kulturni narod!Geak ostaje i u fraku geak! . . . . . Za stolom № 4, sedi jedna gospa u zelenom libadetu, i tuži se svojoj susedi na nepravdu sveta: — Molim ja vas, Cana Pavlova misli da sam ja prosta, pa s toga ne umem da živim!Umela bih ja i bolje od nje; ali šta ću kad su me vezali oni vragovi (deca).Nemam kod koga da ih ostavim.Lasno je njojzi: ona i čovek; mogu kud hoće! . . . — A kod koga ste sad ostavili decu? pita suseda. — Ni kod koga; ostala su sama.Ne mogu se ja zarobiti njih radi.Valja i meni da proživim! — O, brate, što se namučih večeras, reče za stolom № 6, jedan pisar iz policije. — Oko čega tako? upita ga jedan od gostiju. — Žandar našao jedno dete na ulici, koje ne zna čije je; doveo ga u policiju a ono plače hoće da svisne; ne ume da kaže čije je, ni odakle je.Među tim, kad je ulicom išlo, nosilo je u rukama novine na kojima je bila adresa oca njegovoga; ali žandar, uzevši dete, oduzeo mu te novine i metnuo sebi u džep, pa se i sam muči da dozna čije je dete, a ne seća se da zagleda u te novine. Dokle se tu obrazumismo, muka me spopade.Najposle dete poslasmo ocu; ali čini mi se nema nikoga kod kuće. Kad policiski pisar dovrši svoju priču o detetu-nahodu, pred gostionicu dođe, i za osobiti sto zasede jedno odabrano društvo.To behu sve mladi ljudi u svečanom crnom odelu, i mlade žene i devojke s najlepšim nakitom. Dokle pivonoše donošahu pivo pred te nove goste, dotle neko iz družine, iza drugog stola, upita! — E, kako bi u svatovima!Provedoste li se lepo? — Vrlo lepo! odgovori jedan za sve. —- Do sad smo igrali, reče jedna gospa. — Prođite se, reći će namršteno druga: — samo jedno guranje. Uz te reči novi gosti natezahu pivske čaše, kao da su još od po dne ožedneli. Među tim muzika svira da se vazduh trese.Za ljude koji se u harmoniji ne razumeju, ili u kojih živci nisu tugaljivi, ona je neka naslada.Ali oni koji imaju zlu naviku što god misliti ili raditi, a tu su blizu, ili koji su osetljivi na svaku povredu harmonije — ta je muzika prava muka.Od vremena do vremena po jedan «bandista», crvena nosa, zadrigla vrata, uzme note i prođe od stola do stola te zbere žrtve koje prosvećeni ljudi prinose na oltar umetnosti.Pa se zadovoljno vrati u družinu, da na novo duva. . . . Celo društvo izgleda kao u raju. . Uz jednu lipu stoji Čiča Janaćko, i drži korpu s prženim bademima i lešnicima.Gleda starac sve to, i sam u sebi šapće: — Ovako sam nekad i ja radio.Mlad — delija; star — prosjak!Sad sam spao da ovim hranim sebe i babu. . . (Pogleda tužno u svoju korpu).Ali s kakvom pameću ovi ovako sa svadbe idu u meanu?I ova čeljad, ovako nakinđurena, ulaze u ovu gomilu gde jedan drugog gazi, prlja, poliva, kvari. . . .Zar je njih dovela ovamo glad i žeđ?Ako ih domaćin nije ugostio, sramota za njega; a ako traže i preko njegove gozbe da žderu, sramota za njih.I u moje doba beše svet svakojak, ali baš ovakav ne bejaše. . . — Čiča! dajde badema! viknu neko iza stola № 4. Čiča-Janaćko ode brže da što zasluži, a prekide svoja razmišljanja. U taj mah k stolu № 3 priđe g Rija Svilorunić, a gosti s nekolikih strana povikaše: — O, Rijo, sretno! sretno!Ti treba danas da častiš! . . . I kako su ljudi prevrtljivi!Oni isti Rijini drugovi, koji su se dojuče podsmevali ženidbi, sad kao da mu zaviđahu što se ženi!I oni koji su se na sva usta smejali Zorki, sada kao da nalažahu da je to vrlo dobra devojka.Kao da se cena njena poznala tek onda kad se našao momak da je isprosi! Rija se osmejkuje, prima čestitanja, i naručuje pivo.Za trenut oka zapeni se hladno pivo pred Rijom, i pred svima gostima oko njega.Tu se sad poče zdraviti, želeti, nagađati, pogađati šta će biti i kako će biti! — Kako god god hoćete, ali se ja ne mogu da načudim junaštvu onih ljudi koji se žene u današnje vreme, reče g. Gaja Civić: —Ta žena je danas tako skupa, a tako malo privređuje, da se nikako ne rentira imati ženu. — A šta hoćete da vam privređuje? reče gotovo srdito jedna gospa s lepezom? — Da zametne motiku na rame pa da ide u nadnicu, jelte? — — Vi, gospo, imate pravo da protestujete, veli G. Gaja; — ali i ja imam pravo da se čudim! — Ko se ženi taj dokazuje da je solidan čovek, veli gospa s lepezom: — a šta ste vi izmudrovali sedeći toliko bez žene?Čudnu ste sreću dočekali! . . . — Ovu sreću bar poznajem, gospo; a sreću sa ženom ne poznajem, pa je se bojim. — More ovako kao g. Rija oženio bi se mnogi, reče jedan suvonjav činovničić s rukavicama i lepim štapom u rukama: — 1000 dukata miraza i toliki prijatelji: za godinu dana može po dve klase dobijati . . . Beše u velike doba večeri.Gosti se, jedni za drugima, dizahu i odlažahu.Ne prođe mnogo, a u gostionici i pred njom pod lipama ražnjahu samo gostionički «kelneri» te gašahu lampe, i pribirahu sude.Ali dva gosta ne micahu se sa svojih mesta.Oni seđahu jedan prema drugome, i kad i kad se susretahu očima.To behu g. Civić i g. Svilorunić. Na jedan mah dopade jako uzbuđen mlad jedan gospodin od onih pređašnjih svatova, i stade moliti gostioničkog slugu da mu posvetli oko onoga stola gde malo pre seđahu gosti — svatovi.Jadikovaše se gorko da je mlada žena njegova izgubila neki dragoceni medaljon koji joj je on dao, pre mesec dana, za spomen venčanja.Eto ta i skupa i draga uspomena izgubljena je tu!Skočiše sve sluge, i tražiše dugo i pažljivo, ali ne nađoše ništa.Gospodin ode hučući, a sluge pogasiše sveće, i vratiše se u gostionicu. Civić i Svilorunić još seđahu.Njih se ništa ne ticaše šteta mladoga gospodina.Na jedared reći će Civić — Jesi li primio? — Još ni pare!Pre venčanja kažu da o tome ne može biti ni razgovora. — Proklete ćivte!Pre bi se rastali s dušom, nego s parama . . . .A mogla bi se bar jedna noć lepo provesti! . . . Jednoga dana po celoj varoši puče glas: Rija Svilorunić, blagajnik, zatvoren u tamnicu!Do juče, misliš, niko nije ni znao za toga Riju Svilorunića, a danas se o njemu govori u svim kavanama, u svim dućanima, u svim kancelarijama.I da vidite kako su ljudi pametni pošto se nešto dogodi!Sad vam svi znaju, i svi su to davno znali, da je moralo tako biti! . . . — More, znao sam ja davno da će on svršiti na robiji, govoraše Mile Perčinović u kavani «Kod Crnoga Krsta»: — Videli ste kako se provodi i on, i žena mu, i deca, a otkud pare za to? — Pa on nije ženjen, reče jedan praktikanat, pripaljujući svoju cigaru. — A! istina jes, popravlja se Mile: — a ja sam preumio! — Ta još od deteta poznavalo se da će to biti nesretnik, veli Paja Nosonja:— meni je jednom ukraden krasan divit što mi je otac doneo iz Pešte, i niko ga drugi nije uzeo nego on. — I otac mu beše izešnik, veli kavedžija Sima: — mi ostao dužan dvanaeset groša, pa mi tuturi pojedoše sve.Pojela gi večna muka! Kod Ivana Minića pak svi kao potučeni.Jedina Zorka drži se nekako podjednako: pre se nije mnogo radovala, a sad se opet mnogo ne žalosti. Prijateljice, one iste koje pređe nalažahu sve nove i nove vrline na mladoženji, sad kazivahu kako su se odmah nadale takoj nesreći.Najgore beše za Tetka-Makrenu.Ona je u četvrt od časa dva puta dokazivala da je to laž, da je beda, da je zavist — što je Rija našao tako dobru priliku, a dva puta bi opet govorila: — Nek’ ide do vraga!Nije za nas ni bio!Dok je naša Zorka ovaka, i s ovoliko novaca, biće mladoženja! . . Svi zbunjeni, svi pometeni; ali svi očekuju da se stvar okrene na bolje! Na žalost, što dan duže, to stvar jasnije: Mladoženja je okrivljen, tužen i zatvoren.I što je zatvoren ni po jada, ali je zatvoren za prljavu krivicu: proneverio je svoju dužnost; potrošio je silne novce od onih suma kojima je rukovao! Jedan prijatelj razgledao je akta u sudu, i kaže ovako: «Kao što znate, Rija je rukovao kasom u kojoj je svakad bilo novaca na hiljade.Odavno se on počeo kartati.Imajući pri ruci uvek novaca, on se u svakoj novčanoj oskudici mašao za ključ od svoje kase, i tuđim novcem namirivao svoje izdatke.Kad bi ga u kartama sreća poslužila, onda bi namirivao ono što je bio uzeo.U zao čas ga jedne zime potera nesreća te je samo gubio.Tako je za nekoliko meseca uzeo iz kase preko četiri hiljade dukata.Da ga ne bi uhvatili, domislio se da udešava računske knjige i isprave.U tom je bio toliko vešt i srećan da ga obična kontrola nije opazila.Ali gde je sreće tu je i nesreće: sa svim slučajno primeti se na jednom računskom dokumentu tuđ potpis.Počne se razbirati kako je postao taj potpis , pa se nađe čudo nečuveno — Rijina grdna krađa! . . . . «Kako se sazna za to, Riju zatvore u tamnicu.To se sudski zove lepše; kaže se stavio ga sud u pritvor; ali onde gde Rija sedi nisu vrata samo pritvorena, nego su zatvorena, i još zaključana!» Tražilo se, ispitivalo se, izviđalo se dugo, vrlo dugo. . . . Posle pretresa, koji je trajao nekoliko dana, valjaše izreći presudu.Ne beše lasno pretresti i presuditi proćes koji je izgledao prosto proneverenje dužnosti, ali u kom se okrivljeni branio vrlo vešto i vrlo drsko.Dva najbolja advokata zastupala su ga verujući da je on čovek prav, i da ga je ovo snašla neviđena beda. . . . Ostalo beše još samo nešto da se dovrši, pa da se oglasi presuda, da čuje i krivac i publika kako sud sudi Riji Sviloruniću. Približavaše se trenutak u koji će predsednik suda, pobrojavši sve što se izviđanjem saznalo i posvedočilo, izreći: «Sud je presudio da Rija Svilorunić za proneverenje u dužnosti, za upropašćenje toliko hiljada poverenoga mu novca, trpi toliko i toliko godina zatočenja». Sviloruniću ostajaše samo još nekoliko časova, samo još jedna noć, pa da čuje te strašne reči, i da vidi strašne posledice njihove. . . . Narod. izreka. Tamnica je kuća neobična.To je narod davno izrekao za staru, varvarsku tamnicu; a to vredi i danas za svaki zatvor.Bila kula, bila palata, bila soba, ili podrum — zatvara li se njoj ključ s polja, kuća je to veoma neobična!Ona je tesna, ona je strašna, ona je zagušljiva, a koliko je svetla — pokazuje i samo crno ime njeno — tamnica! . . Svilorunić, sedeći u svojoj teskobnoj, lojanom svećom osvetljenoj tamnici, razgovaraše se sam sa sobom: — Još noćas u ovoj prokletoj sobi!A sutra?Gde ću sutra na veče?Po svoj prilici u policiskom kazamatu, s jednim crnim R na leđima!Osudiće me na svaki način.Uh! nesrećna svršetka!Kako da podnesem tu kaštigu?Da skočim u vodu da se udavim?E, a kamo mi srce za to?Za takav postupak traži se srce koje može pregoreti život.A ja ne imadoh snage da se odrečem zadovoljstva koje se kupuje za deset para, te ću sada imati srca da oduzmem sebi život!Nema u mene snage za to.Da se ubijem?Da dignem ruku sam na se; da pogledam u usta strašnoj cevi?To je junaštvo koje mnogi nazivlju bezumljem, a ja bih se ponosio da ga imam; ali ga nemam ni trun e! — Pa šta da radim? — Da begam u tuđ, nepoznati svet; da ogledam: ne ću li moći tamo tekar otpočeti život poštena čoveka?Pretvoriću se u nadničara, u slugu, u argatina; počeću najtežom službom, ne bi li kako god stekao čvrsto srce koje bi bilo jače od želja mojih; koje me ne bi puštalo da ugađam svakoj požudi svojoj.Jer, ugađajući svojim požudama, ja evo padam iz pogreške u pogrešku, iz nesreće u nesreću. . . . . . — A šta ću s ovim? Sad izvadi ispod uzglavlja svitak hartije, i poče ga razgledati. — Ovde su, produžava on sam sa sobom: — neke beleške o mom dosadašnjem životu.Beležio sam svoje male greške iz kojih su nicali i rasli veliki grehovi moji.Ovo neka ostane ovde.Ko nađe, neka pročita!Može se neko ranije setiti, trgnuti, te ne će proći kao ja.Ako se to dogodi, ako se ma i jedan moj drugar učuva od pogrešaka, meni će biti lakša moja nesreća. Sad zakuca u vrata.Ključevi s polja zveknuše; brava škripnu; vrata se otvoriše, i Čiča Stanoje, ključar, upita: — Što lupaš? — Čiča Stanoje! hodi amo, reče Svilorunić, hodajući po sobi. Ključar uđe.To je omalen starčić, vrlo blaga i dobrodušna lica.On je rodom iz Maćedonije; došao je amo davno; i služio je koje gde dokle nije postao ključar na. tamnici sudskoj.Zna se kako narod u opšte žali sužnje.I kad bi se potpuno verovalo u pravdu suda, opet bi srce čovečije pokazivalo peko učešće prema onome koji nema dosta vazduha, svetlosti, slobode, a još ako se drži da i prav čovek može pasti u okove, onda je svaki sužanj — mučenik.I Čiča — Stanoje beše uvek blag sproću zatvorenika.A ovog večera hoćaše prema Sviloruniću da bude još blaži. — Čiča-Stanoje! reče mu Rija: — sedi malo da se razgovaramo; uzela me neka velika muka; ne znam što ću od sebe. . . . . Stanoje sede, a Rija mu poče savijati cigaru. — Pričaj što Čiča-Stanoje, ne bi li ovo vreme išlo brže. — Džanom, što da ti pričam, veli Stanoje: — ja segašno ne znam ništo, a starovremsko neje za tebe. . . . — Pričaj kuda si prolazio, i gde si služio pre nego što si postao ključar ove tamnice? — A gde nesam?Da rečeš da sam gospodovaja — nesam; a služim otkako sam roden. — Pa gde si služio? — Služija sam u Vlaško.U Bukurešte sam bija ćirica.Potag sam došaja u Turna.Tuj sam služija tri godini. — Gde je ta Turna? — Ej tamo dole na Dunav, sprema Kladovo. — Tu se sve govori vlaški? — Može kako hoćeš: i vlaški, i srpski, i nemski, i svakakvo. . . . — Znaš li ti vlaški Čiča-Stanoje? — Znam, kako ne bih znaja? Rija iza toga razbiraše kako se vlaški zovu neke i neke stvari.Pa se tek u jedan put poče žaliti da mu je loše.Sve više i više dokle najposle ne povika: — Čiča Stanoje, ne daj!Hoću da umrem!Steže me nešto u guši.I doista beše tako izbuljio oči, da starac pomisli: hoće umreti na prečac!Da mu nađe kakve pomoći, ovako u noć, starac se seti da ima u svom kovčegu nekog «Pašota-balsama.» Brže otrča da ga nađe, i da Riji da nekoliko kapi na šećeru.Za pakost taj lek nije Stanoju trebao Bog te pita kad; za to i ne zna upravo gde ga je ostavio.Kloparao je dugo, dugo, po kovčegu dokle ga je napipao u mraku.Kad se vrati u zatvor Riji, nađe sobu otvorenu i praznu.Rija nekud izašao, i ne vraća se.Stanoje sav pretrnu pomislivši šta može biti.Potrči ovamo, potrči onamo — nigde Rije!Noć tamna; prsta pred okom ne možeš videti.Stražari oko suda nisu opazili nikog da je umakao.Svu dragu noć nije se smirio siromah Čiča-Stanoje; slao je svuda gde je mislio da Rija može biti.Nigde ni strva ni java.Najposle pomisli biće skočio u vodu i udavio se.I tada je dobri starac još gore jadikovao. — Izgubiv leb, i izgubiv duša!Pustiv ga da si oduzme život bez vreme.E, ot robija ikad, a iz grob nikad.Belćim bi go puštili.« Tako govoraše svojim jezikom tamničar u koga srce beše rođeno za druge poslove.Ali kad se seti da zbog ovoga slučaja on sam gubi svoj hleb, i da još može biti kaštigovan, onda ospe ružiti Svilorunića kao najgorega čoveka. . Već ne znam koji put počne on opet pretresati Rijinu sobu, i sada nađe u slamnjači jedan svežanj pisane hartije.Tome se siromah starac jako obradova misleći da tu može biti kakva zapiska koja bi govorila u njegovu korist.Za to te hartije žurno strpa sebi u nedra da ih sutra dan preda g. predsedniku. Sudiju nikad ne blagosiljaju svi kojima sudi! Predsednik suda, g. Željin Pravdić, čovek je od svojih 50—55 godina.Visok, suv, malko boginjav, on je po izgledu vrlo oštar i opor čovek.Ko ga ne poznaje iz bliže rekao bi da se on nikad ne ume nasmejati.A ko ga poznaje bliže kazaće da je u njega onoliko isto blagosti koliko i ljubavi k pravdi.Čuven je kao veliki znalac zakona, i kao čvrsti zaštitnik pravde i pravice. Sav rad u sudu, sve što biva u domašaju sudske vlasti, on ima na umu, i, čini ti se, nikad ni sa čega ne smeće oka svoga.Vredan i uredan, on i od svih sudskih činovnika traži to isto.S toga u njegovom sudu suđenje ide i brzo i dobro; njegove su mase sve u redu; sve knjige, naročito intabulaciske, tačne su za priču; nigde se u njega poslovi ne zadržavaju; sve ide kao navijen sat.Ozbiljni mladi ljudi iz velike škole otimaju se u njegov sud.Od njega zaziru samo oni koji ne mare da rade i ne miluju da se uče. Jednoga jutra dođe g. Pravdiću, s pismom od ministra pravde, jedan mladić koji je, kao pravnik, postavljen za praktikanta u sudu g. Pravdića.Predsednik pročita pismo, pogleda u mladića, i pusti se s njim u razgovor. — A za što niste otišli u koju drugu struku, nego ste došli u sud, upita ga on. — Rad sam naučiti što više iz prava, odgovori mladić: —Mi smo u školi neke zakone prešli tek letimice, a neke nismo ni slušali.Svi kažu da se u vašem sudu može mnogo naučiti. . . — U ovom je sudu kao i u drugom, veli predsednik.No ja mišljah da bi vam bilo bolje spremiti se za kakvu upravničku službu.Sudiski je hleb vrlo gorak. — A ja, naprotiv, držim da je sudiska služba najuzvišenija služba u državi. — Sumnjam da je poznajete; ona uzvišena jeste, ali je teška, gorka.Svaki drugi upravni starešina može po svojoj želji i uviđavnosti preduzeti i izvršiti mnoge korisne poslove, na priliku, proseći putove, isušiti baruštine, prokopati vodovode, podići škole, zavesti radionice i t. d. i t. d. A sudija nikad ništa ne sme raditi od svoje volje.On sme raditi samo na poziv parničara!Drugi upravnik može svojim radom steći hvale, blagoslova, a sudiju svakad polovina parničara kune i osuđuje.Kad koji upravnik izvrši kakvo delo za opšte dobro, on može, i ako ga suvremenici ne razumeju, i ako ga osuđuju zbog tegoba koje na njih padaju, opet biti uveren o dobroti svoga rada; može biti zadovoljan i spokojan; a sudija ne može nikad biti miran ni spokojan u svojoj duši.Što dva čoveka zapleću svaki dan u svome radu; što oni kriju i sami od sebe: to jednoga dana iznesu pred sudiju, i zovu ga da pogodi kako je bilo, i da im izreče pravdu.S toga sudija, u svakom svom poslu, može samo reći: «Prema onome kako mi je predstavljeno, i kako sam stvar svatio, držim da je pravo ovako kako presuđujem,» a to baš pritiskuje savest osetljiva čoveka.Ja nikom svom ne bih svetovao da bude sudija . . . U taj mah uđe u sednicu k predsedniku Čiča-Stanoje, tamničar, s ključevima i sa svežnjem hartija.Bled i prestravljen starac reče: — Gospodine, nesu za mene ovija ključovi, nego železa!Ne umejašem da učuvam; mi utekao onaj nesretnik Rija.Sega što da činim?Zakuj me u železa na mesto njega. . . . — Kako da uteče? upita iznenađeni predsednik. — Eto, gospodine, uteče na moji oči.Me izvara kako da sm dete. Starac sad ispriča sve kako je bilo. «Eve, ovoj sam našaja u njegove postelje, završi on, pruživši predsedniku hartije koje je našao na Rijinoj postelji. Predsednik, primivši hartije, reče tamničaru: — Idi ti Stanoje na svoje mesto.Ja ću narediti da se najpre izvidi kako je to bilo, i ima li u tome tvoje krivice ili nema.Tek posle videće se: možeš li ostati u službi, ili ne možeš. Stanoje se udali. Predsednik zazvoni. Pandur uđe. — Neka dođe g. sekretar! reče predsednik. Kad sekretar dođe, predsednik naredi da se odmah javi policiji da begunca traži, za tim, da se izvidi kako je pobegao zatvorenik Rija: je li sve onako kako priča tamničar.Najposle dodade: — Ovaj je mladić naš novi praktikanat.Odvedite ga u prepisaonicu, i naredite da počne službu od samoga početka.Neka prepisuje neko vreme, pa ćemo videti za koji je posao dalje pripreman. Udališe se i ova dvojica.Predsednik sede, i uze razgledati Svilorunićeve hartije. Razgledavši sve redom zapiske, g. predsednik, kad se iskupiše sudije reče: — Danas bi bilo na redu da se objavi presuda po krivici Rije Svilorunića,ali je on noćas pobegao iz zatvora, i zasad se ne zna gde je.Pisano je odmah policiji da ga traži; a za ključara (tamničara) naredio sam da se za nepažnju uzme na odgovor. Među tim Rija je, po svoj prilici navalice, ostavio jedan rukopis u kom kazuje svoj dosadašnji život.On pobraja mnoge svoje mane; a takvih mana mi viđamo i na drugoj deci i mladićima.Kazuje, kako mu se kad koja mana zametala, i kako se razrastala.Ako ste voljni, možemo časkom pročitati ovaj rukopis, dokle se ne skupe parničari za drugi rad! — Da čujemo! reče sudija Živko: — i sudije smo i ocevi smo.Može nas to dvojako zanimati. To isto izjaviše i druga dvojica. Predsednik otpoče čitati ovaj sastav: „ŽIVOT I VLADANjE“ Rije Svilorunića «Ja sam se rodio u kući imućnoj.Moj je otac najpre radio zanat, a posle je postao trgovac: otvorio je boltu.On je rođen u selu, a majka mi je iz varoši.Kao što rekoh, imovno stanje oca moga bilo je vrlo dobro, jer mi, deca njegova, za njegovog života, ne zaznasmo ni za kakvu oskudicu.Ma da je on često govorio neke strašne reči o štednji, o čuvanju, mi, dok on beše živ, ne osetismo ni u čem nemaštine. «Ja sam imao četiri sestre, sve četiri starije od mene.Lasno je verovati kad pričaju koliko su se svi obradovali meni, kao prvom muškarcu.Osobito se, vele, otac osećao sretan: nije znao šta je činio od velike radosti.Svi kažu da ga je moje rođenje i moje krštenje stalo lepih novaca. «Još me je cucao na kolenu a prikazivao mi je da će me dati na nekolike korisne zanate, pa i na trgovinu; da će me uortačiti sa sobom, da će me poznati s mušterijama svojim, i s kućama koje njemu veruju.I kad bi mi sve to izređao, kad bi zamislio kako će onda i sam biti srećan sa mnom, on bi me stiskao na svoje prsi, i zasuo poljupcima. «To pamtim kao danas. «Docnije, opazivši da sa mnom biva sve drugojače, a ne onako kako je želeo on, samo bi sumorno progovorio: — U našem gradu možeš zaraditi novaca, možeš kupiti kuća i dućana, možeš se bogato oženiti, i izići na glas, ali dece svoje ne možeš uputiti kud želiš, i kako želiš; njih upućuje drugi neko.Ko? i kako? ne znaš; tek ona ne bivaju ono što želiš ti! . . «Jedini muškarac među četiri devojke, ja sam rastao kao majčina maza, i vladao se kao kućevni tiran.Osem oca, koga sam se prilično pribojavao, svima drugima bio sam se na glavu popeo. «Meni su kupovane i donošene svakojake sigračke otkako sam zaznao za sebe.Nisam umeo ni govoriti a već sam imao lepog drvenog konja i lepa drvena kolica.U ono što je moje nije smeo niko preko pogledati.Ja sam bio tako ćudljiv, da sam se srdio ako mi ko dirne u konja i u kola; a ako se svi ućute, i ne će da ih poglede, ja se srdim za što ne glede.I kad bih opazio tu nemarnost prema sebi, ja bih često počinjao stenjati za praboga, i mučio bih se da se rasplačem na silu . . «Ako se kom detetu pre mene da što od kolača, od voća, od slatkiša, ja se srdim što nije prvo dato meni; a ako se prvo pruži meni — ja se bojim da onima drugima ne ostane više!. . . «Pošto sam ja bio tako amišan prema drugima, nije bilo očekivati ni da drugi prema meni budu bolji.S toga sam često imao rašta rasrditi se i, gotovo u svakoj takoj prilici, pokazati divljinu srca svog.Sirota majka moja svaki je čas morala dolaziti da nas razvađa i da utišava naše svađe.Gotovo svakad nalazila je ona da sam kriv ja.Mesto da mene to opemene, da se trgnem, da se popravim — ja sam postajao sve gori: — One devojčure (sestre moje), mislio sam ja u sebi, drže stranu jedna drugoj, a za mene ne mare! . . . «Kad sam pošao u školu, bila je u kući velika svečanost.Otac me je sam odveo učitelju koji me upisa u prvi razred.Učitelj beše mlad čovek, svoj posao razumevaše dobro, a s ocem mojim življaše se lepo.On svojski nasta da me uputi na dobro.I, duša valja, ja sam mogao naučiti sve što bi mi se zadalo za «lekciju», samo ako sam hteo; ali sam, uz lekciju, primao od koje koga mnoge rđave navike koje su bile pune opasnosti za moj potonji život. «Ja sam sve radio onako kako mi je kad volja.Kad mi je volja da idem u školu — išao sam uredno; a kad mi nije volja, izostajao sam, docnio se, tukao sam se s đacima, gubio svoje knjige i bedio za to druge, tužio ih, opadao, i krivio svakoga samo sebe—nikad! «Nekad na nogama unesem u školu silno blato; ako učitelj, videći to, rekne da se očistim, ja izađem, odem kući slineći uz put, i svakom velim da me je učitelj isterao iz škole!I kad poranim u školu, svakad zaboravim kod kuće ma što: ili plajvaz, ili pero, ili tablicu, ili njenu pisaljku.Kad me učitelj za to prekori, ja se na njega rasrdim i celoga sam časa nešto ljut i gnjevan. . . . . «Na času sam bio nemirniji od sviju drugih đaka.Učitelj je često morao prekidati svoj govor, da meni vikne: — Rijo, smiri se!Rijo, pazi!Rijo, posviraj pa i za pojas zadeni! «Na take opomene, ja sam često nastavljao novi smej. « Sve su moje knjige bile išarabatane.Svaki naslov išatiran, zamrljan.To sam ja činio i na tuđim knjigama, samo ako su mi pale šaka. «Od kuće do škole, i od škole do kuće, nikad nisam išao kao smerno, pametno dete: nego trčim, vičem, dozivam i psujem drugove, potežem se na pse, na mačke koje u putu vidim, potkradam piljare i bakale, ili im činim kakvu bilo štetu. «Dolazeći kući, još s vrata vičem: — Dajte mi hleba!Ne ću suva hleba!Hoću sira, skorupa, ili ma kakva smoka. «Knjige svoje bacim kud mu drago, a posle krivim druge da su mi ih zaturili.Kad god polazim u školu cela se kuća uznemiri dokle ja priberem knjige i sve što mi treba. «Kad smo u crkvi na bogomolji uvek gurkam drugove, izlazim iz reda, smejem se, i zasmejavam druge.Kad ko metaniše i mnogo se krsti, ja mu se podsmevam.Na bdeniju zašivam drugare, i svećom često hoću da pripalim po koga od njih! »Kako čujem svatove, odmah skupim četu svoje družine, te pred crkvom vičemo: — Izgori kumu kesa!Izgori kumu kesa!Pa kad jedan kum, na tu viku, reče sa svim hladno: — Ima šta i da mu izgori; a šta će izgoreti tebi? onda ja bejah na njega tako ljut kao da mi je učinio najgoru nepravdu. . . . . «Nije mi bilo petnaest godina, a već sam pušio kao Turčin.Da kupim duvana, te da uživam slast od dima njegova, dovijao sam se od svake ruke, samo da bih para izlagao. . . . «Jednom me vide jedan sredovečan čovek da držim među dva prsta cigaru, i povlačim u se dim njezin, pa priđe i na uho mi šanu, da niko drugi ne čuje: — Mladiću! ta je cigara zla gospođa!Kajaćeš se što si se najmio nju da služiš!Tebi se čini da ona gove tebi, a ti sve daješ njoj da ugoveš!Rekavši to, on brzo ode od mene. «A ja, mesto da se zarumenim, mesto da promucam koju reč u ime zahvalnosti za takav savet, i na takav način, ja — besno i osiono derište — isplazih za njim jezik i rekoh: — Hajd’ tako pravo! . . . . «U gimnaziji sam imao drugova ne samo iz naše varoši, nego i sa sela, i iz drugih mesta.Pred školom našom bejaše svakad prodavaca s raznim poslasticama za decu.Tu mi je bilo najmilije mašiti se rukom u džep, izvaditi deset para, i kupiti ili perecu, ili đevrek, ili šećerni krompir, ili pečata, ili ma što drugo.S toga sam majci toliko puta vadio dušu za to deset para.Majka mi nekad da, a nekad se kune da nema.Tada se ja razderem, vičem, lupam vrata i prozore, i učinim štete deset puta više.Jednom sam se (o Bože, ala sam bio lud!) popeo na santrač od bunara i viknuo majci: — Ili mi daj deset para, ili ću sad skočiti u bunar!I nagoh se božem da skočim! «Sirota majka prekrsti se; baci mi krajcaru, i reče: — Slazi dole, Rijo, hoće li te biti majci! «Drgi put sam perorezom podavrьo svoju očnu jabučicu, i rekao: — Izbiću sebi oko, ako mi ne daš deset para! «Jadnica mi i tada baci dvadeset para, rekavši: — Ako znaš za Boga, dijete, ostavi se toga!To ne sluti na dobro, nego na veliko zlo, moj sinko! . . . «Tada beše još živa moja baba, očina mi majka.Žena seljanka, ostavši na domu udovica, došla je ocu mome a sinu svome da provede poslednje svoje dane.Ova mudra, stara žena, imaše običaj reći: — Deco! deco!Šta li će najposle biti od vas?Vi trošite više nego što zarađujete.Da su stariji vaši tako radili, zlo i naopako!Deco moja! čuvajte te bele pare za crne dane! . . . . «Jednom ja obiskoh oko babe za deset para.Baka se diže i odseče lepu krišku hleba, i pruži mi je.Ja tresnem baku po ruci, a kriška pade na zemlju.Starica se saže, uze sa zemlje krišku, otrese je, poljubi, i reče — — Ne dao ti Bog poželeti ga!Ali kako radiš, moj Rijo, to ćeš dočekati. «Tada mi dođe da se pokajem što sam učinio; ali to osećanje traja za malo.Sutra dan sam opet lupao i vikao za deset para. . . «Kad mi otac umre, sve se izmeni.Naša se kuća morade dobro stegnuti da sastavi kraj s krajem.Majka je još morala misliti o udaji sestara mojih, a ja mišljah samo o sebi, o svojim zadovoljstvima.Ne mogući dobijati od matere ni onoliko koliko sam dobijao za očina života, ja se počeh brinuti o sebi na drugi način.Iza oca osta dućan, pun svakojake robe od koje sam ja, u društvu s kalfama, parče po parče, upućivao te se tako troškario. «U to doba već sam znao i zadužiti se. «Kad u jednoga poznanika uzajmim, ja se kunem i zaričem, da ću vratiti na vreme; kad pak rok dođe (a rokovi dolaze brže nego išta drugo), onda krivim svakoga pre nego sebe.Tad moram moliti drugoga.Tako su se svaki dan množili moji poverioci i rasli moji sitni dugovi. «Na takav način, ja sam još za svoga školovanja, spiskao sve što mi je od oca ostalo.Po nesreći otac mi je umr’o bez testamenta, te sestrama, osim udaje, nije pripalo ništa u nasledstvo.One su razudate sirotinjski.Majka mi umre više od tuge nego od starosti.Ja ostah sam u svetu s nebrojenim požudama za uživanja, a s malo ili ni malo snage da što privredim. «Tad sam već bio mladić.U službi sam imao lepo mesto.Kako sam ja od onih ljudi koji mare samo za sebe, tako se nikad nisam ni zanosio za kojekakvim utopijama.S toga su me starešine milovale, i smatrale kao mladića «solidna.» Znalo se da sam ja bio «masadžija,« tojest, naslednik bogata oca, ali se nije znalo da sam ja svoje nasledstvo uputio davno.Za to se očekivalo od mene u svakoj prilici da sam duže ruke.I ja sam se upinjao da to budem: odevao sam se lepo, živeo sam gospodski, provodio se bogataški, a platu primao malu. «Da pišem godinu dana, ne bih ispisao sva svoja dovijanja da dođem do novaca, i one jade koje sam jadio baš s tih prokletih novaca!. . . «U društvu s ljudma, kao što bejah i sam, naučih se kartati.Ta me igra zauze svega.U početku me sreća posluži neobično dobro.U to vreme dobih mesto blagajnika.U moje ruke dođe ključ od kase u kojoj svakad ima dovoljno novaca.Jednom, u nesreći, da popravim svoje gubitke, ja se mašim rukom za novac tuđ koji stojaše pod mojom upravom.Od toga doba uzimao sam ga svakad kad mi je bila nevolja u kartanju.Nekad sam, dobivši dosta, vraćao što sam bio uzeo; ali se događalo da češće uzimam poveće sume, a ređe vraćam i po manje sumice.Da se ta zloupotreba ne propta, izumevao sam nečuvene majstorije, te sam tako prikrivao stanje svoje kase.Pri svem tom zebao sam i dan i noć da se stvar ne otkrije. «Da bi se dočepao novaca, božem da podmirim kasu, naumim da se oženim.U volji mi beše devojčica Julka, ali ona nema novaca. . . .Ponudiše mi Zorku, devojku bogatu i od jake vamilije.Ja, u svojim neprilikama, za drugo i ne pitah.Pristah, isprosih, i mišljah zaklonio sam se bar ze neko vreme.Ali usred tih mojih nada i planova, traganje po mojim udešenim priznanicama obelodani moje krađe, i mene dovede evo ovde . . . . «Sad čekam šta će mi doneti sutrašnji dan.Oh! prokleto ono prvo deset para! . . .Ono me je vodilo od slasti u slast; od pogreške u pogrešku, dokle me ne zatvori u tamnicu!I ko zna kuda me ono još ne će odvesti?!. . «Prokleto deset para! Uzdah izgnanika. Prvih dana meseca Jula 1876 srpska vojska beše prešla Drinu na Badovincima, i udarila na Bijeljinu.Ne mogavši odmah osvojiti toga mesta ona se utvrdi u okolini, gde se tada otpoče niz onih krvavih bojeva koji stadoše tolikih žrtava, a svršiše se našim povratkom na desnu drinsku obalu. 8 Jula, još od 9 sata iz jutra, započe se krvav boj između Srba i Turaka, i traja do 3 sata posle po dne. Pred samu noć u badovinačku bolnicu, među teškim ranjenicima, doneše bolničari jednoga dobrovoljca koga je olovo udarilo povrh leve sise i izbilo na plećku.Spreda mu je rana mala a na plećki se rascvetala kao da je kroz nju granata projurila.Kad ranjenik diše, onda mu na onu ranu na plećki izbijaju klobuci od sukrvice i od neke pene kao mehuri od sapuna. Videći tako junačku ranu, lekar s nekim poštovanjem upita ranjenika kako mu je ime.Ranjenik zažmuri, namršti se, i učini se nečuo.Za tim veoma iznemoglim glasom upita: — Gospodine!Hoću li ja skoro umreti? — Ne boj se, junače, odgovori lekar: — rana jeste velika, ali ne mora biti samrtna. . . . . . — Ne bojim se ja smrti, gospodine; nego . . . nego . . . .Slabačko zatrese glavom; zažmuri, i umuče. — Da se udale ovi odavde, ako imaš što tajno da kažeš? reći će mu lekar. - Ne mari!Sad mogu čuti svi! . . .Prokleto deset para! — Već delirium! reče jedan lekarski pomoćnik. Ranjenik čuvši to, pogleda ga značajno. Bolničari, bolničarke, i sami služitelji, nehotice se prikupiše oko postelje njegove.Sve se utiša.On pribra malo snage, pa poče ovako: — Za ime moje ne pitajte!Ono vam ne treba.Nego znajte da sam rođen u ovoj zemlji. . . . .Sa zle uprave srca svoga, padah iz pogreške u pogrešku.Na posletku učinih ono za što me čekaše robija . . . .Tada . . . pobegoh . . . .Tumarih u tuđ svet. . . .Uh! prokleto deset para! Ranjenik umuknu, zažmuri; posle malog odmora, nastavi. . «Prebijah se od nemila do nedraga: svuda bejah tuđ, svuda neznan, svuda nemio, svuda mučen, — već omrzoh sam na sebe. . . . .Kad čuh da Srbija zavojšti na Turke, pođoh i ja . . . da se bijem. . . . .Nisam vojnik . . . čak sam čovek strašljiv; ali je tuga u tuđini teža od svake muke u otadžbini. . . . .Oh, otadžbino!Oh, ime slatko!Blago onom ko tebe može svakad da ima! . . Opet umuče.Hladan mu znoj izbi po čelu.Posle nekoliko trenutaka nastavi: «Šta će ovaj rat doneti srpskom narodu — ne znam; ali znam da će skinuti kamen sa srca onim Srbima koji su, kao ovo ja, u tuđini venuli za svojom domovinom.Ja ne pomogoh baš ništa!Padoh u prvom boju. . . . .Neka! . . .Ne mari ništa . . .Bar ću ostaviti kosti u srpskoj zemlji! . . . «Prokleto deset para! . . . — Kuku! to je on! reče potreseno bolničarka Julka; ali oni što behu oko ranjenika, gledajući u njega, i ne saslušaše ovoga uzvika . . . . A ranjenik, na te reči, krete svoje trome oči, pogleda u Julku, i po licu mu se poče razvlačiti kao slabačak osmejak, pa se brzo sledi. . .Dihanje mu se ubrza, nemoć se uveća, oči se ukočiše, i na donjim trepavicama se zaviriše nekolike suze . . .Htede još nešto da izgovori, pa ne mogaše. . . . . Zenu jedan put; zenu drugi put i — preminu!. . . Među krvavim krpama, kojima je sam zatvarao ranu svoju, nađe se jedna bela marama, i na jednom peru njenom behu navezena dva slova R. S. Brišući svoje suzne oči, bolničarka Julka reče: — Ovo je kukavni Rija Svilorunić.Njegova je ovo marama! . . . . Sutra dan su ga saranili u badovinačko groblje.Za krstaču njegovu osvanu jedno jutro privezan lep peškir, i na njemu je izvezeno ovo: «Prokleto deset para! Uključeno u ELTeC korpus 2020-07-28 2. SRPSKI KLASIČNI PISCI 2. LAZE K. LAZAREVIĆA „NAPREDAK“ - ZEMUN. BEOGRAD, 1912. NOVA ŠTAMPARIJA - DAVIDOVIĆ, DEČANSKA BR. 14. M. DAVIDOVIĆA Banja i rat imaju nešto zajedničko: za rat se, naime, čine spreme godinama, a i za banju.U ratu se troši bez računa i istresa se državna kasa nemilice, za banju se takođe potpisuju menice lako kao ljubavna pisma.I u ratu i u banji živi se na parče, i svako gleda da ono malo života — do smrti ili do povratka iz banje — utuče na najrasipljiviji način.Najzad, po svršenom poslu pravi se s neprijateljem, odnosio sa ženom, ugovor mira, i posle se pristupa smanjivanju plate činovnicima i toalete ženi. Još ima nešto u banji što veoma naliči na rat — to je šarenilo.Vidite, n. pr., onog profesora Nedića! — Da niste došli u banju, ne biste verovali da ima u svetu takih ljudi.Čak i u špagu od prsluka naći ćete mu kakav Dodatak Augzburškim Novinama ili depešu Političke Korespondencije. Pa poštar Košutić, koji se pre zvao Popović, ali mu je sam g. ministar na njegovu molbu dozvolio da svoje dotadašnje prezime zameni „svojim familijarnim imenom Košutić“, i ako on nije imao nikakve familije, i Bog zna, da li on sam zna, gde je se rodio.Taj Košutić tako je lepo i bezazleno znao da priča puno ludih priča o kurjacima; o preobučenim carevima, koji udaraju svojim ministrima šamare, a kojekakvim protuvama daju zobnice, „zobnice, moj gospodine!“, s dukatima, i postavljahu ih za velike dostojnike; o nekakom velikom topu, u kome sviraju dvadeset, „dvadeset i više Cigana“; o kasama, koje, kad probaš da obiješ, pucaju, zvone, deru se i viču za pomoć.Nije ni sebe zaboravljao u svojim pričama: n. pr., kako se pere svako jutro hladnom vodom, „a u zimu snegom“ jede mnogo paprike i bibera, ustaje rano i mnogo koješta, što je tako sitno, kao šljunak kojim su posute aleje u parku. On je se družio, ili upravo nametao za prijatelja poručiku Vasiljeviću, neobično lepom i stasitom čoveku, koji neprestano uvrće brčić i voli da ga sablja sapleće, te je nikad ne pridržava rukom, nego je u hodu zakoračuje desnom nogom, te tako dobiva izgled nemarnog ritera.Strašno mu je milo kad mu ko kaže, da je đavo ili obešenjak, i trudi se da zasluži te epitete, služeći se bljutavim izrazima, n. pr., „grozno glup“, „gadan da bljuješ“ i t. d. Voli da govori i o junačkim stvarima i mnogo drži na svoju, kao što on govoraše, „oficirsku čast“, ali voli da ga dirneš u oko, nego da mu protivrečiš.Naročito u „čisto vojničke stvari“ ne trpi da se meša „laik“.Tako, n. pr., profesor Nedić stade jednom mlatati rukama i s takim oduševljenjem govoriti o pruskim oficirima, da je sasvim uprskao mladu udovicu, koja se s poručikom držaše ispod ruke.Poručik isturi grudi:. — Gospodine, dajte mi pruski batoljon, pa ćete videti šta ću učiniti! — E, gospodine, — istrča se brzopleti profesor, — a što vi ne načinite pruski bataljon?Nije bataljon pravio oficire, već oficiri.... — Gospodine, — upade mu dostojanstveno u reč poručik, — ja smatram za bezobrazluk da se čovek meša u govor koji ne razume. — Znam, al’ ja se nisam mešao, vi ste se.... Al’ poručnik već ode dalje stazom sa udovicom.Okrenuo oči od nje, začkiljio i s pouzdanošću i pravednom srdnjom psuje: „Stoka, stoka bez repa!“ A udovica se tako pripija uz njega i već bi htela tvrditi da ta stoka i rep nosi, kad, eto, tako očigledno nasrće na ljude stručnjake. Onaj, opet, onde, u slamnom šeširu, s belim platnenim „engleskim“ cipelama, to je apotekar Katanić — strašan obešenjak i veliki intrigant.On i poručik imaju nešto zajedničko — punu svest o svome ja, s tom samo razlikom, što apotekar ne veruje ni samoj svojoj pameti mnogo, a bistar je, zbilja, kao suza, a poručik, opet, drži da je sav svet „glup kao čizma“, a svoju je karijeru počeo od češagije.Za obojicu je se pak cela banja interesovala.Poručik je bio lep i bezobrazan, apotekar pikantan i lukav.Znao je svačije tajne, i, nekih puta, kad značajno žmirne, čisto mu na čelu piše: „Znam, čija je ono lepeza“, ili: „Video sam, kad si je očepio“.On igra šaha, ali samo jednim okom gleda u figure, a drugim na udovicu, što se čas po zavraća od smeha i pokriva usta lepezom, jer je poručik obasiplje neslanim dosetkama. Kao god što vele da vašar ne može biti bez kiše i Cigana, tako ni banja se ne da ni zamisliti bez kartaša.Njih se ne tiče ni samo kupatilo, a kamo li partije, parkovi, muzika, dame.Oni se samo na vrat na nos okupaju, pa posle se svi zajedno znoje, obično u zasebnoj sobi, a, kao što se to veli, „uz trideset i dve“.Njihove žene idu same po parku, huču i jadaju se svakome, koga samo uhvate.Kraj njih je bilo puno onih beznačajnih ličnosti, za koje, ako zapitaš ko su, odgovori ti se: „I on se ovde kupa“, „Čini mi se da je iz Čačka“, „Mislim da je neki činovnik iz kontrole“ i t. d. Jedan pak gost ove banje junak je ove pripovetke.Činovnik, čovek od trideset godina, imenom Janko.Obla, bleda lica, koje izgledaše sasvim beznačajno, samo što u očima kao da se čitaše neka naivnost i čežnja.To se viđa na ljudima sasvim mladim, koji još nisu pokvareni „svetskim lukavstvom“, koji još škripe zubima, kad slušaju za „suze rajine“, i lupaju pesnicom o sto, kad se peva štogod gde sevaju jatagani — jednom reči: to beše čovek sa širokim grudima i tesnim cipelama.Tim čudnovatije izgledahu njegove oči od dvadeset, pored brkova od trideset godina.Tome će zar biti uzrok njegovo vaspitanje i život od kolevke.Odrastao u bogatoj familiji, odgajen nežno kao devojka i u celom životu tako služen srećom, da nikad nije čitao Hamleta, ni večeravao luka i hleba.Dok je bio kod kuće, imao je dobre učitelje, koji su mu i u gramatičnim analizama davali poučljive primere, n. pr , „dobar đak dobiva pohvalu“, a kad je pošao na put, dobio je pismo od oca, u kom su u sedamnaest tačaka bila razložena sva pravila pametnog i dobrog vladanja.Preko „na naukama“ bio je do pre pet godina, baveći se upravo ničim, ili, kao što se to onda zvalo, „kameralnim naukama“.Strasno je čitao Viktora Higa i oduševljeno govorio o njemu, a u sebi čeznuo za romanskim junaštvom!Beše već zagazio u doba mužanstva, ne srknuvši iz čaše ljubavi, osem što od jedne sitnice iz njegova detinjstva počesto natezaše da načini, po svima propisima Lemkeovim, idilsku ljubav.Pa ipak on u srcu osećaše tu ljubavnu prazninu, i kako mladi ljudi, štogod čitaju, aplikuju na se, to se i on jednom bavljaše mišlju: da obuče gvozdene cipele, pa da ide po svetu tražiti svoj ideal, kao što je to u nekakoj knjizi za nekoga čitao.Baveći se tako samim sobom, možda više nego što bi trebalo, on je se, kao što on to zvaše, „izrađivao“, to jest sve radio ili hteo raditi po nekom principu.Srećom, iz francuskih romana zaboravio je brakolomstvo, a zapamtio čast i slavu.A ima li koga u ovome tako silnog, kao što je Francuz?Otuda je on poštovao svoju reč već do detinjarluka; otuda skidao kapu zastavi, gdegod ju je video; otuda ga je, za vreme bokeljskog ustanka, jedva u Novom Sadu stigla potera, koju je otac za njim poslao, a bez koje bi on izvesno otišao u Boku.Najzad, sa toga „izrađivanja“ sebe samoga, dolazi i ona neobična prevrtljivost raspoloženja: čas veseo do raskalašnosti, čas tužan i sumoran, kao da sav svet gori, a sve s kake sitnice: n. pr., što je načelnikovica poslala pandura, da istera prosjaka iz avlije, ili tako što. Gotovo se ni s kim i ne druži.Sreta se, istina, s gostima jutrom i večerom kod izvora, skida im kapu, kaže, ili pita, koliko je sahata, i pripaljuje cigiru — al’ više ništa.Obično beži pod onu lipu u brdu, do koje nema ni staze, i gde ga niko ne može smetati; ali i tu ga nađe jednog večera profesor Nedić i stade mu vatreno pričati o situaciji velikih sila i o šimeri evropskog ekvilibra.Janko da iskoči iz kože, ali načelna učtivost ne da mu da brutalno odbije profesora.On se stade uvijati: — Da, da, gospodine, pravo kažete!Nek’ radi Englez šta hoće, Rus je tu, a Turčina nećemo mnogo ni pitati...Vreme je večeri! I s tim rečima, koje se nimalo ne odnosiše na govor g. Nedića, uputi se u gostionicu, gde se hranila veća polovina gostiju. Pred gostionicom već seđahu i stajahu gladni gosti.Niko nije ništa radio, samo je advokat Nestor igrao se novim kartama i vadio je na zahtevanje čas četiri keca, čas četiri džandara.Nebo se crvenelo na zapadu, a sunce izgledaše nekako sumorno, veliko i ravnodušno, kao obrazi u onoga bandiste, što će posle večere svirati u klarinet.Na širokom drumu leži za šaku debela prašina, i po njoj čisto sanjive brazde od kolovoza.Uz maleno brdašce penjahu se jedna kola s arnjevima, i na njima zveketaše mačka i papuča, koja s katranicom višaše o srčanici.Umorni gosti radoznalo pogledaše na nove putnike, i čisto celo društvo ožive.Radoznalost i ništavi razgovori, intrige, kartanje i ljubavne scene, to je glavni damar svakog kupatila na svetu.Neka dođe samo jedan nov, odmah raspituju za njim.Ako je ma od kakvog položaja u društvu, već će se najdalje za dvadeset i četiri sahata znati, ko je, šta je, odakle je, je li ženjen, koliko mu je godina i plate, karta li se i t. d. I tek ako mu je i spoljašnost i položaj bez ikakvog značaja, on će se i posle dvadeset i četiri sahata zvati „onaj s rasečenom usnom“, ili „ona s kučetom“.Nije, dakle, čudo što sva publika, ma da beše obznanjeno da večera čeka, osta napolju, da vidi novoga putnika. Četvoronoške ispod arnjeva izvuče se jedan čovek visok, suhonjav, malo svedenih obrva, gotovo namrgođen, u dobu od, može-biti, trideset i pet godina.Mesto na jarmac, stupi nogom na ždrepčanik, posrnu napred, odbi se rukom od konjskih sapi i sasvim nespretno skoči na zemlju. — Drž’ se! — progovori Košutić tako, da ga je samo najbliža okolina mogla čuti.Stade se onda slatko ceriti i obzirati, hoće li još ko pristati uz njega.Ali radoznalost carstvovaše na licima sviju, a njegova dosetka propade. Gospodin, koji je iz kola iskočio, pruži svoju ruku s crnom rukavicom pod arnjeve, i na tu rukavicu naveza se druga iz kola, žuta i malena.Gospodin izdiže malo poviše ruku i ukruti je.Za žutom rukavicom pomoli se cela ruka, pa onda jedno pleće, i ubrzo iskoči ceo jedan božji stvor, u vidu ženske. Ja ne znam, kako bih je opisao.Možeš ]e vas dan gledati i opet, da te ko upita, ne bi mu znao kazati, kakva joj je glava, kakav nos, kakvi obrazi.Samo oči!One crne, pola otvorene oči, što uvek izgledaju da su sanjive nekim nebeskim snom čežnje.Samo ih pogledaš, a pred tobom izniču kao iz zemlje šarkije, jatagani, besni konjici, što nose u druge krajeve lepe devojke na krilu junakovu, mandolinate, handžari, dueli i sva ona čuda, što se pričaju u južnim pripovetkama.Ako si momak i gazija, čisto ti krivo što je prošlo ritersko doba, te nisi pristao ni da pašeš mač, ni da se kaluđeriš.Za take se oči išlo na muke, za njih se lila krv, gubila čast i otadžbina izdavala. Ova ženska toliku je pažnju na se obratila, da malo ko vide i jednu devojčicu, tako od sedam do osam godina, koja takođe iziđe iz kola. Čak i ženski gledaoci toliko se behu zablenuli, da im se na licu ne vide ni traga zavisti. Poručik Vasiljević ne može otrpeti, da čak u prisustvu udovičinu ne obnaroduje svoje divljenje, koje se završilo rečima: — Pa one oči!Čista arapska krv! Udovica je začkiljila očima.Katanić se lukavo nasmeši, a Košutić već otpoče pričati o nekoj ženskoj, zbog koje su se tri momka ubila, i to jedan iz „levorvera“, jedan nožem, a jedan se udavio. — Janko pak, kad ugleda tu žensku, preblede i pretrnu.Srce mu zalupa, i u grlu ga stade golicati, pa onda daviti.On se brzo povuče za jedan stub od gostionice, odakle nabrzo umače.Uđe u svoju sobu, zaključa vrata, sede na krevet, zažmuri i još i ruku metnu preko očiju, i onda: Ugleda je malenu, tolišnu, nije joj bilo ni pet-šest godina.Oko glave zamotala beo šalić, te joj lice iz njega viri kao iz kakvog okvira.To beše ona, zbog koje je on tako često kao student, u velikoj varoši, u sumrak turao ruku na oči i predavao se mislima punim čežnje, kojoj tako isto nema osnova, ni kraja ni konca, kao ni onoj melanholičnoj ariji, koja mu iz verkla dopire u odlomcima kroz otvoren prozor, iskidana lupom kola i metežem velike varoši.To beše ona, kojoj je on negda „poklonio“ parčence zemlje, ograđeno iverčicama, koje su oni oboje zvali „livadom“, i u njemu ubodenu grančicu vrbe, što su oni zvali „grmom“.To je ona, pred kojom se on negda hvalio, kako je s tikvama Ive Vukićevića preplivao Savu — a to baš nije bilo — i kako je na besnom ujakovu konju preskočio plot — a to je još manje bilo.Pred njom se on jednom razmetaše kako će, kad poraste veći, otići u vojsku i seći Turke kao onu tatulu u vrtu.Ona se sumnjivo nasmeja: „A šta ćeš raditi, ako te udari puška ili sablja?“ — „Ništa!“ — „Ali će te boleti?“ — „Pa ako!“ — „Pa ćeš plakati!“ — „Zar ja?“ On izvadi svoju britvicu, zabode veliku stranu sebi u butinu i koračaše pored nje s uzdignutom glavom.Kad ona ugleda krv po njegovim beličastim pantalonama, vrisnu i obeznani se, a on u ekstazi produži svoje hodanje kraj nje, dok najzad i sam ne klonu i ne pade pored nje.Od to doba ona mu je bezuslovno sve verovala i sasvim mu se predala tako, da ju je jedanput, bez ičijeg pitanja, odveo čak u komendiju.Tada mu je već bilo trinaest godina.Kako li je se ona tada s pouzdanjem stavila pod njegovu zaštitu i gurala se za njim kroz gomilu druge dečurlije pred ulaskom!Ali kad se ona sasvim ponosno namesti pored njega na klupu, i oboje se predadoše ovom najvišem uživanju — tada njegov otac, sav zapuren, utrča i usred predstave ovede ih oboje kući, držeći nju za ruku, a njega za uho.Čitavu nedelju dana posle toga, ona ga je pipala za uho, pitajući: „Boli li te?“ i, gle čuda, sad mu se učini da ga ono još tišti! Posle se seti onoga beznačajnog cmakanja i čisto se i sad stiđaše reči, kojima ju je uveravao da je voli i da će je uzeti, i njenih, kojima se obećavaše da će „poći za njega“; i svoga „dnevnika“, u kome je stajalo: toga i toga dana „poslala me nana, da kupim hleba“, posle: „oterali kočijaša Nikolu, zdravo sam plakao“, a na takom jednom listu stajalo je: „ja se dogovorio s Marijom da se uzmemo“.Posle mu dođe na um rastanak i oproštaj, koji je za njega bio lak, jer je išao u svet, u veliku varoš, gde će se moći slobodno kupati i pušiti, a posle koga je plakao, a i sad bi se zaplakao, kad se seti kako je ona grcala i jecala, kako je se krila za drva i kako mu je dala na put parče pandišpanja, ali da ga ne pojede, nego „da ga čuva“ — eno ga još u njegovoj botaničkoj kutiji s ostalim detinjskim znamenitostima: jednim zrnom ćilibara, jednim tabanom od puške, prvom njegovom britvom i t. d. Sad — preskoči nekoliko godina svoga života i ponovo je ugleda već kao devojku od sedamnaest godina, kad pogledi dobivaju značaj, ruke se počnu stiskivati, a poljupci su pravi vezikatori za ugrejano srce.Tada je, kao na predstavi mađioničara, blesnulo i opet iščezlo njezino lice, jer se on odmah sutradan morade vratiti s ocem u Beograd, odakle je samo na jedan dan došao, radi svadbe svome bratu od tetke.I samo na toj svadbi, u onome svetu, kraj muzike, koja trešti, i kola, koja se savija kao put uz brdo, samo je tu mogao videti, pozdraviti se i progovoriti ozbilja četiri reči: „Sećate li me se?“, na što ona nije ništa odgovorila, samo je pocrvenela i svoje velike trepavice spustila na jagodice, a oči na ružu, koju je na prsi bila pridenula.Posle su te oči sasvim se oprostile s ružom na prsima i tražile njega, i samo njega, u celoj onoj tišmi.Posle toga je on otišao, i ništa se više nije desilo.Ali šta će mu više?To je dosta, da sam iz sebe, kao ono pauk, isprede čitav jedan sladak, i ako paučinast, horizont; dosta, da ga u časovima slatkih nada prati slutnja da će s njome kad-tad nastaviti svoju detinjsku ljubav u mužanskome obliku.I eto sada sav se stresa, kad pomisli da je se ona malo pre skinula s kola, da je svi ubezeknuto glede, da joj oči još sjaje onim detinjskim ognjem, koji, kao plameni mač, tone u grudi i tupi se u mesu srca.Njega čisto plašaše, a svakako neizmerno uznemiravaše pomisao da je ona tu, možda u prvoj sobi do njega, da može s njom govoriti, da ima prava rukovati se, da će se sutra svakako sastati s njome u šetalištu i da će se poznati s njenim mužem, jer „onaj čovek tek ne može biti niko drugi do njen muž!“ I od toga se tako uplaši i zbuni, da najpre poče gledati po svojim stvarima i misliti da beži zorom, a posle poče smišljati kako će se pred njom ponašati.Čak upali sveću, stade pred maleno ogledalce na stolu i pokušavaše da se ravnodušno i učtivo smeši. Već je se davno ugasio život i u gostionici, i po hodnicima, i po sobama, a on čas po paljaše i gašaše sveću, mučeći se da razvedri ili razagna misli.Ali zaspati mu se nikako ne dade.Već nastaje ona isplakanost u mislima, i već mu počinje bivati ravno sve do mora, ali san nikako da ga obori.Stade skakati mislima s jednog kraja na drugi.Mišljaše na mater, u zelenoj šamiji, kako mesi pitu.Na Jovu Šarkijaša, kako je zažmureo, dignuo glavu, razvalio vilice i peva neku pesmu, u kojoj ima reči: „A moj dragi“ — pa onda nekoliko reči, kojih se ne mogaše setiti, pa „kleti“.Dugo ga mučiše te reči.Onda nasilu odvede misli na Stevana Aničina, kako se davi u Savi i prevrće očima; na slomljenu vetrenjaču pod kapijom, iza koje Ivan pandur vrlo vešto istresa onu zaključanu kutiju, u koju se spuštaju krajcare za sirotinju.Posle mu pade na pamet kako je jedanput išao preko krečane i taman što je prešao dasku, a ona se opuči i pade, i strašno ga stade mučiti misao: šta bi bilo da je se daska ranije opučila, i kako bi se sav ispekao, pa, može-biti, i umro. Sve zalud!I kad se san prikrade, Marija tako furiozno zdere onaj veo, pod kojim se sklapaju oči, ispružaju noge i zeva, da Janko sasvim ljutito ne htede „baš ništa više misliti“.Seti se onda kako je čitao u nekoj knjizi, da, kad se čoveku razbije san, treba da broji, i on, da bi rasterao misli, poče tako savesno brojati, kao da je Gavanov kaznačej; te kadgod nabroji stotinu, on ispruži jedan prst, i tako mu se nekako činilo da baš mora tačno paziti koliko je nabrojao.Al’ kad već dođe do blizu tisuće, a san se kao neki težak, mekan i ravnomeran pokrivač poče prostirati po njemu i kao da pođe od nogu pa naviše.Janko još samo oseti, kako mu se nešto raskriva u mozgu, i zaspa. Kad se probudi, već je bilo davno svanulo.Ispred prozora ču se smeh i koraci.Janka nešto štrecnu.On se seti sinoćnice i kao da zadrhta, ali tada mu se ujedanput prevrte nešto u mislima.Stade se čitavo čuditi šta mu je.„Gle sad!“ tako on sebi, a kao nekome drugome govoraše: „Šta je, kao bajagi!Jesam li ja kriv kome štogod?Šta je s tom ženom?Bog sa mnom bio!Koga se ja bojim?“ I onda se stade brzo oblačiti, hoteći se samome sebi načiniti ravnodušan.Stade čak i zviždukati, i kad bi gotov i iziđe napolje, srce mu ponovo i ujedanput silno zalupa, kao odularen konjic, koji se sve više zaigrava, što ga više mitiš i ruku mu pružaš.Jer tek što stade na vrata od hodnika i pogleda u park, a ona stoji s mužem i s onom devojčicom.Pred njima su kola, i muž zameće nogu na jarmac; i još ga Janko i ne sagleda dobro, a on već ispod arnjeva mahaše ženi i onoj devojčici rukom.Kola odoše.Njih dve stajaše same na putu.Janko othuknu, i kao da mu se nešto svali s duše. On se pribra.„Što mora biti — mora!“ i pođe njima dvema. Muka je ponavljati poznanstvo uopšte, a kamo li ovakvo.Kad se s nekim nisi dugo video, a nisi s njime nikakav osobit prijatelj, ti si u zabuni šta da mu kažeš, kako da pokažeš da se interesuješ za njega.Pa i to teško ide.Otuda ona poslovica: „Kad si došao?Kad ćeš da se vratiš?Daj mi cigaru duvana!“ Da kako je obnavljati ovako poznanstvo?!Ljubiti se s nekim detetom pre toliko godina, pa ga videti sada kao ženu, sećati se onih poljubaca i pridavati im sadašnji značaj — to je, ako ništa drugo, a ono bar da se čovek pošteno zbuni. — Samo daj da se otpočne šta mu drago! Janko razvuče lice na ono obligatno smešenje, skide nespretno kapu i pruži ruku: — Dobro došli, gospođo! Al’ gospođa se najpre trže, pocrvene do ušiju, brzo stište Jankovu ruku i, sasvim iznenađena, otpozdravi ga s nekom vatrenom iskrenošću. Janko opet odahnu. — Video sam vas još sinoć, kad ste došli. — Pa, zaboga, što se niste javili? — E, pa tako!...Mislio sam.... kako da vam kažem?... putovali ste, pa umorni ste; i, posle, gospodin...Nisam poznat sa gospodinom... onim... On pruži ruku u pravcu kojim su kola otišla. — Mojim mužem? — Gospođa opet pocrvene. — Pa ja bih vas upoznala! — Tako?...Ta da! Nastade mala pauza. — A... šta sam hteo da kažem?...Jeste bili kadgod ovde? — Nisam! — Pa ne znate ni vodu ni kupatilo? — Znam, bila sam jutros rano sa Cujom. Gospođa pomilova žensko dete: — Moja zaova! — A, tako! Janko, kao da to mora biti, pomilova i sam dete, koje se stidljivo smešaše. Opet ućutaše.Janku se učini sasvim nezgodno stajati s njima dvema nasred staze. — Poručik Vasiljević s poštarom prođe mimo njih.Drsko gledaše ženi u lice, onda lako i, kao što se to kaže, „obešenjački“ mignu na Janka, pa ode dalje. Janko se ponovo izgubi.Izvadi sahat. I ona izvadi sahat. Ala joj je malen prst, koji je bila ispružila pri otvaranju sahata. — Hoćete li da šetate, ili da idete kući?...To jest... molim... On tresnu malo glasom, kao čovek koji se na nešto odluči: — Jesam li vam na smetnji? — Bože moj, — reče gospođa prostodušno, — a što ste nam na smetnji?Ako ćete, hajdemo zajedno!Vi ste ovde poznati.Pokažite nam mesto.Hajde, Cujo! Dete kao dete, zazjavaše ovde-onde.Sagibaše se, te ubiraše cvetiće.Pođoše glavnom širokom alejom, i razgovor posta već odrešeniji.Janko se već poče u sebi čuditi što je se upravo toliko bojao ovoga sastanka.Sad govoraše sasvim slobodno.Pokaza joj česmu s jednom i česmu s drugom vodom.Upoznavaše je s gostima.Pričaše joj o doktoru, koga zovu opodeldok; pokaza joj ruskog korespodenta, sa staklenim okom, uveravajući je da sama ne bi nikad opazila: „Ništa, ništa se ne primećava“.Sretoše i Sretena kamenjara, koji je po tome slavan, što pije na dan četrdeset čaša vode i u hladnom basenu sedi svaki dan sat i po.I u tom razgovoru on se osećaše tako lako i prijatno, kao čovek koji je se jedanput bućnuo u hladnu vodu, pa sad oseća unutrašnju toplotu. Sunce već poče pripicati.S aleje vođaše jedna uzana stazica desno, i tamo se u šipragu i hladovini viđaše jedna klupica.Gospođa skide mahramu, kojom se beše ogrnula, i dade je detetu: — Cujo, idi baci ovu mahramu na krevet, pa dođi opet!Mi ćemo te čekati ovde! — Ona rukom pokaza na klupicu u šipragu. Njih dvoje, oboje ćutećki, dođoše do klupe Ona sede na sredu, Janko na sam krajičak. On osećaše, da bi joj imao nešto da kaže, mnogo da joj govori, ali mu se činjaše da su mu usta olovom zalivena, i da povrh svega stoji strašan pečat, na kome su slova: čast, porodica... Brzo i odvažno odagna te misli, napravi i zapali cigaru i poče opet sasvim obične razgovore o banji, o bolestima, o varoši, pa onda ponovo i poduže zaćutivaše.Čas po mu padaše na pamet kojekakve anegdotice i smešne pripovetke, koje bi ga izvukle iz neprilike ćutanja, ali on ipak ćutaše, bojeći se da time ne prekine ovo, njemu ma kako nezgodno, ipak prijatno stanje hotimične zategnutosti, iza koga se krilo nešto nalik na prikriveno poverenje i slatke izjave.I ma koliko da se on pravce bojao da i najmanjim čime pokuša da stane na nogu staroga, detinjskoga poznanstva, isto tako čuvaše se da digne pred sobom most, na koji ne mišljaše nikad naići. I tako, sedeći pored nje i osećajući neko slatko galičanje, on se već držaše za mučenika časti i poštenja, i to mu laskaše, i on hvaljaše sebe sebi. Ali baš to navalično čuvanje da joj se ne približi, to očajno uveravanje sebe sama da je ona tuđa žena, i da on može biti samo zlikovac, baš to zatezaše sve gore i gore njegov položaj prema njojzi, to činjaše da se on sve više zbunjivaše, to ga dovođaše gotovo do očajanja. On uporno tražaše predmet za razgovor, ali ga ne nađe. Stanje postade nesnosno.Poručik prođe još jednom pored njih, i Katanić i poštar, i svi gledaju nju, i smeše se lukavo na njega; govore nešto polako, a prutićem se puckaju po pantalonama. — Ma šta!Ma šta! — mišljaše Janko, — samo da se govori! I onda se primače njoj, sede sasvim komotno na klupu.Kao da skide neki obruč, koji ga stezaše i preko grudi i pod grlom.Zavrati se malo.Zenu čak i — oslobodi se ponovo: — Ovo baš pripiče!Ja leti zdravo volim lake haljine — sasvim lake.Ali ko će poneti u banju sav komfort? U taj par Vasiljević se sam vrati stazom i opet oštro posmatraše ženu.Janko se čisto očajno boraše da istraje kako je započeo.I on oštro gledaše Vasiljevića, čineći se pri tome ravnodušan.„Samo slobodno!“, i opet nastavi: — A zdravija je zima — verujte!Istina, malo čovek izlaže se opasnosti da nazebe, ali ovako.... ovo je da-bog-sačuva. On obrisa rupcem znoj s čela. — Jeste li doručkovali?Da... naravno... najpre ste hteli da pijete vodu. Gospođa razumede ovaj Jankov govor.I sama se brzo obrete, i kao da se obradova ovome tonu: — Nisam, nisam još, naravno.Hoćemo li? Uto dođe i Cuja. — Hajdete! — reče gospođa. — Hajdete i vi s nama!Mleka imam, uzela sam dosta, misleći da će i Mladen doručkovati.Ali on popi samo crnu kavu. — Ne branim — reče Janko s puno pouzdane ravnodušnosti. — Znam izvesno, da će vaša kava biti bolja nego u mehani... — Ove poslednje reči činjahu mu se da su smešne, i on se smejaše „ha, ha, ha!“ I tako pođoše.Oboje osećaše, da su našli, i ako nezgodan, ipak jedini mogućan modus vivendi.Janko se toliko pouzdano ponašaše, da se čisto i u licu promenio.Hodaše pored nje ravnodušno, šireći noge i gegajući se, što inače nije njegov običaj. A unutra se osećaše tako pouzdan i tako zadovoljan, kao gladan čovek, koji se, mesto ostrica, raka i palačinaka, dokopao jagnjeće plećke.„Samo tako“, mišljaše on, „pa se ni moj ni njezin mir neće poremetiti!“ On ne zna, da je čovečje srce Indijanac.Delaš, obaveštavaš, govoriš mu iz dana u dan i već ga vidiš, da diže ruke k nebu, posti, krsti se, metaniše i pominje ime Hristovo; ali razdrlji košulju, pa ćeš mu na grudima o vrpci naći idola od porcelana.Zgrčio se, turio kolena pod bradu, pa kao da se zadovoljno i lukavo smeši jadnom samrtniku. Janko je s njima zajedno doručkovao, posle ih ostavio, da se odmore, i opet pred ručak po njih došao.Pogodio hranu u mehani, odredio jedan sto u uglu, na kome da se „postavi za tri persone“.I doveo ih na ručak. Kad su oni ušli, sva se mehana ućuta.Gospođa se pokloni gostima za najbližim dvama stolovima, pa sede, okrenuvši se leđima prozoru, a licem unutrašnjosti mehane.Svi mirno i ne mičući se gledaše.Samo Vasiljević, s neobičnom drskošću namigujući na apotekara, diže svoj tanjir i premesti ga na drugi kraj stola, tužeći se da ga onde peče sunce.Tako beše okrenut licem gospođi. Janko opazi ovo i odjedanput srdačno i silno stade mrzeti poručika. Tek kad se zapuši supa, i zazvečaše lažice, društvo otpoče onaj potmuli nejasan govor, i muškarci počeše počešće brisati salvetom brkove, te tom prilikom bacati oči na onaj sto. Naravno, da je Janku s početka bilo nelagodno.Nije umeo da se namesti na stolici.Supu sve mu se čini da i suviše srče.Vino kad pije, čini mu se da mu zdravo klokoće, — al’ kad se želudac napuni, kava zapuši, i zamirisa duvan, celo društvo kao da raskopča jake i othuknu.Razgovor posta najpre življi, padaše i pokoja dosetka, i poneka pesnica lupi o sto; posle se mnogima zaokrugliše oči, i društvo se sve više razlabavljaše.Pažnja i interes popusti, već slabo ko da još seva očima na sto gde je Janko.Samo što Vasiljević još pogleda onamo, priča o svojemu konju, kako jednom nije hteo da naiđe na bure, a on ga ostrugama svega iskrvavio i sabljom isekao po vratu i sapima.Momci podigoše na nekoliko stolova čaršave, pa na njih metnuše karte, krede, „piskle“ i tablice.Kartaši posedaše, ostali poustajaše.I Janko s gospođom i Cujom ustade i ode. — Hajd’mo-te kod nas, da pijete kavu! Kako da ne pođe? Ali tada se beše već oslobodio, da mal’ ne skide i kaput, kad je ušao u sobu, nameštenu kao sve sobe u našim banjama: dvama krevetima, jednim stolom uz prozor i jednim čivilukom; a prozor zastrven debelom strukom, te se sunce zalud muči da ubaci i jedan zračić.I gospođa i dete behu već sasvim obikli na društvo s Jankom.Pristaviše „mašinu“ za kavu, ćeretaše, popiše; pa Janko ode u svoju sobu, a oni ostadoše u svojoj. Tako prolaziše dani.Mirno, tiho, odmereno, galičljivo-prijatno, pa ipak, kao što Janko mišljaše, „ozbiljno.“ On posta već i prema sebi toliki glumac, da svoj odlazak k njima i neprestano bavljenje uz Mariju objašnjavaše običnim druženjem i simpatijom, i tada ga ništa ne bi moglo o tome razuveriti.U to doba čitaše roman jednog ruskog majstora, u kome se ovaj svojim anatomskim perom smejaše običnoj zabludi idealista, da se mlad čovek i mlada ženska, koji nisu ni rod ni pomozi-bog, mogu voleti kao brat i sestra.Janko baci krigu i dvaput pljunu, kao gnušajući se, ali u srcu kao da oseti neku prazninu.Zalud ispruži nogu, isturi grudi i lupi se šakom po njima — iznutra kao u prkos da zazvoni: „Ala da ti je da bar jednom nasloniš glavu na grudi!“ On leže na krevet i dade se u misli, koje se truđaše da odagna, ali ih ipak, kao ispod ruke, potpuštaše.Dvaput mu padaše na um da spakuje stvari, pa da beži iz kupatila, ali se varaše: da to može uvek učiniti, i da bar s tim ne mora hitati. Ta sitnica u tome romanu sasvim ga uznemiri.Kao da baš od toga dana posta sasvim sumoran, i kao da ga ta sitnica neodoljivo gonjaše da prečisti račun s tom „ženskom“.I taj račun, koji je se „morao prečistiti“, ostavljaše on s dana na dan, a sve bivaše s njom i uz nju, sve mišljaše na nju i posta sasvim sumoran, neveseo, presta čak i jesti i predade se, kao što on mišljaše, „dubokoj studiji o životu“, a u samoj stvari sasvim plitkoj ljubavi. Sve je to Marija dobro opazila, a još bolje apotekar i poručik. Marija ga jednom ne pozva posle ručka na kavu.Janko ne htede ni posle večere otići.Taj dan oseti neku lakoću u grudima i on tapšaše sam sebi: „Tako, tako treba!“ „Čudna mi čuda, ostaviti se tuđe žene!“ „Nisam li ja jednom čitav mesec dana ostavio duvan?“ Ali već sutradan on ode ne samo posle ručka, nego i na doručak, i posle ručka, i posle večere, i, što je najgore, seđaše ceo dan s njome i uz nju, a ni reči ne progovori.A i od ovoga je čak bilo nešto gore, a to je: što i ona ne progovori ni reči i što je takođe neobično malo jela. Toga dana uveče Janko se sasvim dockan i sasvim zamišljen vrati kući.Uđe u svoju sobu, upali sveću, skide se, leže u krevet, ugasi sveću i pokri se.Nije ležao, možda, ni po sahata, pa opet usta, upali sveću, obuče se i iziđe napolje.Ču, kako iz kavane dopiru nejasne promukle zdravice, i kako zveče čaše, i uputi se tamo.Vrata od kavane, koja gledahu u „mali park“, behu širom otvorena.Janko uđe na vrata, a ne opazi, da pod orahom napolju u mraku stoje dve ljudske slike u suknjama. U kavani za stolom u uglu seđaše brigadir Veljko, advokat Nestor i upravnik kupatila, i igrahu karata.U drugom uglu bubnjaše i sviraše Cigani.Na sredini, za velikim stolom, beše jedno desetak mladih ljudi, kao što se to veli, s čašama u ruci, a u samoj stvari s vinom u glavi.U gornjem čelu toga društva seđaše poručik Vasiljević, a u donjem apotekar Katanić. Janko otpljunu, kad ugleda od vina nagrđeno lice ovih ljudi, a naročito kad mu se pogled sukobi s podmigljivim i bezobraznim očima poručikovim, ali on ipak uđe.Beše to nekako očajanje, koje ga unutra gonjaše. Poručik, kako ga ugleda, skoči sa stolice: — A, dobro veče, krdžalijo!A gde ti je.... onaj... onaj... ona tvoja dulčinea? Reč dulčinea čuo je on od urednika „Svetlosti“, i ta mu se „francuska“ reč tako dopala, da ju je svaki čas upotrebljavao, obično pak u frazi: „što rekao Francuz: dulčinea“. Janko preblede i zanese se, kao osetljiva dama kad vidi žabu.Htede vikati, nagrditi poručika, udariti ga bocom i stolicom, pa ipak stajaše na ulazu kao bezjak i ćutaše. — Ta šta si se tu ukipio? — deraše se poručik. — Ovamo!Živela tvoja dulčinea! On u levoj ruci diže čašu, dođe Janku, uhvati ga desnom rukom i povuče unutra, turajući mu čašu pod nos. Janko iskorači desnom nogom napred, dohvati poručika za prsi i gurnu ga svom snagom od sebe: — Odlazi! — dreknu on, a glas mu se sklupča i zapti ga u grlu. Vasiljević tresnu o sto, na kome se prevrtoše nekoliko stakladi. Katanić se umeša s lukavim dostojanstvom: — Gospodo!Mahnite se ćorava posla! — i zadrža Vasiljevića, koji ponovo polete na Janka. — Sad ću ga... sad ću ga!...Na moju oficirsku čast!... — deraše se Vasiljević i pružaše ruke put Janka. Janko prekrsti ruke i sasvim mirno i prezrivo reče: — Gospodine!Ja neću s vama da se ovuda rvem.Ali ako mi u najkraćem roku ne date satisfakcije, kao što to rade ljudi od časti, ja ću vas morati u parku bičem istući! Onda podiže glas: — Razumete li? Poručik isuka sablju. Janko brzo skide s čiviluka brigadirovu sablju.Zasuka malo desni rukav i diže sablju više glave. Brigadir Veljko poklopi svoje karte na sto i metnu ruku na njih: — Meni još pet — reče polako svome društvu.Onda se samo licem okrete „duelantima“ i viknu: — Gospodine poručniče! — Izvol’te, gospodin-major! — odgovori Vasiljević i spusti ruku i sablju. — Ovamo sablju! Vasiljević uhvati svoju sablju za oštricu, a balčak pruži brigadiru. — U haps! — reče brigadir i pokaza rukom na jednu pobočnu sobu. — Razumem! — reče Vasiljević i s jednim vrlo nekoordinovanim „levokrugom“ uđe na vrata, koja su mu pokazana. Brigadir balčakom lupi o sto, ne dižući ruke s karata. Momak dođe. — Neka se zaključa ova soba, a ključ neka se meni donese.Na, ostavi ovu sablju...Plaćate li? Igrači pomešaše karte.Brigadir zgrnu pare i ponovo, kao čovek koji je izdangubio, stade žurno mešati karte, a preko ramena govoriti Janku: — Ja ne znam, gospodine, šta ste vi tu došli, samo da kvarite društvo!Pa, posle, uzeli ste moju sablju, kao da je to... šta je bolji?.. kao da je to opštinska stvar.... koštaju obe tri dinara! Janko turi sablju u korice i pođe nešto spleteno da se izvinjava.Katanić ga poverljivo povuče nastranu: — Ostavite se, nije potrebno!Idite bolje kući!Vi ste, vidi se, jako pošten i osetljiv čovek! Janko bi ga čisto zagrlio.U ovoj neprilici gle kako mu se prijateljski javlja čovek gotovo nepoznat.On već htede da suzama brani svoju nevinost. — Mahnite se, mahnite se! — reče Katanić, uze ga ispod ruke i oba iziđoše napolje. I tom prilikom Janko ne vide ono dvoje, što stajahu u zasenku, ali Katanićevu oku ni to ne izmače.On podiže glas, kad već behu u parku: — Meni vas je žao, što vam se ova neprilika desila.Vi slabo poznajete svet... ne primite za zlo!.. i zamišljate u svakome svoje srce i svoje obrazovanje.A to je gledište vrlo pogrešno i nepraktično... nemojte se srditi!To je... Janko mu stište ruku: — Hvala vam, gospodine!Vi ste pripomogli, da ga ne udavim.Želim, da vam to stogubo i u boljoj prilici vratim! Opet mu stište ruku. — Smetenjače!Kaku uslugu? — mišljaše Katanić i obradova se, kad ga već dovede do vrata i kad se jednom oslobodi njegova stiskavanja ruke. Vraćajući se nazad u mehanu, on stade nemarno pevušiti i zaobiđe čak oko oraha, ali pod njim više nikog ne beše. Bez sumnje je ona s detetom! mišljaše Katanić.Sad će se, valjda, uveriti da je...On htede reći „smetenjak“, ali onda stade redom misliti, kako je stvar tekla, i izbrisa reč smetenjak iz toga razgovora sa samim sobom. U mehani zastade celo društvo, koje se već više i ne sećaše na aferu i beše još sasvim dobre volje.Joca Mijić zavratio glavu, peva pesmu „Lepa naša domovino!“ na glas „Onamo, onamo!“ i tuži se, što niko ne ume da mu sekunduje.Steva praktikant zamače prst u vino, te njime piše po stolu svoje ime.Profesor Nedić prevodi nekaku besedu nekog člana engleskog parlamenta.A advokat Nestor tuži se kako mu se „odbila karta“. Katanić ne nađe za potrebno da se oprašta, već se ćutećki s vrata okrete i ode u svoju sobu. Sutradan ovako su stajale stvari: Na brigadiru Veljku nije se opažalo nikakve promene, osem što je malo oštrije nego obično psovao momka, što mu nije doneo debelu goveđinu.Ovo pak nije se moralo ni u koliko dovoditi u svezu sa sinoćnom aferom, jer je brigadir imao tri uzroka biti neraspoložen: prvo, što je meso bilo odista mršavo; drugo, što je on bio kao i obično zdravo gladan; a treće, što ga je advokat Nestor jako sinoć „uštinuo“. Na poručiku Vasiljeviću opažalo se opet to, što je danas u šetalištu sasvim opustio sablju, te šara po pesku, a obično ju je pridevao na lančić, te mu zapleće noge, i što je bičem lupao po lišću na kestenima.U govoru je bio sasvim odrešen, slobodan kao i uvek, i činio se toliko ravnodušan, kao da sinoć nije prevrnuo ni šolju s kavom.Tek u kupatilu, kad je se nekako našao u krugu sinoćnjega društva, govorio je najpre o duelima uopšte; posle je prešao na svoj sudar s Jankom i tu je sasvim velikodušan bio: „Badava!..Dirnuo sam ga malo gde ga boli!Tako se to neki put otme čoveku pri čaši vina!Da, da!Pomislite, on...Pa mene zove!Dakle, ja sam pozvan — biram oružje i prvi pucam!Vežem ga za dud, imam prava, pozvat sam... pa napunim top... naravno, ja biram oružje!... i...“, on lupi dlanom po vodi i zviznu. Katanić se na to tako gromoglasno zasmeja, da se svi okretoše.Ali on se tresijaše i sve glasnije se smejaše.Šmurnu se i pod vodu, ali i više njegove glave izbijaše veliki klobukovi.Kad se ispravi, obrisa dlanovima oči i, slatko se smejući, reče poručiku: — No, taj zacelo ne bi lasno prošao!Tome biste vi pokazali, s kim hoće da se dueliše! — Pa onda nanovo prsnu u smeh i isprekidano nastavi: — Naravno, vi ste pozvani... izaberete top... ha, ha!... pa njega za dud! ha, ha!...Siromah, ni parčeta od njega ne bi ostalo!Ha, ha, ha!.. Poručika ne samo da ne uvredi ovaj smeh, nego i sam se stade smejati.Najzad se opet namršti: — E, ali sad je sve prošlo!Ja sam još čekao do osam sahati pismen poziv, kao što je to red.Ali on ne pozva! — Tu poručik sleže ramenima. — A to je red? — reče Katanić s pritvornim i glupim interesom. — Naravno, da je red!To traži i moja oficirska čast. Katanić čisto zbunjeno sleže ramenima. Košutić je dokopao priliku da priča o nekakim „amerikanskim“ duelima, gde se, čini mi se, protivnik poji rastopljenim olovom, guta pilule od dinamita i na sve se to još ravnodušno smeši i najpre čačka zube. Janko, pak, nalazio se u tako žalosnom stanju, da nije znao, kud da se okrene.Strašno osećanje stida i poniženja, koje se ne da izgladiti nikakim taktom ni heroizmom.Pitao je sam sebe: koji ga je đavo nosio da ulazi unutra, kad je video pijane ljude?Posle je se kinjio, što je tako primio srpu reč „dulčinea“, i naposletku sav je se znojio od stida i jeda, kad se sećaše, kako je, kao kakvo derište, izvukao sablju brigadirovu i doveo sebe u „glup, gluuup, najgluplji položaj na svetu!“ Što je najgore i najcrnje, to je, što sad ne zna, šta da radi.Da ga zove ponovo na duel — koješta!Da se bije s njime kao kakva propalica u parku, te da načini još veći skandal — „pi!“ On se pljesnu rukom po čelu. — „Svako čudo za tri dana!“ Ali daj proživi ta tri dana! A Marija toga jutra beše tužno milostiva.Velike oči behu joj još jače prekrivene trepavicama.Kad se nađe u parku s Jankom, ne reče mu ni „dobro jutro!“, ali ga tako značajno stište za ruku i tako milostivo pogleda, da je on iz toga više pročitao, nego što ima u celom Majerovu Leksikonu.Očigledno beše u tome ono slatko sporazumljenje, koga se on toliko kao bajagi bojao.On ćutećki hodaše pored nje, a grudi mu brektaše pod nekim osećanjem, koje se u neku ruku prelivaše u beskrajan, tih, sladak bol.„Sve zna“ mišljaše on u sebi, i u jedan mah, ne htevši i ne misleći ništa, a okrenuvši glavu od nje, progovori: „Vi sve znate!“ „Sve!“ reče ona, takođe ne obrćući glave. I oboje gledaše u travku, parče šljunka, ili crvotočinu; ali kroz te stvarčice, kao kroz okular mikroskopa, širi se veliki, nepoznat, primamljiv svet, preliven čudesnim i božanstvenim začinom. Ceo dan ne progovoriše reči, ni za ručkom, ni za večerom, i kao da bežaše jedno od drugoga, a ipak se svaki čas kao nehotično sukobljavahu.Posle večere odoše odmah svako u svoju sobu, i oboje osetiše potrebu da dugo, dugo još, pošto je sav svet spavao i hrkao, gledaju u od oblaka progrušano nebo i da se razgovaraju po zvezdama.U to gluho doba Janko, s nekim tajnim osećanjem, od koga je drhtao, otvori širom vrata od svoje sobe, leže nesvučen na krevet i pokri lice rukom.Sve je tiho kao u groblju.Ujedared on ču, da nešto šušti, a grešna misao odvede ga na Mariju.Ali je li to san, u koji se on bojaše pogledati otvorenim okom?Šuštanje pređe u njegovu sobu, i kad on diže bojažljivo ruku s očiju, ugleda nju više sebe, u beloj haljini, nagla se nad njim i sluša mu dah.Valjda ne zna, da li on spava.Tada jedva čujno prošaputa: — Što si tužan? On htede skočiti s kreveta, raskinuti jaku što ga strašno davljaše, stisnuti je u naručje, pa tako, valjda, umreti, ali ga snaga ne posluša.Ne mrdnu ni prstom, ni okom ne trenu, i na jedvine jade takođe prošaputa: — Volim te! Ali tad mu već pomrče svest, i on više i ne vide, kako ona ostavi njegovu sobu. Baš tada prođe pored njegove sobe poručik, stupajući krepko i otresito, tako da mu ostruge u ovoj tišini zvoniše čisto kao praporci.On pevukaše neku pesmicu, od ne baš sasvim solidnog značaja.I on ostavi vrata od svoje sobe otvorena i polako se skidaše, zviždućući.Kad bi gotov, napisa ovako pisamce: Vaša se žena vrlo lepo ponaša ovde.Neki g. Janko ne izbiva od nje ni danju ni noću. Onda pročita pismo još jednom, podvuče reči „ni noću“, zatvori ga u kovert i zapečati ga polovinom dinara.Adresova na muža Marijina i zadenu ga za kapu, da ga ne zaboravi predati.Onda zenu, prevrte se na krevet i zahrka mirno, spokojno i slatko, kao čovek koji je učinio dobro delo i hrišćansku dužnost. A Janku čudno beše te noći.Tako je se osećao jednom, još kao dete, kad celu noć ne sklopi oka, nestrpljivo čekajući, kad će svanuti dan vrbice, da obuče nove haljine.Samo što u prijatnom osećanju beše nečega, kao što rekoh, bonoga, i on se s neobičnom voljom zadržavaše baš na tome.Svaki čas mu se činjaše da čuje opet ono tiho šuštanje.Čisto obamre, i po prsima kao da mu puše neki mirišljavi vetrić, koji ga tako zanosi, kao ono kad čovek na ljuljašci zažmuri.Ponekad raširi ruke: hteo bi nešto zagrliti u naručje — pa tek, kad vidi da je sve prazno i tiho oko njega, onda ga još jače obuzme duboko osećanje ćudljive sreće, koja mu se, kako mišljaše, već više ne izmače.Njen balzamičan dah još kao da mu omotava ugrejano čelo, ispod koga je tako bojažljivo iskliznulo ono „volim te!“ Sad, sad da je opet da da dođe, kako bi joj on znao kazati, zašto je tužan — „za to... za to...“, ali on ni u mislima ne dovrši rečenice, već se prostire pred njom, celiva joj vrh od cipele, pa posle sakriva čelo i oči u njenu dugu kosu, rastapa se u ništa pod njenim tužnim milostivnim pogledom.Sad mu se čini da joj je naslonio glavu na rame, pa se zalud muči šta da joj kaže, kakim rečima da prospe pred nju ono varivo u srcu svome, prema kome je usijana lava ledeni aparat; jer, naravno, niko pre i niko posle njega nije mogao ljubiti, „ovako ljubiti“.„Jer šta ja imam od svega ovoga?“ mišljaše on.„Tuđu ženu!“ I sa toga se sve ovo začinjavaše nekom nejasnom mišlju slatke smrti, u kojoj kao da je neizbežan vrh njegove ljubavi. Tek u samu zoru, kad otpočeše škripati vrata na sobama, i sanjivi momci i devojke promicati hodnicima, usta on i zatvori vrata i prozore.Život koji se buđaše napolju utišavaše onaj život u njemu.Kao da mu smetaše mišljenju ono tabanje pored njegovih vrata, te prodrema malo, pola u snu, pola na javi, sa Marijinom slikom, koja se tako koketno prikradaše k njemu i opet bežaše od njega, čim što napolju lupne. Kad ustade i napolje iziđe, brzo i strašljivo prođe pored vrata od njene sobe i čisto se radovaše što je ne vide.Na ulasku u kuću istrča pred njega sobarica sudije Perinovića, koja je i Mariju posluživala, i predade mu jednu ceduljicu.Cedulja ne beše u kuvertu, ne nošaše nikakve adrese, a unutra stajaše: „Vi ste još spavali, kad su po mene i Cuju došla kola Mladenove tetke iz sela, koje je ovde preko brda.Baviću se koji dan“.Potpisa ne beše. Janko se u prvi mah obradova ovome, ali već oko podne spopade ga strašna čama i osećanje beskonačnosti. Nigde da nađe mira!Leškari na krevetu, turi ruku preko očiju, pa sanja, sanja.Onda ujedanput skoči, pa po sto puta prođe sobu tamo i amo.Posle opet legne na krevet, pa se daje u misli: kako ona ulazi kao senka, šapće mu.Zamišlja, kako bi mu bilo da ga pomiluje rukom po usijanom čelu, kako bi se on onda topio, kako joj ne bi ništa govorio, samo bi uzeo kraj njene haljine, pa bi ga ljubio... aja, ne bi ga ljubio... naslonio bi ga sebi na obraz... njenu bi ruku naslonio na obraz... samo bi je malo dodirnuo usnama.Ako bi ga ona poljubila, on bi... šta bi on radio?..On bi kazao: hvala, hvala!..Ne bi ništa kazao... umro bi, umro bi — to je najlepše! Ali i to se već dosadi, spopade ga nestrpljenje.Pred veče pođe putem kojim je ona otišla i iđaše daleko napred, a sve mu se činjaše: sad će je sresti; i čim čuje, da otud zvrkte kola, već smišlja kako će kazati, da je sasvim slučajno pošao ovuda da šeta, a nije upravo ni znao, da je to taj put.A da će se ona vratiti večeras, sad odmah — to mu je govorilo srce njegovo, i stoga iđaše sve dalje napred, i sve slobodnije, jer se sve više osamljivaše.Ali ujedanput se trže, kao da stade na guju, jer pod jednom vinjagom ugleda profesora Nedića s nekom knjigom i crvenom pisaljkom u ruci.Nema kud nazad, pozdravi se s njime, obrisa znoj s čela i primi ponudu da i sam sedne pod vinjagu. — Pazite samo, šta ovaj kaže — reče profesor i poče čitati neku dugačku rečenicu iz knjige koju držaše u ruci.Janko je čuo samo s početka jedno: „als“, na kraju „worden ist“ i u sredi dvaput „höhere Regionen“.Iz učtivosti izjavi dopadanje i zamoli da razgleda knjigu. — Baš bih vas molio, ako imate što za čitanje? — reče on Nediću, a ujedno se obradova ideji da će kakom prijatnom lektirom moći rasterati čamu. — Drage volje, drage volje! — reče profesor. — Ja imam ovde: „Abhandlungen uber die moderne Politik“ od Levenštajna, nekoliko Geteovih stvari — znate, i taj je bio veliki mislilac; pa onda imam: „Ueber das Wesen der Gedenkenlehre“ od Sonenštajna, pa onda, onda... od Sauertajga... — Molim vas, štogod od Getea! — prekide ga Janko. — Drage volje, molim!Hoćete li da se vratimo, pa da vam odmah dam? Janko pristade, ali se kradimice svaki čas obrtaše, sve misleći da će ga stići njena kola. On u svojim mislima i ne ču, kako mu Nedić celim putem deklamovaše stihove iz „Fausta“ i pretresaše poredom ono nekoliko krnjadaka, što je pročitao iz Getea. — Ovde imam i „Vertera“: „Patnje mladoga Vertera“ — ako hoćete to! — Čitao sam nekad — reče Janko, — ali davno.Mogu baš to uzeti! — Dakako!Koliko je se mladih ljudi ubilo zbog toga!Haj, haj!Kao muhe!Pročitaju „Vertera“, pa pištolj u čelo! Janko, koji se kao kroz maglu sećaše Verterove sudbine, pri ovim rečima Nedićevim čisto oseti nešto hladno na čelu. — To će taman pristati za mene — mišljaše on i gotovo s nestrpljenjem čekaše da dođu kući, i da uzme knjigu. U toj se knjizi priča, kako je neki sanjalo, po imenu Verter, došao u neki kraj, gde je sve tiho i mirno, idilski, i tu poznao jednu devojku, koja se zvala Lota, a bila zaručena s nekim Albertom.Verter se odmah zaljubi u nju, i već ne zna od ljubavi, kud udara.Albert, koji je za vreme poznanstva Verterova s Lotom bio negde na putu, vrati se i venča se s Lotom.Verter, da bi razagnao svoje jade, primi se nekake službe i ode odatle; ali nabrzo se vrati, i njegova se ljubav prema Loti još jače razbukti.Jednom, kad joj muž nije bio kod kuće, spopadne je ljubiti, ali već posle toga nije mu ostalo ništa drugo, nego da se ubije.On ozbiljno napiše, kao što se to obično radi, mnogo pisama, pogori svoje hartije, napuni pištolj, potegne i ubije se. Janko samo malo povečera, pa se naklopi čitati.Oh, kako je to beskrajnja slast deliti s nekim sudbinu!Već na prvim stranama Janko vide da je i on sam Verter, i, pri svakoj sceni u knjizi, tražaše kakvu sličnu sitnicu iz svoga života.Verterova jadikovanja za samo ga srce ujedahu, i on mu u pameti stiskavaše ruku, koja je već davno na nebu, s Lotom zajedno.Sve, sve mu se dopadaše, i u svemu on viđaše sebe.On se slaže s Verterom da mu ne trebaju knjige, jer je srce i bez toga uzburkano; samo mu treba tiha, mirna pesma, koja se peva deci uz kolevku.I njemu je, kao i Verteru, najmiliji onaj pisac, u kome on nalazi svoj svet, i gde je sve nalik na život čitaočev.A u Verteru je sve tako nalik na Janka.Nalik na ono bežanje od sveta a traženje Marije, nalik na ono osećanje, koje ga prožima od glave do pete, kad se, kao što veli Verter, njegov prst nehotično takne njezina, ili kad im se noge sretnu pod stolom.„Ja trgnem nogu nazad, a tajna neka sila vuče me opet napred — meni mrkne svest!“ Sve tako, ama u dlaku!I njemu je Marija nešto sveto, i u njenu prisustvu ćuti svaka požuda!Ljuti se na Verterova prijatelja, što mu savetuje da se prođe Lote: „Lasno je to kazati!“.Pa kako je dobra Lota, koja pušta Vertera da se pokatkad isplače na njenoj ruci! — I on će to pokušati kod Marije, to je zaista uzvišeno a nevino zadovoljstvo.Verter čita Loti svoj provod Osijana, a Janko? — On će Mariji dati „Vertera“, da čita.„Nek’ vidi moje jade!“ I što se više primicaše kraju knjige, tim se sve više zbratimljavaše s Verterom, i najzad, kad Verter uzima pištolje, i Janko pogleda na svoj revolver na zidu, koji mu izgledaše kao nekakav signal, a iza njega kao da vidi bono i bledo Verterovo lice, koje kao da mu značajno klima glavom: „Tako, tako, bratac, mi, jadni sirotani!Ljubimo, ali tuđe žene; pošteni smo, pa zato treba da umremo! — Zdravo, zdravo mi budi, pobratime, — poklicavaše Janko u sebi, — skoro ćemo se videti! I upravo ne tražeći nikakva dalja razloga, on se oprijatelji sa smrću.I onaj nerazumljivi trenutak, u kome se prestaje živeti, tako prijaše njegovoj sanjalačkoj prirodi, da ga gotovo s nestrpljenjem čekaše.Slatko mu bi, kad pomišljaše, kako će ona možda na njegovo, već jednom kao mramor hladno, čelo pritisnuti svoj ugrejan poljubac.Tada, tad ću biti najsrećniji!“ A da li će on to osećati?„Dakako!“ „Šta kaže Verter?“ On ponovo pročita ona mesta sebične filosofije, gde se bez ikakve rezerve patnicima obećava nagrada „tamo gore“. Čitanje se produžilo i sutra do podne, a posle podne Janko već poče po propisu uređivati svoje stvari, pisati pisma i među njima jedno sasvim veliko, u vidu dnevnika, a namenjeno Mariji.Naročito uživaše u svojoj „mirnoći“, a mirnoćom on zvaše ono glumačko navlačenje osmejka ili mrština na svoje lice, i ako je unutra u duši uvijao se kao crv. I u celom tom svom delanju on nijedanput ne pokuša da da sebi računa, zašto on to sve čiki.Zašto je on tako nesrećan, i šta sve mora čovek imati, pa da se ne mora ubijati?Beše li i ovo posledica njegova vaspitanja ili neke urođene prenadraženosti?Na to se ne da lasno odgovoriti.Što te njega samog tiče, on, i kad je pokušavao da to sve sebi objasni, odmah je posustao i zaklanjao se za bolešljivog Vertera i za veliko ime Geteovo.Tako rade i matori ljudi koji se u mladosti nisu napatili! Od prvog sastanka Marijina s Jankom Katanić ga ne beše ispustio iz očiju.Pratio mu je svaki korak; znao je i za najmanju sitnicu.Ništa mu se nije otelo — njihove šetnje, razgovori, pa čak ni pismo poručikovo na Marijina muža, ni Marijina cedulja na Janka, ni samo čitanje „Vertera“.Jedno je samo što on nije znao, upravo nije verovao pričanju poručikovu — da je Marija noću ulazila u sobu Jankovu. Mogućno je da je Katanića mnogo štošta kretalo, da tako pazi na Janka; dva su, pak, uzroka poznata i nama: prvo, što beše od prirode radoznao, ako se, tojest, može nazvati prostom radoznalošću ono interesovanje za potanku istoriju sviju i svakoga i uživanje u saznavanju najskrivenijih misli u čoveku, koga posmatraš.Možda se time zadovoljavaše njegovo urođeno vlastoljublje, jer se i na taj način u neku ruku vlada svojom okolinom.Eto, n. pr., u kupatilu ne beše nikoga, ko nije čisto zazirao od Katanića, i niko, ko ga poznaje, ne bi se začudio, kad bi mu Katanić, u razgovoru, uz reč pomenuo za kakvu duboku tajnu.S druge, pak, strane, Katanić je bio vajkadanji prijatelj Mladena, Marijina muža, u čijoj je kući i odrastao, poslužujući još kao đak.Mladenov ga je otac dao, po svršenoj nižoj gimnaziji, u apoteku, pomogao mu da ode na kurs i jamčio za njega, kad je otvorio apoteku na svoju ruku.Otud se on osećaše vezan za Mladenovu kuću i Mladenovu rodbinu.Za Mladena lično i po tome, što se njihove naravi podudaraše, i ako se obično kaže, da se ne mogu voleti dve sasvim jednake duše.Uostalom, one i behu jednake samo u jednoj polovini svojoj, a to u ozbiljnosti i u odvratnosti prema svemu što je nosilo tip izjava prijateljstva ili ljubavi.Inače, kad bi se, kao što se to poneki put radi, poredile ćudi životinjskim osobinama, Katanić bi morao biti mačka, a Mladen lav — ipak, dakle, oboje felis.Katanića ste već unekoliko poznali.Ako mu oduzmete malene lukave oči, pa ih zamenite osrednjim, uvek otvorenim; ako ironičke brazde s oba kraja usana dignete i turite ih među obrve — onda imate Mladena!Najzad su mogli jedno drugo voleti i stoga, što im se interesi nikad i ni u čem ne ukrštaše.Kad je Mladen otišao sa službom u Beograd, i njihovi se odnosi prekidoše, jer nijedan ne beše voljan pismima krpiti lično raskinute veze; ali veza, koja se još u detinjstvu zatekla, nije popustila u snazi.Kad je se Mladen ženio, poslao je i Kataniću štampan poziv na svadbu i na njemu je još dopisao perom: „Nikako drukčije da ne učiniš, nego da dođeš!“ Katanić mu na dan svadbe čestita samo žicom, i to beše sve!Pa i posle svadbe njihova korespondencija ne ožive — pisali su samo po kakom poslu.Tako, na pr., kad je Mladen kupio kuću, tražio je od Katanića dvesta dukata na zajam za tri godine.Katanić uzajmi toliko od Stojana Bardagdžije i posla Mladenu s ovakim pismom: „Evo ti šaljem novce!Ne trebaju mi pre, dok i sam ne kupim kuću“.Te novce vratio mu je docnije Mladen sa nežnošću koja ne priličaše njegovoj naravi — u kesici, koju je njegova žena izvezla za nepoznatog prijatelja svojega muža.Katanić, opet, sa svoje strane, zamota kesicu u finu hartiju, turi je u jednu apotekarsku kuticu i zatvori u ono odeljenje verthajmovače, koje se zove „trezor“.A obojica bi se oni smejali nekome drugome koji bi tako radio.Ono veče, kad je Mladen došao sa ženom i sa sestricom u kupatilo, Katanić ga je, naravno, odmah video, ali ne mogaše odmah prići, jer, po svojoj opreznoj, mačjoj prirodi, hteo je najpre da se sam sa sobom dogovori, kakav će položaj da uzme prema Mladenovoj ženi.Ujutru pred zoru probudi ga jaka glavobolja, tako, da je jedva u deset mogao ustati i izići napolje; ali Mladen već beše otputovao; a s njegovom ženom šetaše se Janko po parku.Katanić je umeo biti Jevropljanin i znao je, kako mu se valjalo javati Mladenovoj ženi, ali ga od toga zadrža ili njegova narav, jača od Jevrope, ili neka lukava slutnja da će, ovako povučen, moći bolje paziti na ljubavnu igru, koja, kao što mu se na prvi pogled učini, beše neizbežna, a kojoj bi zasad bilo nerazložno stati na put.Ali već posle četiri dana on se uplaši od onoga, što njegovo bistro oko naziraše kroz zbunjeno lice Jankovo i još sanjivije oči Marijine.Tada on napisa Mladenu dugačko pismo, najduže koje je ikad pisao, u kome mu nagovesti, kako se zbog glavobolje nije mogao još ono veče javljati Mladenu i njegovoj ženi, a sutra, opet, beše pozno.Tu dalje, kao uz reč, a sasvim zatrpano u druge sitnice, stajaše i to: kako svaki dan viđa njegovu ženu, zdravu i veselu, „s gospodinom Jankom, koga ti izvesno poznaješ“.Naposletku je dodao još i ovo: „Jako bih se radovao kad bi ti došao što pre, da se vidimo i malo porazgovorimo, i da me predstaviš tvojoj ženi.Tom prilikom imao bih ti saopštiti jedan vrlo važan plan, o jednom preduzeću koje bismo mogli oba učiniti“.Pod ovim „preduzećem“ on je zamišljao kupovinu vina, ili makaku laž, koju će već spremiti, dok Mladen dođe, a glavno mu beše da Mladen vidi Janka i da se zna naći.Mladen, kad je pročitao ovo pismo, nije upravo ni obratio pažnje na toga Janka, misleći da će to biti kakav prijatelj njegove kuće, kome Katanić ne znađaše pravog imena.Jedno mu se samo čudno činjaše: ne reč o „preduzeću“, već preko mere dugačko pismo Katanićevo.Otkud to?Ali već posle po sahata on ode u kancelariju, zatrpa se poslom i sasvim zaboravi na Katanićevo pismo s Jankom i preduzećem, pored koga nije ni opazio podvučene reči „što pre“. Trećega dana posle onog poručikova pisma i posle odlaska Marijina u selo, uveče, kad je Janko najživlje uređivao svoja pisma i premišljao „kakom paklenom spravom da razori svoje bedno srce“, šetao se Katanić s poručikom kroz glavnu aleju.Poručik pobedilački pričaše, kako ga Marija od dva-tri dana oštrije gleda: „Dobar znak, fiksira me!“ i uveravaše da je on u stanju zadobiti ljubav svake ženske na svetu: „Mlad sam, nisam ružan“, a u sebi mišljaše: „Nisi, valjda, ćorav, vidiš kako sam lep!“ „Oficir sam, a sve ženske luduju za oficirima, pa još konjički!“ Katanić bi drugom prilikom uživao u ovakom pričanju i još bi izazivao poručika da tovrlja i dalje, ali sada beše i suviše zamišljen i ozbiljan.On se brzo odvoji od njega i pođe u svoju sobu, smišljajući, kakim načinom da ponovo pozove Mladena, da dođe, „jer je već krajnje vreme!“ Da mu kaže istinu — „to bi ga ubilo, a stvar se još daje popraviti.“ Ali šta da radi, kako da počne?Već ga izdadoše sve kombinacije, kad ga umalo ne pregaziše jedna kola, iz kojih iskoči — Mladen! Da ga je ko dobro uočio onoga dana, kad je doveo Mariju u kupatilo, opazio bi, da je sada još mršaviji i bleđi, a obrve kao da su mu gušće i jače pale na oči. Katanić stade kao ukopan, pljesnu se najpre po čelu, pa onda dlanom o dlan; i onda se zagrli s Mladenom. Mladen se plašljivo osvrnu: — Moja žena? — Otišla je nekoj tvojoj rodbini ovde u selo. Mladen plati kočijaša.Uzede Katanića ispod ruke i, ništa ne govoreći, povede ga prvom stazom, koja od gostionice vođaše u park.Nikoga ne beše na pogled.Mladen izvadi poručikovo pismo iz špaga i ćutećki pruži ga Kataniću.Katanić i ne zaviri dobro u pismo, a već mu ga vrati: — Znam! Mladen ga uprepašćeno pogleda.Katanić se načini ravnodušan: — Laže taj pas!Znam ja, ko je to!Pokazaću ga i tebi.Istina, nešto ima i u stvari — Katanić se ujede za jezik — tojest, nema ništa.... nešto ima.. izgleda, tojest, kao da ima... ali ništa, ništa rđavo! U taj par behu naspram česme.U blizini seđaše zamišljen Janko, sa otvorenom knjigom u ruci. — To je on! — reče Katanić i pokaza Janka Mladenu. Baš u taj par Janko ostavi knjigu na klupu i priđe česmi, da natoči čašu vode. Unaokolo nikoga ne beše, Katanić se pažljivo osvrte.Dokopa knjigu s klupe, turi je sebi pod kaput, pa pođe dalje, ne osvrćući se i živo govoreći i gestikulišući. Kad se odmakoše podaleko, Mladen pogleda Kataniću pod kaput, gde je knjiga stajala, i začuđeno zapita: — A što to? — Na, pa noćas razgledaj!Ko zna?Može ti trebati! Mladen, ne znajući zašto, gotovo pobožno uze knjigu, pa je turi sebi pod kaput. Ćutećki idoše dalje.Kad već zađoše u šumu, Mladen sede na jedan panj, turi glavu međ’ ruke i uzbuđeno, a jedva čujno, progovori: — Dakle, sve je svršeno!... Katanić čisto zadrkta: — Bog s tobom!Šta ti je? — Nemoj ništa kriti!Ne verujem ničemu drugom, ali na tvom licu vidim, da je sve sušta istina. Katanić bi samog sebe ćušio.Hteo bi nešto govoriti, tešiti ga, ali ne znađaše, kako.Stvar odista ne beše za očajanje.On ovako mišljaše: Sve zavisi od Mladena!Marija sad nije ničija.Ko od njih dvojice bude bolji, Mladen ili Janko, onome će se i prikloniti.Žena je što i dete.Ko mu da bolju igračku, onoga više i voli.„Da sam ja“, mišljaše on, „njezin muž, ja bih već znao, kako bih počeo!“ A suton se poče poiztiha i čisto bojažljivo spuštati.Vazduh kao da se procedi kroz nešto, stade mirisati i ispravljati klonulo lišće.Komarci pođoše u pljačku, držeći se pravca prema gostionici, odakle se začuše zvuci neuređene muzike.Mladen izdiže glavu. U njegovu pogledu beše nešto bankrotsko, u Katanićevu, opet, toliko nežnosti, da ih ozbilja ne bi mogao poznati ni onaj, koji je s njima svaki dan.Ova dva, po svome ophođenju, inače kao kost suha čoveka izgledahu u ovaj par kao dva goluba.Jedan sa slomljenim krilom, klonuo; jedan zdrav, s punom gušom, voljan da ga zahrani.Katanić ne beše više on; na licu, u držanju, u govoru, u pogledu ne beše više ni traga one lukave opreznosti, one povučenosti i zatvorenosti, s kojom kao da se beše rodio. On dohvati Mladena za ruku i uzbuđeno progovori: — Mladene, tako ti Boga, budi čovek!Evo ti se kunem svim na svetu, da sam pazio na svaki korak i da ništa nisam video, što bi ti kaljalo obraza i doma.Trebao si, istina, ranije doći, ali to pismo Vasiljevićevo sušta je laž.Tako mi Boga!Evo oba moja oka, ako tu ima truni istine!Uši da odsečem, ako nije sve presna laž! Mladen čisto ožive.Pogled mu se razbistri.Katanić, okuražen, nastavi: — Stvar je u ovome...Vidiš: tvoja žena, ona je u neku ruku sanjalica, pa naišla na čoveka sanjala.Verujem, da oni oboje, isključno po tome što su im prirode slične, simpatišu jedno drugome, ali kaka je to nesreća?Vidiš: ovaj slepac čita „Vertera“ i Bog zna, koliko ga on ceni, samo zato, što odgovara njegovoj prirodi, koja traži neprestano da gori i bukti!Ali, nesrećnik, nije on kriv što mu se dala prilika da baš u ovome pravcu hrani tu svoju prirodu.Nije on zato nepošten.Treba mu samo otvoriti oči, tojest, i njoj i njemu, i turiti ga na drugo ognjište, samo da opet može biti u groznici, pa će se on sam proći tvoje žene, i ona njega.Poniziti verterizam u njegovim očima, a dići što drugo, pa eto ti izlaska!Zainteresovati ga za politiku, prijateljstvo, otadžbinu, što mu drago, već naći će se šta!Razumeš me? Mladen je za vreme celog ovog razgovora blenuo samo u Katanića, i mada mu misli biše na sasvim drugoj strani, mada ni reči ne razumede, ipak se osećaše umiren, jer iz Katanićevih očiju i odsečnog glasa sijaše odsudna pouzdanost i oduševljena mirnoća. Kad se vratiše, mrak beše uvelike pritisnuo kupatilo i njegov park, njegove kuće, česme, kupatila — sve to izgledaše crno i veliko.I Mladenu se činjaše da je to vraška pećina, sklonište zlih duhova.Podiđe ga nekakav strah i jeza, i on se obradova, kad stigoše gostionici, gde blešte sveće i vesela lica bezbrižnih gostiju. Sedoše u jedan krajičak u parku pred mehanom i ćutećki večeraše.Pa posle odmah odoše u Katanićevu sobu.Tu Katanić ponovo razvrže svoje nazore, poglede, mišljenja i verovanja.Utome Mladen izvadi ukradenu Geteovu knjigu, pa je pruži Kataniću: — A s ovim šta ću? — Kako, šta ćeš? — reče Katanić, izdignuvši obrve. — Razgledaj noćas, mogućno ćeš naći štošta, što će ti trebati!Nisi nikad čitao „Vertera“? — Čitao sam. — Pa zar ti, koji poznaješ svoju ženu, a čuo si, šta sam ti pričao za Janka, zar ti ne vidiš tu sličnost s Verterom?Ovaj smetenjak bar isti je Verter, i ja ne verujem te nije još i toliko lud, da bi se i ubiti mogao. Mladen pođe zamišljeno prevrtati knjigu, ali mu odmah padoše u oči silna mesta, gotovo na svakoj strani, ispodvlačena pisaljkom.On poče pažljivije čitati.Da li je ta mesta podvlačio sam Janko, da li gospodar knjige, profesor Nedić, to ne znam, ali Mladen, naravno, mišljaše samo na Janka.I iz tih ispodvlačenih mesta on sastavi sebi potpunu sliku Jankovu, i već mu se činjaše da ga poznaje od vajkada.Ne znajući zašto, on na jednoj hartijici poče praviti kojekake primedbice na Vertera i uvek bi ih najpre saopštio Kataniću: „Pazi, molim te!“ pa onda bi pročitao s usiljenom deklamacijom kaku benastu Verterovu lamentaciju na svet, na ljude, na nebo i Boga i sve što vidimo i ne vidimo.Katanić sa zadovoljstvom slušaše Mladenove zajedljive primedbe, u kojima on nazva jedanput Getea čak i budalom. — E, vidiš sada!Sad znaš toga Janka, a znaš svoju ženu.„Vertera“ si pročitao — sad treba krojiti plan. — Znam — reče Mladen, a upravo i ne sanjaše kakav bi to morao biti plan.Kako već beše umoran, on opet pruži Kataniću knjigu: — A ovo? — Vratićemo mu.Zar on, misliš, zna, da ju je onda držao u ruci? — Čuješ — reče Mladen, — nije lepo od nas... — Šta nije lepo? — Pa to! — on pokaza očima na knjigu. — Špijunisali smo čoveka u neku ruku. — Hajde, molim te! — reče Katanić. — Lezi, pa spavaj!Još ćeš i ti početi plakati kao Verter. Mladen, da ne bi bio Verter, nasmeja se i poslušno se izvali na krevet. Sutra-dan, oko 9 sahata izjutra, vrati se Marija s Cujom iz sela.Mladen beše s Katanićem u njegovoj sobi.Kad ugleda ženu kroz prozor, on obamre.Nekoliko puta duboko povuče vazduha, pa smušeno pođe napolje. — Čekaj! — reče mu Katanić. — Stani, da se dogovorimo! — Znam ja već sve! — Ama stani, priberi se! — Ne boj se ništa, već ću se pribrati. On opet pođe vratima.Katanić ga zadrža: — Ono pismo poručikovo pokazaćeš joj.Onako, naravno, uzgred, u smehu, ili... — Dobro, dobro! Mladen se otrže i iziđe.Katanić pođe uzbuđeno hodati gore-dole po sobi. Sastanak Mladenov sa svojom ženom bio je mnogo lakši, nego što bi čovek mislio.Uzbuđenje je bilo s obe strane podjednako, a pritom tako jako, da jedno drugo ne mogaše posmatrati hladnim okom, koje jedino može suditi.Mladen je išao s tugom za izgubljenim rajem, Marija s nemirnom savešću.Sastanak ipak beše toliko krepak, da u odsudnom trenutku izgubi svu snagu i očajanje s jedne i griža savesti s druge strane.On nađe nju istu opaku, kaku je i doveo — otvorenu, iskrenu, veselu, vedra čela, s očiglednom radošću, a ona njega isto onako velikog, blagog, s nekom gotovo očinskom nežnošću.Slatko obmanjivanje sebe sama razli se povrh ovoga sastanka i prekrili sve crne misli, kojima i onako izlaska ne beše.Ta očajanje i nemirna savest ne stanuju lasno u grudima ljudskim.Čovek ih bije čim stigne, a najsilnije samoobmanom. Mladen držaše da je nemogućno, „apsolutno nemogućno“; Marija advokatski mišljaše: „Pa šta sam ja, kao bajagi, učinila?“ i čisto je čikala fakta, koja su se i u njoj i napolju nagomilavala. Počeše sasvim obične razgovore.Pitaše se za zdravlje, za put, kuću i tako koješta.I Bog zna, da li se na ovome ne bi svršila cela istorija, da oboje čisto plašljivo ne pogledaše kroz prozor, da li se odkud neće pomoliti „taj Janko“. Mariji bi najmilije bilo da se ovoga časa putuje.Sunđerom vesele zaboravnosti brisaše ona živo svaku scenu iz svoga života i odnosa prema Janku i u slatkom osećanju časnog života postajaše sve bleđa i hladnija vatra, koja je dan pre sagorevaše.U tim mislima ona se iskreno i nežno savijaše oko Mladena, koji s punim srcem milovaše njenu meku kosu.Već beše došlo sve na staru meru, kad sunce stade biti pravce u teme. Pođoše na ručak.Uđoše u gostionicu.Za onim stolom već seđaše, zamišljen, Janko. Marija onom silnom snagom, urođenom našim lepim polovinama, veselo i otvoreno predstavi svome mužu zbunjenog Janka, „moga prijatelja iz detinjstva, koji mi je ovde u svemu bio na ruci“. Preko Mladenova lica prhnu samo jedan oblačak neprijatnog iznenađenja, ali on se ubrzo pribra, stište dobro ruku ovoga „prijatelja svoje žene“ i, misleći na poručikovo pismo, izjavi mu zahvalnost: „koji ste imali dobrotu da ste... koji ste imali dobrotu... naravno, kako je ona sama ovde bila“... Janko se zaplete.Rukom, kao da se brani od čela, odbijaše zahvalnost: — O, molim, molim, ja mislim i svaki drugi... naspram dame... mi se već odavno poznajemo! On se usili da opravda ovo „staro poznanstvo“: — Znate, kad sam vas ono vodio u komendiju? — Pa ste posle izvukli... — reče Marija, pokazujući lepezom kako se bije. Oboje govoriše neprirodno veselim i razdraženo nemarnim tonom.Mladen jasno, naročito po pokretima lepeze, vide neprirodnu koketeriju u svoje žene.Janko mu izgledaše sav zelen.Sve, o čemu je samo sumnjao, sad mu se pokaza suštom istinom.Pa ipak mu Janko izgledaše više za sažaljenje nego za mrzost.Svakako, pak, valja ga pobediti, pa makako bilo.Tu mu pade na pamet Verter, i zamalo što, bez ikakog povoda, ne poče vikati na Vertera i Getea i celu nemačku romantiku.I Bog zna, ne bi li se on i upustio u deklamovanje, da Katanić ne priđe stolu. Mladen odmah skoči.Predstavi ga svojoj ženi i ponudi ga da s njima zajedno ruča.Katanić se, kao ono mačka što se uvek dočeka na noge, obešenjački praktično nađe u ovome društvu.Zaturi odmah razgovor, i, posle po sahata, njegove anegdote tako osvojiše, da i Mladen, i Marija, i Janko, pa i Cuja, brisaše suze, koje im od smeha udaraše.Mladen sasvim zaboravi svoju brigu, tim pre, što gledaše raspoloženog Katanića, jer on ne opazi da mu šala ne ide od srca, i da mu se anegdote čas po mogu primeniti na Mariju i Janka. U takom razgovoru zateče ih već i večernje.Katanić predloži da se prohodaju, pa posle kupaju.Svi pristadoše.Utome stiže i veče. Po večeri Mladen pozva i Katanića i Janka sebi na vino i kavu. Neko vreme, pošto razgovor posta odrešeniji, Mladen se poče sasvim nevešto vrteti oko teme romana.Čas po bi hteo da navede razgovor na Getea, pa da se osveti i Janku i Verteru, ali mu se boja nikako ne primaše. Katanić se već poče jediti i ugrizivati za usne.Najzad ga izdade strpljenje.On ispovrti iz špaga Getea i tresnu ga o sto, tužeći se da ga žulji u kaputu. Janko, iznenađen, dokopa knjigu: — A gle! — Šta? — Knjiga! — Pa da! — Ta znam, ali moja! — Vaša? — Ta da! — Gle! — Znam, pa otkud vam? — To sam danas kupio od onog malog perečara. — Perečara?Obešenjak, ukrao mi! — Kaže, našao je! — Našao? Mladen se obradova: — A šta ja to? — Gete — reče Janko. — Pa tu je Wahlverwandschaften, Werther... — No, želeo bih znati, ko to još može čitati! — Molim vas — reče Janko čisto uvređen,— a zašto? — Bog s vama, kako zašto!Jeste li čitali? — Čitao sam. — Ono bolesno nagvaždanje, što se zove Verter? — Nesrećan mladić! — Smetenjak! — reče Mladen živo. — Smetenjak!Pravi proizvod nemačke poezije.Gete video Rusovljevu „Novu Eloizu“, pa i on napisao „Vertera“.I pomislite što je najčudnovatije: za tim šmokljanom Verterom ludovalo je nekad celo nemačko društvo.Sad, molim vas, uzmite samo: ugleda on nekaku Margaritu, da seče deci hlebac.... — Lotu! — popravi ga Janko. — Lotu, da seče deci hlebac — i ni pet ni devet, nego se odmah zaljubi!I još zna, da ona ima svoga poštenog mladoženju, koji će je uzeti, Vinklera, kako li se ono zove?.,. — Alberta — reče opet Janko, koga u srce diraše ove reči. — Da, Alberta, i to njemu ništa ne smeta da opet trčkara k njojzi i da misli još da je voli, a ovamo bi hteo da je otme od tog Morica... kako rekoste?... da, Alberta, njenog poštenog mladoženje.I, što je najsmešnije: ta Greta...Lota, Lota, jest, Lota!... ta Lota tako isto zaljubi se u Vertera, koji nema nijednog uslova za ljubljenje, osem što slini, kad gleda u mesec.Pa šta mi je to sad? Janko htede nešto odgovoriti, ali lutka kojom se on igraše beše već razbijena. Mladen ne čekaše da mu se da povoda da nastavi: — I vidite što me najviše jedi, da su naši ljudi majmuni: sve što vide u drugoga: dobro, rđavo, to im se dopada.Nadali dreku: „Gete, Gete!“, a, ovamo, anališite ga s koje hoćete strane, on je najjači u toj bolesnoj fantaziji.Pomislite samo na Fausta!Faust je... Mladen ne znađaše, šta da kaže.Pokaja se, što je skočio s Vertera na Fausta, kad ga se Faust i onako ništa ne tiče.On proguta pljuvačku, pa nastavi: . — Faust je to isto što i Verter.Mislim, naravno, po vrednosti, ne po predmetu.I vi mislite da Verter može imati kakve vrednosti!Šta hoće on?Da ne radi ništa, da se lunja ovamo-onamo, „idilski“, da pravi deci kuće od karata i da trebi boraniju.Odrastao, mlad, zdrav čovek — pa kao bogalj!Pa onda još sam sebe na-silu-boga pravi nesrećnim.I pomislite, ako se ne varam, njemu se čak prikrada želja da umre onaj čestiti i pošteni muž Lotin.I on sad misli da je voli, i da bi je samo on mogao usrećiti, valjda time, što slini pred njom!Pa da bi krunisao tu svoju ljubav, meće ruku na sebe i piše njojzi, — njojzi, molim vas! — njojzi on piše pismo pred smrt i opet se prenemaže kako se ubija iz pištolja koje je ona dodala njegovu momku.I to je sad ljubav, i to je čovek!Pa i celo je društvo bolesno i ludo; i njen otac, i taj Gustav...Albert... sve jedno kako mu je ime, taj njen zaručnik, posle i muž, trpi da se on dovlači u kuću.To je — neka viša taktika.Bre, ne bio to kakav zdrav Šumadinac — on bi njega na brzu ruku izlečio, pa, verujte, ni na pamet mu ne bi palo da se prenemaže. Janko se očajno usiljavaše da brani svoga nesuđenog pobratima, ali mu se jezik zavezao.Sve što bi on hteo reći, kad bi ga jezik služio, bilo bi: „Ali srcu se ne zapoveda!“ Time mišljaše da bi pobio Mladena.Ali i bez toga Mladen nastavi: — Ili, valjda, treba ga izviniti, što ga je ljubav obrvala?Lopova — što je siromah, ubojicu — „što mu je taka krv“, izdajicu — što je plašljiv, otimača žena — što je zaljubljen.Pa onda nam nije niko kriv, ali ostajemo bez časti i ponosa! Mladen bivaše sve življi i življi i čas po dolivaše sebi vina u čašu.U svoju ženu ne smede pogledati.Da bi zagladio svoj oduševljen razgovor, koji, svakako, nemaše ovde mesta ni smisla, on, šaleći se, dodade: „Ovo vino mene baš ugreja“, pa onda opuči dalje: — Ta zar je to tema gde se izliva poetski talenat?Gde je ona plemenita, čista, zdrava, zdrava ljubav? — On steže pesnicu i udari o sto. — Kamo mati, žena, deca, kuraž, otadžbina, čast....? Oči mu se zasvetliše: — Zar može išta biti lepo što je beščasno?Zar može biti ljubav bez žrtve?Zar je za sažaljenje ovakav čovek?Pi! pi!Ja ga se gnušim!A i Lota ga je se morala gnušati, ako nije bila.... nije bila... On pljunu. Katanić oštro posmatraše Mladena, koji, da li zagrejan vinom, da li unutrašnjim žarom, izgledaše čitav mali atlet.Janko seđaše najpre poništen, a posle uzbuđen.Njegov jučeranji idol, Verter, posta odjedanput obično june- On se čisto čuđaše kako se to odjedanput sve u njemu obrte; ali prevrat beše snažan.Zlato beše lažno — on ga baci! Marija s nekom pobožnošću gledaše u svoga muža.Cuja je dremljivo čačkala nos. — Dajde još vina — reče Mladen, smejući se. — Što nisam neki čovek od pera, da bar kažem našem svetu, da se ne hrani splačinama.Ovake su stvari ubitačne za mlada čoveka.Ne raditi ništa!Pravdati svoju lenost nekom višom filosofijom, kaljati kućni prag, razoravati mirnu i savesnu ljubav jedne ženske, turati ugarak u kuću poštenih ljudi a svojih prijatelja — i to sve pravdati nekim višim, plemenitim osećanjem, koje čak treba da se zove ljubav!To je lopovluk, izdajstvo!Pa onda napao lamentovati i tužiti na svet, koji neće da - se preokrene stoga, što je tako njegova razmažena volja!To može činiti samo onakav smetenjak, kao što je Verter, a naći pristalica samo u svojih zemljaka, koji su ludovali za njim. Kataniću se učini da je dosta.Tim pre, što se bojaše da će najzad i Marija i Janko opaziti krajnju celj ovoga razgovora.Jedan mu se odeljak Mladenove besede osobito dopadaše, a to je ono, kako bi kakav Šumadinac lečio takoga prijatelja svoje žene, kao što je Verter.„Ovo, istina, nije romantično“, mišljaše Katanić, „ali je jače od celog razgovora“.Da bi završio, on nasluži svima vina, pa diže čašu: — E, ti si večeras razvio ceo govornički dar.Najzgodnije će biti da još po jednu popijemo.Hajd’ bar za pokoj duše tome — kako ga ti nazva? — šmokljanu! Dosetka ne beše nikakva, ali celo društvo, pa i Mladen, rado pristaše da se usiljeno smeju i da iskape natočenu čašu. Katanić zametnu razgovor o poeziji uopšte.Njegov ljubimac beše Njegoš. — Vidite zdrave poezije! On poče mestimice deklamovati „Gorski Venac“. — To je zdravo!Zdrava je Marseljeza, zdrav je „Don Kihote“!A to! — on lupi šakom po „Verteru“. — To je samo sentimentalan pivarski trbuh...Dete još ovu, pa da idemo! Međutim je vino činilo svoje.Osem Cuje, koja je već spavala, i Marije, koja je nešto daleko sanjala, na svima se opažaše lak, veseo, vinski duh. — Čekajte, sedite!Bog zna, kad ćemo se opet videti — reče Mladen. — Milo mi je, veseo sam što sam međ’ vama, svojim prijateljima.Eto, otkad se samo s tobom nisam video; pa sad sam stekao još jednog prijatelja!Nadam se, gospodine Janko, da se nećemo zaboraviti.Ja sam vaš dužnik — treba da vam vratim ljubav za ljubav.Spasajte se! Janko se uvijaše: — Molim vas!Ja sam drage volje, i štaviše!Na spasenije! — A, hvatam vas za reč — reče Mladen, spuštajući čašu na sto i brišući brkove, — hvatam vas za reč.Prijatelj kuće nije nikad izlišan.Ja vas molim samo, da mi i dalje ono ostanete, što ste mi dosada bili.Eto, ja već sad tražim, molim vas za uslugu.Sutra putujem, Katanić takođe — na vama opet ostaje Marija; molim vas, nemojte je ostavljati. Prsi Marijine počeše silno odskakati.Janku se preli u srcu, kao u čaši, koju mu Mladen nasluži.On malo ne pade u nesvest, malo što ne briznu u plač, kad dokopa pruženu Mladenovu ruku: — Ja sam vaš, vaš; sasvim vaš!Raspolažite sa mnom kako vam je volja!I, ako bi vam trebalo, što kažu, i krvi ispod grla... ja... Kataniću beše već otužno. — Našto više? — mišljaše on. — Komedija je već odigrana. On stade pružati ruku svima redom.I gotovo povuče Janka za sobom napolje. Kad njih dvojica iziđoše, Cuja je već uveliko spavala.Mladen otvori prozor, da iziđe dim od duvana, i pirnu u sveću, da se ne kupe komarci. Oboje ćutaše.Marija se nasloni na prozor i gledaše napolje. Mladen joj priđe. Dole u parku crneše se drva, gore blistaše zvezde. Mladen joj nasloni ruku na rame: — Kuda gledaš? Marija obrisa suzu: — Tamo!Vidiš onu zvezdu?Ja je dosad nikad nisam videla.To je nova zvezda! Mladen poznade Marsa, koji bleštaše svom svojom crvenom svetlošću i treptaše, čisto namigujući na ovo dole, što se zove bura u srcu.Da li je on te večeri jače sjao nego obično, da li se samo kroz vlažne oči jači rasturaše njegove zrake — tek i Mladenu beše kao neka nova zvezda.On metnu ženi ruku na teme i poljubi je u čelo: — Nije, sine, nova zvezda; ona je uvek na nebu.Pogledaj je!Možda je to tvoja zvezda. A Mars kao dvostrukom snagom da zasvetle tako silno, pa opet tako pomirljivo i tiho. Rano sutra došao je k njima Janko s jednim pismom u ruci, kojim ga, veli, poziva sestra na smrti. Na rastanku rukovao se s Mladenom sedam, a sa Marijom četiri puta.S Mladenom i Katanićem se i poljubio.Iz kola se nije više osvrtao. Od to doba prestao je baviti se ljubavnim predmetima, i kadgod bi ko počeo govoriti o tome, on bi dokazivao da su to same „švapske bljuvotine“.Ali ipak svake godine učini po kaku budalaštinu.Jedanput se fotografisao u crnogorskoj kapi.Čujem da se upisao u farmazone.A pre nekoliko dana vozio sam se preko Mišara.Kočijaš mi pričaše, kako je preklane vozio tuda jednog gospodina, koji, kad iziđoše na mesto gde je dignut krst „Poginulim Srb-junacima“, reče mu, da stane. — Gledam ja, šta će!A on: hajd’, hajd’, pa upravo do krsta.Skide onda kapu, kleče, prekrsti se, pa poljubi najpre krst, pa posle zemlju.Posle opet sede na kola, pa teraj dalje!Đavo ga znao, šta mu je! — Kako je izgledao, očiju ti? On mi u dlaku opisa Janka. Uključeno u ELTeC korpus 2019-12-26 Klasici jugoslovenski P. M. PETROVIĆ Jakov Ignjatović Redigovao i predgovor napisao Nikola T. Petrović. Omot komponovao Mirko Rački. Slova na omotu izveo Vladimir Kirin. Obnarodovalo Narodno delo 1. jula 1932. godine. Štampano u »Tipografiji« d.d. u Zagrebu. Bio je novembarski dan, već u polovini toga žalosnog jesenjeg meseca.Milan Negovan sedi kod svog kuma, Sofronija Čapariza, u sobi sa izgledom na glavni sokak, u maloj varoši A. Napolju vetar studen, vejavica.Pred prozorima dudovo granje golo, jedva koji žut list na njemu.Nebo natušteno, sva priroda nevesela, biljke u mrtvilu sem njihovog korena, koji čeka proleće da podmlatkom izadre.Posle lepe berbe, lapavica.Laste otišle u topliju postojbinu; vrane se već posvetovale gde će se staniti.Sad blato, sad sneg, sad vetrovi, da se svi rđavi tavani klamiću.Gadna jesen, gadan dan, mada je dan Vavedenja Prečiste Bogorodice. Milan Negovan, gotovo još mladić, tako oko dvadeset četiri godine, učio je u životu mnogo koješta, i dobro i zlo, pa između mnogoga i prava.S nategom je postao i advokat, protiv svoje volje, svojih osećaja, ne zna ni sam kako, gotovo na silu.Razgovara se sa svojim kumom i gospodinom Petrom Spasojevićem, senatorom i prvim juristom u celoj varoši.Dok se Čapariz sa Spasojevićem koška o velikim pravnim pitanjima kao što je: repozicija, reegzekucija, actus majoris potentiae brachium — dotle Milan Negovan u svojim sanjarijama gleda kroz prozor kako uzdivljala priroda besni, pa i u njegovoj duši zavladao nemir.Ne sluša šta se oni razgovaraju.Burno srce i burna priroda gone ga da gleda kako se poslednji žuti listići, vetrom gonjeni, lepršaju i padaju. Kod drugog prozora domaćinova kći, sitna, crnpurasta, lepog lica devojka, tako oko dvaest godina, vitka, sitnušasta i krasnih crnih očiju, a na krilu joj bela mačica.Ona je gladi, a mačka prede.Gospođica baci ljubazan pogled na Milana, ali ovaj se sasvim izgubio u uzburkanoj prirodi, pa i ne opaža njene umilne poglede. Tome se nije čuditi.Milan misli o sebi da nijedan dan u životu svom nije bio srećan.Milan nije bio bogzna kakve lepote mladić, ali zdrava tela i srazmerna sastava.Iskrenim ponašanjem i svojim melankoličnim pogledom, pokraj svog nešto snošljivog lica, zadobio je mnoga srca bez razlike pola, kraj sve svoje čudne naravi, jer katkad je bio u društvu veseo, katkad opet tako smućen kao kakav mizantrop. Sofronije Čapariz bio je čovek preko šeset godina, srednjeg ali pokrupnog stasa, širokih prsiju, trbušast, crta na licu pravilnih, samo suviše velikog ovnujskog nosa i velikih vilica.Najvećma se brinuo o blagoutrobiju, o svom stomaku, i doista je imao apetit da mu se moglo zavideti.Osim onoga što je u školi čitao i čuo ne zna ništa dalje, i bio je jedan od onih advokata koje praktikusima zovu.Na teoriju nije davao ništa, praksa mu je bila sve.I bio je ponosit na svoje advokatstvo.Milana je voleo, samo što mu se njegova snuždenost nije dopadala. — Milane, što si se tako snuždio, valjda su ti šajke potonule?Tako mlad, nov advokat, možeš daleko doterati, samo da imaš malo više volje, pa malo više praktike nego teorije. — Dobro je znati najpre teoriju, — upadne Spasojević. — Sve to nastranu; nema nad praksom ništa!Pa, sad da dođe najpre k meni u praktiku, šta bi od njega moglo biti!Pa, još da mi nije kumče, moja ga žena krstila, dao bi’ mu moju Pelagiju, ali ovako ne može biti, duhovno je srodstvo: pada joj brat.Bi li, Milane, bio moj zet? Pelagija, nešto kao postiđena, ustane, osmehne se, pogleda Milana i ode u drugu sobu, ali sedne blizu vrata da čuje šta se razgovaraju. — Tu brak ne bi bio na svom mestu po zakonu, — upadne Spasojević. — Šta ne može biti!Baš kad bi se htelo, moralo bi se.Ono se čini nemoguće, ali kod advokata mora biti sve mogućno, kao god što i u rukama doktora nema otrova.Samo da ja znam da se njih dvoje slažu, ja bih već dobio za njih dišpenzaciju.Upravo da ti kažem, ja njega samo probam, a ja sam mu sad kao i otac, a ti — ti si samo jedan teoretikus. Doista, Spasojevića su u varoši i okolini držali za najvećeg teoretika.Od njega su tražili i advokati saveta, pa i sam Čapariz, samo što je ovaj znao njegov plan bolje proizvesti nego što bi to sam Spasojević kadar bio, jer je Spasojević teoretik a Čapariz praktik, što je velika razlika. — Dakle, Milane, bi l’ se ženio? — Okanite me se; imam od toga veće brige. — Kakve su to veće brige?Dvaest i nekoliko godina star, pa advokat, moj kolega, a ja sam bio trideset i pet godina kad sam postao advokat.Kakva je to razlika, pa šta fali meni? — Kod vas je sasvim druga stvar.Vi ste se od početka na to dali, pa za bolje ne znate.Vi držite da su advokati prvi ljudi na svetu. —- Jest, od advokata može i ministar postati, a ima dosta i ministara koji su bili advokati. — Tako isto i berberi govore za sebe, — reče potsmešljivo Milan. — Hvala lepo, kad advokata sa berberinom upoređuješ, — reče s nekim negodovanjem Čapariz. — Ta, i jedan i drugi brije, — reče šaljivo Milan. Milan je počeo već veselijim tonom.Izišla mu je malo iz glave briga o budućnosti, a kad je bio dobre volje, znao je biti veseo i sarkastičan. — Dakle, Milane, tako: advokat i berberin svejedno! — Ta da, kožoder i jedan i drugi. — Lepa stvar, — reče Čapariz, malo ljut, istresa lulu i popije čašu vina da zadavi jed. — Gospodine Milane, veliku ste reč izustili.Advokati - su ljudi koji brane pravdu, štite nevinost, a nisu kožoderi, upadne malo ozlojeđen Spasojević.Njegovo suvo, žuto lice, dobije vanredno rumenilo.Vidi se da je uvređen, jer on, osim što je senator, i advokat je, pravi diplomatikus, inače čovek mirne naravi kakve je u advokata teško naći. — Oprostite, gospodine, ja nisam nameran da vas vređam!Vas poštujem, samo mom gospodinu kumu govorim smelije, jer ga smatram kao oca, i već mi je i suviše što mi advokatluk toliko gustira, — odgovori Milan. — Pa, što ste onda učili prava? — zapita Spasojević. — Učio sam i drugo što osim prava, ali sam izgubio skok otkako sam postao advokat kao iz neke društvene nužde, da se ne kaže da baš nisam ništa. — Dakle, vi tako omalovažavate taj stalež? — Bože sačuvaj!Pravobranitelj — krasna firma, ali šta se pod njom radi! — I u čistom žitu ima kukolja, tako je i tu.Ali ćete to tek dopustiti da ima advokata koji svom visokom zadatku odgovaraju, — reče ozbiljno Spasojević. — Ima, ali koliko njih? — Većina je bolja!Pa, zar zbog nekoliko njih da se baca anatema na sve?To je mnogo! — Ima ih svakojakih: i dobrih i zlih, ali više od poslednje vrste, pa zbog ovih stradaju i najbolji.Kako zove prost narod advokata: izelicom!Ne kaže li: pojeli su ga advokati!I najpoštenijeg drže za nepoštena, a to me jedi.Pa, što me još jedi, ima i kojekakvih nadriknjiga, nadripisara, koji nisu advokati.Naučili su nešto piskarati i lagati, pa obmanjuju narod i deru s njega devet koža.To su tek pijavice naroda, pravi izmet, i s takovima se barabare i advokati, ne stide se s njima pred lice suda stati.S takvima ja da sam ravan!Tako užasni ljudi da su moje kolege!Strašno! — reče Milan vatreno. — Nemaš pravo, Milane, što kažeš.Ti nadripisari, vinklšrajberi, to su samo advokatski senzali.I s njima treba dobro živeti.Katkad oni dopru pre do sudije nego advokat, propter certum quoniam, pa se i njima baci kakva kost, a i oni treba da žive.Znaš šta Nemac kaže: leben und leben lassen.Badava, još nema prakse.Znaš, Pero, Milan je poeta.On leti po vazduhu.Već kao dete počeo je stihove praviti.I to je lepa stvar, kad je čovek đak, pa još kad latinski napiše odu na čiji tezoimeniti dan kakvom srodniku ili mecenatu, pa još metrumom alkaičeskim ili safičeskim.I ja sam pisao mom ujaku proti, i to metrumom alkaičeskim.Taj mi se dopada, i, Bog da mu prosti duši, uvek mi je dao pet forinti šajna.Ali, kad je čovek već zreliji, mane se tih fantazija; tako će i Milan.Je l’, Milane, da je tako? — Čapariz reče to premudrim licem.Sam je sa sobom zadovoljan što je naveo tako neoborive nazore. — Ja se neću nikad tih fantazija manuti: to mi je i u najvećoj nevolji zadovoljstvo.Što se advokatstva tiče, kad sam u drugom čemu već izgubio skok, pokušaću i to, ali teško da ću prokopsati, a kad počnem raditi, uzeću pravac plemenit, da budem onakav kao što gospodin Spasojević kaže, pravi pravobranitelj, da sirotinju štitim. — Amice, to mi je milo, — reče Spasojević i pruži mu ruku. Milan ustane, rukuje se i opet sedne na svoje mesto. — Milo mi je što od Savla postade Pavle; no, moraš ipak malo ići u praksis.Dođi k meni na tri meseca na praktiku i bićeš vremenom prvi advokat i mene ćeš nadvisiti, — reče zadovoljnim tonom Čapariz, koji bi rad Milana k sebi privući. — Ne treba mi praktika.Ja ću na uzus započeti, — odgovori ponosito Milan. — To već ne bi’ činio!Šta više, ne bi zgoreg bilo kad bi sasvim k meni došao, pa makar radili napole.Ti kao moj adjunkt imaš dobro pero, a ja bi’ ti već dao informaciju kako da pišeš i alegiraš, jer znaš, in senibus consilium, a omladina je tek juventus ventus, malo vetrogonja.Znaš, to ti ja mogu kao stariji kazati, a posle toga, kad se isprakticiraš, predaću ti sve svoje agencije, procese, pa se možeš i oženiti. — Manite se sad još ženidbe. — Ništa, ništa, sve će to svojim putem ići, samo kad si se već jedared odvažio da budeš pravi advokat i u praktici kao što si već diplomatikus.Veruj mi, sto puta da se rodim na svet, ništa drugo ne bih bio nego advokat.Lepa je to stvar, iuratus causarium, iuris utriusquae advocatus.Kakva je to titula, kakav rang! U toj formi razgovarali su se donekle, pa onda svaki svojoj kući. Milan Negovan postao je protiv svoje volje advokatom.Nastale su takve prilike da ništa drugo bolje ne bi mogao biti.Mrzeo je advokate, i opet postade advokat.Doista, psihološka zagonetka.Zašto, baš da je i od nužde, da postane advokat, kad taj stalež mrzi?Nije on mrzeo stalež već ličnosti koje taj stalež ne zastupaju dostojno.Lično zastupstvo tog staleža Milan je podelio idealno na dve strane: na dobre i zle, »na desnuju« i »otšujuju«, kao što pišu da će biti na najzadnjem sudu, gde će se deliti nagrada među zlima i dobrima.Kad je već tako, on je hteo da je među zadnjima.Naposletku, to je samo pokušaj, pa ako bi ga zli baš povukli do bezdna, on će njih gurnuti, a sebe izvući.Dakle, hoće da pokuša da bude advokat u najplemenitijem smislu advokatskog poziva, pravdobranitelj, zaštitnik pravde i istine.Divan poziv koji može zaneti svakog koji oseća pravo čovečanski.Da vidimo i taj pokušaj. Dakle, Milan Negovan, dekretiran advokat, ili kao što su stariji kolege zvali — diplomatikus, otvori kancelariju u svojoj kući, od koje ako ne vlasnik, a ono je posednik bila neka njegova tetka, kao udovica, po pravu štono zovu ius viduale.Ali, kako će sad započeti?Teorije malo, a praktike baš ništa, ni od korova.Kako se, dakle, usudio da pravi konkurenciju starim kolegama? Tuđa slabost pomaže.Od starijih kolega nije znao nijedan gotovo ništa, i sav osnov pravdoslovlja njihovog bio je inat, rabulistika, i kamaratsko življenje sa sudijama.Sve su to oni znali praksisom, inače u stilistici nisu ništa valjali, jer su malo čitali.Tu njihovu slabost Milan je uvideo, baš tu gde se on jakim osećao.Sad, dakle, dolazi konkurencija, borba male teorije protiv šantave prakse.S takvim konkurentima lako je bilo Milanu izdržavati.Treba mnogo parnica čitati, pa praksa dolazi po sebi. Mala varoš, mali i sudovi, ali zato je apelata. Sudac je bio Jeremija Kobac.Čovek suvonjav, nos i oči kao u kopca, ime mu sasvim licu odgovara, tako oko pedeset godina star.Što se nauke tiče, bio je i teoretikus i praktikus, a inače i po sebi talentiran.Pokraj toga radan, marljiv, ali ni na svoj džep nije zaboravljao.I kod njega je vladala ta maksima — leben und leben lassen — da drugi žive, a i on pokraj njih.Ko je njemu u ovom smislu bio dobar, bio je i on njemu.Ruka ruku pere.Uvek je imao advokata koji je njegovu ruku prao, a ovaj opet njegovu.Poslovica mu je bila: dok se mudri ludo namudruju, donde pametne lude uživaju. Milan se preporučio Kopcu da mu slabost praktike kroz prste gleda i da ga u tome uputi.Sudija Kobac Milana je lepo primio, i, ponosit što mu se Milan tako poverava, obrekao mu da će ga u svemu upućivati.S druge strane pak milo mu je što će na svoju ruku izobraziti mladog advokata, a što mu opet i od koristi može biti.Ruka ruku pere.Kobac preporuči Milanu da čita procese, akta, otkud će moći za kratko vreme praktike crpsti.Savet nije bio rđav.Milan se udubi, zarije u akte, i nov mu se svet otvori.Na brzu ruku je štošta naučio, ali još se ne može reći da zna mnogo. Milanu se ponudio za slugu neko od zanata, štrangar, čovek preko pedeset godina, udovac bez dece.Zanat već nije radio.Kad ga Milan pitao zašto je zanat ostavio, rekao je: nema u ustima dosta vlage, a to je štrangaru nužno.Bio je šaljiv, u vandrovci neko doba služio je i u manastiru kod kaluđera i mnogo je štošta naučio.Pio je rado i jako, no bio je veran: mogao mu je čovek sve poveriti, naročito trezvenom.Milan ga ekipirao kao gospodskog slugu, pravog bedintera, a time se Pavle štrangar — tako su ga zvali — ponosio.Pavle je poznavao svu okolinu i obrekao je da će dovađati sa sela ratare klijente.Za pisara bi uzeo isluženog vojaka, kaplara Jocu Kicoša, njegovog u detinjstvu druga.Kancelarija je dakle bila u redu.Dakle, u ime Božje na posao. Počelo se sa sitnarijama, pa docnije dolazile su i krupnije stvari.Milan je bio najmlađi advokat.Ženske su radije k njemu dolazile nego drugima; a i inače bio je novo sito o klinu.Ti ženski klijenti su Milanu put jako otvarali, a koga jedanput ženske izviču, bilo dobro ili zlo, taj je u raju i paklu. — Milan se brzo doterivao, i što je dublje u poslove zavirivao, tim mu je većma padalo u oči neznanje njegovih kolega.Za kratko vreme bude izvikan za prvog advokata u varoši i okolini.I sam se tome čudio, jer je i sam uviđao da tu preteruju, da ga za dvaput sposobnijeg drže nego što jeste.Badava, i sreća mnogo čini. Ali, dokle je Milan došao do to malo praktike, ponekog je opravio i u suvo gvožđe, premda nevino i nehotice.Jedan izobražen, od dobre kuće mladić, u buni 1849. izbegne, i prinuđen bi više godina po svetu bluditi.Prestup mu nije tako velik bio da bi mu zbog toga imanje sekvestrirali; hteo da se ukloni od nasilne asentacije.Još kao minoran načinio je duga, i to deset hiljada forinti, od kojih je samo pet hiljada dobio, a ostalo je bila kamata.Docnije beše taj mladić punoletan, i sad je lihvar započeo svoju operaciju.Lihvar tuži mladića u otsutnosti, i to baš kod suca Kopca.Milan je već pre toga video lihvara kod suca, koji se prema njemu fino pokazivao. Dođe dan ročišta.Nesrećni mladić nije se pretstavio lično sudu, niti je poslao zastupnika za se, a sudac mu naimenuje za zastupnika, curator-a ad actum, baš Milana.Milan, ne poznajući tog mladića, niti njegovu porodicu, niti znajući da ima imanja, nije znao ništa odgovoriti u odbranu njegovu, jer nije imao za to nužna materijala, a ni praktike šta tu treba da čini.Mesto da ište odgodu ročišta, stvar je sasvim napustio.Jedan dan pre ročišta ode sucu da se posavetuje šta tu treba činiti.Sudac mu da poduku da se tu već ništa ne može pomoći, već mora se kapitulirati, treba reći da se ne može ništa protiv čistoga duga i potpisa navesti.Kad ga je Milan zapitao: kako to može reći kad ne poznaje tog mladića, odgovorio mu: da on to i ne mora znati, a i inače tužitelj neće se koristiti, jer optuženi i onako nema ništa.Milan, mada nije imao praktike, paštio se da svog klijenta brani.Po shvatanju zdravog razuma rekao je da je sumnjivo je li to potpis klijenta ili ne, ali je izostavio najglavnije: odgodu ročišta radi nužne informacije.Donese se osuda da je njegov klijent dužan isplatiti svotu i dosuđene troškove. Milan se nađe u zapari šta će sad.Treba apelirati, rekurirati.Ode sucu, u čije se znanje i poštenje pouzdao, i zapita ga šta da radi?Sudac mu kaže da je belegovina velika za apelaciju.Ako je da bez belegovine, biće triplo kažnjen, a novaca nema, niti je on dužan iz svog džepa to dati, a i onako ne bi se nikad mogao naplatiti, jer klijent nema ništa.Milan poverova da mu klijent nema ništa i ne apelira.Docnije čuje i vidi kako su usled te osude na trideset hiljada forinti procenjeno dobro klijenta njegovog prodali za dvanaest, tako da mu gotovo ništa ne ostade. Docnije, kad se već bolje isprakticirao, pade mu na pamet kako je svojim neznanjem svom klijentu grdnu štetu naneo, gotovo upropastio ga.Poče ga savest gristi, i kad se taj mladić na amnestiju kući vrati, uzme i advokata, koji dođe Milanu radi informacije o toku stvari.Milan mu iskreno sve ispovedi i o tome da mu svedodžbe.Na tom osnovu parnica se obnovi i dobije, na veliko umirenje duše Milanove.No, ta parnica je bila obnovljena posle dve godine, i docnije je sudac bio gotovo pristrasno naklonjen Milanu.Sudac je svakom preporučivao Milana za zastupnika, a favor in iudice zna se šta vredi.Kod Milanove kuće klijenti, naročito ratari, već u četiri sata ujutru pred kapijom sede, osobito kad je svetac ili nedelja.Izgled za Milana lep, samo da pođe tako dalje. Da se na mnogo štošta priviknuti.No, Milanu je kao advokatu falilo nešto što jako u život zaseca.Voleo je braniti nego napadati.Doduše, napadao je i on zakašnjene dužnike, i znao je uvek sebi moralnu satisfakciju dati time da je dužnik sam tome kriv što ne plaća, ali se pita: da l’ može, il’ ne može?Tu se ne uzima u račun unutarnje osećanje.Pred sudom i napadačem dužnik je uvek kriv.Vodio je Milan i ovrhe, egzekucije, a to je kao neki sport, hajka lovaca protiv zastrašene životinje.No, nije se nikad zaboravio dotle da sirotinji jastuke i krevet prodaje. Ali, Milanova sreća podbola je strast kolega.Čapariz prema njemu ne ponaša se kao kum, već onako tuđinski, gotovo dušmanski.Prilikom nekog ročišta Milan i Čapariz stojali su kao protivnici.Kad je Milan s razlogom obarao nazore Čaparizove, ovaj započe da svojim starešinskim avtoritetom imponuje, pa je nasuprot Milanovog razloga upotrebio izraz: da takovo što može navađati samo žutokljun advokat koji ne zna za praktiku, kao Milan.U Milanu krv uskipi i odgonetne mu: da mu Čapariz nije kum, da bi ga odmah pred licem suda ćušio.Čapariz to dobro zabeleži. Čapariz jedan dan drži konzilijum sa svojim prisnim kolegom, advokatom Mačkovićem.Advokat Mačković, oko pedeset godina star, slab jurista, ali bistre pameti i praktikus.Ko mu šaka dođe, devet mu koža odere, kao i Čapariz.Posle ručka su se sastali kod Čapariza.Zasednu i započnu divan.Na stolu vino, a lule već zapaljene. — Šta misliš, Gavro, šta bi sa tim štenetom trebalo učiniti?Popeo nam se na dušu.Vidiš da nemamo prihoda otkad on radi, reče Čapariz. — Svemu je tome kriv taj Kobac!Razmazio ga i sam mu šalje klijente, a od nas ih odbija, — reče Mačković. — Pa, što nam je činiti?Hajd’ da denunciramo Kopca. — Otići ćemo u Peštu, pa ćemo kod kolege našeg, tvog imenjaka Mačkahazije, napisati denuncijaciju na prezidenta vrhovnog suda, kako Kobac i Milan žare i pale, — reče Čapariz. — Dobro je!No, još jedno.Ja ću dati ispitati gde je šta dužan ostao Milan još kao đak kod šnajdera i šustera.Prikupićemo sve njegove dugove, pa ćemo ga škandalizirati. — I to je dobro! Privatan interes — raspuklo se kumstvo.Plan je već gotov.Posle dogovora pripravljaju se na put.Doista odu u Peštu i kod advokata Mačkahazije dadu si napisati divnu denuncijaciju kako Kobac i Milan žare i pale. Posle nekoliko nedelja dobije Kobac rezervat od gore, gde mu se preporučuje da se ne povodi za mladim advokatom Milanom Negovanom, jer je glas da je taj kadar sve što god hoće kod Kopca proizvesti, na veliku štetu pravosudstva u tom kraju.Kobac se malo poplaši, ali opet dođe k sebi.Saopšti Milanu buruntiju, a on mu odgovori da se nema ničega bojati, jer nije istina, sve je izmišljotina i podlo opadanje. Posle tog slučaja pokazivao se Kobac prema Milanu malo hladniji.Ali, kurjak ćud ne menja.U jednoj porodici nastupila nasledna deoba.Dođe se do rasprodaje.Kobac opet naimenuje Milana za kuratora ad actum za jednog otsutnog člana porodice, za kog se ne zna ni gde je.Tu je opet nešto od tog kuratora zavisilo.Kobac nije se usudio na Milana uplivisati, već dogovori se sa jednim velikovaroškim advokatom da preko njega izradi posao.Taj advokat bio je sa jednom većom svotom zainteresovan u toj stvari.Isti dođe jedan dan Milanu, pa ponese jedan akt od pet tabaka na potpis, tobož da zaštedi posao Milanu, jer u izvesnom roku imao je Milan za svoga klijenta te fele akt da podnese sudu.Milan akt pročita i vidi da je u rafiniranoj formi, što se posledice tiče, protiv njegovog klijenta naperen.Nije se dao obmanuti da izda svog klijenta.Odbije predlog i ponudu.Tim bude spasen interes klijenta mu, koji se posle kući vratio i zahvalio mu se. No, kad to čuje Kobac, razljuti se i okrene Milanu leđa.Počne partaje odbijati od njega.Ukoliko mu se pre pokazao naklonjen, sad i u najpravednijoj stvari čini mu prepreke.Ispisuje mu duga ročišta, posle svršene rasprave mora Milan po godine čekati dok osudu dobije, ako je korist u izgledu, ako ne, odmah je dobija. U to doba i spomenuta lihvarska stvar bude obnovljena, a zbog toga se tek uspali.Od prijatelja postade neprijatelj, i to potajni.Poče približavati se Čaparizu i Mačkoviću, svojim dosada najvećim neprijateljima.Ovi su sad nad Negovanom trijumfirali. Sad oni parnice kod prvostepenog suda brzo dobijaju.Prave zabave, soareje, čitave balove, i tu je svud u začelju štovani sudac Kobac, koji nije bio oženjen, ali se u ženskom društvu rado nalazio.I u tom pogledu Mačković i Čapariz bili su izvrsni.Gostoljublje nije im se moglo odreći, i na to su više trošili nego na nužnije stvari da osiguraju sebi starost i porodicu.Na primer Čapariz, kad ga ko od omladine zamoli da dopusti u svojoj kući igranku, tu je odmah gotov, pa se posle podne ili pred veče tamo slegne sve što god je za zabavu i tome društvu pogodno.Tako isto i Mačković.Desi se kadikad da Čapariz nema novaca da u subotu naveče plati svoje nadničare, koji mu u vinogradu rade, pa ovi onda prave larmu, u kapiji lupaju, grde najgadnijim rečima, a Čaparizu ni brige.Odbije ih na drugu nedelju, a sutradan u nedelju kod njega opet zabava, igranka.Čapariz je došao jedared u veliku teskobu, u škrip od nadničara, tako da su mu kuću formalno opseli i nisu hteli odande ići, ma to do sutra trajalo.Češe glavu, padne mu nešto na pamet.Oslovi nadničare da mu dadu jedan sat dopusta da ode jednom svom prijatelju po novce, a donde neka ga pred njegovom kućom čekaju.Nadničari, posle malo promišljanja, pristanu na to. Čapariz ode jednom svom prijatelju, pretstavi kako su mu kuću opseli da ne može nikud, i zaište novaca koliko mu je nužno bilo.Prijatelj se izvlači, kaže da nema.No, to nije dosta.Čapariz mu ne veruje, počne mu pretiti da će inače zlo proći, jer svet drži da je on svoju pokojnu imućnu ženu sa sveta opravio da je nasledi i da je živoj starici udario u teme klin.Ako mu ne da iziskivane novce, denunciraće ga, pa će komisija telo žene iskopati, da vidi je l’ klin u glavi.Prijatelj vidi da je Čapariz beda.Niti kriv niti dužan da mu novce, jer se boji da će doista komisija doći, pa ako se pokaže da to nije istina, ima koji u narodu hoće to da veruju, a svaki čovek ima dušmanina, pa će na njemu da ostane večita ljaga, koja se teško daje oprati. Čapariz sutradan opet drži zabavu, u kojoj je učestvovao sudac Kobac.Milan Negovan nije mogao takve zabave davati kao neoženjen, i sam je morao za se takva društva tražiti kao i Kobac. Milanu Negovanu nije već tako dobro posao išao kao u početku, premda je sad imao više prakse nego onda.Kod prvog suda sad između tri parnice izgubi dve, a opet kod apelacije između tri dobije dve.Ali, to nije dobro.Partije beže od onog advokata koji većinom kod prvog suda gubi.Teško je dočekati dok stvar dođe od gore.Pa onda je navalila silna sirotinja, koja pomoći traži, a nema novaca na trošak, na belege.No, Negovan se primao i sirotinje.Pritisnute nije mogao ostaviti bez zaštite. Sad da vidimo nekoliko prilika iz Negovanove prakse. Jedared je uterivao tražbinu jednog spahiluka zbog potrica, tlačenja šume.Bilo je preko pedeset krivica, ali u manjim dosuđenim svotama, tako između dvadeset do trideset forinata.Ovrhu će sprovesti jedan pisar o kom se znalo da rado duple troškove šparta, osobito po leđima ratara.Zato će ići tamo i sam Negovan da se ne bi to desilo, jer je držao da je egzekucija nužno zlo, ali ne da se s tela narodu kaiš seče. Tako se ta ovrha započe.Negovan sa izvršiteljem na jednim kolima ide u selo, a žandari već spremni za slučaj kakvog izgreda.Tako će trajati nekoliko dana.Neko plati, neko ne, pa mu se stvari plene.Gdegde nema nikoga kod kuće. Dođu u selo Č., u kuću Janje Vukadina.Njegov sin počinio potrice, ima platiti dvadeset i sedam forinata.Dođu do trema, pa u sobu.Dva žandara napolju stražare.Nije Janja Vukadin dužan, već sin Zarija, ali ovaj nekud otišao i ostali svi mlađi, samo je stari Janja kod kuće.Kad u sobu, a Janja sedi za stolom.Pred njim bokalčić s vinom, podupro laktom obraz, šešir nakrivljen, lula u zubima, mali koštek za svitnjakom, pa popreko gleda, ne ustaje s mesta.Pisar ne skida šešira, već sede prema Janji.Razvije papir za zapisnik i počne zapisivati.Negovan sedi na strani. — Ko je ovde Zarija Vukadin, potričar?Ima da plati dvadeset i sedam forinata? — Nije kod kuće, otišao je na njivu, tek će naveče doći.Pa, šta će s njime? — reče Janja kao flegmatično, ali očima ljutito meri pisara.Oči mu više govore nego usta. — Došli smo da plenimo, ako se odmah ne isplati, i odmah ćemo popisivati, — reče pisar grdnim zapovedajućim tonom, jer sitna gospoda rado se prave velevažnima kad im dođe prilika. — Šta ćeš popisivati? — reče Janja malo žešćim tonom. — Jedan orman vredi tri forinta, jedan krevet skupa sa jastucima šest forinti. Procenitelji posebni nisu bili nužni, da ne bi bilo više troška, više je to kao demonstracija i neki pritisak.Janja, kako je video da ovaj popisuje, ustane i pođe k vratima gde je u uglu bila naslonjena sekira.Uzme sekiru i, baciv se u pozituru prema pisaru, pita: — Hoćeš li se manuti tog ćoravog posla, jer je ovo sve moje, a ja nisam učinio potrice ni tlačenje, — reče i digne sekiru. Negovan ustane i stane na branik između Vukadina i pisara.Pisar poplašen ustane i viče na žandare da Janju vežu.Negovan to ne dopušta već mu nemački kaže da on celu svotu na se prima, ali starca ne da zatvarati.Neka upiše u zapisnik da je Negovan za Zariju Vukadina isplatio i odmah novac položio.Pisar nema kuda, premda se vidi iz razmetanja mu da bi rad Janju sapeti i u trijumfu ga u zatvor voditi. Žandari uđu, ali budu opet napolje komandovani. Negovan sad stade pred razjarenog Vukadina, koji još drži u ruci sekiru, mada je istu k zemlji spustio.Janja je bio star čovek, sed kao ovca, imao je velike sede marcijalne brkove, kao da je bio vojnik.Iz ušiju mu izlazi bela vlas kao neki brkovi, izgleda kao da ima tri komada brkova. Pisar sve duva i piše nešto u zapisnik.Tako izgleda kao da protiv samog Negovana piše. — Čuješ, Janja, ti mora da si bio vojak. — Jesam, pa šta ćeš! — U kojoj regimenti? — Kod Esterhazije. — Koliko si godina služio? — Trideset. — Jesi l’ protiv Francuza Bonaparta služio? — Jesam, služio sam i protiv Turčina pod Lavdanom.Imam opšit.Mogu ti ga odmah pokazati, tamo je u sanduku, — reče i pokaza prstom na sanduk. —- Nemoj, verujem!Sad ma’nimo se svega, ja sve na se primam.Tvoj Zarija će već to lagano iskijati.Već daj čašu vina, znam da imaš dobra vina.Kod vas dobro vino rodi. — Jest, hvala Bogu, kod nas dobro vino rodi!Sad ću ti ga doneti, da vidiš kakvo je. Reče i ustane, pa ode da donese vina, ali bokalčić je na stolu ostavio.Za to doba dok će se Vukadin vratiti, pisar jednako piše, ljut glavom maše, završi i podnese Negovanu da potpiše zapisnik.Negovan pročita i potpiše.Međutim dođe i Vukadin.U desnoj ruci mu poveći bokal s vinom, a u levoj mala čašica. — E, sad da vidiš kakvo je ovo vino.Valjda ga još nijedan ćifta ni grk nije pio. — Sedne i toči, i pruži mu čašu. — Spasi Bog! Negovan primi čašu, ali ujedno spazi da Vukadin diže bokal, pa ga u piću obustavi. — Hej, čiko, ja ću piti iz bokala, a ti pij iz čašice. Janja lukavo se nasmeši, pruži Negovanu bokal, a sam uzme čašu da napije. — Spasi Bog!Ja mišljah da gospodin treba da pije iz čaše, a mi ratari iz bokala, ali sad nek bude kako ti drago!Spasi Bog! — Janja ispije, metne čašu na sto i gleda Negovana, koji baš iz bokala pije. — No, je l’ dobro? — Nema mu para. — Taj vinograd, gde je to vino rodilo, leži na umci.Ja ga sam radim.To je vino kako ga je Bog stvorio.Tu nema ni feršloga ni ničega drugoga.Kad ga se napiješ, mirno spavaš. — Baš dobro vino, ali otkud ti to znaš što u vino meću? — Kako ne bi’ znao, kad sam bio triest godina vojak.Meću grci feršloga, veliki debeo komad ćibrita, pa kad ga piješ, glava ti buči.No, hoćemo l’ ponuditi i tog Švabu s naočarima?Ti si naš, već vidim, i da te ovde ne bi, vere mi, ubi’ Švabu što dođe da moje popisuje.Da ga ponudim? Janja sipa u čašu, pa nudi pisaru.Pisar se najpre otima, neće, ali kad mu Negovan reče da takva vina u varoši piti neće, primi i dopadne mu se, samo što zaiska drugu čašu.Sad se Vukadin rašćepurio.Donosi čašu, jednako sipa, sedne pa puši.Zadovoljan je što tako nalako stvar prođe, a moglo je do krvi doći.Gleda na pisara i Negovana. — Kaži mi, Janja, piješ li ti uvek takva crna jaka vina? — Uvek, ali samo zdrava. — Piješ li rakije? — Pijem, ali samo čiste komovice. — A piješ li vode? — Hvala Bogu, evo već pedeset godina kako kap vode u usti’ nisam imao. — Pa, koliko si godina star? — E, hvala Bogu, prošlo mi devedeset. — Jesi l’ bio bolestan? — Imao sam tako nekoliko puta groznicu, i još sam par puta bio bolestan.Prešao sam preko đavola, a ne znam šta mi je, nije me upravo ništa bolelo da mogu kazati šta, a ovamo me sve bolelo.Neke ženske đavolije. — A kako si se izlečio? — Jeo sam i pio što mi je srce zaželelo.Čim sam mogao piti rasola, vina, rakije, odmah sam se dobro osećao, i posle nekoliko dana pojedoh što dočepah. — E, to si ti srećan čovek!Sad da se oprostimo.Eto, žandari tamo mumlaju, hajd’mo! — Izneću i njima malo vina. — Iznese vina žandarima, i posle dužeg nutkanja, kad su čuli da je stvar u redu, sami zasednu kod Janje i s njim počeše piti. To je jedan akt iz prakse Negovanove, sad da vidimo dalje. Dođe sa sela jedan paor Švaba, i to imućan.Ima sina, kog će sad u vojnike da odnesu, a slab je, no notaroš popeo mu se na dušu.Ište za se i za doktora šest stotina forinata, pa da ga oslobodi.To je Švabi mnogo, pa je došao Negovanu da mu jeftinije izradi.Poveo je i sina sobom.Negovan mu reče da se on u te stvari ne pača, i da će mu sin, po izgledu sudeći, teško biti vojak.Švaba ga moli da se on zauzme, a on će ga već pošteno nagraditi.Negovan gleda, meri mladića: suv, povisok, ugnutih prsa, šiljastih pleća — formalno ga vizitira.Nailazi na pačije noge, Plazzfuss, opkladio bi se za duplovane novce da ga neće primiti.Zauzme se.Ako izradi, ostavlja Švabi da ga po volji nagradi. Negovan ode u Peštu, jednom svom poznaniku i prijatelju, koji je bio poglavar političke sreske oblasti.Saopšti mu tu stvar, kako nije mogućno da tako slab, defektan mladić može postati vojak, a da se za par godina u vežbanju i na maršu sasvim ne upropasti, i preporuči da se samo po pravdi postupa, pa se mora osloboditi.Prijatelj mu da reč, ako je tako, on će paziti i dotičnog lekara na to upozoriti.Dok se ovo tražilo, izgubilo se dva dana.Dva dana dangube za advokata nije šala, pa i fijakeri i izdržavanje staje troška.Negovan piše Švabi da se opredeljenog dana sa sinom na dotičnom mestu prijavi, pa nek mu nije brige za sina.Sad samo iščekuje izlazak. Posle nekoliko dana čuje da je njegov klijent za nesposobnog pronađen.Prođe nekoliko dana, pozove Švabu, ali ovaj ne odgovara.Odmah se setio da se posle svršenog dela Švaba popišmanio.Znao je i ko je tome kriv.I, doista, tako je bilo. Negovan, razljućen, preda tužbu sudu, i to samo na uplatu uloženih troškova i dangubu, drugo ništa.Dođe do ročišta.Tu je Švaba i Kobac sudac sa perovođom.Negovan je video pre ročišta kako je Švaba izišao iz sučeve sobe.Rasprava se započe.Sudac zapita Švabu šta će odgovoriti na tužbu.Švaba ovako odgovori: — Ja nisam hteo da prevarim cara!Ja sam dao mog sina vizitirati, pa ako nije dobar, neka se oslobodi, ako je dobar, ja ću ga osloboditi celim novčanim otkupom.Gospodin fiškal nije ga oslobodio, oslobodila ga je njegova slabost. Sudac šeće se gore dole pa se smeši.Negovan odgovori da otstupa od potražbine, niti će dalje šta tražiti.Parnica svršena.Govorilo se da je notaroš (a preko njega i sudac) progutao udicu.Negovan se neće nikad u te stvari mešati.Čapariz i Mačković čuli su za to.Sudac im je sve to ispričao, pa su se svi grohotom nasmejali kako je Negovan naseo.Čapariz kaže da bi od Švabe za to izvukao pet stotina forinata. Sad treće. Opet jedan Švaba ima da dobije pravedno nasledstvo u vrednosti od deset hiljada forinata.Obreče Negovanu za to šest stotina forinata dati ako mu izradi.Negovan mu izradi, Stvar dođe do prodaje celokupnog naslednog imanja, ali Švaba više ne dolazi Negovanu.Negovan ga dvaput poziva.On jedva dođe, položi u ime nagrade tri stotine forinata i otkaže mu dalje zastupstvo, jer, veli, sudac Kobac je tu stvar primio, i on će sam prodajom naslednog imetka stvar u njegovu korist urediti, i da više nikakvog fiškala ne treba.I doista, prodaja se izvrši, ali tu se opet stvar zamrsi.Švaba se zaplete i dobije mnogo manje nego što je imao dobiti.Primetio je da sudac Kobac sa protivničkim zastupnikom šuruje.Posle nekog vremena dođe Švaba Negovanu i tuži mu se kako ga je sudac Kobac prevario; odvratio ga od Negovana, a primio od njega pedeset dukata.Švaba digne se protiv suca Kopca.Tuži ga, ali pri istrazi ispadne loše po Švabu.Švaba je iskazao da je sucu Kopcu dao mito u papiru zavijeno, pedeset carskih dukata.Sučev stan je bio u sudskom domu, a do njegove spavaće sobe bila je sala od sudnice.Tako je tu privremeno bilo.Švaba kaže da je zavijene dukate metnuo na sto, a sudac reče da se baš brijao sam svojom rukom kad je Švaba kod njega bio i nije mogao opaziti da li je što na sto položio ili ne.Kroz njegovu sobu prolaze i podvornici i partije.Ako je položio, mogao je ko i odneti, a da on za to i ne zna.Pitao je Švabu da l’ je on njemu rekao da je dukate na stolu ostavio?Švaba, doduše, prizna da nije, ali je gotov zakleti se da je na sto metnuo i da je otišao posle preporuke za svoju stvar.Švaba je bio zbog potvore osuđen i zatvoren, a sudac Kobac ni »mukajet«. Negovan je sve većma bio nezadovoljan sa svojom advokacijom.Sve same tužbe, egzekucije, jadikovanja, nepravde!Sve to svaki dan očima gledati, kakav je to život?Kolege koje li na deranje puka smeraju.Koji boljma dere, taj je bolji praktikus. Van advokatskog delokruga nalazio je svoje zadovoljstvo u društvu, gde ima i dobra i zla, ali to zlo ne proizlazi iz namere da drugom škodi, nego škodi onome koji sebi ideale pravi, koji zida kule u vazduhu, i tako nikom ne škodi doli samom sebi.I ko može kome zapretiti da bude i nesrećan, a ipak da i u toj nesreći veća zadovoljstva nalazi nego u lukavom, licemernom svetu, gde svak drugo govori, a drugo misli.Tu nema poezije života, a gde toga nema, čovek postaje životinja koja može u kaljuzi živeti, ali u duhu čovečanstva nikad se uzvisiti ne može.Negovan je tako mislio. U dokolici svojoj voleo je svog Paju štrangara većma nego svoga kuma Čapariza i Mačkovića.I to su mu zamerili naposletku što Paju štrangara kod sebe drži, a on je bio pošteniji nego mnogi od kolega.Njegova šala katkada više je vredela nego bulaznjenja gdekojeg kožodera. Jedared Negovan pošlje štrangara u stari Budim s jednim pismom nekom klijentu da ga sebi pozove.Taj klijent zvao se Jozef Celer.Da mu na put dovoljno troška.Imao je da se vrati sutradan i da donese odgovor.Sutradan nema Paje, nema ga ni prekosutra.Već tri dana prođoše, a Paje nema.Valjda se gde napio i prepio, a možda mu se što zlo dogodilo.Nije l’ ga šlog udario?Velika briga.Nije na ino, Negovan mora za Paju kurentirati, i to već četvrti dan.No, pre nego što će na kurentaciju doći odgovor, eto peti dan Paje.Izgleda razljućen, ćelavo teme svetlo kao naviksovano, lice crveno, zajapureno, gladi brkove.Ovamo se i ljuti, a opet se smeši. — Šta je, Pavle, zaboga, opet ste se gdegod zapili. — Gospodine, nemojte me nikad šiljati čoveku koji tako tričavo ime ima.Kakvo je to ime Celer.Tražio sam ga po celoj varoši i nisam ga mogao naći.Zaboravio sam da je Celer.Pitao sam gde sedi Petrezel.Zapitao ih švapski.Svi mi se smejali, a ja sam se od jeda opio i ostao u jednom bircauzu prekonoć.Novaca sam još imao.Sutradan opet sam ga po dana tražio, a na pismo nisam ni gledao.Ne mogu da ga nađem, dok me jedan varoški kaplar, koji je znao čitati, ne obavesti da je to Celer, a ne Petrezel.Kad sam ga našao, pismo sam mu predao.Kad ga pročita, reče da će doći.Posle me počastio.Ostanem do sutradan, te opet na neke natrapam, pa ne znam ni sam kako sam kući došao.Nemojte me tamo nikad šiljati.Ej, glavo, ne znam ni koliko je sati.Ej, luda glavo!Dobru noć, gospodine. — Legne i zaspi. Naskoro Pavle umre od kaplje.Negovan ga je lepo dao sahraniti. Pisar Joca preporuči nekog Korla, s kim je u jednoj regimenti služio.Korla je i Negovan u detinjstvu pomogao.Mati mu je bila babica Nanika i pomogla u svet uvući i Negovana i Jocu Kicoša.I to je neko duševno srodstvo.Negovan ga nije mogao odbiti.Oboje su imali velike marcijalne brkove.U celoj regimenti nije bilo trećeg njima ravnog.Okretni su bili oboje, ali užasni noćnici.Osobito kad je nedelja ili svetac, Korl izvuče iz garderobe nekoliko Negovanovih haljina, pa se tako oboje obuku, pa još i košulje.Negovan dugo nije znao otkud kod njega tako masne ogrlice i jake, dok ih jedared nije uhvatio. Šta su jedared učinili!Negovan pošlje Korla i Kicoša u Budim da od nekog inkasiraju tri stotine forinata i da se još isti dan vrate.Prvi dan ne dolaze.Prođe i drugi dan, nema ih.Nije li im se što zlo dogodilo?Negovan ode u Budim da ih potraži.No, ko će na njihove tragove naići!Predomisli se te ode u Kajzerbad.Možda će naići na kakvog poznanika koji ih je video.Zauzme jedno uzvišeno mesto otkud može videti svakog koji se onud šeta.Svira se uveliko.Divna promenada od štucera i dama.Nije dugo trajalo, ali vide se dva štucera kako se ispod ruke vode.Lepo obučeni, na rukama bele rukavice, veliki brkovi naviksani, zašiljeni, svi na njih gledaju.To su Joca Kicoš i Korl.Kad ih je Negovan video, morao se i sam nasmešiti, premda je već unapred znao da s njima dobra biti neće.Pustio je da se šetaju.On ih gleda, no oni njega ne vide, dok jedared, kad su već treći put obišli šetalište, spazi ga Korl i gurne Kicoša.Kicoš pogledi onamo.Počnu nešto šuškati, pa oboje jednakim korakom u vojničkom držanju dođu Negovanu, na tri koraka pred njim stanu, i, kao da su na kakvom raportu, jave da su zgrešili i od inkasovanih novaca već sto forinti potrošili, a ostalih dvesta forinata metnu na sto.Negovan ih oštro pogleda i rekne da se odmah vrate, a za njima pođe i on.Negovan ih stigne, i k sebi ih pozove.Oni dođu i u red se stave. — Korl, šta ste radili? — Gospodine, ja sam pofalio.Kako sam novce primio, vrag me nanese da odem u »Sauvinkl«, gde naiđem na dva moja stara kamarata, pa tu zasednemo i stanemo piti.Nijedan nije imao novaca, te sam ja na njih morao trošiti, a kako su bili gladni, a žeđ velika, to su dosta potrošili.Tako smo celu noć bančili.Posle smo se ispavali.Ja se sutradan od njih rastavim, pa sam bludio kojekud.Sve sam študirao šta ću kazati kad kući dođem.Tada opet naiđem na Jocu, i potužim mu se šta mi se desilo.On se grotom nasmeje, pa me pozove u jednu pivaru da nešto dobro izmislimo.Tu smo držali konzilijum, te Joca izmisli da njemu dam pedeset forinti od tih novaca, pa će on to na sebe uzeti, te da mu se opciguje od mesečne plate, a i ja isto to kažem da mi se opciguje, i tako se opet opijemo i ispavamo.Sutradan očistili smo se lepo, kupili smo rukavice i došli smo u Kajzerbad da nas vide, a i mi da vidimo za kakvu nas gospodu drže.Tu smo dobro proveli, dok se nismo izdali. Oboje su stajali pred Negovanom u njegovim haljinama, jer kako su iz Kajzerbada izišli, seli su na fijaker, pa tako su se vozili, ali i Negovan odmah za njima iziđe, sedne na kola, pa se za njima vozio, da im ne da vremena presvući se. — Ovo nek vam je prvi i poslednji put.Drugi put ću s vama drukčije postupati.A ti, Joco, ostaješ stari: od psa nikad slanine.Posle tolikog službovanja doterao si do kaplarstva, a svršio si osam škola, na žalost!Svoje službovanje proveo si u samim degradacijama i kaznama.A da nisam na vas naišao, šta biste radili sa ostalim novcem? — Sreća što smo na vas naišli, inače sve bi potrošili bili, — reče Korl. — Pa, šta onda? — Može biti da bi’ se ubio. — Takvi ljudi kao što ste vi nemaju kuraži ubiti se!Došli biste na robiju. Sad im Negovan oprosti.Negovan promišlja o toj stvari, šta da radi s njima, jer ovako nalako stvar ne sme ostaviti; može im to dati povoda i drugi put da tako što rade, a žao mu je da ih otpusti.Joca Kicoš i Negovan jedne noći se rodili, a Korlova mati Nanika volela ih je kao da su njeni blizanci.Najbolje bi bilo da nije u službu primio bio Jocu Kicoša, onda ne bi imao ni Korla.Ali ga neka simpatija vukla onome s kim je u isti mah u susednoj kući na ovaj pun zagonetaka svet došao.S drugima već ne bi tako postupao.No, i iz toga je Negovan za se nauku crpao da nikad ne treba za potčinjenoga sebi uzeti s kojim smo od detinjstva barabar bili, i koji hoće uvek tako da ostane.Joca možda kod drugog ne bi takovo što smeo učiniti, pa ni Korl. Negovanu dođe jedan vodeničar, Josip Šefer, i zamoli ga da se s njim razgovara.Negovan ga pita šta će? — Her fon Negovan, vi ste mi uvek dobri bili!Spasli ste mi kuću od čivutskih lihvara, učinite sad nešto dobro. — Šta želite? — Vi znate, imam jednu kćer na udaju.Sad joj se našla prilika.Momak taj sin je mog negdašnjeg prijatelja i zemljaka.Izgubio je roditelje, a svako dete ima u sirotinjskoj blagajni osamnaest stotina forinata.Znate kako te stvari teško idu.Dok mu dođe do ruke, prepoloviće se, a i koliko će još na to čekati! — A gde je taj momak? — Napolju je, mogu ga dozvati. — Šefer dovede momka.Zdrav momak, samo mu oči crvene. — Kako mu je ime? — Jozef Paupert. — Koliko je star? — Dvaest dve. — Je li vojnik? — Bio je dve godine pioner, ali zbog očiju sasvim je otpušten. — Kakvog je zanata? — Kazandžija. — Otkud je rodom? — Iz Odžaka u Bačkoj. — Najpre ga treba načiniti punoletnim, pa tek onda će moći svoje izvaditi. — To i želimo. — Pa onda treba od njegove opštine da izvadim svedodžbu da je čestit i sposoban i da može svojim imanjem upravljati. — To ćemo doneti. Posle dve nedelje donesu nužno pismo i predadu Negovanu.Paupert, upravo Poper, francuska je porodica iz Lotaringije, od plemićke loze još od pre dvesta godina.Negovan je drugom prilikom video njihov grb.U burnim vremenima iselili su se i poštenim zanatom se hranili; niti su imali potrebe da im se ovde plemstvo prizna. Negovan uredi pismo, molbenicu za punoletstvo.Za kratko vreme stvar vrati se s dobrim uspehom.Opet obrati se na dotičnu sirotinjsku vlast.I odande dobro dođe, i Paupert dobije svojih osamnaest stotina forinata.Dođu oboje da zahvale. — Šta smo dužni, gospodine? — zapita Paupert. — Ništa!Takvim sirotama koji su roditelje izgubili badava radim. — Ali, bar štogod primite, bar ovo. — Paupert izvadi banku pedesetakinju i pruži je Negovanu.Negovan vuče ruke k sebi. — Neću, neću. — A ono da vam dam moj srebrn sat za spomen. — Neću ni to, nego nešto drugo!Kakav je to štap u vas? — Paupert je držao u ruci jak štap, na vrhu jaka kovana gvozdena ruka. — Taj štap sam ja kovao, a drvo je orahovina.Mnoge sam varoši prošao sa ovim štapom. — Dajte mi taj štap za spomen.Kad ga vidim da se opomenem kako sam jednoj siroti iz čistog srca dobro učinio. Paupert sa suznim očima pruža mu štap i hoće Negovana u ruku da poljubi.Negovan ne da.Šefer maramom briše oči, rukuje se i zahvaljuje. — Oproste se. — Negovan će taj štap čuvati.Kad ga pogleda da se seti svog dobrog dela, što i u patnji života bolnom srcu služi za melem, održava mu duševnu snagu i uliva mu uverenje da nije sva sreća samo novac, materijalno blago. — Paupert se oženio.I on će svojoj deci pripovedati istoriju svoga štapa, i da ima na svetu dobrih ljudi, i da nije svaki advokat izelica.Tim činom je Negovan podizao ugled svog staleža, što mu je doista i na srcu ležalo. U selu B. živeo jedan katolički sveštenik dobro sa svojom pastvom.Što je novca privredio to je davao ratarima pod zakoniti interes i potpomagao je ljude koji su bili poreza radi pritisnuti.I crkvene novce je tako izdavao.Tako je dao jedared od crkvenih novaca sto pedeset forinata nekom rataru Petru Bonifertu.Posle nekoliko godina taj sveštenik bude premešten u drugo selo, a u ono opet dođe drugi.Kad se prvi sveštenik otselio, Bonifert još nije isplatio bio crkvi dug.Ta dva sveštenika nisu najbolje među sobom živela.Pre više godina sporečkali su se zbog jedne kuvarice, i ta mržnja jednako je trajala.Nov sveštenik, gde god je mogao, podmetao je nogu starom.Koga je onaj voleo, ovaj je mrzeo.Čuje novi sveštenik da je stari rado gledao Boniferta, jer je imao mnogo dece.Sad će, u prkos, da pritisne Boniferta za naplatu duga, pod izlikom što nije interes platio, a upravo nije mogao.Čuje to stari sveštenik od Boniferta, pa on, u prkos, isplati za Boniferta dug, a od ovog uzme obligaciju.Mlađi sveštenik se setio da je to njemu u prkos činjeno.Doći će prilika da će mu se odužiti.I tu priliku je dao sam Bonifert.On je bio rđav platiša.Opet nije interese uredno plaćao, a kad ga sveštenik ozbiljno oslovi i opomene na dužnost, on ode na savet mlađem svešteniku, koji ga nauči da baš u prkos ne plati, on će ga braniti. Tako prinuđen bude stari sveštenik tužiti Boniferta, i tog posla radi obrati se na Negovana.Negovan se tog posla primi, i budući sudac Kobac nije bio naklonjen Negovanu, to stvar ta, inače čista, provukla se kroz sedam meseci dok je došla do osude kojom je Bonifert osuđen da ima svoj dug isplatiti.Srećom po verovnika, Bonifert nije apelirao, i tako odmah povede se protiv njega ovrha.Izvrši se plenidba.Bonifert još ne plaća.Baš vidi se da je prkos.Tu onda štednja prestaje.Dođe stvar do druge i poslednje licitacije.Sad ako ne plati, prodaće mu se nepokretnosti.Negovan piše, opominje Boniferta, on ne odgovara. Ispisan i publiciran je rok za licitaciju nepokretnina.Taj dan ujutru sedne Negovan na kola sa doktorom Groznjejšim, českim Slavjanom, koji neće da je Čeh.Kud se putuje lep je predeo.S jedne strane krasan Dunav sa onim divnim savitkom kod Nađ-Maroša, s druge strane višegradske šume, negda košutnjak Matije kralja i drugih mađarskih kraljeva.Na podnožju Dunava starodrevna kula, a na vrhu razvaline Višegrada.Nedaleko je selo Bogdan, gde će se ovrha izvesti.Dr. Groznjejši, sudski pomoćnik, govorljiv čovek, sve o parnicama govori.Negovan ne odgovara: dosta mu je s parnicama i kod kuće, a kod ovako divnog predela mora sasvim na njih zaboraviti.Ali, adjunkt ne da mira. — Šteta, gospodine, što ne držite kakvog adjunkta. — I sam sam sebi na teretu, nekamoli adjunkt. — Šteta!Ja bih vam iz Pemske jednog našao za hiljadu forinata.Vi i onako ne stačite, a posla imate dosta.Istina, gospodin sudac nije vam naklonjen, ali onda bih ja bio u vašim poslovima referent, pa bi suca ženiralo moj predlog odbijati, i ja bih vam veće troškove dosuđivao nego sudac.Šteta, vas drži svet za idealistu!A šta je vaš ideal? — Čovečanstvo, otadžbina. — Kod mene opet ubi bene, ibi patria.Vidite Mačkovića.Nije ni za polu kao vi, pa kod tolike porodice kako kako mu dobro idu poslovi. — Kad devetu kožu guli. — Što zakon dopušta to nije guljeno. — Ima još i boljih paragrafa nego što su u zakonu pisani. — A gde su ti paragrafi? — Ti treba da su urezani u srcu svakog čoveka, a to je ljubav prema čoveku.Ali, mnogi je nemaju. — Pravo kažu da ste idealista.Vi ste poeta, ali od poezije ne može čovek živeti i obogatiti se. — Jest, to se ne jede, niti pije, ne ’rani telo, ali ’rani dušu. — Da sam ja advokat, da imam stallum agendi, dokle bih tek ja doterao! — Ja bih vam moj stallum agendi, da može biti, jeftino dao. — To je žalosno kad vi vaš stalež kudite. — Ja ne kudim stalež, no kudim one koji plemenitom cilju tog staleža ne odgovaraju.A koji bi odgovarali gube se prema većini protivnih. Tako se razgovarahu.Dr. Groznjejši bio je pijavica naroda, kakva tek može biti.U njegovom stanu svašta dosta.Tu se nosi živad, mast, brašno, novac.Za dve godine već je hiljade u štedionicu uložio.Sud mu dosudi trošak za podvoz, a podvoz plaća partijski advokat, a šparta se opet partiji.Dosuđena mu je dijurna za dnevno življenje, a ovamo se časti kod sveštenika ili notaroša. Tako dođoše u Bogdan.Bila je nedelja.Dr. Groznjejši otsedne kod notaroša, ali Negovan neće nipošto tamo već u birtiju.Šta će da dosađuje notarošu.Birtaši plaćaju arende, a gospoda otsedaju na drugo mesto gde se živi badava.No, iskija to narod.Notaroš će mu uvek klopkati na vratima za kakvog klijenta, i doteraće dotle da će zavisiti od notaroša, jer mu je obvezan, a notaroš od njega. Doboš ide po varoši, dobuje na sve strane.Licitacija je na sve strane kurentirana.Kod seoske kuće na prvoj tabli prikovana je licitaciona odluka: nema zakonite prepreke protiv prodaje nepokretnosti.Već je tu čas.U seoskoj sali, rasprostro adjunkt akte, pravi formular za zapisnik.Doboš još dobuje pred kapijom, kad ujedared pozvat bude u salu da stvar započne.Tu su odbornici i knez i notaroš.Niko nije došao koji bi licitirao.Mlađi sveštenik je u selu sve nagovorio da ne licitiraju. Prevario se u računu.Negovan je kupio svu nepokretnost za dve stotine forinata: baš toliko je iznosio dug sa kamatama i troškom.Te nepokretnosti su lepa kuća sa prostranom avlijom i četvrt sesije zemlje, procenjene sudski na tri hiljade i osam stotina forinata.Zapisnik bude napisan, završen i potpisan po iziskivanju zakona.Tu više niko ne može protivsloviti, nepokretnosti spadaju već u vlastitost Negovanovu. Posle licitacije notaroš zadržava Negovana na večeru.Mislio je za srećnu kupovinu dobiće kakav rebah, ali će se prevariti.Negovan ne prima poziv, već ide u birtiju, a zakaže kola za sutra u osam sahata u seosku kuću.Dr. Groznjejši je malo negodovao što Negovan nije ostao, ali mu ovaj odgovori da i birtaši treba da žive. Negovan ode u birtiju, gleda kako pred birtijom igraju.Nedelja je.I knez došao da ga pozdravi i gratulira što je tako lako do toga dospeo, ali u srcu je drukčije osećao.Saznalo se da je Negovan kupio Bonifertovo imanje, pa sve prstom pokazuju na njega, govore kako je srećan.Knez veli da to imanje brat bratu vredi pet hiljada forinata.Negovan se u svoju sobu povuče, dade si večeru spraviti, pa tako tu i prenoći. Sutradan ujutru, u osam sahata, ide u seosku kuću, gde je i notarošev stan.Kad uđe u sobu, a onda baš čekaju ga na kafu, koju ne primi; izvinjava se da je u birtiji već uzeo.Tako je i bilo.Notaroš ga nudi da sedne, što i učini.Dr. Groznjejši u začelju, ukočio oči u Negovana.Zapisnik, divit i pero na stolu, usta malo otvorena.Izgleda kao da hoće nešto važno da proslovi.Šta će mu zapisnik!?Šta će mu pero i divit?U isti mah čuje se u kujni jecanje i plač ženski i sitne dece. Notaroš iziđe napolje, da vidi, bajagi, šta je to, pa opet otvori vrata, a čitava povorka uđe za njim.Plač, vriska!Žena sa šestoro sitne i krupnije dece, kao na neku komandu, kleknu pred Negovana, dignu ruke i mole i preklinju da ne ubija čitavu porodicu, sitnu i nevinu decu.Negovanu se srce stisne.Na to ustane dr. Groznjejši s naočarima na nosu, baci se u svečanu pozituru, te okrenut licem Negovanu ovako progovori: — Gospodine, vi ste plemenit čovek, vi nećete dopustiti, da ova siročad propadne.U ime čovečanstva, za koje vi kazaste da ste pobornik, molim vas, smilujte se na tu siročad i primite u novcu što ste imali primiti po osudi sa troškovima, a pokretnosti ustupite opet porodici. Na to mu Negovan ovo odgovori: — Gospodine, oprostite, niste pozvani da mi o tome uputstva dajete.Ja ne slušam vaše reči, već nagon srca svog.I da me niste oslovili i vašim rečima pritisak na me napravili: na ovakav prizor ja bih odustao od kupovine.Neka isplate šta su dužni, pa je stvar u redu.Preporučujem, gospodine, i vama takav postupak u datim prilikama. Negovan im reče da ustanu.Oni pristupe, prvo mati, pa onda deca.Negovanu ruke ljube.Međutim notaroš kao šilo uskoči u kujnu, pa zove Boniferta u sobu.Bonifert, budući je u toku parnice prkosio, nije smeo odmah unutra, već je čekao u kujni izlazak stvari.Pred njim leži jedna podobra vrećica.Bonifert tu veliku kesicu unese u sobu, metne na sto i priđe Negovanu da ga poljubi u ruku, i poče se izvinjavati.Negovan mu ne da ruke, već ga oštro pogleda. Dr. Groznjejši piše nov zapisnik gde Negovan odustaje od kupovine.Negovan pročita i potpiše.Tu je već i knez, pa sa notarošem potpiše.Razvezuju kesicu da broje novce.Negovan pita koliko je unutra.Vele dvesta forinata.Negovan ne da brojati, jer su same krajcare. — Otkud sve same krajcare? — zapita Boniferta. — Od »forera«, sveštenika.Kad je video da je on kriv što me podbadao da ne platim, — veli Bonifert, — tad se poplašio pa mi dao novce i da molim fiškala da odustane. Negovan da zavezati kesu, a Bonifertove otpusti.Kola su bila gotova.Negovan neće duže da čeka, već ide napolje, a jedan pandur mu nosi kesu na kola.Oprosti se i ode sa d-rom Groznjejšim. Na putu dr. Groznjejši Negovana jednako hvali za to plemenito delo.Negovan slabo odgovara, više ćuti, jedva čeka da se vrati da ga se kurtališe. Kad stiže kući, odmah poruči po starijeg popa verovnika da dođe po novce.Ovaj, čim mu glas dođe, odmah sedne na kola, pa stiže do Negovana.Negovan pripoveda sve kako je teklo.Pop se smeši radosno, maše glavom, tek što ne reče za mlađeg popa: »Ej, lisu, uhvatio sam te!« Tu je Joca Kicoš da broji novce.Joca metne kesu na sto, odreši je i prospe krajcare. — Otkud, vraga, tolike krajcare? — zapita Negovan.Pop se opet smeši. — To ja znam.Moj po Bogu brat i sveštenik nije bio pri novcu, pa je dao od crkvenih novaca, krajcara, što u pikslu dolaze. Sad se Negovan nasmeje, a Joca Kicoš kikoće, pa počne brojati.Gadne zelene krajcare!Negovan iziđe napolje u avliju, a pop sa Kicošem broji.Dosta je dugo trajalo dok su izbrojali.Popini prsti prljavi, Korl mu donosi vode da se opere.Sve je u redu, samo fale još dve krajcare.Negovan izvadi i doda dve krajcare.Pop je tvrd čovek, pokupi novce, pa preko kočijaša šalje na kola, i Negovanu se ukratko rečima zahvali.Samo rečima, a ovamo ne pita je l’ šta dužan, ima li što platiti.On je držao da mu je već sud što treba dosudio.Negovan ga pusti bez primedbe. Treći dan dođe Bonifert Negovanu da mu preda protiv nekog jednu parnicu i preporučuje mu da sa njegovim dužnikom tako strogo postupa kao što je s njim postupio.Negovan pređe na licitaciju. — Kako je to bilo da su novce dobili, i jeste l’ kome šta za to platili, — zapita Negovan. — Ono veče, kad mi se sve prodalo, bio je naš pop kod notaroša, pa su onde svršili da platim tome što nosi naočare trista forinti, a notarošu stotinu, što će vas nagovoriti da odustanete. — A jesu l’ novci odmah položeni? — Ne, pop je njima dao obligaciju, a ja popu.Kazali su mi da od tih novaca što ih ima za mesec dana dobiti taj s naočarima vama pripada polovina.Samo pazite da dobijete.Moj tast se obvezao, a taj može.Kad se dođe do plaćanja, ja ću vam javiti. Sad se tek Negovanu oči otvore.Sve je bilo inscenirano kao u teatru.Svaki je imao svoju ulogu. Taj licemerni dr. Groznjejši dobija trista forinata.Dug sa troškovima skupa iznosi dvesta forinata, a od starijeg popa ni pare. — Otpusti Boniferta. Pukao glas po varoši da je Negovan na jednoj licitaciji kupio za dvesta forinata toliko nepokretnosti što vredi pet hiljada forinata, da je posle od kupovine odustao i da zato ni krajcare nije dobio.Mašu glavom.Jedni hvale što se smilovao na decu, drugi opet kažu da je ludo uradio, treći opet krive ga što nije očupao tom prilikom bar štogod.U takvom slučaju niko mu ne bi mogao to zameriti.Sastane se Čapariz sa Mačkovićem. — Jesi l’ čuo šta je Negovan izradio? — pita Mačković. — Čuo sam.Takovo što samo od njega možeš iščekivati. — veli Čapariz. Ceo svet se smeje.Kad je čuo sudac Kobac, pljesne šakama, grotom se nasmeje i reče: »No, toga Bog baš nije stvorio za advokata!« — Neće nikad ni steći, — veli Mačković. — Bogme nije ga Bog stvorio za advokata: fantazija, poeta, — veli Čapariz. — No, da vidiš, to za nas nije baš najbolje!Kad svet čuje da se tako badava radi, od nas će begati pa će k njemu ići. —- Ne boj se, sam sebi će vrat slomiti.Pokraj takvog posla ne može izdurati.Ako ćeš da napreduješ, moraš malo derati, — veli Mačković. — I ja tako mislim.Ne može istrajati.Šta misliš, pet hiljada forinti.Pa, neka je samo tri od jedne egzekucije, pa lepo.Baš iz ovog se vidi da nije za advokata.Pa onda, šta mu još fali: ne zna paktirati, lavirati.Kad k njemu dođe kakva partija sa čistom tražbinom, a on odmah započne, a ne malo da počeka.Zato i nema u avliji pataka, gusaka, ćuraka, pilića i druge živadi.Pa da gleda da se dogovori i s protivnom partijom, pa onda da načini pametnu nagodu, da nijedna partija nema sasvim pravo, ali opet da obe moraju biti zadovoljne.Tako se to radi, kao što i sam znaš, — veli Čapariz. — Baš danas imam takovo ročište, — upadne mu u reč Mačković. — Moj klijent ima čistu tražbinu, čista intabulirana obligacija, pa misliš da ću danas svršiti?Protivna strana reći će da nije primila sve novce, a ja znam da je primila.Sudac Kobac odložiće ročište.Posle opet zaplešće se sa pismenim postupkom.Stvar će se zaplesti.Moj klijent, da se kurtališe daljeg procesa, popustiće, a meni ni od protivne strane neće biti krivo. Tako razgovarajući se pošetaju do sudnice, pa svaki na svoje ročište. Ovo su bile divne dve kolege.Samo nešto iz njihove advokatske karijere, što oni kažu: prakse.Najpre o Čaparizu. Bila je jedna sirota udovica sa sitnom decom.Njeno je imanje bilo u jednoj obveznici od jedne hiljade forinata, dakle dug osiguran.Ta obveznica bude predata advokatu Čaparizu na uterivanje.Po praksi Čaparizovoj tu stvar nije trebalo što pre svršiti već rastezati.Udovica ganja ga, i tek posle dužeg vremena dospe stvar do egzekucije.Tu je već prva licitacija na nepokretnosti dužnikove, ali bezuspešna.Dođe i druga licitacija.Udovica nije imala novaca da položi vadium — pišmanluk — položi za nju Čapariz.Druga licitacija tako se dogodila, ili tako udesila, da se ta nepokretnost prodala za sto forinata.Kupio Čapariz za se, nije bilo licitanata.Tih sto forinata zalegli su trošak.Udovica nije ništa dobila i propala je pokraj intabulirane obligacije.Čapariz je tu nepokretnost posle ispod ruke prodao za osam stotina forinata.Neko je tu morao biti kriv, i da se stvar snova potegla bilo bi svašta.Udovica nije mogla naći advokata koji bi se je primio.To je bilo još pre Negovana, a udovica je umrla. Još jednu o Čaparizu.Petar hoće od Pavla da kupi zemlju.Bio je već kod nekih advokata, no kazali su mu da se ne može, jer, prvo, ta zemlja nije isključivo vlasništvo Pavla, ima još naslednika; drugo, ta nepokretnost je u pola vrednosti intabulisanim dugom opterećena.Dakle, tu su tereti i zajednička svojina.Čapariz sve to zna i kaže da to može biti.Čapariz načini kontrakt, Pavle položi novce za kupovinu u ruke Čaparizu, ovaj ih opet preda docnije između četiri oka Petru.No, sad podigne se graja.Petar hoće u posed kupljene zemlje, ali ga naslednici ne daju.Podiže se i verovnik sa intabulisanom potražbinom.Tu su procesi.Nepokretnost se proda na licitaciji, verovnik prvi primi svoje, a ostala svota se među naslednicima podeli.Malo mraka pade na stranu Pavla, a Petrov novac, koji je dao za Pavla Čaparizu, većinom otpiren. Sad nešto o Mačkoviću.I Mačković je tako činio u gornjim slučajevima kao god i Čapariz, ali on je još i u drugoj formi prakticirao svoju finoću.Kad je došao kakav ratar Mačkoviću da mu potraži nasledstvo, on ga prvo zapita ima li na trošak novaca?Ratar nema!Šta će sad?Nasledstvo je prilično, samo treba isterati.Mačković kaže rataru da uzajmi od koga novaca, treba pedeset forinata na belege.Ratar kaže da bi rado uzajmio, samo da zna gde.Mačković mu kaže da će on naći gde, samo što na pedeset forinata mora na tri meseca platiti kamatu od dvadeset forinata.Ratar i na to pristane.Mačković ga odvede svojoj rođaci udovici, tu naprave vekslu, i ratar se pred dva svedoka potpiše ili metne krst.To su bili novci samog Mačkovića. — Sad se tera nasledna parnica.Dođe rok da se isplati menica, ali ratar nema, već može menicu produžiti, jer i onako na toj menici datum još nije ispisan, a može i obnoviti — za jednu peticu, ili par jaganjaca, ili nazimče.Sad se opet čeka tri meseca, pa se sve tako produžava.Kadikad ne sme tu faliti ni pernatih životinja.Tako to jednako traje, po godinu dana, katkad i duže, i katkad se obnavlja menica sa povišenom svotom. Ele, dođe vreme da se deli nasledstvo.Ratar je odmah u početku obrekao Mačkoviću trećinu od onog što se dobije.Mačković osigura sebi ovu trećinu vekslom u kojoj je svotom izložena vrednost te trećine.Ratar je sam tu trećinu procenio, i veća je nego kad bi se ista prodavala.Ratar svoj precenjuje.Sad se lepo podele, ratar dobije što mu pripada.No sad dolazi težak posao.Kako će isplatiti Mačkovića?Dođe termin veksle, a ratar ne dolazi.Mačković protestira vekslu i tuži ratara.Dođe se do egzekucije.Ratar se onda pojavi i moli za produženje.Mačković mu produži, ali uz dobru cenu.Načini se obligacija.Da mu termin godinu dana, ali obligaciju intabulira.Mačković čeka termin, koji pada baš u proleće.Ratar ne može da plati.Mačković ga tuži, dobije osudu, dođe do egzekucije i licitacije.Troškovi silni, nepokretnosti procenjene u bescenje.Mačković kupi ratarevu zemlju sa žetvenim plodom.Ratar neće da ide sa svoje zemlje viče, psuje, ne da se, ali dođe oružana vlast, pa ga odande izbaci. Na jednom mestu sastane se Negovan sa Mačkovićem i Čaparizom.Bila je neka slava u jednoj otmenoj kući, kamo su pozvata sva gospoda.Toj kući Negovan nije mogao otkazati poziv, mada su onde i njegovi najveći neprijatelji.I doista, bili su svi na večernjoj zabavi.Tu je Čapariz, Mačković i glavom sam sudac Kobac.Sudac Kobac vrlo dobro živi sa tim fiškalima, on njih ima u džepu a oni njega.Negovan je za trpezom zauzeo mesto malo niže, da nije blizu te gospode.Sudac Kobac naravno da je u začelju.Sto je bio okrugao.Do suca Kopca sedeo je s desna gospodin prota.No, upravo nije se moglo razaznati ko sedi u začelju.Prota je držao da je on, po proto-popskom starešinstvu, a sudac Kobac opet da je on.Domaćin je držao da je to protino mesto, a domaćica da je Kopčevo.Zato i jeste veliku kašiku pred suca Kopca metnula, a prota je opet držao da je nameštač pofalio.U tom ga je ta okolnost potkrepila što ga je sudac Kobac uvek ponudio da vadi prvi.Tako je ta etikecija u korist protinu u red stavljena.O jelima nije vredno spominjati, jer kad je proti sve prijalo, moralo je biti sve dobro. Najinteresantnija strana večere bile su nazdravice.Gospodin prota, da ne bi mu u začelju prvenstvo oteo sudac Kobac kome je bilo namenjeno, pre nego što će zabosti viljuškom u pečenje, ustane i po običaju nazdravi domaćinu, domaćici i deci, svima ujedno.Posle je nazdravio i sudac Kobac, pa za njim drugi redom dalje.Sve su jedan drugom laskali, ili se peckali.Da se nazdravljalo sucu Kopcu sa više strana, to je naravno.No, kad su već malo zagrejali, dođe red i Negovana.Njemu će da nazdravi, i to za čudo, prvi Jeremija Čapariz, njegov kum i dušmanin.Čapariz ustane, puna čaša u ruci, vrh trbuha mu pokrio tanjir. — Hoću da nazdravim našem mladom kolegi, mome kumu, i želim da mu iziđu iz glave kojekakve lutke i fantazije!Neka bude čovek kao njegove starije kolege.Neka se u njih ugleda! Ne treba luđe zdravice.Negovan se smeši, digne čašu, priđe kumu, kucne se i zahvali.Negovan nije hteo nikom nazdravljati, premda sudac ne bi branio da mu baš on nazdravi.Tako isto i Čapariz.Prota priđe Negovanu i oslovi ga da komegod nazdravi.Prota je, po svoj prilici, mislio na sebe.No, bio je u tom društvu, na toj večernjoj zabavi, jedan čovek, prost ratar, ali imućan, a došao je da pozdravi domaćina o svečanosti.I ratari rado nazdravljaju.Sad će osloviti ga Čapariz, da nazdravi kome koga nalazi za zaslužnog.Ratar ustane, drži čašu u ruci, pa će da nazdravi.Najpre okom meri sav sto.Svi su radoznali kome će nazdraviti.Jedni su mislili da će domaćinu ili domaćici.Mislio je za se i prota i sudac Kobac, pa i sam Čapariz.Svi paze. — Braćo i prijatelji, hoću da nazdravim i napijem jednom čoveku koji je ovde među nama, jednom čoveku, a to je evo onde advokat Milan Negovan.On je sa poštenja svog, i brinući se za narod, tako spao, tako daleko doterao da je u kožuhu išao, i da ga ne bi ovo selo moralo ’raniti, morali su dobošem po selu razglasiti da kupe za Milana Negovana jaja, živad i sve što mu treba. Svi se grotom nasmeju.Na licu suca Kopca radost neopisana.Čapariz i Mačković gledaju na ratara.Ako je tako, onda je Negovan obrao bostan. — Ta, je l’ tako? — viču. — Tako je, — proslovi, smešeći se, Negovan. Stvar je ovako tekla.U selu P. bio je zastupnik sela u urbarijalnoj stvari radi segregacije Milan Negovan.Tu se i merilo s komisijom, i Negovan se morao tu baviti deset dana.U birtiji nema ništa za fiškala, a ne može, ne sme ići na ručak i večeru sa komisijom i spahiski konak.Šta će sad?Padne dobra misao u glavu seoskom popi, knezu i notarošu, da bi najbolje bilo kupiti u dućanu kavu i šećer, a sve drugo što je za jelo da selo da, te tako zaključe da svi moraju na to priložiti.A da se ne ide od kuće do kuće kao egzekucija, da doboš na sve strane sela proglasi da za fiškala Negovana treba jaja, pilića, gusaka, šupaka i još drugih stvari.Da bi imao i ribe, slali su i peckaroše da u Dunavu pecaju ribu za fiškala.Išao je Negovan doista i u kožuhu kad je bio hladniji dan, pred veče ili noću, i to je sve.A sve su gotovo pojeli na časti kod pope odbornici.Toliko se bilo nakupilo da bi Negovanu za celu godinu dosta bilo, a njegov kožuh je bio ćurčiski remek. Kad je to čuo Čapariz, lice mu se naoblači i šapne Mačkoviću: »Vidiš da je to luda.Mi bismo već to kući poslali a ne da oni pojedu.« Posle večere spreme se na igranku.Cigani su već tu, a i omladina gotova.Sto se razredio.Čapariz gleda na Negovana. — ’Odi ovamo, kume Milane, svome starom kumu, da se pomirimo. — Ta, još se nismo ni svadili! Negovan reče i približi mu se.Rukuju se.Tu je i Mačković.I s njim se rukuje. — Šta si tako fantast!Ta, ja sam tvoj kum, ja ti dobro želim.Možeš biti i moj zet, a možeš evo i kolegin, je l’ tako? — Tako je, — odgovori Mačković. — Pa, nemoj se držati za najpametnijeg!Još nemaš dosta praktike.Kod takovih lepih procesa šta si stekao?Još ćeš i svoje utamaniti! — Tako je! — uzvikne Mačković. — Vi velite: tako je, al’ baš nije tako.Ovde smo nas trojica, niko nas ne sluša.Ja znam sve kako ste me denuncirali, i mene i suca, ali mene baš nevino.Denuncirali ste me ne zato što me mrzite, već zbog konkurencije.Vi se sve pozivate na praksu, a vaša praksa sastoji se u tom kako treba proces provlačiti, bolje zaplesti, pa onda nekojim klijentima kožu derati.To ja neću! — Onda nećeš ni prokopsati, — reče Čapariz. — Neka.Ako se baš tako mora živeti, ne moram biti advokat. — Jao, žalosniče, advokat je prvi čovek, — veli Čapariz. — Pa, kad su svi takvi, šta ću ja onda tu!Ili, zar, da budem takav kao drugi!Ne kažem da su svi advokati jednaki.Ima i takovih koji plemenitom pozivu svom potpuno odgovaraju, ali ima i takovih koji samo u kožoderstvu nalaze sve.Ja se jedim i na one bolje, kako mogu sa ovima živeti, i kako samo da ih ne iskorene.U takovom društvu neću da budem, i uveren sam da neću kao advokat umreti.Pokidaću, pocepaću sve dekrete, pa u vatru s njima. — Moj brajko, žao mi te, ali ti fali nešto, — reče Mačković. — Inače dobar i krasan čovek!Ko ga tako zaludi! — Možda će se opametiti kad bude stariji.Znanja ima, ali pameti nema. — Zbogom pameti.S njim se ne možemo razgovarati.Da vidimo šta tamo društvo radi. U sali svirka, uveliko se igra.Sve puno, jedva se okreću, sala mala.I Negovan stane kod vrata, pa gleda.Neće da igra.Drži da trezan čovek ne treba da igra.Ako baš hoće ili mora da igra, on popije čašu dve više, da je malo nakresan.Mladež jednako igra.Zovu i Negovana; otima se.Gledaju to Čapariz i Mačković, a već su bili malo nakresani, pa hoće i oni da igraju. — Hajd’ da osramotimo mladiće.Gde tog drvenog fiškala kako stoji ukočen. To izreče Čapariz, pa ščepa jednu damu, te poče igrati »valcer«.Vidi to Mačković, pa se i on pomamio za njim.Mačković je malko jednu nogu vukao, ali zato je bio dobar igrač.Svojom igrom mleli su na Negovanovu vodenicu.Priđe k njemu kći Čaparizova, pa se s njime angažuje.Kuma mu je, nije zazorno.Dobra igračica.Obreče se, ali ne odmah, već dok dve tri čaše ispije, da dobije, kao što sam veli, lud kuraž.Sad tek padne na pamet Negovanu kako da se osveti Čaparizu i Mačkoviću za denuncijacije.Ispije dve čaše, pa maločas priđe Čaparizu, te se izvinjava što je tako oštro govorio.Moli da mu ne zameri, kumovi su, pa i on, ma i mlađi, sme malo slobodnije govoriti.Čaparizu je to milo bilo. — Razgovaraćemo se o tom.Zašto ne igraš sada? — Igraću pod uslovom ako vi najpre odigrate stari minet, pa ako u svakom valceru koji se uzigra i vi i Mačković igrate. Čapariz pristane na to.Čim prestanu igrati, s velikom nategom nađu četiri para koji će s njima igrati mineta, jer retko ko zna to igrati.Tu je i domaćin sa domaćicom.Iskresana su četiri para.Od ženskih nije nijedna mlađa od pedeset godina.Igra se započne.Čapariz se savije, pravi kojekakve kerefeke, sad nalevo, sad nadesno, sad napred, sad kao rak nazad, oči izvrće, usta ponosito krivi.Svi tapšu.I tako se zaključi ova igra, koja je služila omladini na veliku zabavu, kao kad se šaljivčine u cirkusu produciraju. Sad će doći opet »valcer«.I već ugrejan, Negovan igra sa svojom kumom, pa Čapariz i Mačković.Kad su se njih troje malo pri trpezi koškali, mislio bi čovek da se neće nikad više razgovarati, a kamoli da će zajedno igrati.No, kod advokata je i to moguće.Oni se na ročištu, na alegaciji, dobro nabruse, pa zato ništa.Oni su opet dobri među sobom, iako se ne mire.Mrze se, a i ne razgovaraju se ružno; lepo govore, a ne vole se.Od toga se moralo zalepiti nešto i za Negovana, jer inače s njima i među njima ne da se živeti. — Negovan šušne ciganima da sviraju poduže taj valcer, da fiškale umori.Igrao je i sudac Kobac.Tako i bi.Čapariz sve dakće.Igra se dovrši, sad će doći druga. Sudac Kobac bio je strastan igrač.On je prešao već pedeset godina.Čovek malo viši od srednjeg.Preterano suvonjavo-tanak, obraz dugačak, suv, nos kao u kopca, oči jastrebije, čelo razvijeno, i u celini inteligentnog, ali lukavog izgleda.Inače veliki štucer.Haljine uvek po najnovijoj modi, al’ je tako mršav da kroz crni frak čisto proviruju zašiljasta pleća.Kad ide, poznaju mu se noge.Cevanice mu tako tanke da bi rekao: u nogavicama je tanko drvo, pantalone kao vetrom pirene tamo i amo gibaju se, klamiću.Teško da ima šeset funata; izgleda kao veja, što ono naši kažu.Da je lak igrač, o tom ne treba ni sumnjati, i ostaće čak do smrti. Negovanu nije stalo do igre, samo hoće svoj plan da izvrši.Poviče da sviraju polku.Cigani sviraju polku.Negovan im šušne da sviraju u brzom tempu, da se igrači umore, naročito stariji.Mlađi će već izdurati. Počast je data sucu Kopcu da započne, te baš sa domaćinovom kćerkom.Lak on, laka ona.Sudac Kobac igra kao na drotu.Sad brzo leprša tankim nožicama, sad misli da se okreće brzo kao točak.Lak je, neumoran je.Mačković dobro igra, premda malo nogu vuče.Izgleda tako kao da đavo Asmodej igra.Čapariz, pravi vodeni medved, uhvatio žensku kao sa šapama.Sirotu, noktima zakatarenu, pritisnuo je da joj duša iziđe.Sve je to izmerio Negovan i s jednim mladim berberinom dogovorio se već unapred da on igra odmah za sucem Kopcem, Negovan će za Čaparizom, a za Negovanom Mačković, pa kad on gurne na berberina Čapariza, da se učini kao da pada i da se sruši na Kopca.Bistar, dosetljiv, berberin tu šalu jedva dočeka, a bio je lak, dobar igrač kao svi berberi.U društvu svud priman, rođak domaćičin. Kad vidi Negovan da je berberin dojurio do suca, on se opet dogoni do Čapariza, koji sav već dakće, ali, da se pokaže da je junak, opet juri da postigne da mu ne stane Negovan na petu.Negovan jednim okretajem grune za leđa Čaparizu.Čapariz, težak, sruši se na berberina, a berberin se vešto skrha na suca.Mačković, još zahukan, ništa ne vidi.Negovan mu podmetne vešto nogu, a Mačković s boka skrha se i igračicu povuče za sobom.Čitava galama.Sudac Kobac jaukne strašno.Tu je i doktor, koji konstatuje da mu je prebijena ruka.Čapariz diže se, ali je težak, pa se naeri na prozor koji je tu bio, a dve sveće što su služile za osvetljenje prevali s čiracima i pokaplje lojem haljine, a Mačković razbio si nos, napred mu košulja sva krvava.Čaparizu je samo oko ostalo plavetno, i drugo ništa.Sudac Kobac jauče, Mačković i Čapariz psuju. Pokvarilo se celo veselje.Suca nose u ekstra sobu da ga leče, Mačkovića brišu, sa Čapariza stružu loj i meću mu hladne obloge, i to vodu pomešanu s belim vinom.Mačkoviću prestane krv teći, pa u prkos neće kući da ide, već mu domaćica dade čistu košulju, a on zasedne za sto da pije.Od igranke nema više ništa. Negovan se već osvestio.Baš nije tražio da Kobac ruku prebije, ali, kao što su posle doktori kazali, sudac Kobac u mladosti mnogo je uživao, pa su mu cevi od ruke zasute medicinskom živom koju je jako uzimao.Da toga nije bilo, kako je lak, ne bi mu ništa bilo.Mačkoviću nije ni najmanje žao, jer će Kobac bar dva meseca odležati, a za to vreme zastupaće njegovo mesto dr. Groznjejši, koji je tako odan Mačkoviću da, kad što radi za Mačkovića, tako radi kao da upola za se radi. Sad opet zasednu tri fiškala pa piju.Kucaju se sa Negovanom.Ne misle da je on bio tome uzrok, već bacaju krivicu na berberina i zaklinju se da više neće nikad biti u društvu sa berberima. Lepo je bilo videti u Čapariza ono veliko dugačko lice, onaj veće fele rimski adrijanski nos, a oko desnog oka plavetna čvoruga.Negovan gleda mu u oko pa uživa.Nema uzroka da ga žali, jer nije opasno.To će još da primami kakvog pitomog klijenta, kom će, kao dobar gazda svojoj ovci, vunu ostrići.A zaslužili su malo veću kaštigu od Negovana. Dođe zora.Zadremaju pa se i raziđu. Sutradan po celoj varoši pripoveda se šta se noćas zbilo.Svi bacaju krivicu na berberina.Pa i sam sudac Kobac, kog su sutra u njegov stan odneli.Kad su ga nosili, narod je vrvio, kao da je kakav veliki ukop.Izgledao je osušen kao da leži u kakvom manastirskom ćivotu.Model glave za slikare koji iz grobnice snimaju balzamirane slike.Da ga čovek digne, pa spusti na zemlju, strošio bi se kao mumija.A koliko lukavstva je provejavalo to trošio telo i dušu!Da umre, ne bi se ni crvi mogli od njega najesti.Kakva razlika između njega i Čapariza!To debelo telesno klupče, ta masa, taj trbuh, kad bi umro, sitne životinje imale bi silne hrane, a ne kao u Kopcu.Samo u jednom su jednaki, u duši, koja je laka, da gotovo ništa ne važi, niti mogu ičijem duhu duševne piće dati.Srodne, jednake duše! Dok se sudac sasvim izlečio, trajalo je tri meseca, a za to vreme zastupao ga dr. Groznjejši, pokrovitelj sirotinje za dobre novce, a bogatih još većma.Za to vreme žario je i palio dr. Groznjejši.Za Mačkovića svaki dan gotove egzekucije protiv partija.Mačkoviću pala sekira u med, tako da i sam Čapariz, njegov prisni prijatelj, kakav samo advokat jedan prema drugom biti može, već počinje zamerati i želi da sudac Kobac što pre ozdravi.Jer, ako ovako duže ostane, izgubiće sve klijente, a dr. Groznjejši kao da je od Mačkovića izarendiran, ili kao da napole radi, tako mu očevidno ide na ruku.Gde se tiče džepa i interesa, tu se i najbolji prijatelji raziđu, pa i sami advokati, kako im se u džep zadire.Tu i jedan i drugi ima pravo.Bar takva je advokatska praksa, koja ne poznaje požrtvovanje jednoga prema drugom. Kad je sudac Kobac ozdravio, to jest, kad su mu već zalepili ruku, koja je tako tanka bila da su je mogli tutkalom zalepiti, mislio se kako da se prema toj celoj stvari ponaša.Berberin se skrh’o na njega, na suca, u igri, i slomio mu ruku.To rđavo zuji: sudac i berberin!Berberin igra polku za sucem, pa ga svali!Da ga tuži, skandal, blamaž, a ne bi ništa dobio.Padne mu nešto drugo na pamet.On nije ni spazio ko je igrao treći za njim.Samo je za leđima video berberina, što mu se nije dopalo.No, kao dobar sudac, pa kao i istražni sudac, ispitivao je: koji je par igrao za berberinom?Kazaše mu da je to bio Milan Negovan, sa jednom velikom jakom damom. To je istina.Negovan je igrao sa jednom lepom, jakom velikom damom, koja bi na leđima mogla nositi tri takva suca Kopca.A bila je i malo đavolasta, pa je pristala uz male đavolarije Negovanove.Znala je šta Negovan hoće, ali nije bila nakana da sucu Kopcu slomije ručnu cev.Ta lako je bilo Negovanu, zdravom, elastičnom mladiću, da s tom damom i sa lakim berberinom provali, ako hoćete, i tanka rebra u suca Kopca.Bilo pa prošlo.Sudac Kobac drži da nije niko kriv, osim Negovana.Tako kaže i pred Čaparizom i Mačkovićem.Čapariz ne da mu za pravo.Mačković kaže da je to mogućno, jer otkud da padne berberin i sudac, i Čapariz i on, Mačković, a u sredi da ostane čitav samo Negovan?Podmetnuta mu je noga, veli, osetio je.Dr. Groznjejši, koji je prisutan i sedi do kreveta suca Kopca, kom toliko dobra želi da bi ga odmah podigao da leti u nebesa a da se ne vrati, kaže da je očima svojim video kako je Negovan Mačkoviću nogu podmetnuo i ovaj na to pao.Sve su okolnosti, veli, takove da bi se i pred sudom, da je do nužde, dokazalo da je Negovan kriv.Mačković to veruje.Čapariz to ne dopušta, već protivno alegira da takav vrabac — berberin, takog čoveka kao što je on, srušiti ne bi mogao, mada je i Negovan bio za leđima; već se on bio u okretanju sam zapleo i zadocnio, pa je na nepripravne noge berberin huknuo. Te alegacnje njihove bile su tendenciozne: svaki je tu za se radio.Sudac Kobac voleo bi da se to za Negovana zalepi, kako bi mu se to svakom datom prilikom moglo otslužiti.Dr. Groznjejši je mrzeo Negovana, jer se pred njim nije ponižavao.Suviše mu je gord, ponosit, a za mito ne haje.Mačković je uz dra Groznjejšeg, jer je sasvim zauzet za njega slepimično.Pa tu ima nekako i razloga sumnji da je ova osnovana, a naposletku, kad sam sudac drži tako, on će sa sucem svud, pa na obema stranama njegova pobeda.Čapariz je zato protiv dra Groznjejšeg što je Mačković za njega, a zato nije za suca Kopca što je sve potpisao što je dr. Groznjejši u korist Mačkovića odlučivao, jer mu je bila leva ruka prebijena, ali poslednje nedelje mogao je sam potpisivati, pa tim sve to odobrio. Kakva razlika za kratko vreme!Najpre su svi navalili na berberina, a sad na Negovana.Čapariz, koji je pre također bio protiv berberina, sad sam na sebe baca krivicu, i to iz taktike, ili, kao što on kaže, prakse, da može stupiti u savez sa Negovanom protiv svojih, kad bi se Mačković pokraj suca i adjunkta tako osilio da njemu štete pravi.Tako je hteo sebi povratnu liniju spasti.Nema tu razloga, već sami interesi upravljaju misao i srce. Kad je sudac Kobac ozdravio, takova ga je strast obuzela protiv Negovana da je za najčistiju stvar zapinjao tako da ga umori.Čiste potražbine odbija.Negovan gore dobije, ali ipak škodi mu.No, on je sučeve nazore tako pobijao da se ovome i stolica zaklima.Došlo je već do borbe za opstanak. U takvom položaju, gde se sudac tako ponaša prema advokatu koji pravdu brani, potrese poverenje i u njegovih potčinjenih.Oni su u podobnim stvarima drugima triput više dosuđivali nego Negovanu.Neki od njih od straha, neki da se ulažu svom šefu, smetaju Negovanu i u samom manipulacionom uredu.Gdekoji sitni činovnik podigne nos, pa se i on razmeće, i Negovanovo strogo pravdoljublje žigoše za sekaturu.Tu je onda pao ugled advokata, a ugled sučev samo silom postoji.Pa, šta je najgore, sudac Kobac rado je primao mito, ali ipak preko svojih ljudi, koji su tako praktikusi bili kao on, a ne idealiste.Sudac Kobac tako je uveren bio da je Negovan protiv svakog mita da je, kad ga je ko iz druge, treće ruke ponudio mitom, brižljivo ispitivao nije li to kakova klopka u koju će pasti, ne dolazi li to od Negovana da ga uhvati. Negovan je dotle doterao da ne bi mogao mititi baš kad bi hteo.Takav položaj bio je za Negovana nesnosan, i on zavrti u glavu da neće biti dugo odvetnik.U takvoj moralnoj stezi rad mu ne može zahvatiti jaka korena.Plan je već promišljen i zaključen. Negovan je pozvat od velikog suda da brani ex offo jednog zločinca, koji je brata ubio zbog nasledstva.Taj zločinac bio je već triput na teškoj robiji zbog zločina.Negovan ga je dobro poznavao.Poznavao je i ubijenog brata, i to kao čestita čoveka.Dođe do javne završe rasprave.Pročita se učin zločinstva.Preslušavaju se svedoci.Tu su stručnjaci, doktori.Dokazuje se da je bio pijan kad je to zlo učinio.Pre nego što će brata ubiti, opio se hotimice da mu se kazna smanji.To je on naučio na robiji, jer tamo se u toj nauci praktikuju osuđeni.Državni odvetnik ište kaznu od dvanaest godina.Neće osuđen biti ni na šest, ali ne mukom i naukom Negovanovom.Negovan je ovako branio svog klijenta: — Poštovani sude!Ja ovoga zločinca poznajem od više godina.Zreo je već za vešala, i već su mnogi manji zločinci povešani nego što je on.Takvog nitkova, lopova, ubicu braniti ne leži mi na srcu, šta više, na dušu bih uzeo sebi teret da ovog zločinca branim.Državni odvetnik ište malo kazne kad misli da je to za takvog zločinca dosta.On se lako može, doduše, izviniti, jer zakoniti paragrafi to dopuštaju, ali meni, kao branitelju, savest ne dopušta kad je nešto više zaslužio.Poštovani sud će na to, bez sumnje, reći da ja nisam sposoban za obranu zločinca, kog preporučujem vešalima.A da ta duša ne bude više u advokatskom telu i haljini, svlačim tu haljinu sa sebe, i kad prag ovog suda prekoračim, prestajem biti advokat. Negovan to izreče, pokloni se i ode.On više nije advokat.Zaokupe ga poznati i prijatelji: neki ga kore što je to učinio.On im odgovori: — Neću da živim u takvim okovima gde pri svakom koraku u borbi za opstanak za čovečanski cilj moram protiv svog uverenja da radim, protiv srca i osećaja.Tražiću drugi život, gde mi paragrafi neće ograničavati te misli i osećaje moje.Moja misao ide u bezgraničnu prirodu, gde vladaju večiti zakoni svetski, gde ću naći ono zadovoljstvo kog u carstvu paragrafa nema.Moje je pravo nebo, moje su onde prikovane zvezde, koje u sebi imaju veličanstvenu tajanstvenost.Ja ih ne poznajem, al’ ih gledam, jer su svake tihe noći moji saputnici.Moj je sav vazduh, moje je sunce i mesec što me greje, što mi sija.Moje je more, moji su bregovi, planine, šume i lugovi.Moji su potočići, moje cveće koje uvenuti neće.Moje su dobre duše, koje hvalim, a ne da s njima zle satirem.Ja idem u takve predele gde vladaju dobri dusi, gde nepravde nema, gde je sve opravdano: život i smrt, u životu radnja, u smrti spomen, i proleće u omlatku. Taj glas razneo se kao munja.I mnogi dušmani zaboravili su mržnju.Kleveta nestade, sad mu samo dobra dela spominju.Kad to ču Čapariz, ražali mu se.On nije bio rđava srca; nužda ga je napravila takim.On reče Mačkoviću kao žaleći: — E, vidiš, pokazao je da je poeta. — Šteta za nj! Nestade Negovana: niko ne zna gde je, kud brode njegovi brodi.On putuje sa štapom dobročinstva, koji je sitima dveri otvorio, onim štapom koji je dobio kao nagradu za dobro delo svoje.Taj štap ne može ga voditi rđavim putem, taj će ga baš na mučnom dugom putu štititi protiv napadaja zlikovaca.A završi li svoj put, koji ga vodi među divlje i pitome, i onda će propovedati ljubav.Ako bude srećan, na grobu će mu cvetati cveće; ako ga divlji pobiju kamenjem, taj štap će mu biti mučenički krst. Kavaljer Laza karakterna crta iz društvenog života. Nikola V. Đorić U NIŠU ŠTAMPARIJA MILOŠA POPOVIĆA Pa takav je bio još kad ga je majka prvi put ućutkala, da joj sanka ne prekida.Milom čedu svome pružala je svakojake igračke, a ono se svakad najradije mašalo za kakvu lutku.Ako su to bili kolači, onda je najpre kakva šećerna curica osetila kako su mu zubići oštri, te je u času ostala bez glave ili noge; ako li bi to bile šare i slike za maminu mazušku, on je se i tada mašao pre svega za lepuškasta ženska stvorenja, i vrlo je brzo naučio od mamice, da ih ubrlja svojim ustima, što je on po njenom i svojem dijalektu zvao „pupi“.A posle nekoliko godina umeo je to učiniti i na sokaku.Zaseo bi taj delija iza direka na avlinskim vratima, pa bi svaki dan, kao pauk mušice, vrebao ona mala stvorenja u suknjicama, što se iz škole vraćaju.Našao je brzo i ortaka za taj zanat, koga je lepo naučio, kako da se vlada; pa kad bi njih dvojica zaseli s obe strane uzana sokaka, onda bi za male curice to bila prava Skila i Harivda, od koje je zaman bilo čuvati se.Bilo je tu često lepih pozdrava, jer kad bi curice okušale uzalud brzinu nogu, one bi onda dozvale jezik u pomoć, a tu je već lakše bilo braniti se.Mogle su se čuti kad kad i po koje zurlice u tom kobnom tesnacu, jer po neka devojčica imala je sa svim drukčiju mater, nego što je bila Lazina mati, pa je suznih očiju i kroz plač pričala posle svojoj materi, kako je Laza opet napao, kako je begala i plakala, ali on je ipak poljubio! Golema nevolja beše to! Vi me već razumete, čitaoci.Hoću da vam pričam pripovetku o našem „Kavaljeru Lazi“, koga viđate tako često, gotovo u svakom kraju stopa Beograda.Čujte samo. Naša beba poraste i nazva se deranom.Sad mu nisu bile materine pouke od preke potrebe.Stekao je i sam dosta iskustva a i drugova koliko mu je volja.Devojčice već navikle na njegove zasede.Prvi su bedemi osvojeni, sad će pasti i grad.Sad dolaze na red svadbe.Laza bi svakad udesio tako, da on bude mladoženja, a nevesta, znalo se već napred, da će biti ona, koja je najlepša, što je često on sam presuđivao.Isprva se ljutili drugovi na njega, ali on ne će drukčije da se igra, a bez njega ne vredi nikakva igra.Osobito neveste mučno bi pristale da im ko drugi bude mladoženja, jer niko drugi nije umeo tako lepo kao Laza šetati, razgovarati, praviti šalu, poljubiti — ah, i poljubiti — a to je tek važno u bračnom životu.Treba da znate, da su se cure baš i otimale da se udaju, i drugarice su zavidele onoj, kojoj bi ta sreća u deo pala, pa čak i one, što nisu marile za to; i njima nekako nije bilo baš pravo.Ali je Laza umeo da umiri i pomiri sve, i muškarce i devojčice, a to ga je još više uzvišavalo.On je bio večiti mladoženja. U desetoj godini pođe naš mladoženja i u štolu, t. j. u gimnaziju, jer mu mama nije dala da se meša sa „svakojakom decom“ još dok je mlad i zelen, da nauči n. pr. svakojake reči, pa čak i bezobrazne, govoriti, da sedi do sirotinjske dece u jednoj klupi.Ah, kako bi bilo mami, kad bi osetila da kadifeni kaputić Lazin zaudara na beli luk ili da je dobio po leđima kakvu lojanu masnicu. Tako naš Laza posta odmah gimnazijalac, „veliki đak“.A tu se tek otvara široko polje njegovoj ćudi.Na skoro uzavre sva škola kao u đavoljem loncu, kao na Velzevulovom tiganju.Uđoše u saobraćaj čitave arhive ljubavnih pisama, pa pripovetke, pa „priključenija“, da se broja ne zna.Beše tu dosta junaka, ali junakinja već manje: ukus se razvija, izbor se pravi.Profesori na muci, kako da uhvate toga Romog Dabu, što im pirka iz nekoga kuta svoj pakleni plamen među njihove đačiće.Pokušaše i — užas! — Kod svakoga nađoše no nekoliko podozrivih stvari: prstenčića, grivnica, burmica, medaljica, a pisama — e tome se broja ne zna.Očitaše profesori i poučiše; đaci se prepodobili i glave oborili; samo Lazica tamo u predposlednjoj klupi okrenuo se malo na stranu, pa, s mukom uzdržavajući smej, govori u sebi: Čitajte vi, koliko vam je volja; ja znam, šta ja znam. Eto to je onaj isti gospodin Laza V., što se, niti kao bomba kroz tavan, niti kao grom iz vedra neba, nego sa svim po svojoj volji, na svojim sopstvenim nogama stvorio u lepome društvu Lukićeve gospođice i njenih drugarica.Bilo je to u jesen 187 . u onoj kući, što gleda na dva sokaka tamo blizu glavne čaršije u Beogradu i što je bila najlepša kuća tamo pre dvadeset godina. — Beše nedelja, za to ne treba pitati, kako to da se udesi, jer se dobre drugarice nedeljom redovno polaze.Tu je eto gospođica Darinka, jedinica bogatog trgovca, Stojana Ž. Tu su Lenka i Velica, kćeri izvesnog sudije Jelića, pa je tu i neizbežna Mica, to jest, danas najviše na svetu ima Mica: svaka kuća u Beogradu ima barem po jednu, pa tako se i ovde desila jedna, ma da gospodin Laza kaže, da ova Mica liči mnogo više na one mnogobrojne, drugog roda, lukave, što po vazdan ćute pa samo vrebaju za lovom, nego na one ređe, što se diče po pravdi tako lepim imenima, kao što su Mileva, Milena, Milka, Milica i sve druge varijacije od velike Milosave pa do male Mice.Beše to zaista lepo društvo, jer pet mladih, lepih devojaka nisu baš malenkost, tim pre za našeg gospodina Lazu, koji veli, da bi treći dan umro, kad bi nešto morao živeti negde u Loznici, Užici, ili baš ma gde izvan Beograda.Oprostite mu dobri palančani, ne zna šta radi. Čitaoci će već pitati, pa kako izgleda taj vitez Laza?Nije šala, biti naslovni junak bar jedne pripovetke, ako ne romana.Sigurno kakva viđena i stasita Figura, koja će biti kadra da vrti oko sebe svu pamet što se skriva u lepim glavicama ovih mladih devojaka, čije će oči za sobom voditi njihove oči, čije će reči one za njim povtoravati, kud on, pođe, za njim ići: jednom reči, koji osvaja na jagmu najskupocenije stvari ovog sveta, erca devojačka. Ali će se čitaoci uveriti bolje iz pripovetke, u čemu je Laza snažan i silovit, i koliko će opravdati njihova očekivanja.Za sad se može kazati samo, da nije lepši ni od jedne od ovih devojaka, šta više, da nije lep koliko ni jedna od njih.Omalen čovek, za čudo okretan, lak ča reči; oči su mu crne kao ugljen i sjajne kao raspaljen ugljen, neprestano su žive, igraju, što no reč, kao na tiganju.Neprestano je osmešljiv; nema časa, kad mu se na licu ne vidi osmejak i sve što oseća, svako raspoloženje unutrašlje najbolje kazuje tim osmejkom.On je nategnut, kad se govori o varljivoj sreći ovog sveta; gorak, kad se govori o prijateljstvu među ljudima i podobnim stvarima; otužan, kad se o nadama spomene, a pakostan, kad se govori o ženskoj vernosti.Možda najviše baš taj osmejak čini, te je on vrlo rado primljen u veselim društvima, naročito ženskim.Ima ljudi, koji hoće samo oblik i Formu a stvar ih se ne tiče, na tako je i s onima, koji ne zagledaju dublje u Lazin večiti osmejak.Inače ume uvek biti viđen u društvu, pa i okretati ga za sobom.Ne kiti se mnogo, niti raskošno odeva.Obično nosi, pa tako i sad, pepeljav kaput, a ostalo crno+.O vratu mu je obično pepeljava ili crna ogrlica ukusno privezana, tako da mu krajevi njeni pokrivaju prsa daleko u stranu, što mu lepo stoji.Ta mu je ogrlica sad pala krajevima preko prsluka, i naše se gospođice vrlo rado ustavljaju očima na njoj.Bradu nosi, ali mu je to dosta loš ukras, jer je neugledna i nije crne boje.Može se videti i po tome, da ne mari kinđuriti se, jer svaki drugi, ko bi dobio tako počasni naziv, kao što je „kavaljer“ kojim se on i ponosi, odma bi tu nelagodnu boju zamenio salonskom, crnom i bio kavaljer bez prigovora, par exellence. Nego da se vratimo i na ostalo društvo, što se tako lepo povija oko gospodina Laze, kome tako iz nenada pade sikira u med. Ele obreo se Laza u društvu, bilo voljno ili slučajno, sve jedno je.Ali kad je već tu, onda treba i da se pokaže kao kavaljer, a to je njemu duša i srce.Umeo je on svih pet gospođica zanimati tako, da ni jednoj ne bude dugo vreme.Znao je pričati i svakojaku šalu zapodevati.Znao je skloniti gospođice i da otpevaju što god, i to sve tako lepo, da one nisu mogle to odreći.Tu se desile i karte i on im ode čak i sreću pogađati.Prvo poče Mici i obreče joj udovca, kome je prva žena umrla od ljubomore, pa je odma poče savetovati, da se ne kida zbog toga, jer tako samo karte kažu, a karte obično lažu i sa svim naopako kažu.Onda proreče Lenci i Velici, da će se one obe zaljubiti u jednog istog gospodina i kako će ovaj velikodušan biti, te će ih obadve ostaviti.Darinci stoji velika sreća, samo što je daleko, na žalost tek posle deset godina; ah! to će biti teško dočekati.A gospođici Slavci, domaćici, e njoj mladoženja stoji prosto na vrati, tu u kući, pa radost, pa sreća i šta još ne.Mica joj ode i čestitati; za tim je molila, da se menja sa njenim udovcem.Darinka i veruje i ne veruje u svoju veliku ali sporu sreću, ali se one dve sestrice ućutale.Lenka proba da ne misli o tome, htela bi da čita neke stihove, koje nađe na jednom stolu zabačene, ali badava; Veca okrenula govor sa Micom o nekim balovima, ali joj svaki čas izlazi pred oči sestra kao suparnica, sve igra sa njenim draganom.Mica ćuti i meri ove srećne devojčice, koje će sve proći bolje od nje, pa preko volje odgovara Velici na pitanja.Ali nije za nju to najveća nevolja.Mogla je ona lako i ne misliti, o tome, ali taj suvišni smej njezinih drugarica, a još više ona dvorba Lazina, koju je on svima podjednako ukazivao, nju je mučila.Mnogo puti je pre toga imala prilike da misli i da veruje, da taj leporeki i vickasti gospodin najviše mari za njom, a sad navalice ne će ni da je pogleda onako, kako gleda drugarice njene, a naročito Slavku.Ona poče misliti sad na drugu ruku o tome njegovom kikotanju i blebetanju.Učini joj se na jedan put, da se taj kavaljer iz potaje smeje i toj srećnoj Slavci i Darinci i Lenci, a najviše njoj.Učini joj se da je pogleda oholo i preko ramena kad priđe posle Slavci, oko koje je on najviše bio.„Što da mi kaže, da ću za udovca poći?“ poče sad pitati se, „za šta drugo, do da me najedi, da me ponizi?“ Opa poče sve jače meriti Lazu i pratiti mu svaki korak.On se opet osmenu na nju, i njoj se učini taj osmejak tako zajedljiv, da se ukloni u drugu sobu, i posle nekoliko trenutaka, spremna za polazak, uđe da se oprosti.Smislila je među tim i kako da se izvini.No Laza, da bi bila koja porcija šale više, ne mogade prećutati, nego čineći se nevešt njenoj srdžbi, uplete se u njeno izvinjavanje i reče kako gospođica hita kući, što je ljubomorna na svojeg udovca.Mica mu se okrete sa jednim „na službi“, ižljubi se sa drugaricama i ode. — Ljuta je, oči joj sevaju kao munje, reče Darinka.Mogli ste je poštediti malo, gospodine Lazo. Laza se učinio kao da ne čuje primedbu, ali gospođicama teško pade Micin odlazak.One su ućutale i vrlo slabo pokazivahu svoje sitne zube ispod rumenih usnica na pošalice njegove.No on se činio i tome nevešt, ma da je dobro primetio.No uzalud sve: za Micom pođoše obe sudijine kćeri, za njima i Darinka.Kako je bilo u redu da i sam pođe, on se ponudi, da ih prati. Oprosti se sa Slavkom s dubokim poklonom i velikom molbom za preporuku.Pri rukovanju nije mogao ni pošto izostati poljubac, to jest u ruku.Što se tiče pratnje, može se reći, da je išao za još tri taka poljupca, jer se devojke same među sobom razgovarahu a na njegove se priskočice ne osvrtahu.On se zlovoljan posle rastanka uputi kući. Slavka je ostala rasejana i zabunjena.Sve joj se igre i šale današnje živo ponavljale u pameti.Obuzele je misli daleke i dugačke.Pomešalo se u to sećanje nešto neobično, prijatno i tako nemirno, da ju je pratilo na svakom koraku.Čarovita neka klica zalegla joj se u grudima i ona je oseća tamo, kako joj pušta žilice u srce, i to joj osećanje beše slatko i drago.Zove li se ta klica samo radost ili sreća, ili nešto novo: ljubav, ona nije pitala.Ona joj se privi uz biće i upi u dušu i činjaše joj se, da bi joj i duša potekla za tom klicom, kad bi je ko pokušao istrgnuti odatle.Slatke behu reči Lazine, osmejci živa slika njegove duše, pogledi njegovi prodrli joj do dna grudi — On često dolazi amo i vazda pokazuje, da je srećan kad je s njom u društvu, vazda je dobre volje i ljubazan na spram nje, vazda osmešljiv, razgovoran i dobrodušan.A odkud to potiče?Zapita se i za ovo i, ma da je slutila odkud potiče, ipak nije smela odgovoriti, plašila se od takvog odgovora. Tako se ona zaljuljala u slatke misli, a na ostale drugarice nije ni pomislila.Osobito Mica joj ne beše ni na kraj pameti.A ona je tako zlo uvređena, tako ljutita otišla kući.Laza je znao, kako je to lepokoso i crnooko devojče malo žive, ili kako on kaže žustre naravi, pa ipak je tako predusreo.Jedan put se usudio da joj kaže i Cico pored običnog imena, ali to su svi uzeli za šalu, pa tako isto i Mica.Ali današnja, navalična šala nije se mogla tako lako oprostiti.Mica je sve dobro zapamtila i željno očekivala čas osvete, ljute ženske osvete. Kad je kući stigla, pre svega je istrgla iz kose ružu, koju je još u početku zabave zaiskala od Laze.Uze je preda se, gledaše je jetko, udari se njome nekoliko puti o dlan, pa joj onda stade kidati listiće i na pod bacati.Sad se seti, kako je Laza ćutao, kad joj je dao taj cvet, kako mu nije bilo pravo, što ga je iskala; ma da je ona imala prava na to, jer je i sam Laza do danas svakad take darove naročito za nju spremao.Mogaše se videti, kako biva sve srditija misleći o tome.Možda dolazi to i otuda, što je baš sad stala prema ogledalu i sebe tamo uočila; možda se je i preko volje uverila, da je i danas ona bila najlepša među drugaricama kao i do danas.I zaista teško da se je prevarila u tome, jer se malo koja dura može ponositi lepotama što su kod nje.Kosa joj duga i crna kao noć, oči takođe crne, žive i sjajne, kao dve najlepše zvezde u noći.Čudnovate su te njene oči.Potsećaju mnogo na krševite gore, nad kojima gusti oblaci sunce zaklone, te ih zaogrnu onom poznatom bojom, što je onako mutno-crna.Na licu joj ispisan neki tip stare grčke lepote i ne bi pogrešio umetnik, koji bi preslikao s nje lepu Jelenu, oko koje se dva naroda toliko klaše i krviše.Cela joj slika dobija takav izraz i od samih očiju, jer se u njima svakog časa opaža njeno unutrašnje raspoloženje, njena duša. Oči njene s lica u ogledalu padoše sad na stas, na haljinu i druge ukrase, što sve beše na svom mestu i dade joj uzroka, da se većma rasrdi. Okrete se od ogledala i još jedan pogled pade joj na iskidanu ružu. — Možda je gospodin spremio drugom za dar, pa sam ja tako neučtiva bila, te sam tuđu stvar prisvojila.Boga mi, onda je gospodin imao pravo da se ljuti na mene. To joj behu poslednje misli o Lazi za sad.Brzim koracima izađe iz sobe. Posle kratkog vremena pohodio Laza gospodina Jelića sudiju.Obe sestre dočekale su ga što može biti ljubaznije.Lenka, kao da mu se nadala, obukla najlepšu haljinu, a pored toga bila je vesela i raspoložena vazdan toga dana.Neprestano je pevala, dok je Velica sedela mirno u drugoj sobi i čitala „Velimira i Bosiljku“ i toliko se umešala u njihova „priključenija", da je redovno plakala, kad god je Bosiljka ili ma ko drugi plakao, redovno se ljutila na svaku nedaću, proklinjala Turke i dušmane i t. d. i t. d. Tragovi od toga mogli su se jasno i sad videti, osobito na očima joj se poznavale skoro obrisane suze, a u govoru je bila rasejana i zbunjena.Gospodin Jelić, star čovek zatekao se kod kuće.On bi rado ponudio Lazu na partiju sansa ili šaha, jer ga te dve igre jako zanimaju, da gotovo nikad ne traži druge zabave.Inače vole i pušiti, ali pri tom ćuti, pa makar ko da je kod njega.Ali gospodin Jelić zna vrlo dobro i šta je mladost, a možda vidi ko je i gospodin Laza, pa za to ga ne će ni pošto pozvati ni na partiju sansa, ni na šah, a najmanje na dubokomisleno pušenje.Za to je i ostao neprestano odvojen u drugoj sobi, gde je pušio i hvatao krajeve nekoj đavolski zapletenoj parnici, što se već tri dana rešava i pretresa, pa nikako da se kraj s krajem sastavi. Laza je među tim kao kod svoje kuće.Za njega ne bi bilo ni inače teško naći se u društvu, a za ovaj mah to je išlo samo od sebe, jer je on imao sreće već nekoliko puti razgovarati se sa mladim domaćicama.A kad čovek ima o čemu da govori s mladima, onda se ne će veoma otimati da zanima i „mamice“ i da nateže s njima.To je videla i Lenkina mati, ali to nju nije ni najmanje uvredilo, šta više godilo joj, jer to je dokaz i neosporno uverenje, da su njene kćeri lepe, prijatne i obrazovane. A on je bio veoma razgovoran.Lenku je dvorio i srcem i dušom.Na spram Velice bio je turoban, rasejan i zabunjen.Kad ga ova zapita za što je takav, — on se tako čudno prenemože, da je lakoverno devojče ni više ni manje, nego uobrazilo, da je on smrtno zaljubljen u nju, da će poludeti i umreti bez nje.Sve je on to s nekoliko reči i uzdisaja iskazao tako razgovetno, da je Veca otišla u drugu sobu, te se isplakala i našla, da je isto tako nesrećna kao ono dvoje u romanu.Među tim je Laza udvostručio svoju nežnost na spram Lenke, što je veoma godilo staroj gospođi Persi, materi njenoj, jer takim zetom zaista se može ponositi prva i najčestitija kuća.Ona već od nekoliko nedelja živi u toj lepoj nadi, pa je često hvalila i Lenci gospodina Lazu.Devojka je slušala i ćutala.Možda je i sumnjala u iskrenost Lazinu, pa je bila prema njemu uzdržljiva.Sad pak ni ona više ne sumnja.Istina, da za ovoliku dvorbu nije marila, ali ono što njene snove izodavna uznemiruje, mlado, vragolasto a pored toga pametno i bogato momče, eto stoji i slikom i prilikom pred njom.Ah, ono „bogato“ još mnogo više padalo je u oči mami nego kćeri, a Laza je umeo tako divno iznositi na vidik to „bogato“, da su se sva njegova i dobra i zla svojstva gubila pred ovim jedinim.Šta mari, što mu je lice dosta bledo i suvonjavo, što su mu brada i brkovi malo žućkasti a kosa mrka?Šta mari, što je malena rasta i dosta neprimetna figura?Ono „bogato“ pokrilo je sve to, da je on bio i lep i dičan i naočit.Da li je Laza vodio velikog računa o gospođi sudijnici i kćerima, a još više o sebi, ne može se poznati iz njegova ponašanja.Među tim na skoro se pokazalo, da je na protiv gospođa sudijnica mnoge i velike račune sklapala, samo je imala taj „maler“, te je pogrešila još u početku, pa je i sav račun izašao pobrkan. Laza je posle dva dana opet bio u njenoj kući.Ono čemu se tako dugo nadala, učinilo joj se, da je sa svim tu blizu. Laza obeća, da će idućeg praznika opet doći k njima.Raspoložen je.Reče nešto Lenci, a ona porumeni zastiđena.Materi se srce smeši. A on se sa zadovoljstvom odao na „život ovoga sveta“.Tako lepe planove izvodi, tako mirno o njima misli, da najslađe spava onda, kad se njima uspava.I u snu produžava lepe i čarobne sastanke, vesela društva, kikot i popevku.Samo ga po katkad uznemire ti snovi time, što su mnogo lepši od jave.On je u snu nekako mnogo razgovorniji, gospođice ga ljubaznije dočekuju.Desi se tamo po nešto, što na javi nikako nije smeo pokušati.Kad bi se sutra dan setio tih snova, on ih je silimice izbijao iz pameti, isto onako kao kad bi kakav težak teret sa leđa zbacivao.Ali te misli behu sve tako vragolaste, tako primamljive, da su se naočice protivile njegovoj zlovolji i sve mu više dosađivale.Onda bi on pobegao od kuće i potražio društva i zabave, gde se to mahom kao u magli izgubilo. Posle ovih poseta Laza se seti Slavke, pa gotovo prekorevaše sebe, što je postao toliko jednostran i što se ograničio samo na kuću gospodina Jelića.Sećaše se svega što se zbilo, kad je prošli put bio kod te devojke i njeno ponašanje učini mu se neobično.Nije pomišljao na to, da je on sam to izazvao, za to mu se učini sve još čudnije.Bilo je baš u nedelju, posle ručka, kad mu se ove misli počeše potpunije vezivati jedna za drugu.Mnogo što šta primetio je na Slavci, što mu daje povoda, da joj se približi.Istina, nije bio siguran, da je pogodio, odkuda je sve to, a možda nije ni smeo, ali mu se slutilo, da će sve saznati, činilo mu se, kao da je pred nekom zavesom, koju mu valja samo podići, pa da se čitav nov, i primavljiv svet otvori pred njime. Misleći tako pušio je polako cigaru.Kafa mu se na stolu davno već oladila, i kad je se setio nije ni valjala više.Ustade i pođe. Nije se mnogo premišljao kuda će.Uputio se Slavkinoj kući.Ona se desila sama kod kuće i nije bila voljna da ide kod sudijinih kćeri na poselo, ma da je već dva put zvata.Tamo se nešto užurbali pa zovu i nju, ali se njoj slutilo, da će Laza doći prvo amo, pa se eto nije ni prevarila.Mati njena, nadajući se da će i ona skoro, otišla je tamo pre kćeri a kod Slavke ostavila samo mlađeg sinčića Voju, da je tamo doprati. Slavka ga dočeka na vratima i ma da oseti, kako je prođe svu nekakva trzavica kao munja, opet ga sa osmejkom pozdravi.Beše u plavičastoj haljini sa belim mašlijama na rukavima i na prsima; dosta skromna i boja i nakit.Toj prostoj haljini sa svim lepo dolikovaše istinsko rumenilo, što joj se osulo preko obraza, sve do smeđih očiju.Kose je sačešljala u dve pletenice i lepo upletene u jedno podvila malo na desnu stranu, te su joj padale na desno rame, kad god bi se okrenula glavom malo na levo; a tad je tako lepo odsjajivala bela boja njenoga vrata na spram zagasite kose; potpuna slika lepote bila je u tom položaju.Jedna ruža beše sav nakit u tim pletenicama, pa i ona ne beše ni bela ni crvena, nego rumena, isto kao boja lica. Sve je to Laza uočio; Slavka mu se učini lepša nego ikad, mnogo lepša nego sve njene drugarice, koje je on poznavao.To ga zabuni tako, da on, stari blagoglagolivi kavaljer gotovo bez i jedne reči uđe u sobu i posadi se na stolicu.Prošlo je nekoliko trenutaka, dok se setio da zapita za majku Slavkinu, pa onda i za ostalo društvo.Reči mu behu usiljene, a kad Slavka spomenu Lenkino ime, a njemu tavan oblak prelete preko lica, no Slavka nije to primetila.Najposle će Laza reći: — Pa i vi ćete sigurno tamo? — Mogla bih. — Onda ću vas ja otpratiti. — Samo odma ne. Šta baš misli i radi čega reče ove reči, to Lazi nije bilo lako pogoditi.Među tim ona usta i ode da spremi one srbijanske besposlice, što se zovu slatko i kafa. — Boga mi to ne će biti odma, misli se Laza. A kad se Slavka vrati, on beše ustao i odaše po sobi gore dole kao od duga vremena.Slavka ga ponudi da sedne, al on osta stojeći; činjaše se da ne čuje.Po glavi mu se počele obrtati nemirne misli, u srcu je bio uzbuđen, te nije mogao sedeti.Kad bi pogledao Slavku, bilo mu je, kao da je sve divote na svetu ugledao.Osećaše što još nikad u životu nije osećao.Nešto ga je podišlo u prsima, te mu se čini, kao da ima na srcu kakav teret, težak ali prijatan.Da mu je ko uzeo ruku u tom času, mogao bi sa svim jasno osetiti, kako je uzdrhtana.Čas po mašao se desnom rukom za bradu i tad se videlo, kako je uzbuđen, jer vazda je pipkao, nameštao i razmeštao; prsti su mu drhtali.Gledao je preda se i tek na ponovljenu opomenu Slavkinu uze stolicu i sede. Slavka je vrlo dobro primetila ovu promenu.Pa kad osta i dalje ćuteći, ona ga oslovi: — Vi ste neveseli, gospodine Lazo?. — Ja — ja — nikako. — Tako ćutite, a to nije vaš običaj. — Pa izgovorio sam sve, što sam znao. — Ta vi ste ćuteći i došli.Gde ste se to mogli izgovoriti? — Nisam nigde svraćao. — Onda usput, u mislima? — To ste pogodili. — E nisam znala do sad, da i vi trošite reči u mislima, dodade glasom takim, koji očekuje protivna odgovora. — Al’ ipak ćete mi dati, gospođice, za pravo.Kad čovek u sebi govori, može govoriti šta hoće, koliko god hoće i kako god hoće.Misli su čoveku najbolji drugar, najverniji prijatelj i najpouzdaniji sekretar.Nikad one ne će ostaviti čoveka, pratiće ga i po pustarama afrikanskim i po ledu sibirskom, i dnevi i noći, u društvu i samoći; vazda su mu tako poverljive, vazda tako prijateljske.Zar nije tako, gospođice? Slavka pažljivo slušaše ove žive reči.Zapečaćena usta Lazina zbaciše neprirodni, nametnuti okov i gle kako lepo zbore! — Tako je, u svemu tako, gospodine Lazo. — Pa onda mi ne zamerajte, kad i s tim drugarem i prijateljem učinim po jedno „randevu“, kad ono, što nikom ne mogu otkriti, njemu poverim; a znate, kako je mučno, kad čovek nema kome da se za dobro pohvali a na zlo požali. Laza sve čudnije govori; bar se Slavci tako čini, jer ga još ovakog nije videla.Zaista je tužan. Ona ćutaše i nehotice pitajući se: šta to može biti, što ga rastužuje. — Svet je širok, nedogledan, nastavljaše Laza.Svašta čovek susretne i na svašta se spotakne, ali prijatelja tako retko, tako mučno nađe.Još je taj najmanje nesrećan, koji može to bar približno u sebi naći; i tada se otvori pred čovekom drugi, istina uži, ali tim šareniji svet, manji ali tim potpuniji krug.On je tada kao biljka što u loncu raste i cveta; osetljiv postane naspram oštrog zraka, povučen u sebe, otuđen od vesela društva: sam je sebi sve i sva. — A ja take ljude žalim. — Verujem.Vi ste onaj slavuj, što doleta na prozor i tu žali za ružom, što je osuđena, da večno čami u sobnjem vazduhu.Možete misliti, kako je ruži a kako slavuju. — Lepa slika, primeti Slavka. — Ali ostavite ružu, neka se sama sa sobom razgovara i neka sama sebi miriše, kad je pesma slavujeva uzaludna.Što bi ruža imala i što bi htela da kaže, to bi slavuja samo ožalostilo. — Šta sve to znači? pomisli Slavka.Pa će onda dodati: — Kad bih znala za tu ružu — — Ali zastade.Laza beše opet ustao i počeo šetati po sobi uzbuđen.U tom času beše okrenut na drugu stranu.Zasta u hodu i pitaše: — Kad bi znali? — Ali Slavka ćutaše.Op se okrete, pogleda je, a ona oborila glavu i gleda preda se.Beše zabunjena i gotovo se kajala za poslednje tri reči, što ih je nepažljivo izustila.Laza joj nije sagledao očiju, ali je opazio, kako joj lice posta mnogo rumenije od onoga cvetka u kosi.Plamen, što mu već od pola sahata planu u grudima, obuze ga sad sa svim.On oseti kako mu grudi postaše tesne.Krv mu jače pojuri u snagu i on u istom trenutku beše pred Slavkom, maši joj se ruke i jedva umeravajući zatalasan glas, zapita je: — Kad bi znali?Kad bi znali? — Devojka ćutaše, pa kad oseti, kako mu se ruka jače pripija oko njene, a ona, kao golubica, na koju se kobac sa visine spušta, plašljivo se okrete na drugu stranu i htede pobeći sa stolice. — Slavka! viknu Laza i zadrža je.Ona osta okrenuta na drugu stranu i ne smede ga pogledati.Grudi joj se silno talasahu, ruka joj se otimaše iz njegove; lice pognuto oblila rumen, a oči — njih nije mogao Laza nikako ugledati, ma da se trudio, da pročita u njima svoju presudu. — Vi znate sve, razumete sve.Ja vam ne umem ništa više reći; — uzdrhtalim glasom odgovaraše Laza sam na svoje pitanje. I zaista nije više ništa ni rekao.Kao kakav vitez kad protivniku izbije sablju iz desnice, pa onda čeka, da mu se onaj preda na milost i nemilost, tako i on dovativši levom rukom i drugu Slavkinu ruku, snažno je pritište na prsa i nekoliko vrelih poljubaca stopiše se u ono rumeno more na njenim lanitima.On je zagrli, a ona odpustivši ruke nemoćna i savladana drhtaše i zaplaka se na njegovim prsima.Bio je srećan i on, ali ona mnogo više osećaše, kako se za jedan trenutak može srce opiti svim milotama, koje nikakav san ne može zamisliti, nikakva reč opisati. Beše joj kao da ne stoji na svojim nogama kad njegov zagrljaj olabavi.Laza to opazi i posadi je na stolicu. Ali ona ne osta na stolici.Neko osećanje, koje svakad obuzima čoveka, kad učini nešto neobično, čemu ne zna svršetka, obuze i nju.Preplašena od toga, što se tako iznenadno zbi, osudi sama sebe u istom trenutku kad i učini to, pa dovativši srebrnu kašičicu stade lupati o šoljicu, što je bila na stolu pred njom, i na glas viknu mlađe.Na lupu doleteše dvoje mlađih iznenađeni, a ona im samo zapovedi da nose nešto na polje, pa se onda umiri, i učini joj se da je sva plašnja prođe. Laza se beše posadio na protivnoj strani u naslonjaču.Očekivaše šta će sledovati, a i sam beše iznenađen Slavkinim ponašanjem. Ali Slavka odma za tim usta i potraži Voju, da je vodi tamo gde je majka. Kao pile, kad ga orao iz oblaka poplaši, te potrči materi pod krilo, tako se ona tamo žurila.Lazi nije mogla ni zbogom reći, kad on, videvši šta ona hoće, pođe kući. Sudijina kuća nije daleko, i ona je za nekoliko trenutaka bila tamo. Kod sudije pak, kad je ona stigla bila je stvar gotova, to jest izašlo delo na videlo.Gostima je bilo malo neobično, kad su se videli iskupljeni u većem broju nego inače.Naročito je padalo u oči to, što je i sam g. Jelić bio među gostima više od po sata; zaboravio na svoje mile zabave, cigare i parnice, pa došao ovamo te se pomešao među goste.Moglo mu se po licu poznati, da je dragovoljno učinio ovu žrtvu, šta više da je i sam veseo.Da je društvo naviklo na njega, teško bi mu bilo da se iskrade, te da ga ostavi, ali su iskupljene prijateljice Lenkine bile vesele i razgovorne i same po sebi, za to je gospodin Jelić sa svim mirne savesti izišao u varoš, pošto je kafu popio i obećao skorim vratiti se.Pored ovoga, od strane gospodina Jelića, gosti su uočili, daje i njegova domaćica neobično užurbana.Darinka je već opazila, kako Laza nije ravnodušan naspram Lenke, a ni ona naspram njega, pa je kao dobra drugarica potražila računa o tome od nje.Nije tu pomoglo sad nikakvo okolišenje: stara se osmenula.Lenka se zabunila a Veca se prva pohvalila; njena „pečalna“ ljubav i sažaljenje prema Lazi pretvorilo se u čistu sestrinsku ljubav.I tako su gosti već čestitali i nevestici i zaovici, tastu i punici.A kad je već to pregrmelo, onda Lenka više nije krila.Ni više ni manje: ovde se čeka Laza na prsten, jer tako je kazao Lenci, kad je poslednji put bio ovde, što je ona, po dužnosti, i materi saopštila. Samo još ta formalnost da se izvrši, a za ostalo je sve lako. Taman one sklopile račun, eto i Slavke.Začudiše joj se svi, kad je videše bledu i uznemirenu.Da je razvesele, odma je posade na sred sobe, opkole je sa sviju strana i goneći je da rekne „dragička“, obećaše, da će joj kazati vrlo radostan glas.Ona se čak i osmenu na to, ali joj na skoro beše taj osmej gorak, pregorak.Kad joj rekoše taj „radosni“ glas, njoj se okrete soba oko glave, zamagli joj se sve pred očima i da je ko pitao, koga vidi pred sobom, ne bi umela kazati.Kakva je to opaka šala? pomisli u sebi, kakav je to nečuven užas?Jedno je laž od obojega, jedno je bezobrazna a drugo gadna laž.Ne, gadna je u oba slučaja, jer zaista jednu od nas vara! I zaista vara jednu od njih, jer ovi se ljudi tako iskreno raduju, tako su im lica osmešljiva, oči vesele i vedre.Ona sve to tako lepo vidi svojim rođenim očima, kao god što je malo čas slušala i gledala njega pred sobom.Ko je prevaren? ko je prevaren? pitala je u očajanju sama sebe. — Za boga, Slavka, što si setna?Samo si ti nevesela; pita je majka. Ništa, mati. Nije joj smela kazati ni toliko samo, da je Laza k njima dolazio.To bi je moglo odati. — Ti si nazebla, pa si u groznici.Nemoj kriti, da ne bude gore, nastavlja mati zabrinutim glasom. — Ali, veruj, mati, da mi ništa nije.Ne bih inače ni dolazila. — No dobro, dete moje.Evo ovde smo svi veseli, pa treba i ti da nam se razveseliš.Ta skini već taj ogrtač s ramena.Što ga držiš jednako na sebi, kao da si na polju?Vrućina je ovde i bez toga. Slavka je na to i zaboravila onako zabunjena.Mati joj skide ogrtač, pa joj se zagleda u lice. — E, vesela tičice, ti mi nešto kriješ očice.Ajde, ajde, neka ide.Sad ćeš se ti razveseliti, jer treba da znaš, da će kroz koji čas doći gospodin Laza, da nam Lenku prosi.Onda će biti i pesme i šale, a ti nisi nikad popreko na to gledala. Slavku kao da trista strela pogodiše. — Zaista? dao je reč? pita, da se jedva čuje. — Dao, te kako dao!Zar ne vidiš da se i Lenka spremila kako samo može biti.Za to smo mi i došli ovamo.Zvata je i Mica, ali nje još nema.Kroz koji čas će i prosilac doći. Kako je to lepa i mila reč, a Slavci kako užasna. Okrete se govor i na druge stvari.Gosti su sve razgovorniji, samo se domaći nešto ućutaše.Nije im baš toplo oko srca, što tako dugo čekaju.Pita se Lenka, pita se gospođa domaćica, šta će to da znači? kakva su to posla?Ali uzalud su sva pitanja i čekanje.Laze nema. Već se i sutonj počeo hvatati i gosti bi vrlo rado kući, ali još ne spominju, da ne bi domaćicu uvredili.Kad na jedan put, eto im Mice, užurbana kao da je neprestano trčala dok je do njih došla. — Šta je, šta je, Mico? pitaju je svi pre nego što je i odanula od umora. — Dajte mi stolicu; sve ćete čuti.Dajte stolicu. Posadiše je, pa se skupiše oko nje, svašta sluteći.Mica je znala, da se Lenka spremala danas za proševinu. Slavka se promenila, zaboravila na svoju nevolju pa željno pita: šta je, šta je? Lenka ne sme da sluša, ali je srce goni pa i ona pita: šta je, šta je? — Jeste li samo mene čekali sve do sad, kad me svi tako radoznalo gledate i pitate. — Deveta si nam briga, ali sad si prva, reče neko šaleći se. — Dakle čekali ste a čekate i sad gospodina Lazu? Svi ćute.Mučno im je odgovoriti, jer vide, da će se o njemu povesti priča. — Njega čekate? opet pita Mica. — No pa njega, odgovori Slavka. — Možete ga čekati, drage seje, još i sutra do ovoga doba, pa ga opet ne ćete dočekati.Ima taj gospodin još gde gde da svrati, a ovde — kad stigne. Društvo ćuti.Lenka se naslonila na Vecu, jer joj noge zadrhtaše.Slavka se zagledala u Micu, kao da će joj svaku reč progutati. — Bejah spremna da pođem ovamo, nastavlja Mica.Obukla sam eto najlepšu haljinu; sva je okićena mašlijama, naborima i cvetićima od tula.Metla sam nov šešir s peretom i najlepšim cvetom, što sam ga kupila baš juče za današnji dan. — Vidimo, Mico, vidimo, veli Darinka.Samo pričaj glavno. Ali nije tako lako preći na glavno.Mica će se zakleti, da je baš ovo glavno, i za to nastavi opširno pričati o svojem spremanju i o svojim haljinama.A posle toga nastaviće: — Taman ja naspram ogledala, da zadenem eto baš ovaj cvet u kosu, kad mi se oči zamakoše na sokak.I na moje najveće iznenađenje spazim tamo — — Koga, za boga, viknu Lenka, kad Mica zastade. Jednoga gospodina, koji se učtivo i cerekajući se klanjaše nekakvoj mladoj ženi, što beše na jednom prozoru prema meni.Nisam je još nikad videla u mom veku, i ne znam kad se doselila tamo, gde je pre sedela naša dobra Kaja, kod koje smo se tako često lepo provodile — — Ali ostani na stvari, Mico, opominje je Darinka. — Jeste, nisam nikad ni snila tu gospođicu, ženu, šta li je, ali sam gospodina često, vrlo često viđala. — Koga gospodina? zapitaše nekoliko njih. — Toga, koga toliko čekaste. Nasta opšte ćutaše.Svakoga iznenadiše te reči, pa i onoga, koji im se nadaše. - Pa to još nije ništa, primeti Slavka nesigurnim glasom. — Ništa?I ja velim ništa.Ali to nije sve.Meni to pade u oči, pa kako mi je prozor malo na strani, ja se prikradem i na tenani vidim kako ga ista ženska pozva da joj dođe.I on — pomislite samo — ne promislivši se ni najmanje, otvori avlinska vrata i izgubi mi se ispred očiju.Radoznala da vidim šta će sve to biti i čime će se svršiti ostanem vam kraj prozora, pa ga čekam dok se vrati.Sad vam je jasno, što sam se tako zadocnila, jer gospodin Laza, mesto vas ovde, pohodio je onu tamo, možda kojekakvu i budikakvu vašu suparnicu.Tek pre nekoliko trenutaka pojavi se on na kapiji i žurno ode, ali opet ne ovamo, nego sa svim na drugu stranu, u donju varoš.Ja se požurih, i evo me da vam dam računa o svemu. — To je neverovatno Mico, primeti gospođa Lukićka.Tebi se samo to pričinilo. — Pričinilo!O kako bi volela da mi se samo pričinilo, ako ničeg drugog radi, a ono radi naše sirote Arijadne. Istinski i od srca je ovo rekla, i pogledavši na Lenku, oči joj se napupiše suza. — I radi mene, pomisli Slavka. Lenka je ćutala kao zalivena.Nije se makla s mesta.Jedino što se promenila, bilo je to, što je bila neobično bleda. — Ali, vi mi ipak ne ćete verovati ma da se komedija još nije svršila, nastavi Mica.Vi ćete ipak pomisliti da se varam, a možda čak i to, da hoću i vas da varam.Ali ta gospođica beše sišla čak do vrati za gospodinom Lazom i ja sam vrlo dobro čula njeno „dođi sutra“ a odma za tim i njegovo „sutra!“ — To je užasno! izustiše Lenka i Slavka kao iz jednoga grla. — Grozno i nečuveno, deco, rekoše matere njihove. — Samo izvol’te sutra k meni, pa ćete se i same uveriti, dodade Mica. Slavka odma obeća da dođe s majkom, pa moli i Lenku da i ona dođe.Ona ne može obećati, ma da žudi toliko isto kao i Slavka, da se o tom vitezu razuveri.Slavka je bila srećna, što bar niko ne zna šta nju tamo goni, a Lenki je već teže bilo pred drugaricama. — Ali onda ga treba i pameti naučiti, reče Darinka. — Postaraćemo se, lepo ćemo se postarati, dodade Mica.Ako niko, — onda na mene bacite tu brigu. Sumrak se već u veliko spustio na zemlju i gosti zahteše da se razilaze.Nije bilo nikakvog uzroka, da ih domaćice zadržavaju, za to i odoše odma. A sve tri naše gospođice, Slavka, Lenka i Velica svu noć su mislile samo o gospodinu Lazi.I kad su sklopile oči, opet su samo njega snivale, i to svaka na svoj način: Slavka kako grli i ljubi neku devojku, koju nikad i nigde nije videla, Lenka opet kako neku drugu prosi a nju ostavlja, a Veca kako kleči pred nekom trećom, kune joj se, da je ljubi i preti, da će se ubiti revolverom, ako mu ne uzveruje i ne pođe za njega. A šta je to sa gospodinom Lazom? Pošavši od Slavke, udubljen u misli uputi se kući.Šta misle te ženske o meni? na šta sve to može izaći? — Pitajući se tako učini mu se da je izigrao sam sebe.Sad mu pade na pamet Lenka i ta ga pomisao naljuti.Koji me vrag natera da činim tu budalaštinu?Ja da nju prosim?To bi tek bila najveća glupost od mene. Sad mu se počeše ponavljati pređašnje slike i na novo ga uzbuniše.Izađe mu Slavka pred oči u svoj divoti; obuzeše ga isti osećaji, koji malo pre.Ali on je tako daleko od nje, a ono što je bilo, eto ništa je. Kakva je to reč ništa? — Kakvo je to raspoloženje, što čoveka obuzima, kad o njoj misli? — Lazi se ona učini kao neki veliki mehur od pene, koji spolja blješti naspram sunčanih zrakova a iznutra je pun praznine.On osećaše, da to ništa ima u sebi i da mu je teško od njega.Malo čas se mašao rukama za onaj gorostasni mehur, mislio da će sve na svetu imati kad njega uzima, pa ipak sad vidi da se varao, jer evo sve se u času izgubilo.Ništa i opet ništa! ponavljao je u mislima.Činilo mu se kao da neko navalice spominje pored njega te reči, koje su mu odmah u grudima odjekivale. — Ali hoće li se ostati doveka samo na tome? — Ta ceo svet zar nije stvoren od „ničega“ pa je ipak nešto ma da se čini često da je ipak pravo ništa.Dok je tu, sve protestuje protiv toga imena, a kad ga nestane, onda čisto čuješ, kako ti se ruga, što si toliko kratkovid bio, te ne video šta je bilo uprav pred tobom: ono prvobitno i poslednje ništa.Pa ipak veština od ništa načiniti išta i svašta zar ne drma vaskolikim svetom danas?Naći lava u zečijoj koži, Sokratovu mudrost u kakvoj dugouhoj glavi, parlamentarizam u jatu gusaka, po šeširu presuditi šta misli glava pod njom i kojoj političkoj partiji snuje crne konce; — .zar nije to od ništa napraviti prilično krupno išta? — A šta da se kaže za one smirene dušice, što traže vrlo pouzdanu busiju iza ovoga, spolja tako slabog mehura.Naći ništa tamo, gde ima prilično krupnoga nešta, pa zakleti se spasenjem duše, da je sve ništa, zar to nije tako isto, kao kad ubica nalazi da je sa svim pravo, da se oglasi za nevina samo za to, što on od srca tvrdi i govori da je nevin. — Čudnovata su posla sa tim đavolskim ništa!Dugačka pripovetka, možda i bez svršetka! — Ta ništa tako rahatno može svetom vladati! — Ovamo njega!Neka bude kamen ugaoni za temeljnu, veliku i sjajnu zgradu, koja će se zvati „život ovog sveta“. — Samo kako?Samo kako? — I sad poče Laza ozbiljno sklapati račune o tome, šta ga čeka i kakve će se prilike stvoriti ili same po sebi ili njegovim uzrokom.On ozbiljno poče voditi računa o tim prilikama i tražaše gde će i kad će biti najbolje da započne.Samo još ne mogade odrediti i treće: kako da započne.Išao je među tim dosta brzo i nije ni spazio, kako je prošao pored svoje kuće i našao se na Vračaru.Tek ovde, na širokoj raskrsnici zastade.Mogao je okrenuti na četiri strane, ali on namače šešir na čelo i pođe pravo napred. — Nek ide sve do vraga! samo reče kroza zube. Misli mu se opet pobrkaše i postaše neizvesne, ne bi umeo dati tačna računa o njima ni sebi.Samo ja išao sve brže.Sokak je bio prav, zasađen s obe strane drvećem, iza koga su virili prozori kroza zeleno lisje.Beše se zagledao u to zelenilo, kad dođe baš na kraj ulice.U tom času spazi na prozoru jedne dvokatne kuće žensko čeljade, koje mu se učini poznato.Kako se pre toga bio dao u misli, nije ni spazio s druge strane Micinu kuću; možda i za to, što s ove strane još nikad nije ovamo dolazio.On se zagleda u to žensko čeljade i zasta malo.Lepa, mlada gospa uočila je i njega, pa se u pola promoli kroz otvoren prozor i s osmehom ga pozdravi. — Ovde sad sa kvartirom? upita on kad poznade mladu ženu. — Od skora. Ono što je on tražio, i ne znajući šta uprav traži, učini mu se da je tu.Plan mu se učini jasan i zgodno sastavljen.Ne misleći se ni za jedan trenutak, okrete se vratima i nestade ga u kući. Tu se počinje Micina pripovetka. Kad se vraćao kući, bio je bezbrižan i zadovoljan sa sobom.Na Lenku nije hteo ni pomisliti, a još manje na Slavku.On je mislio samo o svome srećnom životu, o zlatnoj slobodi koju tako uživa i po sto puti je proklinjao i samu misao na ženidbu.Na što taj teret? na što kontrolu da navljači sam na sebe?Što da ograničava slobodu svoju?I ta sreća, što čeka čoveka kao bajagi posle toga, zar nije ovako veća, šarenija i primamljivija?Ko je kriv izvesnim ništavcima, što su ograničeni i duhom i telom, te ne znajući naći se u tome uzavrelom svetu, traže spasenja u braku?Bračni lanac da im sreće i spasenja da!?A ne znaju da bračna sveća brzo zapali i kesu.Venčani venci nisu toliko zeleni i mirisni, koliko su tvrdi i opori; brzo venu a sve jače stežu.Dole sa njima, dole sa svakom pomisli na ženidbu!Ovako veselo iz dana u dan.To je život, to je raj! Tako je mislio Laza i žurio se kući.Pa se jedio na sebe što je juče bio tako nerazuman, upravo glup, te je kupio i prsten za nevestu.Eno sad gleda u taj prsten, pa se ruga i njemu i sebi. Ali samo kako će se dalje? zapitao se, kad je kući stigao. Lepo će i lako će; to bar nije nepostižno.Izviniće se bolešću kod Lenke što je izostao danas, i okolišiće neprestano s prstenom, jer, ako hoćemo pravo, on nije ni založio baš poštenu svoju reč za to.A ono, što je rekao Lenci, može se uzeti za zgodnu i srećnu šalu, samo valja umeti držati u nadi sad i nju i roditelje.Kod Slavke će otići prvom prilikom.Ah, ona je tako divna, tako mila! uskliknu, kad pomisli na nju; a nije mu moglo pasti na pamet i to, da je Slavka bila danas kod Lenke.Ali on samo misli na to, kako je i tu prva čarka srećno svršena. — Velica se može strpeti, a Darinka mu se čini dosta hladna, za to će je za sad ostaviti malo na miru.Micu je namislio da naljuti još koji put.To devojče može čovek voleti samo kad je ljuto.Za to će tako i raditi, te će i ona najzad, umorena srdžbama, morati popustiti i tada će biti kao sunce posle oblačine: toliko milija i dobroćudnija.Takom prirodom, kakva je njena, valja samo umeti vladati i okretati je na svoju ruku, na i ljubav koja odatle ponikne postaje najvatrenija i najstalnija. Kad završi tako misli, on se osmenu sam na sebe zadovoljno.Ne plaši se on nikakvoga vrtloga, koji bi ga mogao zahvatiti u voženju po tako talasastoj reci; on predviđa, da će uvek umeti naći sigurni i jedini umesni put. A kad se posle čuje kod Slavke, kako se on udvara Lenci, kad Lenka dozna ili posumnja u njegove namere spram Slavke, ili Mica za njih obadve, ili kad one sve tri doznadu, kako se on udvara nekoj trećoj, njima sasma nepoznatoj, — tu se seti današnje posete — o, onda će se tek umeti divno odgovarati.Kad one budu interesovane za to, onda će takav razgovor biti dobrodošao; on će otvoriti vrata novim mislima, dopustiti da se baci pogled i na druge, malo dalje stvari i odnošaje; to će biti udica, kojom će on vešto pecati te nevine dušice.Poslovanju treba uvoda, a samo takav uvod obećava uspeha.A od početka do svršetka, on će neprestano nevin ostati: što se gospođicama desi biće samo njihovom krivicom.On tek nije ni jednoj rekao, da će je uzeti, a one su trebale uspavanoga lava ostaviti na miru. Bio je davno već u krevetu i neprestano se uljuljkivao takim mislima. A hoće li biti tu i opasnosti kakve? — Tu i nehotice pomisli na Micu, ali i to je poslednja briga.Izjaviće da je ona još ljutita na njega, pa od makovih zrna pravi čitave bregove.On se samo od nje nešto malo pobojava, ali ova će manevra učiniti, da najposle i taj njegov večiti „supostat“ položi oružje. A koliko će sjajnija tada biti pobeda! I tako dalje, i tako dalje, ređao je svoje misli i nadovezivao ih jednu na drugu, dok nije i zaspao. Sutra dan su drugarice pohodile Micu.Vreme je bilo neobično vedro i prijatno, ali su one ipak žrtvovale šetnju i svako drugo uživanje, te došle ovamo, ma i malo kasnije.Mica ih je dugo čekala i gotovo bila ljutita na njih, misleći, da će uzeti njeno pričanje za šalu, pa i ne doći. — Bile su tu obe kćeri sudijine i Slavka; a Darinka je izostala.Lenka je ćutala i činilo se da je ne će cela stvar ni malo zanimati; ona je već prebolela sve, veruje da je Laza lakouman bio naspram nje i ne traži više nikakvoga dokaza.Veca je bila više radoznala nego zainteresovana.Samo je kanda Slavci bilo najteže, što je došla da vidi ono, na što bi bolje bilo da i ne pomisli.Beše joj kao da je munja presekla, kad ču od Mice, da je Laza već učinio obećanu posetu. — Pa dakle uzalud smo dolazile? veli Slavka. — Nikako, odgovori joj Mica, gospodin je još tu.Ne rastaje se taj baš tako lako. — Kako je mogao doći, kad zna da si ti tako blizu? — Zna on i druge putove, i juče se prosto nekom svojom zlom srećom ili glupošću izdao.Danas je već pametnije radio: došao je s protivne strane.Ali se ipak pokazao da je vrlo nevešt inžinjer, jer nije umeo odmeriti položaj stvari.Glete, s ovog se prozora vidi mal’ ne cela ulica komšinske kuće.Morao bi se kriti kao mačka sve pored ograde, te da se sakrije.Ali on zna, da to ne bi bilo kavaljerski.Među tim sigurno nije ni pomislio, da ga može ko odavde spaziti.Ja sam se nadala da će on tako uraditi, pošto sam ga zvala na poselo u veliko i odabrano društvo, pa sam neprestano stražarila na svojoj poziciji, dokle ga nisam i dočekala. — Zvala si ga?! viknu Slavka.Mico, da l’ je to baš tako pametno? — Ne brini se, ne će taj s „neba pa u rebra“.Znaće on sakriti trag.Stanite vi samo ovde gde ja, pa pazite.Biće skoro vreme da i ovamo dođe, a verujte, da ne će izostati. Devojke zasedoše i počeše posmatrati komšinsku avliju. Tamo beše sve tiho, kao da žive duše nema. Tek koješta! reče Lenka, ali joj niko na to ne odgovori. U isti mah kad ona to reče začu se tresak s protivne strane, kao da se prozori negde polomiše.Devojke potrčaše na prozor u drugoj sobi, ali tamo nije ništa bilo.Mica pogleda na ulicu i vide kako žurno zamače za ćošak neko lice, istina u kaputu, ali dosta obične sorte.Preko puta videlo se sitno komađe od razbijenog prozora na komšinskoj kući, baš onoga istog, gde je videla juče nepoznato žensko čeljade. — Lepo pozdravlje, boga mi, reče Mica, i pokaza drugaricama na razlupan prozor. Na prozoru se ne pojavi niko. — Gospođica sigurno zna od koga je pozdrav, pa mu se i ne čudi, dodade posle male počivke i vrati se na pređašnje mesto.Ne ćemo dugo čekati na povlačenje.Samo pazite. I zaista na jednim vratima u hodniku komšinske kuće pojavi se gotovo u isti čas gospodin Laza.Vrata ostaše oškrinuta za njim.On se naže unutra i kao da govoraše nekom, da ne izlazi za njim.Onda se začuše nekoliko srdačnih reči, što naše cure veoma razgnjevi.Slavka beše preneražena, gleda i vidi, a drhti od toga što vidi.Lenka prebledela i bliže se primiče prozoru, da vidi svoju presudu, koju je još juče izdržala. Meću tim se Laza otrže i htede poći.Bela, ženska ruka ukaza se u tom času na vratima.On je uze i gledaše je mekim pogledom i s osmejkom na licu.Onda je poljubi, viknu zbogom i žurno ode. — Zbogom! začu se zvonki ženski glas. — Ona je! reče Mica, — Ajdemo, ajdemo kući!Gde je Voja, da me vodi? jedva izgovaraše Slavka. — Stani, nije svršena komedija, odgovori joj Mica.Gde je lekcija za našega kavaljera?Jučeranja Lenkina žalost i ova prevara prema svima nama, ne može ostati bez naknade. — Ah, ja ga ne mogu dočekati.Užas će me umoriti! Tako uzvikivaše Slavka, juče tako srećna a danas tako grozno razuverena. — Tebi je tek lakše nego Lenci, veli joj Mica, za to moraš ostati.Moraš i ti spremiti malo lekcije, za toga Don Žuana.Ja već nešto malo imam.Ti ćeš biti Dona Ana, ali onakva kakva je bila odma posle smrti svoga dragana.Ja ću biti Leporelo, dobri i čestiti Leporelo, koji će ostaviti Don Žuana, da ga đavo nosi, koji od srca žali dobru Dona Anu, pa joj nudi svoju desnicu, krv i život.Trebalo bi da tvoju ulogu Lenka primi, ali mi ćemo je izviniti, jer bi mogla ispasti iz takta.Tebi će već lakše ići. Kako se je varala Mica u tome! Ali Slavci na jedan put sinu u pameti druga misao, i u isti mah pojuri joj bujnije krv u lice.Ona slušaše pažljivo Micine reči i one probudiše u njoj sa svim drugu krajnost.Učini joj se Laza kao najgrozniji satana iz pakla i omrze ga i srcem i dušom. — Tako lepo, tako pametno govoriš, Mico, uskliknu ona. — No, taku te volim.Odi ovamo, da napišemo dramu i podelimo uloge. Odoše u drugu sobu.Lenka i Veca ostaše same, ćutahu i ne smedoše pogledati jedna drugoj u lice.Kao da je svaka od njih znala, šta je druga učinila, pa su tim ćutanjem priznale jedna drugoj svoje pogreške i željno očekivale čas, kad će se razvedriti namrgođeno nebo. Posle kratkog dogovora odazvaše Mica i Slavka i Voju k sebi.Poučiše i njega, pa se onda vratiše u društvo. — Voja vam je sekretar? primeti Lenka. — I vrlo pouzdan, odgovori Slavka. — Samo da Don Žuan ne izostane? — O tome ni govora. I zaista još one behu u reči, a na vratima se ukaza toliko očekivani gospodin Laza. On slobodno stupi u sobu.Na licu mu se nije mogla opaziti nikakva promena.Pozdravio se učtivo i galantno kao vazda.Slavci udarila krv u lice, a Lenka se grize za usne, gledajući to čudo od pretvaranja. — Gospođice, uze zboriti Lenci posle nekoliko trenutaka.Juče sam izostao i nisam vas pohodio, jer imađah da učinim jednu neodložnu posetu kod izvesnog prijatelja, koji je još juče i otputovao odavde. On je već davno sklopio to izvinjenje, a što se Mice tiče, u tvrdo je držao, da je juče bila kod Lenke, kad je onud prošao. Lenka ili nije htela, ili nije mogla da mu odgovori, za to je ćutala.Laza uze da je izvinjenje primljeno, razvuče usne i reče: — Ali iduće nedelje za celo ne ću izostati. Kako se bezobrazno ruga, pomisli Slavka, pa ne mogavši se uzdržati reče: — Ni kod mene ne ćete izostati, gospodine Lazo? Ove je reči samo Laza razumeo, one behu grom za njega. Ne znade nište odgovoriti; ali Slavka nije to ni tražila.To je jedna epizoda u drami, koju je ona sama dodala i koja ne saseca jako u samu stvar. Posle toga otvorila se zabava, koja je trajala prilično.I to je imalo svojih posledica, jer je Laza bio sve raspoloženiji i prosto sam sebi dao majstorsko pismo za udvaranje i pretvaranje.Na licu mu se moglo videti, kako je potpuno uveren, da niko ne zna ni slovca od njegovih računa. Slavka ga je merila od glave do pete i više puti jedva se mogla uzdržati a da ne izađe s bojom na sredu.Mica bi to primetila i opominjala bi je na strpljenje. Malo za tim učini se Slavka nevesela, zabunjena i rasejana.Izdvojila se od drugarica pa ćuti; za tim ode sa svim od njih u drugu sobu. Sve je to Laza dobro uočio.Jučerašnje prilike izađoše mu pred oči, i njemu to beše znak, da je došao čas, da se to i danas ponovi.I on se učini zbunjen i potraži očima Slavku.Zapita gde je, pa onda ode, da je vidi. Mica prišanu Lenci i Velici, da ostanu tamo gde su, a ona izađe. U drugoj sobi sedela je Slavka kraj stola naslonjena laktom i zaklonila lice rukom.Beše onako isto obučena kao juče, samo joj one rumene ruže ne beše u kosi; sigurno je uvela.A i na što će tamo sad, kad se rumenilom svojim nebi mogla nadmetati sa lanitima Slavkinim, koji ne behu sad onako sveži i rumeni kao juče.Oni behu bledi i lice njeno onako u zasenku odsjajivaše nekakvom čarobnom lepotom.Zamišljena i nepomična tako izgledala je kao vila, koja je osuđena na zemaljske muke zbog zemaljskih grehova. Sve to Lazi upade u oči, i ona mu se učini lepša nego i juče.Predviđaše da je vrhunac njegove sreće blizu. — Slavka vi ste neraspoloženi, jako neveseli! reče, ušavši u sobu. — Kao i vi juče. — Pa nije li ovo jasan dokaz, da se ne varam? pomisli Laza u sebi. — Glava vas bole? dodade glasno. Slavka ne odgovori ništa. Sad se Laza seti otoičašnjega prekora.Ali on imade snage i veštine da prikrije to neprijatno sećanje i osećanje. Slavka podiže glavu s ruke i okrete se licem prema prozoru. — Ah, vi me izbegavate, poče Laza.Tako nemilosrdno klonite se mene, a ja tako željno žudim za vašim pogledom.Osmej na vašem licu za mene je sunce, koje mi oblake goni sa duše i misli razvedrava.Slavka, ne krite toga sunca, jer ono je za to i stvoreno: da svetli. Slavka opet ne odgovori ništa. — Vi se srdite na mene zbog Lenke.Sad mi je jasno sve.Juče ste bili tamo i već mislite da je istina sve, što ste tamo čuli.Ne znam kakvim rečima i kakvim kletvama da vam svedočim o tome, da nikad nisam ni pomislio učiniti to, čemu se oni nadaju od mene.Vi ćete me razumeti, šta mislim kad vam ovo govorim, sako ako ushtete. Glas mu je bio uzdrhtan i činilo se da iz dubine duše izlazi.Slavka bi već davno bila ista jučeranja nerazložna šiparica, samo da nije svojim očima gledala i sopstvenim ušima čula onako kobne istine po nju. I zaista i sam Laza iskočio je van granica svojih.Njegovo srce što tako ladno računa, tako je bilo savladano i u opreci sa samim sobom, da bi mu svako žensko čeljade poverovalo i poverilo mu se.Zaboravio je na sve, što je smišljao i izvodio.Jedino strast, plemenita i burna obuzela ga je svega, tako, da se sve drugo utopilo u njoj. Poćuta za nekoliko trenutaka, pa onda nastavi: — Ali baš to, što nisam juče išao Lenci, to, što odlažem svoj odlazak, koje ne ću nikad ni učiniti, zar vam to nije jasan dokaz o mojoj ljubavi — Slavka naglo ustade, kad Laza izusti ovu poslednju reč, ali on ne prestade. — O ljubavi, s kojom ću biti najsrećniji čovek na svetu, a bez koje ću biti kao cvet, koji bacate pod noge, a zaboravljate, da ste se njime kitili. — Ja njega ljubim! o gadne utvorice! pomisli Slavka i okretaše lice od njega. Laza je to okretanje tumačio kao i juče.To mu beše znak, da je zabunjena, i ta ga misao odvaži na slobodniji korak.On joj brzo priđe, levom rukom dohvati joj desnicu a desnu podiže kao da je zagrli. — Gospodine, šta mislite, šta radite? govoraše Slavka s mukom stišavajući burne osećaje.Ovo mesto — ova prilika — šta da mislim o vama? — Da vas bezgranično ljubim, da vas obožavam! — Ali ne mogu objasniti vašu naglost.Ne mogu verovati — — O, da bi mogao mrtav ovde ostati od ljubavi!Onda bi mi verovali. Slavka ga pogleda.Oči mu behu neobično svetle, usne mu behu poluotvorene, prava slika strasti.Ona okrete lice od njega, jer ne mogaše izdržati taj pogled. Laza priđe bliže i pokuša učiniti juriš na te oči, što se kriju.Nije ni spazio, kako je Slavka dohvatila levom rukom zvonce sa stola i zazvonila baš kad je najvatrenije besedio. Ništa nije smotrio; ali baš u času kad htede okušati čvrstoću svoje kavaljerske mišice, u tom času strahotna praska prekide trenutnu tišinu.Dva okna prozorska sasuše se pred njega u stotinu komadića.On ubezeknut gledaše na to čudo; beše ispustio Slavkinu ruku. — Ovo je strahota, gospodine, reče Slavka zaplašenim glasom.Malo čas desilo se to i komšiji preko puta.Šta će to da znati, gospodine Lazo? Laza beše ubijen na te reči.Za živu glavu ne bi se umeo dosetiti, da je razbijeni prozor s avlije a ne sa sokaka; tako se jako zabunio. — Zar mi pohvataše tragove? pomisli u sebi. Ali brzo dođe k sebi, pa smislivši zgodnu dosetku, već pođe s osmejkom da zagovara stvar. — Ali ostanite na stvari, gospodine Lazo.Ovo je kuća poštena i čestita, a bez uzroka se ne lome prozori kamenicama usred dana. — Ta to je paklena neprilika, promumla Laza grizući se za usne. Ali se na skoro izbavi mučnoga odgovora, jer se donja vrata od sobe otvoriše i oni se oboje tamo zagledaše.U sobi beše tišina i jasno se začuše neki poljupci na polju.Slavka izgledaše da je veoma iznenađena a Lazi se poče okretati soba oko glave. Odma za tim oškrinuše se vrata još nešto više, i na otvoru se ukaza mala, bela ženska ruka, baš do lakta.Začuše se još dva tri poljupca pa onda jedno tiho, srdačno „zbogom“ ; i ruke nestade. Laza stoji kao skamenjen. Ali evo i trećeg akta naše vesele igre.Kao na komandu otvoriše se na jedan put i ta i oboja sporedna vrata.Laza ugleda sa sve četiri strane po jedno žensko čeljade. — Zbogom, dušo! viče Mica s donjih vrati. — Zbogom, rano! viče Danica s jedne strane. — Dođi sutra! viče Velica s druge strane. — Umreću bez tebe! pozdravlja ga Slavka s leđi. Pa onda dođoše na red duboki pokloni i jedno opšte, gromoglasno, bezkonačno ha-ha-ha! ha-ha ha!... Jedino pametno, čemu se Laza doseti u tom haosu od hahahova, beše to, da je dohvatio kapu i na vrat na nos sleteo niz basamake. — Niste još pogađali u karte, viče za njim Mica, tamo bi ste još bolje prošli. Vrag mu odneo i karte i sve, velite vi čitaoci, a Laza nije imao kad ni to da rekne. A vesele nam se cure naskoro sve razudale.Slavka pre od sviju, za bogatog trgovca, a za njom Mica za mlada i vickasta oficira.Lenka i Velica venčale se obe istog dana, kad je Darinka isprošena.A posle na svadbi bile su joj svaka sa svojim zaručnikom.Onda su se slatko smejali proročanstvu Lazinom, koji je, da prostite, čitaoci, i tu sa svim nekavaljerski — slagao. A šta je s Lazom, pitaćete sad? Pa izgubio nam se; slabo se gde viđa.Po negde će još koju „mamicu“ zanimati i razdremati svojim pripovetkama.Više puti bude mu teško, pa bi rad da bar ispriča svoje minule jade kakvom mlađem čeljadetu, ali ga svagda vraški osmeji i podmigivanja zaustave.Ne veruje mu niko ništa. On tada pogne duboko glavu i teško uzdanuvši govori sam sebi. — Prokleto detinjstvo, prokleti opaki početak!Bila mi je zapisana u knjizi sudbine sreća, ali ja sam se detinjasto titrao njome, dok je nisam rasrdio, te me je ostavila.Nekada su me svi ljubili, a sad me svi mrze! I pri tom bi se uvek setio Slavke; cela njena divna slika obnovi mu se pred očima.Učini mu se, kao da je ona njegova bila, pa mu preoteta; oseća još i sad kako je ljubio istinski i vatreno.Ali odma za tim dođu mu pred oči i svi onda sklapani računi, i ono što mu je pre izgledalo da vodi k nečem pametnom, sad vidi kako je bilo glupo i pobrkano. — Glupan!Glupan sam bio! bile su mu zaključne reči pri svakom takom razmišljanju. Jedino što mu je ostalo od mladih godina, ali što njega još više grize i muči jeste to, što ga sve jednako zovu „Kavaljer Laza“. RAJKO OD RASINE PRIPOVETKA S KRAJA XVII VEKA KOLARČEVE ZADUŽBINE U BEOGRADU U DRŽAVNOJ ŠTAMPARIJI KRALjEVINE SRBIJE MILOVANA VIDAKOVIĆA RAJKO OD RASINE Pred veče jednoga lepoga letnjega dana godine 1699 prolazila je po ruševinama od nekadašnjega dvora i grada Knez-Lazareva u Kruševcu jedna šarena gomila od Turaka i đaura. Krepak jedan i povisok starac, — s rumenim obrazima, belom na okruglo potkresanom bradom, odeven u kitnjasto ruvo madžarsko, s visokim orlovim perom na crnom sniskom kalpaku, s krivom sabljom o bedrima, sa visokim žutim čizmama, na kojima zvrktahu široke srebrne mamuze, — bio je sredina, oko koje se ona gomila povijala čas napred, čas na desno, čas na levo.Uz njega i oko njega bilo je još nekoliko mlađih ljudi u madžarskoj narodnoj nošnji, a i jedan dežmekast čovečuljak u dugačkoj, crnoj dolami, koji je svaki čas brisao svoje znojavo i zapureno a glatko obrijano lice nekakvim belim ubrusom. S njima je išlo i nekoliko Turaka u dugačkim zelenim kaftanima i sa stambolijskim turbanima, a iza njih jedno desetak janičara sa suknenim sarkolima na glavi, ali bez oružja.Po dalje iza ove gomile išli su rastrojeno i polagano čauši s velikim tojagama.Tek bi se od časa na čas po neko od njih zaleteo na gomilu turske momčadije i dečurlije, kad bi ova glasno povikala: „ha, bre, vur đaur!“ pa bi se uzela bacati komadićima od ćeramida i cigala, ili i suvim konjskim đubretom, na onu sjajnu gospodu. Ono su doista bila sjajna gospoda, što šetahu po razvalinama dvora Lazareva.Baron Arpad Sent-Kiralji od Galamboša, praćen nekolikim sinovima najveće gospode madžarske, putovao je kao izvanredni poslanik ćesara i kralja ugarskog u Carigrad po naročitom poslu, od koga je zavisilo hoće li se istom zaključeni mir održati ili ne.Sultan je pratio iz svoga saraja Hasan-agu Zulufliju da kao čauš-baša u Beogradu dočeka i u Carigrad doprati carskog poklisara.U Beogradu je Mustafa-beg Aladža-hisarli, jedan od najbogatijih spahija turskih, svome starom prijatelju Hasan-agi dao svoga mladog a junačnog „kabadahiju“ Rajka, da ga sprovodi i da mu pomogne da se carevi gosti ni na šta ne potuže. „Njegovi ga,“ govoraše Mustafa Hasanu, „na domu zovu „Strahinjom", van doma je poznat kao „od Rasine Rajko“.Ja ga zovem „Amidža-zade".Mlad je; ali se na nj možeš pouzdati kao na najboljeg junaka.Njegov mi je stric jednom život spasao, pa mu uvedoh sinovca u svoj konak za kabadahiju, i pazim ga kao da mi je sin.Povedi ga u Stambol, neka vidi silu i gospodstvo, e da bi se zaželeo da cara služi.Pođe li cara da služi, eto carstvu novog Ćuprilića! “ To je onaj povisok i vižljav mladić, što ispred samog starog poslanika korača.O ramenu nosi dugu pušku arnautku, čvrsto se utegao širokim šarenim pasom, povrh ovoga crven silav s pištoljima i handžarem; ispod splava, iznad i desnog i levog kuka, lepe srebrne Fišeklije pritvrđene debelim crvenim gajtanima sa kojih se spuštaju mnogobrojni sitni lanci sa ocilima, britvicama, čačkalicama, svakojakim zdelicama i drangulijama, te ga kao kićanke biju po bedrima, pa sitnim zveketom prate svaki njegov korak.Po prsima je pritegao džemadan od crvena sukna, iz kojega se od ramena spuštahu poširoki rukavi od debela seljačka platna, koji se uz doručne zglavke pripijahu doručnicima lepo i puno crvenim koncem izvezenim.Imao je na sebi uske čakšire od zagasito plave čohe optočene crnim gajtanom; nosio je presne opanke i čarape visoke skoro do kolena, a lepo u bogate šare od mrkog, žutog i zelenkastog pletiva ispletene.Na glavi mu je sniska šubara od crne jagnjetine.Ispod šubare videlo se čelo ne baš visoko, i pre posnisko, ali pravo i lepo srezano i osenjeno gustom kestenjavom kosom.Poguste i duge veđe lepo se povijaju iznad dva crna oka, koja svagda pravo gledaju; iz njih svetao otvoren pogled, istina, ne seva pretnjom, ali kao da glasno kazuje: „ne bojim se nikoga do Boga!“ Od obrvskih sastavaka polazio je jedan prav nos sa prilično širokim i pokretnim nozdrvama.Nausnica ga je tek malo nagarila i ostavljaše da se lepo vidi rumeni luk gornje usne od dobro srezanih i za čoveka dosta malenih usta.Lice mu je bilo oblikom kao okrugla jabuka, koja se slila u nešto malo dužu no širu kocku, i kroz mrku preplanulost od sunca na obrazima njegovim lako probijaše rumen mladosti i plamen uzbuđenosti.Cela mu je pojava bila prijatna i dopadljiva.Nije mu bilo više od dvadeset i dve godine. Krasni ovaj mladić koračao je pred samim ćesarevim poslanikom, ovda i onda zaustavio bi se pa kazivao što ima da kazuje, onome zagrejanom i znojavom katoličkom popu, koji se valja da rodio negde među Hrvatima ili Slovencima, te razumevao i govorio srpski.Pater Hijeronimi, koji je pratio posaobinu kao sekretar, prevodio je njegovo kazivanje madžarskoj gospodi. Od urvine stare crkve Lazarice mladić pođe napred k jednom obrvanom platnu od zidina, koje se naslanjaše na visoku kulu jednu. „Evo, da sad izađemo na ovo platno!“ reče Rajko mekim glasom u kome se, u jasnom metalnom zveku, mešalo i nešto ponosa. — „Bogme će gospoda moja polomiti mamuze po tom kamenju!“ reče dežmekasti pater utirući znoj, i brižno gledaše za mladićem, koji se sigurnim i lakim korakom penjaše uz gomilu cigala i kamenja. „Ama vredi da polome mamuze.S ovoga platna možete najbolje da vidite, kako je grad nekada imao dvojakih zidina, kao ono što kažu da Carigrad ima!Pa onda baš treba iz blizine da vidite kulu ovu!“ Ispeše se sva gospoda za njim na onu zidinu do kule.Razgovarahu nešto između sebe madžarski i po svoj prilici mio im beše onaj pogled na okolinu.Rajko prekide njihov razgovor, dotaknuv patera rukom i rekav: „Kaži gospodi: na ovu je kulu Goluban, verna sluga srpskog car-Lazara, na svojim rukama izneo gospođu svoju, caricu Milicu.Znaš šta vam kazivah malo čas kad bejasmo dole na kapiji, na kojoj carica preklinjaše svih devet Jugovića redom, da joj bar jedan brat od zakletve na dvoru ostane ? !Vala kao da sad gledam Golubana kako silazi niz kulu, setan neveseo, teško mu je što ne može da posluša svoga gospodara, al’ je teže srcu odoleti, da ne ide na boj na Kosovo, već — pojaha svojega labuda, posede ga ode u Kosovo!" — „Kud se ti zanosiš, moj bratac!“ reče pater malko nestrpljivo, pa ne hte to ni da prevodi.Ali ga starac poslanik zapita šta Rajko reče, pa kad ču priđe k mladiću i potapka ga po ramenu kao da mu odobrava. „E baš mi je žao, što nas dvojica ne možemo da se razumemo!“ reče Rajko gledajući poslaniku pravo u oči; „sve mi se čini da ovaj popa tebi samo smućka što ja pričam.A vidim te jesi ti i junak i gospodin!Znam ja, voleo bi ti da saznaš o car-Lazaru i carici Milici mnogo više, nego što to ovaj gospodin popa voli! “ Nasmeja se glasno i sam pater Hijeronimi, i nasmejaše se sva gospoda kad im prevede Rajkove reči.Pa onda će pater prihvatiti: „hajde, hajde! svršuj samo ako imaš još što!Valja gospoda da se vrate u karavan-seraj na odmor! “ — „Imao bih ja ovde vama puno da kazujem.Ne bi stigla za sve ni cela noć.Nego kaži ovo gospodinu: vidiš ovu kulu; u njoj su najvoleli da zajedno stanuju car-Lazar i carica Milica.A njih su se dvoje mnogo voleli.Sad, vidiš li čak na vrhu na najvišoj zidini od kule nešto kao gvozdenu čaklju?“ „Vidim, vidim!“ uveravaše pater i ne gledajući u vis.„Samo hajde, svršuj!“ — „E, a mo’š li pogoditi šta je to?“ „Ne mogu, bratac moj! nego kazuj pa svršuj!“ — „Hoću, samo ti sve lepo da prevedeš!Vidiš, ova se kula vidi čak iz zadužbine car-Lazarove, bele crkve Ravanice.Sećaš li se! kazivao sam vam o njoj kad jutros blizu nje prolažasmo.Car je vrlo često odlazio svojoj crkvi da provede po koji dan.A opet bi se jednako brinuo kako mu je carica i je li mu sve dobro na dvoru.S toga bi carica, čim se smrkne, zapovedila da se gvozden jedan kotarac napuni lučem i katranom, da se sve to obesi o onu gvozdenu čaklju pa zapali.Car bi onda iz Ravanice video kako kao neka zvezda trepti nad njegovim dvorom u Kruševcu, pa bi rekao: „hvala Bogu, moja Milica šalje mi eno zvezdani pozdrav, i sve je dobro!““ Doista se ovo gospodi madžarskoj prevede.Mlađi od njih uzeše glasno usklicavati, a dvojica ili trojica skidoše kalpake, mahaše njima u visinu prema kuli, kao da su ugledali sen carice Milice, pa je usklicima viteški pozdravljaju. „E, gospoda vele da si im se dosta napričao, i da si eto baš lepo završio.Sad nemoj to da ukvariš, nego hajde napred, pokazuj put u karavan-seraj!“ reče mu pater. — „Dobro, kad tako zapovedate!" prihvati Rajko, pa se onda okrete i reče nešto na turski Hasan-agi Zulufliji, i pođe napred.Hasan-aga dade zapovest janičarima i čaušima da se ustroje po stranama rad zaštite poslanika i svite njegove.I onda pođoše niz brdo pravcem k česmi, pa da izađu na put u varoš. Valjalo im je proći pored zapadne zidine od grada.Uz tu zidinu, koja se prilično održala, prislonjena je bila ovde i onde po koja sirotinjska čatrlja.Pred jednom, koja je stajala za sebe i podaleko od drugih, sedeo je na zemlji Ciganin, pa kovao klince za potkovice.Najviše da mu je bilo trideset godina.Malo podalje od njega sedela je na zemlji, a nasloniv se leđima na pleter od čatrlje, mlada jedna — Turkinja. Bila se zadubla u neke duboke misli.Kao da je duševno bolesna, tako se ukočenim pogledima iz razrogačenih očiju zagledala u onu šarenu gomilu, koja se polagano kretaše ozgo sa grada.Kad se svita malo primače, ona se žena podiže, pa da bi pojačala vid i da bi sigurnije sagledala ko to dolazi, nadnese levu ruku nad oči, i gledaše, očevidno uzbuđena, u gomilu.Kao da i ne čujaše što joj Ciganin kovač srdito i sve jačom i jačom drekom dovikivaše. A kad madžarska gospoda nastupiše baš prema njoj, ona sa vriskom, koji srce paraše, jurnu k njima, odgurnu čauše i janičare natprirodnom snagom, koju samo očajanje dati može, pade na kolena pred starim poslanikom i kroz gorko jecanje, a sa grčevito sklopljenim rukama, govoraše nešto madžarski živo i vatreno. Mladi Rajko, koji je nekoliko koračaja ispred svite išao, okrete se i jednim skokom skoči do nje i do poslanika.Pobojao se da se nije što nezgodno desilo carevom gostu.Stadoše mu oči na mladoj ženi koja se pred nogama starčevim! savijaše, celivaše nebrojeno puta njegovu madžarsku sablju i govoraše za nj nerazumljivim jezikom tako strasno.Ne beše to ni Ciganka ni Turkinja, i ako je pred Ciganinovom čatrljom sedela, i po turski u žutim šalvarama i crvenom jeleku odevena bila. Dotrča Ciganin s čekićem u ruci, s penom na ustima, s varnicama u očima.Gnjevno viknu po turski: „ovamo, kučko, ili ću ti sad glavu razmrskati!" Dohvati je za kose i povuče.Čauši je prihvatiše za ruke i pomogoše Ciganinu da je odvuče k čatrlji. Za nekoliko trenutaka cela ona svita beše zanemila kao da se skamenila.Prvi beše Rajko koji silno uzbuđen viknu: „ama šta je to?“ i ako ni sam ne znađaše kome upravo to pitanje upravlja. „Šta ono reče?“ pitaše starac poslanik, okrenuv se mlađoj gospodi iz svoje svite; „šta ono reče, ko je ona?!“ „Meni se učini da reče: „ja sam Margita, grofica od Nađ-Banje, žena grofa Aladara!““ progovori jedan od njih. — „Grofa Aladara!.... grofa Aladara!“ ponavljaše starac, pa kao da za neki trenutak prevrtaše po svome sećanju.„Grof Aladar od Nađ-Banje biće sad da je mojih godina!Nisam slušao da se i po treći put oženio !Ovo mora da je neka pometnja! Hasan Zuluflija kucnu rukom Rajka, koji se sav bio izgubio slušajući za nj nerazumljivi govor madžarske gospode. Reci gospodi da se mičemo dalje!Ovo je jedna robinja koju je ovaj Ciganin, po imenu Bekri-Bekir, pre neku godinu u Madžarskoj zarobio.Daj da se dalje minemo!“ govoraše Hasan. Rajko prevede na srpski što čaušbaša reče, te cela svita pođe dalje niz brdo. On sam zastade malo iza njih svih.Stojaše kao ukopan.Prođoše ga mravci kad iz čatrlje začu pištanje i glasno plakanje one žene.Skoči k vratima od čatrlje, ali ih nađe začepljena iznutra.Udari dva tri puta pesnicom u njih. „Šta je bre?!“ dreknu iznutra Ciganin ne otvarajući. — „Kabadahija carevog čaušbaše Hasan-age Zuluflije veli ti: da tu jadnu ženu ne takneš ni malim prstom, jer ćeš zakukati da sav Aladža-hisar čuje!Jesi l’ me razumeo Ciganine?" govoraše Rajko srdito. „Turske mi vere, samo je jednoč rukom udarih!A evo neću ni toliko !Pozdrav i poklon carevom čaušbaši, slušam ga! “ odgovori Ciganin ponizno. Doista ućutka se plač robinjin.Ali Bekri-Bekir ne smede da otvori vrata.U tom viknuše Rajka janičari ozdo od svite, te on pohita za njima.Kad već siđe k česmi, stade i okrete se.Pred čatrljom Ciganinovom stajala je kao kip robinja njegova, pa nasloniv glavu na desnu ruku, a poduprv lakat od te ruke levicom, gledaše za svitom madžarske gospode, koja savi putem u varoš.Rajku se učini kao da ona samo u njega gleda onako kao što on samo u nju gledaše.Stade tako za nekoliko trenutaka, pa već morade dalje za svojom gospodom. U karavan-seraju je te večeri vladalo prilično uzbuđenje među madžarskom gospodom.U jednoj širokoj odaji posadili se behu svi zajedno s paterom oko sniske jedne sofre, pritisnute kondirima sa crvenim župskim vinom, pa razgovarahu o onome što se zbilo.Oko neko doba Rajko zakuca na vratima i preko patera zapita: bi li stari gospodin dopustio da mu nešto kažem.Pozvaše ga unutra.Uđe i stade blizu samih vrata i poče ovako: „Evo sam od kako se smrklo obišao sav Kruševac.Moja Rasina nije daleko odavde i imam ovde dobrih poznanika.Raspitivah ih o onoj robinji.Svi mi vele da je Madžarica, da ju je Bekri-Bekir, — koji je se tek pre četiri godine poturčio, došav i sam od nekuda iz Madžarske, — zarobio.Svi mi vele da je neka neobično dobra duša, i da ne može biti da nije od velikoga gospodskoga roda.Vele poznaje se to i po njenoj lepoti, i po njenoj dobroti.Sad bilo da to jeste bilo da to nije, tek je to Madžarica, vaša zemljakinja, od vaše gore list, a eto je robinja!Znam da ste radi da je oslobodite.Mislio sam kako da vam u tom pomognem, raspitivah prijatelje i nađoh da može da bude.Evo kako: sandžak-beg je ovde nov čovek, tek je od skora došao, siromah je i drhće za parom.Dajte da odem da ga pitam za koje bi je pare predao vama da je povedete kao slobodnu?Ciganina ne vredi pitati, jer mi večeras svi rekoše da je on odbio velike novce koje su mu neke ovdašnje spahije nudile.Oprostite mi što po neznanju zamišljam da može biti niste pri novcu i za takvu rabotu.Ako niste, onda evo druga načina: neka pođu dva mlada gospodina sa mnom, otići ćemo pravo Ciganinu, vezaćemo ga, nju ćemo odvesti pa je sakriti ovde u jednu kuću koju ja znam, odatle bi je moji ljudi posle nekoliko dana ispratili u Rasinu u moju rodbinu, koja bi je čuvala i pazila kao amanet, dok vi ne smislite na tenani kako da je sigurno u zavičaj opravite.Eto, jedno od toga birajte, ako ne znate nešto još bolje i sigurnije.Tek ne možete zemljakinju svoju ostaviti da i dalje u poturčenog Ciganina Bekri-Bekira robuje!“ Trajalo je malo poduže dok je pater preveo sve ono što Rajko reče.Mnogo mu smetaše što zapinjaše o ono crveno vino na sofri.Uzeše se gospoda madžarska svetovati.Počeše lepo i polagano, pa pođoše sve jasnije i jasnije, sve glasnije i glasnije, dok se Rajko ne uze da pobojava da će se oni mlađi ljudi još i pokrviti.Ali ih starac utaloži i uze sam da govori mirno, ali i opet nekako kao da zapoveda. „Je li, bratac!" upita pater Rajka iznenadno; „ a ko tebe posla s takvim porukama ovamo nama ?! “ — „Ko me posla?!Kako ti to pitaš?“ reče Rajko malko zbunjeno a nešto malo i srdito.„Niko me drugi k vama poslao nije do žalosna sudbina one vaše zemljakinje što onako mlada robuje, a po mraku mi je svetlila svetlost gospodskog obraza ovih vitezova ovde !“ Uze pater Hijeronimi da vrti glavom i onda opet udari u madžarske bubnjeve.Na to će stari poslanik reći nešto što pater prevede Rajku ovako : „Njegova blistavost uzvišeni gospodin carski i kraljevski poslanik veli: „hvala ti, ali od toga sad ne može ništa da bude.Njegov je posao da utvrdi mir među carevinama, a ne da ih ponovo zavađa i to zbog čega nego zbog jedne robinjice!“ „Carevi ne bi bili carevi kad bi se tako lako zavađali.Veruj mi niko se s toga ne bi zavadio manj sandžak-beg s Ciganinom i Ciganin sa mnom.A baš je od Boga grehota, a od ljudi — Boga mi, mal’ ne rekoh nešto!....Baš je velim grehota ostaviti onu mladu vašu zemljakinju da onom ciganskom bekriji robuje !“ — „E šta ćeš?Idi pa spavaj; valja sutra rano polaziti!“ reče pater. „ Misliš li ti da ona robinja sad spava?" pitaše Rajko nešto snužden; „vala dao bih glavu, ako se ona celu ovu noć Bogu ne moli, da pokrene srca ove gospode, da je ropstva oslobode!“ Diže se starac, skočiše i sva ona mlada gospoda na noge.Starac gospodski mahnu rukom Rajku, dajući mu znak da može ići.Rajko se pokloni starcu i izađe.„Eh, šta ćeš?Sila Boga ne moli.Nisam mislio da će tako da se svrši!“ govoraše sam u sebi. Otide polagano preko prostranog dvorišta od karavan-seraja i kroz razgrađenu ogradu od vrljika uđe u jedan veliki zabran, koji je odmah iza konjušnica počinjao.Pogleda u zvezdano nebo pa se pusti u neke misli. Na celom putu od Beograda do Kruševca Rajko je bio kipeo od veselosti.Srce mu je bilo puno neobične miline; oči su mu svetlele neiskazanom radošću.Činilo mu se kao da je robovao u konaku Mustaf-aginom, pa se sad slobodan i srećan vraća u zavičaj da vidi majku, braću i rodbinu.Kao da ga negde na putu ili na kraju toga puta čeka neko neizmerno blago ili neka izvanredna sreća, tako ga je radosna žudnja vukla nekuda — i sam nije znao kuda, i k nečemu — i sam nije znao k čemu.Sva mu se Srbija činila kao da je baština njegove zadruge; svako mu je drvo izgledalo kao da je kita bosiljka, svaka stena rumena; i same vrane i svrake nisu mu se više činile da su tice zloslutice, nego samo kao starije u crninu zavijene sestre plavosivih divljih golubica, što padahu preda nj na put samo da opet prnu u vis, te da se zrak potrese i fijukom zaječi kad se srebrni talambas vitih krila njihovih uzleprša.Ništa se oku njegovom izmaklo nije: ni orao koji je visoko pod nebom gospodstveno kružio, ni zec koji poguren i sav usplahiren skakaše od džbuna do džbuna.Sva su mu polja mirisala kao da su bosiljkom zasađena.Činilo mu se kao da kroz rastove šume šumadijske bruji povetarac, koji se poneo čak otuda sa sinjega mora, pa preko snežnog Durmitora pao u četinarske gore užičke, da se u njima napoji mirisom od jela i borova, pa da onda prostruji kroz Šumadiju, te da je kao neku crkvu tamnjanom okadi.Na sve to i na svaku sitnicu obraćao je on pažnju madžarskoj gospodi, jer mu se činilo da svega toga nigde van Srbije nema.. Pater Hijeronimi ne mogaše da stigne da zabeleži ni stoti deo od svega onoga što mu Rajko kazivaše o planinskim lancima, o visovima, selima i zaseocima, a još manje o bojevima koji su se onuda bili, i o junacima koji sad već mirno počivahu pod ovom ili onom kamenom belegom. A kad bi sunce prosulo još topliji žar, te pozlatilo i polja i gore, i kad bi svaki list na drveću, i svaki cvet na polju, i svaki džbun duž puta, još silnije zamirisao, razdraganost srca njegova uskipela bi i Rajko bi se okrenuo čaušbaši : „Čestiti čaušbašo, tako ti sreće, pusti' me da zapevam!“ — „Kako ćeš zapevati pred licem kraljevskih jelčija a carevih gostiju?“ rekao bi zaprepašćen Hasan; „nego eto, poleti na konju, pa kad se dobro izmakneš, zapevaj !“ I onda bi Rajko doista poleteo na svojoj tankoj sivoj lastavici, koja je svojom brzinom i svojom sitnom a pametnom glavom izdavala beduinsko poreklo svoje.Milina je bilo pogledati ga onako mlada, onako krasna, onako vita i utegnuta, onako kao zalivena u turskom sedlu, kako, podignuv jednu ruku u visinu, pognuv se malo unapred po konjiću svome, juri klikćući kao mlad soko. Čak bi i čaušbaši milo bilo da ga gleda.Pa bi se onda stari Turčin svojim mirnim i ozbiljnim licem okrenuo madžarskoj gospodi i pokazujući rukom na mladog konjanika, dopustio sebi da kaže samo jednu reč: „binjedžija!“ A i u madžarske bi se gospode lice zasvetlilo.Ništa na celom tom putu nije moglo da zagreje srca njihova u brže kucanje tako, kao kad gledahu kako ona arapska siva lastavica leti da stigne, gde Rajko može da zapeva.Mlađa bi se gospoda i sama razdragala pa prsla u glasno klicanje, a stari bi se baron Arpad samo osmehnuo i rekao: „krasno momče!Dobar jahač a i konj mu dobar!“ Pater Hijeronimi preveo bi čaušbaši na srpski što starac reče, a Hasan-aga Zuluflija završio bi ceo uzbudljivi prizor sa tri reči: „Jes, valah, binjedžija! “ Tako je bilo putem od Beograda do Kruševca. Ali evo sad putem od Kruševca u Niš Rajko je sa svim drugi čovek. Jahao je napred sam i zamišljen.Izgledao je kao da je pokisao.Ono i jeste neka tiha a prilično hladna kišica počela da rominja.I nebo više nije bilo plavo nego sivo; Kopaonik i Jastrebac zamotavali su glave svoje maglovitom koprenom; ni orlova, ni jastrebova nije se nigde moglo videti; još manje jata divljih golubova; ispod pogdekog mostića od brvana žabe su neveselo kreketale.Kad svita izađe malo u brdo, u jednom niskom lugu slavuj pevaše tužnu i slatku neku pesmu, i ne prekidaše je ni jednim dahom, baš kao da je hteo da se njenom tugom uguši, ili kao da se zavetovao da umre pevajući.Čak su i madžarska gospoda sama od sebe stala da ga slušaju, a čestiti Hasan Zuluflija ustavio je celu pratnju da topot od kopita konjskih ne proguta ništa od one slasti, koja treba da se sliva samo u srca ljudska.Samo je Rajko jahao i dalje napred, mnogo nešto zamišljen. Bio je i neveseo i po gotovu srdit.Neveseo od žalosti koja mu pritiskivaše srce pri pomisli, da ona jadna žena, onako mlada i lepa i onako dobra, osta da robuje u poturčenog Ciganina!Kako ono reče pater Hijeronimi, da je ona od velika gospodska roda, vlastelinka, kneginja, što li?Vala moglo joj se odmah videti i po očima, i po licu, i po stasu, i po kroku, da je od gospodska roda!Pa to gospodstvo, i onaka lepota i ona mladost da robuju jednom crnom Ciganinu! Pa onda bi njegova žalost prešla u srdnju.Srdio se na madžarsku gospodu i na onog crnog popa.„I to su mi neka gospoda !“ govoraše sam u sebi; „i to mi je neki duhovnik!List od njihove gore zatreperio, čedo od njihove kolevke zaplakalo, mlada robinja od njihova roda i od njihove vere zapištala i zakukala, a oni — prosto ni malim prstom da mrdnu!Šta li bi moj stric Pavle rekao na sve ovo?!“ I onda bi uzeo da premišlja šta li bi mu stric rekao, pa onda pređe da se pita: a šta li bi na to rekli Ban Strahinja i Kraljević Marko?!Zavukao se bio sav u crvenu suknenu kabanicu, zagrejao se, zaneo se u misli koje su bile više snovi na javi nego ozbiljne i hladne misli.Ali pre no što je sagledao Moravu s ovu stranu Niša, Rajko je sa svim jasno i pouzdano znao šta bi mu stric Pavle rekao da je živ, i šta bi radili onakvi srpski junaci kakvi behu Ban Strahinja i Kraljević Marko.Odlučio se da, čim se gospoda u Nišu malo poodmore, izađe pred njih da se e njima oprosti. Na putu do Kruševca sva su gospoda madžarska bila zavolela Rajka.Ali se sinoć pater Hijeronimi napravio izvanredno mudar i prozorljiv.Kad ono Rajko izađe zlovoljan iz njihove odaje, pater uze vrtiti glavom; podupre vrh od svoga dugačkog nosa kažiprstom; uze se za tim kucati prstom u čelo, kao da se uveri da mu lubanja nije napukla, pa zadovoljan tim prethodnim, i ako vrlo površnim, ispitom, uze da madžarskoj gospodi šaputom a na latinskom jeziku govori : „Ko nama, o velikomoćna i sjajna gospodo, jemči, da prelasni i bujni junoša, drskost kojega toliko iznenađuje, nije nama od strane Saracena sa izvesnom namerom da impedimenta procesiji našoj u grad Konstantinov provocira, pridodan?Ako oštroumlju vašem podvrgnete pitanje prosto, ko je njega nama nametnuo, ako posmotrite neprekidno hvalisanje njegovo sa nekakvim ove zemlje junacima, daže carevima, koje on pred Saracenima saracenske glave seći pušta, ako strogoj analizi današnji incident podvrgnete, onda je neizbežna konkluzija logike, da je ovaj junoša vrlo, vrlo podozriv! „Prepodobni!“ prekide ga baron Arpad glasom kao da puku komandira; „meni deran taj nije podozriv.Ali vi poznajete bolje od nas ove ljude ovde, pa kad vaša logika kaže da je mladić ovaj podozriv, moja logika kaže: „oterajmo ga!“ Mlađa gospoda zamoliše da se Rajko ne otpušta odmah, nego da na njegovo ponašanje svi motre, pa u Nišu da se reše šta da rade. A na putu do Niša svi pogledahu ispod oka k Rajku.Ona očevidna promena u njegovom ponašanju, ona njegova zamišljenost i sumornost učini se svima da je baš podozriva.Nije mu ispalo ni do Kruševca ni u Kruševcu da načini kavgu pa je srdit, i bez sumnje premišlja i snuje nove zgode.Uđoše u Niš sa već gotovom odlukom da se s njime rastaju. Kad se vratiše sa pohode paši niškom madžarska gospoda svetovaše se nešto sa pater Hijeronimijem u najboljoj odaji karavan-seraja.Malo čas pa izađe pater iz odaje u hodnik i udari se prsima u prsa s Rajkom. „Da li bih mogao da govorim sa gospodom?“ pitaše Rajko. — „U dobri čas!“ reče pater; „a ja izađoh da te k njima zovem.Hodi unutra!“ Rajko skide šubaricu, pokloni se pred starim poslanikom, i dok se mater nešto nakašljivaše poče da govori: „Lepo mi je u službi vašoj; ponosno mi je da pratim ćesarovu posaobinu.Ali vam se molim, svetla gospodo, ne zamerite mi, i pustite me da se doma vratim.Ne pitajte za što.Nego me milostivo puštajte i oprostite mi!“ Dok to pater prevođaše Rajko vide da na ćilimu, na kome stari poslanik nezgodno seđaše, leže poređani u dva reda deset nemačkih talira sve novih novcatih. „A evo,“ uze pater da govori, „njegova te blistavost prizvala da ti baš kaže da se možeš vratiti.Niški paša nešto kao reče da je bolje da se ti u Beograd vratiš, jer on daje druge pratioce.Već smo o tome govorili i sa Hasan-agom.I evo ti veli moj presvetli gospodin deset talira: četiri za četiri dana tvoje službe dovde, četiri za četiri dana tvoga povratka, a dva uz to na poklon! “ Rajko se zarumeni u obrazima, pokloni se, prignu i podiže četiri talira. „Neka vam je hvala svetla gospodo!Ovo za službu do danas, i ako je mnogo, opet može da se kaže da je za službu velikoj i svetloj gospodi; ali ono drugo ne mogu vam primiti!" Začudiše se madžarska gospoda.Uzeše se dogovarati i razgovarati. „Moj bratac!“ uze pater osmeškujući se da govori; „svetla gospoda vele: ako je da ko kome poklon čini, ne možeš ti njima, nego oni tebi!Uzmi pare, brajko, kad si tako lepe sreće! “ — „Ne dao Bog, da ja njima poklone činim!Nego, nije to tamo moja zarada!" „Ma, čoveče, vređaš gospodstvo njihovo!Nego čekaj!Ha, evo mi sijnu, taman da se sve slavno izmiri, i njihov gospodski a rekao bih i — tvoj sirotinjski ponos.Eto, neka prihvati crkva te talire, neka se pale sveće za duše i tvojih i njihovih pokojnih dok talira traje.A?... šta veliš?!“ — „ Ako hoće gospoda neka prihvati crkva.A kad bi to moji novci bili pa se ja pitao, ja bih rekao: da se podele sirotinji, neka moli Boga za zdravlje ćesara, ne bi li stigao da oslobodi rod rišćanski od jarma turskoga!“ U radosnoj razdraganosti pater Hijeronimi izgovori na latinskom jeziku kitnjastu besedu kako ovaj mladić želi da se onih njegovih šest talira predadu njemu — pateru, — da ih on podeli sirotinji za zdravlje ćesarevo. Stari baron Arpad ustade i priđe Rajku, potapka ga po ramenu, govoraše mu nešto madžarski i završi rekav tri put srpski: „napred! napred! napred!“ „Presvetli gospodin veli,“ uze pater prevoditi; „pametno si sinko učinio što si to pateru poverio!Znam ja, veli, ima plemenitih ljudi u tvome narodu.U poslednjem ratu, imao sam ja, veli, u mojoj vojsci i Srbe dragovoljce.Otkidaju od svojih usta da sirotinji dadu.A kad dođe da se bitka bije, onda samo: napred, napred, napred!Te sam reči od njih naučio u bitci kod Sente.Sinko, napred! napred! napred!“ Rajka podiđoše mravi od uzbuđenja.Beše mu milo i opet nekako teško.Prignu se i poljubi starca u ruku: „hvala ti svetli gospodine!Baš si naučio što i jeste najlepše u našem govoru.Napred ćemo svi ako Bog da!“ Pokloni se i svoj ostaloj gospodi, priđe k ruci i pateru, i još jednom sa vrata reče: „hvala vam, gospodo, prostite mi i s Bogom ostajte!“ I onda ode pravo u konjušnicu da opremi svoju sivu lastavicu. Pod samim gradom kneza Lazara, a prislonjena uz obrušenu jednu zidinu, koja po svoj prilici bejaše ostatak od nekadašnjega spoljnjeg zida gradskog, bila je jedna česma od belog mramora.U ono su je vreme još jednako zvali „gospođinom česmom".Stara i uzana kaldrma, koja dolažaše iz varoši, povijala se pored nje gore uz brdo, dok se nije u travi od ledine izgubila.Od širokih mramornih ploča, koje su joj teme pokrivale, ostala je samo jedna; druge su davno raznesene pa zamenjene dugim tamnocrvenim ćeramidama.Iz one stare, debele i vlažne zidine iznad nje izbio je čitav džbun zovina drveta.Tanke stabljike povile se pod teretom krupnog cveta i nadnele nad rumenim krovom od česme kao neka džinovska kita od zelenog lišća i bledožutog cveća.Kao da je neka tajanstvena ruka htela da tankom i mirisnom hladovinom zakloni mramornu česmu od sunca, te da u hladu i na miru bistrom strujom bruji čudesne priče o slavi starih sunčanih dana.Jest, i priče o sladosti negdašnjih mekih mesečina, kada su džinovski stražari u pancirima od srebra stražarili po zidinama gradskim i kroz sve junaštvo svoje krišom pogledali k prozorima dvorskim od biljura, i kada je sa tih prozora, ovda i onda, zatreptavala zvezdana svetlost od vilinske lepote kakve mlade dvorkinje, koja bi se kao živi cvet beloga krina žudno zapajala srebrom tihe mesečine, nju pojila mirisnim dahom svojim, a uzgred rastapala po neki pancir od srebra i po neko junačko srce ispod pancira od srebra.Javorove gusle pod prstima pravog pesnika odjeknule bi po nekom pričom, bistre ove vode, i po gdekoji bi slepi guslar na ovoj mramornoj česmi duhom progledao i video divne prizore prošlosti i zagonetne vizije budućnosti. Tek je počelo da svita a jedan mlad čovek dođe pred česmu.Skide šubaru, prekrsti se i uze živo da umiva lice svoje bistrom hladnom vodom, koja na drvenu jednu cev šibaše iz česme u kamenito korito pred njom.Izvadi iz nedara tanki ubrus, obrisa njime lice i ruke i onda ga razvi i ostavi da se na zovinom granju suši.On sam sede na jedan kamen prema česmi i pusti se u misli.Nije imao gusle niti je bio slep, ali u njega kao da je bilo srce jednoga guslara, te mramorna česma poče da mu izvodi pred oči svakojaka priviđanja. „Nekada su,“ govoraše on sam u sebi; „nekada su mesto ove trule drvene cevi, cevi od srebra bistru vodu iz mramora izvodile; nekada su s onu stranu ove zidine bili caričini perivoji puni šarenog i mirisnog cveća, a sada eto krta zova, koju su vetrovi zasadili, caričinoj česmi od mramora hladovinu gradi; nekada su carske sluge pojile konje careve na ovoj česmi; ko zna? možda je Goluban onoga jutra kad će poći na Kosovo, napojio svoga labuda baš na istom tom kamenom koritu, nad kojim se eto malo čas umih, a sada — sada krivooki Tatari i crni Arapi poje ovde uporne mazge i ćudljive i grozne kamile svoje!Ovom je belom kaldrmom nekada šetala carica Milica sa svojih dvanaest dvorkinja, kao sa dvanaest gorskih vila, a ja evo čekam jutros da njome prođe jedna zlosrećna robinja crnog jednog Ciganina!Ja, Bože moj, što li su ti naši stari tako teško zgrešili te ovako ljuto prevrnu zemlju ovu?!“ Tanka siva maglica ranoga jutra rastanjivala se sve više i više, kao da se rastapala u rosu kojom se trava svuda u naokolo orosila.Cvet od zove zamirisa punijim dahom, i mlaz od vode kao da glasnije i veselije bućkaše u kamenom koritu.Dole u Kruševcu petli se dozivahu kukurekanjem koje se razlegaše; ovde i onde izvijaše se tanak stub od dima iz širokih drvenih dimnjaka.Dan se dizao i budio uspavane ljude na posao.Ozgo ispod zidina gradskih začu se kuckanje čekića o nakovanj. „Evo je ide!“ reče mladić pa se podiže sa onoga kamena i pređe te se zakloni za česmu. Ozgo sa brda dolazila je jedna mlada žena, prava i vita kao jela.Na glavi joj je nebrežljivo, i malo više na levu stranu, vezana žuta jedna šamija, koja ne mogaše u svoje meke savijutke da prikupi gustu crnu kosu, nego joj padaše niz pleća u kovrdžastim talasima, koji se kao krilo gavranovo prelivahu u tamnoplave odjeke.Na obnaženom povisokom vratu savio se jedan niz krupnog crvenog merdžana.Jelek od zagasito zelene čohe pa srmom, koja je odavno potamnela, svakojako išaran, utegao joj beše vitki stas njen oko pasa, ali malo na više svilena pupad kao da nisu smela da ogledaju svoju rastegljivost o devojačke grudi ove mlade žene, koje su se stidljivo zaklanjale za izdajnički oblačak od tanke turske ćerćelije.Nosila je široke žute šalvare od neke polusvilene tkanine, privezane uz vitki stas i tanki pas uzanim jednim stambolijskim šalom, pritvrđenim spreda sa dve srebrne pafte u obliku dva badema.Ruke joj do iznad lakata, gde se beli rukavi od košulje povijahu u gužvu, behu gole.U jednoj je ruci nosila kotlić, a u drugoj veliki jedan kalajisani ibrik.Na golim nogama imala je turske papuče od žutog sahtijana, izvijene u vršak koji beše nazad povrnut. Već po vitkosti i lepoti stasa, i po onom ponositom gipkom hodu, izgledalo je da to nije neka obična i prosta žena.Ali kad joj lice sagledate, nešto malko duguljasto ali lepo sliveno, — sa ustima koja nisu bila vrlo malena, ali na kojima je bilo puno neke čudesne miline i u linijama, u kojima su tako pravilno izvedena, i u gipkoj pokretljivosti, kojom odgovarahu svakom pokretu duše i srca, — sa delikatno srezanim nosom za koji bi rekli da je divna kopija u slonovoj kosti sa statue kakve jelinske boginje, da bledorumene lako uzdrktljive nozdrve ne izdavahu život jednog visoko zategnutog i vrlo osetljivog nervnog organizma; pa onda kad pogledate u one krupne crne oči što kao da su od crne kadife, i one duge trepavice i one duge i pravo povučene obrve, i ono snisko a pravo čelo, kojega su mirnu strogost i svečanu lepotu guste vitice crne kose senkom svojom samo razmekšavale, te još lepšom činile, — kad pogledate to lice i naročito one oči, onda se lepota i milina stasa zaboravlja i sva se misao o gospodstvu gubi u milini na dogledu na osećanju, gotovo na sigurnom znanju, da kroz one divne oči još divnija duša gleda. Tek je bila nalila ibrik vodom i podmetnula kotlić, pa se zamišljeno zagledala u kristalni mlaz, koji se s oštrom zvekom i prštanjem razbijaše u metalnom sudu, kad je iz dubokih misli izvede jedan mekan a zvučan glas, koji je pozdravi sa: „pomozi Bog, snaho!“ — „Dobra ti sreća, junače!“ prihvati mlada žena sa svim mirno, pa se zagleda u mladića krupnim svojim očima, kakve on dotle nikada video nije.Gotovo se on sam zastide, i nehotice obori oči, te mu pogledi padoše na ibrik.Nije bio nimalo žedan na onako hladovinastom i mirisnom uranku, ali opet reče: — „Hoćeš li me pustiti da se napijem vode iz ibrika?“ Ona se savi hitro kao vidra, lako podiže pun ibrik kao da su joj mišice od čelika, i dodade mu ga ne rekav ni reči, nego samo gledaše ga pravo u oči, kao da ogleda da li svojim mekim kadifenim pogledima može da otvori dveri duše njegove.A mlad čovek prihvativ ibrik iz njenih ruku, malo ga odli, podiže u vis i reče tiho: „Pun ibrik, puna sreća da Bog da tebi i svakome tvome pomoćniku! “ i napi se, i malo što se ne zagrcnu kao neko dete. I opet ona ne reče ništa.Samo joj malo zadrktaše usne kao da htedoše da se razvuku u osmeh.Ali se ne osmehnu i ne reče ništa. Rajko joj povrati ibrik.Trebalo je sad da pređe na stvar zbog koje je na nju i čekao, ali nekako ne mogaše da podesi kako je najbolje.Uze da se na sebe samoga srdi.„E baš sam neki smetenjak! “ reče sam sebi.Pa onda vide svoj ubrus; skide ga sa zove, savi lepo i metnu u džep od svoga gunjca. „Kako lepo miriše ova zova jutros!“ reče glasno, tek da nešto počne. Ona se sad glasno nasmeja.Njen smeh zazvekta kao srebro a otkri iza onih rumenih pokretnih usta dva niza belih i ako neravnih zuba.Ne behu „kao biser“, ali dodavahu novu draž lepoti lica njenog. Rajko sad ne skidaše pogled sa njenog osmehom ozarenog lica a samu sebi govoraše: „smeje se mojoj neumešnosti.Ima žena pravo!Vidi da sam gejak!“ „Smeješ se mojoj prostoti!" reče joj glasno a sav pocrvene od stida. „Nije, nije!“ prihvati ona brzo; „ne smejem se tebi, koji imaš oko da spaziš cvet, nego se smejem kad pomislim kakvim nemarom svet odgovara našoj marljivosti.Eto rosa pada, voda bruji, cvet miriše, eno negde blizu nas ševa cvrkuće, dan svanjiva, a sve to ništa ne mari ni za tebe ni za mene, baš kao da nas i nije!Sve jedno; neka gospođa bude robinja, neka robinja bude gospođa, sve jedno; mari ti za to taj tvoj cvet i ona ševa i ova zemlja i ono nebo!Zar to nije da se čovek glasno nasmeje?" „Nije!“ reče Rajko presudno; „nije da se nasmeje nego da se zaplače!Nego to je baš ono o čemu htedoh da te pitam.Bila si gospođa.... oprosti, Boga mi si gospođa i sad, i ako se mučiš kao robinjica!Molim te, bi li htela da se oslobodiš i da se u zavičaj vratiš?! “ Mlada žena, koje je lice samo suncem preplanulo bilo, sad preblede kao krpa.Ona tanka košuljica na grudima zatreperi.Jedan se dubok uzdah ote iz njena srca, oni joj potamneše, pa reče tužno: „uzalud je što bih htela!Ej, moj junače, od mene je sad već odbegla i sama senka od nadežde!" — „Nemoj tako!Bog je dobar pa će nam pomoći!" reče Rajko sad već s velikim pouzdanjem. "Evo, ako samo hoćeš, budi spremna da te noćas povedem u tvoj zavičaj!“ „Da me.... povedeš.... noćas.... u moj zavičaj ?!....O moj slatki zavičaju, da li ću te ikada očima videti?!...“ I onda se neveselo opet zagleda u srebrni mlaz, koji sad samo tiho mumlaše, padajući u pun kotlić.Sklopi ruke na grudi; gledaše opet svojim širokim a mekanim pogledima u oči Rajku, i uze da vrti glavom kao da mu kaže: nema od toga ništa moj brajko; mali si ti za takvo junaštvo! Pa onda kao da joj od jedanput munja sinu, te joj pokaza šta se sve krije u tajanstvenoj pojavi ovoga mladog čoveka. „Čekaj!“ viknu ona, prenuv iz misli, i podiže obe ruke u vis kao da zaustavi mladića.„Čekaj!... čekaj jedan časak!...Nisi li ti... pre neki dan... prošao ovuda u sviti madžarske gospode ?“ „Jesam!“ reče Rajko mirno. „Jeste, sad se dobro sećam!“ prihvati ona.' „Videla sam te kad si zastao iza svite; stojao si sam malo po više ove česme; i okrenuo si se bio i gledao k meni.Imao si dugu pušku o ramenu...A, sad vidim!...nastavi ona više kao da sama sebi govori; „sad već sve znam...Ta nije moglo drukčije ni da bude?...Zar bi madžarski vitezi mogli kćer madžarske zemlje tako da ostave ?! “ Pa onda, uprev opet u Rajka svoje poglede, koji sad ne behu više mekana kadifa nego topli plamenovi od žarkog ognja u srcu, ona mu živo reče: „Mladi junače!Spremna sam da pođem s tobom kad god ti kažeš!“ — „E, u dobri čas da bude!“ reče Rajko radosno i ponosito.„Imaj nadeždu u Boga i imaj veru u moj srpski obraz!“ U tom času dokotrlja se s brda jedna kamenica i začu se ljutita vika i psovka ciganinova.Učinilo mu se da mu je robinja neobično dugo na česmi; ostavi nakovanj i čekić i klince, dogega do na mesto sa koga se česma videla, i onda gnjevno dokopa prvi kamen pri ruci, te se njime baci na ono dvoje mladih ljudi pred česmom. Mlada se žena promeni u licu pa žurno dohvati i kotlić i ibrik. „Idi sad!Idi!“ reče joj Rajko.„Ciganinu kaži da sam te pitao, ume li on da kuje srebrne potkovice, i da ću mu po nekom velikom poslu doći.Idi sad!I Bog ti na pomoći bio !“ Tek je mlada robinja unela vodu u kovačnicu i tek poče uporno da odgovara Ciganinu na njegovu viku, a začu se na vratima od kovačnice veseo i glasan pozdrav: „sabanahiralah, majstore!“ „Alahrazusum, efendija!“ odgovori Ciganin pa ispade na prag. — „Pitah tvoju majstoricu, jesi li majstor od zanata, pa mi srdito reče: „eno gde je, idi pa ga pitaj! “ “ „Takva ti je ona!“ reče Ciganin čisto kao žaleći se na svoju nesreću.„Besna krv madžarska, a besno i gospodsko koleno.Od mnogog ponosa nikome lepo da odgovori, a najgore meni svome gospodaru!“ „Ama ja dođoh da te pitam: jesi li ti baš pravi majstor?“ pitaše Rajko. — „Kako oda šta!“ reče Ciganin; „majstor sam od ćemaneta; majstor sam nalbanta; a majstor sam i od megdana, i pelivan sam!Hoćeš da se bijemo?!“ „Možemo i to.Ali sad dođoh po drugom jednom poslu!“ reče Rajko, pa mahnu malo glavom na Ciganina.„Hajdmo malo podalje odavde; neću da žensko uho čuje što ću da ti govorim! Odmakoše se podalje od kovačnice na zelenu ledinu. Rajko izvadi iz nedara dugačku kesu, a iz nje čistu jednu belu krpu, u kojoj behu lepo uvijeni oni veliki novi novcati srebrni taliri, što ih u Nišu od poslanika dobi. „Eto, ako si majstor, iskuj mi ova četiri talira u četiri potkovice!" reče Ciganinu i položi mu ih na dlan. Ciganin ih zagledaše, prevrtaše ih, sve jedan po jedan, uze ih tobož meriti na dlanu leve ruke, zveknu jednim o kamen jedan na ledini, pa se onda zagleda u Rajka i reče mu: „Jesi li ti pomahnitao?Ko je još potkivao konje srebrom?!Valah, to ne čini ni car u Stambulu ? “ „Caru i ne treba.Meni treba!Vaš bih ti kazao i za što mi treba, kad bih znao da si čovek.Je li vera, da nikom kazati nećeš?!“ pitaše Rajko. Tvrda turska vera!“ odgovori Ciganin. „Evo da ti kažem!“ Uze Rajko da mu šaputom priča.„Stari ljudi kazuju da ovde u planinama ima negde velika carska ostava, — sve bačve pune zlata!Niko ne zna gde je i na kome je mestu, ali vele, kad bi čovek potkovao konja novim srebrom u sve četiri noge, pa ga onda pustio da sam bira stazu, konj bi ga sam od sebe odneo na mesto gde je ostava.Rad bih bio da ogledam svoju sreću.Ako je nađem, eto je i tebi! “ Osmehnu se brk Ciganinu, zagrejaše mu se oči i zaigraše po onim talirima. „A bi li to isto bilo da se na čelik-potkovicu pospe rastopljeno srebro te posrebri?“ pitaše on. „Ne znam to; a možda bi i to valjalo" reče Rajko.„Nego, čekaj molim te, ima još i druga jedna muka!Treba, vele, da se to kuje u po noći i kad je mlad mesec na nebu !“ „Sad je mlad mesec, a pola noći lako ćemo dočekati! odgovori Ciganin.„Valah, baš da oglednemo!Ako se potkovice ne posrebre, tvoja šteta!Ako ispadne dobro, da mi platiš za svaku po ovakav talir, a od blaga, kad ga nađeš, meni četvrtina ! “ „Vala da si mi zaiskao i polovinu ne bih se smeo cenjkati.Eto, daj dlan u dlan!“ reče Rajko i zamahnu dobro i opali svojim dlanom u dlan ciganinov.Udesiše da Rajko dođe u kovačnicu kad se dobro smrkne, a Ciganin da uzajmi od jednog kujundžije lonče, u kome će oko po noći srebro da tope.I rastadoše se oba zadovoljna. Toga istoga dana pozno u noć eto ga Rajko pred vrata od Bekri-Bekirove kovačnice.Obesio o desnom ramenu neku poveliku čuturu, a pod levom mišicom nosi veliku gužvu u sidžadetu od terkije. — „Ne smedoh u hanu da ostavim moje terkije.Imam u njima nešto čiste preobuke pa rekoh: mogu u majstora dugo ostati, a neko može doći pa odneti i terkije i čuturu !“ reče Rajko kao da mu objasni što mu tako tovaran dođe. „ Ako ti je prazna, mogao si je ostaviti u hanu!Prazna čutura — eto baksuz !Nisi valja da došao na ovaki posao sa slutnjom na praznu sreću?“ govoraše Ciganin sa očevidnom zebnjom da se čutura ne pokaže prazna. — „Ta ima u njoj neka pusta kaluđerska prepečenica.Kad je iskamdžih od kaluđera rekoše mi: ima joj dvadeset i pet godina.Ja je nosim da mi se nađe rad leka.Nećemo je noćas piti.Ja je srknem samo kad mi se što smuči!“ „Valah, ako je nećemo piti što si je i donosio?" prihvati Ciganin.„A meni se eto već smučilo !I kad god je namirišem odmah mi se smuči, i da ne srknem prosto da crknem!“ — „Kakav si bolan ti to Muslomanin ?! “ pitaše ga Rajko kao prekorevajući ga. „More, kabuli ti to čoveče!Ne vidi prorok noću!Nego ded’ odvrni ti to pa da srknemo za srećna naša ortakluka!“ — „Da znaš da je ne bih odvrnuo da nije za hatar našem ortakluku!“ Posadiše se na jednu asuru podalje od ognjišta i mehova.Rajko odvrte čuturu i dodade je Bekri-Bekiru.Ciganin promrmlja nešto pa naže čuturu i dobro povuče. „Ja da crnih kaluđera, e baš brate znaju kakva treba da je rakija!Valah da spustiš srebrn talir u nju pa da se rastopi!" govoraše Ciganin oblizujući se. „Da je dodamo malo i tvojoj majstorici!" reče Rajko pogledav k mladoj ženi, koja se šćućurila na zemlji pored mehova, pa bi ih ovda i onda povukla da duhnu u žeravicu na ognjištu, te da se ne ugasi dok ne zatreba.Nije ni gledala u njih nego u onaj plavi plamen od ćumura, a ko bi znao kud su joj misli lutale. — „Ne!“ viknu Ciganin; „ne, ako si mi ortak!Ono je ludo, ponosno, ljuto i besno i bez toga!Nego nije ona moja majstorica.Ona je moja robinja!" Pa onda okrenuv se k mladoj ženi viknu joj oštro: „ha, bre, Madžarice, kazuj šta si ti?!“ Ona okrete glavu prema njima pa reče sa svim mirno: „Ja sam Margita, grofica od Nađ-Banje!“ — „Bila si to nekad.A šta si sad?“ „Margita, grofica od Nađ-Banje!“ odgovaraše ona opet mirno. Ciganin dohvati jedan čekić, baci se njime na nju, pa srdito dreknu : „Kazuj šta si sada, kujo madžarska?!“ Čekić udari u mehove mimo nje.Ona ga pogleda, ne skidaše sa njegova divlja lica poglede svoje za nekoliko trenutaka, oči joj sevaše kao u tigrice koja se sprema da skoči, ali se savlada i reče : — „Margita grofica od Nađ-Banje — robinja poturčenog Ciganina Bekri-Bekira !“ „Tako, kujo jedna!“ viknu Ciganin zadovoljno, pa onda usred takvog triumfa oseti da mu je grlo suvo, te dohvati čuturu i opet povuče dobro. „Jesi li je kupio ili na sablji zadobio?" pitaše Rajko. — „Na sablji!" reče Bekri-Bekir ponosito.„Hoćeš da ti pričam kako je bilo?“ „Ded’ molim te, a i onako je još dugo do pola noći!" reče Rajko, pa onda nasloni grlić od čuture na svoja usta, ubrisa ga rukavom od košulje i dodade je Ciganinu.Ovaj se napi kao što bi se žedan bistre vode napio, pa kad spusti čuturu pored sebe na asuru, reče: „E da crnih kaluđera! valah takve rakije nema u svem Aladža-Hisaru!U kom si je manastiru natočio, vere ti?“ „Vere mi moje, ne smem ti kazati.Vidim te jesi nekakva ubojita delija; bojim se kad ožedniš dignućeš četu na manastir pa ga opljačkati, te će me crni kaluđeri kleti crnom kletvom.Nego dede, kako dobi na junačkoj sablji ’vaku robinjicu ? “ „Evo kako!“ poče Ciganin a čuturu dohvati obema rukama i metnu je sebi na koleno. „Pre četiri godine bejah svirač u Segedinu u Madžarskoj, u družini čuvenoga majstora Borčija.Jednoga dana reče nam Borčija: „hajde, sedajte u kola, da se vozimo u dvorac Nađ-Banju; ženi se stari grof.“ Hajde, đi, teraj!Eto nas tamo.Sviraj, pevaj, pij, lupaj, sviraj, celu noć.Onakvog veselja ne videh ni pre ni posle.I nije slutilo na dobro.A kad dovedoše sutra dan mladu, sve izlude.Ona mlado, lepo dete, samo se osmejkuje, pa tek spusti trepavice, pa podigne oči, pa se opet plašljivo osmehne.Ne znaš kad je lepša!Čini mi se zanesoše me njene trepavice.Ona trepne a ja klecnem; ona na levo pođe, na levo se okrenem i ja; ona desno, desno i ja, kao suncokret za suncem!Zanesoh se, zanesoh se pa već ne znam ni šta sviram.Udari me jednom Borčija gudalom po plećima: „hej, što grebeš, jesi l’ poludeo?!" Ništa ja.Ćutim pa gledam u nju. Povikaše svi gosti u glas: „čardaš! čardaš!" hoće mladoženja da igra čardaš s nekom baronicom.On dežmekast, ona debela; on mator, ona matora; a on uz to još i pijan, trešten pijan.Hajde počesmo.Nakrivi kapu starac, podboči se u desni bok, kucnu petom u petu, zazvektaše mamuze, te jedan put te drugi put, a ja gledam u trepavice mladine; ona ih podiže i pogleda neveselo i bojažljivo gore u tavanicu, a ja kroz tavanicu u oblake, odoh, odoh u oblake, zaluta moje ćemane, izgubi se Borčija, izgubi se čardaš, izgubi starac korake, udariše pijani gosti u smeh!...Rasrdi se starac mladoženja pa pravo na Borčiju da ga rukama udavi.„Nisam ja kriv, milostivi grofe! “ branjaše se Borčija; „nego eto ta sluga, ili je pijan ili lud, blene u mladu pa ne zna šta svira!" — „Blene u mladu ?!“ viknu starac gnjevno; „ha, čekaj se ti što tvojim ciganskim očima bleneš u moju mladu!Martine, gde si ti Martine ? “ Dođe Martin, nadzornik od imanja.„Daj nekoliko momaka; izvucite na dvorište ovog bezobraznika što blene u moju mladu, i opalite mu vrućih četrdeset batina!“ Pijani gosti uzeše da klikću od radosti i da pljeskaju.A mlada nevesta, sva prebledela, drkće, lomi prste, savija ruke pa moli mladoženju da mi oprosti.Aja! neće pijan mladoženja ni da čuje !Ona pade preda nj na kolena, sklopi ruke, pa kroz suze moljaše za mene.Ne da se starac omekšati.Podiže je sa kolena, pa je pred svima nama poljubi i samo reče : „golubice moja, tebe ću da ljubim, a Ciganina ću da bijem!Kako sme psina jedna da pilji u tvoje lepo lice, kad je samo moje ?!“ Sad što da ti duljim — izvukoše me i istukoše me.Kad se digoh rekoh im: „kažite grofu zapamtiće on ovo !“ Pa se onda Ciganin malo ustavi.Naže čuturu i opet se dobro napi, kao da se malo potkrepi, posle onog čuda i belaja što ga snađe. „Odoh pravo k Turcima!“ pričaše Ciganin dalje.„Izađoh pred pašu, povikah: „Alah-il-Alah Muhamed resulah! “ poturčiše me; pokloni mi paša nekoliko kesa srebrnih groševa.„Ne treba mi to !“ rekoh mu, „nego daj mi četu akindžija, da se osvetim mome krvniku!“ Dadoše mi neke ljute aramije.Odjezdismo preko granice, i udarismo noću na dvor Nađ-Banju.Starog grofa i ne bejaše doma, ali mu beše mlada grofica. Kad koševi i senjaci oko dvora buknuše u plamen i kad mi vičući „Alah—Alah!“ grunusmo u dvor, ona pucaše na nas kroz prozor iz pištolja.A kad razbismo vrata nađoh je gde leži na podu; obneznanila se.Skidoh joj s vrata crvenu svilenu maramu, vezah joj ruke naopako, ponesoh je do moga konja, skočih u sedlo, privezah je mojim kanicama za sebe i onda begaj preko granice.Eto je od toga doba moja robinja!“ Ovde sad beše zgodna prilika za Bekri-Bekira da suho grlo ovlaži.A već više i ne mišljaše da nudi čuturu svome ortaku. „Mogao si lep novac dobiti, da si je njenom gospodaru na otkupe ponudio ! reče Rajko. — „Na otkupe?!“ viknu Ciganin kao pun puda.„Ta ne bih ja nju dao ni za kakve otkupe!A šta misliš pošto bih je mogao prodati?!“ „Šta te ja znam!“ odgovori Rajko.„U nas se krštene duše ne prodaju, a slušao sam od Turaka da se u Stambulu najlepša Đurđijanka robinjica može da kupi za hiljadu groša! “ — „Oho,ho,ho!O ho,ho,ho!A ha,ha,ha,ha! “ smejaše se Ciganin.„A znaš ti bolan..." pa poče da zapinje jezikom i trepće očima; „a znaš ti bolan.... da je meni Halil-beg Mahmut-begović platio ovde, evo... viš’ ovde na ovu asuru... ovde, dvesta srebrnih groša, da je se nagleda kad igra veliki čardaš?!“ „Veliki čardaš?!“ ponovi Rajko kao u nedoumici šta će to da znači. — „Eh, pa ne znaš, ja kako!“ reče Ciganin, pa uze da miga i da se krivi na Rajka, kao da mu tako dade razumeti šta je veliki čardaš.„Nego, kako ćeš i da znaš, mlad si!I posle to se samo u konaku Bekri-Bekira može da vidi!Čuješ li me besna Madžarice, hoćemo li jedan?Hajde da ovo majkino momče vidi što ne bi ni u snu moglo sniti ?A ?! “ Ona ne reče ni reči, samo se sva strese kao da joj dođe nastup od groznice, i okrete glavu na drugu stranu. Ciganin ustade pa već posrćući otide te iz jedne kostretne vreće (arara) u suvom kutu iza mehova izvadi jedno ćemane.Vraćajući se na svoje mesto zape nogom za asuru i stropošta se na Rajka.Glasno se sam sebi nasmeja; sede, nagnu čuturu, pa onda uze da udešava ćemane.U tom poslu ljuljaše se to na desno to na levo i dugo ne mogaše da udesi strune kako mu uhu trebaše.Najposle ih udesi, i poče da gudi neopisano žalostiv jedan uvod, koji malo čas pa buknu u plamenove i živo kliktanje.Izgledaše Rajku kao da iz onog ćemaneta, koje malo čas onako tužno plakaše, sad sve same varnice pršte.Pogleda k robinji i vide kako joj niz obraze jedna suza drugu stiže. Sviraše tako Ciganin još nekoliko trenutaka, pa se onda ustavi da rekne: „Što je pravo, pravo!Dao si mi vatre vatrom od rakije; treba da ti vratim vatru vatrom od njenog čardaša!Nego veliki ćeš da vidiš kad doneseš.... znaš ono.... kako je pogodba.... četvrtinu.... polovinu.... kako beše?!A sad, biće ti dosta da vidiš i mali!Hej, Madžarice besna!Nego iskaj, mladi moj ortače, imaš kakav kajiš?Stegni njime glavu da ti se mozak ne prevrne.Ne znaš ti kakav se čardaš ovde igra!Halil-beg je matora, hladna drtina, pa kad je video, on polude, polude, u malo me eto ovde na ovoj asuri ne udavi! “ „Ama kako ti to govoriš?!" pitaše Rajko, koji i ne slućaše o čemu Bekir misli. — „Eto kako: za mali čardaš Madžarica mora da skine jelek i košulju do pojasa, a za veliki sve, baš sve, ha, ha, ha!Ho, ho, ho, ho! Vidim ja, hoće moj ortak odmah veliki čardaš!Čuješ, Madžarice besna?“ „Ih, da grdne bruke da tako i govoriš a nekmo li da tako i radiš!“ reče Rajko sav preneražen.„Komšija, tebe kanda hvata rakija? “ — „ Jok vala; nego eto uhvatio ja nju pa ne puštam!A sad, Madžarice, ustaj pa skidaj jelek i košulju za mali čardaš!“ Pa Ciganin prevuče gudalom po strunama. „Neću ti ja noćas pred tim mladim čovekom skinuti ni jelek, a kamo li košulju do pojasa, pa ma me ubio! “ reče mlada Madžarica. „Nećeš?!“ dreknu Ciganin pa izbulji oči na nju.„Vala ćeš da igraš i mali i veliki pa još madžarski da pevaš!Znaš, nisi htela ni onda, pa si morala!Hajde, odmah, brzo, skidaj se do pojasa!“ „Ubi me, seci me, peci me! pred tim krštenim čovekom neću ti poigrati ni mali a još manje veliki!“ govoraše ona uporno i sa svim odsudno. — „Komšija!“ prihvati Rajko; „molim te ostavi se takvog razgovora.Sad će valja da već skorim i pola noći pa treba naš posao da gledamo!“ Ali Ciganin više i ne slušaše šta Rajko govori.Diže se, otide do jednog korita, u kome behu svakojake kovačke alatke, probra dvoje klešte pa, malo posrćući, otide te ih zavuče u žeravicu. „Slobodno! slobodno! govoraše mu robinja nemarno.„Neću ja noćas ni moj vrat a kamo li grudi obnažiti pred tim momkom tamo, pa ti slobodno kidaj s mene meso usijanim kleštima.Pekao si me pred Halil-begom pa sam zažmurila; ali noćas da umrem a zažmuriti neću!“ — „Ustaj!Ne treba mi više mali, hoću sad veliki! “ dreknu Ciganin pa već zapenuši.Izgledaše kao pravi nečastivi; izbuljio oči pa ih sve u kovitlac okreće, drkće mu crna koža na obrazima, iskezio zube, pa reži kao besno pseto.Ali ona se ne maknu s mesta. „Hoćeš ili nećeš?! “ ciknu on opet pa tresnu nogom o zemlju. Ona ni reči ne progovori niti se pomače. — „E, valah ćeš sad da skočiš!“ reče Ciganin, pa iz jednog drugog korita dohvati neke vlažne i prljave krpe, obmota u njih desnu ruku, izvuče iz žeravice već usijane klješte, pa onda pravo k robinji da je njima za mišicu stegne. U istom trenutku Rajko jednim skokom doleti te stade između robinje i Ciganina.Gurnu Bekira obema rukama te ovaj pade na zemlju, a klešte mu odleteše pod mehove. Rajko mu kleče na prsa i dok još Ciganin ne dođe k sebi od čuda, skide mu s ruke one vlažne krpe i napuni mu njima usta kao čepom, te sad već ne mogaše ni zucnuti. „Brzo otvori ono moje sidžade i dodaj mi iz njih konopce!" reče Rajko mladoj Madžarici koja već beše skočila na noge, pa zbunjeno gledaše šta to bi. Ciganin beše došao k sebi i naprezaše se silno da zbaci sa sebe Rajka, i bacakaše se nogama kao besomučan.Ali mu to ništa ne pomože, i samo ga brže iznuravaše.Rajko ga je držao kao za zemlju prikucana.Madžarica mu dodade konopce.Behu već na zamke pripremljeni, te u njih brzo uhvati i steže noge Ciganinove.Pa onda jednim živim naporom okrete Ciganina na prsa i malo po malo i ne bez muke, veza mu ruke na leđa!Nije dugo trajalo od onoga trenutka kad ono Ciganin priđe s usijanim klještima da kida meso s robinjice, a on već ležaše kao panj na zemlji.Rajko se diže i gledaše ga mirno za nekoliko trenutaka, pa onda uze još konopaca, natopi ih u vodi i onda uveza čvrsto noge Ciganinove sve do kolena, a ruke od ramena do lakata.Trebalo bi vremena dok bi ga i ko drugi odrešio, a već sam da se iz tako čvrstih veza izmigolji nije bilo ni misliti. Kad se po drugi put od njega podiže, Madžarica mu pruži jedan dugačak nož, koji je izvadila iz nekakvog zembila, pa mu jedva čujnim šapatom reče: „Zakolji ga!“ — „Idi ženo!“ reče joj Rajko iznenađen, pa je rukom tiho od sebe odgurnu.„Kako da zakoljem čoveka i pijana i vezana?!Ne može to.Bilo bi to i grehota pred Bogom i sramota pred ljudma!Ovo je ovako dosta za našu potrebu!“ „0 ti ne znaš kakva je to gadna zver !Da si ti patio hiljaditi deo onoga što sam ja ovde prepatila, ta klao bi ga zubma a ne nožem!“ — „Mahni se toga!Hvala Bogu nije nam nevolje da krv prolivamo.Nego evo u mome sidžadetu haljina za tebe.Navuci sve to preko tvoga ruva, pa da u ime božje polazimo!“ Pomože joj da navuče neku staru anteriju, opasa je brzo širokim i dugačkim jednim stambulskim pojasem, pomože joj obući i kaftan od zelene čohe, namesti joj na glavu visoki sukneni sarkol janičarski, pa joj onda dodade par crvenih a širokih turskih čizama da ih navuče.Ona mu se sad u svemu pokoravaše kao dete, i od časa na čas bi ga tek začuđeno pogledala krupnim svojim očima, koje bi ovda i onda protrla prstima kao da se uveri da ne sniva. . — „Imaš li što bi želela odavde sobom da poneseš?" „Baš ništa!Ah, čekaj!Da pustim moga slavuja iz kaveza!“ I onda otide u odaju iza kovačnice, izvadi iz kaveza ptičicu, poljubi je i pusti je kroz vrata u noć. „E, sad u ime božje da pođemo!“ reče Rajko.„Evo ja ću najpre izaći da vidim da nema koga.Ako nikoga nema zazviždaću, a ti onda izađi pa žurno za mnom!“ To reče, uze čuturu o jedno rame, sidžade prebaci preko drugog, pa polagano izađe. Mlad mesec se spuštaše k zapadu.Na tamno plavom i visoko izdignutom nebu puno zvezda.Svež povetarac duvaše od Jastrepca.Nigde nikoga.Rajko zazvižda. Ali Madžarica ne izađe.Zviznu i drugi put i treći put.„Šta je sad naopako?!“ mišljaše Rajko u sebi, pa se vrati k Ciganinovoj čatrlji. Kad uđe vide u onom nejasnom i nesigurnom osvetljenju od lojane sveće i vatre s ognjišta kako Madžarica stoji pored Ciganina, stavši mu jednom nogom na prsa. „Ej, zlosrećnice!" zaječa Rajko sav preneražen.„Da ga nisi zaklala?!“ — „Htedoh!“ reče ona mirno; „ali badava, ne mogah; setih se što ti ono reče da je i grehota i sramota; nego mu stadoh čizmom na prsa i rekoh mu: „evo si pogana zveri u mojoj ruci! mogla bih ti grlo ovim nožem preseći, ali neću nož da poganim.Pih, skote jedan! “ i pljunuh mu tri puta u lice!Neka ga !Hajde sad, junače, ja ću s tobom i za tobom!“ I pođoše zajedno i ćutaše. Malo posle pa jedna sjajna zvezda preleti nebo, kao da juri k mladom mesecu na zapadu. „Vide li onu zvezdu što prelete nebo?“ pitaše je Rajko nekim radosnim trepetom i šaputom. „Videh je!“ odgovori ona. — „To si ti!“ reče joj Rajko.„Nebo tebe vidi, pa zvezdom zvezdama javlja da se rob jedan u slobodu vraća.Hvala Bogu na dobrom znamenju! “ I onda koračaše dalje ćuteći u sve gušći mrak nekih tesnih ulica na kraj Kruševca. Van varoši usred jedne livade pod starom jednom lipom čekaše ih čovek sa osedlanom lastavicom. „Hvala Bogu! reče taj čovek Rajku; „pobojah se nećete ni doći i evo čak uzeh premišljati da nisi poginuo!Gledaj pa hvataj put.Po noći je prevalilo.Jevrosima ti je spremila u bisage nešto rublja, a naći ćeš i brašnenica i još ponečega čega nam je Bog dao!“ Rajko razgleda najpre je li sedlo pritvrđeno kako treba, opipa svaki kajiš svojom rukom, a mlada žena tapkaše lastavicu po vratu i nameštaše joj čupu od grive iznad čela i tepaše joj nešto madžarski.Kad od svoje kabanice i sidžadeta načini što uži svitak i kad ga priveza za sedlo Rajko reče Margiti: „Hajde sad, u ime božje, u sedlo.“ I pomože joj da se namesti. »Da mi nisu ove široke turske čizme,“ izvinjavaše se mlada Madžarica Rajku, „video bi ti kako bih se ja drukčije vinula konju u sedlo.Ali kako ćeš s ovakim čizmama! “ pa pogledaše sa sedla to na jednu to na drugu crvenu čizmu i nameštaše ih u široke bakračlije.„Nego da vidiš, kakve su takve su, tek dobro pristaju u ovakve bakračlije!“ „Hvala ti brate Jovo !Pozdravi mi Jevrosimu, hvala i njoj!U zdravlju da Bog da da se opet vidimo!" reče Rajko, poljubi se s Jovom, koji mu bejaše nekakva svojta, pa onda povede lastavicu za ular. Postalo je mnogo mračnije, te Rajko morade izaći na kolski put da po mraku ne bi zalutao.A čim poče da sviće on okrenu na levo i podalje od kolskog puta te kroz njive i polja i ispod drveća žuraše se napred a sve pravcem uz Moravu. Celim putem do svanuća nisu ni reči govorili.On bi se samo ovda i onda okrenuo da pogleda da li mlada Madžarica nije u sedlu zaspala, i uvek bi video njena dva velika oka kako bistro i bodro svetlucaju. Kad već beše lepo svanulo ugledaše jedan čardak pored Morave i na vodi ispod njega skelu. „Da nisu tamo gospoda madžarska?" zapita Margita. — „Bog zna gde su ti sad gospoda madžarska!Može biti da su već u Stambolu! odgovori joj Rajko. Margita pritegnu uzde pa ustavi lastavicu. „Šta reče?!“ pitaše ga sva preneražena. — „Ne znam ti ja kazati gde su sada gospoda madžarska!“ ponovi Rajko, a beše ga malo i začudilo što ga ona tako pita. „Zar ti mene ne vodiš k njima?Zar ti nisi od njih k meni poslat ? pitaše ona u čudu; veđe joj se sastaviše i oči joj zasenuše kao da je na njih pala od nekud senka teškog nekog oblaka. — „E, moja gospođo!Pobojaše se oni da se zbog tebe ne zametne kavga s Turcima, pa odoše svojim poslom!A ja rekoh da ogledam da ti poslužim, te da se ropstva izbaviš, ako bi nam Bog pomogao!" govoraše Rajko mirno i prosto kao o nečem što je sa svim obično. Ona seđaše u sedlu kao da se skamenila, pa ga gledaše nepomično očima širimice otvorenim. „Zar si se zbilja,“ poče ona posle podužeg ćutanja, „zar si se zbilja ti sam u sebe pouzdao da mi pomogneš da do slobode i zavičaja dođem?!" „Ne bih se ja smeo pouzdati u se da se ne pouzdah u Boga, i evo se u nj i uzdam!“ reče on skromno. Zaćutaše opet obadvoje.Lastavica pogleda u Rajka, pa onda savi glavu na desno i gledaše u crvenu čizmu u širokoj bakračliji.Margita ne znađaše ni šta da misli ni šta da kaže, nego onako zanemela od čuda, ne skidaše svojih pogleda sa Rajka. „Vidim! uze Rajko snužden da govori; „vidim nemaš vere u mene!Može biti baš da me se i pobojavaš!A tako mi obraza i srpskog poštenja evo sam te uzeo na dušu kao sveti amanet.Mogu da ne umednem da te poslužim i podvorim kako treba dok smo zajedno, ali se ne boj da ću se zaboraviti ma u čem.I da nisi gospođa robinja si, i da nisi robinja žena si, žudiš za zavičajem i za slobodom svojom.Vala tri puta si mi sveta!Ne boj se, gospođo; ne sumnjaj se; uzdaj se u Boga i veruj u moje srpsko poštenje!“ Udariše Rajku plamenovi u obraze.Oči mu se razgoreše toplom vatrom.Izgledaše divno u onom jutarnjem zraku onako uzbuđen i onako ponosito stojeći pred onom mladom i lepom ženom. „Kako ti beše ime?“ zapita ga ona. — „Rajko,“ odgovori on; „zovu me i „od Rasine Rajko“ jer mi je zadruga u Rasini.“ „Rajko,“ poče ona tako milozvučno, da se mladome čoveku prvi put u njegovome životu učini da u njegovome imenu ima kao početak od nekakve pesme.Bolje od tvojih reči oči mi tvoje kazuju da pošteno misliš, viteški osećaš i iskreno govoriš.Vidim te mnogo mlada za teški posao koga si se latio; ali osećam, eto sad ovde u ovome času, na ovom lepom jutru, pod ovom prvom zrakom sunčanom, osećam da si vitez.Stavljam evo svu svoju veru na tvoj srpski obraz!Rajko, viteže, daj mi tvoju ruku!“ On joj pruži svoju desnu ruku.Ona je steže u svojoj i, pustiv je, reče: „sad, hajde, napred, vodi kako znaš!“ „Hvala ti, gospođo !A Bog nek nas vodi!“ reče Rajko radosno uzbuđen i pođe napred. Siđoše ka skeli.Jedno mlado seljače čuvaše je. „Kamo skeledžija?!“ viknu Rajko. — „Ama eto, malo čas otide s veslarima u brdo u vinograd!“ reče dečko; „baš govoriše niko neće tako sabaile udarati na skelu!“ „Gde je vinograd?" pitaše Rajko, kome nova jedna misao sinu. — „Eto ga u brdu!Nije daleko!" „Čuješ momče, nije meni za čekanje. evo ti srebrni groš, da potrčiš u vinograd da zovneš skeledžiju, i evo nu nosi srebrn talir, da odmah dođe da nas preveze! “ Seljače nije nikada videlo toliko blago u svojoj ruci.Uze groš i uze talir pa bez reči pojuri k brdu.Čim zađe za neko drveće, Rajko reče Margiti: „Odjahuj, pa hajdmo u skelu!“ Ona uvede lastavicu u skelu a on, odrešiv uže od koca, otisnu je, skoči u nju, zgrabi oba vesla a Margiti reče, da slobodno pusti lastavicu pa da prihvati krmu.Posle živog veslanja, ne bez silnog naprezanja, sav crven u licu i sa krupnim znojem na čelu, Rajko jednim skokom iskoči na levu obalu Morave, privuče skelu konopcem, viknu lastavici te ova sama vrlo pažljivo, ali sa svim sigurnom nogom, izađe na suvo, pa kad za lastavicom i Margita pored svih šalvara, kaftana i čizama hitro iskoči — on onda pusti skelu niz Moravu. Njih dvoje odmah se prihvatiše uz jedno brdo.Kad izađoše na vrh, i pre nego će ući u gustu jednu šumu rastovu, začuše kako od skeledžijskog čardaka puške pucaju.Skeledžija i njegovi ljudi davahu aber seljanima u okolini, da im je neka velika nevolja. „Vala, gospođo," reče Rajko Margiti; „ako ti Bog pomogne te stigneš u svoj dom, da pošlješ skeledžiji pare što mu skelu niz vodu otisnusmo.Znam uhvatiće je, ali će imati štete i dangube.Sad smo na nevolji pa nek nam Bog oprosti; a kad budeš u sreći i u gospodstvu seti se na ovo !“ — „Ta samo da stignemo u Madžarsku!" reče Margita; „videćeš, moj starac mene toliko voli, da će on skeledžiji skelu pozlatiti.Pa već videćeš i sam ! “ Putovali su ceo taj dan skoro bez odmora, jer ono nešto malo vremena što provedoše pod jednim grmom, založivši se malo hlebom, jedva da se moglo zvati odmorom.Žurahu se da još za videla izađu na jedan vis, na kome iz daleka videše zidine od nekakvog starog porušenog grada. Ali se već mrak uhvatio bio kad izađoše na taj vis.Pod samim gradom opaze jednu malu vatru.Rajko mišljaše da će je biti kakvi kozari naložili bili.Ali kad joj priđoše bliže, opaze da vatra gori pred jednom pećinom, u steni pod samim nekadašnjim gradom, i da pored vatre sedi jedan starac sa dugom belom bradom, u crnoj rizi do zemlje i sa crnom kamilavkom od gruboga sukna na glavi. Rajko se čisto prepade pa ustavi lastavicu, a rukom pokaza Margiti na starca.Nego posle nekoliko trenutaka, i više da bi Margitu oslobodio, reče joj: „a znaš ko će to biti?Sad se setih da sam slušao da ovde negde u rudničkim planinama ima neki Svetogorac isposnik, za koga narod priča da čuda čini.Ne znam da l’ mu smemo prići ?! “ U tom ih je i starac opazio.U mesto da kao kakav poludivlji pustinjik, svetomrzac, bega od njih u pećinu, on ih mirno posmatraše za neko vreme, pa kad vide da se ustručavaju da mu priđu, on im za čudojasnim glasom razgovetno viknu: "Ne bojte se deco, pristupite slobodno.Ako biste i turske vere bili pristupite.Umorni putnik, ma koje vere bio, svuda je pod božjim nebom dobro došao!“ Bilo je tako puno srdačnosti u tom pozdravu, da na mah nesta zebnje u Rajka i u Margite.On odmah skide šubaru i priđe k ruci starčevoj.Margita sjahav, zastade za nekoliko trenutaka u zabuni i nerešljivosti, pa onda i sama priđe k ruci koja i nju, kao ono i Rajka, živo blagoslovi.Beše to nekakav živ i krepak starac, sa bistrim očima ispod gustih veđa i rumenim obrazima. „Kud ste vi dvoje mladi ovako pozno zalutali na ovaj vis?" progovori starac, pogledajući čas na Rajka čas na Margitu, pa mu se najposle na ovoj oči zaustaviše.„Ili me stare moje oči varaju, ili baš nikad ne videh tako mladolikog janičara !Dobro si mi došao, ago!“ Njih se dvoje nasmejaše a Rajko prihvati: „pričaćemo ti sve po redu oče.Nije ovo mladoliki janičar, već je ovo mlada jedna gospođa iz zemlje madžarske, koja bega iz turskoga ropstva, da se spase ako bude volja božja!Pričaćemo ti sve po redu, samo ako nas pustiš da se gdegod ovde preko noć sklonimo!" — „U dobri čas da Bog da!“ uzviknu starac; „dobar je Bog deco !Kamo da te bolje vidim kćeri moja!“ pa je uze za obe ruke i okrenu licem k vatri, te je sa puno očinskog saučešća gledaše, pa gledajući je zboraše više kao samom sebi: „kći zemlje madžarske!.... gospođa!.... robinja!.... turska robinja!.... da sam juče umr’o, umr’o bih ne videv tako čudo, sve to troje zajedno, pa još sve to troje pod ruvom janičarskim!“ Pa onda je posadi pored vatre, iznese joj u jednoj zastruzi mleka, u drugoj drvenoj zdeli sat meda, iznese jednu kostretnu vrećicu starih oraja i lešnika i drugu jednu seljačku šarenicu punu jabuka.Iznese nekakve male i velike čuture.Sve to metnu pred nju i oko nje i navaljivaše na nju da se prihvati.Ona se žudno napi mleka, odlomi jedan komadić pogače, pa poče da jede s njome lipov med.„A, “ reče ona sa nestašnim osmehom na usnama i u onima, „pa sa medom ovako mirisnim, i mlekom tako slatkim, i pogačom ovako belom, i sa ovako puno dobrih stvari, pa sa punom slobodom, i sa slatkom tišinom, i sa ovako svežim povetarcem, koji oživljava i umor odnosi, nije teško biti isposnik, i baš je slatko biti pustinjik !“ "Dete moje, “ uze starac blago da govori, „ima sladosti u svakom životu, samo kad čovek ume da se udubi pa da je nađe.Zar pčela samo sa ruže i krina med kupi ?A pustinjaštvo ima puno sladosti i bez toga mleka, koje ja dobivam za jednoga moga gorskog prijatelja, koga ću ti može biti sutra i pokazati, i bez toga meda, koji ja za gorske pčele čuvam, i bez tih oraha, koje ja s vevericama delim.Čak i slobodu delim s orlovima, koji iznad ovog visa vole da se nose, i tišinu delim s ovim stenama i zidinama.Nema pustinjištva koje pustinjik ne bi mogao s kim da podeli, i ono može da se snosi baš za to, što može tako da se deli!“ „Kako lepo govoriš!Slađe mi je da te slušam nego da ovaj med u ustima topim! “ reče Margita, pa joj onako umornoj oči zatreptaše toplom vatrom, a lice joj se ozari novim osmehom. — „He he he !“ nasmeja se starac srdačno; „a ko to tako iz tebe govori? da li je to gospođa, ili robinja, ili kći zemlje madžarske?!“ „Kći zemlje madžarske!" reče ona mirno ali i svečano. Rajko je među tim bio skinuo sedlo i uzdu sa lastavice, protro je malo rukama svojim i češagijom i odveo je na jednu ledinu u prisoju ispod grada.Kad se vrati k vatri, nađe starca i Margitu kako ćeretaju kao da su prijatelji od vajkada. " „Zapovedi joj oče,“ reče Rajko, „zapovedi joj da ide da se ispava.Umorna je.Nije čudo, od kad se to putuje!A sutra opet valja rano raniti; daleko je tiha voda Dunavo !" Margita otide u pećinu te po mirisnom senu, što u jednom kutu beše položeno, razastre crveni plašt Rajkov i na njemu ubrzo zaspa slatko, kako možda još nikada u svome mladom životu zaspala nije. Starac i Rajko ostadoše da prenoće pored one vatrice ispred pećine.Rajko je ispričao starcu sve kako je bilo u Kruševcu, a posle i sve što je po Beogradu slušao o poslednjem ratu između sultana i ćesara.A starac njemu pričaše o srpskim manastirima na Sv. Gori i o svetogorskim isposnicima.Razgovarahu se tako skoro svu noć. Kad je jutro osvanulo ne dade im starac da se krenu. „Pričekajte," reče im; „ja sam već udario belege koje će seljaci ozdo iz sela videti i razumeti.Kroz sat ili dva doći će dvojica da vas proprate kroz Venčac.Ima tamo sad hajduka, koji će da pucaju na sarkol janičarski čim ga iz daleka ugledaju.Valja da pošljem ispred vas ljude koji će dati znak da ste naši! “ Margita se bila umila na bistrom planinskom izvoru ispod grada, pa se osećaše hitra kao srna i sveža kao tica na grani.Veraše se po ruševinama od grada kao veverica; čas bi se drsko uspela na najviši zid pa se uspravila da stoji kao kip, i sa ushićenjem pogledala bi po talasima od zelene gore, koji se pružahu na sve strane dokle oko dopiraše; čas bi opet skočila u ostatak od gradskoga rova, pa po njemu tražila komadiće od gorskog kristala. „Umoriće se te nećemo moći putem odmicati; nego da je zovnemo da sedi s nama na miru dok tvoji ljudi ne dođu,“ reče Rajko starcu, pa je onda viknuše. „Kakve su ono olovne cevi što na dva tri mesta strče kroz zidine i iz ruševina?“ pitaše ona starca, sedajući pored njega, — „Ene sad, zar si i to videla?“ prihvati starac očevidno iznenađen onakim pitanjem, pa onda odmah mirno nastavi: „biće da su to cevi od kakvog starog vodovoda.Nego eto ćemo se skoro i rastati, a ništa nam nisi pričala o tvome robovanju u Turaka!Ded’ nam pričaj što!“ „0, grozim se i da pogledam natrag!“ reče Margita, pa se sva strese.„Ovo mi je prvi dan sreće posle tako duge, duge, i tako strašne nesreće!...A šta da vam pričam?!...Ko +nije sam patio što sam ja patila, ili ko nije očima gledao moje muke, taj ne može da zamisli svu strahotu njihovu....Rečima se to ne da opisati....Čudim se kako nisam poludela.Kad me je Bekri-Bekir uneo vezanu u onu mračnu i prljavu jazbinu svoju u Kruševcu, i kad pomislih u kakvom sam dobru i na kakvoj nezi odrasla, kakva sam gospođa bila i kuda eto dospeh, ja padoh na zemlju kao mrtva.Jednog se dana htedoh zaklati, pa mi on istrže nož iz ruku.Drugog jednog dana utekoh, ali me Turci uhvatiše još u samom Kruševcu i dovedoše njemu natrag.Izbiše me ljuto kamdžijom dok opet ne obamreh.Kad dođoh k sebi nađoh se u nekakvom gvozdenom kavezu, pa još okovana u lance po nogama i po rukama.Molila sam se po ceo dan i po celu noć Bogu iz glasa i na kolenima, kupala sam se u suzama, pa ništa, i nikakve pomoći.Nekoliko sam puta pokušavala da se glađu i žeđu umorim, ali kad već klonem i obamrem Bekri-Bekir dovede žene, te mi silom siplju mleko u usta i ko zna šta još te me povrate.Nit’ mogu da utečem, nit’ mogu da se ubijem; uzela sam se onda moliti Bogu, neka mi bar pamet prevrne, te da u ludilu i ne znam ništa i ne osećam ništa.Pa kao u inat onda mi tek dolažaše, da sve to s većim bolom osećam svu groznost svoga položaja, sve svoje i telesne i duševne muke.Videh, badava sve, nema tu pomoći ni oslobođenja.Rekoh Bekri-Bekiru: „evo dajem ti reč neću begati, pristajem da te služim, da nosim vodu, da cepam drva, da ložim vatru, da čistim kovačnicu, da perem i da kuvam, da čekićem kujem potkovice i klince, samo — ne traži ništa više od mene i ne udaraj me kamdžijom kad mi dođe da se zaplačem." On tobož pristade.Otkova me, pusti me iz kaveza.Uzeh raditi po kovačnici kao da sam se u ciganskoj čerzi i rodila.Od teških muka u okovima bila sam stala sama koža i kost.On navali da me hrani sutlijašem.Na moju nesreću dođoh k sebi i popravih se, a on onda ponovo pobesni.Uz to se bio propio, pa kad je pijan onda je pravi sotona.Kad ne bih htela da mu igram što on prozva malim i velikim čardašem, on bi me najpre hladnim kleštima štipao, a kad ja uporno neću nego stegnem srce i stisnem zube pa i ne jauknem, on metne klešte u vatru pa mi onda, kad se usijaju, meso sa mišica i pleća živoj hoće da otkida! “ Margita se tu ustavi pa se sva stresaše kao da je grozničava jeza uhvatila. „Ja da skota jednog!“ viknu starac sav poražen; „da Bog da ga vuci živog rastrzali, a već tamo će ga sotone usijanim kleštima vući po paklu!O jadna kćeri, kako si od takog čuda živa ostala?!“ — „Pa i ne mogu sve da vam pričam.Ne možete vi zamisliti ni stotiniti deo onih groznih muka što sam ja u onoj zverskoj jazbini pretrpela!Malo po malo pa osećah kako se i sama pretvaram kao u neku zver.Zavadih se s Bogom..“ „Kako jadna da se zavadiš s Bogom?!“ prekide je starac zaprepašćen. — „Pa tako; dugo bi bilo da vam to pričan; uverih se da njega ili i nema, ili da baš neće da čuje moje molitve, niti da vidi moje muke i moje suze; on se okrenuo od mene, ja se okrenuh od njega.Kad Bekri-Bekir uze da me usijanim kleštima namorava da pred Turcima igram.... eh, ne mogu vam od zazora ni kazati kako.... ja onda opet jedne noći kad on beše trešten pijan, pokušam ponovo sreću da begam.Išla sam celu noć, nisam ni sama znala kuda.Gladna, žedna, prašnjava, posrćući od umora, stremila sam samo dalje i dalje.Sunce je već bilo prilično odskočilo kad ugledah reku.„'Go će biti Morava!“ rekoh, „ah, da li ću naći kakav čun, pa da se njime niz reku pustim!“ Tek to rekoh a učini mi se da čujem viku neku i lavež pasa u daljini.Okrenuh se i imadoh šta da vidim!Četa Turaka na konjma i čitava rulja samsova ispred njih jure pravo k meni!....Stadoh, skamenih se!Šta ću sad jadna!...Gledah ih kako jure kao da su se pomamili; zasukali rukave do ramena, zavalili turbane i sarkole, vitlaju dugačkim tatarskim kamdžijama, napuckavaju samsove a sami urlaju; samsovi jure njuškajući sve mojim tragom, pa kad me iz daleka opaziše udariše u lavež, koji se pomeša s onim halakanjem Turaka, da me jeza poduhvati i sva se stresoh!Šta ću jadna i kukavna!Oh, ne želim ni svom dušmaninu da prođe kroz onakve trenutke, kroz kakve sam u onom času ja dušom svojom prolazila!...“ „Pa onda... od jedanput kao da neka nevidljiva ruka otkova srce moje od okova u koje ga je strah vezao bio; moja pamet, koja malo čas htede da prsne, nađe opet svoju prisebnost.Moje oči mirno pogledaše na reku, koja tako bistra, tako tiha, nešto kanda meni šaputaše.I što urlanje i lavež sve to bliže dolažahu, sve to razgovetnije čuh šapat Morave: „grofice od Nađ-Banje, kćeri zemlje madžarske, kad si se ti još smrti bojala?Zar je nisi toliko puta preklinjala da ti dođe pa da te izbavi?Zar da te samsovi vuku u jazbinu one crne zveri?!Predaj se mojim bistrim talasima, pusti neka te zagrle, neka te svojim šaputom uspavaju, neka te uspavanu ljube, neka te nežno milovanu odnesu starom Dunavu, Dunavo će te izneti na pesak zemlje madžarske, i predaće te tvome rodu i tvom zavičaju!““ „Kad razabrah taj šaput, udariše mi suze od miline.Verujte mi od miline, a ne od straha.Zajecah glasno, raširih ruke, potrčah i — skočih u Moravu! " Margita se tu ustavi.Ćutaše i gledaše ozbiljno i neveselo preda se; bejaše malo pobledela a uglovi od usana grčevito zadrhtavahu, kao ono u dece kad hoće da briznu u plač.Al’ se još ne zaplaka nego nastavi: „Kad me voda iznese gore, dva me samsova dohvatiše.Na levoj mišici i sad mi se poznaje gde me je jedan zubima dokopao.Izvukoše me na obalu!...Ej, grofice od Nađ-Banje, ej gospođo od tolikih baština, ej devojko oko koje su se najveća gospoda madžarska i najveći naši junaci kupili, da im trake na zastavi vezuje, ili da im poljupcem jednim na balčak od sablje, sablje posvećuje, — šta si ti tako teško Bogu zgrešila da te psi kao jareb gone i da te samsovi kao mrcinu vuku?!...Ah!“ jeknu Margita i onda ono sevanje od uzbuđenosti oko lepo srezanih usana prsnu u daždu od krupnih suza iz krupnih očiju i u glasno jecanje. Starac i Rajko behu i sami duboko uzbuđeni i pogledahu jedan u drugoga, ne znajući šta da počnu. „Gospođo," poče Rajko; „dok si pričala ja sve sebe pitah: „kad je ova žena takav junak, ja kakvi su junaci ljudi u njenoj zemlji?!“ A sad vidim, da ako u vas i ima mnogo srčanosti još više ima suza.Nikada ja ne videh našu Srpkinju da takve suze lije!Nemoj, gospođo; pusti neka opet sine junačko srce i neka odgoni taj oblačak!“ „Nemoj kćeri moja!“ prihvati starac; "evo mi je sad teško što te navedoh da pričaš!“ „Nemoj da ti je teško, dobri oče; evo će mi odmah laknuti!Nego... šta je to?!“ reče Margita sva usplahirena, pa savi glavu malo na desno, kao da levim uhom bolje čuje. Podiže se sa kamena na kome seđaše, pođe dva tri koraka niz kosu, ustavi se i opet osluškivaše.Pa se onda okrete prema starcu i Rajku, bleda kao krpa, otvorila usta, razrogačila oči, izgledaše prestravljena kao da je avet neku ugledala.Posrćući pođe k njima, udari se rukom u čelo, stropošta se pored starca i prosto ciknu: „Ah, avaj meni!...Evo Turaka!...Evo samsova! “ Rajko joj priđe bliže, a starac je uze za obe hladne ruke pa je drmaše, kao da hoće da je iz zanosa razbudi. „Kakvi samsovi, kćeri moja?Malo čas si o njima pričala, pa ti se pričinjava da ih čuješ!“ reče joj starac. — „Nije, nije oče!Čula sam, evo i sad čujem lavež i skamukanje njihovo !Ej teško meni!Šta ćemo sad jadni Rajko?“ I onda se opet podiže, sklopi ruke i osluškivaše. Osluškivaše i Rajko, osluškivaše i starac.Njih se dvoje pogledaše, a Rajku se promeni boja u licu.„Boga mi, ovo ide neka lomnjava ozdo uz planinu!“ reče on. „Jeste, sinko!Baš kao da je hajka!Na zverinje nema za što da je, a nije ni na hajduke, jer ih ovuda nema.Čudo mi je da mi seljaci ništa ne javiše!“ govoraše starac i sam beše očevidno uzbuđen i zbunjen. U tom se dosta razgovetno začu vika jednog gromoglasnog seljaka: „oj, hoj,hoj, Jovane... more Jovane... oj, čuješ li Jovane!Moli bega da savijemo u levo da ne udara hajka na svečevu pećinu!Nemoj, beže... nemoj amana ti!...Neće nam se na dobrom proći ako tamo udarimo! “ „ Rekao bih da je glas Milisava kneza iz Donje Bukve!Baš je on!“ govoraše starac više sam sebi; „ on to dovikuje Jovanu knezu od Bogdanja!Nije drugo idu s nekim Turcima!A eto sad opet udariše psi u lavež!Deco, da nam sam Bog pomogne, ovo se valja na nas muka i nevolja!“ „Rajko, hajde da begamo!Gde ti je lastavica?!Oče, nema li gde da se sakrijemo u ovim urvinama?" pitaše Margita pa drktaše kao prut, i grčevito krhaše prste svoje.A kad vetar donese nov talas od laveži pasa, ona kao preplašena srna uteče u pustinjakovu pećinu. Rajku se za nekoliko trenutaka bilo smrklo pred očima, kao da ga je neko buzdovanom u glavu udario.Ne mogaše ni da misli ni da oseća.Beše se kao skamenio.Ali kad Margita hitro skoči unutra u pećinu, on pođe za njom a za njime i starac. „Gospođo," uze Rajko da govori kao iz sna probuđen i tek osetivši da ima i srca i pameti; „gospođo, dok bih ja našao i doveo lastavicu, dotle bi i Turci sa samsovima, ili bar samsovi bez Turaka, stigli ovamo.Ako nam sveti otac ne zna pokazati kakva sigurna skloništa u ovim urvinama, onda nas samo Bog jedini čudom kakvim spasti može, a drukčije il’ se valja predavati, ili — mreti!" Ovaj mirni govor povrati mir u dušu Margitinu, i kucanje njenog burno uzbuđenog srca poče da se stišava. — „Ako nas sveti otac nema gde da sakrije, onda valja mreti, — jer ja se Turcima živa ne predajem! “ reče Margita.Uspravila se, podigla glavu u vis, lice joj puno ozbiljnosti, ali i puno mirne odvažnosti.Sad se tek Rajku učini da je divno lepa. „Deco, u urvinama i što bi bilo skloništa od pogleda ljudskih, nema skloništa od njuškanja samsovskog.Doista, samo jedini Bog čudom svojim može da vas spase !O Gospode," uze starac glasno da viče Boga, pa se prekrsti nekoliko puta; „o, Gospode, koji si i milostiv i svesilan, smiluj se na ovu decu!Smiluj se i na moju grešnu starost, otvori mi oči da u ovome teškom času vidim šta je tvoja sveta volja!“ I starac se onda spusti na kolena pred jedan u steni grubo urezani krst i šaputaše još nekakve molitve za nekoliko trenutaka, pa se onda diže i okrenuv se Rajku i Margiti zapita ih: „šta mislite?“ „ Ja sam se smislila!“ reče Margita mirno i gotovo hladno.„Rajko, koji mi se dovde pokazao kao vitez, neka mi u ovome času bude kao brat rođeni, pa neka mi pozajmi svoj nož.Ti, oče, i Rajko iziđite ovoga časa u goru i sklonite se malo.Kad turski samsovi dojure u pećinu, naći će Margitu s nožem u srdu !A kad Turci vide da je sa mnom svršeno, neće mariti da vama zlo kakvo čine!“ „Nije pravo što govoriš, gospođo!“ reče Rajko; „ja te navedoh da begaš, ja te dovedoh u ovu klopku, pa zar ja da ostanem da živ tebe mrtvu na duši nosim?!...Ne može tako!...Ako se ne misliš živa predavati, onda... evo ti moj mali pinjal; oštar je kao guja.Sedi tamo u dno pećine, pa kad vidiš da Turci preko mene mrtva k tebi skaču, radi kako ti Bog kroz to tvoje srce kazao bude.“ Rajko je govorio mirno ali s potresenim glasom.Bio je bled; u očima mu zbilja i tuga ujedno; obrve sastavio, čelo naoblačio.Dohvati svoju arnautku, ogleda joj kremen, podasu joj čanak, podasu oba pištolja, pa ih onda nameštaše po zemlji jedno pored drugog na samom ulasku od pećine. Starac izašao beše malo pred pećinu, ali se odmah vrati. „Primiču se skotovi!“ reče on ne toliko uplašen koliko ljutit, i škrgutnu zubma kao da kroz njih melje ne više kakvu kratku molitvu, nego neku krupnu psovku. Lavež pasa i vika od ljudi sve se jasnije čujaše. „Ama nemojte tamo, ako Boga znate!Nemojte na svečevu pećinu, hoće nas belaj snaći!Aman beže da skrenemo u levo!“ vikaše opet onaj seljak kojega glas sad već beše orapavio od mnoge vike. „Primiču se skotovi!“ promumla opet starac; „vala, Gospode Bože moj, sad il’nikad; umudri me šta da radim s ovo dvoje mladih da u ludo glave ne izgube! “ — „Oče!“ prihvati Rajko smerno skinuv šubaru.„Oprosti mi!...Ja iz ove pećine živ izaći neću, a ti ako živ ostaneš, sahrani me negde ovde u planini, pa mi obiđi grob molitvom i pomenom.A javi mojima u Rasini!“ Saže se pa s puno pobožnosti poljubi starca u ruku.Pa onda priđe gologlav k Margiti, metnu ruku na srce, pokloni joj se smerno i govoraše mirno ali sa uzdrhtanim glasom: "Gospođo, oprosti mi!Htedoh da ti poslužim, ali eto nije tako volja božja!...Oprosti mi tvoje muke ako uzživiš... oprosti mi ranu smrt svoju, ako im se živa nećeš da predaš!" Margita, koja je malo čas sela na zemlju, diže se sad u visinu.Priđe k Rajku, položi mu obe svoje ruke na ramena, zagleda se nekoliko trenutaka svojim krupnim očima u njegove oči, i onda doče polagano a punim milozvučnim svojim glasom da govori: „ O viteže, od Rasine Rajko, — hvala tebi na viteštvu tvome!Ne pada smrt moja na tvoju dušu, ali pada na moju dušu, što zbog mene tako mlad gineš.Nemam šta ja tebi da praštam i opet ću da kažem: neka ti je prosto!A prosti ti meni što će mladost tvoju prerani grob u ovoj gori da pokriva!" I onda mu se primače još bliže i — poljubi ga u usta! Kao da je iz Margite munja sevnula, i kao da je grom pored njega pukao, tako Rajko beše zaglunuo, zanemeo i zadrhtao.Za nekoliko trenutaka nije ništa ni mislio; zaboravio Turke i samsove; zaboravio i život i smrt.Znao je samo da pred njim stoji Margita, i da ga svojim lepim očima kroz suze gleda. — „Ama, luda deco, zar ne čujete da vas vičem?Što ste se obadvoje skamenili, Bog vas video?!Ovamo, brzo ovamo !“ vikaše stari pustinjak, pa ih krepko dohvati obadvoje za ruke i povuče — k jednom otvoru u steni od pećine. Onaj deo stene, na kome je bio urezan krst, nagnuo se u pećinu kao da je bio na kakvoj osovini.Ispod nje se mogao čovek nisko pognut provući nekuda unutra u mrak. Kad ih starac dovede pred taj otvor, duboko uzbuđen i sav bled, podiže u vis obe ruke, koje drhtahu kao prut, pa im svečano reče: „zakunite mi se svim što vam je na ovome svetu sveto, da nikada i nikome kazati nećete ako što budete videli!“ „Zaklinjem se, tako mi Bog na strašnom sudu milostiv bio!“ viknu Rajko tako isto svečano. — „Grobom moje majke... nebom i zemljom moje otadžbine.... zaklinjem se!“ govoraše Margita mirno, ozbiljno i svečano.Učini se Rajku da joj glas nikada nije bio tako sladak, tako mek i opet tako jasan. „Ulazite unutra i ne bojte se!“ reče im starac. Rajko uđe prvi, provukav se gotovo na kolenima ispod ogromne kamene ploče što iznad njega visaše.Za njim uđe Margita.Ploča se vinu na svojoj osovini i zatvori pećinu.Njih dvoje behu u jednom mračnom uzanom hodniku.Mrak bejaše tako gust i crn da ne mogahu jedno drugo videti. — „Rajko !“ dozivaše ga Margita šaputom; „Rajko, gde si?Daj mi ruku tvoju.Strah me je!Ovo je kanda neka grobnica.Čini mi se da mirišem kosti mrtvačke ! “ Rajko joj pruži ruku te dohvati njenu, koja beše hladna kao ista stena. A stena se opet povi na osovini.Jedan sutonjski pramen pade iz pećine unutra u mračni hodnik a s njime i glas starog pustinjika: „Rajko, brzo hvataj tvoje oružje da ga Turci ovde ne nađu.Na, hvataj i ovaj zembil... i ovu tikvu s vodom...Ded’, ded’ brzo samo!Slušaj, koračaj na desno dok ne vidiš svetlost ! i sad neka je Bog s vama!“ Začuše i lavež pasa i viku od ljudi sa svim blizu pećine.Stena se opet okrete i pade na zemlju sa većom silinom no pre, kao da hoće da zgnječi onaj pramen sutona, što je iz pećine drznuo da zaviri u onu crnu grobnicu, ili — kao da se žurila da zakloni veliku jednu tajnu od turskih pogleda.I ništa se više ne začu. Margita se priljubila beše uz Rajka i čvrsto se držaše jednom rukom za njegovu ruku a drugom za rame njegovo.Obadvoje stojahu pozadugo pred stenom, koja ih razdvajaše od pećine i osluškivahu ne bi li što čuli.Malo čas pa ona poče grčevito da pritiskuje ruku njegovu, kao da mu time obrati pažnju na strahote koje vidi i od kojih strepi. „Čuješ li samsove?" pitaše ga tihim i ustreptanim šaputom na uho. — „Ne čujem?“ odgovori on tako isto šaputom. „O, ja ih čujem!Eto ih s onu stranu ove stene.Grebu i skaču uz nju skamučući !Molim te metni uho na sam kamen pa slušaj!“ Rajko prisloni uho k steni i posle nekoliko trenutaka reče: „.jest, grebu ovu stenu i laju pomamno.Velika je vika u pećini.Rekao bih da se svađaju ako se još i ne biju!“ I onda opet obadvoje mirno a radoznalo osluškivahu.Od časa na čas Margita bi grčevitim pritiskivanjem svojih tankih prstiju u ruku Rajkovu davala mu na znanje, kad god bi pojačana vika u pećini odjeknula u jačem kucanju srca njenog. I Rajko se beše sav pretvorio u sluh.Već je i napustio bio svaku nadu, da može što razabrati u onoj potmuloj i nerazgovetnoj vici.Tek opet osluškivaše da li će i kad će onaj žubor prestati. Pa dođe nas kad prestade.Izgubi se i poslednje nerazgovetno odjekivanje govora ljudskog u daljini.Savršena tišina, u kojoj on samo lupanje svoga srca čujaše, kazivaše mu da u pećini nema više nikog živog.Tada prva misao Rajkova beše: "ako su Turci ubili starca, pa nema ko da otvori ovu grobnicu, šta će da bude od ove jadne žene pored nene?!“ Sav se strese od užasa, ali ne reče ni reči. „Što ti je od jedanput ruka tako hladna?" šaputaše Margita svojim toplim dahom. — „Valja da od ove hladne stene.A i tvoja je ruka hladna! “ reče on. „O, mene je strava neka uhvatila.Kao da mi neko na uho šapuće, da sam živa u grob zakopana!Čini mi se svisla bih od straha da nisam pored tebe!“ — „Ne boj se!“ reče joj Rajko, pa uze i dalje da osluškuje. Ali ga sad nov užas obuze.Desilo mu se nešto što nikada dotle u životu.Učini mu se kao da mu se duša podelila u dvoje.Jedna polovina slušaše kroz uho uz stenu prislonjeno, da li se tamo iza stene što zbiva; druga polovina slušaše istom takvom žudnom pažnjom jedan tihi glasić, koji u njemu samom i od njega samog tiho šaputaše.Da li taj šaput dolažaše iz srca njegova, ili sa leva ramena njegova, to ne znađaše ni sam; ali znađaše da nije sa desna ramena, jer je tu ležala njena ruka, na koju ona baš malo čas nasloni lice svoje.Tek onaj tajni tihi glasić šaputaše: „Kako ono sinu munja kad se njene usne dotakoše tvojih usana! kako divne behu one suzne oči... kako je topao dah usana njenih... kako je puno miline u gipkosti ovog vilinskog stasa, što se tako poverljivo uza te priljubljuje... šta li je slađe: živeti pa ljubiti onako slatka usta, ili upreti ljubeći ih?...Ludo jedna! je l’ ti ona rod kakav?Nije ti sestra, nije ti posestrima; kakav su ti rod njena mladost, njena lepota i njena milina?!Za što da ti ne bude prisna i najprisnija, rođena i najrođenija... za što da je jakom svojom mišicom ne zagrliš i na muška svoja prsa ne prignječiš...“ Na ove poslednje reči Rajku srce burno zakuca.On se prepade od samoga sebe.Trže desnu ruku svoju iz desnice Margitine, skide njenu ruku sa ramena svoga, odgurnu je obema rukama svojim, ali tiho, od sebe, i kroči nekoliko koračaja sam za sebe u mrak, kao da hoće da bega od nje. „Ne, Rajko!... ne ostavljaj me samu u ovoj grobnici!" ciknu Margita; „gde si?!...Šta, ti bi ?!...O, daj mi da čujem glas tvoj!Daj mi opet ruku tvoju!“ Rajko se u mraku tri puta beše prekrstio, i odmah dođe k sebi.Sad ga ganu njen žalostiv glas. „Ne boj se, gospođo!“ reče joj; „evo mene!Nešto mi se smučilo.U duši mi beše pomrčalo, ali je hvala Bogu sad opet sve svetlo preda mnom.Ne boj se; evo moje ruke!“ U mraku naiđoše jedno na drugo.Obema rukama svojim obesi mu se ona o desno rame, i sa slobodom i poverljivošću sestrinskom prema bratu svome, nasloni svoju glavu na njegovu mišicu. „O, šta li će najposle da bude od nas dvoje?!“ reče ona svojim slatkim glasom. To nije bio glas nego muzika; muzika u kojoj su se tužni zvek od zebnje, i radosni treper od žudnje, i šumna zračnost od nadežde, i srebrn talas od čiste i nevine jedne misli, stapali u čudesnu i divnu jednu harmoniju. Još su dugo stojali pred onom stenom što ih od pećine rastavljaše.Dugo su sa sve većim naprezanjem i pritajivanjem svoga dihanja osluškivali, da li se što iz pećine čuje.Ali se više ništa nije čulo. — „Hajde da pogledamo gde smo!“ reći će Rajko Margiti.„Starac će doći po nas kad se otrese Turaka.A možda se boji da ga iza kakvog grma ili džbuna špijuni turski ne vrebaju.Bilo je pred podne kad nas ovde zatvori.Po svoj prilici čekaće da se dobro smrkne pa da nas izvede!“ „On ti reče,“ prihvati Margita, „da na desno pođeš!“ — „Da pođemo!“ reče Rajko, pa uze ocilom kresati u kremen.Pramenu varnica kao da milije bejaše da zagleda, i ako za trenut, u lice Margitino, nego da zaviruje u mračnu dubinu onoga hodnika ispred njih.A Rajko živo kresaše i živo gledaše da vidi oči njene. „Sreća te nisam trud!“ reče ona sa tihim osmehom; „zapalio bi me te bih izgorela!“ — „Zbilja, da zapalim parče truda!Biće bolje!“ prihvati on; i zapali poveliko parče truda i mahaše njime desno i levo i pođoše napred korak po korak. „Evo jednih vrata!“ privika Margita živo, i pokaza rukom levo od sebe. Rajko jednim krokom dođe do njih.„Okovana su gvožđem!“ reče, „ali nisu zabravljena!“ Povuče za alku i vrata se otvoriše.Vlažan i hladan vazduh udari im u lice iz one prostorije.Rajko reče Margiti, da sa zapaljenim trudom ostane tu gde je, a on sam uđe unutra.Kresnu ovde, kresnu onde; vide i s jedne i s druge strane tri reda kamenih širokih polica na stubovima od kamena, a na policama — dugački neki kovčezi od olova sve jedan do drugoga; „a, ovo će biti da je grobnica stare gospode od ovoga grada iznad nas, i ovo su sve mrtvački kovčezi.Ih, šta ih je!Da ćutim, da se ono gospodsko dete ne poplaši!" Tako govoraše Rajko sam u sebi, a kad se vrati u hodnik k Margiti reče joj: „nema ovde ništa osobito!Hajdmo dalje!“ Jedva su učinili sedam ili osam koračaja, pa naiđoše na druga gvozdena vrata, pa onda i na treća.Ina njih ulažaše Rajko da u prostorijama, koje zatvarahu, nađe onako isto po nekoliko katova širokih polica, a na njima mrtvačke kovčege.Kad iz treće prostorije izađe Margita mu reče: „čini mi se da mirišem tamnjan.Dolazi od te strane ispred nas.Ovde će biti negde neka svetinja!" Pođoše još nekoliko koračaja napred i ugledaše jedan mali i sićušan bledi plamičak, koji naizmence zasvetli, pa pobledi, zasvetli pa se čisto ugasi.Pohitaše brže pa se nađoše pred jednim kandilom, koje iznad jednih sniskih rastovih vrata goraše sad već poslednjim kapljicama ulja, te prštaše kao da se glasno srdi što ovo dvoje dođoše da ga gledaju nako se gasi. Rajko otvori ona sniska vrata od rastovine i onda njih dvoje ugledaše pred sobom jednu malu a prilično osvetljenu kapelu.U dva velika gvozdena svetnjaka, pred ikonostasom, gorele su dve velike žute voštanice.Pred ikonama Isusa i Bogorodice gorelo je ulje u velikim srebrnim kandilima.Sve druge ikone behu pocrnele i ispucale i samo se svetlucahu zlatni i srebrni okovi na po nekima od njih.Vladala je neka sveta tišina, prekidana samo prštanjem onoga kandioca što pred vratima izdisaše. Njih dvoje uđoše ćutećki unutra.Rajko metnu svoju šubaru pod levo pazuho, prevreti se po nekoliko puta, sklopi ruke na oružje u silavu i stade na sred kapele mirno.Nije da se molio Bogu, nego je tako samo stajao, miran, skroman, kao da beše zanemeo, videvši iznenada kako je čovek jedno grešno ništa, a kako je Bog velika, svemogućna i strašna svetinja. Margita najpre i ne gledaše u ikonostas nego u njega.Učini joj se da se on vinuo nekuda visoko i daleko mislima, te nju više i ne uzima na um.Otide za tim polagano i sve na prstima do samog ikonostasa, pogledaše sve ikone redom dok ne dođe pred veliku ikonu na kojoj Bogorodica držaše malog Isusa u naručju.Tu se ona spusti na kolena, a duša joj se vinu k devojci, majci božjoj.Dugo je tu klečala sa sklopljenim rukama.Potekoše joj suze niz obraze, i onda poče glasno da jeca, prosto grcajući od plača. Rajku se najpre učini da se negde neko veliko srebrno kandilo gasi pršteći, i potraja neko vreme dok se razabra da to Margita jeca.Priđe joj polagano, krsteći se kao da svetinji nekoj pristupa, dotače se rukom njenog ramena, i reče samo — opet šaputom kao da ne razbudi svece — „gospođo, priberi se!“ Ona nežno skide ruku njegovu sa svoga ramena i reče: „Pusti me, Rajko, da se kod nje isplačem!" Rajko se sve na prstima povuče od nje i skloni iza leve pevnice.Kako sedaše u jedan sto, pogledi mu padoše na jedna uzana vratóca, koja stajahu oškrinuta, i na koja se ulazilo iz te leve pevnice u sami zid iza oltara.U hodnik u tome zidu dopirala je od nekud svetlost neka, mnogo jača no što je bila ona u kapeli.Htede odmah da pođe da vidi otkuda ta svetlost.Ali se poboja da se Margita ne preplaši kad se sa molitve digne, pa njega ne vidi.Savlada svoju radoznalost i osta u stolu, pogledajući čas u Margitu čas u onu tajanstvenu svetlost. Nije dugo trajalo pa Margita ustade.Priđe pa poljubi ikonu bogorodičinu, ali ne pobožnim celivom, kako to skromni Hrišćani čine, nego sa jednom vatrom, sa jednom strašću, sa jednom ljubavlju, koja je kipela, kao kad bi nežna kći posle dugog stradanja i lutanja naišla iznenadno na još nežniju mater svoju, pa joj pala o vrat i obasula je hiljadama toplih poljubaca. „E, Rajko,“ reče mu vedra, „sad sam se isplakala, sad mi je laknulo.Osećam se laka kao ptica, i hrabra kao svaki Madžar vitez!Mrštiš se?!E, dobro, hrabra sam kao kakav Srbin vitez!Je l’ ti to bolje po volji?“ — „Samo kad si se razvedrila, pa ne mari, neka je kako god hoćeš.Dugačke su te vaše madžarske molitve.Mi Srbi to na kraće svršimo!" „O, ti misliš ja sam se molila Bogorodici!?Nije, nego sam s njome razgovarala kao obično, izjadala sam joj se, pričala sam joj ko si ti, rekla sam joj, da ti ne zameri što si od druge crkve, jer si dobar i imaš duh viteški.Isplakala sam se na njenom krilu, ižljubila sam je i evo me sad sa oživelim i hrabrim srcem!Ne znaš ti kako je ona dobra!Kad se Bog nije hteo da okrene na moje tolike molitve i kad ni jedan svetac ne hte da mi pomogne, ona jedina ne ostavljaše me, nego mi dolažaše na snu da me hrabri! “ „Istinu veliš?“ upade joj u reč Rajko iznenađen i puno zainteresovan ovom pričom. — „Istinu, istinu!“ nastavi Margita.„Kad mi je najteže bivalo, pa bih, okupana u suzama, zaspala pod zidinom onog starog grada u Kruševcu, eto nje k meni, na snu praćena još jednom ženom.Sela bi pored mene pa bi me tako nežno i milo gledala, oči bi joj zasuzile, pa bi tiho progovorila: „jadna ženo, jadna ženo! ne boj se, dete moje, doći će on!“ — „Ko je taj „on“ ?“ — ja bih se oslobodila da zapitam.„Tvoj spas!“ odgovorila bi ona...“ „Čekaj, molim te,“ upade joj opet u reč Rajko; „je li ta žena, što ti je na snu dolazila, govorila srpski i nosila krunu na glavi?!“ — „Govorila je srpski, ali nije imala krunu; nego je bila obučena u crno kao kaluđerica, a tako je bila i ona druga žena za koju sam ja mislila da je sveta Marija Magdalena, dok ne čuh da je ona zove Efimijom!“ „E, onda neće biti što sam ja domišljao!“ reče Rajko neveselo; „ja pomislih da ti se to javljala naša srpska carica Milica, koja je bila tako dobroga srca, pa bi se nad tvojom sudbom zaplakati mogla.Ali vidim nije! “ „A gle, kakva je to svetlost tamo?“ upita ga Margita, kad joj i samoj pogledi padoše na onaj hodnik u zidu od leve pevnice. „Ama ja tebe čekah.Ne htedoh u svetlost bez tebe.Hodi!“ reče Rajko i odmah pođe napred. Uzani hodnik u zidu savijaše u levo od oltara i izlažaše u jednu veliku okruglu prostoriju, pod jednim visokim i širokim svodom kao pod nekim kubetom.Kad njih dvoje iziđoše iz hodnika, pa stadoše na prag, preko koga se u onu okruglu dvoranu silazilo, i kad pogledaše pred sobom, obadvoje se ustaviše i zanemeše od čuda. Ozgo sa sred srede svoda spuštao se jedan gvozden lanac, o kome je visio veliki jedan i poširok zlatan obruč; sa obruča se o zlatnim lancima spuštalo dvanaest velikih zlatnih kandila.Osim toga, koje sa svoda, koje sa gvozdenih poluga, što su se pružale od jednog zida do drugog u sva četiri pravca, visili su mnogobrojni manji obručevi od srebra sa srebrnim kandilima, neki niže drugi više, te izgledaše kao da pod svodom lebdi čitav roj od nekakvih džinovskih zlatnih i srebrnih svetlica.Sam svod kao da je bio srebrom pokovan, te je svetlost od stotine kandila hvatao u se, kao kakav prevrnuti pehar od uglađenoga srebra, pa je onda spuštao kao neku toplu mesečinu na celu dvoranu, te se u njoj svaka tvarka dosta lepo mogla da vidi. Margita uze da trlja oči, pa onda pogleda u nemom čudu u Rajka.Rajko, kao da je čuo šta ona sama u sebi govori, reče: „ama i ja se pitam, je li ovo san, ili mašta, ili je ovo sve u istini pred nama java!“ — „Hajde da siđemo da razgledamo šta je sve to!“ reče Margita.Ali pre nego što će sa praga u dvoranu koraknuti, Rajko zadrža rukom Margitu, pa onda onako uzbuđen viknu: „ima li ovde živoga koga ?“ Vika njegova uze da se prolama ispod svoda, udaraše o zidine, pa se u potmuloj grmljavini vrati k njima dvoma, nerazgovetno ponavljajući poslednje dve reči: „živoga koga?“ — „Živoga Boga?!“ reče Rajko radosno uzbuđen; „ču li gospođo šta odziv rene: „živoga Boga!“ I ne treba nam bolji odgovor.Ne bojmo se!“ „Učinilo ti se.Odjek je ponovio samo tvoje reči!“ govoraše mu Margita. — „Ne, ne, čuo sam ja dobro; odgovor je bio: živoga Boga!Mi ćemo evo u ime živoga Boga napred.Drž’ se, gospođo, moje ruke ako se bojiš, a ja ću njegove !“ „Ne bojim se ja ničega kad ima svetlosti.Mene je strah samo u mraku.Hajdmo!“ reče Margita. Uzeše da razgledaju oko sebe.U okrugloj zidini od dvorane bilo je dvanaest gvozdenih vratoca, koja su nekuda u druge hodnike i prostorije vodila.Jedna od tih vratoca bila su ona na koja njih dvoje dođoše.Između svakih dvojih vrata behu uza zid prislonjeni gvozdeni oklopi sa šlemovima i sa dugim kopljima u gvozdenim rukavicama.Izgledalo je kao da su se džinovski oklopnici, u punome ratničkom okrugu, poređali jedan do drugoga, da čuvaju stražu i da podupru zidinu svojim gvozdenim plećima.Iznad njih su ovde i onde bile uz zid prikucane mnoge zastave, turske, bugarske, madžarske i mletačke. Sa onoga praga, na kome se najpre onako u čudu zaustaviše, valjalo je silaziti preko četiri vrlo široka mramorna stupnja, pa da se siđe na pod od same dvorane.Ti su stupnjevi išli celim krugom dvorane.Prva dva stupnja bila su zapremljena onakvim olovnim kovčezima, kakve je Rajko već video, a za koje je mislio da su mrtvački.Sad je video da u jednima od njih leže smeštena koplja, u drugima mačevi, a u trećima buzdovani. „A, sad se tek razabiram!“ reče Rajko; „ovo je podzemna oružnica onoga grada bila!“ Na trećem stupnju, a duž celog kruga, — ostavljajući slobodan prolaz tek samo za jednog čoveka, koji bi od malenih vrata u zidu silazio na pod dvorane ili iz dvorane išao k vratima, — bile su poređane petačke, sve bure do bureta, pa povezane jedne s drugima gvozdenim lancima. „Biće da je to kakva stara malvasija kojom su se naši stari junaci i gospoda pojili!" reče Rajko. Dok on tako još zboraše, Margita se beše pregla nad najbližim buretom, vide da na lancetu nema čepa, nego oblo jedno zaklopče, prodrma ga obema rukama, otvori ga, i onda glasno uskliknu: „kakva malvasija ?Ta ovo su srebrni novci!" pa onda zagnjuri ruku u bure, izvadi je punu srebrnoga sitnog novca, i pusti ga da sa tankim zvekom pada na dance od bureta. Pa onda kao divlja mačka skoči na četvrti stupanj, na kome behu poređana i lancima povezana akovčad.Otrže silnim jednim naporom zaklopče sa prvog akova, zagnjuri ruku, podiže je u vis i pusti da mlaz od zlatnoga novca curi natrag u bure. „ A, ovo ne može biti drugo, ovo je jedan lud san!Rajko, molim te, jesam li ja budna? jesi li ti budan?!Da nismo obadvoje izludeli?!Protrljaj, molim te, svoje oči, pa vidi i kaži mi, je li ovo doista zlato, a ono tamo srebro ?! “ govoraše Margita zbunjena i gotovo zbiljski u brizi, da joj se pamet prevrnula nije. Rajko sad trljaše oči, uštinu se u mišicu jednu, pa drugu, skide šubaru, prekrsti se, provuče prste kroz kosu jedan put i drugi put da glavu rashladi, izvadi iz svoga gunjca ubrus te ubrisa znoj sa čela i lica.I onda priđe polagano buretu jednom na trećoj stepenici, otvori zaklopče, diže aspre i pusti ih da padaju kao pleva; siđe na četvrtu stepenicu, otvori jedno akovče, izvadi jedan zlatan cekin, metnu ga sebi na dlan i prevrtaše ga to na jednu to na drugu stranu. „Hvalimo te Bože!Ovo je u istini i srebro i zlato!Nisam istina nikada do sada video ni ovakve groševe ni ovakve dukate, ali vidim ovo je zlato, a ono je tamo srebro.Ih, da silna blaga ako su sva ta burad puna! “ govoraše Rajko silno uzbuđen. „Puna su sva!Puna su za celo!“ dovikivaše mu Margita, koja beše podaleko od njega odmakla, otvarajući ovde i onde po neko novo akovče.Pa onda vraćajući mu se puna ushićenja i sa puno pouzdanosti reče: „ej, moj viteže Rajko, sad tek vidim šta će od tebe da bude! Samo neka nas sreća posluži da se dohvatimo lepe zemlje madžarske, pa da vidiš šta ću ja od tebe da načinim! “ — „Ama, hodi, molim te, gospođo da razgledamo sve ovo čudo oko nas!“ reče joj Rajko, pa onda s njome zajedno siđe s poslednje mramorne stepenice na pod, koji je sve sitnim šarenim kamičcima bio išaran u svakojake cvetove i grane. Od prilike duž tri četvrtine kruga, a prislonjeni uz sami onaj četvrti stupanj od mramora, zapremljeni buradma sa zlatom, bili su poređani visoki stolovi od debele i već pocrnele rastovine, izrezane u svakojake šare, slike i prilike, u orlove, sokolove, lavove, vukove, zmije i zmajeve.U svakome stolu ležao je po jedan široki plašt, poneki od svile, poneki od kadife, poneki od tkanine srebrne i zlatne žice, a svaki uz to bejaše postavljen i opervažen zibelinima.Na plaštovima su bili ponameštani kalpaci sa čelenkama od srebra i zlata, ili i sa perjanicama od orlova i sokolova perja.I još u svakom stolu beše uz plašt prislonjen po jedan dug i širok mač, većinom u zelenim kožnim koricama, pa sa srebrnim ili zlatnim paftama, a drškom iskićenom ponekim dragim kamenom. Nego ovo dvoje mladih ljudi samo preleteše pogledima ove stolove, pa se okrenuše k sredini dvorane i njenom začelju. Po sredini dvorane stajale su tri visoke i široke trpeze.Ona u sredini bila je skoro za čitavu stopu viša od one druge dve, stojala je na nogama od crnog uglađenog mramora, zastrvena je bila plaštanicom, koja je bila divno izvezena svilom, zlatom i sitnim biserom.Na sred plaštanice stajao je veliki zlatan krst sav posut dragim kamenjem, koje tako prskaše varnicama, da se u nj nije dalo gledati.Beše tu još poređan veliki broj manjih i većih zlatnih krstova, bogato iskićenih biserom i dragim kamenjem, i puno knjiga u zlatnim koricama i ikona u zlato i drago kamenje okovanih.Ona malo niža trpeza u začelju bila je od uglačanog plavog kamena, sa mlazevima od zlatnog peska u njemu.Na njoj je, na jednoj bogato izvezenoj plaštanici, stojala carska kruna, na kojoj je blistao krst od pet alemova, od kojih onaj u sredini beše krupan kao krupan orah, a oni drugi kao jaja golubija.Pred krunom beše položen unakrst carski skiptar i mač, i jedan i drugi prosto zasuti dragim kamenjem.Tu behu još i nekolike manje krune i dijademe, po svoj prilici caričine, kraljevske i despotske.Ona treća trpeza u pročelju beše od uglađenoga zelenog kamena malahita, a beše zastrvena prosto jednom hrpom od zlatnih kondira i pehara, od srebrnih skrinja i skrinjica, od svakojakog zlatnog posuđa.I da nije bilo onolikih kandila, samo drago kamenje, što se zgrnulo na ove tri trpeze, moglo bi da osvetli dvoranu oko sebe. S jedne i s druge strane ove tri trpeze poređano je bilo po šest prestola od srebra.Na svakome od njih stojala je po jedna vladičanska mitra, iskićena ikonicama i dragim kamenjem, i pored svake mitre beše prislonjena uz presto po jedna vladičanska štaka, poneka od sedefa a poneka od srebra.U začelju ovih srebrnih prestola stojao je jedan pozlaćen presto sa zlatnom mitrom i zlatnom štakom.Pred samim tim prestolom, i upravo na sredini između njega i one trpeze sa carskom krunom, stojao je jedan zlatan stub, tako svoje četiri stope visok, na njemu velika zlatna jabuka, na jabuci veliki dvoglavi orao od srebra, pognuo se, raširio krila taman da poleti, kao da hoće u nebo da nosi ono veliko u zlato okovano evanđelje, što mu po krilima položeno beše. Iza ovog zlatnog prestola pod se podizao na dve stepenice od plavičastog mramora, pa onda pružao u široku jednu zaravanj od rumenog mramora.Od prilike na sredini te zaravnji dva velika lava kao da su se usred hoda i u sred rikanja ustavila, skamenila i pozlatila, tako prirodno izgledahu sa otvorenim čeljustima i sa malo spuštenim i oduženim vratom, koje gusta griva pokrivaše.Iza njih druga dva zlatna lava behu se propela u vis, pa prednjim šapama držahu jedan duguljasti štit onako pološke.Sa sredine štita dizaše se veliki dvoglavi orao od srebra; raširio krila pa kao da, polećući u visine klikće, tako otvorio beše oba kljuna svoja.S jednu i s drugu stranu ovoga znamenja stojao je po jedan visok oklopnik, sa srebrnim oklopom na prsima, sa srebrnim šlemom na glavi, sa srebrnim nadžakom u jednoj a srebrnim štitom u drugoj ruci.A na pola hvata od ovih oklopnika behu dva povisoka mlada rasta, kojima i stablo i granje i lišće behu od suvoga zlata, a žirke njegove od srebra, a u mnogobrojne srebrne čašice od žira behu utvrđene bele voštanice.Pored i jednog i drugog zlatnog rasta, stojala je, i upravo iza njega plašljivo na zlatne lavove pogledala, po jedna od zlata salivena košuta. Kad bi se ona dva zlatna lava što riču i oni uspravljeni lavovi s orlom na štitu približili i sastavili, od njih bi se sklopio bio veliki jedan carski presto.A ovako izgledaše to kao neki razglavljeni i u delove svoje rastureni presto.Što je Rajka najviše začudilo, beše što po sredini između ona dva lava, što riču, i ispred orla na štitu, stojaše posnizak jedan, pravo i ravno presečen — rastov panj. „Šta li mu je ovo sad?!Kad ugledah ove zlatne lavove i srebrnog orla pomislih: eto, to je carski presto !A ono se evo presto razglavio u kukove svoje i rastočio kao bure kad mu prsnu obruči, a po sredini ostalo samo seljačko sedalo — rastov panj!“ reče Rajko, zamišljen stavši između ona dva lava a pred samim panjem. Margita se najpre dohvati rukom svojom za rukav od njegova gunjca, pa se nisko prignu nad samim panjem i oštro ga posmatraše, kao da broji prstenove njegove starosti. — „Ne, nema!“ reče uspravivši se.„Mislila sam da je to možda panj na kome ste vi Srbi sekli glave vašim kraljevima; ali nema traga ni od krvi ni od sekire! “ „Bog s tobom, gospođo!Kad smo mi sekli glave našim kraljevima?" pitaše Rajko glasom koji izdavaše da mu je krivo. — „Šta vas ja znam kad ste!Nego mi se nekako čini da sam negde i nekad slušala, da vaši kraljevi nisu dobro prolazili!" „Ako nisu oni, nismo ni mi!“ reče Rajko sa svim mirno, pa onda nastavi: „e, baš me kopka da znam šta će ovaj rastov panj ovde?!“ — „Mahni se panja nego kazuj ako znaš šta je ovo?“ reče Margita pa pokaza rukom na ono što se iza ovog rastavljenog prestola podizaše uz zidinu. Na jednoj širokoj i povisokoj kocki od mramora behu salivene pa pozlaćene nekakve ljudske prilike.Jedan visok čovek u vladičanskom okrutu, s mitrom na glavi, s prstom u ruci, s izrazom neke plemenite odvažnosti i radosnog ponosa u licu, blagosiljaše dva mlada viteza, koji se nad jednim ćivotom behu čvrsto zagrlili.Dole pored njihovih nogu ležahu bačene dve krune, dva prebijena mača i dva polomljena buzdovana.Prilike ove behu sve u većoj nego običnoj ljudskoj veličini.Desno od njih na jednoj, nešto malo snižoj, mramornoj kocki, bio je načinjen car jedan na vatrenom konju, koji se propinje u vis da skoči u napred.Car je imao na glavi šlem, po kome se oko čela povijao carski venac; u levoj ruci držao je krstastu zastavu, od koje teške kićanke padahu mu po plećima; u desnici držao je go mač, pa njime pokazivao u napred; glavu beše malo povio nalevo unatrag, kao da se okreće k junacima svojim i kao da im kroz otvorena svoja usta dovikuje: „ovamo, napred! ko je Srbin i srpskoga roda!“ Cela ta prilika, i onaj junak sa izrazom oduševljenja u licu, i onaj vatreni konjic, behu tako puni života, da Rajko oseti kako ga čudna jedna vatra zagrejava i kako mu srce uze kucati sve burnije.Učini mu se čisto da čuje kako car viče: „napred, junaci! napred srpski sokolovi!“ pa poče i sam kao u nekom nastupu zanosa da viče: „napred! napred braćo!Ha, nek se zna ko smo!Napred za našim carem, napred!“ I njegova se vika uze da lomi ispod svoda i po zidinama, i zagrme sva dvorana i gotovo kao da iz svakog onog oklopa uz zidine odjekivaše uzvik: „napred, napred!“ Margita ne beše pored njega.Beše kročila u desno, te stojaše pred trećom jednom slikom, koja beše nameštena levo od one velike u sredini, a na onako isto posniskoj kocki mramornoj, kao ono Rajkov car.A kad ču kako Rajko uze vikati i odjeke izazivati, i kad ga vide kako baci šubaru u vis, ona mu hitro priđe i prodrma ga za ruku. „Jesi li pri sebi Rajko ?Šta ti je viteže mladi?“ pitaše ga ne sa brigom, nego sa zadovoljnim a jedva prikrivenim osmehom, kao ono mlada mati kad tobož hoće da pokara svoga sinčića, a u samoj joj je stvari milo što on pokazuje da ima svoju volju. „Ali je ovo majstorski!Je li da je kao živ? i konj živ i junak živ!A znaš ti ko je ovo?“ govoraše Rajko s veselim uzbuđenjem, pa nakrivi malo svoju šubaru. — „Otkud ja mogu znati ko je!“ reče Margita. „E da ti kažem!To je naš car Dušan!Čula si za srpskoga cara Dušana!“ — „Baš nisam.A otkuda ti znaš da je to car Dušan?“ reče Margita mirno. „Nisi čula za našeg cara Dušana!“ viknu Rajko zaprepašćen i pogleda je čisto sa sažaljenjem.„Pa šta si ti to onda čula?!...A pitaš me otkuda ga ja znan?Pa poznao sam ga čim sam ga video.To je on i niko drugi!“ — „Kad si ti video cara Dušana, te da ga možeš odmah da poznaš?...Nego hodi da vidiš nešto mnogo lepše!“ i onda ga povuče k trećoj prilici na mramornoj kocki, levo od one velike u sredini. Rajko polazeći za njom govoraše kako bi on dao svoju glavu, na onom panju odseći, ako ono nije car Dušan.„Za ovo,“ reče pokazujući rukom na priliku u sredini, „ne znam šta je, ali ono je tamo car Dušan!“ „A šta je ovo?“ zapita Margita, pruživ ruku prema trećoj prilici. Jedan visok lep starac, sa širokim čelom, orlovskim nosom, dugom bradom i dugom kosom, sedeo je na prestolu, nasloniv obe ruke na veliki i širok mač, kojega je držak u krst izvijen bio.Kruna, skiptar i zlatna jabuka s krstom ležali su dole pored prestola kao bačeni tamo nemarno i nebrežljivo.Na donjoj stepenici od prestola sedela su dva mladića, gospodski obučena u dolame, na kojima su u ispupčenom vezu izvezeni bili dvoglavi orlovi, krinovi i lavovi, koji se propinju da dohvate zvezde.Tako je izvezen bio i onaj veliki i široki jermelinom postavljeni plašt, koji je sa ramena onoga starca padao na presto.Jedan je mladić sklopio svoje ruke na desnom kolenu starčevom, a onaj drugi, na levoj strani, guđaše u gusle, lice svoje podigao gore k licu starčevom, a usta malo otvorio kao da peva.Starac se prignuo malo k mladićima pa se zagledao u lice mladoga guslara s jednim izrazom, koji je teško ukratko opisati, ali u kome su se i osećanje dostojanstva i neizmerna jedna tuga i opet živa čežnja da čuje baš sve što guslar ima da kaže, stapale.Oba mladića behu u licu od izvanredne lepote, ali u obojice oči behu duboko upale i — očnim poklopcima poklopljene, kao da oba behu slepa.Cela je prilika bila puna lepote, mirnoće i nežnosti, i imala je u sebi nešto što je rastuživalo. „Ko je ovo?Kako je gospodstven ovaj starac, kako je ozbiljan i tužan!Kako se neveseo zagledao u mladog guslara!A šta li mu ovaj uz gusle peva?!“ pitaše Margita i osećaše kako joj se srce razmekšava. — Ne znam!“ reče Rajko; "ne znam, manj’... čekaj molim te!... jest, manj ako to ne bude despot Đurađ Smederevac sa njegova dva sina, dva despotovića, koje je maćeha njihova, prokleta Jerina, poslala zetu svome caru Otmanoviću da ih oslepi.Ali opet ne znam pouzdano.Za ono tamo znam da je car Dušan.Ej, kape!“ I Rajko otide opet da izbliže gleda svoga cara, a Margita ostade da gleda rastužena u starog despota i u dva lepa a slepa mlada despotovića. Malo posle da se vratiše k onoj trpezi od zelenog kamena, što beše pretrpana peharima, kondirima, skrinjicama i kovčezima.Margita dohvati prvu skrinjicu od srebrne srme, koja joj pod ruku dođe, otvori je pa uzviknu uprepašćena: „Rajko, da vidiš! “ i izvadi i podiže u visinu nizove krupnoga bisera i brojanice od smaragda, safira i rubina.Otvoriše drugu skrinjicu i izbrojaše u njoj sedamdeset i sedam zlatnih prstenova, u svakome po jedan alem dragi kamen, krupan kao lešnik.U drugima nađoše cvetove od bisera i granje od dragog kamenja, oboce, grivne, prosto da se ne zna šta je lepše, bogatije i sjajnije.Prosto im već oči zasenuše. Margita sva drhtaše od uzbuđenja i samo uzvikivaše: „ ah da silnog blaga! ah da silnog blaga!E baš se vidi da ste carevinu imali!“ Otvori jedan poveći kovčežić.Izvadi iz njega jednu visoku dijademu.Baci dole janičarski sarkol sa glave svoje, pa onda podiže dijademu i metnu je na svoju glavu i s osmehom jednog sujetnog deteta reče Rajku: „šta veliš, nisam li sad lepša?“ Ali ne dočeka Rajkova odgovora.Kao da je žeravicu na glavu stavila, tako živo skide dijademu, pa je brže bolje u kovčeg baci.Pa onda posrćući kroči do najbližeg srebrnog prestola, brzo prebaci mitru sa njega na presto do njega, i onda tu klonu, kao da je neko nožem u srce udario, i jedva promuca: — „Rajko,... vode! vode! hoće nešto da me uguši!... vode!“ Uze grčevito otkopčavati jelek sa grla i sa grudi svojih, promuca još jednom da se jedva čulo: „vode... vode!...“ i onesvesnu u onom srebrnom prestolu. Rajko mogaše samo da vikne: „ne boj se, gospođo!Sad ću ti doneti vode!“ pa u petom skoku bejaše već u kapeli, a na desetom koraku spotače se o zembil u onom mračnom hodniku i +napipa rukom onu tikvu s vodom.Posle nekoliko trenutaka bio je s vodom pored nje. Dohvati jedan zlatan pehar, isplaknu ga i nasu vode i onda joj priđe. Margita je ležala i glavom i jednom rukom preko naslona od srebrnog prestola.Bila je bela u licu kao neuglačano srebro; i usta joj behu pobledela i poluotvorena pokazivahu njene bele zube.Kosa joj se poremetila pa pala niz pleća.Rajko zastade za jedan trenutak zbunjen, kako će da je u takvom položaju zapoji.Nemade kud, već morade da joj svojom levom rukom prihvati gustu kosu i lepu glavu, da ovu malo podigne.Kako je malo po malo zapajaše, vide da je gotovo u svome levom naručju zagrljenu drži, i da je njena glava naslonjena na srce njegovo.I još je nešto video. Na jeleku njenom gornja pucad sa grla i sa grudi behu pokidana, i sam jelek i tanko tursko tkivo ispod njega sa grla i nešto malo sa sredine grudi razmaknuto.I onaj niz krupnog crvenog merdžana, što ga je oko vrata nosila, bio je raskinut i spuštao se u snežnobelu dolinu između dve snežnobele grude, po kojima se tanka bela ćerćelija tek kao siva magla u vis tiho povijala i još time spuštala.Nikada do tada Rajko nije stojao tako blizu jednoj mladoj i tako draži punoj ženi.Nikad dotle nije njegov čisti pogled pao na toliku i tako belu nežnost, na tako toplu snežnost i na tako svetu dražnost.Zastide se sam od sebe i zbuni se kao da je kriv što je drznuo da vidi jednu svetinju, koju nije slobodno videti, i kao da je drznuo da sazna jednu strašnu tajnu, koju nije slobodno saznati.Ne smede više da pogleda ni u merdžan; a još manje u one senke u koje se merdžan gubio.Gledaše postojano u lice Margitino i pažljivo je napajaše hladnom vodom iz zlatnog pehara.Malo čas pa ona podiže trepavice te umorno i žalostivo pogleda u Rajka. „Žao me te je jadni moj viteže!...Na kakve te trude stavljam!" reče mu tiho. — „Nisu to nikakvi trudi.Pravo je da te poslužim a i milo mi je.Kad budeš u svojoj zemlji u slavi i sreći, setićeš se da i u ovoj zemlji ima ljudi, koji znaju za Boga.Eto to mi je dosta!“ Dok on to govoraše ona spazi da joj tanka tkanica nije u redu.Izvuče onaj niz merdžana iz tajanstvenoga zbega u koji se zavukao bio, spusti ga u ruku Rajku da joj ga pridrži, a sama, nameštajući ćerćeliju na grudma i zakopčavajući jelek, malo porumene. „Kako je... krupan ovaj tvoj merdžan!“ reče Rajko nešto kao zapinjući, i zbunjen gledaše u merdžan na svome dlanu. Hteo je nešto drugo da kaže pa se ustavio.Merdžan je doneo u ruku njegovu prijatnu toplotu, koju je na grudima njenim u sebe upio, i koja sad sa dlana ruke Rajkove strujaše sve toplije čak do u srce njegovo.Po dužem ćutanju reći će Rajko! „Ti si gospođo umorna.Ali se sve mislim ovi će srebrni stolovi biti da su za velike kakve svetinje.Hajdmo da sednemo na koji od onih kovčega gore, pa da se malo prihvatiš i odmoriš, a u tom će valja da i starac doći po nas!“ U zembilu starčevom nađoše jedno parče pogače, jednu ili dve pregršti oraha i tri četiri jabuke.Prihvatiše se svojski i ne misleći šta sve još može biti.Pa onda Rajko skide svoje gunjče, savi ga u dvoje u troje i položi ga na olovni kovčeg do same gornje ivice. „Eto ti pod glavu da imaš.Lezi tu pa se odmori i ispavaj dok nam starac ne dođe.A ja ću eno tamo pored onog oklopnika pred carem Dušanom.Leći ću da se odmorim, ali zaspati neću, a čim čujem starca doći ću da te probudim!“ — „Pa to je preko sveta!Gledaj samo gde ti je daleko tvoj car Dušan!“ pa Margita pokaza rukom u pravcu preko cele dvorane k onom konjaniku na mramoru.„I onda, što ti da ostaješ samo u tvome džemadanu, i što ja da ležim na ovom tvrdom olovnom poklopcu, kad eno valja da pedeset širokih i dugačkih plašteva od meke kadife i još mekšeg zibelina!" „Jest, gospođo, ama su ono plaštevi velike gospode i velikih junaka, koji su s našim carevima licem u lice govorili!Kako ćeš da od njih sad ponjave pravimo?!“ — „Ako su oni bili gospoda, bila sam ja gospođa!“ reče Margita ponosito; „ako su oni junaci, i ja sam kći jedne junačke zemlje.Ti mi nudiš tvoje malo gunjče; za što da si ti veći vitez od njih ?!Misliš da mi ne bi svaki od njih, da su sad živi onde u stolovima, radosno ponudio svoj mekani plašt?Ta mačevima bi se sekli, ko će samo pre da mi doda plašt svoj! “ „I veruj, bi se sekli!Ali su njihovi i plaštevi i njihovi mačevi, pa bi i glave svoje dali bili !Ali kako ću ja, jedan seljak, da dižem i tebi za ponjavu dodajem plašt, koji je pokrivao gospodska prsa i junačka ramena?“ — „A, sad vidim!...Sad te razumem!Tebi je sve to tamo sveto.Imaš pravo!Daj mi tvoje gunjče.Tako; dobro je.I bolje je ovako!Ko zna kakav bi mi se duh sa belom kosom i belom bradom i sa srditim pogledom ispod gustih veđa na snu javio, kad bih zaspala na zibelinskom plaštu kakvom!Ovako, na tvome gunjčetu snivaću samo o tebi i o našem dobrom starcu!Ali neću ni ja da spavam, hoću samo kosti da odmorim.Sedi tu sproću mene na tom kovčegu preko puta pa mi pričaj što.Ne; čekaj!Htela sam te već jednom pitati: gde si ti učio školu viteštva?!“ Između onoga olovnog kovčega po kome je Margita legla, položiv sebi pod glavu gunjče Rajkovo, i onoga na kome je Rajko sedeo, vodio je put od jednih od onih gvozdenih vratoca u zidu dole na pod od dvorane.Put taj nije bio ni puno tri stope širok. Nasmeja se Rajko na onakvo pitanje. „Bog s tobom, gospođo, šta ti zoveš školom vitešta?U nas ima po manastirima škola, gde se uči knjiga i leturgija, ali nema škola za viteštvo.Ima li takve škode u vas?!“ — „U nas,“ reče Margita ponosito, pa joj se oči još toplije zasvetliše; „u nas je cela vlastela jedna velika škola za viteštvo.Sin uči od oca, brat od brata, vlastelin od vlastelina, i svi se nadmeću viteškom službom slabom ženskinju, nejakoj siročadi, pravdi i otadžbini.Moja je zemlja rumena od junačke krvi i svetla od viteštva.Znam zavolećeš je kad je poznaš, jer je i u tebe srce viteško!“ U nje je srce zakucalo jače i toplije; obrazi joj se zarumeniše, oči žarko zasvetliše.Ako joj je u istini otadžbina bila onako rumena i onako svetla, kako je rumena i svetla bila njena ljubavlju zažarena lepota, onda je lako mogućno, da bi je svako viteško srce zavolelo.Rajku se širila zenica u očina, te gutaše novi sjaj od njene lepote. „E, gospođo, i treba tako kad imate svoju carevinu i svoju gospodu.Tako je bilo i u nas za našeg cara Dušana.Eto, pogledaj ga, kakav je to soko !Nego — mi imadosmo pa izgubismo i sad smo eto „sirotinja raja.“ Opet, hvala Bogu, imamo mi po nešto što vi nemate.Imamo mi našeg Kraljevića Marka, pa Miloša Obilića, pa Strahinića Bana, pa Relju Krilaticu, pa starog Jug-Bogdana, pa tolike druge naše junake!Znaš kako je?Boga mi kao da su živi pa jednako po narodu prolaze.Pođe narod k crkvi na sabor.Pomoli se Bogu, priloži crkvi što ko može, iskupi se oko guslara da čuje: kako je Marko ukinuo svadbarinu, kako je Ban Strahinja savladao besnog Vlah-Aliju, kako je Miloš na Kosovu pokazao ko je vera a ko je nevera; i onda svaki pođe svome selu i svome domu veseo i ponosan, kao da se ljubio licem u lice s onim velikim junacima, i kao da se pitao s njima za junačko zdravlje.Eto vidiš, kad ono tvoji zemljaci, ona velika gospoda, ne hteše da čuju što im ja govorim, da je pravo ili da te otmu il’ otkupe, ja rekoh u sebi: „može im se! nemaju oni ni Kraljevića Marka, ni Miloša Obilića, ni Strahinju!“ „A, sad tek vidim!" upade mu Margita živo u reč; „sad tek vidim ko su tvoji učitelji.... Rajko se malo nasmehnu što ova mlada Madžarica od onakih junaka načini učitelje, pa onda nastavi: „Ono.... u neku ruku pravo i veliš!Kad izađoh ljut od tvoje gospode i stadoh u onom zabranu iza karavan-seraja pod zvezdama na nebu, setih se što je naš pokojni stric, Bog da mu dušu prosti, nama momčadiji svagda govorio: kad si u neprilici pa ne znaš na koju ćeš stranu, zapitaj se: kako bi radio Kraljević Marko i kako bi radio Ban Strahinja na tvome mestu? pa onda radi kako vidiš da bi oni radili.Ne možeš da ih stigneš, ali možeš bar iz daleka da trčiš za njima!" Margita se podiže malo, nasloni lakat od leve ruke na uzglavnicu od Rajkova gunjca, a spusti glavu na ruku pa reče: „Vidim, vidim, sve bolje vidim gde ti je škola za viteštvo!Tvoj stric mora da je bio čestit čovek!Neka mu je laka zemlja!Blago njemu na onome svetu!“ Kako joj zvečaše glas slatko, puno i toplo!Učini se Rajku kao da sa neke svete crkve zazvoni srebrno zvono, pa mu se jeka stopi u milozvučno pojanje crkveno, te mu potrese srde i na oči natera suzu.On se diže, skide šubaricu i pokloni se pred Margitom i reče joj uzbuđenim glasom, ali toplo i smerno: „Hvala ti gospođo!Bog neka te čuje!Ako sam te zadužio ma čim, evo si mi bogato platila i preplatila tvojom gospodskom besedom!“ Pa kad se opet posadi, nastavi da govori: „ Jest, stric mi je bio čestit čovek i dobar Srbin.U zadruzi je našoj bilo puno dečaka i momčadije.Svakog praznika, — a u nas je, ne znam da l’ znaš, puno praznika — iskupio bi nas sve, pa u polje da se pred njim bacamo kamena s ramena, da se nadskakujemo, nadtrkujemo i da gađamo iz puške.A radnim danima bi u veče, kad svrši raspored za sutrašnje radove, posadio sve zadrugare po stoličicama oko ognjišta, pustio i ženskadiju da stane iza muškinja, a nas momčadiju posadio bi na zemlju pravo ispred sebe, dohvatio gusle, prevukao nekoliko puta, pa onda jasnim grlom zapevao po neku pesmu junačku.Valjalo nam je dobro da tuvimo što peva, jer bi nas posle pitao šta je radio i kako je govorio onaj junak, i šta se kome najbolje svidelo u onoj pesmi.U pesmi o Strahinji meni se najlepše učinilo da je ono, kako je taj naš junak izvodio iz tamnice svoga sužnja, zarobljenog Turčina, kako ga je hranio belim hlebom i pojio crvenikom vinom, i najposle pustio na veru, da ide da otkup sastavlja.S toga me je stric prozvao „Strahinjom“.A njegova sina Marka mi smo sami prozvali Kraljevićem Markom, ne zbog imenjaštva, nego što je on od sve momčadije bio najjači.Nije bilo lako ni od šale nositi takva junačka imena.Valjalo je da paziš i šta govoriš i kako radiš!“ Tu se Rajko malo ustavi; poćuta, ali mu oko usana obigravaše osmeh, te ga izdavaše da misli na nešto što ga veseli.Pa onda opet nastavi: "Jedan put pred veče eto ti našeg Kraljevića Marka iz planine, pa kao uzgred priča, kako je u lugu video Aćima Glavonju kako se muči.Pretovario kola nekom građom pa im prsla osovina, te Aćim rastovaruje ljuto kunući i kola i majstora koji ih načini i volove teglioce.„Ko je s Aćimom?“ zapita moj stric.„Niko! sam je!“ odgovori naš Kraljević Marko.„Jesi li mu se ponudio da mu pomogneš?" pitaše ga otac.„Bog s tobom, babo! nismo li s njime u zavadi zbog onih zavatina u potoku ?!“ reče Marko.„Odmah sikiru u ruku, jedno osje na rame, pa pravo u lug Aćimu!Da mu pomogneš kola opraviti, natovariti i kući oterati!“ Ode siromah Marko bez reči i večere.Nego to je još najmanje jada.Kad se pozno u noć vrati, iskupi nas stric sve i staro i mlado oko ognjišta, izvede Marka na sredu te pred svima: „prošao si danas pored čoveka, kome se desila neprilika, prošao si a nisi ni malim prstom mrdnuo da mu pomogneš.Što si tako mene i zadrugu našu osramotio, ja i zadruga možemo ti i oprostiti, i evo ti i praštamo.Ali što si osramotio ime koje nosiš, ne možemo ti oprostiti.Nego od sada da se nisi usudio da se zoveš Kraljević Marko, niti ko od vas, deco, da se usudi da ga tim junačkim imenom zove!“ Ja da si videla one bruke i onoga jada!Moli se jadan Marko pa sve prste da polomi kršeći ih, „oprosti mi, babo, molim te, i ne brukaj me tako za Boga!“ Pa Markova majka, moja dobra strina Kruna, udri u plač i u kuknjavu; a moj stric Pavle kao stena hladan, pa tek samo po jednu: „ne može!...“ „nek se potrudi, pa neka opet zasluži!“ Šta se opet desilo jednom drugom mome bratu od strica, koga smo bili zvali Sibinjanin Jankom...“ „Sibinjanin Jankom?!“ upade mu živo u ren .Margita; „to je naš madžarski junak Hunjadija Janoš! “ — „Ene sad!“ reče Rajko, pa je pogleda začuđeno; „Bog s tobom, gospođo, Janko je naš junak, i naši drugi junaci nit’ se žene, nit’ se biju, niti vino piju, dok ne zovnu u družinu Sibinjanin Janka!Veruj, tukao se i on za vas kao i mnogi drugi naš junak, i pravo je da ga se sećate! “ „E, moj Rajko, mnogo se što peva čemu van pesme nema stanka.Ali ja znam da je Hunjadija Janoš od naše gore list, a znam najbolje po tome, što je praded ili čukunded moje stare majke, jedan Kemenjija, poginuo na Kosovu, braneći od turske sablje glavu Jankovu!“ — „Ako ti je neko od tvojih na Kosovu poginuo, ej vala mu!“ pa Rajko podiže malo sa glave šubaricu; „na boljem mestu i nije mogao poginuti!Ih, šta je pesama moj stric znao o vojvodi Sibinjanin Janku i junaku Banović Sekuli!I ja znam po neku....Hoćeš da ti kažem jednu kako se Janko oženio?...Hajde baš!...“ I onda Rajko poče laganim glasom, ali onako malo kao popevajući uz gusle: Margita spusti glavu na Rajkovo gunjče, namesti se i povi se gipko telom do na samu ivicu od olovna kovčega, samo kao da bolje čuje pevača i da mu je bliže.Zagleda se najpre u Rajkovo lice i ne treptaše dok on opisivaše troglavog Arapina. Ali kad se ono srpske vojvode Relja od Pazara, Miloš Obilić, Milan od Toplice, Ljutica Bogdan i Kraljević Marko, jedan za drugim iskupiše na beloj kuli Sibinjanin Janka i uzeše rujno vino piti, Margita poče polagano da sklapa svoje trepavice, i taman „udariše bubnji i svirale, — čauš viknu, Dabulana riknu, — Hazuralah! kićeni svatovi!" — a ona... zaspa. Rajko nije to odmah ni opazio, nego kazivaše pesmu i dalje.Ali kad Kraljević Marko oseče prvu glavu Arapinu, a ona ne reče ni reči, niti mrdnu prstom, pa ni posle kad Marko oseče i drugu pa i treću glavu Arapovu, onda već Rajku posta jasno da ona tiho i ravnomerno diše, i da je zaspala.Ne htede se odmah prekidati da je naglim prekidom ne bi razbudio, nego sve lakše i lakše kazivaše ono što je još ostalo od pesme, dok poslednje vrste „svadba bila pa se rastavila, — svaki ode svome zavičaju, — osta Janko na bijeloj kuli, — i sa njime gospođa đevojka," — ne izgovori tako polaganim šapatom, da se ovaj utapaše u tihi dah, što sa mekim šumom leptirovih krila odletaše sa polurastavljenih usana Margitinih. Rajko ućuta.Slušaše i gledaše samo kako Margita diše.Ne smede da se makne da je ne razbudi.„Umorna je jadnica!Neka se bar ispava.Ko zna na kakve će se nove jade i nevolje razbuditi!“ govoraše sam u sebi. I ne mogaše da odvoji oči od nje.Učini mu se da tek sad prvi put vide kako su joj duge trepavice i kako su joj obrve pravo povučene, i kako je bela u licu, i kako čudnom milinom njen gipki i viti stas diše.„Vala,“ govoraše sam u sebi, „ni divna ćerka od Božuna Bana a Jankova gospođa devojka, nije lepša od nje!“ Tek to reče a u jednoj polovini duše njegove ugasi se svetlost te posta mrak, a u drugoj nasta samo neka tiha mesečina.Sve ono blato oko njega bleđaše pred njenom lepotom, i malo po malo pa kao da ga nestade.Učini mu se da je ostao samo s njom sam u svekolikoj vaseljeni.I onda opet onaj tajni glasić u njemu, od koga se već jednom prepao bio, poče da šapuće: „Blago onom ko nju kao svoju ženu ljubi!...Šta ono bi s tobom jutros u pećini, kad munja sevnu i grom puče?...Tobož ne smeš ni da se setiš... i ti si mi neki junak !...Nisi nikada mladu ženu u usta poljubio, nego si dočekao da prvo mlada žena tebe u usta poljubi...Šta li sad čekaš?..Jesi l’ kad god video lepšu ženu u Srbina ili u Turčina ?Kako se gipkost njena uz tebe u onom mračnom hodniku priljubila bila?...A kud ono zalutaše oči tvoje, kad je ono u svome naručju na srebrnom stolu, a iz zlatnog pehara, vodom zapaja?....Je li da je vredno bilo zalutati?...Makni malo sa lica njena na niže poglede svoje!...Što se bojiš?...Jelek je prikopčan, tesno prikopčan!...A kud je ono rumeni merdžan zalutao bio?...Na kakvoj se čarobnoj mesečini rumen njegova sunčevom toplotom napajala?...Je l’, kakva se toplota iz njega i kakva milina iz te toplote u te razlivala?!...Budalo jedna, pravi bi čovek s muškim srcem ta slatka usta već do sada poljubio, taj jelek raspučio, taj vilinski stas prigrlio... veruj, ne bi se ona srdila!“ Rajko skoči sa svoga mesta kao da ga guja ujede.Otegnu pesnicu, i levo i desno udaraše oko sebe, kao da se bori s nekim nevidljivim džinom.„Lažeš, sotono!“ mucaše on onome tajnom glasiću; „lažeš! krivo ti je što vidiš poštenu jednu ženu pored poštenog jednog Srbina!Ali nećeš kud si naumio! “ Čelo mu beše oroženo krupnim znojem, koji on sad uze brisati čas desnim čas levim rukavom.Stojećki gledaše u lice Margitino.Ona se u snu nešto tako nevino osmejkivaše, da je milina bila videti je.Od toga osmeha kao od nekog sunčanog zraka osvetli se duša Rajkova i onaj tajni glas u njemu umuče. Sede opet pored nje i gledaše je.Ona poče nešto sporije i teže da diše.Povi se malo na desno i lice joj se sad okrenu pravo ka kubetu od dvorane.Nešto šaputaše, pa se opet osmejkivaše i izgledaše tako srećna.Rajko, kao nekom tajanstvenom silom vezan, ne mogaše da skine svojih pogleda sa nje.„Badava," reče sam sebi, „što jest, jest ; i kad spava lepa je, a šta da kažem kad onim krupnim crnim očima uzme da siplje blagu vatru na sve oko sebe, te sve zatrepti od radosti i od toplote!" „Jest, tako je!“ prihvati opet onaj tajanstveni šapat; „nego još ti i ne znaš koliko je ona i lepa i mila!Kakva si nesmelica nećeš nikad ništa ni znati...Hajde, dobro; ali što ne pritisneš bar jedan nevin poljubac na njena usta?Ona je u dubokom snu, neće se razbuditi; a to bar nije greh.Eto, pitaj dvanaest srebrnih prestola vladičanskih: je li greh da pošten mlad čovek bez ikakve nepoštene zamisli pritisne jedan nevin poljubac na topla, reci baš na slatka, usta jedne poštene mlade žene, pa ćeš čuti šta će ti kazati!“ Rajku zakuca srce burnije.Kao da ga neko uze za obe ruke i povuče, diže se i priđe k Margiti.Prignu se polagano nad njenom glavom, gledaše je iz bliza u obrve, u oči, u usta njena.Osećaše kako topli dah njen obraze njegove miluje; vide kako ona, u snu, prikuplja usne, kao da ih sprema da prime ili i da dadu sladak jedan poljubac.A onaj glasić u njemu sad šaputaše istom brzinom kojom mu srce kucaše: „ne boj se, ne boj se; nije greh, nije greh; a slast je, slast, slast!“ Kao da je omađijan Rajko oseti žeđ za tom slašću, i kao sa nekim prkosom samom sebi reče: „vala ako je samo slatko, pa baš neka je i grešno!“ Ali u samom trenutku u kome se svojim usnama htede dotaći njezinih, jedan drugi glas u duši njegovoj viknu mu: „Dušan te gleda!" Rajko se trže i ne dotaknuv se one slasti, ispravi se, pokri lice rukama i — pobeže od Margite.Odjuri sve na prstima kroz dvoranu pravo k mramoru, na kome car Dušan jahaše ponosito svoga konja od megdana.Tu se prosto stropošta na pod; malo ne zaplaka od bruke i sramote svoje; dugo držaše lice svoje skriveno na rukama, a kad se malo umiri on diže glavu, pogleda kip Dušanov i reče polagano: „oprosti mi care gospodine!" Pa onda se diže na noge, skide kapu, pogleda k onoj trpezi na kojoj svetlucahu u dragom kamenju krstovi i u zlatnom pokovu evanđelja, prekrsti se trp puta pobožno i šapatom reče: „o časni krste i sveto evanđelje, odbite od mene nečastivog, koji me eto na zlo navlači!“ Oseti da mu se mir i krepost u srce vraćaju.Ali ne smede ni pogledati k onom kovčegu na kome mlada Madžarica spavaše.Spusti se na pod pod noge Dušanova konja i namisli da tu budan noć provede. Nije mislio da zaspi, i opet ga je umor savladao te je zaspao.Nije znao koliko je dugo spavao, ali kad otvori oči vide da je po ramenu pokriven svojim malim gunjcem i da pored njega sedi Margita.Oklopila ruke na svoja kolena, pa ga čisto pokrivaše kadifom svojih toplih i mekih pogleda.On se živo a zastiđen podiže.Beše ga nekako stid, da ona pored njega uspavanog bdi.Nego ga Margita brzo izvede iz trenutne zabune, pokazav rukom tanke mlazove bele svetlosti, koja sa svoda, a iz nekih cevi, padaše ovamo pod zemlju, pa celu dvoranu prekrštaše sa dva velika krsta od sunčanih zrakova. „Sad znam šta znače one nekolike cevi, što ih videh gore u zidinama od grada! “reče Margita; pa onda nastavi puna zbilje i setnosti „bio je dan kad se od starca rastavismo; i bila je eto jedna noć; i eto nam ove zrake kazuju da je na polju opet osvanuo dan, a našeg starca nema!Strah me njemu se nekakva velika nevolja desila te nam ne dolazi! “ — „Neću ti kriti, gospođo, da i mene briga obuzimlje!“ prihvati Rajko isto tako setan i ozbiljan; „nije vajde, valja da gledamo šta ćemo.Turci su našega starca ili ubili ili u Kruševac odvukli da ga u tamnicu bace, il’ u progon u Anadol pošlju!" „Baš sam ti ja jedna nesrećna žena!“ nastavi Margita sve tužnija.„Ne marim što ću da se živa u grob zakopam, ali da polagano umirem pod pritiskom strašne misli, da sam silazeći u grob stavila na muke i umorila jednu svetu starost i jednu nevinu mladost... oh, kako je to i gorko i grozno!“ — „Ne podaji se takvim mislima, nego da pođemo odmah da tražimo izlaza iz ovoga podzemnoga dvora.Ako nije drukčije, mojim nožem proseći ću stenu, koliko da se u pećinu živi provučemo, pa već posle kako nam Bog da!“ „Da pođemo!“ reče Margita; „ali unapred znam da izlaza nećemo naći!Po snu, koji sam noćas snila, pre će biti da ćemo... ili bolje da kažem da ću ja svoje kosti ovde ostaviti!“ — „Mi Srbi velimo: san je laža a Bog je istina!....A što li si tako ružno usnila?“ pitaše Rajko s nekom detinjskom radoznalošću. „O, san nije bio ružan; san je bio pun lepote i miline, ali, bojim se, ružno će da znači.Pomisli samo, videla sam sebe kao divno opremljenu mladu nevestu.Na glavi mi ona dijadema, pod kojom juče onesvesnuh; od nje polaze sve vitice od bisera, pa se spuštaju niz moje obraze i niz moje grlo; stas sam utegla u jedan pancir od dragog kamenja.Sva treptim od svetlosti i blistam se od radosti i tako stupam pred oltar jedne velike crkve.Tu pred oltarom pogledam ko mi je mladoženja, kad ono nije više moj stari čiča, nego mlad i krasan jedan vitez.Čas mi se čini da ga poznajem a čas da ga ne poznajem.Pop se okrenu njemu pa ga zapita: hoćeš li da uzmeš ovu ženu sebi za druga kroz život ?A on, na moju prepast, glasno viknu: neću!Tek se iza nas prodra moj starac: pope, pitaj mene, ja sam im kum! hoće se oni, hoće, samo se ovo momče stidi da prizna; nego čekaj, da mu najpre namestim srce!Pa onda moj stari gospodin izađe napred, te mome mladoženji pribode na prsa jedan nakit u obliku srca, a sav od rujnog rubina, i onda moj mladi vitez riknu kao lav da sva crkva zaječa: „ona je moja, za veki vekova, amin!“ E onda me zagrli; ja mu podnesoh usne, pogledah ga u oči, poznadoh ga, vrisnuh i probudih se! “ — „Biće da svaka mlada žena najviše o nakitu i sniva!“ reče Rajko kao da je nekakav starac pun iskustva; „a koliko ti je lep i kitnjast taj san, opet je on samo umorna senka, koja je na tvoje uspavane trepavice pala od onog dragog kamenja i bisera, što ga eno tamo na trpezama.Nego hajdmo da tražimo izlaz na božje sunce!“ Uzeše sa svetnjaka u kapeli obe velike voštanice, pa pođoše da vide ima li onaj mračni hodnik gdegod kakva izlaza ili bar kraja.Očevidno je bilo da se hodnik povija u krug.Pođoše najpre na desno, prođoše mnoga gvozdena vrata i najposle stigoše na jedne stepenice od kamena, koje su vodile na više do jedne gvozdene ploče u tavanici od hodnika. „Ovuda nemamo kuda dalje!“ reče Rajko popev se po stepenici i pokušavajući da plećima podigne onu ploču.„Da smo džinovi i da imamo pun kovčeg baruta, pa ovde ne bi mogli prolom učiniti.Biće da su se na ovu ploču navalile hrpe od gradske ruševine!Hajdmo sad u drugom pravcu natrag!" „Nešto me je strah da idemo u levo!“ reče Margita; „starac ti je doviknuo da se držiš desno.Mora biti da je on imao neki uzrok za to!“ — „Ta već samo da otvorimo oči da ne kročimo u kakav ponor, a za drugo kako Bog da!“ prihvati Rajko. I onda pođoše natrag u levo.Prolazeći pored kapele Rajko ugasi svoju voštanicu i ostavi je u kutu od malih onih vrata.„Ko zna koliko će nam dugo trebati sveća.Da malo prištedimo.Dosta je neka nas vodi ta svetlost u tvojoj ruci! “ Rajko za tim svrati u prvu od onih sporednih suvota,te iz jednog kovčega izvadi jedno starinsko koplje i njime oprezno pipaše pod, na koji nastupaše.Prođoše i onu stenu ispod koje su iz pećine ovamo ušli.Opaziše sad da je ona i s ove strane obeležena onakvim istim krstom, kao što beše onaj u pećini. Prođoše poveći broj gvozdenih vrata u zidu, desno od njih, pa onda Rajkovo koplje udari u jedna druga velika gvozdena vrata, koja se behu isprečila te zatvarahu hodnik.Na njima behu tri teške gvozdene poluge, prilično zarđale, sa tri velika katanca.Rajko udaraše kopljem nekoliko puta u vrata, pa onda reče: „iza ovih vrata ima neka šupljina; ili je opet hodnik, ili kakva odaja.Idem da donesem jedan buzdovan te da obijem ove katance.Može biti otvoriće nam se izlaz na svetlost ! “ Vraćajući se s velikim jednim buzdovanom, Rajko još iz dalje opazi kako mu Margita, koja bejaše ostala sa svećom pred onim vratima, maše rukom da joj što pre dođe; pa kad joj se primače, ona mu živo šaputom kazivaše: „hodi da čuješ, ima neko s onu stranu vrata!“ Rajko priđe i posluša za nekoliko trenutaka.Doista se čuo neki čudan a vrlo tihi šum s onu stranu.Učini mu se šta više kao da neko pipa odonud vrata, kao da se neka ruka polagano pružaše uz njih, pa ih brisaše čas na jednu čas na drugu stranu. „Ko ima tamo?“ viknu Rajko; „ako si rišćanska duša, kumim te Bogom i svetim Jovanom, javi nam se i pomozi da odavde izađemo !“ Niko ne odgovaraše.Začu se samo kao neko tiho zviždanje ili kao pištanje vrbove pištaljke.Pa onda, kao da jedna snežna grudva ili neka mekana lopta, udari visoko gore u vrata pod sam ragastov. „Ako si čovek po tri puta te zaklinjem Bogom i svetim Jovanom, kazuj nam se!Ako si avet, u ime svete Trojice i silom časnoga prsta, na Kome je Hristos raspet bio, i silom Bogorodičinog sna, koji evo u amajliji nosim, pozivam te, uklanjaj se sa našega puta!“ Tano vikaše Rajko uzbuđen, a po rtenjači prosuše mu se neki hladni žmarci.A Margita se sva stresaše od kako on pomenu avet i izgovori onakvu kletvu.Nego na sve to sav odgovor bejaše, što sad kao neka puna zobnica udaraše o vrata nekoliko puta. Rajko izvadi iz nedara jednu trouglu kožnu amajlicu, koja mu o crnom svilenom gajtanu bejaše o vratu; prevreti se tri puta, poljubi je i onda je desnom rukom pritisnu na gvozdena vrata i viknu sad još većma uzbuđenim glasom: „pomozi nam Bože i Bogorodice!Ako je tamo neka nečista avet, neka se rastočava pred vašom silom, i neka se čisti sa našega puta!“ Jedna lopta ili nekakva gužva udari baš na ono mesto na kome Rajko svoju amajliju pritisnuo beše, i onda opet neka dugačka ruka brisaše vrata po celoj širini njihovoj. „Nije avet!“ reče Rajko sa svim pouzdano, okrenuv se Margiti; „da je avet utekla bi!A kad nije avet drugoga se čega baš i ne bojim.Sad ćemo videti šta je !“ Pa onda Rajko uze živo da udara buzdovanom u one katance.Mora biti da su od vajkada bili tu namešteni pa zarđali, jer se prva dva brzo rasprštaše.Kad Rajko uze nameštati i onaj treći na donjoj poluzi da mu bude na boljoj zgodi za udarac, Margita mu metnu ruku svoju na rame pa mu reče : „Čekaj molim te!Ko zna šta je tamo!Pre nego što odbiješ i taj treći katanac, odvi malo vrhom od koplja ova vrata, da vidimo ima li svetlosti tamo!“ Rajko je posluša.Oštri vrh od koplja zavuče između gornje ivice od vrata i njihovog okvira i ne bez jakog naprezanja odvi je od prilike za pola palca. Nikakav zrak svetlosti ne pade kroz taj otvor u hodnik, ali i Rajko i Margita na svoj užas opaziše pri onoj slaboj a crvenkastoj svetlosti od voštanice, kako se onim otvorom, a iznad samog koplja, provuče nekakva dugačka crna igla, koja se u vrhu cepaše u dve još tanje a ustreptane igle, pa kivno bockaše čas u napred, čas u desno, čas u levo.Margita vrisnu i malo što ne ispusti sveću: — „juh, zmija! zmija! zmija!Spuštaj vrata Rajko!Spuštaj vrata! “ „Aoh! da grdna li je to neka zmijurina !Koliki joj je jezik!Malo me njime ne palacnu u obraz !“ reče Rajko pa trže koplje te se vrata priklopiše. — „Sreća te ta treća poluga drži!Teško bi nama bilo da si i nju odvalio!“ reče Margita pa se sva kao stresaše.„Uh, pre neka me i samsovi rastrgnu, pre neka umrem svakom drugom smrću, samo da me gadna jedna zmijurina ne guta polagano kao žabu neku!Rajko, molim te, hajdmo odavde! “ „Pa kuda ćemo ?! “ pitaše Rajko; „,ja velim najbolje je skloni se ti u jednu od ovih odaja, ja da obijem i treći katanac, da pustim zmijurinu da polagano provuče glavu, pa da je buzdovanom razmrskam!“ „Ne, ne, ne!Nikako!“ vikaše Margita preplašeno, pa uze vući Rajka za rukav od gunjca.»Možeš ti nju da ne podesiš, može ona da te žacne, pa da na prečac umreš, može da te proguta!Ne, ne, nikako to!Nego eto da prosecamo stenu, pa ako je ne prosečemo, onda ti kad vidiš da sam mrtva radi šta znaš!“ — „Ala, ne boj se gospođo!Baš sam siguran da ću je ubiti!Samo se ti skloni malo!“ „Nikako! nikako!“ vriskaše Margita stresajući se od užasa, pa svom snagom uze vući Rajka dalje od zmijskih vrata.„Ako me voliš ma za trunku, onda hajdmo dalje od te zmijurine!“ „Ako me voliš ma za trunku, “ — te reči padoše na srce Rajku kao zrna iz puške, pa se u isti mah rastopiše u sladak melem.Rajko oseti kako mu srce zakuca burnije i kako mu udari plamen u obraze.„Da li je volim ma za trunku?“ pitaše sam sebe, i onoga časa nađe da treba da to što je ona tako bezazleno kazala, ispravi na pravi njegov značaj. „Što ja volim to je da ti svesrdno poslužim; eto poslušaću te, kad veliš.Hajdmo da sečemo stenu.Drugo nam sad i nema!“ Rajko je s velikom vrednoćom pregao na posao.Ali ga je u brzo pravo očajavanje ponelo da hvata.Izlomio je svoja dva mala noža, slomio je i svoj veliki nož iz splava, a nije u steni načinio ulom koliko za svoju pesnicu.Pokušao je sa nekim od kraćih mačeva, koje probra iz onih kovčega, ali ne mogaše ni s njima mnogo da učini; vrhovi bi im se ili izvili ili zatupili posle nekoliko udaraca, jer stena bejaše od one čvrste vrste od koje se žrvnjevi prave.Hladan ga znoj probijaše kad pomišljaše da je treba najmanje četiri, ako ne i pet stopa u dužinu, dve stope u širinu i bar jednu stopu u visinu proseći!Da l’ će moći i doživeti da je vide prosečenu ?! Ono malo pogače već su pojeli bili; živeli su sad o ono nešto oraha i nekoliko jabuka.Od tri oraha, koje bi uzeo iz zembila, Rajko bi jedan i pojeo, a dva krišom natrag u zembil bacio, samo da duže potraju.Ali s jabukama ne mogaše to isto čudo da čini, te da se jedu i da ih opet jednako u zembilu ima.Margita je svaku jabuku sekla svojom rukom u kriške i ne bi zagrizla svoju krišku, dok ne bi videla da je Rajko zagrizao svoju. „Da delimo pravo kao brat i sestra!" govoraše mu.„Ovde smo kao u grobu i smrt sedi negde u jednom od ovih stolova!Ne pita se sad više ko smo i šta smo.Nego da se sa našom zajedničkom nesrećom borimo zajedno kao dva verna druga i sav teret da delimo podjednako.Ko se od nas dvoje pre u grob slomije, slomiće se pre ne zbog nepravde svoga druga, nego zbog nepravde koja je u sudbini!Je l’ tako?!“ „Ne može da je tako!Nije pravo da ti na tvoje žensko rame primaš teret, koji moje muško rame može da ponese!“ rekao bi Rajko, pa uzeo opet da kuca u kamen. Posle svakojakih muka prvoga dana, i pošto je polomio svoje noževe i isekao svoje ruke, i video da sa mačevima ne može ništa, Rajko se priseti te preseče jedno koplje ispod samog oštrica, tek koliko da ima držalje, uze jedan buzdovan u desnu ruku, pa s novom nadeždom na bolji uspeh nastavi prokopavanje. Ali već na kraju drugoga dana prokopavanja nestade im i poslednje kapi vode, i ostaše samo sa nekoliko oraha.Margita, koja je inače tako razgovorna bila, ućutala se i postala sumorna.Ne htede se odvajati od Rajka nikako.Sedela bi pored njega s glavom naslonjenom na ruku u teškim mislima.Kad bi on umoren prestao da kuca i spustio ruke, ona bi mu iz njih izvila kopljasto dleto i buzdovan-čekić, pa kušala da lomi stenu.Prvih dana mogla je i da obije po koje zrno od stene; trećega dana ustavila bi se na četvrtom ili petom udarcu.Četvrtog dana nije mogla da podigne čekić sa zemlje. Peti dan, koji beše već treći kako ništa okusili nisu, beše sklopila ruke na ramenu Rajkovom, pa na njih spustila glavu svoju.Pade u neki zanos, u kome ili nije čula što joj on govoraše, ili ne mogaše reči da progovori.Bejaše se u licu jako promenila: obrazi joj splasli, oči duboko upale, ispod očiju crni široki prstenovi.Rajko oseti kako je klonula sa svim onako na nj naslonjena i činjaše mu se da joj se život baš gasi.Tako mu se nešto ražali, da s teškim i dubokim uzdisajima samo ponavljaše reči: „ej, jadnice moja, baš ti ne bi suđeno da zavičaj vidiš!Ej, jadna ženo, baš nisi sreće imala! “ Podiže je u svome naručju i odnese je kao što bi mlad pastir jagnje poneo.Ona samo otvori trepavice pa ga umornim, i kako se Rajku činjaše samrtničkim, pogledom gledaše.Prolazeći kroz kapelu Rajko se zaustavi pod jednim od najsnižih kandila da je se nagleda.„Ej, jadnice moja!“ reče opet sa teškim uzdahom, i odnese je u veliku dvoranu. Tamo je najpre spusti na jedan od olovnih kovčega, podmetnuv joj pod glavu opet svoje gunjče.Otide za tim dole k onim rastovim stolovima, izabra jedan veliki plašt od zlatne tkanine, u kojoj sve beli krinovi srebrnom žicom izvezeni behu; odnese ga i prostre pred mramorom na kome stari despot Đurađ slušaše šta mu oslepljeni sin uz gusle peva. „Kad je volja božja da tako mlada mreš, govoraše Rajko, spuštajući Margitu na taj plat, neka si bar između zlatnih lavova i srebrnih orlova, između pustog jednog prestola i jednog despotovića, koji uz gusle gudi.Junak, koji je u životu plašt ovaj nosio, neće se srditi da ga tebi, tako mladoj a tako zlosrećnoj ženi, na samrti tvojoj pozajmi!A kad smrt po mene dođe, naći će me da sam pred nogama našeg cara, — blizu tebe, gospođo moja, jadna mlada i lepa i dobra ženo!“ I onda otide opet da buši stenu. S mukom udaraše buzdovanom u koplje, i morade se svaki čas ustavljati da se odmara.Odmarajući se nošaše se sve tužnijim i tužnijim mislima. „Što ću eto da umrem laganom smrću ne marim, pravo je!Ali što navedoh ovu jadnu ženu da pođe za mnom da se živa u grob zakopa!Pa onda siromah onaj starac!Kud nas beda njegova na nj navuče!I kad bih mogao da probijem ovu stenu strah me je prvo, što bih video, bio bi leš njegov!Njega su Turci nasigurno ubili!Ne može biti drukčije!“ Učini mu se da nešto baš blizu njega zaškripe.Pogleda i ne hte očima da veruje.Učini mu se da se ona stena s krstom polagano kreće i na svojoj osovini ljulja.Protre oči da vidi bolje.Jest ljulja se i povija se, ali mu se sve poče oko njega da okreće i nesvestica ga obuze, iz koje prenu tek kad zaječa jasan glas starčev: „O deco, jeste li mi još u životu?!“ Rajko skoči k otvoru iz pećine i viknu: „Brzo oče, daj vode ili vina il’ rakije, daj ako se može da održimo život, koji se u gospođe gasi!“ Jedan sahat poznije ležala je Margita na pokrovcu jednom pred pećinom, a pored nje se behu posadili na mahovinasto stenje stari pustinik i Rajko.U zracima sunčanim, a pod mirisnim melem-povetarcem planinskim, Margita oživljavaše kao cvetak, koji je od žeđi na suši klonuo bio, pa se svežom vodom zaliven krepi i podiže.Blagim pogledom gledaše u starca i blago se na nj osmejkivaše.A starac uze da im priča šta se sve desilo od kako se rastadoše, pa se prekidaše samo da ih ponudi gutljajem nekog jakog crnog vina iz jedne male čuture. „E, deco moja!“ poče starac veselo; „ko će kao Bog?!Pravo je rekao psalmopevac David: „kto Bog veli, jako Bog naš; ti jesi Bog, tvorjaj čudesa!“ Moji dobri seljaci doneli ovo vino da me potkrepe, da ih u smrti ne osramotim i da me za smrt pričeste; a ono se, eto hvala Bogu, njime sad vraćamo iz mrtvih u žive!Ded’, kćeri moja, jedan gutljaj!Tako, neka ti je na spasenije!Ded’ Rajko!Tako sinko!Neka ti je na zdravlje!“ Pa onda i starac dobro povuče i nastavi da priča: „Ja da poganih samsova; onakog zverja još ne videh!Kidisaše na onaj krst u steni kao isti besovi, pa grebi, pa hvataj zubma stenu, pa njuškaj i kopaj pod, pa opet skoči; pa ciče prosto da se pomame.Ama samo što ne progovore: eto njih dvoje odmah iza ove stene!Pa onda pojure napolje, pa na zidine od grada; nanjušiše na cevi olovne što vode vazduh dole, pa da vidiš tu belaja!Grebi, pa kopaj, pa skiči, poplaših se, Boga mi će raskopati svu urvinu!A mene Turci stegoše; vitlaju gole jatagane oko moje glave; „kazuj gde su?“ vele: „sakrio si ih ovde negde u ovim urvinama!“ „Vidite da ovde nisu; a eto vam urvine, eto vam planine, eto vas, a eto i vaših pasa, pa tražite.A da znam gde su i to znam, i kazaću vam: „eno su u božjoj ruci!“ Na pakost, naiđoše na tvoju lastavicu i dovedoše je!Što je dovedoše ni po jada, ali, kad htedoše da pođu, lastavica neće da se makne od pećine.Ujeda zubma, bije nogama, sebi ne da prići.More imadoše više muke s njome nego sa mnom.„Hajde u Kruševac sandžak-begu! “ rekoše mi.„Zavetovao sam se,“ prihvatih ja, „da za sedam godina ne silazim ni u koju varoš.Mojom nogom ja odavde kročiti neću; manj da me ponesete silom na rukama!" I lepo nateraše seljake da me niz brdo ponesu, pa posle da me metnu na konja.Pokajah se, ali dockan.I nasmejao bih se, ali mi ne dade zebnja šta će od vas dvoje na kraj kraja biti.Da vam dugo ne duljim.U Kruševcu me zatvoriše najpre u kulu, pa onda sutra dan izvedoše pred sandžak-bega.Nekakav novajlija, došao go kao prst, pa sin navalio da se što pre i odene i ogreje.„Jesi li ti onaj svetac o kome luda raja priča, da se razgovaraš sa carem zmajskim i da te zmajevi odnesu na krilima svojim u Vilindar, gde probaviš poneki dan i noć, pa se tek opet u pećini stvoriš?“ pitaše me sandžak-beg.„Ko šta može jadnoj raji?Ona kao dete siroče raduje se da čuje poneku bajku, pa da je i drugima kaže.Što ti znam reći to je da nisam svetac, nego grešnik pred Bogom!“ Ove bi se još lepo svršilo, ali eto ih moji seljaci da me odbrane i izmole.„Nemoj nam ga, beže, amana ti! lepo on nas uči, veli nam: slušajte carske ljude i budite im pokorni, ne bunite se, ne ginite ludo, još nije došlo vreme, a kad dođe vreme doći će i čovek!I ako onda budem živ prvi ću vam kazati: ustajte, evo dođe onaj koga čekasmo!“ Udari se beg po kolenu, mišljah puče čoha.„Zar baš tako?“ pitaše.„Jest tako nam očiju, lepo nas uči da eno vam pokorni!“ „Uči vas da ste pokorni dok ne dođe zeman!Je li?Hajde na vešala s njime!“ viknu beg ljutito, pa mahnu sejmenima da me vode.Jauknuše moji seljaci, pa brže bolje povadiše peškire, odvezaše srebrne groševe, te sve jedan po jedan na sidžade pred sandžak-bega.„Aman, beže, pokloni nam ga!“ — „Jok, valah!“ reče beg prezrivo, pa usta te nogom odgurnu one groševe.„Nosite te srebrne pare, trebaće vam za vaše slepce i prosjake! a ne bih vam ovog bundžiju poklonio, da mi dajete zlato na kantar dok ga ne pretegne!“ Uzeše moji jadni seljaci pomaljati i po koji dukat, te ga dodavati na one srebrne kupe, dok ja ne prihvatih: „nemojte ljudi! sve jedno je, jednom mreti valja; nego molite se begu da mi učini milost da zapovedi, da me ljudi njegovi obese o najbliže drvo do moje pećine, pa me posle vi mrtva skinite i u pećinu zakopajte!Eto beže, to je sve što te molim, a sve drugo neka ti je prosto !“ Smilova se beg na suze seljačke, zgrnu one dukate i one slepačke groševe, i zapovedi da me obese eto ovde o jedan od ovih grmova!...Dede, kćeri moja, gutni jedan gutljaj od župskoga leka!“ Starac veselo dodavaše čuturicu i Margiti i Rajku, napivši se i sam, pa onda opet nastavi: „posadiše me na lastavicu i dovedoše amo.Rekoh Turcima: „dok vi odaberete granu i namestite sve što treba, ja da se malo pomolim svome Bogu ovde nad pećinom!“ Dobri moji seljaci pomoliše opet srebrne groševe i Turci pristaše.Ja se spustih na kolena, pomolih se Bogu iz dubine duše, da se smiluje na vas i rad vas na mene, i kad svrših molitvu, ne digoh se sa klečanja, nego uzeh — zviždati.Zviždah, zviždah, dok ti se poče da kotrlja ozgo sa ruševina poneka cigla, pa kamen; povi se korov, povi se trava, zašušta džbun, a moj stari prijatelj, car smukovski, pravo k meni.Kad ga Turci i moji seljaci ugledaše, a oni kud koji, begaj i ne obziri se !„Zmaj, krilati zmaj, car zmajski, bešte Turci da vas plamen njegov ne dohvati!Jaoh, braćo, izgibosmo!" Polomiše se Turci niz planinu, pobacaše i puške i jatagane, ostaviše i konje i konopce.Eto biće tu negde i tvoja lastavica!A kad ja ostah sam, ja se prekrstih, rekoh: „slava tebi, Bože moj, slava tebi! “ i potrčah da vidim jeste li živi.I hvala Bogu, eto smo svi troje kao iz groba u život vaskrsli!“ „Ali ako se Turci vrate, pa još sa samsovima?!“ prihvati Margita tihim glasom i bojažljivo. — „Neće, dete moje, neće!Sad će Kruševac da vri, kako su sandžak-begovi Turci videli zmaja, sa tri krune i sa tri glave i sa puno tri para krila; kako su polomili jatagane boreći se s njime, i kako su ustuknuli tek kad je zmaj počeo da pušta modar plamen.Eto meni kroz koji dan od sandžak-bega pozdravi, pokloni i darovi.Sad sam ja ovde sigurniji i silniji od sandžak-bega u Kruševcu.A za sve to neka je hvala prvo Bogu, a posle mome prijatelju smuku, koji se odazva mome zviždanju.Nego vi za to i ne znate.Ima ovde od nepamćenih godina jedan smuk, dobrih deset stopa dugačak, koji se navikao na društvo pustinika i na mleko što ga oni od seljaka dobivaju.On leži obično u jednoj odaji od podzemnog hodnika, u kome ste vi bili, a između dvojih gvozdenih vrata!“ „Pa to će biti,“ prekide ga Margita, „ona zmijurina koju Rajko htede da ubije! “ — „Ne!“ ciknu starac, pa sastavi veđe; „kako jadan da je ubije?!“ „Boga mi, da ne bi gospođe, ne znam kako bi se svršilo!Il’ bi tvoj smuk mene progutao, il’ bih ja njemu glavu razmrskao !“ reče Rajko. — „Ej, bolan Rajko! pa da si ga ubio prvo bih ja sada visio na grani, a vi bi dvoje skapali dole pod zemljom!Hvala Bogu!Hvala i tebi, dete moje!“ dodade starac, pa se prignu da potapka Margitinu ruku. „ Ti si spasla moga smuka, smuk mene, ja vas, a Bog sve nas.Neka mu je slava!“ U veče toga dana, i kad se već dobro smrklo, velika jedna gomila suvog granja gorela je na najvišoj i najširoj zidini od razvaljenog grada.To je stari pustinik davao znak najbližem selu pod brdom, da mu se pošlje jedan ili dva pouzdana čoveka.Trebali su mu da provedu Rajka i Margitu kroz Venčac do Kosmaja. Margita je sama spavala u pećini, a starac i Rajko sedeli su gore na gradskom zidu pored vatre. „Ti si mi se, sinko, mnogo omilio,“ govoraše starac Rajku; „sve bih rekao da si ti onaj koga odavno merkam, ne bi li našao sebi jednoga dana smenu na ovome mestu.Nego, dok ne pođem dalje, hoćeš li mi pravo kazati što ću te pitati ? “ „Ako neću tebi, koji si božji ugodnik i bez onoga što si meni i ovoj stranici dobra učinio, da kome ću?Baš ću ti sve po istini kazati!“ odgovori Rajko. Nakašlja se starac i dva i tri puta.Poćuta malo, i opet se nakašlja i onda reče: „Plot je slaba a duh je jak!Razumeš ti to?“ Rajko ga gledaše pun čuda na toliku učenost.Razmišljaše za neko vreme kao da se gnjura u dubine one mudrosti; uze polagano i više samom sebi ponavljati one reči: „plot je slaba a duh je jak, “ pa onda čisto sa očajanjem okrete se starcu: „badava, oče, ne znam ti ja to!A i kako ću?Ti vidiš da sam prost seljak!“ „A razumeš li ono što se kaže: mladost je ludost a đavo ne spava?!“ „ To znam! “ — „Znaš li to po sebi?!“ „Baš po sebi!“ „E, onda nema ništa!...Sve badava!“ reče starac neveselo, i čisto klonu pun očajanja. „Ama šta nema ništa?Što mi ne govoriš prosto i otvoreno; što me ne pitaš pravo?" prihvati Rajko živo. — „Slušao si, valja da, da hajduk izgubi i sreću, i megdan, pa i život, čim pusti da mu žensko oko srce zapali, a ruka njegova obgrli ženski stas?!A koliko li više treba jedno čisto i jako srce, da se jedan veliki i sveti amanet čuva ?!Učinilo mi se da je u tebe srce i čisto i jako.„Evo ga nađoh!“ govorah u sebi i zaradovah se.Ali eto, i sam priznaješ, mladost je ludost a đavo ne spava!Vidim i sam nije ti lako bilo.Svecima i isposnicima su se javljale samo mašte i senovite varke, pa su imali muke da ne pokliznu; a ti si bio pet dana na teškom mestu sam, ne sa maštama i senkama, nego sa živom ženom, i mladom i krasnom.Ne bi mi bilo čudo, da se pokazalo da je duh slab a plot jaka.Tek opet žao mi je što se prevarih!“ Sad Rajku udariše plamenovi u obraze; nešto kao gnjev uskoleba srce njegovo.Više osećaše i nagađaše, no što razumevaše, šta starac sumnja, i bi mu krivo. „Molim te, oče, strpi se dok ti sve po istini ispričam, pa me onda sudi i ako je pravo baci se na me i kamenom!“ reče Rajko uzbuđen i onda uze pričati sve po redu kako ga je, kako reče, nečastivi tri puta iskušavao, kako je treći put istina pokliznuo, ali pao nije, jer ga je Dušan od njenih usana otrgao.Veruj mi, oče, da je ona budna bila, pa da me je očima svojim gledala, ne bi mene nečastivi zaneo da kliznem, jer iz njenih očiju, rekao bih, trepti i svetlost i svetinja od koje nečastivi bega.Kad me gledi i kad mi govori, kao da me nevidljivim krilom zakriljuje od svake nečiste sile i svake ružne pomisli.Srce mi se okrepi i radosno kuca kad sam sebi kažem: jeste, hoću da svetao sačuvam i njen obraz, i moj obraz, i obraz naroda od koga sam!Hoću da se u Madžarskoj i Madžarima hvali, kako ju je Srbin jedan proneo kroz Srbiju na rukama kao svetu amajliju!“ „E, hvala ti sinko!Tako treba!“ prihvati starac razvedren.„Evo sad što ću da ti kažem : otprati je u zavičaj, predaj je u ruke njenom mužu; neka vidi da njena čistota nije posuknula ni od jedne pomisli tvoje; vrati mi se amo i sam sa čistim srcem, vedrim čelom i svetlim obrazom i ostani pored mene, da prihvatiš da čuvaš ovu svetu ostavu, kad mene nestane.Ja već vidim da neću doživeti njegov dolazak, a ti si mlađi, pa po božjoj milosti i možeš ga dočekati !“ „A koga to misliš oče?“ pitaše Rajko radoznalo. — „Pričaću ti sve na široko kad mi se, ako Bog da, iz Madžarske zdrav i svetao vratiš. A sad kad si već i onako ponešto video, da ti tek ponešto kažem.U Svetoj Gori ima manastir despota Đurđa Smederevca; u crkvi iza oltara ima u zidu jedan tajni užljeb, u užljebu srebrna kutija, u kutiji tajno pismo, koje je sam stari despot na koži pisao.U njemu veli kako je njegov sin despotović Stevan, izgubiv očnji vid od besnila turskog, postao duhom vidovit, čim bi gusle u ruke dohvatio.Jednog dana sedeo je uz koleno svoga sedog oca i uz gusle kazivao mu, kako će da propadne gospodstvo njihovo i carstvo srpsko, i kako će jedna strašna crna noć sve da zastre kao mrtvačkim pokrovom.Stari se despot zaplakao.Suze njegove kanuše na gusle, te ove odvugnuše.Mladi guslar vide kakva tuga mori srce u njegovog starog babe, i uze da ga hrabri, kazujući mu šta vidi u onoj noći, u kojoj samo manastirska kandila ovde onde svetlucaju, i u onoj zori što iza te noći rudi.Pričaću ti sve potanko kad se vratiš, a sad samo ovoliko: mladi slepi despotović kazivaše, kako vidi da svanjiva dan, u koji će od nekud iz ovih planina, usred Šumadije, da se digne čovek, da narod oslobodi.Njegovi junaci ne nose srebrne čelenke, nego samo lišće od žirorodnog grma; njegov presto nije ni od srebra ni od zlata, nego od rastova stabla; i njegov sabor nije od vlastele i vladika u gospodskim stolovima, pod kubetom saborne crkve, nego je to sabor od seljaka iskupljenih oko jednog grma!I njegova najveća muka, koju muči, nije Turčin, nego nesloga srpska i nemaština novca i oružja, teška sirotinja.Kad je stari despot sve to čuo, zapovedio je da se ovde u ovu ostavu smesti i oružja i jedan deo njegova blaga.Ne htede ga ostavljati ni u Rudniku ni u Krivoj Reci, gde je dvorove imao u kojima je rado stanovao, nego je sve to, polagano i krišom, dao da se donese u podzemne suvote pod ovaj maleni gradić, koji je i onda slabo kome u oči padao.Pa onda je strašnom kletvom zakleo sve, koji budu igumani njegovoga manastira na Svetoj Gori, da ne taknu ni jedne aspre od toga blaga, nego da ga s blagoslovom njegovim predadu, nedirnuto, onome ko oslobodi Šumadiju, te da ima čime dovršiti vaskrs celog srpskog naroda.Eto toga čoveka čekamo, na nj pogledamo, njemu se nadamo.Znamo da će doći, znamo da će izići nekud isred Šumadije, samo ne znamo kad će.Neka bi ti, sinko, Bog dao da ga ti dočekaš, pa da mu ti ovo blago predaš.Eto, kakvu ti službu namenjujem, i eto kakav ti amanet želim da predam.Da si mi po sto puta rođeni sin, veće ti dobro ne bih mogao želeti!“ Rajko se diže, skide šubaru i priđe k ruci starčevoj. „Hvala ti, oče, po hiljadu puta!Ako mi Bog pomogne neću te postideti.Sad ću se dvojinom žuriti da predam gospođu njenom mužu, i trojinom hitati da se tebi vratim.A vala baš sad i da umrem, slađe ću umreti posle ovoga što od tebe čuh, da će doći onaj koji će zemlju da oslobodi!“ Starac se razdragao pa uze na široko pričati o proročanstvima slepog a vidovitog despotovića, i o zapisima nekim iz knjiga i listina, kojih je jedna odaja, reče, dole pod zemljom puna puncata.„Vas dvoje ste videli tek samo pola od svega onoga što sve ima pod svodovima ispod ovih ruševina!“ Još su se bili razgovarali kad poče da svita i kad stigoše ozdo iz sela dva seljaka s hlebom i vinom. Težak im beše rastanak.Baš se sve troje zaplakaše. „U tebi nađoh pravoga oca.I sad eto da se rastajemo, može biti nikad da se ne vidimo!Ali znaj, da ću na tebe, dok sam god živa, sa ljubavlju jedne blagodarne kćeri misliti.I na samrtnom času blagosiljaću tvoju dobrotu!“ govoraše Margita kroz plač. „Bog nek te prati, i anđeli njegovi nek te čuvaju!A kad se mene u sreći svojoj setiš, pomoli se svojim čistim srcem Bogu, da bude milostiv grešnom starcu Teodosiju na Vujnu!“ Sunce je već bilo selo, kad su njih dvoje stigli na vrh jednoga Dunavu najbližega od kosmajskih visova. Na samome vrhu ispupčila se stena, gola i bez mahovine.Ovde onde njen belutak beše prošaran krupnim crvenim granatima, kao da je stena uprskana džinovskim kapljama krvi, koje su se, padnuv na nju, i same skristalisale.A ovde i onde svetlucahu liske od liskuna. Ispod ove stene u zavetrini, a na ledini obrasloj sniskom, gustom i mirisnom travom, Rajko beše prostro svoje malo sidžade i razvio svoju crvenu kabanicu.A dok je on tako spremao za Margitu prenoćište, brižljivošću jedne majke i umešnošću jedne tankoruke i okretne devojke, ona obema rukama milovaše lastavicu po grivi i po glavi i gukaše joj čas srpski čas madžarski, kao da se beše i sama pretvorila u sivu golubicu.Kao da su kroz onaj tihi suton, iznad kojega se na nebu blede zvezde zapaljivahu, i kroz ono jednozvučno žurno zujanje i žvrčanje skakavaca i bubica po ledini, azurni zefiri s neba prosipali daždu od simpatije na sve što je živo.I ovaj mali konjic sa sitnom glavom, pametnim očima i krasnim oblicima, i ova mlada žena, vitka i tankostruka, s lepim licem od sunca preplanulim i sa očima od kojih bi sunce preplanulo, i ovaj krasan mlad čovek, kojega nevinost ide do prostote, a čistota osećanja do viteštva, — ovo troje, i ne znajući i ne osećajući, činili su tri strune, kojima je ovo divno letnje veče na visu kosmajskom dopunjavalo tihu svoju harmoniju. „Badava,“ okrete se Margita Rajku razdragana lepotom okoline, „badava, govori ti što hoćeš, ali si ti Rajko čovek, koji ima oko za ono što je lepo i gospodsko!Ta stena gore izgleda mi kao da je mramorni presto cara zmajskog, i na ovoj prostirci od zelene kadife ti širiš svoju-šarenicu i tvoju crvenu kabanicu!Već sam u dve prilike dolazila na misao, da si ti nekada ja li cara ja l’ caricu, u dvoru carevom dvorio!“ Nasmeja se Rajko pa reče : „vala to ni u snu nisam, manj evo što sad tebe dvorim!A nije teško tebe dvoriti.Sve što ovde htedoh to je, da te sklonim da te ne biju vetrovi.Nego nije prvi put da ti govoriš kao da si vidovita.Ovde je oko nas po zemlji puno pljoskica od liskuna, a naš narod veli, da su to ljuspe što padaju od zmajevskih pancira, kad se zmajevi tuku.Biće da su se u staro doba i ovuda tukli.Nego hodi da se ispnemo na taj zmajevski presto, da vidiš nešto što će ti milije biti!“ Pomože joj rukom svojom da se popne po steni, koju su kiše i snegovi uglačali, i onda njih dvoje stadoše na najviši vrh njen, jedno pored , drugog.Beše u onoj divnoj letnjoj večeri divan pogled.Čarobnost mu je porasla tajanstvenošću kojom ona duboka mirnoća i onaj tanki suton zastiraše brda i polja pred njima i svuda oko njih.U daljini malo na desno i pravo pred njima nerazgovetno se videlo kao jedno usko i dugačko platno, pa dalje iza njega jedan snizak i ravan tamnosiv mlaz, koji postajaše sve tamniji i tamniji i ako se na nj samo nebo svojom mutnoplavom ivicom naslonilo beše.Nego ispred toga sniskog zida od zbijene magle svetlucahu ovde onde dugačke vatre. „Vidiš li te vatre tamo?“ pitaše je Rajko, pokazujući joj rukom vatre na dalekoj ivici vidika; „znaš li šta je to?!“ — „Ne znam!“ reče Margita uskolebanim glasom i nešto kao ustežući se. „Ono tamo gore ritovi s onu stranu Dunava; a ono tamo iza njih, gde su se nebo i zemlja sastali, to je — tvoja zemlja Madžarska!“ Margita živo udari rukom o ruku, pa onda obema pritište glavu svoju, kao da hoće da stegne svu pamet svoju, pognu se napred i gledaše žudno u daleke vatre na obzorju. „Je li to doista Madžarska?!...Rajko, nemoj da se šališ sa mnom...Je li to doista Madžarska?!Jest, biće da je kad se u njoj nebo i zemlja sastaju!Ah, da sam te očima svojim opet jednom ugledati mogla, zemljo moja!“ Pa onda pruži obe ruke prema onoj daljnoj daljini, uze govoriti nešto madžarski svojim jasnim a uzdrktanim glasom, i onda sede na stenu, pokri lice rukama i uze glasno jecati, gotovo onako isto kao ono u kapeli pred ikonom Majke Božje. Rajko se poboja da nije izludela, kad ono poče da uzvikuje govorom nerazumljivim.Ali kad poče da plače i da jeca, on se polagano mače od nje, spusti se nečujno niza stenu, a nju ostavi gore samu. Nasloniv se leđima na stenu Rajko pusti poglede svoje da lutaju pravcem k rudničkim planinama.Nekolike jako svetle zvezde treptahu nad mračnom masom, koja podupiraše južni kraj neba.Lak i blag povetarac duvaše otuda.Iz najbliže šume s onu stranu doline, stub od beloga dima podizaše se pravo u vis, valja da od kakve vatre oko koje se behu čobani iskupili.Rajko gledaše celu onu veliku, a nejasno zvezdanim nebom osvetljenu, sliku, i osećaše kako mu se neka rastuženost krade u srce. „Ej, Bože blagi, da l’ ću doživeti da njega u onim planinama dočekam?!“ govoraše Rajko sam sebi.„Ko zna!...A ko zna da l’ ću ikada videti i onog dobrog starca na Vujnu?!...Ih, kud je sebe Morava! a kud još dalje moja Rasina!Tamo su negde iza onih planina!...Čudo, kako mi se neka težina na srce navaljuje!...Eno nje gore gde od radosti jeca, a meni je ovde došlo da se od neke nejasne tuge zaplačem!O, Rajko, ta valja da nije što ćeš se ovuda sam bez nje vraćati?!...Nije to; nije to; nego me za grlo hvata i davi luda misao, da već možda nikada ni videti neću ove divne gore i planine!“ „O, Rajko, Rajko!“ vikaše ga ozgo Margita. Onoga časa zaboravi svoju slutnju.Otrča joj gore, i nađe je još sa suznim očima, ali sa osmehom na usnama. „Vidiš li kako se svetli zemlja madžarska?!“ pitaše ga ona. — „Od zapaljenih ritova!Kako ne bi?!“ reče Rajko šaljivo. „Ništa za to.Moja se zemlja meni javlja vatrom svojih ritova, a ja je pozdravljam vatrom svoga srca.A za ovo opet tebi hvala, moj viteže!Nego hajdmo sad dole da ti pričam što sam još u onoj podzemnoj dvorani, usred onog blaga, smišljala!“ Dole se posadiše na šarenom sidžadetu oko jednog belog ubrusa, na koji Rajko položio beše nešto pogače, mlada crna luka, soli i mlada sira.Prihvatajući se pomalo Margita govoraše: „Ti ćeš kod nas u Nađ-Banji da ostaneš dok se ne spremi sve što treba za moj plan.Videćeš, moj će te starac nositi kao kap vode na dlanu.On je star, al’ je dobar, dobar, već do slabosti dobar!A mene voli ne samo kao ženu svoju, nego kao da sam mu kći mezimica.Videćeš, neće znati šta da radi te da te nagradi.A ja znam kako će.Neka odmah kupi junake dragovoljce, neka ih naoruža i neka ti ih preda da s njima jednoga dana u Srbiju pođeš.Neće proći godina ili dve, a naš će kralj opet da zavojšti na Turke.A dotle bi ti mogao lepo kod nas da ostaneš i da spremaš vojsku.A kad rat počne, onda ćeš ti kao vojvoda Rajko od Rasine, da prodreš u rudničke planine, da digneš nešto od onoga blaga, njime da iskupiš vojske koliko ti god treba, te da svoju zemlju od Turčina oslobodiš.Bojim se neće me starac pustiti, a volela bih da mogu i onda da porod tebe budem, da pojaham sivu lastavicu, da ti nosim zastavu crvenu sa belim krstom!O... ta dala bih polovinu od života, samo da tako zajednom s tobom izađem pred našega dobrog oca na Vujnu!“ Margita govoraše s puno vatre; podiže levu ruku i pogledaše po njoj gore u visinu, kao da gleda u krstatu zastavu, koju želja njena već stavila beše u njene ruke. „Hvala tebi, gospođo, što tako lepo misliš i želiš.Ali od svega toga ne može biti ništa.Ne mogu ja ni časa časiti na tvome dvoru, nego da vidim samo da te tvoj gospodin primi u svoje gospodske ruke, pa onda odmah zbogom.Valja mi se vraćati brzo svetom ocu u Vujan!“ reče Rajko. — „Od toga nema ništa!“ prihvati Margita, udariv živo glasom na onu drugu reč i mahnuv rukom kao i da pokaže, kako doista od toga nema ništa. „ O, nemoj da mi kvariš moje snove na javi, koji će jednoga dana da budu na javi istina.Vratićeš se ti, ali samo kao vojvoda Rajko od Rasine, vratićeš se da oslobodiš i usrećiš svoj narod.I onda... onda će doći i dan u koji će se naći žena, vredna da ti i po lepoti i po dobroti bude mio drug u životu!...Zbilja, Rajko.... eto smo nas dvoje i pod zemljom bili zajedno i evo nas pod nebom zajedno, i svuda smo verno jedno uz drugo stojali, možeš mi se valja da poveriti... zbilja, ima li gdegod žena koju voliš?“ „Kako da nema?“ reče Rajko bez ustezanja.„Voleo sam svoju majku, volim, je i sada i ako je davno umrla.Volim i svoju strinu Krunu, koja me je očuvala, volim i svoje sestre od stričeva, Pavliju i Anđeliju...“ „Što govoriš kao da si dete!Praviš se samo, jer ti je muka da priznaš!“ reče mu Margita nestrpljivo. — „Čekaj molim te, gospođo!“ prihvati Rajko i doista se malo zastide; „ako me pitaš da li sam obegenisao gde kakvu devojku i da li sam se verio, to nisam i ako u našoj zemlji ima puno lepih i dobrih devojaka!“ „Znala sam da ti je srce viteško; sad znam da ti je i slobodno.Blago ženi koja će to viteštvo i tu slobodu čistom ljubavlju za sebe da veže!Ah, što nemam mlađu sestru, lepšu od mene i srećniju od mene!Bar bih se mogla ponadati da te jednoga dana svojim zetom zovem!“ Margita govoraše to polagano, ozbiljno, svečano, gotovo i nešto malo tužno.Gledaše u Rajka nekim zamišljenim i blagim pogledima.Pa onda sklopi trepavice i držaše ih sklopljene i jedva disaše.Kao da joj je duša odletela u rojeve zvezda, da tamo traži zvezdu Rajkovu. Rajko se nešto malo zbunio na one njene reči, i ne mogaše odmah da nađe odgovora; a kad ga nađe, ne smede usta da otvori, kad vide kako je ona oči sklopila pa se u snove pustila. Malo posle pa Margita, duboko uzdahnuv, otvori oči.Pogleda po zvezdanom nebu, pogleda oko sebe, pogleda u Rajka i onda tiho i razneženo reče: „Kako je divno zvezdano nebo iznad nas!Kako je lepa i mirisna sva ova okolina!Čisto bih volela da ovde slatko zaspim, pa da se više i ne probudim!“ „A tvoja zemlja, Madžarska?!“ pitaše Rajko. — „Jeste.Kad bih se već morala probuditi, onda bih opet volela da prvo što vidim bude moja viteška zemlja, Madžarska, i... — ti, moj dobri i verni viteže! “ „E, samo kad si zadovoljna mojom službom!“ reče Rajko pun zadovoljstva, pa se diže.„Vreme je, da pogledam malo svoju lastavicu!“ I ode k lastavici.A Margita se ogrnu njegovom crvenom kabanicom, izađe na vrh stene i sede, prikupiv kabanicu dobro oko sebe, zagleda se u one daleke vatre i pusti se u slatke i tužne i opet slatke misli. Valja terati dobra dva sahata na kolima, pa da se iz Segedina stigne u dvor grofa od Nađ-Banje.Upravo i nema puta, nego se tera preko ravnice, a po tragu drugih kola, pravcem na istok k jednoj umci, na vrhu koje ima zasađeno nekoliko jablanova.Sa vrha te umke do u sami dvor grofov nema više od pola sahata. Sunce je već bilo selo kad se na onoj umci pod jablanovima zaustaviše prosta jedna kola, u koja behu zapregnuta tri obična seljačka konja.Sa kola skoči dole Rajko, dohvati najpre iz sena svoju dugu pušku, pa onda htede prihvatiti Margitu, ali se ova, bez njegove pomoći, jednim skokom, kao hitra srna, spusti na zemlju.Reče nešto na madžarski Madžaru kočijašu, koji potera svoje konje dalje, pa ih zaustavi na podnožju umke, da tu čeka mladi par putnika. „Eto to je pred nama Nađ-Banja!“ reče Margita Rajku, pokazujući mu rukom; „ova gomila kućeraka trskom pokrivenih to je selo; a vidiš onaj red visokih jablanova? e, to ti je put koji iz sela u dvor vodi, a sam dvor odavde ne vidimo, jer ga zaklanja ona šumica, koja je dvor sa tri strane obgrlila.Videćeš u njoj puno lepog drveća i naći ćeš puno hladovine!“ — „Da vidiš već sam se zaželeo i šume i šumskog hlada.Evo dva dana kako se vozimo po tvojoj zemlji, nigde grma, nigde lipe!Ako vidiš po neki jablan, to ti je sve.Da nije da poneka ševa prne s puta u vis, i da nije pogdekoje čaplje, da se na jednoj nozi stojeći zamišljeno zagledala u baru ispred sebe, rekao bi čovek da je ovo sve jedna bezglasna i bezživotna pustinja!“ govoraše Rajko. „Eh, u mome dvoru nećeš biti kao u pustinji!Bojim se samo da tebi, tako ozbiljnom mladom čoveku, naša madžarska veselja ne dodijaju.Ne znaš ti kakvi su Madžari, kad se uzmu da časte i provode !Nego da sednemo malo na ovu ploču!“ reče Margita. — „Kakva je to ploča?“ pitaše Rajko pokazujući na jedan poširok beo kamen, na koji Margita već sede. „Ovo je grob jednog nadzornika imanja, koji je valja da pre svojih pedeset godina umr’o i naredio da ga ovde sahrane! “ — „Uh!“ reče Rajko, kao zgroziv se, „kako možeš s jednog groba da pogledaš na svoj dvor?Molim te, ustaj odatle, pa evo da se posadimo na zelenu travu pod onim tamo jablanom. Margita mu se nasmeja, ali ga posluša. — „Rajko,“ poče Margita svojim najmekšim i najslađim glasom, „Rajko, eto moga dvora.Tamo nogom kad kročim ja sam gospođa grofica od Nađ-Banje.Ovde sam još slobodna, ili upravo ovde sam još robinja, koja je se pomoću tvojom u slobodu svoje zemlje vratila.Mislim da će ti se i „gospođa grofica“, u onom dvoru tamo, umeti gospodski da zahvali.Ovde ti nekadašnja robinja iz dubine duše zahvaljuje.Rajko, ma šta da bude, tvoju dobrotu i tvoje viteštvo nikad, nikad, nikad zaboraviti neću.Ako na onome svetu, posle smrti, bude slobodno da se izbere ponešto sa ovoga sveta, čega tamo da se sećamo, ja ću izabrati jedno jedino — da se sećam tebe i tvoje dobrote!Ti ćeš me, znam, brzo zaboraviti....I kad ona srećna žena, kojoj je sudbina namenila da jednoga dana pored tebe stane, uzme da nosi tvoje viteško ime, onda je i pravo da me sa svim zaboraviš!“ „Vala gospođo!“ prihvati Rajko ozbiljno i neveselo, „teško je da se govori o onome što može biti, ali mi se čini da ni ja tebe nikad, i da bih hteo, zaboravit’ ne mogu!Evo sam se tako priviknuo tebi, da me zbilja žalost osvaja kad pomislim, da će kroz koji dan doći i dan, u koji mi se od tebe rastati valja.Boga mi, da si mi po sto puta rod, ne bi mi milije bilo što sam pored tebe, niti će mi teže biti da se s tobom rastajem.A već nije nam drugo!Neka je hvala Bogu koji nas, eto, pred tvoj dvor srećno dovede!“ — "O, još nemoj o rastanku ni da pominješ!Nego opet, i ako će proći vremena dosta, dok ti sakupimo dragovoljce, opet će jednom dan rastanka doći!..A kad taj dan dođe, onda, tamo u onom dvoru, grofica od Nađ-Banje može samo da ti ruku stegne i rečima sreću zaželi.Ali to nije ni deseti deo, o, nije ni stotiniti deo od onoga što Margita oseća.Rajko... moj viteže od Rasine Rajko.... daj da se Margita s tobom ovde oprosti!Daj da se... kao brat i sestra... poljubimo!“ Ona se hitro diže, povuče ga rukom u vis, zagrli ga.Rajko skide šubaru; gologlav, sav uzdrhtan od trepeta, kao da je pred strašnom jednom svetinjom, prignu glavu i... poljubi je u usta.Ona ga ne puštaše iz svoga zagrljaja, nego odmače malo svoju glavu od lica njegova; gledaše mu pravo u oči, za nekoliko trenutaka, neiskazanom nežnošću, pa ga onda poljubi u usta po drugi put, promucav tiho: „zbogom!.... hvala ti!“ Odmače opet glavu svoju od lica njegova, gledaše mu opet pravo u oči, pogledima u kojima milina, čežnja i tuga usisavahu u sebe poglede njegove, i onda polagano nasloni svoj usplamteli obraz uz obraz njegov, za jedno trenuće, sklopi oči, i pusti da njene tople usne nađu njegove usne i po treći put, poljubi ih jednim dugim, dugim poljupcem, kao da joj teško beše da odvoji usta svoja od njegovih.Drhtala je od miline.Kad otvori trepavice, oči joj behu pune suza. „Eh!“ reče sa dubokim uzdahom, kad se trže iz zanosa, „ovo se Margita s Rajkom oprostila!.. A sad, viteže Rajko, pomozi grofici od Nađ-Banje da u svoj dvor uđe!“ Uzeše se za ruke i pođoše niz užu ka kolima.Rajko ćutaše.Od silnog uzbuđenja ne mogaše reči da progovori.Ali koračajući pored Margite i držeći je za ruku ne skidaše svojih pogleda s lica njena. „Što si tako zaćutao?" pitaše ga Margita sedajući na seno u kola. — „Ne znam ti ni sam kazati!Velika jedna milina rastopila mi je srce u čudnovatu neku tugu, kakvu nikada do sada u životu ne osetih.Ne znam ni da l’ je to uprav tuga, ili neka žudnja i čežnja.Gledam tebe, a misli mi se otimlju na dobroga starca na Vujnu.Jes’, slutnja me osvaja, kao da je smrt blizu njega ili blizu nas! — Ne, ne ; nemoj da ti srce zebe u času kad eto ćemo u tvoj dvor! “ I Margita se osećaše ne samo uzbuđena, nego i rastužena i puna neke čudne slutnje.„Ko zna,“ reče, „možda je moj starac od tuge za mnom i umr’o?!Voleo me je !“ Uiđoše u selo.Konji kasahu ržući, a kola zveketahu i zvrktahu svima lotrama, kao da će svakog časa da se razglave u sve sastavke svoje.Razbudiše se i taknuše srdito guske i patke, što, duž brloga ispred kuća, behu zadremale; izleteše psi iz avlija i kidisaše na kola i konje što tako lupnjavom budiše mir uspavanog sela. Margiti se poče da steže led oko srca, kad opazi da nigde u selu nema sveće ili vatre u kući, ni živa čoveka na ulici.Tek na samom izlazu iz glavne, i upravo jedine, ulice seoske u aleju od jablanova, opaziše jednog seljaka koji, u nekakve duboke misli zanesen, koračaše laganim i opet nesigurnim korakom k selu.Margita ustavi kola i viknu seljaka. „Molim te, braco, je li živ grof od Nađ-Banje ? !“ — „ Je li živ?Kako da nije živ!“ pa se seljak glasno nasmeje i ispod trepavica pogledaše ponosito u svoje dugačke i tanko usukane brke. „A je li ovde u dvoru?“ — „Je li ovde u dvoru? — Kako da nije u dvoru!“ odgovori seljak, pa se opet nasmeja. „A što vam je večeras sve selo pusto?!“ — „Kako pusto?Zar kod tolikih pasa pusto?Kad bi i psi znali da piju, onda bi i oni za gosama svojim u dvor, i onda, onda bi mogla da kažeš selo pusto!Nego žurite se, žurite se, dok ne popiju sve!“ govoraše seljak i posrtaše malo na levo pa na desno.Očevidno beše mu teško da se na nogama drži. „Ima nekakvo veselje u dvoru?“ pitaše Margita živo i pod pritiskom neke zle slutnje. — „Veselje?Te kakvo veselje!Hoće da traje do zore!Prosidba, veridba, svadba, ženidba, udadba, šta je upravo ne znam; ali da je veselje, veselje je!“ I onda seljak, sve podskakujući, ode u selo da nađe, ako može, svoju kuću. „Rekao bih da se od dvora čuje sviranje, pevanje i usklicavanje, baš kao da su svatovi, a eno vide se i osvetljeni prozori od jedne velike kuće!“ reče Rajko. „Teraj pravo u dvor!“ viknu Margita kočijašu. Oko dvorišta od dvora povlačio se jedan jarak, koji je bio pun vode.O onu stranu jarka išao je povisok bedem, utvrđen jakim palisadima.Ulazilo se u dvorište preko jednog drvenog mosta, koji se na lancima mogao privući u vis uz zidine od kapije.Dvorište je bilo široko i prostrano.Sad je sve bilo zapremljeno gomilama i mladih i starih seljaka i seljanaka, od kojih jedni igrahu uz ciganska ćemaneta, drugi zagrljeni u gomilice pevahu, a većina ih je sedela uz drvene stolove oko ostataka od pečenih jaganjaca i oko još punih boca. Kad se na kapiju uđe odmah s leva bila je sniska jedna kućica, u kojoj je stanovao nadzornik dobara grofovih sa svojom porodicom.Pred tom kućom kočijaš zaustavi svoje konje. Jedan veliki crni rundov skoči na konje, pa na kočijaša i nekako srdito i zlovoljno lajaše krupnim i promuklim glasom, kao da je i sam već nekoliko noći pio i pevao te promukao. „Kondor, Kondor, Kondor!" Zar da laješ na svoju gospođu? “ vikaše Margita, pa sišav s kola priđe pravo k rundovu, koji, kad ču njen glas, stade kao da se skamenio, podiže glavu svoju pravo k njenom licu, njuškaše živo kao da usiše miris od ovog živog cveta, i onda, radosno lajući, uze podskakivati oko nje.Lizaše joj čas ruke, čas obuću, pa onda kao slep potrča, što brže može, u gomile sveta po dvorištu, lajući kao da se pomamio; pa onda još brže natrag k njoj, oko nje, uz nju, pa onda jurnu k stepenici, koja je iz dvorišta u glavno zdanje vodila, kao da hoće da javi svome gospodaru radosnu vest, ali se na sredini stepenice opet predomisli, te se u besnom trku vrati k Margiti.Ova ga obema runama dohvati za kudravi vrat, pa ga onda tapkaše po glavi i tepaše mu: „moje verno pseto, moj verni stari Kondore! ti si prvi da poznaš tvoju gospođu!“ U tom izašla beše na vrata od one kućice jedna žena u godinama, ali još puno krepka. — „Ružo!“ reče joj Margita, pade joj oko vrata i poljubi je u obraz; Ružo, moja draga i dobra Ružo!“ „ Ali ko ste vi u toj čudnoj nošnji! “ pitaše starica, pa se izvi iz Margitina zagrljaja, i uze da je očima meri. — „Zar da me Kondor pozna, a ti da me ne poznaš ?O, Ružo slatka, zar ne poznaješ groficu Margitu?“ „Isuse, Marijo i Josife!“ vrisnu starica, pa se pljesnu rukama; je li ovo san, il’ je java?Anči, Marušo, deco, ovamo te!Ovamo !...Ali šta će mi oni?!...Jest’, slatka, mila i dobra moja gospođo!Jest’, to ste vi!..O Bože, o Bože! Sam si je ti doveo da ime svoga muža od bruke spase!“ I onda starica uze da joj ljubi obe ruke i zaplaka se ljubeći ih. „Hodite, hodite, slatka moja gospođo, unutra u moju sobu!Vi i ne znate šta se ovde zbiva!Hodite unutra dok ja pošljem decu da zovnu Martina!“ I starica je prosto uvuče unutra u kuću. Margita reče Rajku da pođe s njome, a kočijaša uputi da ide u štale. U sobi Ruža uze sveću pa zagleda dobro u lice Margitino.Margita se tiho nasmehnu pa reče: „Kondoru nije trebala sveća da me pozna! “ „Jeste, vi ste i niko drugi!Vaše jedinstvene oči, vaš sladak glas!Ta prvo sam vas po glasu i poznala!Slatka, slatka moja gospođo !“ Pa onda Ruža ostavi sveću na sto, a sama pade na kolena pred Margitom; uze joj opet ljubiti ruke po stotinu puta, ljubljaše joj kolena i skute, i plakaše gorko. „Ej, koliko smo suza mi za vama prolili !A koliko smo vas oplakivali tek ovih poslednjih dana!Ej, jadna, jadna moja gospođo, kako je malo sreće Bog vama dao, baš vama, koji ste prema svakom tako puni dobrote i milosti!Tek, šta ja govorim?!Neka mu je po hiljadu puta slava, što vas je iz čeljusti onih poganih Saracena izbavio !A valja da će dati da se sad i ova gadna komedija ovde na dobro svrši!“ „Ali, draga moja Ružo, o čemu ti to govoriš?“ pitaše je Margita.„Gde je grof?Strah me da ga moj iznenadni pojav ne potrese tako, da mu zdravlju nahudi.S toga sam i htela prvo da vidim tebe i tvoga Martina, pa da ga malo spremite!“ — „Oh, slatka moja gospođo!Vi ne znate kakvo je vrzino kolo ovde!Oh, kako da vam kažem?!Pa stari se grof ženi!“ Kao da je grom pored nje udario.Margita skoči sa klupe na kojoj je sedela, i pritisnu obe ruke na svoje slepe oči. „Šta kažeš?!....Stari se grof ženi?!“ viknu ona gnjevno i sva preneražena, pa onda pade natrag na onu klupu. — „Uzmite malo vode, slatka gospođo!Priberite se; Bog je dobar, pa će vam pomoći da učinite kraj svemu ovom pokoru!“ govoraše Ruža, pa joj, u jednoj saći od kalaja, dodade vodu. „Prema meni Bog nikada nije bio dobar.On mene goni od kako me je iz naručja matere moje otrgao.Ali, molim te, Ružo, kazuj mi odmah sve šta je i kako je?!“ govoraše Margita sa nešto malo više mirnoće. „Evo da čujete!" uze Ruža da priča. „Znate onu prokletu Ciganku Mandu, koje je sin bio negda svirač u Borčije, pa se posle poturčio što ga na vašoj svadbi izbiše?E, stari naš gospodar prve godine, kad vas Turci odvedoše, nije znao šta će od žalosti za vama.Slao je ljude u Carigrad, potrošio grdne pare, pa ništa.Mislili smo svisnuće.Od muke zvao je i Mandu da mu gleda u pasulj, hoće li vas naći.Ona mu kuja jedna pričaše, kako je njemu sve uzalud što radi, kako se vi njemu ne bi hteli više vratiti, pa da vas on sa svima madžarskim vitezovima na kolenima moli da se vratite; da ste vi tamo gde ste u velikoj sreći i velikoj sjajnosti; da upravo Turci i nisu vas zarobili, nego ste se vi dogovorili s nekim mladim i lepim vezirom, da vas tobož silom odvede, a sad ste kod njega u dvoru na moru, gde kad se setite njega, starca, vi se grohotom nasmejete.Pa onda mu je kazala da sve to ništa ne mari, jer njemu stoji u sudbini tek sad srećan da bude, jer će se ubrzo oženiti mladom i lepom devojkom, istina od prostog roda, ali koja će mu roditi dva sina, koji će njegovo ime sa slavom po svetu da pronesu.Koliko god ju je puta prizivao, svagda mu je to isto kazivala.Pa onda mu je slala i druge Ciganke, da mu gledaju u vodu, ili i u dlan, i svaka mu je to isto gotovo od reči do reči lagala.Kad su mu tako već malo pamet pomerili, Manda mu svetovaše da otide u Arad k nekoj staroj Vlahinji vračari, koja može da učini da vidi svoju suđenicu.Grof se odvezao u Arad s Martinom, kome je sve pričao kako je bilo.Otišao je sedoj Vlahinji u mladi petak, kad se smrklo.Baba je naložila veliku vatru na ognjištu u kuhinji.Kad je stigla ponoć, baba rasplete svoje sede kose, skine se sa svim gola i uzme čarati u vatru i kuvati neku vodu u jednom tiganju.Kad je voda proključala, onda baba zaište od grofa njegovu zlatnu burmu, koju je od venčanja s vama nosio; baci je u onu ključalu vodu, te se rastopi, kao da je od žutog voska, a ne od zlata.Pa onda, slatka moja gospođo, pomeša tu vodu s nekakvim vinom, napuni jedan volovski rog i dade grofu da iz njega tri puta srkne.Iza toga baba baci nešto u vatru, što je puklo kao grom, sva se kuća zatresla, a kuhinja se dimom napunila.Baba onda uzme grofa za ruku, odvede ga pred neki kao dolap u zidu od kuhinje, koji kad otvori rekne mu: „gledaj sad i dobro utuvi svoju suđenicu da ne pogrešiš?" Kroz dolap se videla jedna sirotinjska soba, ali dobro osvetljena.Na jednoj sniskoj postelji, a na crvenoj ponjavi, ležala je lepa jedna i vrlo mlada devojka, gotovo sa svim naga.„Gledaj dobro, gledaj; ne zaboravi onaj mladež što joj kao zvezdica na levom kolenu stoji!“ vikaše baba.I grof doista vide taj mladež.Od te noći je stari gospodin postao drugi čovek.Uzeo je da pije mnogo više no pre, postao je ljut i prek.Jedan put na nekakvom veselju ugleda jednu Cigančicu.Stadoše mu oči na njoj.Okrete se Martinu, koji je bio s njime, pa reče: „eto je ona moja suđenica!Idi vidi čija je!“ „Pa to je Mandina najmlađa kći Sokica!“ prihvati moj Martin.Odmah daj Mandu ovamo.„Ima li tvoja Sokica mladež na levom kolenu?“ pitaše je grof."Ima!“ reče Manda. — „Pa što ti to dete kriješ od mene?!“ „Za to što joj je osamnaesta godina, a znam šta joj piše u sudbini, pa je krijem i otimam od tebe!“ A ona kučka zna da ga je omađijala i da je on siromah u njenoj mreži.Nije dugo potrajalo dok eto Mande i njene Sokice u dvor.Stari gospodin sazva nas sve u veliku dvoranu pa nam reče: „ovo su vam od danas gospođe.Slušajte njihove zapovesti.Kome nije pravo, marš sa moje zemlje!“ To je bilo odmah posle Vaskrsa.Poslaše tobož nekoga u Carigrad da donese napismeno, kako ste se vi poturčili, a nekog drugog svetom ocu u Rim, da donese blagoslov za venčavanje.Tek je pre desetak dana stigao ovamo i jedan i drugi, pa predali ta pismena pateru Ambrozijusu.Kaže meni moj Martin: „lažu, lažu; nisu se oni makli iz Segedina; nego su se onaj crni pater i ona crna kučka dogovorili, da podele blago našeg jadnog starog gospodina!“ Eto tako vam je!Od ovo tri dana veselje je, a sutra će zorom u Segedin da se tamo venčaju.O, slatka moja gospođo, sam vas je Bog doveo da u poslednjem času spasete i gospodina svoga i kuću svoju! “ Margita se, sva bleda prebleda, samo ljuljala to na desno to na levo, dok je Ruža pričala.A kad ova dovrši, onda ona nasloni čelo na drveni sto pa briznu plakati. „Ama šta je sve ovo, gospođo?!Ovaj se svet vrti oko nene.Ništa ti ga ne razumem.Što ti je te jecaš?Kazuj za Boga šta ti je?!“ progovori Rajko pun brige i zabune. „Ej, moj Rajko! što ne ostah s tobom u Šumadiji!“ progovaraše Margita grcajući.„Ne znam kako da ti kažem!Stid me je od tebe, da ovaku bruku u mom dvoru vidiš! “ — „Ma šta da je ne može biti tvoja bruka i sramota!Kazuj, molim te, šta je?“ „Eto, šta je!“ prihvati Margita gorko; „moj stari grof, kog sam toliko puta hvalila kako je dobar i kako me voli, hoće sutra da se venča, i to s kime nego s jednom Cigančicom!“ — „Pih!“ uzviknu Rajko i još nešto promrmlja.„Ali što da plačeš?Kad te tvoj gospodin vidi, on će vratiti nevestu, pa da je mila šćerca od Božuna bana, a nekmo li jedna Cigančica!Hajdmo odmah k njemu !Nema mesta danas suzi od žalosti, nego samo suzi od radosti!" „Pravo veliš, Rajko; hajdmo pravo k njemu u dvor! “ U koji čas to Margita reče i ustade, jedan krepak čovek sa prosedom bradom i kosom, odeven u ugarsko ruvo od zagasite čohe, uđe u sobu.Za njim se ušunja u sobu i onaj crni rundov i ponizno priđe k Margiti, oblizujući se i mašući kudravim svojim repom. „Martine, poznaješ li ko je ovo ?!“ pitaše Ruža. Martin gledaše za nekoliko trenutaka u Margitu, pa onda podiže ruke u vis, sklopi ih živim jednim pljeskom i reče: „o, hvala tebi, naš veliki Bože!Gospođo, predobra i premila naša gospođo grofice!Dajte milostivu ruku sluzi vašem.O, kad doživeh da vas opet svojim očima vidim! “ I onda joj priđe, i obasu joj ruke poljupcima i okvasi ponekom suzom. „Martine,“ govoraše mu Margita ozbiljno i svečano; „bio si nam svagda veran sluga.Tako ti svega što ti je milo, budi mi u ovome času veran prijatelj!Pođi pred nama, odvedi nas u dvoranu gde je grof, otvori vrata i vikni da svi čuju: „evo je grofica Margita od Nađ-Banje!“ — Ne! premilostiva gospođo grofice, ne ni pošto!Oni su sad svi trešteni pijani.Pijan je čak i pater Ambrozijus, a već znate našem gospodinu nikad nije mnogo trebalo!Ko nije pijan, to je ona crna zmija Manda i njena kći.A Manda je gotova na svako zlo.Načiniće gungulu i ubiće vas onde pred nogama gospodarevim! “ „Pa šta da činim ?!“ — Da čekate dok se istrezne!“ „Kad će to biti?!Oni mogu da ostanu da piju do zore, a zorom, reče mi Ruža, krenuće se u Segedin na venčanje!“ — „To je istina! “ reče Martin očajavajući. „Nema drugo, nego odmah sad ja idem da rasturim lažne prijatelje.Ako me ko napadne, imaće ko i da me brani.Ako ne bi ti hteo, Martine, evo ko će!“ reče Margita, pokazav rukom na Rajka. — „Ta kako vas ne bih branio!Braniću vas pa da poginem.Volim pred nogama moje plemenite i dobre gospođe poginuti, nego pored onih ciganskih vračara gospodovati!Ružo, daj mi moj lovački nož! “ I Martin pripasa ispod atile lovački nož.Zamoli Margitu da kaže Rajku da ostavi onde u kutu od sobe svoju dugu pušku, jer će mu u slučaju nevolje dovoljno biti oružje što ga za pasom ima. „Hajdete sad u ime Božje za mnom, i neka nam je sam Bog u pomoći!“ reče stari Martin, pa pođe napred. Prođoše kroz gomile veselih i više ili manje pijanih seljaka.Uspeše se uz kamenite stepenice.Uđoše u prostranu jednu i dobro osvetljenu dvoranu, koje zidovi behu iskićeni rogovima od jelena i glavama od medveda i kurjakova, sve to spomenima na lov, po gudurama velikog jednog dobra što ga grof imađaše u Sibinjskoj.Beše tu puno slugu, koji nasipahu prazne boce i kondire vinom, da budu gotovi da se nose u veliku dvoranu.A iz te dvorane, kroz malo oškrinuta dvokrilna vrata, dolažaše kroz divlji nekakav čardaš, što ga Cigani svirahu, vreva od živog razgovora i zveka od pehara, čaša i sudova na stolu. Kad njih troje dođoše već do samih dvokrilnih vrata, Martin ih rukom ustavi, pa onda šapnu Margiti: „da pričekamo dok Cigani svrše ovaj čardaš, a sad su već pri kraju!“ Margita metnu svoju desnu ruku na levo rame Rajkovo, pa tu nasloni svoju glavu.„Pusti me,“ reče mu šaputom; „da se na tebe naslonim....Hoću da padnem, tako mi srce kuca a kolena klecaju!Oh, moj Rajko, što ne ostasmo kod onoga dobrog starca!Oh, kuda li nas dvoje sad idemo?!“ „Pritvrdi svoje srce, gospođo!Znam ja kako ti možeš hrabra da budeš!Daće Bog, sve će dobro biti!“ reče Rajko hrabreći je.Ali mu i samom srce burno kucaše. Poslednjim jednim živim usklikom i škriputom žica stade čardaš kao da je sabljom presečen.Osu se lupanje pesnicama o sto i usklicavanje gostiju.Pa onda neko povika da se utišaju, te da se čuje zdravica, koju će prečasnjejši pater Ambrozijus iz velikog hrišćanskog milosrđa da napije sadašnjoj Rumeli Begler-begovici nekadašnjoj grofici Margiti od Nađ-Banje. Silencija!“ vikaše gost gostu te se načini čitav urnebes od silencije.Ali kad poslednja silencija uguši pretposlednju, kad u tome brzoruki momci napuniše sve pehare redom, onda jedan starački a promukli glas ozgo sa začelja zakreča nesigurno: „naš budući kardinal od vinove loze ima reč!“ Ustade pater Ambrozijus u mrtvoj tišini i tek se nakašlja, a dvokrilna se vrata rasklopiše silnim jednim udarom, Martin, sa ponosito uzdignutom glavom, kroči u dvoranu i glasno i čisto usklicavajući viknu: „Njeno visokoblagorodije, premilostiva gospođa, grofica Margita od Nađ-Banje!“ I onda se skloni na levo i duboko pokloni pred Margitom, koja u njenom turskom ruvu stupi mirno a ponosito u dvoranu praćena Rajkom, koji u levoj ruci nošaše svoju šubaricu, a desnu spustio beše na veliki nož za pasom. U velikoj dvorani zidovi behu pokriveni slikama grofova od Nađ-Banje kroz poslednja dva veka.Ozgo sa tavanice spuštao se mnogokraki pozlaćeni svetnjak, u kome je gorelo valja da četrdeset voštanica.U jednom kutu dvorane jedna gomilica Cigana udešavaše tiho ćemaneta.Za dugačkim i širokim stolom, koji se čisto ugibao pod svakovrsnim jestivom i pićem, sedelo je bar dvadeset i četiri gosta.Vazduh beše topal, zagušljiv od dima voštanih sveća, ispunjen parom od peciva i pića. Gore u samom začelju sedeo je u visokoj naslonjači stari grof, sede brade i sede kose, okrugla, mrka i zažarena lica, odeven u bogato madžarsko ruvo, sa širokim zlatnim pasom, o kome je visio jedan kratak španski štilet, sa drškom pozlaćenom i dragim kamenjem iskićenom.Pored njega desno sedela je, u onako isto visokoj i bogato iskićenoj naslonjači, mlada jedna devojka, zagasite boje u licu i crnih očiju, — crnih i svetlih, ali bez duševne toplote, kao da nisu dva devojačka oka, nego samo dve crne maslinke.Nije imala venac na glavi, ali je bila obučena u belu svilu, a na povisokom i tankom vratu nosila je nizove od bisera i dragog kamenja, što svojim sevanjem samo još više iznošaše na vidik toplotu njenog lica.Levo od staroga grofa sedela je u trećoj naslonjači žena već u godinama, crne masti, odsudno ciganskoga tipa, obučena u haljinu od ljubičaste kadife, sa puno teških zlatnih lanaca o vratu i po grudima. Kad one reči Martinove proječaše, pater Ambrozijus ispusti iz ruku jedan veliki volovski rog, srebrom okovan a pun vina, koji beše dohvatio da napije zdravicu.Vino se prosu po stolu, a pateru klecnuše noge, te pade dole u stolicu. „Grofica Margita od Nađ-Banje!“ promuca stari grof, i ona mu se dvorana poče da okreće.„Šta to reče Martin?!“ pitaše on čas mladu Cigančicu desno, a čas matoru Ciganku levo. „Ta zar ne providite lukavu igru starog lakrdijaša Martina?Šta ste se sledili i ukopali?Ta ovo je maskarada!“ vikaše ozdo iza stola jedan od mlađe gospode, koji se još ne bejaše sa svim zagnjurio u vino. „A, tako li je?Lakrdija, maskarada!“ ječaše promuklim glasom stari grof.„Molim, molim Rumeli-Begler-begovicu neka sedne pored barona Otmara — gle, malo ne rekoh Osmana!Ha, ha, ha!Baron Osman je udovac, mogli bi se još noćas pogoditi, pa neka je sutra dva venčanja!A, šta velite?!“ Graknuše pijani gosti u smeh i u kliktanje i u pljeskanje. „Martin će skupo da plati ovu ludu šalu! “ promrmlja Ciganka u ljubičastoj kadifi i podiže prema Martinu stegnutu pesnicu. „Ovde, gospodo," začu se jasan, a sada i pun svečanosti, glas Margitin; „ovde, gospodo, ima samo jedno mesto, koje grofica Margita može da zauzme, jer joj s pravom pripada, a to je: mesto pored svoga muža!“ Praćena Rajkom, kao senkom svojom, ona koračaše gospodstveno pravo k začelju.Svi je gosti sad gledahu zaprepašćeni, neki s otvorenim ustima, ali na koja ne mogaše ni jedna reč da izađe.Za nekoliko trenutaka vladaše mrtva tišina. Margita dođe do mlade Cigančice.Pogleda je onim širokim i mekim pogledima svojim, u kojima ne bejaše u tom času gnjeva, nego samo sažaljenja. „Diži se sa toga mesta, dete moje!“ reče joj blago.I Cigančica se bez reči, osvojena i onim pogledima i onom blagošću, diže i otide iza naslonjače svoje matere. „A ti, gadna crna mađijanko, diži se sa te stolice, pa ovoga časa napolje iz ovoga dvora u čergu, da ne nađeš put u tamnicu!“ I sad iz očiju Margitinih sipaše vatra gnjeva, i ona mahnu rukom veličanstveno, pokazujući Ciganki put k vratima. „0, o, o, grofe,“ jeknu Ciganka sva drhćući od gnjeva; „ako vaše sluge imaju slobodu i takve lakrdije da zbijaju, hvala vam lepo na gospodstvu!Tako što u Cigana nema!A ti bezobrazna komedijašice, napolje odavde!“ Diže se jedna graja, kojoj se pravi značaj ne mogaše da uhvati.Tek svi gosti uzeše vikati: „e, e, e, to je mnogo!Dosta lakrdije!“ „I ja velim: dosta lakrdije!" reče Margita mirno.„Izbavljena iz turskog ropstva, viteštvom ovoga mladoga Srbina koga ovde vidite, pohitala sam svome mužu i svome zavičaju.Aladare, zar me doista ne poznaješ?....Tvoj sluga i tvoje pseto poznali su me odmah!...Gospodo, zar niko od vas ne može da me pozna?Silađi Janoše, zar sam toliko ostarela da me ne poznajete?Barone Otmare, zar me ni vi ne poznajete?!“ „Ustajte gospodo!" viknu baron Otmar, pa skoči na noge; „ustajte, gospodo, ovo je doista glas grofice Margite!“ „Šut, šut, ššš!“ zaćutkivaše pater Ambrozijus barona. „He, draga moja, kako ću ja da te poznam, kad te ne poznaje onaj koji te je grlio?!Ha, ha, ha!O ho, ho, ho!“ cerekaše se pijani Silađije. „Eljen Silađi!“ viknu promuklo stari grof i udari pesnicom o sto.Gosti prihvatiše usklik i udaraše pesnicama o sto, kao da su se pomamili.Otmar tresnu svoju stolicu na pod i izađe iz dvorane, kršeći kroz zube madžarske psovke. Stari grof mahaše rukama, dajući znak gostima da se utišaju, pa se onda diže.Ciganka mu nešto šaputaše na uho, ali je on nestrpljivo odgurnu i reče: „tornjaj se od mene, crna sotono, ne znam te šta mumlaš!“ pa se onda okrete gostima i poče što jasnije mogaše: „Svi znamo kako je grofica Margita kao neblagodarna kuja, nezadovoljna sa starim mužem odbegla za mladim... hej, pateru, kako se zvaše onaj ?!...Mando, kako se zvaše onaj?!...Jest Rumeli-Bengler-beg.A da nije to tamo Bengler-beg?!“ reče pijani starac, pa se okrete prema Rajku i gledaše ga za nekoliko trenutaka. „Mogao bi biti!“ nastavi dalje; „mlađi je od mene; biće da je i lepši od mene!...Hej ti, garava moja golubice, gde si?Ded’ ovamo, pravo i samo pravo! ko je lepši, ja ili onaj tamo Bengler-beg?...Ja! tako, to je pravo, tako se valja!“ Diže se opet graja od usklicavanja u zdravlje pametne Cigančice.Kad i to prođe, stari grof nastavi: „Sad evo jedne prilike, pala ovde među nas kao s neba...“ — „Nije s neba!“ prekide ga Manda ljutito; pala među nas iz noći kao iz crnog pakla!“ „Molim!“ viknu starac strogo; „svaki po redu !...Rekoh evo nje.Turkinja, Čivutka, Rackinja, ko će je znati!Vidim ima oči, ima stas.Kaže ja sam grofica Margita!E, lepo; grofica Margita ima na levoj strani... kako da kažem... baš onde gde joj srce kuca, jedan plav mladež.Molimo... pokažite vi šta imate tamo gde vam srce kuca!“ Sad se tek diže urnebes od glasnog smeha, od divlje vike: „eljen grof Aladar!Daj čardaš!“ I Cigani počeše da udešavaju žice. U tome Manda, koja dotle uzalud guraše Sokicu da ide da opet zauzme desnu naslonjaču, ustade, uze svoju kćer ljutito za ruku i odvuče je i posadi na njeno prvo mesto. Margiti, koja se bila za nekoliko trenutaka čisto skamenila, gledajući ovo društvo, sad kad vide šta Manda na njene oči učini prekipe.Ona dohvati devojku za obe ruke, pa je prosto kao neko mače baci iza sebe na pod do zida. Vrisnu Sokica.Manda skoči, uze čupati svoje kose, pa, s penom na ustima, ciknu grozu: „Ako si čovek, brani svoju nevestu!" Grof tresnu svoju naslonjaču o pod, pa je prevali, i onda — udari pesnicom Margitu u levo pleće, i diže ruku da je i po drugi put udari, ali mu je u isti mah Rajko dohvati svojom levom rukom. „Stani gospodine!Zar tako madžarski plemić dočekuje svoju vernu ženu?Ne sramoti svoj obraz i ne greši svoje duše?“ reče Rajko, pa onda odbi starčevu ruku na desno. Grof se spotače, posrnu preko svoje oborene stolice, i pade.Diže se strašna vika od gostiju i zapomaganje od Mande Ciganke.Ali niko od gostiju da priđe grofu u pomoć. Rajko se sam prignu, pa ga podiže na noge.Grof pun gnjeva krhaše groznu jednu teretemku, tresnu jednom nogom o pod, te mu mamuza zazvrkta, trže onaj španski štilet, pa ga sjuri Rajku pod rebra. Rajko trže pištolj.Ali već u trenutku, u kome ga zape, vide da je grehota ubijati pijana čoveka.Okrenu cev gore u tavanicu i odape. Puče pucanj, pogasiše se skoro sve sveće, utekoše Cigani svirači, utekoše gosti, Manda odvuče starca i kćer, i kroz dva ili tri trenutka ne ostade u dvornici niko drugi osim Rajka, Margite i Martina. „Boga mi, gospođo, ja sam ti ranjen?“ reče Rajko mirno zadevajući prazan pištolj za svoj kožni pas. — „Ej, meni tužnoj ! “ vrisnu Margita, pa se pljesnu rukama, a srce joj se sledi.„Gde si ranjen, jadni moj Rajko?!“ „Pa nemoj se tako prepadati!Neće mi valja da ništa biti.Ne boj se!“ govoraše Rajko, pa se još malo osmehnu samo da je umiri.Ali mu lice poče naglo da bledi i žuti. — „Hajdmo odmah u drugu sobu!“ reče Margita bleđa i od samog ranjenoga Rajka, pa ga uze pod ruku i povede.„Martine, preklinjem te, pošlji odmah ovog časa tvoga Miška na konju u Segedin, neka dovede dva najbolja lekara.Neka povede i za njih osedlane konje, i neka im obeća što god zatraže, samo da odmah dođu!A ti sam vrati se amo i vikni Ružu svoju!“ „ Ali... molim te... ne prepadaj se!Više me boli što te vidim da si se prepala nego ova rana.Ne boj se!...Neće ni biti ništa!" govoraše Rajko sve tišijim i tišijim glasom. Tek su prešli ono veliko pridvorje i ušli u jednu veliku sobu, u kojoj je uz zid prema prozorima bila jedna po sniska a velika postelja sa mekanim svilenim perinama i uzglavnicima, kadifenim pokrivačima i zavesama, koje se sa tavanice iz jedne pozlaćene grofovske krune spuštahu — a Rajko sa tihim uzdahom reče: „baš da mi je da sednem... noge mi klecaju!“ „Evo lezi na ovu postelju!“ reče mu Margita. — „A, to ne, mnogo je gospodska!...Kud ću ja tamo...Nego evo ovde na ovaj minderluk ispod prozora!...Kud ću ja tamo... ono je,“ pa se Rajko opet nasmehnu, samo da Margitu ohrabri, „ono je tamo valja da postelja... mlade neveste!“ „To je moja postelja... slobodno lezi... znaš da si mi kao brat, a ovako ranjen i više si mi!“ govoraše Margita nežno. — „Tvoja postelja?“ mucaše Rajko, i onda se zagleda za nekoliko trenutaka u kadifene zavese od postelje.„Dosta je što mogu da je odavde pogledam...Znaš kako mi je?... kao da si me uvela u neku crkvu! “ Vrati se Martin noseći veliku činiju vode i octa od ruže.Dođe i Ruža s ubrusima, prevojima i puno nekakvih mekih tkanina. „Ne brinite se, gospođo,“ reče joj Martin; „Miško već juri putem u Segedin.Ja ću sad da otpašem mladoga viteza i da mu previjem ranu.“ Margita i Ruža izađoše u predvorje. „Bolje je hodite amo na stepenice da dahnete čistim vazduhom.Tako ste bledi i tako drhćete!“ reče Ruža Margiti, koja ćutaše pa se samo stresaše, kao da je u groznici, i lomljaše grčevito svoje prste.Dade se kao neko dete izvesti na stepenice. Dvorište beše prazno.Izgledaše kao neko pusto razbojište.Oboreni stolovi, porazbijani krčazi, razbacane klupe; ovde i onde poneki seljački šešir i po gdekoja ženska marama.Iz sela i u daljini čuo se topot od konja i zvrkat od mnogih kola. „Gledajte samo, slatka i milostiva gospođo,“ uze Ruža da govori; „gledajte samo kako se svi očistiše!..Kao da je vihor vetar duhnuo pa ih kao plevu i prašinu odneo!...Znate kako je to čudno bilo.Ja stojim na vratima od naše kuće, pa osluškujem šta će biti u velikoj dvornici.Tek puče puška, a gospoda da se polome niz stepenice.„Daj kola, konje, daj konje!Kola, kola ovamo!Preži konje!“ vikahu, pa svi juriš k štalama.A seljaci se usplahiriše i zapitaše: „ama šta je to ?Šta se to desilo ?!“ Tek neko od gospode reče: „duh se javio, vampir, avet!“ Jao da ste samo videli!Dreknuše seljaci: „bešte, eto vampira, eto aveti!“ pa onda sve jedan preko drugog!O, sačuvaj me Bože, ostarela sam a ovakvo čudo do noćas ne videh ni u snu!“ Margita je po svoj prilici nije ni slušala.Ona gledaše na nebo u nekolike sitne i blede zvezde i lomljaše grčevito svoje prste.Pa onda glasom punim očajanja reče: „O Ružo slatka, šta ću ja ako on umre!“ — „Neće valja da umreti!“ prihvati Ruža.Daće Bog da rana nije opasna.Doći će lekari, a na velikom su glasu.Neće valja da tako mlad i tako krasan i tako zbog ničega umreti!" „Ah, ti ne znaš, koliko je to jedno čisto sunce od čoveka!...Nego kako je tvoj Martin spor!...Tek opet hvala mu; šta bih sad bez njega radila!...Idi vidi, možemo li se u sobu vratiti!" Ruža ode do vrata od one spavaće sobe, oškrinu ih, zaviri i onda mahnu rukom Margiti da dođe. "Metnuo sam mu hladne krpe na ranu i privezao je!“ govoraše Martin šaputom."Nego, eto vidite, obnesvesnuo je!Bojim se rana je na zlom mestu ! “ — „Ej, moj Rajko, zar ovo da ti je nagrada za tvoju vitešku službu?!" govoraše Margita grcajući bez suza.Sede pored njega, pa se tužna zagleda u njegovo bledo lice i sklopljene oči.Uze umakati svoje prste u sirće od ruže, pa mu onda njima polagano i nežno prevlačaše čelo i trepavice. „O Martine, zar nema niko u selu ko je vičan ranama ?Ima li kakav star čovek ili kakva baba vidarica?!“ pitaše Margita sve šaputom, kao da Rajka ne razbudi. — „Pa nema, gospođo; sve je to prosto!Nego opet, poslaću momke neka trče od kuće do kuće, nek razbude ko god spava, nek rastrezne ko je još pijan, neka raspitaju i dovedu amo svakoga, ko ma i uobražava da nešto zna!“ Kad Martin otide Margita još za neko vreme svojim, od ružinog octa mirisnim, prstima, milovaše čelo, oči i obraze Rajkove, pa onda će šapatom da zapita: "Ružo, veruješ li ti u Boga?!...Veruješ li da on može da pomogne samo kad hoće, i veruješ li da on hoće da čuje molitve?!“ — „Jaoh meni, moja slatka i milostiva gospođo, kako to pitate?!...Ta kako da ne verujem!Ta on jedini i može da pomogne kad niko drugi ne može!Ko je podigao moju Marušu iz velikih boginja?Svi lekari i sve vidarice rekoše: nema ništa od nje!Ja mu se molih da je pridigne, pa ma i boginjavu i slepu, samo neka mi dete živi!I on ču moju molitvu i podiže je!A Maruša mu se jednako i na glas molila: bolje da je i zakopa, nego da joj ostavi lice boginjavo.Pa i nju je čuo.Eto u moje Maruše lice glatko kao list od božurova cveta!“ „Idi, slatka moja, idi klekni i moli mu se nek ne da smrti mladog ovog viteza!“ šapatom je preklinjaše Margita, te Ruža odmah otide u jedan kut od sobe, spusti se na kolena i uze se moliti Bogu za Rajka. Dok se Ruža na kolenima, Bogu molila, Margita nemirno, a s prekrštenim rukama, koračaše po sobi.Beše se pustila u neke duboke misli.U duši joj je besnila teška jedna borba: borba srdnje na Boga i briga za Rajkom, borba verovanja sa neverovanjem.Uze mrdati glavom, kao da sama sebi kaže: „ne, ne, to neću! to ne mogu!" Neverovanje je bilo jače od verovanja; gorčina je bila jača od ljubavi. Pa onda stade pored Rajka, koji nešto teže i sporije disaše.Gledaše ga neizmernom nežnošću.Uze opet da mu čelo i očne poklopce prevlači mirisnim prstima svojim.Oči joj se napuniše suzama.Uze kršiti ruke svoje, pa ih onda sklopi, podiže uvis, držaše ih tako sklopljene kao da se Bogu moli, pa onda se spusti na kolena pored niske sofe, na kojoj Rajko ležaše, i poče da govori: „Evo ti opet podigoh ruke, i oči, i srce, evo padoh preda te na kolena.Bila sam u buntu protivu tebe.Verovala sam da si silan, izgubila sam bila veru da si milostiv.Znala sam samo za nemilost tvoju.Ljubila sam te, a ti si me gonio.Osmeh moje nevinosti udavio si u potoku gorkih suza mojih.Ranio si me prvom strelom, kad si mi mladoj mladu i nežnu mater otrgao, a mene hladnoj tuđinskoj nezi predao.Ranio si me drugom strelom, kad si moj prvi devojački zanos, čist plamen nevine jedne ljubavi, pogasio burom mojih uzdaha i daždom mojih suza.I opet nisam roptala.Još sam se tebi ispovedala, tebi molila, u tebe uzdala i tebe ljubila.Predao si mladost moju starcu jednom.Nisam ni na to roptala.I ako nisam mogla u starcu da nađem odgovora čežnji svojoj, znala sam šta mi je dužnost.I onda si pustio da me aždaja agarjanska u svoju čeljust dohvati.Oh, činilo mi se da se mojim molitvama, mojim suzama, mojim uzdasima, simpatički odazivlje i samo ono stenje i kamenje u porušenome dvoru srpskoga cara; ali se ti njima nisi odazvao.Tvoj odgovor na moje molitve bile su sve nove i sve strašnije i groznije muke.Došao je najposle dan, u koji je moje slabo i očajno srce reklo: pa tebe ili nikako i nema, ili ako te ima, ti nemaš ni milosti ni sažaljenja!I onda sam se zaverila da k tebi više nikad ne podignem oči, da pred tobom nikad više ne priklonim koleno svoje, i da se nikada više srce moje ne zanese molitvom k prestolu tvome.Ali se evo slomio bunt moj; slomio se ponos moj; nemilostivnošću svojom vodiš me da tražim opet milost tvoju!Evo me klečim pred tobom, evo me dižem oči k tebi; kroz suze moje srce te moje traži.Čuj jedan put u mome zlosrećnom životu glas moje molitve !O, ne daj Rajka smrti!Otmi ga, spasi ga, podigni ga !Učini mi samo tu jednu jedinu milost, pa da te blagosiljam za sve grozne svoje patnje, za sve strašne nemilosti tvoje !Evo ti se zavetujem: sedam godina živeću o hlebu i vodi, ići ću bosonoga od sela do sela, da svetu propovedam: kako je strašna tvoja nemilost i opet kako je velika tvoja milost !O, samo ne daj mi Rajka smrti !Uzmi od mene sve drugo što hoćeš, vrati me na nove muke, umori me laganom smrću, samo održi njega i podigni ga, i sačuvaj ga onima, koji su njemu mili.Ako nećeš da se smiluješ ni danas mojim suzama, smiluj se njegovoj mladosti i čistoti srca njegova, i smiluj se onome dobrom starcu tamo u planinama !" I onda joj potok suza reči uguši. Rajko dođe k sebi.Otvori oči i gledaše u tavanicu.Okrete glavu i vide kako Margita stoji pored njega, a krupne joj se suze niz obraze valjaju. „Gospođo, nemoj da plačeš!...Neću ja umreti...A baš i da umrem, pa ništa !....Istina baš ne bih voleo da mi je grob ovde u bari gde nema ni lipe ni rasta.Ej, slavna Šumadijo !Nekako je milije i umreti u tebi, a nekmo li živeti !...Sećaš li se, gospođo, kako je lepo na Kosmaju ?!....Zbilja, ne daj Bože da ovde umrem, javi mojima u Rasinu, i starcu na Vujnu...Pošlji pare za onu skelu !...“ Poćuta dugo, pa tek reče: „Neka mi vatruština mozak dohvati...Ova mi se soba okreće...Gospođo, gde je Margita ?“ „Evo Margite pored tebe, Rajko !Sad će stići lekari, pa će te izvidati!" reče mu ona. — „To je dobro.Pa ćemo onda zajedno natrag u planine...Znaš, ponećeš i onu zastavu..“ i onda opet obnesvesnu. Posle ponoći Rajko poče da govori mnogo šta u zanosu, čas razumljivo, čas nerazumljivo.Srce mu brzo kucaše i vatra mu beše obraze poduzela.Margita se nije od njega odmicala.Naredi te joj Ruža izvadi iz ormana najtanje svilene tkanine, koje je oko vrata i na svojim grudima nosila, pa ih, natopljene hladnom vodom, polagaše na vrelo čelo Rajkovo.Ali što se zora primicaše, to njegov zanos bejaše sve veći. Jedan put uze da kao uz gusle popeva: Još jednom dođe lepo k sebi.Gledaše puno otvorenim očima oko sebe, zagleda se podugo u Margitu, pa joj vrlo tihim glasom reče : „ako se desi... javi starcu na Vujnu!...O, moja dobra gospođo, koliko ti dosađujem!...Hvala ti... i oprosti mi! “ Margita ne mogaše reči da progovori, nego ga pogledima iz suznih očiju milovaše nežno. Pred zoru je Rajko počeo opet da bunca.Čas govori s Kraljevićem Markom, čas sa Sibinjanin Jankom, čas sa Golubanom.Taman je bleda zora počela da sviće, a on reče: To su bile njegove poslednje reči. Stigoše malo posle lekari iz Segedina i nađoše da je u Rajka srce prestalo da kuca.Kad to rekoše Margita pred njima i pred svima svojim mlađima pade na Rajkova prsa i plakaše u glas.Da joj je bio jedini brat od zakletve, ili sin jedinac, ne bi ga mogla toplijim suzama obliti ni dubljim uzdasima okaditi. Kad je silom podigoše, ona kroz suze i još jednako jecajući reče lekarima i svima prisutnima: „Nije mi brat, nije mi verenik, nije mi ljubaznik, nije mi nikakav rod, i opet mi je miliji no da mi je i ljubaznik i verenik i najprisniji i najmiliji rod.Niko od vas ne zna koliko je on nevin i plemenit bio.To je bio jedan istinski besprekorni vitez.Ja jedina znam šta sam u njemu izgubila; a ni ja ne znam šta je sve njegova zemlja u njemu izgubila! “ Posle toga prvog i bujnog izliva suza kao da je ovih u Margite sa svim nestalo.Niko je više ne vide da se zaplače.Ali je počešće naređivala da je ostave samu pored mrtvog Rajka.Sa svečanom mirnoćom izdavala je zapovesti za njegovu opremu. „Opremićemo ga," govoraše Martinu, "kao da je plemić od ove stare gospodske kuće.Kovčeg od uglađene orahovine neka se postavi belom svilom ; taj ćemo položiti u kovčeg olovni, a ovaj u kovčeg od rastovine.Na srebrnom štitu na ovom rastovom neka se urežu reči: „Srbinu, od Rasine Rajku, vitezu bez zamerke — Margita.“ Imate li gdegod bosiljka, Martine?!" — „Nemamo toga ovde, gospođo!" Pošlji odmah u Segedin neka se tamo u srpskome kraju potraži.Ne žali platiti!" Malo posle opet zovnu Martina, pa mu reče: „Evo ti kesa sa pet stotina talira.Najmi u Segedinu lađu, koja će Tisom pa Dunavom da nosi mene i kovčeg Rajkov u Srbiju.Pa onda idi prekim putem u Beograd i izvadi od turske vlasti dopust, da mirno sahranimo Rajka na Kosmaju, na onom izdanku, gde ima zmajev presto.Spremi sve što treba i čekaj nas na obali više Grocke." Uzalud i Martin i Ruža navaljivahu da odustane od svega toga.„Nemojte tako!“ govoraše im ona; „pustite me da imam tu jednu utehu, da sam ispunila poslednju želju Rajkovu!" Njih dvoje šaputahu jedno drugom svoje bojazni, da ne bude grofica pomela pameću.Ali ne imadoše srca da joj se protive ma u čemu.Posle nekoliko sahata Martin je već bio otputovao. A Miško njegov donese iz Segedina u dva razbijena stara lonca dva puna i lepa bokora bosiljka.„Šta si platio za njih?“ upita ga Margita.„Nisam ništa!“ reče Miško; „videh ih u srpskome šoru u jednoj maloj sirotinjskoj kućici.Izađe preda me jedna stara žena.„Pošto da mi prodaš jedan od ova dva bokora !“ upitah je.„Sinko, ja perem tuđe košulje, pa se hlebom hranim, ali to svoje cveće ni za koje pare ne dam!“ Ja joj onda ispričah što milostivoj gospođi treba malo bosiljka.A baba se zaplaka: „eh, reče, kad milostiva gospođa grofica hoće da bosiljkom okiti jednog siromaška Srbina mladog, onda evo ovaj bokor poklanjam ja grofici, a ovaj drugi nosi, pa od njega neka gospođa otkine koji stručak, pa neka ga metne na prsa mladom pokojniku, pa neka kaže: nije ti ovde tvoja srpska majka, ni tvoja srpska seja da te okite, evo ti jedan stručak od baba Stanije, stare i sirote jedne Srpkinje, i Bog da te prosti!" I dade mi oba bokora, i ne htede nipošto primiti ni poklon u novcu od mene! “ Udariše Margiti suze.Uze ljubiti oba bokora, kao da su ne samo dve mirisne nego dve žive duše.Pa onda probra iz oba bokora dva najlepša struka i stavi ih u desnu ruku Rajkovu.„Evo ti jedan struk bosiljka od tvoje Margite, a evo ti jedan, koji ti neznana naša prijateljica, stara Srpkinja Stanija, šalje!“ I onda pokida sav drugi bosiljak i razastre ga oko glave Rajkove kao venac. Ruža je gledaše samo šta radi i sve joj se veća tuga i hladnija zebnja na srce navaljivaše.„Gledaš me šta radim, moja dobra Ružo?“ reče joj Margita; „o, kad bi ti samo znala kako je on nevin, kako dobar, kako mio i plemenit, ti bi tek onda mene razumela!" Još se više Ruža prepade sutra dan.Stigao beše izveštaj od Martina, da je najmio lađu i da je u Segedinu sve gotovo.Margita naredi da s njome pođe Ruža, Miško i još pet momaka. Pa onda otide u svoje gornje sobe.Dugo je tamo ostala.Ruža, puna brige, odlažaše češće sve na prstima k zaključanim vratima od sobe u kojoj je, pa se opet vraćaše kad bi je čula da se miče.Na posletku Margita izađe — obučena u belu svilu, s raspletenom i niz pleća spuštenom kosom.U ruci je nosila jedan divan tek rascvetan pupoljak bele ruže, a na jednom prstu od leve ruke zlatnu burmu.Kad otvori vrata naiđe na Ružu, koja vrisnu i malo što ne pade. „Ne boj se!Hodi samo da mi budeš svedok!“ reče joj, pa je uze za ruku i povede dole u veliku dvornicu, gde je sad ležalo telo Rajkovo.Zamoli sve druge da se uklone i da ostave samo nju i Ružu same pored mrtvaca. Kad ostaše same, onda ona priđe ka kovčegu.Dugo i dugo gledaše bez reči u mirno lice mladoga čoveka, koji kao da beše tek samo u nekom tihom snu.Pa onda uze da mu govori: „Kad smo ono bili u podzemnoj dvornici, snivala sam da sam se s tobom venčavala.Nisam ti onda mogla to da kažem.Evo ti sada kazujem.Nas sudbina venčava.Rajko, viteže bez zamerke, evo se Margita tebi privenčava, da je od sad tvoja i ovoga i onoga sveta.Stavljam ti svoj venčani prsten na tvoju ruku i evo ti dajem ovu belu ružu, znak tvoga čistog srca i znak svoje čiste ljubavi prema tebi!“ Pa onda mu priđe k licu i poljubi ga u čelo. „Šta to radite za ime božje, slatka moja gospođo grofice !" jecaše sirotica stara Ruža. „Nisam više grofica!Nešto sam daleko veće i mnogo više, i nešto što mi je mnogo draže.Ja sam verna ljuba od Rasine Rajka! — Sad neka dođu ljudi, neka zatvore kovčeg i zaliju onaj od olova!“ — Posle nekoliko dana plovila je Dunavom povelika jedna šajka.Pred krmanošem sedela je jedna mlada žena u crni teški plašt zavijena i crnom koprenom po licu pokrivena, pa nemo gledala u mrtvački kovčeg, koji je pokriven crnom čohom ležao pred njom. Šajku skrenu k srpskoj obali daleko od sela, a pod neke vrbe, gde neki ljudi čekahu.To je bio Martin, koji je uspeo da za velike novce najmi nekolike seljake da, nikom ništa ne kazujući, pomognu izneti kovčeg na najbliži vis kosmajski.Čekali su da padne suton, pa tek da se krenu, da ih seljani ne bi opazili da kroz njive i polja nose mrtvaca.Po divnoj mesečini pošli su sve korak po korak napred.Kad već izmakoše iz seoskih atara, onda se nosači počešće i poduže odmarahu.Svitalo je kad su stigli na vis na ono mesto, gde su nedavno Rajko i Margita tako lepe snove o lepšoj budućnosti snovali.Onde, u prisoju pod onom stenom, iskopaše grob za Rajka. Kad već grob bi dosta dubok, Margita naredi da srpski seljaci pođu u najbliže selo, gde ima srpski pop, da ga dovedu da očita molitvu i grob prelije.Pa onda reče Ruži, Martinu i svima svojim madžarskim slugama: sad meni za ljubav pođite ovuda u okolinu i naberite poljska cveća.Hoću da svaki od vas, koji ste moji, baci po jednu kitu u grob ovakvog viteza. Ruža i Martin dadoše jedno drugom mig da se ne odmiču daleko i da se brzo vrate.Upravo je i ne gubljahu iz očiju.Videše je kako kleče pred kovčeg Rajkov i kako obe ruke prebaci preko njega, kao da ga hoće da zagrli. Sa jednom malom kitom ivanjskoga cveća i divljeg karanfila i majkine dušice Ruža se prva vrati. „Slatka gospođo, nemojte se tolikoj tuzi predavati!Evo vam cveća!“ reče nežno i žalostivno stara Ruža i položi svoju ruku na rame Margitino, koja, onako prebačena preko kovčega Rajkova, ne mrdnu. Ruža se sagnu da joj podigne glavu i onda vrisnu: „ej, crna žalosti naša!Martine, Miško, deco, ovamo ! “ Na njenu kuknjavu dotrče svi kao bez duše. Margita je ležala mrtva.Klečeći pored Rajkova kovčega, zagrlivši ga i poljubivši ga, izdahnula je. S onu stranu kovčega na travi ležalo je jedno prazno belo staklence.U desnu ruku svoju grčevito je bila stisla jedan listak hartije.Na njemu je madžarski pisalo ovo: „Slatka moja Ružo i dobri moj Martine, i svi vi, koji ste mi bili sluge, a pokazali ste mi se kao verni i nežni prijatelji!Hvala vam na dobroti vašoj; oprostite mi suze vaše.Kad bi znali kako je moj život bio samo jedan lanac gorkih nesreća, vi bi mi oprostili.Sve bih zaboravila, da nož moga muža nije ubio čoveka, koji me je turskog ropstva oslobodio i časno i pošteno i puno viteški doveo u dom moj, da me njemu preda.Od Rajka čistijeg i plemenitijeg srca nije bilo.Dok je živ bio divila sam mu se.Sad ga ljubim.Ne mogu bez njega.Ljubim ga.Kažite slobodno svima da ga ljubim i da je jedina moja sreća na ovome svetu u tome, što je moj grob pored njegova.Sahranite me ovde, pored njega.Pošljite koga Srbina u rudničke planine starcu Teodosiju u Vujan, da mu kaže da smo nas dvoje za večnost zajedno, i da umirem blagosiljajući ga za srećne trenutke, koje kod njega provedosmo.Jest, kad kroz svu svoju nesreću na svet pogledam, opet vidim kako na njemu još ima puno dobrih ljudi i puno ljubavi.Hvala vam dobri ljudi!O, moj Rajko, evo tvoje Margite!" Sahraniše ih jedno pored drugog; preliše im grobove suzama i ostaviše ih da na njima poljsko cveće cveta. Uključeno u ELTeC korpus 2019-09-22 BOŽIĆNA PEČENICA STEVANA SREMCA IZDANjE B. UR.GLASNIKA ZA NAUKU I ZABAVU PARNA RADIKALNA ŠTAMPARIJA, KN.BR. 35. Posvećeno g. Dobri Arnautoviću, poštaru i pomalo kritikeru. Kako koja godina, i kako koji dan bliže Božiću, a mene redovno, svake godine, hvata sve veći strah od njega. Sedim tako, pa jedva čekam da prođu ti dani, kao da nisam — Bože me prosti! — Hrišćanin!Teško mi je kad me neko pozove na prvi dan, a još teže, ako me niko ne pozove.Kad me pozovu, bojim se, da mi se ne dopadne društvo ili ja društvu, a ako me niko ne pozove, a ja se onda osećam nekako usamljen i zaboravljen. Pa ipak je nekad bolje biti i nepozvan pa sedeti lepo sa „kostgeberom“ svu noć, pa kad dođe na njega red otpevati kroz zube po jedno „Roždestvo tvoje“, nego da mu se desi na prvi dan Božića ono što se desilo Pavlu Postiljonoviću, kad ga je pozvao Jovan Maksić nazvan „Vatra“, da mu bude polaženik prvoga dana svetloga praznika Roždestva Hristova. A evo kako je to bilo. Znam da će vas interesovati priča, za to ću malo poizdalje početi i neću prećutati ni pojedine sitnice, samo da bi vam slika što plastičnija ispala. I Pavle Postiljonović i Jovan Maksić, i polaženik i domaćin, bili su činovnici jednog tunjavog nadleštva u jednom istom mestu, ali u kom, to vam neću kazati, jer nisam rad da imam posla sa sudovima niti da vređam otačastvene poštare. Dakle prvo ćemo početi sa domaćinom. Jovan Maksić, taj što je bio domaćin prvoga dana Božića, bio je pošten čovek, i kad to kažem, ja ne govorim onako na pamet, niti tražim da mi verujete onako na bradu.Pitajte ma kog noćnog stražara, pa i onog najstarijeg, onoga što i danju i noću spava — danju jer je to taka služba, a noću opet, jer je noć od Boga za to data — ni jedan vam neće moći kazati da ga je uhvatio u kakvom nedozvoljenom poslu.Jednom rečju, pošten čovek; govore, duša valja, da rđavo plaća dugove, ali opet, lepa mu je strana ta, što ih on i ne odriče. Umeo je vešto i da pozajmi od nekog a još veštije da ga posle skine s vrata.„Kako, kako — imađaše običaj kad hoće da izvrši operaciju — kako sa zdravljem; kako žena, deca, kako pazar?“ — „Pa, pazari se, pazari: kraj s krajem, eh taljiga se, taljiga!“ odgovori majstor ili bakalin.„E baš mi je milo, kad ti ide pazar, veli Jova, baš dobro te mi nećeš odbiti jednu malu molbu.“ I onda iziđe s predlogom. „Ama, gospodin Jovo, zaustavi ga posle nekog vremena kakav šnajder, šuster, tišler ili tako već ko, a ja sam doš’o za ono malo... a ja mislim da je dosta čekanja bilo... a sad su mi vrlo potrebni novci!“ — „Imaš dobri, veli mu Jova, ne boj se!Zar u meni nemaš vere?!Kome sam ja još do sad zajeo?Ti samo nakrivi kapu!“ — Nekome se već dosadi da ide sam pa pošlje šegrta.„Pozdravio vas majstor i poslao vam ovo“, veli dečko i daje mu ceduljicu. — „A, vrlo dobro! veli Jova i ne gleda u cedulju nego je meće u džep jer zna već ceo tekst na pamet.Kako si mali, šta radiš mali, zadžaka Jova, more pa i nisi ti mali, kakav mali!Gledaj ga samo!More, ta ti si mi već momče na ženidbu!“ — „Molim vas, prekida ga dečko, kaz’o mi majstor da se ne vraćam bez para!“ — „More, upade mu Jova u reč, doneću ja sam!A ti ajd' idi, blago meni, a ja ću sad za tobom.Ajde idi, momče, pa kad se oženiš igraću ti u svatovima.Pazi, molim te, koliki je, čitav gardist!“ zadžakao Jova i ostavlja zabunjena šegrta a sam grabi napred.Tako bi ispratio svakog kreditora svog kako u licu šegrta i kalfe tako i u licu samoga majstora; upravo imao je moć da ih tako reći hipnotiše i to vrlo vešto.Tek on nekako skine s vrata i isprati svakoga kreditora pa bio on šegrt, kalfa ili sam gazda i ovaj se nađe na sokaku praznih šaka, pa jadan čovek, ni sam ne zna kako se to s njim desilo!A kako se pre toga nakostrešio i naoružao kad je pošao k njemu, da mu očita onako kako on ume, onako njegovski; popeo i revolver tvrdo rešen da mu skreše revolver u grudi: Dan-dan!I tako se jedan put mre!Majstoru se samo kuva i menja boju a Jova ga odobrovoljava i umiruje i kaže: da on kao stari socijalista ne bi za živu glavu zakinuo radeniku, i tako skine s vrata majstora.„Tako, tako, jednomišljeniče, ne brini se ti!Neće ti propasti kod mene, ne boj se!“ Radi te osobine svoje i dobio je Jovan Maksić nadimak sa kojim je poznatiji nego sa prezimenom svojim.Zvali su ga Vatra, Jova Vatra, na što se Jova nije baš ni ljutio.Hehe! trlja Jovo zadovoljno ruke.„Vatrica, Vatrica!“ popravlja ih Jova.I cela varoš ga tako zna.Oni kojima je manje dužan, zovu ga: Jova Vatrica, a oni, koje je većma zakačio, zovu ga: Jova Vatra i uvek po nešto opsuju. Jovan Maksić je od svojih četrdeset i pet godina.Poštar je VI. klase, taman za jednu klasu stariji od mezulanskog konja, kako mu jednom reče jedan njegov kolega (starije klase naravno), — a da je pravde ili bar sreće u svetu za—nj, kako on sam veli, on bi trebao već davno da je šef neke pošte.Ali odavna je ovladala nesreća po svetu; gde god se okreneš a on sreće nema, nego ga tera „baksuz“ jednako od kako pamti za sebe.To mu je zagorčalo dane već u proleću života njegova.Tako je u školi još mnogo propatio od kleveta, sumnjalo se počešće na nj za po neku izgubljenu stvar i s toga je školovanje u osnovnoj školi ostavilo vrlo tužne i po malo ružne uspomene u njemu.Tu se prvi put napojio iz čaše životne gorčine, jer je tu u školi izvukao više batina nego mezulanski dorat iz štale mu kad je vukao deležanac preko Ploče.Pa kako mu je onda ponuđen pehar žuči i iz njega prvi put srknuo, tako i posle toga, a još i danas jednako pijucka iz njega.S toga je još iz ranoga detinjstva postao pesimista.Od nepravde je mnogo pretrpeo i u gimnaziji.Ovde su opet mnogi profesori imali pizmu na nj.Iz stranih jezika su ga uvek pitali nepravilne glagole a iz Računice Pravilo Trojno.Na ispitu su ga obarali i on je tri razreda učio šest godina; sedeo u poslednjoj skamiji i bio uvek melanholičan.I on naposletku sit nepravde, prepun gorčine života a žedan nauke za koju je živeo, — morade napustiti školu kojoj se posvetio.Javno mnjenje bilo je, istina, na njegovoj strani, ali je to bila slaba vajda za uvređen ponos i srce njegovo, kad su ti isti profesori i dalje ostali na svojim mestima u školi i čekali svoje periodske povišice, i, kao za pakost, morade on sve to znati i očima gledati, jer su stizale u kaznečejstvo gde je on prepiščik bio. A to mesto prepiščika jedva je dobio.Sva mu se familija digla na noge, dok mu je izradila to mesto.I tetka i strina i stric, i neki daleki rođak (čije su ime i zvanje vrlo često s ponosom spominjali) i mati — sve je to poletelo i spalo s nogu dok mu je našlo mesta.Oca nismo spomenuli, jer ga, jadnik, nije imao.Davno ga je izgubio.I tu je naš Jovan bio malerozan; došao je na svet dve godine posle očeve smrti, i na taj način daje se razumeti za što je jedna rubrika u „Protokolu kreščajemih“ prazna ostala a u Krštenici stajalo za ime oca „nevjedom“ — jer je mali Joca došao na svet onako — kako da se izrazim — onako kao neko pismo s anonimnim potpisom ili bez potpisa, kao neka vrsta pamfleta, ali nešto poviše zadocnjeno. No mati mu je već umela naknaditi oca i njena milošta osladila mu je rane dane detinjstva, tako da je to najlepše i najvedrije doba u životu Jovanovu.Posle je dolazio sam jed i čemer.Mati ga je jako volela.Uvek je svakom govorila, da joj je sin vrlo bistar, ali, eto, nema oca, a svet je ovaj gadan, pa je siroče svakome na putu.Ali ona će, govorila je ona, svim silama raditi, da ga izvede na put.I ona mu je doista činila sve i sva.Kupi mu pajaca što dreči i pljeska rukama kad se pretisne, a mali Jova ga odmah drugi dan onako anatomski raščerupa, da ga vidi kakav je iznutra.A mati ga gleda samo pa uživa.„Ako Bog samo da nani dana, ta radiće nana dan-noć i nogama i rukama, pa će nana tebe poslati za „medecijonara“! rekla bi mu puna zadovoljstva gledajući ga kako se udubio u posao pa brižljivo razgleda raščerupanog pajaca.Ali „čovek nalaže a Bog raspolaže“ i naš majkin „medecijonar“ zape pa ni maći.I mesto da medecinu uči deset godina (kao što to većina dobrih Srba i čine), — on zape u nižim razredima nekih šest godina i s toga se, eto, i nađe u Kaznačejstvu. Kao praktikanat ponašao se primerno, bio pun takta.Prepisuje lepo i tačno, izradi sve što mu kaznačej da, i ovaj je s njim zadovoljan, a tako isto i publika.„Vredan k’o krtica, miran k’o bubica“ izražavali bi se o njemu.I kao svako umiljato jagnje, sisao je dve ovce.Od nadležnih bi dobio lepu reč, a i pri isplaćivanju liferantu ili već tako nekom, ne 6i ni Jova ostao bez iseta, tako da se od toga bakšiša (a ovaj nije redak bio) mogao pristojnije odevati. Bio je tačan, smeran, prava praktikantska duša.Išao je na prstima kad je što podnosio na potpis kaznačeju ili pretpostavljenom pisaru, tako da mu je to već postalo druga priroda njegova, pa je na prstima išao tako reći celoga svoga veka, svuda i u kafani i na ulici gde god bi samo video starijega od sebe.Nigde ga niko od starijih nije video s cigarom u zubima.Uvek je držao cigaru tako da je onaj zapaljen kraj u rukav okrenuo bio, onako kao što to rade gimnaziste kad između časova puše iza škole. S odadžijom je lepo živeo.Postali su i „per-tu“ i jedan drugoga nazivahu „prikom“.Jova je često nudio odadžiju duvanom.„Priko, rekao bi mu Jova, oćemo l’ da zadimanimo po jednu?“ pa mu pruži tabakeru na čijem je zaklopcu bila ona dobro poznata glava sa „Ja pušim.I ja pušim." Kad god bi odadžija Aćim uzeo tu tabakeru u ruke, smejao bi se slatko: večno bi je razgledao i redovno bi rekao: „E, što je širet!E nesrećnik!“ a to bi se Jove ticalo. — U konduiti mu je stajalo: da je marljiv i da se izvrsno može upotrebiti za prepis ako nauči bolje gde treba metati zapete i pisati velika slova.To se tako ponavljalo iz godine u godinu nekih desetak petnaest godina — dok se nije najzad dosadilo i šefu i praktikantu Jovi.Jer ovaj (to jest Jova) izgledao je sam sebi kao onaj što jednako samo okreće „ringišpil“; sve oko njega juri i vozi se, a on samo zapinje i otaljava za drugoga.I Jova vide da tuđe ruke svrab ne češu, pa se pusti u malo smelije avanture.Reši se, na ime, da sam sebe na neki način avanzuje i poboljša svoje stanje, tešeći se time da u ovom guravom svetu upravo niko i nije pošten!Vešto je izvodio.I koliko je inače povika bila na njega da je ograničen, ovde je pokazao za čudo dosta okretnosti i umešnosti, tako da su pretpostavljeni opazili, do duše, naskoro da je „sir niže“ ali je i „slovo iže“ tu bilo; za njega se vešto postarao naš Jova.I olako mu se prošlo!Bio je samo iznenađen jednoga dana.Kad je jednoga dana seo već za sto i uzeo pero i oprobao ga na noktu levoga palca spremajući se da nešto prepisuje, priđe mu šef i kaza mu, da je otpušten. — A što, čudi se Jova, zar bez saslušanja? — Uzmi kapu, pa ćuti, pa kaži: Berićat versun!Ne daj Bože gore! — Ja ću se tužiti! hrabri se Jova i plaši šefa. — Ne guli kore, da ne bude gore! veli mu šef.To ti samo kažem.Zar ti da primaš neke deputacije i neke poklone i „jabuke" mesto Gospodina Načelnika ili Gospodina Ministra?!Da varaš gejake i da im obećavaš nešto?! — To nije istina?! brani se Jova.Kad je to bilo? — More, zar je jedared.Da je jedared pa da čovek rekne: Neka ga nosi đavo.I posle da je samo to — — E, pa ono treba samo jedan da vikne: Ua! — Nije to, brate Jovane, „Ua!“, nego ti si bio udario i u neke špekulacije.Znamo mi sve to!Postao si liferant!Pridižeš kancelariski materijal ka jazavac kukuruz, pa ga posle prodaješ!Za to ćuti pa idi; pa fali Boga, što se samo na tom svršilo? — Pa jeste, veli Jova jetko uzimajući šešir i kriveći ga na desno uvo: male lopove vešaju a velikima ordene prikačuju. — The, sleže šef ramenima, šta ćeš, tako je to u ovom svetu! — A, mi ćemo se već poneti malo po novinama.Meni muka da orem i da kopam; nisam da testerim drva, a za pisanje, na priliku ... e, pa pismen sam fala Bogu toliko.Tek dok ja razdrešim bisage, oće mnogo šta da čuje svet.Oću da potražim stupce od nekih novina. — The, to je tvoja stvar, veli mu šef. — Pa će i gospodin Todor šef da se malo proslavi.Znam i neke njegove, znaš, onake stvari — — Pa molim te, Jovo, umiruje ga Toša šef, pa ti to meni, ka' da sam ja ministar pa te ja otpuštam?!Nije me ni pit’o ako ćeš mi verovati — — Molim te, ja ništa ne kažem, a ti, gospodin-Tošo, samo uživaj!Za jedno vlakno ja oderem runo čitavo...Ja sam arnautska sorta! veli Jova izlazeći i paleći cigaru prvi put u svome veku u kancelariji. Aćim odadžija samo zinuo od čuda kad ga je video da puši u kancelariji. — Da nije avanzovao, gospodin Jova? pita odadžija Aćim šefa. — Avanzovao s konja na magarca! veli šef. Tako Jova napusti kancelariju i dugogodišnju činovničku karijeru. Našavši se na ulici on se ne zbuni nego otvori advokatsku kancelariju kod jednoga puškara u dućanu.Pola dućana je držao puškar a pola Jova.Pisao je obligacije, tužbe, žalbe a po nekad i neko nadgrobno slovo koje će naravno drugi izgovoriti na grobu dotičnoga pokojnika ili pokojnice.On dobije samo podatke iz života, kao godine rođenja, smrti, crte iz karaktera, razne vrline dotičnoga ili dotične, pa iz toga sastavlja sa manje ili više uspeha kako kad.Jedno mu se nadgrobno slovo još i sad pamti u čaršiji a počinje se ovako: „Čovek je tvrđi od kamena a mekši od stakla, a evo za što“.Za tim sleduju primeri, i pohvale mrtvom i uteha živima.Čim neko onako silniji a ipak dobroga stanja umre, a treba ga što dostojnije ožaliti, odmah polete naslednici pokojnika (koji će se docnije izvesno parničiti zbog nasledstva pa će im trebati dokaza da su mu oni bili bliži) kod Riste puškara u dućan i otimaju se i nadmeću ko će pre dobiti „Slovo“ a Jova ima gotov šablon pa piše po njemu.To je tako često bilo da je taj šablon i Rista puškar uvardao i, što kažu, pofatao mu marifetluke pa je posle i on sam krišom pisao „nadgrobna slova" i konkurisao Jovi.Ovaj je osetio da mu se umalio prihod, ali zadugo nije mogao da uhvati otkuda dolazi to.Kad je doznao on se iselio od Riste puškara i mesto jedne stalne i glavne kancelarije imao je nekoliko filijala po onim mehanama gde seljaci svraćaju.Kupi samo divit i tuce artije pa ostavi u toj i toj mehani, i to mu je onda jedna njegova kancelarija.Tu je dočekivao seljake.I dok mu Jova piše molbu ili žalbu, seljak sedi i s njim zajedno troši piće mehandžiji, za to je svaki mehandžija rado primao „gospodin-Jovu advokata“.A Jova sedi tako u mehani pa vreba seljaka kao pauk muvu.Tako je radio neko vreme i troškario se, Boga mi, prilično.Ali od neko doba počeše ga ređe tražiti seljaci.U sudu počeše odbijati Jovine pismene radove, jer često nisu mogli da znadu šta hoće da kaže, a Rista puškar se tako izveštio u pisanju nadgrobnih slova da je Jovu malo ko i tražio.Prihodi mu se s toga užasno umanjiše i on se najzad, tužna srca, uveri da nema ništa bez državne službe. I on se opet nekako ućuška u državnu službu.I jednoga dana se opet obrete među gomilom praktikanata kao stari Jug među Jugovićima.„Samo da se nađem za državnim jaslima, a posle mi je kolaj posao!“ reče on.I sa ovog dugačkog praktikantskog stola razmišljavaše sad u koju struku da traži da pređe, i gde bi mogao malo brže napredovati.Kao Herakle na raskrsnici razmišljavaše Jova: Hoće li trnovitom stazom dobrodjetelji ili drugom, onom utrvenom i cvećem posutom stazom, i na posletku se reši da udari ovom poslednjom.Nekoliko dana posle toga, mogla se čitati Izjava u tadašnjem poluzvaničnom organu, kojom prelazi u stranku koja je na vladi.Odavno, veli, posmatra rad sviju političkih stranaka i do sad se nije upisao, veli, još ni u jednu stranku niti je potpomagao jedino s toga, što je hteo da ih hladno proštudira i proceni, i sada, posle dužeg posmatranja, ispunjava i po formi ono, što je već poodavno u srcu bio, i prelazi u stranku koja jedino radi na spas otečestva i koja je jedina u stanju da Srbiju dovede, veli, na njen pravi stepen.Spomenuo je posle i sjajnu krunu Dušanovu i Carigrad, i junačkoga Miloša Obilića, mučenika cara Lazara i prokletoga Vuka Brankovića, a završio je svoju malo podužu izjavu tim: da će i on svojim slabim silama raditi da se ideali Srbinovi što pre koncu privedu i za to poziva svakog slobodoumnog i poštenog Srbina, da sleduje njegovom primeru. Posle ove svoje štampane Izjave poslao je Jova i nekoliko dopisa.Ovi, istina, nisu bili štampani, ali njemu je dosta bilo i to kad je među Odgovorima Uredništva našao nešto i na svoju adresu.Stajalo je: „g. J. M. u X. Na poslatom hvala.Javljaj se što češće.Poslato ćemo upotrebiti docnije, za sada još ne možemo zbog nagomilanog materijala.Bratsko pozdravlje!“ A njemu je toliko i trebalo.Tek neka se zna, „da u tom i u tom mestu živi Petar Ivanović Bopčinski.“ Jedan mu je dopis bio i štampan ceo a drugi u izvodu.Njegove, Bože, radosti!A tek kad je pročitao u Odgovorima Uredništva: „g. J. M. u * Što si zaćutao?!Mrdni malo!Javni se, zdravlja ti!Tvoje se stvari ovde rado čitaju!Ti spavaš Brute!!“ A toliko je dosta bilo Jovi.Dvared se nije dao opominjati, nego sedne odmah pa piše dopis.„A gde vam je, gospođa Kajo, Jova?“ pitaju Jovinu ženu druge žene. — „Eno ga gde sedi — veli gđa Kaja — pa radi u sobi.Posl'o me od kuće da mu ne smetam.Piše, samo sedi pa piše!Piše, piše, Bože, pa jednako piše!A kad se zadubi u to prokleto pisanje a on onda zaboravi i na jelo i na spavanje i na sve!Ne smem ni da ga oslovim onda!Džaba ti, velim, i tih učenih ljudi!!“ A učinio je sem ovih književnih radova i drugih nekih usluga.Tri puta je svedočio onako kako je to partiski interes i disciplina zahtevala; glasao je kad je trebalo i redovno je išao u onu kafanu koju je držao čovek od vladajuće partije.Ali ipak, nekako, đavo bi ga znao, nije se ofajdio onako kako se nadao.Ostao je jednako gde je i bio.I on uvide da je iste sreće i sudbine koje i ostali srpski književnici — neblagodarni narod ne seća ih se.„Nije fajde veli Jovan!Dok se dete ne zaplače, majka ga se ne seća!“ I on poradi i sam i preko svojih prijatelja.Digne užasan dundar i viku i to mu, Boga mi, i pomogne.Bude premešten u poštansku struku.„Među slepcima ćorav kralj!“ reče Jova kad ga zapitaše što je promenio struku.Dobio je i klasu, postao je poštar VI. klase pa tu ostao nekih petnaest godina tako da je već izgubio nadu na avanzman.Vlade se menjale i ko ti sve nije postao i bio načelnik i ministar, a Jova jednako poštar VI. klase: zapao tu kao deležanac u makiškom blatu, pa nikud odatle.Sve se oko njega diže i pada i opet diže, a on stoji tako nepomično.I nije to sad više ni očajanje nego neka poštanska rezignacija u kojoj se Jova sada nalazi.Ali po nekad se ipak vajka, što je toliko i novca i vremena i zdravlja upropastio za svoju partiju. Ali vreme leči svaku ranu - i Jova se pomirio sa svojom sudbinom.Postao je filosof i nije više gledao samo na one pred sobom nego i na one za sobom i to ga je utešilo. Tako on sad bez oduševljenja i bez poleta otaljava svoj posao u pošti.Svakoga bi dana otišao ranije u poštu i čitao bi ukaze u Srpskim Novinama jer se ohladio i razočarao i nije verovao ni jednim novinama više nego samo zvaničnim.Čita tako u kancelariji novine pa tek uzvikne: „Ao moj brate, ovaj, bome odvali!“ ili: „Ene, ala ovome upade sekira u med sa sve držaljicu!!Ko će sad s njim!?Premeštaj po potrebi; ala će da zgrne dijurnu!“ pa zaćuti tek i zamisli se.„More, ovo baš onako, veli Jova, kao ono u stikovima: „Svi Šajkaši odoše lako lako, samo jedan ostade lagano!“ Za tim bi išao redovno na kafu u kafanu kod Naste.Tu bi se pošalio malo s Nastom kafedžikom koja je bila tako širokih grudi da je trpela najneslanije šale tim pre što se već na njih navikla jer ih već skoro sedam godina jedne iste čuje iz njegovih usta.Tu bi se do osam časova, do kancelarijskoga vremena razgovarao s društvom.Sedne tako pa se razgovara s Milom Mutavdžijom i Cvetkom Divizijarem (to jest pisarem iz divizije).Pretresu tu sve i sva.Govore o trojecarskom savezu: o veličini i ispolinskom napretku Rusije; o državnoj ergeli u Ljubičevu; o kućama od četrnaest i šesnaest spratova u Americi, ili pretresaju o dodacima konzulskim, tu se i zavade i na posletku i klade, a prvoga koji naiđe pozivaju da im presudi.Govore dalje o starim „jegerima“ rodu vojske koji je zamenjen današnjom pešadijom, o Bombardiranju Beograda i o reparaciji državnoga broda „Deligrada“ za koji su nam, kako je Jova čitao u nekim novinama, sami Englezi davali pet lađa i deset šlepova, ali naši nisu hteli ni da čuju za to.„A Jenglezima merak na „Deligrad“ zbog žestoke japije njegove!“ veli Jova, a to im je već nekoliko puta pričao.Pričanje je često prekidao, naročito kad je pred kafanom sedeo, sa uzvicima: „Pošto, rođače, drva?“ Ili: „Pošto, snašo, pilići?"' ili „Pošto ti vrapci?“ — „Kakvi vrapci?!“ ljuti se seljanka pa ga grdi i ne osvrćući se na nj.A Mile Mutavdžija i Cvetko Divizijar zinu pa ga slušaju, pa će ga tek Cvetko Divizijar zapitati: „Pa šta je dalje bilo, gospodin Jovo?“ a ovaj nastavlja započeto, ili počinje drugo nešto, opet tako važno, da im priča.Eto tako je provodio vreme Jova pre podne, to jest do osam časova, a to je kad počinje kancelarijsko vreme po svima kraljevsko-srpskim nadleštvima. Posle podne bi, čim kašiku iz usta baci, hitao da se sve batrgao, da što pre stigne u kafanu, da poigra malo „žandara" do dva časa.Igrao je najčešće i najradije sa nekim Švabom Kristijanom što pravi štirak i sapun za vađenje svakovrsnih fleka iz haljina. — Je l' tu fabrika? pita Jova ulazeći u Nastinu kafanu. — Ooo, ja tošla, tavno ja tošla!Smeje se dobroćudni Švaba pa se zacenio od smeha što ga Jova nije odmah primetio. — Dede daj, Nasto, pedeset i dve table i dve karte...Ovaj... tedo' reći: pedeset i dve karte. — Kristijan se smeje pa sav pomodrio na ovaj svakodnevni vic Jovin. — Oćemo l', fabriko? pita ga Jova. — O, ja, da igramo.Ali nema kradiš žandarm? uslovljava Kristijan, jer Jova je užasno voleo da zbuni Švabu pa da krade žandare. — A Bože sačuvaj veli Jova!Što je bilo, bilo, a sad ćemo pošteno, veli Jova pa namigne na Nastu.Da ja kradem zar bi mene trpeo gospodin ministar u službi.Činovnik ne sme da krade, Švabo, Srpski ne sme a vaš švapski može biti! — A ti juče kradila mnogo! smeje se Švaba. — Juče je juče, a danas je danas.Nego u što ćemo da igramo!Ajde, Švabo, u žene da igramo.Ako ti dobiješ da uzmeš moju Kaju. — O za mene dobra moja Kati; ona meni pravi knedle, meni ne treba tve žene.Dosta jedna! — Ne treba vaša žena. — Ama meni treba tvoja, Švabo. Ali Švaba se nije ljutio! Po nekim nama nepoznatim zakonima koji u vasioni vladaju, nekako se jedan drugom vanredno dopao; srodne duše pa se dopunjavale.Švabi je to osobito laskalo što se tako brzo i dobro upoznao sa jednim kraljevsko-srpskim beamterom da je s njim bio „per-tu“; a i našem Jovi dopalo se sve kod Švabe, i njegova mala ženica Katika, a još više je voleo da čuje kad Švaba stane da govori srpski, ili kad se kao malo naljuti pa psuje srpski.A posle, pogodan mu je bio još valjda i s toga, što ga je mogao do mile volje tovariti pred društvom.Jer Jova je bio šaljivčina, voleo je da zadeva; pa kad se zadeva sa Srbinom, onda biva svakojako, i ovako i onako, čas natovari, čas bude natovaren, ali kad Švabu Kristijana zadeva onda mu je izvesna pobeda i triumf.Švaba ne razume pa se samo smeje a društvo još više.A Jovi je to lako išlo jer je bolje vladao srpskim jezikom nego Švaba Kristijan, a naš, opet, maternji jezik pun je takih finesa, da još malo, pa nećemo jedan drugome smeti ni Boga nazvati!Tek će mu naš Jova reći: „Ajde, kaži, Švabo: „Raskiseliše li ti se opanci?“ A Švaba se muči da izgovori, zašišti kao ono raketla kad se zapali, ali nikako ne može da izgovori pa izađe nešto deseto.E, toga smeha onda!I to tako ide iz dana u dan, svaki dan.Takim komedijama pri kartanju zbuni ga Jova i Švaba redovno gubi na „džandaru“. — U šta igramo, Švabo? pita ga Jova. — Sa jedna kafa! veli Švaba. — E pa plati, Švabo, kafu, pa uzmi jedne stare karte pa se uči sa tvojom Švabicom, gospoja Katikom, pa kad dobro naučiš, a ti onda dođi pa se nećeš brukati! — O, ja blatim, blatim — — Plati, ja kako, kad hoćeš s Vatrom da se igraš! Veli Jova pa pođe u kancelariju jer je već dva časa. — O ja vidila; gospodina Jova kradila i danas, i juče, i uvek kradila.Pravi komedije a ja ne gledala a on kradila — priča Švaba smejući se od srca. A Jova se polako na prstima vrati od vrata pa stane iza Kristijana, koji ga ne vidi, pa se tek odjedared previ pred njim. — A ko blatila moja kafa a, Švabo? pita ga Jova. — Ja platila, veli Švaba. — A ko pila kafa? pita Jova. — Ja platila a ti pila? veli Švaba. — Ohoho! veli Jova.Ama je slatka!Tatlija i kajmaklija!Nije ni čudo, kad je mufte! veli Jova pa se gladi po trbuhu.Da Bog poživi petoga džandara. Od pola jedan do dva imao je Jova dosta vremena da se naigra i našali sa Švabom.Sedeo bi uvek tako da iz daleka vidi šefa kad dolazi.I čim ga spazi, a on ostavlja karte a Švaba bi već, razume se, platio kafe i po jedno vince.Jova bi otrčao u poštu, seo na svoje mesto i šefa dočekao. Tako je živeo Jova kroz sva četiri godišnja vremena i dočekao Božić leta gospodnja 1891. Stegla jaka zima te 1891. godine.Baš sa svim onako kako stoji u kalendaru.To je valjada i uzrok bio što su se ljudi naoružali bolje nego drugih godina da je dočekaju i da joj odole, jer i sami praktikanti, taj lakomisleni rod, i oni se postarali pa joj smelo u oči gledaju u svojim dugačkim menčikovima koje su odmah za prvih jačih mrazeva kupili a koje će početi otplaćivati tek o ilijskim vrućinama. Prošao već i Sv. Nikola sa slavama i stereotipnim razgovorima na njima i Božić tu kroz koji dan.Sve se užurbalo da ga što bolje dočeka.Ustumarao se svet a naročito domaćice naše.Idu po pijaci i zaredile po bakalnicama pa kupuju sve što im za blage dane treba.Sve je to njima ostavljeno a domaćinova je dužnost bila da nabavi pečenicu i da je uredi.Već na tri četiri dana pred Božić viđaš domaćine kako nose prasad kućama; sretaju se, pozdravljaju i ponosito nosi svaki u ruci svoje slatko breme.Na licu im čitaš ponos a oko usta, koja su već sad puna vode od divnih slika koje im već u napred stvara pomoću mašte njihova oblapornost, vidiš neku kanibalsku proždrljivost.Pitaju jedan drugog: pošto prase? i jedan drugom odgovara: svaki kaže pošto je kupio ali svaki slaže, bar za jedan dinar kaže da je manje platio, a odlazeći jedan na jednu a drugi na drugu stranu osvrću se jedan za drugim i gleda jedan drugome prase kao ono naše gospoje što moraju jedna za drugom da se osvrnu i da jedna drugoj vidi šešir i u opšte sve od glave do pete kako joj stoji. Od sviju poslova, i kancelarijskih i kućevnih, i naš Jova je najvećma voleo taj posao.Užasnu je galamu digao u mali, tako da je cela mala po čitavu nedelju dana ranije znala, da se Jova poštar sprema da kupi pečenicu. I kupio je. Kupio je doista na četiri dana pred Božić.A to je ovako bilo. Iziđe Jova toga dana na pijacu i stade pred jednog seljaka. — Oklen si, poreska glavo? zapitaće Jova. — Je l’ ja? pita seljak i meri ga. — Ti, da! — Ama zar ja? — Ama ti ja! — Ja, vala, iz Korita. — Ama, slave ti, iz Korita! čudi se Jova.E, pa onda smo zemljaci.Ja sam ti, zemljače, iz Sekirišta, baš do tvoga sela. — E, vjeruj... veli seljak i gleda ga i meri. A Jova produži pitati, i ovamo onamo, ele, na posletku iziđe i dozna se iz razgovora, da su i neki rođaci! — E, pa, rođače, baš mi je milo.Velim bolje svome da dam pare nego nekom tuđinu.Pa pošto, veliš, da je to prasence? — Ama... veli seljak pa gleda još jedared prase. — Dede, dede, govori!Znam da ti treba porez da platiš! — Pa četiri, rođače! odgovara seljak. — Je l' groša? pita Jova. — Ama kaki’ groša, rođače!Četiri dinara. — Ma zar za to prasence!? — Ama kakvo prasence, kad je nazime!Trajaće ti do Maloga Božića. — Slušaj, rođače!Da ja tebi dam dva? Seljak ćuti. — A? — Nisi ti mušterija! veli i sprema se da ide. — Dva i po. — Jok... tri i po. Jovanu su jednako zvonile u ušima rođakove reči: da će prase trajati do Maloga Božića.Pogleda prase i nemade kud nego priznade, da je zaista tako.Pogađaše se još malo i pogodiše se najzad za tri dinara, i rođaci se namiriše i raziđoše. — U zdravlju da provedeš Božić, rođače, i da ga pojedeš! veli seljak pošto izbroja pare i nađe da je sve tačno. Poželivši i Jova seljaku da mu pare budu airli, pođe s prasetom kući.Ponosito je nosio Jova prase kući i zastao navlaš pred Aleksinom bakalnicom, za inat Aleksi bakalinu (s kojim je bio u svađi zbog nekog duga na kredu) pa zavrnu malo prasetu rep, a ono zaciči tako silno da je Aleksa bakalin morao pogledati na ulicu.Tu se srete sa svojim mlađim kolegom Pavlom Postiljonovićem i pozva ga na prvi dan. — E, Pajo, ako nisi gde zvat, da mi budeš gost prvoga dana.Pogledaj samo kakvo sam prase kupio!Ama će da se sve ruska pod zubima kad ga onako pečena s mraza donesem!Zato, nikako drukše, nego da mi dođeš, pa da znaš šta je pečenica.A slobodno, čikam svakoga sovjetnika, ako njegova pečenica bude ovakva!Pogle, priko!Pljušti ti voda na usta k'o bandistu na rasečen limun.Uživaj, priko.Dakle, gilta?Pa, priko, neću ti Boga nazovem, ako mi tu ljubav ne učiniš i ne dođeš. — Dobro, stoji! reče Pavle i rukova se s Jovom. — Dakle, da kažem Kaji, da je to sigurno? — Sigurno! veli Pavle i raziđoše se.Ode svak na svoju stranu. U kući sva tri dana žurba.Jova je ostavio prase u životu čitavih tri dana uživajući u njegovom rovenju i gunjecanju.Tek četvrtoga dana, a to je na Badnji-dan, Jovan je zaklao i ošurio prase najpre kod svoga šefa a posle i svoje.Jova je bio čuven kao vešt da zakolje, ošuri i u opšte uredi prase, pa za to su se o njega otimali viši činovnici kao G. Načelnik, Predsednik i Šef pošte i telegrafa.Kod ovoga poslednjega je najradije išao i najprijatnije proveo.Kad dođe a on skine samo kaput a pripaše mesto kecelje neku start suknju gospođe Perke šefovice pa radi posao a sve zameće šalu i pravi komediju tako da gđu Perku lepo zabolu kukovi od smeha pa samo viče: „Dosta, dosta već, ubio te Bog, gospodin Jovo!“ Pošto se tako odužio kod svojih starijih, Jova se vrati svojoj kući i posveti sada svoje sile njoj.Živo se radi u Jovanovoj kući.Radi i on i žena mu, svako u svome fahu, jer gospoja Kaja nije trpela da se Jova pača u ženske poslove i ako je to Jova voleo i pokušavao da svugde zabode svoj nos.„Sad ću te ošuriti!“ podvikne mu tek gospoja Kaja pa dohvati lonac s vrućom vodom a Jova bež' iz kujne.„Nisam ja tvoja šefovica!!“ A Jova se onda baci na posao koji i priliči jednom domaćinu.Na Badnji dan u veče ispekao je na ražnju prase i obesio ga posle da stoji preko noć na mrazu.Kao iskusan i predostrožan domaćin, on se ujedno postarao za sve.Već pre toga zaplašio je komšijskoga mačora s kojim se Jova užasno mrzeo.„E, prosto mi se ne mili život zbog njega“, tužio bi se češće Jova u kafani među društvom.Bio je to neki užasno drzak, bezobrazan i ješan mačor, koji se i nezvan uvlačio u tuđe kujne i krao jela.I Jovu je često posećivao i plenio ga, za to ga je Jova i prozvao Jevđovićem i „Kartušem“ (Jova je malo čitao, ali je najradije čitao Temeovu Kriminalnu Biblioteku).Poodavno se datira njihovo neprijateljstvo, još od lanskog proleća, kad mu je mačak drsko i vešto zdipio čitav jagneći but.Od to doba je još nekoliko puta dolazio i krao Jovu ili mu pridizao stvari od manje vrednosti, tako da mu je Jova sve oprostio ali onaj but nikako!Upravo Jova bi mu možda i smrsio konce, ali nikako mu nije mogao da uhvati: odakle je, iz čije je, to jest, kuće; jer tu u blizini je sedeo i Gospodin Garnizonar pa je Jova kao stari vojnik imao rešpekta, pa ne bi bio rad da se mrazi s tom kućom.Za to i večeras nije hteo da pribegne oružju a mogao ga je prosto puškom ubiti (jer Jova je dobro gađao) nego se baci za njim cepanicom.Pričekao je još jedno pola časa ako bi se mačor još koji put javio („jer toj poganoj sekti ne može se verovati", govorno je Jova).I zaista mačor se još tri put javio krećući se polako obešenoj pečenici, koju teško da bi mogao dohvatiti, i Jova ga sva, tri puta užasnom larmom dočeka i baci se za njim motkom koja ga malo dohvati, tako da mu neće skoro pasti na pamet da dođe Jovi. — Sad je Jova bio bez brige za pečenicu.I kad se uverio, da je sve kao dobar i predostorožan domaćin uradio, vratio se bacivši još jedan pogled na svoju pečenicu koja je na bezbednom mestu stajala. — E, moj mačore, moj zli komšijo, i ja bi mufte! reče u sebi Jova.Nema muftaluka!Ni gudi ni gudala vadi!Tu će čiča Jova omastiti brke! veli Jova gladeći brke i ulazeći u kujnu. Tu je još neko vreme pomagao domaćici; nadevao sarme s njom zajedno i zametao šale koje gospoja Kaja nije ni slušala, a posle posvršavanih poslova legao je i dugo u krevetu razmišljavao: kako je to slavno biti Srbin. — A vide li, Kajo, onu životinju, kako se navadila na našu pečenicu?Oće krkanluka! — Koju? zapita Kaja koja je umorna od rada celoga dana već gotovo zaspala bila. — Pa onoga mačora!Ama sam mu podviknuo s jednu cepanicu, a on kidnu preko zida; neće mu skoro pasti na pamet, da mi pravi fizitu.Ne znam samo čiji je, a ja 6i lako s njim.Da l' nisi ti otkud doznala? — Ajde, ćuti tu pa spavaj! obrecnu se Kaja i Jova ućuta. Osvanu i davno željeni blag dan Roždestva Hristova. Prošlo i jutrenje i služba, i pobožan svet izlazi iz crkve.Škripi sneg ispod nogu pobožnih i gladnih Hrišćana koji hitaju iz crkve, gde su se postarali za svoju dušu, da se sad kod kuće isto tako i za svoje grešno telo postaraju.Među njima je bio i domaćin Jova sa svojim polaženikom.Meću stotinom si ga mogao poznati gde se zdravi i mirboža sa ostalima i hvali svoju pečenicu i kladi se da tako jeftine i dobre pečenice niko u varoši nema, jer on sam je kupio, sam je šurio, sam pekao i na mraz obesio i ne bi je, veli, danas ostavio pa da ga kod Krsmanovića pozovu na ručak.Usput svratiše u furundžinicu čiča-Siljana i Jovan uze česnicu i još neko testo a polaženiku utrapi tepsiju sa pečenim ćuranom i tako se krenu doma: Jova s testom a G. Paja s ćuranom.To je taj isti ćuran o kome se vredna domaćica poslednjih dana više starala nego o svom zakonitom mužu.Kljukala ga je sve orasima po naredbi Jovinoj: počela je sa jednim orahom pa je doterala do trideset, posle mu svaki dan umanjavala obrok, dok nije poslednjeg dana spao na jedan orah.Na Badnji dan je isti slatki pokojnik samo jedan orah dobio, a odmah istoga dana ga je zadesio i suđeni čas.Šta je dalje s njim bilo, doznaće čitatelj, ako bude dobar i strpljiv pa pročita do kraja ovu priču.S ponosom je prolazio naš Jova pored komšija koji, kako se njemu činjaše, pucahu od zavisti, jer su već juče znali da ima pečenicu a sada videli i ćurana.I to kakvog ćurana.Ne znaš šta je veće, ćuran ili prase, a kad vam kažem: da je prase bilo od sedam i po oka (bez džigerice i droba, od koga će Jova sam svojom rukom dobru jednu kavurmu napraviti) — onda računajte, kakav je bio i taj ćuran!! Kod kuće ih dočeka vredna domaćica koja se sva zajapurila kraj vatre, a oni joj se pokloniše.Jova, kako ga, je Bog dao šaljiva, pokloni se ženi i reče: — Imam čast predstaviti vam moga kolegu ćurana! Na koje se kolega pokloni i utrapi domaćici tepsiju a ova mu otpozdravi, pokloni se i rukova se s njim tako smerno i stidljivo, upravo mlitavo, kako to samo naše domaćice umeju.Pruži svu ruku i Pavle oseti otprilike onako, kao kad 6i mu neko jednu spljoštenu papuču utrapio u šake.Domaćica se uvek umela ponašati onako kako časnoj ženi priliči; pred mužem se uvek držala u pristojnoj daljini od svakoga, pa čak i od takog poznanika kakav beše gospodin Pavle.A bila je prilična; držala se još dobro i ako se poodmakla malo od proleća života svoga.Ali što je bilo nekad lepo, ostaje ipak lepo, kao što su, što rekao neko, klasične građevine i u razvalinama lepe, tako je i Jovina gospoja Kaja još dosta draži zadržala i spasla od „sverazoravajućeg zuba vremena".A naročito su je dražesnom činila i lepo joj stajala ona tri mladeža i to dva na desnom obrazu i jedan na levoj strani, ili obratno, sad ću vas slagati, jer baš ne znam, kako behu raspoređeni, pošto se to menjalo prilikom svake toalete, pa vam to precizno ne bi mogao kazati ni sam gospodin Pavle koji je za čudo voleo ženske s mladežima. — Pa šta nam donosite? zapita domaćica polaženika. — Zime, gospoja Kajo! veli polaženik. — Vid’la sam... veli ona, hladne vam ruke — — Hladne ruke... ama vrela ljubav. ugrabi polaženik dok se domaćin ustumarao tražeći papuče. — Čuće se! dodade domaćica (onako polako) nameštajući duge šiške i perlama optočenu belu šamijicu oko glave, dok je Jova ispod kreveta tražio papuče. — Sed’te, gospodin Pajo, što stojite! reče glasno domaćica. — Ajde, ženo, posluži rakijom pa da se to ruča, da ne dangubimo, veli Jova koji se već izvukao ispod kreveta s papučama i navukao ih, jer danas, naravno, da nije mislio nikuda iz kuće izlaziti kao dobar Hrišćanin. Polaženik sede i stade praviti cigaru. — Ama, ostav’ se toga, priko.Sad će ručak, tek što nije!Ama priko, što će biti uživancije i krkancije!Što ćemo da se proveselimo, za priču!Prasetinu stegao žestok mraz, ćuran masan a vino ka’ grom! priča Jova zadovoljan. Sto je već bio postavljen i jelo se donelo na sto i oni posedaše. — Stoj! viknu Jova.Ne tako nego ovako.Sedi ti priko ovde; ti Kajo, tu, a ja ću ovde.Zgodnije mi je odatle da ustajem kad zatreba da pucam! Jova je bio, doista, uvek lojalan i poslušan građanin i sam ne bi prekršio pred Božić izdatu naredbu da se ne sme pucati.Ali je on i to znao, da će tu naredbu svak pa i sam naredbodavac slabo zarezivati.Čekao je samo da čuje makar jedan pucanj u komšiluku, pa da se odmah i on pridruži tom junačkom toržestvovanju, da i on ispali.I doista, ne potraja dugo pa se ču: Dan, dan! iz komšiluka; odmah za tim se osu iz druge, treće, četvrte avlije pa i iz avlije samoga gospodina-Save, pisara načelstva. — E dobro je, reče Jova.Ženo, čorbu na sto a eto mene sad.Za tim skide pištolj s čiviluka i ogrne ženinu bundu (Jovan je uvek voleo da se raskomoti, onako u prsluku, kad ruča) i iziđe napolje pred kuću.Levom rukom napravi pola „Ferta“ a desnu s pištoljem diže u vis i ispali.Izgledao je u tom trenutku kao kakva statua, kakav spomenik junaka nekoga, onako od tuča saliven.Jovan okide.Ja strašno li je zapraštio stari kremenjak, jedina zaostavština od dede po materi! — Pali komšija! viknu zadovoljno Jovan onome u drugu avliju svome komšiji s kojim se slabo i poznavao.Srećan Božić, i dobar apetit želim! dodade Jova. — Hvala, također i vama! ču se iz komšiluka.Izvol’te da ručamo. — A hvala, postarali smo se i mi! odgovori Jovan i vrati se u sobu. Dok je Jova na polju pozdravljao Božić, ovi su unutra, po Božićnoj pesmi manifestovali mir meću ljudima i blagovoljenije. — More, ti se ne šališ, veli mu Paja. — Zove me ovaj moj komšija na ručak, veli Jova zadovoljno čisteći kremenjak.E, moj komšija, mislim se ja, da ti znaš kakav je delikates moja pečenica, ne bi me zvao nego bi i sam došao da ga čalabrcneš malo. — Ama ti baš pališ, priko!? — Nema tu, nego gde pogledam, tu pogodim! veli Jova puneći pištolj.Za tim ga ostavi visoko, da ga žena ne bi dohvatila, jer takim stvarima samo ljudi mogu rukovati.Stari sam ti ja eškija, priko!Kad sam služio u vojsci, onda behu još „jegeri“ sa zelenim ispuškama.A, priko, da si me nešto onda video!!A ja tek samo iskrivim moju jegersku kapu pa kroz abadžijsku čaršiju u Beogradu, a tesak mi na dugačkom lagiranom kaišu.Žestoka posla, priko; samo ne smem od žene da pričam moja đavolstva jer, eno, već se ljuti!A tek kad prođem, čujem iz avlije kako neko peva: „Jovane, prvo gledanje!“ Hehe, šalim se ženo, šalim!Ne boj se! — E, već ja — — Vojnik ja, ja kako!A stare penzionarke samo pritiskuju solufe kad prođem a ja ka’ iz kutije.More, priko, bio sam ti vojnik, junak, priko, seratlija...Mog'o sam i tamburmadžor da postanem, samo da sam za tri prsta viši bio.A u krvi mi je to bilo!Moji su stari iz Arnautluka, a ded mi je petnaest godina vojevao s knjaz-Miloša u Miloševoj buni — — Ajde ne pričaj tu, prekide ga domaćica, nego sedi već jednom!Slušala sam već sto puta te tvoje istorije — More, ne znaš ti ni stotu čest i ako si slušala!Da ima ko da sedne pa da beleži!A ja da se majem pod starost nema, priko, smisla! nastavlja Jova tumarajući i tražeći nešto po sobi.Gospodin Čeda, naš minister, piše tamo neke istorije; more, ja da mu sednem pa ispričam, pa da spiše moja razna žitija i čudestvija, pa da iziđe knjiga za tri delovodna protokola ili „Amanetnika“ u beogradskoj centralnoj pošti! — Ajde, sedaj već jednom! oseče se na nj domaćica. — Evo, evo!Tako! reče Jova i sede. Otpoče ručak. Ja neću opisivati šta je sve bilo.Ko je god bio polaženik, taj će znati sve to.S početka se više radilo nego govorilo, jelo se.Domaćica ustade da tranžira pečenicu.Jova ne da nipošto, hoće on.Diže se užasna vika.Jova veli da je to domaćinov posao, a Kaja opet njemu, da on neće to znati, da je njegov alat pero a ne veliki kujnski nož.Jova se hvali da je on majstor u tome; dvadeset i pet godina tranžira on svakoga Božića. Izneše pečenicu na sto.Rumena, lepa pečenica, kora joj malo ispucala.Domaćin stade sada, razdragan pogledom na pečenicu, hvaliti i jelo i domaćicu; tom je prilikom ispričao, kako se u svoju domaćicu upravo zaljubio pre no što je uzeo, a uzeo je bez para, a i sam nije tada imao više od šezdeset para u bakru u džepu kada je isprosio tu lepu sadašnju domaćicu Kaju.„I Boga mi ti kažem, priko, da se ne kajem", reče Jova.„Ama vidi, vidi, priko, kakvo je samo ovo rebarce!Na, uzmi ga, evo i ovo, pa evo ti priko i ovo uvo; na, priko, i ovaj bubreg, na evo ti, priko da ti ocečem i ovo drugo uvo!“ I sve to potrpaše pred priku u tanjir: natrpaše toliko da se prika jedva video iza nagomilane zaire. — I šefova je pečenica dobra, ama nije ni šegra ovoj mojoj.Krivo šefu pa veli: „E, Jovane, rđavo ću te konduitisati, što nisi ti doš'o da mi kupiš i izabereš pečenicu kad si majstor u tome!“ — To verujem, veli Kaja, ali da koju dobru rekne za tebe, to neće! — More, šali se, šali čovek.Dobar čovek, voli me što sam šaldžija.„E, Jovane, Jovane, tek će mi reći šef, mnogo znaš, mnogo ćeš i patiti.“ „Ama i patio sam i patim jednako, gospodin-šefe“ velim mu ja.„Pa sam si kriv, veli on; tebi što na umu to i na drumu, a svet, Boga mi, neće to da trpi!“ „E, to mu je, velim mu ja, šta mu sad znam kad se nikud iz ove kože; naraf mi je, velim, takva.“ — Ama, okani se gospodina!Šta si mu uz'o sad tu vazdan pričati o sebi?Valj'da je on došao samo tebe da sluša!? prekida ga gospoja Kaja — koja je imala mnogo zanimljivija razgovora s gospodinom Pajom, jer je opazila, da je Jovi već otišla mašlija na rame, a to je bio pouzdan znak, da njen Jova sada ništa nit’ vidi nit' čuje. — Izvolte vina, gospo'n-Pajo. I domaćica zvrcnu blago po nosu g. Paju i dosu mu u čašu, a to je valjada bila već petnaesta. Paja uze našu i kucnu se s domaćicom i domaćinom i svi ispiše čaše. — Ženo, viknu ozbiljno Jovan, da se gospoja Kaja trže, pa izvrnu čašu i stade je razgledati prema prozoru, a kakva si mi ti žalosna domaćica, a što ti nisi ove čaše oprala? — Kako nisam, oprala sam ih! brani se gospoja Kaja. — Nisi kad ti kažem, dreknu Jova, eto su od zejtina.Gledaj,i ne poznaje se da je bilo vina u njima! — E, tebi je sve do šale! — Hehehe! smeje se Jova zadovoljno.Šalim se, ženo, šalim. Udarilo bogme vince u lice pa Jova neće da stane nego tera dalje i ako je ženi dosadio.Jova priča svoje podvige u kasarni i van nje dok je još „jegerom" bio, a domaćica pravi kuglice od leba pa tek po nekad baci i lupi g. Paju, a on samo šilji brk i sluša bajagi pažljivo domaćina i osmejkuje se jednako.A Jova pada sve više u vatru, naliva i sebi i polaženiku, ispija i svoju i polaženikovu čašu, hrabri ga osmeh polaženikov pa priča dalje. — Ja sam ti, priko, taj, nastavlja Jova, za dobro sam dobar ka' ovaj zalogaj, reče i pokaza praseću glavu, da me oližeš, priko!Ama, ako je za inat, za zlo, e, he, i tu sam ti đida, priko.E, nedam, priko, ja, pa to ti je.Ja sam ti od arnautske sorte... moj ded je petnaes — — Ama, ostavi se, Jovo — — Ja sam poreska glava bre, vojnik, bre, od jegerskog roda i oružja, pa kad u nedelju začešljam kosu, pa umočim češalj u šećernu vodu pa poteram solufe preko kačkete a kačketa nakrivo, — pa šta misliš ti, kakve gospoje i ministarske i pukovničke ćerke (đenerala onda još ne beše) pa sve treplju za mnom!Kakve gospoje!Šta je ova gospoja Katika Kristijanova žena!Ti neznaš to, priko, ne ide ti u glavu, nisi bio vojnik — — O molim, molim. priko! brani se polaženik.Svaki je Srbin vojnik!...I ja sam vojnik — razume se, u nekom vidu.Ja sam u administrativnom osoblju; istina, to je neboračka jedinica, ama sve jedno, ne možemo svi ni vojnici biti!A posle, državi baš i treba i pismenih ljudi u ratu!Nije ovo sad Karađorđevo i Miloševo vreme — — More, kakva administracija!Borac jesi li, pitam te ja, k'o ja što sam, i krv proliv'o i rane dobio o bombadiranju! — More, u glavu sam ranjen; u glavu, priko!!...Evo, da vidiš; evo gledaj, reče Jova i utrapi mu glavu u šake. — Verujem, veli g. Paja. — Jok, jok; uveri se na licu mesta! veli Jova. — Ama, verujem, de... — Ama, jok, neću ja da mi posle te ovo te ono kažeš — Šta će prika, nego stade tražiti tu ranu na glavi, ali je nikako ne nađe. — Nema, priko. — Ama tu je, tu je, jesi l’ ćorav ? dere se Jova. — Nema je nikako! veli, Paja, možda je zarasla, izvinjava ga polaženik. — E, može i to da bude, veli Jova.Šta veliš, kad raku može nova noga da izraste, što k'o meni da ne može rana da zaraste.A, bolan, kolika je bila; vidio se mozak... a sad se ne vidi. — Za Boga, Jovo, moli ga domaćica, ti kako si počeo, još ćeš nam i gosta oterati. — Ka — — jo!Levo krug marš! prodra se Jova. — Sto si puta već to pričao, kako si „jeger“ bio; sve to te to!Ostav' se, Boga ti!Da zabavljamo gospodin-Paju. — — Kajo! viknu Jova pa lupi besno nogom i zaškripi zubima i opsova nešto arnautski (a to je svega i znao) i htede je besno pogledati ali mu oči, odoše na salatu od celera. — Zar ti meni to!Tvome Jovi!Vidiš li, more, onaj pištolj?!Sad ću ti ga skresati u čelo!Ti mene znaš!Kad me na ovom stepenu vidiš, — mani me!Ja sam zver u piću. I „zver“ se zaljulja i umalo ne pade sa stolice.Nastade strašna galama; domaćin se derao i galamio za šestoricu.Digla se u tom inače mirnom domu veća galama nego da si poterao čitavo tuce žena u aps.Jovan je imao neku čudnu narav u piću; dođe mu, tako, u tom stanju, pa hoće šlifovanu čašu da grize i jede, a žena mu ne da to nikako.„Kajo, viče Jova pa sve krešti, ako si mi vjerna i ako me voliš, daj mi čašu!" a ona mu otima i ciči: „Jovo, ako me voliš ne lupaj fine čaše; to je prezent od kuma!“ — „A, od „kuma“ veliš, znam ja i tebe i toga tvoga kuma!" dere se Jova pa vrti glavom.Tako je to često bilo pa tako i sad.Morade se na posletku i polaženik umešati, da se domaćin ostavi šlifovane čaše.Jova popusti, ali sada stade, onako sedeći, lupati nogom o patos i terati domaćicu, da odmah ide i da dovede Latu Ciganina sa sviračima. — Ama, priko, batali to! umiruje ga polaženik. — E, pa dobro, ajde da ostavimo to! — Priko, ajde da pevamo.Kad nećeš Cigane, pevaj ti sam!Ti si pevač, znam te dobro da si pevač. Badava se prika izvinjavao da on nikada ne peva; sve to nije pomoglo, on morade zapevati. — Čekaj! ranžira Jova.Idem ja napolje da ispalim jedan tufek.Srbi smo, a ja sam ti, priko, stari eškija, „jeger“ priko!Eh, kad nakrivim onu nesrećnu podnaredničku jegersku moju kačketu, pa sve pomeram cimentu činovničkim ženama i abadžiskim ćerkama u Beogradu!A ti otpočni „Roždestvo“, a eto i mene odmah da ti pomognem. Silno li puče stari kremenjak, kao ono nekad Krnjo i Zelenko na Žabljaku.Gospođa Kaja se trže i zapuši uši a polaženik raščešlja brkove i otpoče „Roždestvo" uz pripomoć domaćice a posle i domaćina Jove. — E, sad, priko, ajde jedno „Mnogaja ljeta“.Da mi pomažeš a ja ću započeti. Najpre domaćin, za njim domaćica da spase pevanje, a za njom polaženik da izvede pevače na pravi put.Ali baš time upropastiše pesmu.Tu se izmešaše i svako deraše na svoju stranu tako disharmonično kako samo može biti kad se to naše „Mnogaja ljeta!" peva.Ponavljali su jednako samo da bi bar jednom lepo završili, ali sve badava; bilo je sve gore i gore.Umorni popadaju svi na stolice, kucnuvši se čašama. Taman sedoše, a domaćinu pade na pamet, da još nije bilo zdravice, a red je nazdraviti polaženiku.Ustade ponova, diže čašu i nakašlja se malo. — Čujmo! reče polaženik. — Čujmo! prihvati gospoja Kaja. A domaćin ustade i otpoče zdravicu.S početka je išlo i koje—kako; razumelo se bar šta hoće da kaže.„Ćef mi je, priko, rekao je Jova, što baš tebi nazdravljam.Ti vojnik, ja vojnik, stari „jeger“, pa se to slaže kao stikovi u pesmi, i liči priko, da ja tebi nazdravljam kao drugu, vojniku i vrsnom poštaru koji si ti poštansku struku na jedan, reći, visok stepen uzdigao u otečestvu našem, da se sada poštari mogu smatrati među prve sinove ove zemlje, a to što si ti moj prijatelj, to je jedna radost moja velika, priko.“ A polaženik se samo klanja i veli: da će on i u buduće takav ostati i truditi se, da još više opravda taj lep glas o sebi, i da još više dokaza o prijateljstvu svom prema Jovinoj kući.Za tim je Jova još dugo govorio, ali nit’ je on znao šta govori, nit’ ga je polaženik slušao.G. Paja i gospoja Kaja ugrabiše priliku dok je Jova govorio, zavaraše mu ukočene oči, i popiše najzad tako zvani „bruderšaft“, a domaćin ne vidi ni bele mačke nego svršava svoju podužu zdravicu s rečma: „I u to ime dižem ovu čašu i velim ti i kličem: Zdrav si, priko!Kiljadili mi se takvi prijatelji!“ — Da Bog da! odgovaraju Paja i Kaja. Kucaju se i sedaju. Kajo, ispeci nam po jednu kafu tatli-kafu.Kajo dere se domaćin i vraća je, donesi „Liru“, pesmaricu onu! Kad mu donesoše „Liru“ na kojoj nije bilo prva tri lista, domaćin uze da peva prvu pesmu koja je bila. na prvom očuvanom listu, i ispevao je tako sam nekih sedam strana svakovrsnih pesama, sve na jedan glas. I sad, ili je to bila moć pesme ili posledica deranja, tek se Jova posle pevanja razvedri malo po malo.Ali sad opet polaženik padaše sve većma u sevdaluk; sad on stade domaćina terati da piju. — Pobratime, viče polaženik, pobratime, nemaš bre boljeg prijatelja od mene!A znaš li, bre, životinjo, da sam zvat danas kod Gospodina Načelnika, pa nisam hteo da idem, izvinio sam se lepo.Upravo sam odbio, ima velim prečega, pa idem tamo. — I jeste, vala, i ja bi ti isto učinio. — Pa i mi mislimo, gospo’n Pajo, reče domaćica i primače se bliže gostu. — A, sa svim! veli polaženik. — E, fala, priko, fala! veli zadovoljno domaćin.Kajo, pipirevko moja, odi bliže, odi do mene... tu, vidiš, do mene sedi... peva domaćin i zagrli svoju Penelopu.Dede, ovde, ovde poljubi tvoga đidu, tvoga .Eh, da mi je sad ona moja stara podnarednička „jegerska" persona, ne bi te ni molio; ne bi ti ni došla na red.Dede, Kajo, tvoga „jegera“ u obraz. Gospoja Kaja se najpre i kao naljuti, i naprći usta tako jako da joj sva tri mladeža čisto odoše na jednu stranu.Ali na posletku, kad Jova reče, da je to sve samo šala, učini mu po volji i poljubi ga gledajući u priku. — E, ded mi sad otpevaj jednu, al’ onako što god.Da vi’š, priko, kako peva!Ti valjada nisi to ni znao!Ume ona žestoko da peva!Otpevaj mi baš onu, znaš, zbog koje sam te i zavol’o. Posle malog ustezanja i odbijanja domaćica pristade i otpoče: a sve gleda preda se i jednako čisti rukom mrvice na stolu i skuplja ih na gomilicu.Samo kad je došla na onaj stih: tu je na priku pao jedan bolno - umilni pogled koji se nešto malo usput i za Jovu zakačio. — E, tako te 'oću! veli Jova razdragan, pa je zagrli.Eto vidiš, priko, tako se mi volemo.A ima, Boga mi, i za što da me voli!Jer ja, Boga mi, nisam k’o drugi muževi — — Ćuti, ćuti! napada ga gospoja Kaja.Znam te!Svi ste vi muški jednaki... ja, gospo’n-Pajo, je l! tako? i lupi ga krišom po ruci.A ti Jovo osobito!„Ispod mire, tri đavola vire“..Ko te ne zna, jooj — — Nije, Boga mi, ja sam jedan miran čovek.Što je bilo, bilo!Dok sam bio jeger... ali sad, sad sve česno i pošteno! brani se Jova, a milo mu što ga Kaja sumnjiči.I sada opet poče da priča kako su se on i ista Kaja upoznali, zavoleli i uzeli.„Čim se videsmo, zavolesmo se, Ja odmah rekoh: „Il’ nju il’ ni jednu!“ a ona: „Ja-l’ Jovu, ja-li crnu zemlju!“ Toliko mu beše.„Sakaš li me Petko?Sakam te Petkano“. Ni on ni ona nisu imali ništa; on, veli imao u džepu samo šeset para krajcara kad je isprosio.Al’ se, veli, sad ne kaje.I dva meseca posle venčanja čitalo se u novinama: „Javljamo prijateljima i poznanicima da smo se venčali s Kajom N*, i po tome je sad ona moja venčana i zakonita žena.“ Od to doba jednako lepo žive.Bilo je, istina, u njihovom inače vedrom životu i mutnih i oblačnih dana; po neki put je pala susnežica na njihov ljubavni žar, ali je to sve stari žar najzad otopio.Jedared ga je i ostavila bila i odbegla nekoj svojoj tetki za koju je tad prvi put i čuo Jova da je u opšte ima na svetu.Ostavila ga je kriveći ga da je tirjanin i lola a on opet njoj prebacivao za nekog pešadijskog narednika, pisara iz divizije, nekog malog vickastog štiglica sa grdnim šiškama ispod francuske kačkete, sa lakovanim kaišem i užasno šiljastim cipelama koje su se jedva videle ispod pantalona nazvanih „trumbeten-hozen“.Bio je to jedan od onih kancelarijskih pacova, koji su imali lep rukopis i strasno voleli da špartaju razne rubrike.Bio je pešadijski narednik a da se zvao „Lepi Mika“ držim da je izlišno bilo i spominjati.Nekoliko nedelja posle begstva Kajina narednika Miku zadesi nesreća.Nađu kod njega neke malo krupnije neispravnosti tako da ga ni njegov lep rukopis nije mogao spasti, i on ode u jedno novo društvo.I tu je bio pisar ali je sada beležio koliko je četki, peskonica, frula i solira prodato subotom u korist države i osuđenika Kaznenoga Zavoda.U tom se i Jova odmekšao i našao da je današnji svet tako pakostan, da bi, što rekli, i dva oka u glavi zavadio.Seti se Kaje i svih udobnosti bračnoga života, a uteši se i time što je, ako ćemo pravo, i on bio lola, „nad lole lola“ pa dao ženi povoda da poklizne malo.„Hoću, reče Jova, da izvadim „dijamant“ iz blata, i jednoga dana mogao se u zvaničnim novinama čitati ovakav oglas: „Moja žena Katarina, nazvana Kaja, ostavila me je pre nekog vremena, slušajući sovjete naših zajedničkih neprijatelja, zavidljivaca kojekakvih, kojima je cjelj bila da pomuti našu bračnu sreću i familijaran život.Ovim ja sada pozivam rečenu moju suprugu Katarinu, t. j. Kaju, da mi se u roku od danas pa za petnaest dana vrati svome zakonitom suprugu da i dalje prakticiramo bračni život i supružanske dužnosti.A u slučaju da mi se u rečenom roku ne vrati, po isteku toga roka biću prinuđen povesti protiv nje bračnu parnicu, i onda do viđenja gospoja Kajo, „fantazijo“ nazvana, u konzistoriji, a pitaćemo se onda i za narednika, „lepoga Miku“ nazvatog, a također i za tvoju „tetku“ koje da mi se kaže od čega ona živi?“ Potpisan: Jovan Maksić ukazni poštar. I nekako, đavo bi ga znao kako, ali kod toga sveta sve može da bude.Jednoga dana kud i kamo pre postavljenoga roka, eto ti mu nje.Došla je pred vene, u nemačkim haljinama.Po sahata se onako u šeširu razgovarala s Jovom, a za tim su ispod ruke u ljubaznom razgovoru otišli u kafanu na večeru za inat dušmanima. Posle su lepo živeli.Nikad svađe. — A, šta, reče mu jedan, a ti se pomiri sa tvojom domaćicom. — A što? zapita Jova.Pa i ako sam.Što kažu, izvadio sam dijamanat iz blata. Jova je zadovoljan bio s njom i uvek je hvalio.Pa tako i danas na Božić, puna mu usta njene hvale, pa nastavlja: — Dobra kućanica, to ti, priko, više vredi nego ova puna soba dukata.Žena ti je, što kažu, stub kuće; badava što čovek kolima donosi u kuću, kad to rđava domaćica može s jedan naprstak da raznese.A moja Kajka ume da šporuje, majstor je u tome!Lane sam ti, pobratime, naš’o šest napolona u slamnjači.Pomisli samo, a mi sve u bankama akontiramo.„A otkud to?“ pitam je ja.„Pa ja skucala paru po paru, veli mi ona, groš po groš, da ti i ne primjetiš.“ Pa kako? pitam je ja.„Eto tako, veli ona: dok ti spavaš a ja ti čistim pantalone, pa onda izvadim po neki groš ajluka.Oću, veli ona, da se podnovim“.„Ako ako, velim ja, „i Bog je najpre sebi bradu ostavio.“ — „Kad se tako nakupilo malo poviše, veli mi Kaja, a ja promenem u napolon.„Zrno po zrno eto pogača“, groš po groš eto napolon.Tako jedan, tako drugi — dok se nije nakupilo do šest napolona.“ A ja reko: E, ovo je, Kajo, za čičinu bradu!Te ti ja to lepo uzmem — tu Jova zadovoljno pogladi i skupi bradu u desnu šaku pa onako obešenjački zatrese glavom i nastavi — pa ti ja, priko, kupim za te pare sebi jedan zimski kaput, pa kad ga doneso’ kući a ja, poljubim Kaju pa joj kažem: Ovo tebi a ovo meni.More, zverka sam ti, pobratime, pa me nema!Eno ga vidiš tamo onaj.Nosim ga već pet godina; i još, će pet da me nosi.Brinski štof, sve sama čista vuna.Iščupaj, priko, malo vune, pa zapali, da vidiš da nema varancije. — E, pa taku mi ženu daj, priko!Ona sve to zašporovala, paru po paru, da odene svoga sokola.Ona mi skuva, namesti, opere, ušije, upegla.Eno onaj drugi kaput već teo da bacim, iskrzali se rukavi a ona neda, nego nastavila rukave somotom, pa sad k’o i da je nov.Izgledam u njemu k’o Talijan kamenorezac.Čarape mi oplete i podštrikava.Da vidiš samo!Ovako što samo ovaj đida nosi. I tu sad Jova pokaza čarape što, je u ostalom bilo i izlišno, jer je i prika imao bar pola takih istih sa ranftlama, onako žutim i plavim perlama išaranim. — Al’ nisu lepše od mojih! reče Paja i ne osvrćući se na uznemirenost gospoja Kaje.I sad opet njemu naspelo da se pohvali svojim čarapama. — A vidiš li, priko, ovo?Nije kome je rečeno, već kome je suđeno.Iste k’o i tvoje! Ne znam baš pouzdano, je li Jovi sve jasno bilo, ali tek nekako posle ovoga razgovora postade nešto ozbiljniji.Poče se kao kroz maglu prisećati svega onoga što se desilo o ručku; mnoge slike mu iziđoše pred oči.I njemu dođe nešto teško, pade mu neki teret na dušu.Obuze ga kao neka melanholija koja tako često, nekako uvek uporedo s vinom, obuzima svakog smrtnog. I Jova se sada dade u tugovanje i zaćuta.Gleda po stolu i vidi izobilje na njemu, ali se seti da se kaže da „nije svaki dan Božić“, i da ima mnogo mučnih dana preko godine.A kako je kod drugih, koji nisu ništa bolji od njega: kod njih svakoga dana kao kod njega na Božić!Dalo mu se na žao, radi mnogoga čega; i ovoga danas i svega onoga što ga je u životu zadesilo.Kad pomisli: šta je, a šta je sve mogao biti.Da je svršio škole, pa kako mu je knjiga išla u glavu — kud bi njegov kraj danas bio!?Seti se dopisa koje je nekada pisao i onih laskavih odgovora uredništva i prosto oseti da je vredeo nešto.Možda bi bio i čuven spisatelj! pade Jovi na pamet danas na Božić.Sedeo bi tako pa bi samo pisao knjige prodavao bi ih i tekao pare.Obogatio bi se, lepo bi živeo i kakve bi tek tada prijatelje imao!I Jova udari u tugovanku, kako nema prijatelja na ovom svetu, — Ništa od mene, priko, otpoče Jova i prekide vrlo zanimljiv razgovor između Kaje i Paje.Sad ja vidim.Nemaš danas iskrena prijatelja da s njim družeski proživiš.Nemaš ni jednog, pa to ti je! — I—ju! začudi se Kaja. — E, priko, nemoj tako! veli Paja.Vređaš me, Boga mi, ti kažem.A da šta sam ti ja?! — Eh, mahnu Jova rukom. — No, to je baš lepo od tebe !A da šta sam ti ja? protestvuje Kaja-malo kao bolno. — Vidim ja!Vidi Jova i kroz dasku! — Jest, prihvaća Paja, a šta smo ti mi oboje; gospoja Kaja i ja!?More, da ti natočim od srca kašiku krvi, ako ti je samo pomoženo! — More, kakva krv! veli Jova.Druga je muka ovde!Plata mala a skupoća velika a pošten čovek ne može da avanzuje.Kreditora kao kose na glavi, a u mene para k’o na žabi dlaka!Da uzajmiš i ne vredi; jer što ove lole kreditorske služi pamćenje, to je jedno čudo!!Najlepše mi godine, priko, propale plaćajući te proklete mjenice! — More, a zar je, opet kod mene i kod drugoga cveće! teši ga Paja. — Ne znam već više, Boga mi ti kažem, nastavlja Jova, ni kojim sokakom da udarim.Dođe mi, priko, pa... da se luftbalonom šetam po varoši...A da je bar neka velika suma! — — Što ne pijete gospo'n-Pajo? reče gospoja Kaja, pa mu nasu čašu i naže se na polaženika. — U moje zdravlje još niste pili, gospo'n-Pajo.Da se kucamo. A g. Paji dođe nešto milo, kao mačku kad legne ispod vrućeg šparherta, pa se brzo maši čaše i kuca s domaćicom a veli domaćinu: — More, priko, ti samo nakrivi kapu pa uživaj!Kolaj rabota za to!Pa ako mi jedan drugom nećemo da pomognemo a da ko će?! — Eh, za to Moša Kalderon ne da ni prebijene pare! veli Jova. — E, baš mi je krivo, priko, što ne mogu sad da ti dokažem, prangijo jedna, koliko sam ti prijatelj!A da imam, ja bi ti pokazao, šta je sve u stanju jedan dobar prijatelj za svoga prijatelja da učini! — Ne, bez sve šale, veli Jova, imao bi za nešto da te zamolim.Mala je stvar, tebe ništa ne bi koštalo a meni bi bilo spomoženo.Nije mnogo... lako će ti biti da mi učiniš — — Gospodin Pajo, veli Kaja i diže čašu, ovo u vaše zdravlje. — Baš se onomad nešto mislim i razgovaram, koga da uzmem još.Pa se Kaja dobro priseti pa reče za tebe: „Pa eto gospodin Paja, veli Kaja, on nam valjada neće odbiti“.A nije velika suma... tri stotine.Imam već jedan, treba mi još jedan potpis, pa mislim kad bi ti, priko, hteo?! — A, ja?!O molim... molim... naravno, zdrage volje, što ne? reče g. Paja malo tanjim i tišim glasom, pa uze preturati „puslice“ s jednoga na drugi kraj tanjira.A posle male počivke zapitaće: Aaa, ovaj... kolika je suma? — Pa četiri stotine dinara, dragi priko.Treba mi, pa ne mogu da čekam.A kroz tri četiri nedelje imam, istina, da primim poveću sumu, e, al’ muke, priko, što meni sad treba, pa mi dugo da čekam.Kad primim tu sumu, odmah ću isplatiti celu mjenicu.I ja ti, priko — ti znaš mene! — ne marim za to trčkaranje i prolongiranje.More, žebračka posla! — A nisam ti, priko, ni od onih što samo traže potpis, a posle im ni brige, nego ispadne na ono što se peva u pesmarici: „Brigo moja, pređi na drugoga, na drugoga na žiranta moga.“ E, to kod mene nema, priko!Ja sam uvek bio čovek sprama žiranta!A primiću mnogo više.Imam — ne znam, je l’ ti poznato — neku parnicu koja tek što se nije okončala, pa će mi žena primiti neku odštetu za pretrpljeni strah i bolove, a i za povredu časti, šest stotina dinara. — Ded, Kajo, daj mi odande onu mjenicu iz onog Poljoprivrednog Kalendara. Možda će sad ko, začuđen, zapitati: Otkuda sad Jovi Poljoprivredni Kalendar i šta će baš taj kalendar njemu kad Jova niti je kad bio niti će biti poljoprivrednik, (jer osim nekoliko saksija gospoja-Kajina cveća Jova nikakva zelenila nije imao)?!I sa svim je tako.Ali je ipak Jova morao baš taj i ni jedan drugi kalendar imati.Ne samo da ga je on kupio, nego se još sam dobrovoljno ponudio da ga rastura i rasturio je ravno četrdeset i osam komada, jedan je i onom Švabi Kristijanu utrapio.Gospodin okružni načelnik koji je počasni član Poljoprivrednog Društva, i ako ni jedne saksije s cvećem nema u kući, dobio je pedeset komada i Jova je kao čovek, kome književnost naša, (a naročito poljoprivredna koja je još u povoju) leži na srcu, ponudio se sam da ih rasturi. Kaja poskoči i donese menicu zajedno s perom i mastilom.Jova nije mnogo pisao kod kuće; kod kuće je više čitao ili pomagao Kaji u kujni kad je ova bila dobre volje, i za to mu pisaći pribor i nije bio Bog zna kakav.Mastilo je držao u jednom dugačkom a uzanom stakocetu (u kome se obično prodaje Paljanov sirup), tako uzanom a dugačkom, da se držaljica u njemu skoro izgubila, stajala je kao špada u kaniji vojno-sudskog auditora Save kojega je gospoja Kaja samo iz viđenja poznavala. A g. Paja sedi i čeka a sve jednako viče kao da hrabri i teši sebe: „Hoću, hoću, kako ne bi... naravno.“ — Izgledao je u taj par onako otprilike kao onaj bednik kome donese kakav pesnik kakvu svoju dramu u pet činova na šezdeset pisanih tabaka u celi da je pročita. Gđa Kaja donese i metu sve preda nj.I Poljoprivredni Kalendar i menicu na njemu.Jova mu primače mastilo koje drži u levoj ruci a desnom mu predaje u ruke pero, a gđa Kaja se naslonila iza leđa na polaženika, pa mu jednom rukom meće „puslicu“ u usta a drugom ga blago pomilova po kosi. E, pa poštovani čitatelji, a naročito vi, što nikom niti dajete, niti od koga tražite potpis, vi što onako hoćete nad svakim da izreknete sud, e, recite mi sad sami, ali onako po duši recite: koji je taj smrtni kroz čije žile struji krv a ne surutka, ko bi ovom sirenskom glasu odoleti mogao!?Stavite se, molim vas, sami u gospodin-Pajin položaj i pomislite samo na onaj nežan simvol puslice, pa kaž’te, ali po duši: da l’ biste vi imali srca i duše da pojedete puslicu, a da obijete molbu!?Ne bi ste, je l'te!Ne bi ni ja, ni vi, ne bi ni jedan smrtni.I ja vam onda ne velim ništa drugo nego ono staro: Ko je bez greha, taj, samo taj neka uzme kamen i neka se baci za gospodin Pajom. Tako je stajala ta grupa nekoliko trenutaka.Jova načinio što ravnodušnije lice a gospođa Kaja u toliko beše umiljatija i dražesnija.Najčudnovatiji beše izraz Pajinog lica.Na usnama mu se kruni i topi gospoja-Kajina puslica, na čelu neki umor a u očima potpuna rezignacija.Izgledao je, otprilike, kao kakav od onih jadnika u špitalju, kad mu sipaju u šolju kakvu smandrljanu medecinu.A on opustio ruke među kolena, ćuti i gleda besvesno.Ne zna još kakva je, nije je još okusio, ali sluti, da nije ništa dobro a zna izvesno, da se sve to njegove kože tiče; da on sve to mora progutati, pa šta mu Bog da!E, tako je nekako i naš polaženik izgledao. — Evo, priko i pobratime, hrabri ga Jova, samo forme radi, da se ispuni ta njihova formalnost!Moja će žena na leđa a ti unutra.Tako, priko, fala!Ti ovde a Kaja će na leđa menice da se potpiše.Raspitao sam, pa mi kazali, da ima prava da se potpiše.Kaja je, znaš, delovotkinja to jest delovođa, u ovdašnjoj Ženskoj Podružini i ima trideset dinara mesečno, za to i njen potpis vredi, izvestio me Spasa Knjigovođa.Ona je glavni jemac, a ti si, priko, samo jedna gola formalnost, da nas ima tri potpisnika. — E, baš ti fala! — Fala, gospo'n-Pajo, a mi ćemo već, što kažu, umeti biti blagodarni za to, reče Kaja nalivajući polaženiku čašu. A prika Paja samo ćuti.Ćuti kao da se osramotio pred kumom: ćuti pa pušta guste dimove i jednako gleda preda se u onu praseću glavu koja mu licem okrenuta beše i kojoj je Jova uglavio bio među vilice jednu grdnu dgunju.Dgunja je ispala bila i praseća glava, onako sa razjapljenim vilicama, kao da je začuđeno blenula u Paju, koji je takođe blenuo u nju.Tako se gledaju njih dvoje, pečenica i opečeni Paja. Šta li je, Bože, mislio i premišljao g. Paja gledajući u tu božićnu pečenicu?! Ako je ona praseća glava što mislila u taj par, to je i on. Ali on je nešto podugo tako ćutao. — Šta je, priko, prekide Jova pauzu.Šta si se zamislio?Žao ti valjda što nije ovako svaki dan Božić?Šta misliš? — Pa... mislim tako — I, doista, pošto je malo prošlo, g. Paja je morao nešto misliti i razmišljavati.I onda, kad ste mi do sad, dragi čitatelji, verovali, dopustite mi da i na kraju ove pripovetčice budem tumač gospodin-Pajinih misli. Bilo je već četiri i po časa po podne, i nema sumnje, da je u to doba i umor mogao osećati, jer ni sama gđa Kaja, koja mu je točila, ne seća se koliko je čaša ispraznio.Ali i pored svega, on je morao u taj par nešto premišljati.Možda mu je pala na pamet ta fatalna okolnost, što je on doneo baš ćurana sa furune; a to je već mogao, i da nije čovek baš mnogo sujeveran, rđav predznak biti, i on ga je trebao razumeti.A možda mu se učinila njegova sudba vrlo slična sa sudbom ove pečenice, koja je zinula od čuda pa ga začuđeno gleda i kao da ga čisto pita: „E, moj brate, i sopatniče moj, zar i tebe zakla i ošuri!!” A Jova Vatrica nije bio samo čovek šaldžija.Što je on umeo da ošuri pečenicu — mani se! — KRAJ — GOSPODA SELjACI TADIJE P. KOSTIĆA Štamparija Petra K. Tanaskovića - 2275 Da su svi ljudi. k’o čiča Jerotije Milikić, pšenično bi zrno bilo k’o i kukuruzno. Njime se kunu.Uš’o je u poslovicu i uzrečicu.Vele: verujem ti, k’o čiča Jerotiju!A on to zna, pa veli svome Kići: u mene i ždrebad treba da su pametna... To je bilo kad su se sporečkali, a šta je dalje bilo, to zna sva kapetanija. Onda je Krsta Milikić (a odatle i mi počinjemo ovu pripovetku) izašao iz vojske.Izdrž’o je pun rok.Bilo ih je još iz zadruge u vojsci, ali na njemu se čudo zbi! Ko zna kako je gde, ali u nas je već uobičajeno, da ispisnik donese u selo po nešto novo.Ako ništa, izviće jezik, te od vode prekrstiti: „fodu“, a od vina: „fino“.Ali Krsta Milikić se preobrazi!Na njemu se čudo zbi!To mu se poznavalo na govoru, na licu, na svakoj aljetki i svakom pokretu. Išao je brzo i onako, kako bi rek’o, da će se sad sapeti.Oči su mu igrate k’o na loju.Govorio je k’o niko u selu, to jest, kad je on hteo tako.I radnim danom i svečanikom nosio je čo’u i pamukbez, na nogama cipele il’ čizme, a na glavi šajkaču il’ šeširić — „na ero“. A što je pogan jezik imao!Psovao je i miša u duvaru !Pa svetinje!Znao je koliko ima kapija na nebu, i nebesku čiviju, gde se vešaju čakšire...A čeljad samo se krste i šapću: Bože ’prosti!. U kući nikoga ne priznaje.Za Đeka veli : „premudrica“.Puši duvan pred Bata Mojsilom.Strina Maji ruci ne prilazi.U selu ne verma nikog za starijeg.Neće da ustane popu Hrisantiju, ni prvim ljudima: Jaćimu Vuletiću i Stojadinu Pošurliću, koje i čiča Jeko počituje. Ode u čaršiju, pa zanoći. Ode na sabor, pa omrkne. A oni to nisu naučili.. Kuća Milikića zadruga je na glasu.Tako je od davnina.Niko ne pamti da su se kadgod delili, niti da ih je bilo manje od tridesetoro pod jednim krovom.I sad ih ima toliko.Tu su: čiča Jerotije i njegovi, pa Bata Mojsilo i njegovi.To su braća, koja imaju sinove, kćeri i unučad.A od pomrle braće ostaše im: od najstarijeg: snaha Obrenija (koju zovu: „Maja“) sa njenim sinovima i unučadima, i od najmlađeg dva sinovca: Krsta i mali Rade. Puna kuća k’o sat meda.Kad u njihovo dvorište stupiš, k’o u džemat.Velika šindralija, stara i čađava, izdigla se pod oblake.Bog i čiča Jerotije znadu kad je napravljena.Pa odžaklije: velika, nova i mala, stara.Naokolo, podalje, poređali se vajati k’o karaule, a ispod njih salaševi, ambarevi, pivnice, mlekari i ostave.Dvorište k’o trkalište, a nasred srede izvio se stoletnji rast, pa sve to još više diči i krasi Čiča Jerotije, starac u sedamdesetim godinama, duga rasta, crne masti, krupan i ličit Srbenda, starešuje u ovoj zadruzi već četrdeset godina.On joj je podigao glas i uveličao imanje. U njegovoj kući, k’o u svakoj srpskoj zadruzi, zna se red, šta će ko raditi i gde mu je mesto. Kutnja glava, Jerotije Milikić, izdaje zapovesti, šta će ko i šta će se kad uraditi.On rukuje kesom, on „soli i obuva“ i nabavlja sve do šljokice.On plaća porez i odgovara pred vlašću.Od radova radi (sad u starost) oko povrća, nabavlja nadničare, obilazi zabrane, šljivake, vinograde, da ne bude štete. Bata Mojsilo (prozvat „bata” iz malena, pa tako osta) čovek u pedesetim godinama, krutuljav, snizak i smeđ, radnik koji u selu traži parnika, radi u težim poljskim radovima: kosidbi (doskora je bio kosbaša) i vršaju.Kad otaljaju poljski radovi, čuva vodenicu, zbira ujam, vodi račun kad će se ovce izjagnjiti i krave isteliti, pravi opanke za mlađu čeljad, a zimi vile i lopate. Što su ovi u težačkim radovima, to je „Maja“ u kući.Ona pazi nad redarama kako red vode, ona određuje kad će koja u rod ili crkvi, šta će se kojoj nabaviti iz čaršije, nadgleda decu kad su im majke u poslu, daje punopravan glas o ženidbi i udadbi omladine njihove. Ostala čeljad slušaju šta stariji zapovedaju.U tu čeljad spadao je, hteo ne hteo, i Krsta Milikić. Jednog letnjeg dana banuše pred Milikića kuću dvojica putnika, konjanika.Onaj što iđaše napred, sredovečan, suvonjav, s punom žutom bradom i dobro usukanim brkovima, bio je lepo obučen: u varoškom odelu, šeširom na glavi i lakovanim čizmama na nogama.Čovek, koji za njim u pristojnom ostojanju jahaše na mršavom mrkovu, što se jedva viđaše ispod glomaznog turskog sedla i poštanskih bisaga, bio je u turskom odelu: čakširama i gunju, s vesom na glavi i opancima na nogama. Odjašiše u dvorištu.Prvi lako skoči s konja, spokojno pogleda k’o pred mehanom ili svojom kućom, a onaj drugi pritrča, te mu konja prihvati. Na vidiku, u dvorištu, beše samo devojčica Leva, čeljade iz te kuće.Zadubila se u nekakvu šaru, pa nešto zagleda i broji. Psi zalajaše.Kokoške se sćukaše pod ambar. — Pomaže Bog, curo!Je li ovo dom gospodina Kiće Milikića? — Ju! - trže se dete, stište rad u ruke i strugnu u kuću. Žene, mešaje, s teštavim rukama, čupave i brašnjave, poviriše na vrata i za čas se trgoše. — O, o, dobro došli, dobro došli!Kako vi, gospo’n kapetane — istrča Kića iz svoje odžaklije. Kapetan se srdačno rukova. a za tim ga pljesnu po ramenu: — Pa još, kako je...Jesi li mi zdravo, jesi li mirno...Jovane. provodaj ga malo ..Ja baš kažem, ’oću da ga nađem...Pa kako je...Jovane, uši mu istrljaj!... — Razumem, gospodin kapetane — reče pandur, pogleda Kiću, prihvati se kape, pa odvede konje. Ko je taj kapetan? Zove se Spasoje Žeravica.Nije davno došao u ovaj srez a ne misli ni baviti se dugo u njemu.Tako bar misli on, ili bolje: njegova poštovana gospođa Caja.Ali ta misao što se marljivije gaji. to se u većoj tajnosti čuva.UF, kad bi to doznao mnogopoštovani narodni poslanik, Prodan Žmurić iz Poskurica! Rodom je iz sela Žeravice. (Otud je i njegovo prezime „Žeravica“.Uzgred budi rečeno, on se prezivao „Petrović“, ali kako je to prezime tako obično, da se od Sv. Petra na ovamo svaki deseti preziva „Petrović“, to mu je pala srećna misao, da uzme kakvo osobito prezime na: „ac“ ili na „ca“, kojim se ne preziva ni jedan činovnik u Srbiji) — Kao šiparac ostavio je selo i stupio na zanat kod majstor Veljka Ibrišima, abadžije, ali kod njega nije ni ogodinio.Zimi, noseći jednog dana pun mangal žara, spotače se na dućanskom pragu, te mangal ode u komade, a žar se prosu pod-noge majstor Ibrišimu.Majstor mu nešto krupno skresa, a Spasa mu vrati; majstor ščepa utiju, a Spasa — na vrata!Nije se više ni vraćao.Docnije stupio je u vojsku.Služio je tri godine i doterao do podnarednika.Prilikom nekom, kad je jednog rekruta uhvatio u laži i kundački ispratio u šilju, komandir ga je važnim naglaskom oslovio: — Podnarednik Spaso!Ti si za policiju! Ove reči uvrtio je u glavu i u snu ih je ponavljao.A kad ga je, na skoro, komandant bataljona pohvalio, da ima najlepši rukopis u trupi, on se odluči, da, pošto-poto, stupi u državnu službu.Tako je i bilo.Blagodareći milostivim ljudima, on se nađe na platnom spisku zvaničnika dotične sreske kancelarije.Tad mu nije ništa ostalo, no da svu pažnju pokloni svom izobraženju, a to izobraženje sastojalo se u tome: da ide kao okružni načelnik, polako, s gimnastičkim isturanjem nogu, da nosi punu bradu ko načelnikov sekretar, i da se potpisuje ko prvi pretpostavljeni pisar. koji posle prezimena naveze čitavo „Solomunovo Slovo.“ Kasnije, kao praktikanat pri jednom ministarstvu, noseći pensiju opšte uvaženoj gospođi Sosi, upozna se s njenom sestričinom Cajom. (Čuvena je „tetka Sosa” u višim prestoničkim krugovima). — Vi praktikanat! — Na žalost... gospođice... tolika dugogodišnja besporočna služba — odgovori Spasa i duboko se pokloni. — Šta mislite!Tako izobražen čovek, s takvom gracijom i dostojanstvenim držanjem...Šta mislite, — praktikanat !... Od tada nije izbijao iz te kuće.Nabavljao je pilež, spremao zimnicu, obračunavao se s piljaricama i povrtarima, a za dugih zimnjih noći, kad su svake treće večeri priređivate sedeljke u tetka Sosinim odajama, na kojima su se viđali krupniji činovnici svih mogućih struka, Spasa je činio sve za zadovoljstvo gostiju: nabavljao je nove karte, taze vino, poslastice Marije Farkaš i mezeluk Bogoljuba. Jednom, kad je g. ministru podneo nekakav tabelarni pregled, vrlo marljivo izrađen, on mu je poklonio pažnje: — Vi ste, ako se ne varam, zet gospođe Sose? — Izvinte, gospodine ministre... poznanik i štovalac — reče Spasa, sav crven kao rak. Nije prošlo ni nekoliko dana, a Spasa je postao zet opšte uvažene tetka Sose, samo s tom razlikom, što se gospođina Caja nije htela udati za praktikanta, već za sreskog pisara, te je tako Spasa, pre venčanja, dobio ukaz. Uvažena gospođa Sosa udala je tri šćeri i devet sestričina, brataničina i ranjenica: prve za krupnije, a ostale za sitnije činovnike.Za to je, s puno prava, govorila da ima: teču u ministarstvu, ujaka u Državnom Savetu i strica u Konzistoriji. Otkud sad g. Spasa u ovom srezu, za to bi trebali da pripitamo mnogopoštovanog gospodina Prodana Žmurića, narodnog poslanika iz Poskurica i gospođu kapetanicu Caju.Prvog za to, šta mu se to toliko dopalo u radu kapetana Spasoja Žeravice u skupštinskim izbornim aktima, a drugu za to, pod kakvim je uslovima pristala prošlog leta na Kiseljaku da izvesno vreme presedi u ovom zabačenom srezu. Kapetan stupi u novi konak.Za njim ide Kića, nestrpljivo trljajući ruke i iskašljujući se. — Kao što vidim...O, o, tako, tako — zaviri on u sva četiri ugla Kićine sobe. — Pa... seljačka posla, gospodin kapetane... koliko se može i ume — reče Kića, gledajući u skoro nabavljeni i lepo namešteni krevet. — Boga mi, gosposka posla...Znam koga imam... Soba dugačka i vidna, s tri prozora..Nameštena i uređena pola seljački, a pola varoški.U jednom uglu je gvozden krevet s dušekom, jorganom i belim jastucima, a u drugom široki drveni, sa šarenicama, slamom napunjenim jastucima i potšivenim vojničkim ćebetom.Na stolu, do prozora, čaša vode s cvećem, a oko nje dunje i šućurke, pero i mastilo, kalendar i pravilo pešadijske službe.O zidu visi ogledalo, okićeno čuberom i bosiljkom, dva šešira, šajkača, dogled, revolver, čantra od crvenog blanka, slike nekih careva i ratova.To je soba Kiće Milikića. — Kažem ja gospodin načelniku: nama trebaju ljudi mladi, vredni, preduzimljivi — reče kapetan utirući čelo maramom. — Ustaoci! — reče Kića i namesti ga na gvozdeni krevet. — Da, ustaoci...Nama trebaju ljudi, koji će slobodno zastupati naša ubeđenja... Kića junački podiže glavu... — Koji će i život položiti...Pa kako ti još...Zdravo si, mirno si... — Dobro, gospodin kapetane, kako vi. — Jest, kažem ja gospodin načelniku, a on veli: eto tamo tebe i gospodin Prodana, pa što vi učinite, ja pristajem, pristaje i gospodin ministar i svi.Ko je vaš i naš je.A to se, dragi moj Kićo, po sebi razume.Svaka vlada traži oslonca u narodu.A šta je narod?Narod je veliko stado, kome treba dobrih čobana, pa da se striže i muze... — A narod, otnosno, mora uz vlas’, hteo ne hteo — dodade Kića. — Mora, bilo milom, bilo silom.Nama trebaju samo ustaoci!... — Oduševljeni, na premer, ne ustrašimi. — Hoćemo ustaoca!Hoćemo oduševljenih privrženika, koji će neustrašimo...Oh, ala su krasni, ala su gojazni — prekide kapetan, gledajući na prozor — Pa što su za podvarak...Zbilja, koliko ih imate? — Plovana, gospo’n kapetane?Imamo dosta plovčića. — Kod vas su se ispilili, ili ste ih kupili ? — upita on, pa pre no što će sačekati odgovor, produži: — Država naša to ti je jedna velika mašinerija...Državni službenici to su točkovi na toj mašineriji.Mi smo, dragi moj, točkovi; mi kapetani i vi što ste uz nas.Državni razlog! — podviknu on značajno — zahteva...U ostalom, to će ti objasniti mnogopoštovani narodni poslanik, gospodin Prodan. — Naš je zadatak ogroman — poče Kića deklamujući — ogroman i preogroman... i hvala vama koji ste vi... na premer... u ostalom... objasnili mi na prvom sastanku i u svoje drustvo me primili. Kića se zaplami u licu.Veliko oduševljenje navalilo i zagušilo ga, pa mu izraza ne mogaše naći. — U ostalom, otnosno što se tiče — produži on šapatom — najveća je smetnja u ovim starkeljama. — To su totovi, bezjaci !...To su klade suvremenom napretku — reče kapetan, ustade i zviždućući, poče razgledati slike po zidu. — Na premer, samo molim da se ne čuje, gospo’n kapetane moj stric, Jeko, glup ti je ko garnizonska čizma.On je od davnina navikao da gospodari ovim robovima u zadruzi.Svako radi a on sladi...E, nema to...„Duh vremena sad je taki.“ Pa mu je krivo što mu, daklem, i sad ne ide sve ko po loju, što neću i ja u brazdu...E nema to...„Duh vremena sad je taki.“ Sve sam mu konce pofatao. — Tako, tako, samo tako — mrmori kapetan, gledajući u kovanluk u vrtiću. — Samo tako ti njih...Kako su vredne!To ti je ono: vredna ko ’čela.Na svaki način vi imate meda i suviše? — I suviše, gospodin kapetane, i u ćupovima i u saću...Ako je po volji, da spremimo malo saća? — Žena moja rado ga jede. — Bata Mojsilo naročito ovu stočicu miluje — dodade Kića. — To vam je stočan čovek, to jes’ najvoli stoku, nju pati i njom se zanima — Mojsilo!Mojsilo! — zabezeknu se kapetan. — Koji to Mojsilo? — Moj stric.Strašno bezazlen čovek.Izdire ko rob, ko kljuse, i ne zna ništa dalje od nosa i od one stoke, što je miluje.To ti je ono, gospo’n kapetane: ko ne ide dalje od tora, ne zna više od vola. — Ti su „Mojsili“ užas glupi ljudi.I glupi i neblagodarni — primeti kapetan sa malo življim izrazom.Radi primera, evo jednog od tih „Mojsila“: Došao je u čaršiju u čošnim čakširama, čizmama, astragan šubarom, debelim srebrnim lancem preko krošnjavog trbuha.U selu krao celog veka, pa u starost došao da se čaršija.Otvorio mehanu, a ne zna o Bogu dve.Ni paprikaš ne ume zgotoviti, a hoće da mehaniše.Niti se ko s njim druži, niti možeš što valjano čuti od njega.Vasdan kojekakvih kikseva.Kaznio sam ga s trista dinara, kukao je i zapomagao dok nisam akte zabacio da mu krivica zastari.Potpisao mi menicu od pet stotina dinara i, slučajno, sa svim slučajno, platio je.Sad oči da mi izvadi za tih tričavih pet stotina!A da sam mu ja tamo, on ne bi smeo zuba pomoliti, da je hiljadu i pet stotina...Ti „Mojsili“ užas su neblagodarni ljudi!... Za tim se prešlo na govor o našim seljacima, u čemu su se obojica složili (ili bolje: Kića je sve odobravao, što je kapetan pričao i tek ponešto dodavao) da su naši seljaci glupi i neradnici, dalje, o oskudici obrazovanih ljudi u narodu. — Kamo sreće, da imamo u svakoj opštini po desetak tako obrazovanih seljaka, kao što si ti, kud bi mi odmakli — reče mu kapetan baš u brk. Kića zadrhta, ko da ga groznica strese. — Na premer... otnosno... daklem... teško je s kojekakvim bukvama na kraj izaći — reče on i oseti neko osobito zadovoljstvo, što mu tako podesan izraz pade na jezik. — Nama ne treba golanferija, masa, rulja, nama treba jezgro naroda, cvet naroda!... — Kajmak drustveni — dodade Kića, ponosno diže glavu i usuka brčiće. Stiže i posluženje.Na velikom služavniku (na kome je naslikan nekakav đeneral sa velikom perjanicom) koji se iznosi samo o Sv. Đorđu i o krstonošama, donese Leva kafe i vina. — Naš svet, kao što rekoh — promrmlja kapetan preko cigare — strašno je nazadan. — Otnosno... strašno glup — dodade Kića. — Glup mu je hod, govor, haljina, svaki pokret, ama sve.Samo da ti o tom priča mnogopoštovani poslanik Prodan Žmurić.U ostalom, on će te o svemu obavestiti. — Ja ću se, na premer, osobito radovati da stupim u takvo otmeno drustvo...I hvala vam, koji vi mene tamo ubrojavate...Izvolte, gospodin kapetane! — Hvala!Krasno vino!Za sretnjih dobrih reči...A cura, ako smem pitati, ona je... — Bata Mojsilova najmlađa kći — odgovori Kića. Leva pogleda niza se. — Hvala!Hteo sam samo da svratim.I tako da sumiramo — skoči kapetan. — Država naša to ti je jedna velika mašinerija, mi smo točkovi na toj mašineriji.Svaka vlada mora se oslanjati na ljude iz naroda.Ti si odlikovan poverenjem gospodina Prodana, da prvačiš u ovome kraju.Ti si član naše stranke, na koju se vlada oslanja.Od nas se traži ispravnost, postojanstvo!Od nas se traži da slušamo šta stariji zapovedaju, a naši stariji to su gospodin Vođa i ŠeF, i mnogopoštovani narodni poslanik Prodan Žmurić.Da slušamo uvek, u po dne, u ponoći...Državni rezon!...Razmislimo šta je to državni rezon!I taj državni rezon traži od nas ispravnost, postojanstvo, poslušnost. — Uvek, u po dne, u ponoći — stade Kića vojnički. — Sa pregorevanjem, koje je svojstveno... u ostalom to će ti objasniti gospodin Prodan. — Jovane!... konje!Curo, kaži panduru nek pođe. Devojče istrča. — Kao novom članu naše družine — poče Spasa kititi uz čašu — ja ti želim, da dostojno odgovoriš nadama, koje se na te polažu.Želim, da te skorim pozdravim kao predsednika krivorečke opštine...Hteo sam samo da svratim...Zbogom 16 idućeg na gozbu! - Hvala vam... i nemam reči... koje vi mene... u vaše drustvo...Molim vas, što hitate, gospo’n kapetane... — Poslovi su, brate, brige, tereti...Hteo sam samo da svratim — reče kapetan i izađe. Kića ga isprati, naredi te pandur podmiri svoje bisage, pa se vrati u sobu. Ali u njoj nigde mira, ni pokoja.Goreo je sav ko u vrućici, a graške znoja kiptahu mu s lica.Razdragan do ludila, baci ruke za leđa, pa se razmanu preko sobe i tamo i amo. — Mnogopoštovani narodni poslanik Prodan Žmurić!...Gospodin šeF u Beogradu!...Kapetan Spasa Žeravica!...Ja !...Naše drustvo...O, Bože, ima li iko srećniji od mene, Krste Milikića!... Sede na krevet i zaturi se.Nešto ga bocka, golica.Pređe na stolicu, zaturi se, izvadi duvansku kutiju, te jednu zapali, pa skoči. — Bože, da li to vidi Maja, Bracan, Bata Mojsilo i ostali naši.Neka kažu, je li iko igda, iz ove kuće na taj stepen izašao, da se na ovake ljude osloni, Naš šukunded Kostadin, čudna mi čuda, krvio se s Turcima...Umr’o — pa ništa...Niti je bio kmet, ni predsednik, ni poslanik...Naš ded Milojić, i moj otac Radoje, bili su obični argati.Niti ih ko čuo, ni znao od gospode i trgovaca. Stade i pogleda na prozor.Tamo, na domaku, pod jednim osojem, vidi se seosko groblje. — Mirno i spokojno počivajte u hladnom grobu, stari moji, vašu slavu ja ću uzneti — reče on, pa sede za sto, izvuče Fioku i iz nje čitavo tuce hartije.Uze pero i napisa: „Živeo Kića Milikić.“ Pade mu na um da razmisli: kako bi se potpisivao.Da li: Krsta Milikić?Ne valja.Bolje: Kića Milikić...Ali to je tako mlako prezime!I, posle, ima još jedan Kića u selu!Od kud, naopako, da se i on rodi?Od kud baš tako ime da mu nadenu?Na premer, ode on u čaršiju i prestavi se gospodi: Kića iz Krive Reke! — O, vi ste, dakle...Izvolte sesti...Drago mi je...Slušao sam za vas..I mnogi će misliti da sam to ja, a on je ko kondžolos...Samo da me bruka!Od kud da se i on tako zove, kuma mu ludog!... I pošto čitava dva tabaka išara, odluči se, da se od sad potpisuje: „Kića Radojev Milikić—Krivorečanin“, s uverenjem, da nema čoveka, koji se ovako potpisuje, pa da svu Srbiju prebišteš. Skoči, pa stade pred ogledalo.Ogleda se sa svih strana.Lep čovek: crnomanjast, pun, oči krupne i crne ko trnjine, nos mali, pravilan, brčići tek da se prihvate.Bradica, samo jedan pramičak.Usuka brkove i onaj pramičak.Nakomrdi se, pa se razvedri, da vidi kako mu liči.Uze jedan šešir, nakrivi na jednu stranu, pa na drugu, napred i nazad, pa tako i drugi.Ostavi oba, na uze šajkaču.Ona mu beše najmilija. — Sad će se gospodin kapetan pohvaliti gospodinu Prodanu, kako sam stupio u njiovo drustvo, a ovaj će to dostaviti i samom gospodinu Šefu u Beogradu.Svi će o meni govoriti i raspitivati za me.Oni traže da budem njin Bože, zar još sumnjaju i zar su mogli i pomisliti, da ne želim da budem nešto veće i više od mojih ukućana, suseda i seljaka!Sad sam njin od šajkače do vrnčanica.I kroz koji dan ja ću se peti sve više i više, ko uza stepenice.Jes’, ja, Kića Milikić!Sila smo! — prodera se ko da se s nekim inati... Leva utrča na vrata. — Lele, lele! — gruvaše se u prsa. — Jesi l’ vidla, a? — Da se nismo obrukali? — Ene sad!A što da se obrukamo? — Pa kako nas je zatekao... — Čudo!I zar kod njega da se ja obrukam! — Ono je gospodin...Ko je ono, Kićo? — Ko je?Samo da znaš ko je!Kapetan, more, kapetan!More, kapetan ej!... — Ju... pa šta veli, kako nas je zatekao... — Kapetan, Levo, kapetan!Načelnik sreski!Starešina čitavog sreza!On što kaže, kazano je; što on zapovedi, zapoveđeno je.To jes’, što kaže on, što kaže mnogopoštovani poslanik Prodan Žmurić i što kažem ja! — I ti... — Šta se ceriš, i ja, i ja, da kako! — On može da uapsi u vajat kod sudarnika? — Ludice jedna i još pitaš.Sad da uhapsimo koga ’oćeš.Odmah, s mesta, pola sela u aps, s mesta, bez izgovora, da vežemo, da apsimo, da tučemo, da globimo!Ludo jedna, ništa ne znaš — čvrknu je u čelo — ludo jedna! Prođe preko sobe, pogleda na prozor, pa na ogledalo.Usuka brčiće i onaj pramičak bradice. — I od kud ćeš znati.Svi se pravite da nešto znate, a ništa ne znate. Izvadi maramu, obrisa ogledalo, rasuka i usuka brčiće, nakrivi šajkaču, zabaci ruke na leđa, pa se razmanu preko sobe. — Te ne znam, ovo je neki red.Te ne znam, ovo je neki običaj.Te ovo se valja, a ovo se ne valja...Ovde čovek da probleji, k’o u toru... Leva marljivo vezijaše kolir pamučne košulje. — Maja veli: Kićo, mile, slušaj, blago Maji, starijega...K’o da me je sad s krila spustila.A ko su ti stariji?Vidi li mi se od njiove sveće?Čudna mi čuda što pušim duvan pred Bata Mojsilom!Ubi ću mu čes!Pa još da klanjam Vuletiću i Pošurliću i ljubim stope popu Hrisantiju.Ama neću more, ne!Nek se pohvale, kad im se prikloni Kića Milikić! Pogleda na prozor, pogleda na ogledalo, pa joj se zapilji u oči. — Je l’ tako, Levo? — Ti znaš — sleže dete ramenima. — Nemoj tako, sele...Je li, ti si moja seja ? — Jes’. — Slušaj ti tvoga batu, pa da te k’o lutku okitim... — Bato, bato, nisi čuo, Maja i Đeko kazali, da se sad za Gospođu ponovimo i ja i Staka i Inđija... — E, čudna mi čuda: kazala Maja...Kaz’o Đeko ..Ali tebi će bata kupiti srmajli jeleče... — Maja kaže: sad uz poste doći će Đoša terzija da nam sreže po sukneno jeleče s četiri gajtana...Kako lepo reže!... — Pa da ti kupim cipelice, štikle na stoparče... — Bata Mojsilo gradi u vodenici opanke od telećaka...Ju, da vidiš kaki su...Pa oni s dvojim prepletima.A Vuju se gradi u čaršiji čantra od našeg sivonjice... — Još po tom amrelče, pa da mi budeš k’o leptirče...Pa da te izvedem međ’ gospodu i gospođice, pa da te udam, da budeš gospoja... Leva strugnu na vrata. — Ludo k’o divljač — šanu on za se, ogrnu gunjče, uze štapić i zviždukajući izađe na polje. Sunce već prevalilo preko neba.Debeo lad uhvatio sa strane i kuću i ostale građevine, a nebom promakne po koji oblačak k’o gruševina.Žene, mešaje, ispljuskale se vodom i tek danule dušom od žege s polja i vatre s pročevlja, otpustile vitice, pa prilegle radu.Deca skakuću iz lada u lad, sedlaju mačke i sapinju pilad, svađaju se i cerekaju, a Leva pristaje uz njih, te ih miri i zagovara. — Inđija, Kićo, Levo, Stako!Ima li koje gore, more...Eno svinja u ku’ruzu...Ić... kić... kić! — začu se čiča Jeko iz šljivaka. Uznemiriše se deca i žene. — Levo, potrči, — viknuše one. Devojče odjuri bez obzira. — Manj to.Još i kokoške da ti teram na vodu — progunđa Kića, obuče gunjče, baci štap i pođe šljivaku. — Đeko je u šljivaku — okrenu se ženama. — Jes’, dilbere, u kolarnici — reče jedna. — Sad baš dođe iz polja — dodade druga — Nešto delja, a Šećo uz njega, pa muti crvenu zemlju.Da vi’š kakav je, zlatane! U kolarnici, gde su smeštena volujska kola, čitava i rastočena, suva japija i kolarski alat, majstoriše stari Jeko, a mali Rade, đedino sinovče, džaka i ciganiše.Razmutio kalup crvene zemlje u nekoj čančini, te đedu konac okvasio da otanča baskiju, pa sad u njoj ruke brčka i šara kanate. — Miruj, more, brkljo brkljavi — rekao bi starac kroza zube, ne skidajući oči s crvene brazde, po kojoj mu bradva varakaše. — Bata!Ene ga bata — skoči dete u prisret bratu. — Sustal’ se, Đeko — pozdravi ga Kića, češkajući se iza vrata. — Et’, ponajlak, staračka posla — tiho prozbori nišaneći uz baskiju. — A ti, ti, jolpaze mali, — šanu mu brat — tebe ću ja dobro išaketati. — Bato, Bato!Đeko veli!Rade umoči konac u varbu i ja umočio... — De de, de de! — zapreti mu prstom, iskašlja se, podboči se jednom rukom, a drugom stade usukivati ono bradice.Imao bi mnogo da mu priča, a ne može da se nakani.Odakle da počne, kako i na koju ruku: da li ozbiljno, u vidu raporta, što ga je negda podnosio kaplaru, da li tiho, snishodljivo... — Kažem ja Mojsilu: bukovina je meko drvo.Ni baskije ne bi više od nje napravio. — Ja, što veliš, Đeko... — Cerovina je za šta ’oćeš.Nuto kako zveči!Ka’ čelik! — Ja, bolja je ona — promuca Kića.Ponova se iskašlja, prikupi snagu, strese se k’o da okov zbaci, te mu se jezik odreši. — Ama videl’ ti, Đeko, i gostiju imadosmo... — Šta veliš, more? - Kića uze jedan prutić, tek da mu je u ruci, pa produži: — Jes’, Boga mi, Đeko, gospodin Spasa Žeravica, kapetan, moj dobar ljubavnik... udostojio me je... to jes’... posetio me... — A po kom poslu, more? — Pa znaš, Đeko, sad mu je... da rečemo... taki običaj, to jes’,u gospode, da se i bez gostinskih dana posećuju... — Nuto de!. — I ako nisam gospodin, Đeko... ja... što ’no rek’... dobro je kad čovek s gospodom poznanstvo uhvati...Ja ne znam k’o što bi ti rek’o, Đeko, ali... onajke... imati potporu vlasti, naročito ’nakog prijatelja, k’o što je gospodin Žeravica... - Ono žuto? — reče starac, dohvati još jednu baskiju, isporedi je s ovom što je tesaše, mrdnu glavom i nakelji se: — Od nevešta i gora plača...Da ova baskija prođe kroz ruke Jovana Golje, iskočila bi ka’ iz kalupa, a ovako joj se ne zna koja je vera.Je l’ tako Rade? Dete se nasmeja. — E, da ti znaš Đeko, — produži Kića savijajući prut — šta u njemu leži, baš u onom kapetan’Spasi!Sam gospodin Prodan Žmurić, narodni poslanik, veli: kam’ sreće da ima u Srbiji još pet ovakih činovnika... Starac se jetko osmehnu: — Prodan!...Znam ga od litre mesa!. Kića manu glavom i baci pogled u visine. — E, moj, Đeko, da ti znaš kakva je sila taj Prodan!Jednom sam čudo gledao, pa se nisam mogao iščuditi, a to je, znaš, Đeko, bilo, kad sam bio u Beogradu u vojsci, pa idem ti ja Terazijama ozdo, a oni ozgo, to jes’ narodni poslanik Prodan Žmurić, i zamisli — bodnu se prstom u čelo — s njim gospodin ministar građevina...Jes’, zdravlja mi!Lepo uvatio ga ministar pod ruku, pa ga vodi i sve se smeje i zagovara ga, a Prodan se nakomrdio ka’ oblak!Svet vrvi i tamo i amo i čes im odaje.A baš tada je Prodan u skupštini žestoko izbrusio tog istog gospodina ministra građevina, što nije ozidan most na Potočanjku, do njegove mehane, no se narod u kalu davi...Svi ga se boje i svi mu se klanjaju...Što zaželi, čini mu se...On je ovog kapetana i izabrao, pa...Đeko... ovaj... na priliku... šta bi valilo ovoj čuvenoj kući Milikića, da se na jake prijatelje osloni... Odanu i zbrisa znoj s čela.Učini mu se da je žešću besedu izgovorio, no igda do sad, i da mu se tek sad jezik odrešio. Starac ćuti i meri baskije, ispoređuje i izjednačuje... — Pa počeh ti pričati, Đeko; veli meni kapetan Spasa: retkost je gde tako vospitanog seljaka i radujem se što te je takvog odgajila čestita kuća Milikića.Nije da rečeš, Đeko, da se što ’valim, eno, vala, čula je i Leva, i ja ka’ stid me... znaš... reći će neko da se gospodim...Jok ja, vala, što bih se gospodio...Eto, vala, čula je Leva... Starac odmeri jednu baskiju, pa baci: — Kriva!Ispraviće je Suljovi gvozdenjaci.Be’ šale, otpadni de na trkalište, do Sulja Ciganina, nek iskuje jednu stotinu dugačkih klinaca, da onaj vrt ogradimo. — ’Oću l’ i ja, Đeko, — skoči Rade — da vidim kako Suljo u me’ove duva?Da i ja duvam!... — Ti ćeš, blago Đeku, sa mnom, da majstorišemo, pa da budeš dobar majstor... Kića uskoluta prutić, probiše ga nove graške znoja, dok se nakani da završi: — Pa da vi’š, Đeko, veli gospodin kapetan: da te, veli, okmetimo...Ja velim neću, kako bi to bilo mimo moje starije u zadruzi...A on veli: na mlađima svet ostaje... neće se... ovajke... ljutiti čiča Jeko, kada mu... onajke... glas kući podižem...A ja velim neću... — Ić... kić... kić!... — skoči čiča Jerotije — Ene ih!Levo, Inđija, Stako, svinje u ku’ruzu!...Ne daj! — Ić... kić... kić!... — Kića otrča, a za njim i Rade odskakuta. — O, Kićo!Dede, pa odpadni časkom do Sulja na trkalište za one gvozdenjake!. Kića škrgutnu zubima: — Jovan Golja!Ciganin Sulja!UF, ta da li će doći dan, da smaknem ove tutore s glave!... I zamače na trkalište... Avgusta iste godine bila je gozba u domu sreskog načelnika, Spasoja Žeravice , u čast dolaska narodnog poslanika, Prodana Žmurića sa skupštine. Ali, prethodno, da se upoznamo sa gospodinom poslanikom. Prodan Žmurić davno je prešao pedesetu godinu, ali još mladolik, krepak i u snazi.Ličit čovek: visok, dežmekast, oči krupne, plave, nos veliki, orlovski, brkovi tanki, dugački.Od kako je na dovletu je, k’o ni jedan sretnji iz njegovog sela.A evo otkud je to: Još kao golobrado momče najmi se u pandure (ili kako bi on milovao reći: „stupi u državnu službu“) kod kapetana Pavla Glogovca (i on se prezivao po selu u kom se rodio).Vernijeg pandura, u svom veku, nije imao blaženopočivši gospodin Glogovac, a slađeg leba nije pojeo Prodan od onog „u državnoj službi“.Bar polovinu vlasti, što je danas imaju sreski kapetani, imao je „u srećna vremena“ kapetanov pandur Prodan Žmurić.Najpre mu je timario konja, nosio vodu i pokućario kao šegrt; za tim, preveden pred kancelarijska vrata, propuštao je ljude, osluškivao šta se radi u izvršiteljevoj kancelariji i sreskom mutvaku.A kad ga je, docne, u nekim poslovima, koji su se samo noću obavljali i za koje od muškinja niko nije znao, oprobao kao najvernijeg od sviju, odredio ga je za svog ličnog služitelja, koga niko pod sreskim krovom nije mogao upotrebiti. Jahao je ’ata, k’o i kapetan.Tek za sudlanicu da je bio manji od kapetanovog.I sedlo, i bilav, i šiljte, i sav pribor k’o u kapetana.On jedini udostojavao se te počasti, da prati doktora i inžinjera, koji su se, s vremena na vreme, k’o repate zvezde pojavljivali, ili kakvu ređu ticu, kakvog Švabu, koji bi došao da razgleda brda i dolove. Bojali su ga se seljaci k’o Boga.Kome je hteo pomoći, pomog’o mu je k’o svetitelj.Čovek skrivi, vlast ga potraži, a Prodan se samo pokloni pred kapetanom: „gospodine, nije kriv.Ako sam ja, to je i on“ — i kapetan ga pušta.Kad opet stigne naredba od knjaza i popečitelja da se proberu deset najzdravijih mladića i upute u Kragujevac u tobdžije — Prodan Žmurić zađe po srezu, pa zajmi k’o svinje na obor.Potera po pedeset, pa gredom jednog po jednog otpušta, dok u Kragujevac dotera deset golaća!I, blaženopočivši kapetan Glogovac ni put ne reče: što to Prodane?Verovao mu je k’o sebi, a baš pred smrt postavio ga je za presedatelja poskuričkog primiritelnog suda u kom je zvaniju desetak godina probavio. Za kapetanstva Malog Vukojice stiže jedne jeseni poverljiv akt kapetanu: da spremi jednog viđenog, knjazu i vladi odanog, domaćina u skupštinu.Kako je bilo po dva puta naglašeno, da čovek mora biti vladi odan, to, Mali Vukojica, posle dugog premišljanja i dve neprospavane noći, ne nađe odanijeg od dugogodišnjeg sreskog pandura Prodana Žmurića, presedatelja poskuričke opštine. Otada, do danas, Prodan Žmurić, s malim prekidom, poslanikuje.Neograničenom odanošću svojoj partiji, a naročito njenom Šefu (još ni jedared nije drukčije glasao, no kako mu je g. Šef kazao) uvršćen je u oblasne prvake, i reč njegova, u podesno doba, uvek je od uticaja.Tada on menja činovnike, daje preporučena pisma, nagrađuje i kažnjava, namešta i skida kmetove po opštinama, šumare, čuvare, kontrolore i drugu službenu sitnež, proseca putove kuda štapom nanišani, i tome slično. Prodan Žmurić najbogatiji je čovek u srezu.Za to ima da blagodari osobitoj sreći u liferovanju furaži za dotični vozarski eskadron, u kom je poslu uvek imao masne zarade.U brizi za narodno dobro, pristao je jednog leta i išao u deveti okrug i kao preduzimač zidao stalne mostove na nekim suvim potocima, koji su se poslednji put, glasovite vodene 1863 godine, izlili iz korita te poplavili izvesan tamošnji kraj.Od tada je, u tom pogledu, povučen u mirniji život.Kad nije „na državnom poslu“ u Beogradu, on se šetka po srezu, pohađa prijatelje i jednomislenike, razbira za narodne želje i potrebe, a najčešće pohađa sresku kancelariju: izdaje upustva kapetanu, razbira za kretanje opozicije, prima molbe i žalbe, te ih sprovodi ministrima u Beograd.Kad god bi došao, gostovao bi kod kapetana po nekoliko dana i tada su priređivate gozbe u čast njegovu. Na gozbu, o kojoj je ovde reč, došli su sem g. načelnika i više njegovih jednomislenika. U lepo nameštenoj „gostinskoj sali“, u zdanju sreske kancelarije (u kojoj je već dva puta vladika spav’o) čije zidove krase slike: vladajućeg gospodara, prosvetitelja Save, uokvireni dekreti kapetana Žeravice, sablja dimiskija kavaljer majora Pavla Popovića „Glogovca“ — sastavljena su dva stola i nameštena tako, kako će gospodin poslanik, valjuškajući se po kapetanovom krevetu, biti na čelu sovre. Prodan Žmurić, kao vazda, beše u čošnim čakširama, s dubokim turom, fermenu i koporanu.Na nogama imao je plitke cipele, na koje su nasele vezene čarape, a preko ovih brišu pačaluci od svilenih gajtana.Izbrijan i očešljan, k’o da će po devojku. S desne strane seđaše Kića Milikić, najmlađi član Žmurića partije, koji beše predmet pažnje ove družine. Šumar Todor Kolenica, čovek u četrdesetim godinama, u uskim čakširama, džemadanu i šiljatoj šubari, seđaše s leve strane svoga Proke.Njegova duga, crna brada i krupni prosedi brkovi, njegovo malo, uvek natmureno čelo, ispod koga sijaju male očice, ulevaše respekta svima iz donjeg kraja sovre.On je najstariji u družini Prodana Žmurića i najverniji privrženik u njegovom izbornom srezu.Kad je Žmurić u vlasti, Toša prima platu iz državne kase, ništa ne radi i uvek je pri ruci Prodanu Žmuriću.Kad je ovaj u opoziciji, Todor sedi kod kuće a za trošak se ne brine.On služi i gospoduje: kako kad, kako prema kome i prema prilikama. Ćata Koca (odnosno Kosta Stevdžić) smeđ mladić, s kratkim, retkim brčićima i šiljastom bradicom, jedan od mlađih članova te družine, beše u svom stajaćem ruhu: šarenim pantalonama, belom prsluku i čošnom fermenu.O bedrima visaše mu žuta čantra, u kojoj, sem građanskog postupka, počivaše duvanska kutija, muštikla i program Žmurića partije.Sedeo je do Milikića. Malo niže sedeli su: kontrolor krčmarine (jedan star, ćelav i ćosav bakalin, koji je stradao za partiju i pao pod stečaj), nadzornik duvana, sredovečan seljak, koji nema nikakvih zasluga ni za sebe, ni za drugoga, ali koji je na ovaj gosposki lebac izašao samo za to, da se vidi kako se nagrađuju ljudi, koji su slepi privrženici sadanjeg stanja — i dva mladića, koji se nalaze tu, u društvu prvih ljudi, da se školuju, te da docne posluže. Gospođa Caja, u lakoj cicanoj haljini, šetkaše se oko sovre, zastajkivajući čas u gornjem, čas u donjem kraju, živo se interesujući o apetitu gospodina poslanika. — Hvala, gospođo.Ovako bogata trpeza može se naći samo u Beogradu!...Spasi Bog, Milikiću! — Na spasenije, gospodin Proko !Hvala vam, koji vi mene... — Molim, molim... Zveknuše čaše i nakrenuše se na dušak.Nasta ručak u najvećem jeku.Poče razgovor življi i življi. Najpre, razume se, govorilo se o vremenu: kako je lepo divno, krasno, kako će ova međudnevica biti bolja od lanjske, kišne...Za to što je bila kišna, te je prokislo i u „gostinsku salu“, govorilo se o zdanju: kad je građeno, od kakvog gradiva, o kajišarlucima preduzimača i o rasporedu u zgradi.Za ovim o radu u sreskoj kancelariji, o osoblju, zatrpanosti predmeta na izvršenju, o neumornom radu kapetana Žeravice, da to u red dovede. Kad već rumen obli lica i jezici se odrešiše i u onih iz donjeg kraja, prešlo se na ozbiljniji razgovor. — Gospodo! — poče Prodan Žmurić dostojanstvenim tonom. Svi zaćutaše.Kapetan doli prazne čaše. — Kao narodni poslanik, koji već dvadeset godina... Svi đipiše na noge, al’ on manu rukom, te sedoše.Kića Milikić metnu prst na čelo i upravi pogled govorniku pravo u oči. — Kao narodni poslanik, koji s malim prekidima, već dvadeset godina njegovo poverenje uživam...Radujem se danas...I nije šala...Na zarancima života dočekati i tu radost, da me omladina, na kojoj, sledovatelno, svet ostaje, počituje i uvažava i moja nastavlenja srcu prima i nije mala radost...Radujem se i čustva moja preispunjena su...Ja pijem čašu u zdravlje mladog člana naše družine, gospodina Kiće Milikića! — Živeo! Zahori se „mnogaja ljeta“, u kome šumarev bas sve zagluši. — Gospodo!Dopustite jedan predlog, — zakrešta glas ćatin. — Da čujemo! — reče Prodan. — Da čujemo! — rekoše ostali. — Upravo... jednu molbu.. — Čujmo! — reče Prodan. — Čujmo! — rekoše ostali. Ćata se podiže.Jednu ruku zavuče za prsluk, a drugom uhvati šiljastu bradicu. — Gospodo!Situacija stranih sila u našoj otadžbini takva je, da stavlja u dužnost svakoj individiji, odanoj današnjoj režiji, da se o njoj pobrine..I ja, gospodo i braćo, kao čovek današnje vladajuće površine ustajem... to jest.. osećam težinu dužnosti, koju dugujem našoj partiji i upravljam molbu na najodličniju individiju ove odabrane družine, upravo slovom i delom apsolutno upravljam molbu na mnogopoštovanog narodnog poslanika, gospodina Prodana Žmurića, da ovaj mali skup pretvori u kon... fer... kon... federaciju, u kojoj će imati dobrotu da nas obavesti o situaciji stranih sila i o svemu opšte korisnom... živio Prodan Žmurić! — Živeo! — odjeknu salom. — Živeo govornik — doda poslanik — U to imenije — i čaše zveknuše. — Cajo!Mezeta! — reče kapetan trljajući rukama i čecajući oko stola. — Nanči!Nanči! — viknu kapetanica s kreveta. Služavka s bubuljičavim nosom k’o u morske šotke, donese dva puna tanjira raznovrsnih kolača, uspremi sovru, pa izađe. — Ako smem pitati, gospodin Kojo, koliko ste učili škola — upita kapetanica, nudeći kolače. — Četiri razreda osnovne i ratarnicu — odgovori ćata i ponosno pogleda u tavan. — Šta mislite, tako izobražen čovek!Šta mislite! — okrete se ona poslaniku. — Nemojte tako, gospo — umeša se šumar — trudom se sve postiže. — Kao na priliku... čitanjem poleznih knjiga — zevnu g. poslanik. Kapetan otvori vrata te, više krišom i na prstima, uđe njegov verni praktikanat Tatomir (krupan mladić s jedrim okruglim licem k’o pun mesec) klimnu glavom u znak pozdrava i sede na jedno sanduče do samih vrata. Nasta tajac, u kome se g. poslanik iskašlja i zaturi na krevet, a kapetanica poturi mu dva perjana jastuka. Svi upraviše pogled na Prodana. — Na prvom mestu, gospodo i braćo, imate pozdravlje od gospodina Šefa! — Živeo! — odjeknu salom k’o iz jednog grla. — On je, Bogu hvala, a na strah, užas i trepet naših neprijatelja, živo, zdravo, i za sve redom pita.Pita, kako ćata Koca, čuo sam da je vredan čovek i vospitan.Veli, takvi nam ljudi trebaju.Pita: kako Toša?On je već bio u deputaciji.Ličan čovek, veli, onaj Toša.Milo mi je videti onakvog junaka.Pita i za Kiću.Čuo sam, veli, da ima jedno čestito čeljade u kući Milikića.Pozdravi mi ga...Pita, braćo, za sve redom.Sve zna u glavu, k’o da je među nama. — Živeo! — odjeknu salom k’o iz jednog glasa. — Sila je, bre brate, — poduži Prodan. — Da nije njega, ova bi zemljica otišla u tandariju.Što je državnih briga i tereta, sve je na njegova leđa natovareno.Oni ostali ministri svi se iz njegove glave vode i nema mu parnika.Takvog državnika samo Prajz ako ima, više niko.Položimo se u ruke našeg mudrog Šefa i Vođe, on zna šta ’oće i gde nas vodi. — Mnogaja ljeta, našem Šefu i Vođi — skoči ćata. Kića Milikić poče neko kratko „mnogaja“, što se peva na zavetinama, a ćata preduze glas na ono veliko, duplo, te se ovo ćatino, stojke, otpeva u najvećem jeku. Pošto se svako smiri na svom mestu i kapetan obredi kolačima sve sem Tatomira, poslanik zapali cigaru, zaturi se, pa produži: — Državni razlog, gospodo i braćo, zahteva...Dobro razmislimo i pojmimo: šta je to državni razlog? (Prodan Žmurić metnu prst na čelo, a Kića Milikić čitavu šaku) Taj isti državni razlog zahteva, da sve ovo ovako ide kako ide... — Država ima svoj razlog, kao i ti tvoj i ja moj — šapće šumar Milikiću. — Tako je, na premer...Ona veća, pa joj, otnosno, i razlog veći — reče Milikić, mlatarajući rukama, k’o da se brani od muva. — Stanje ovo — produži Prodan- — mora se održati!Ono mora opstati!Razumite: mora!... i nema sile, koja ga može razrušiti ..Mora, more, ej, mora!... Baci cigaru, tresnu rukom o sto i skoči na noge: — Neće oni kud su namislili, ne!More, ej, neće, ne! Zadiha se k’o da uz brdo ustrča.Graške znoja iskočiše mu na zbrčkanom čelu i zajigra izbrijani podvoljak. — I šta bi oni još hteli! ’Oće vlasti? ’Oće gospostva?Nek uzmu, ako im ne treba...Cic! — i šakom napravi jednu nezgodnu figuru. — Dole s njima!. .Jedan za sve, svi za jednoga! — tresnu ćata pesnicom o sto. — Dole s lupežima! — ciknu Tatomir. — Živeli naši!... — Rogove u glavu bestidnicima! — zagluši šumarev bas — Živeli sas naše pravo! — podviknu ćosavi kontrolor. — I onaj dronjo, Stojadin, podigao glavu, pa šišti na sveca!Ne’š more, ne’š!I s rogatijim se Proka bočio i izbočio... — Juf, ta ne jedite se toliko — priskoči kapetanica bolećivo — Šta mislite, takva sikiracija!.. — Doista, otnosno, na premer, zašto bi se jedili toliko — izusti Kića, gledajući Prodanu u oči. Svi zaćutaše.Poslanik izbrisa znoj s čela i okrete se kapetanici, koja mu se nešto žaljaše. — Ne mogu da ćutim.Ja i opet ustajem — skoči ćata — Ja ne mogu više snositi onu džangrizalicu, onog Lazaricu!Ama krs’ mi pojede ta inksekta!I vlas’ ako ovim bukačima na put ne stane, samom ću se Šefu žaliti. — Spaso! — pokaza kapetanica prazne čaše.Kapetan pritrča, te ih obredi. — Uf, ta nju bi trebalo živu raskinuti — unese se kapetanica poslaniku — Samo da znate!Samo da čujete!Pa i za vas...Uf, takva arogancija!... — Zbilja, koliko ima on godina ukazne službe? — Ju> ju!... pa i to pitate!Ukazan je od pre tri godine...Nije on ni zašta, nije ni za prepisača, toli za izvršitelja.Pa da zna, da me upamti...I što se nje tiče, ko s kim razgovara, ko s kim šapće, i što joj je moja kokoška lukac iščeprkala.I čudna mi čuda, taj tričavi lukac!Uf, ako Caja živa bude, videće je za tuđim koritom. Poslanik klimnu glavom u znak odobravanja.Oni iz donjeg kraja pogledaše u kapetana. — Gospodo moja! - usta kapetan. podboči se jednom rukom, a čukljom druge usloni se o sto. — Dužnošću pozvan, ustajem da i ja dam ozbiljnu reč u ovom ozbiljnom razgovoru...Istina je, da ima bukača, ali je istina i to, da ih vlast najenergičnije suzbija. — Jest, gospodo moja, i ja ću — skoči Tatomir. — Pazi ti! — oseče se kapetan i Tatomir umuče. — Spasa Žeravica! — viknu on značajno — gde god je prolazio, trag je ostavljao...Pamtili su ga i pamtiće ga...I mene, gospodo moja, do srca vređa, kad se i u ovakom društvu sumnjičim kao energičan policajac, koji svom predanošću ovom režimu služi. — Nije da rečemo... — zevnu ćata i pogleda u tavan. — Tog istog Lazaricu kaznio sam sa deset dana zatvora za nepristojno ponašanje pred vlašću.Bio je toliko drzak, da mi objašnjava paragraf o zastarelosti...On, meni, Spasi Žeravici, i to oči u oči!... — Čuo sam — klimnu glavom poslanik. — Vrlo dobro! — ču se iz donjeg kraja. — Molim g. Proko, ja sam ga svojeručno zatvorio u sobu do nužnika — reče Tatomir i blaženo raspedlji usta od uveta do uveta. Kapetan izvadi pisaljku, čuknu dva put o sto, pa produži: — Dalje.Tog istog Lazaricu kaznio sam sa trideset dana zatvora za ogovaranje vlasti i njenih zakonskih postupaka.Kazao je na jednoj preslavi, da je u Spase Žeravice sve crno što je belo a belo što je crno. — I za to sam saznao — klimnu glavom poslanik. — I sas naše strane ja vi osobito blagodarim... i sas vas je sav narod zadovoljan... i živeli — podiže se kontrolor i sav sto zaljulja — Zna se šta je belo, a šta si je vrano... — Ono, u stvari, jes... je... — reče ćata gladeći čašu. — I, gospodo moja, tom istom Lazarici isleđuju se još tri istupne krivice: za nedolazak na poziv (kaže, da je dolazio kad sam bio u srezu, ali pošto je poznat kao bukač, to mu se ne veruje); za nečistoću oko kuće (stoji mu kamara đubreta pred štalom) i za pevanje nekih pesama, koje se ne pevaju, niti ’oće da kaže kakve je pesme pevao (jamačno su buntovničke ili nemoralne). Proka Žmurić klimaše glavom smeškajući se. — Molim, gospodin Proko i akta da vam donesem — užagri očima Tatomir i zamače na vrata. — U ime naroda našega kraja, nek je g. kapetanu blagodarnos’ i gde čuje i ne čuje — usta jedan mladić s kraja sofre, te ovo brzo i odsečno, kao kakav raport izgovori, pa sede. — Živio gospodin kapetan! — reče onaj drugi do njega. — Hvala, gospodo...Molim vas, da me saslušate...I Petrekanja dobiće svoje...Ne brin’te, gospodo...Ja sam ga već dobro opaučio za zlostavljanje tegleće marve...Pred mojim nosom ošinuo je dušmanski bičem jednoga mrkova.Dobio je pun kantar. — I taj, u reči stojeći mrkov, je li njegov, g. kapetane — upita Kića Milikić. — Da, njegov...Dobio je pun kantar. Gospođa kapetanica unese se poslaniku: — Ju’, ju’ - i ona, geakuša, meni...Šta mislite, ju’, ju’... — Umirite se, gospo...Sve će biti kako vi hoćete — šanu poslanik. Tatomir uđe na vrata i unese čitav naramak akta.Pritvori vrata, pogleda na prozor, pa ih spusti na sto. — Vredan mladić! — pogleda poslanik po družini. — Jedini u kancelariji na koga se možemo s pouzdanjem osloniti — reče kapetanica i pruži prst na Tatomira. Praktikanat razdvoji akte i poče razdavati, no poslanik mahnu rukom, što je značilo: ne treba.Oni iz donjeg kraja ipak ih dokopaše i počeše razgledati.Jedan od one dvojice mladića sašapta se s Tatomirom, previ jedan tabak i smesti u džep. — Znaš, g. Tatomire, njegove svinje ušle u moj zabran, ja ga dočekam na prelazu... i tako to bi...Gde li je to lekarsko uverenje — reče mu jedan na samo uvo... — Uživaj... — odšanu mu Tatomir. — Što se tiče Stojadina to sami znate šta sam s njim radio — reče kapetan i poverljivo saopšti Prodanu Žmuriću svoje planove, da doskoči tome bukaču. Na polju, u dvorištu, ustumarao se svet i pogleda na „gostinsku salu“.Deca obigravaju oko prozora, k’o oko vatre, a ni jedno ne sme da se prikuči od plećatog pandura, koji kolaše ispred doksata i prozora.Samo „hektor“ gospodina poslanika po neki put zagrebe šapama, skikne i ponjuši oko vrata... Opet zveknuše čaše i zahori se „mnogaja".Ćosavi kontrolor raspeva se i poče nekakve sevdaliske otud „ot Vranju“. — Gospodo! — viknu poslanik. — Na dnevni red. — Čujmo! — reče šumar i mahnu glavom. Kapetan pritrča, te doli prazne čaše i ponudi mezetom. — Gospodo!Država naša to je jedna velika mašinerija — produži poslanik. — Kao što mašinerija ne može bez točkova, osovina i čivija, tako ni vlada ne može bez svojih ljudi, bez pomagača, pa bili oni, da rečemo, činovnici, bili, da rečemo, oni što uz vlast stoje...Finansije državne to su mast, kojom se podmazuju točkovi državni...Bez nje oni bi se ojeli ili ukočili... Kića Milikić izvadi beležnik i zapisa: „Finansije državne to su mast, kojom se podmazuju točkovi državni. — Odjako ti imaš da učiš mudre izreke — šanu mu ćata. — Otnosno, na premer, čovek se uči dok je živ — odgovori Milikić. Poslanik se iskašlja, podbaci još jedan jastuk pod glavu, pa produži: — Što se spoljni’ sila tiče, gospodo.... e....Boga... mi... to... spada... u višu politiku... i... prs’ na čelo ! Tatomir otrča, te ogleda i vrata i prozore, a poslanik se podiže, nadnese nad sovru, spusti glas i više šapatom prozbori: — Što se spoljnih sila tiče, gospodo, to vam mogu poverljivo saopštiti ovo: Rus je Rus, a Švaba je Švaba, a kad se oni uhvate, biće potegli, povuci...Rus gine za Boga i Carja i snagom izdire, a Švabine politike nema preko mora...Inglez, opet, radi s galijama i mrcvari Turčina, k’o starac buvu...To je što se tiče situacije stranih sila, i to vam mogu poverljivo saopštiti. Svi sa strahopoštovanjem gutahu svaku reč g. poslanika, samo gospođa kapetanica vragolasto obletaše oko Kiće, zavirujući, šta li to tako revnosno u beležnik zapisuje... — Državni rezon! — uzviknu Prodan Žmurić i metnu prst na čelo — Razmislimo, gospodo, šta je to državni rezon!...I, eto, taj rezon zahteva, da sve ovo ovako ide, kao što ide...I, na posletku, dopustite, gospodo, da i ovom prilikom izjavim radost, što u našoj sredini vidim mladog prijatelja Krstu Milikića, čeljade čestite kuće Milikića! Nasta tajac.Svi se zgledaše.Kića usta, podboči se levom rukom a desnom uze čašu: — Gospodo, braćo i drugovi!Radujem se i ovom prilikom... i nemam reči... koje ja... na premer... treba da iskažem u ovom trenutku svoga života, počastvovan od ovog odličnog skupa da stupim u čuvenu i odličnu partiju, kojom rukovodi na daleko čuveni Vođa i gospodin Šef naš, a koju u našem srezu i okrugu tako mudro predvodi mnogopoštovani dugogodišnji poslanik, gospodin Prodan Žmurić...I, zaista, vi, gospodin Proko, na premer, kao međunarodni čovek, što među narodom živite, znate kolika potreba zahteva, da u narodu ima izobraženi ljudi, koji će ga... otnosno... izobraziti i povesti putem opšteg narodnog napretka i koje ja, na premer, odavna uviđam i otnosno, srcem i dušom, apsolutno želim, to jes’ napredak našem svekolikom narodu...I to jes’ ostajem veran do groba kličući: živio gospodin Šef i mnogopoštovani poslanik g. Prodan Žmurić!... — Živio! — Odjeknu salom. a za tim „mnogaja ljeta.“ Sunce beše već na zarancima, kad gosti ustaše iza stola.Prodan Žmurić izađe u dvorište.U mutvaku uzlarmali panduri.Jedan seljak uprečio molbenicu za pandursko mesto, pa čeka g. poslanika da mu je preda.Ima zasluga za Žmurića partiju, pa panduri da se iskrve ceneći svoje zasluge: ko će ostati u tome zvaniju, a ko napraviti mesto ovom u dvorištu. — Jovan Mrgoda, koji je u sreskom podrumu istukao opozicionara Lazara Perića tako vešto, da to ni sami lekari nisu mogli primetiti, a koji je, među tim, do sad devetorici kapetana pogledao u leđa — i Pajče Pajić, koji je prošle zime ubacio mačka u kupusnu kacu gospođe izvršiteljke, a pri tom u milosti gospođe kapetanice, ni u ovoj prilici, ni iz daleka, ne opažahu, da im je položaj uzdrman. Čim se poslanik pomoli u dvorištu, molioc smače kapu i zgnječi je pod pazuhom, prekloni se i predade molbu: — Ja, koji sam uvek bio i biću do groba veran i odan, i koji sam propatio... — Dosta, znamo se — prekide poslanik — što je značilo: učiniće ti se po molbi. Okupiše ga neke udovice za „’validu“ koja im se rđavo izdaje; jedan seljak za neko izvršenje, koje čeka red od pre dvanaest godina i od koga polovinu nudi gospodinu poslaniku; jedan „načelni“ traži preporuku za zajam iz „vonta"; jedan ćata poverljivo saopštava, kako se kmet druži s opozicionarima i još ni jednog nije kaznio i t. d. — Izvidiću, narediću, učiniću! — reče Žmurić i uputi se gospođi izvršiteljci, o kojoj mu je gospođa kapetanica tako dugo i mnogo pričala. Gospođa izvršiteljka, mlada plavuša, u bogato vezenom libadetu sa bezbroj belenzuka na golim rukama i još golijem vratu, vrlo marljivo hranjaše g. poslanikovog „hektora,“ pred vratima svoje sobe. — On je tako umiljat — reče ona, držeći Finu porculansku činiju, punu mleka. — Izvin’te, zašto tako! — pljesnu se rukama poslanik. — Molim vas, zašto ne, ja užas volim pse, a naročito ovako blagorodno...Ju’, da znate kako slatko loče!... Pseto umiljato skiknu i opskoči oko gospodara. Gospođa izvršiteljka duboko uzdanu — Gospodine!U vašim je rukama sreća naša...Možete nas ucveliti, unesrećiti...Ona je zlobna i pakosna duša...Možete!... — zakloni oči rukom i suze joj orosiše lice. — Gospo, ja vas ne razumem... — Čula sam... Prodan Žmurić pljesnu je lako po vlažnom obrazu: — Dok je mene, ne bojte se! Ženu obli rumen stida uz obraze. Čuše se gosti iz kapetanove sobe.Poslanik zviznu kera, okrete se i tromo omanu svojim dubokim turom... Ne prođe ni pun mesec od dana, kad je Krsta Milikić, u „gostinskoj sali“ sreske kancelarije uveden u dužnost člana Žmurića partije, a on je već presedavao u sudnici krivorečke opštine.Jednog dana stiže akt sreskog načelnika, kojim se dotadanji opštinski predsednik zbacuje a za vršioca te dužnosti postavlja Krsta Milikić. Težak teret navali se na pleća Krste Milikića, ali on ga je s ponosom poneo.Sad tek osećaše da je došao trenutak, kada mu se valja pokazati: šta je i koliko vredi.I mnogopoštovani poslanik g. Prodan Žmurić, i sreski načelnik g. Spasa Žeravica, pa glavom i sam gospodin Šef u Beogradu pogledaju na Kiću Milikića: šta u njemu leži.Ako se pokaže ovde, u opštini, valjaće svuda.A on već zna u čemu mu se valja pokazati. I preže na posao. Pogleda oko sebe i poče s reformama.Izjuri dva golotrba birova, od kojih se ne bi uplašila ni baba na pozderu, a to li zubati opozicionari, pa dobavi dvojicu pandura iz okolne opštine, sa crnim vojničkim bluzama i crvenim kapama i čakširama.Po preporuci Koce Stevdžića uze za opštinskog ćatu Timu Timića, zvanog „dvokata“, dugogodišnjeg opštinskog pisara, koji u prste zna sve paragrafe i izmene i dopune u zakonima.I sudije je nasvojio: u dva maha puštat je ispod suda zbog falsifikata.Glavno: „naš je čovek“ — veli Milikić.Opštinsku sudnicu izmesti iz jedne brvnare u mehansku sobu, a amurluk stare pekarnice okrpi i udesi za apsanu.To sve za vreme dok se nova sudnica ozida, od koje je plan bio već gotov — u glavi Kiće Milikića. Nedelja po Krstovudne beše dan, za koji je sazvao zbor poreskih glava svoje opštine, kod krivorečke sudnice.Rano izjutra, istog dana, behu predsednik i ćata u sudnici.Kića beše u uskim suknenim čakširama, čošnom koporanu i fermenu.Na noge nazuo nove čizme na bore, i mamuze.Uzod’o se i uznemirio, a iz glave mu ne izbija oblik zbora.Na primer, misli on: pred mehanom namešten je sto, ovaj dugački s uglađenim nogama, zastrt novom, zelenom čohom, koju sam onomad kupio u čaršiji.Na stolu nov divit, tuce hartije, nekoliko naredaba i raspisa i svi zakoni.U gornjem kraju sedim ja, usturio se i nakomrdio, a podalje, s leve strane, pognuo se ćata, pa piše.Pišti pero k’o šaran.Iza nas dva pandura, „crvenkape", u potpunoj ratnoj spremi.Pred nama prekrilio narod: napred starci, pa srednjaci, pa mladež, svi gologlavi.Ustajem ja, pa govorim, govorim, pričam i razlažem puna dva časa, sve ovo što sam napisao i na izust naučio, a oni viču: živeo! tako je!Starci se gurkaju i šapću: „Ama je li ovo Kića pokojnog Radoja ?“ — a ja rastim...Još da mi oće doći kapetan Spasa, mnogopoštovani poslanik Prodan Žmurić, pa i glavom sam gospodin Šef iz Beograda, ne bi se zastideo.Videli bi, kako je Kića Milikić svoju vojsku riktovao... Već je osam časova.Odsluži crkva: pop ode u svoju ćeliju, a učitelj u školu.Pobožni ljudi raziđoše se kućama.Mehandžija trlja stolove, unosi klupe, pere stakliće i toči piće.U kujni tucaju kavu, u pekarnici peku jagnjad.Sve živo pod mehanskim krovom dalo se na posao. Krsta Milikić uđe u mehanu i sede.Za njim dođe i Tima Timić (plav, sredovečan čovek, šiljaste brade i podšišanih brkova). — Je li ti, klupoderu, je li sve spremno, otnosno, što se tebe tiče — podviknu Kića mehandžiji. — Molim, gospodin’ predsedniče, sve je ispravno — odgovori čupav i čađav mladić iza kelneraja...Molim pokorno, — i dohvati se iza uveta. — Kako stojiš, more, sa srčalukom? — upita Kata. — Imam pet polića sedam čaša, jednu oku i dva polujaka. — U zatvor, lopužo, zar se s tim ovakav zbor dočekuje — ciknu predsednik. — Molim pokorno, naći ću u zajam u Petra Bojadžije — i zamače na vrata. — Hajd, hajd, nosi te đavo.Hoćeš da sevteišeš „policijsku uredbu“. Predsednik skoči, pogleda na sva tri prozora, manu glavom, pa sede. — Još je rano.Nije ih ni očekivati. — Jes’, rano je, sasma rano — doda ćata i pogleda u tavan. — Eto, nema ni kmeta.Njih pet da dovedu po deset, pa eto ti zbor — reče Kića zadovoljno — A, evo ih! — izviri se ćata. — More, znam koga imam — skoči Kića... Nikit Vidić, prvi sused Milikića, stasit čovek, krupnih veđa i brkova, iđaše napred.Za njim iđahu još dva seljaka. — Dobro jutro, predsedniče — viknu on s vrata. — O, o, dobar dan, dobar dan! — srete ih Kića. — Ama kažem ja... on pa on...Zdravo, zdravo! — zdraviše se i posedaše za dugački sto na sredini mehane. — Eda još koga ? — Biće, znaš ti seljačka posla: njihovo osam sati, naše po dne — reče ćata i prevali očima preko sviju oko stola. — Biće naroda, rano je još — reče Nikit — Biće, no kako.Rano je još — reče jedan od one dvojice. — Poslovi su, brate...I ako je praznik, poslovi su, brate — reče onaj drugi, tek da bi i on koju rek’o. Mehandžija utrča s punom keceljom šolja i staklića. — E, u to imenije, dajde mehandžija, pokaži se — zapovedi predsednik. Za čas obreše se na dugačkom stolu dve okanice vina i tanjir pečenja. Dođe i jedan kmet. — Pomozi vi Bog — priđe kmet i rukova se sa svima. — Servus, kmete...A gde si ti, kmeto? zar tako, brajko ? — Ja, Boga mi, predsedniče, te konji, te volovi, te lepo jutrošnje jutarce, te pripeo, napas’o, oter’o, doter’o, i ja, Boga mi velim, odocniću — poče kmet čitavu istoriju jutrošnjeg jutarca. — A kamo ljudi, more? — Ljudi! ja Boga mi, ne znam kamo ljudi, uzvera se kmet. — Tvoji ljudi, kamo more bre! — viknu predsednik i tresnu pesnicom o sto. — Moji ljudi... ja, Boga mi ne znam...Mislio sam da su došli...Ja, kao što rekoh.Boga mi, konji... volovi... jutrošnje jutarce i blago sunašce — zabavih se malo, a birov je zvao baš redom svaku glavu poresku.Jes’ prekrštenija mi! Taman to reče, a birov na vrata.Bos, više raspojas, no opasan, dovati se do kape i štuče u ugao iza vrata... — Je li ti, golaveru! — pogleda Kića u birova. — Zapovedajte, gospodin predsedniče, — odgovori on. — Vidiš ti — reče družini oko stola — pa i ono, na premer, zna: „zapovedajte“ — No, napred, marš!... Birov priđe do pola mehane, i dovati se do kape. — Šta sam kazao onomad? — Ti si, molim gospodin predsedniče, zapovedio da pozovem svaku glavu poresku na zapovest, da dođe danas ovde... — I još? — Ti si kazao... — Nije „ti“, nego „vi“ — izdera se ćata. — Vi ste, molim, kazali da kažem, kako će zbor biti i šta će se na zboru zboriti. — Ne valja, ne valja! — maše glavom — predsednik — hoću sve da mi kažeš... — Molim, gospodin predsedniče kako si mi ti kazao, ja sam ih zvao ovako: Ej, Petre, more, u nedelju po Krstovudne da dođeš rano u osam časova na sudarnik...Zove novi predsednik, gospodin Kićo zbor i na zboru da nam pokaže, šta je red, šta je vlas’, i kako, da rečemo, naša vlada, da je Bog poživi, dobro vlada, i kako, da rečemo, treba svaki starijega da počituje, i puno koješta pametno da nam priča novi predsednik, gospodin Kićo Milikić, da ga Bog poživi... i da nam kaže, kako naš poslanik, gospodin Prodan, iz Poskurica, radi za narod i njegovo pravo, i gospodin kapetan kako je dobar činovnik naš, i kako će novi predsednik red i vojničku diciplinu da zavede... — Bravos, goljo — zacereka se predsednik — „Levo krug“!...„Poludesno... marš“. Birov odmašira na vrata. Mehandžija donese još tri okanice. — Ama jeste čuli, ljudi, nema ništa bez vojničke discipline...Ovako se rikta!Pazi, na premer, kako cepte one „crvenkape“ — nakrivi kapu predsednik i pokaza na dvojicu uniformisanih pandura na kraju kafane, koji stojahu ka’ u frontu... — Nek’ se zna ko je stariji, ja kako, — reče Nikit. — U to imenije — reče Milikić i čaše zveknuše... Ćata iskrenu glavu i prinese prozoru: — Čujete li, ljudi? — Šta ? — Golja...Baš on...Njegov glas — reče ćata... — Kada opet viče — reče predsednik. — Jes’ ja!Ama ne znate vi njega.On je, pusnik, valjan, vredan k’o kremen, ama ubila ga sirotinja i golotinja.On, pusnik, pouzdan — poče kmet čitavu besedu u hvalu birova „pusnika“... Prođe još čas, dva, a nigde nikoga...K’o da se taj svet zajinatio da ne dođe na ovaj zbor.Nema ni kmetova.Pet sela, a samo jedan došao!A kud su ona četvorica? Krsta Milikić se uzodo...Uđe u kancelariju, sede na svoju stolicu, zaturi se, nakomrdi se, a svici mu lete ispred očiju.Uze spisak poreskih glava, prelista ga, okrenu i obrnu.I ovaj nije došao...Pa i ovoga nema...Naš kum, goru i vodu kumio, i on nije došao...Naših prijatelja, s čumom se prijateljili, ni njih nema...Pa tolika naša rodbina: ujaci, rođaci, bratići, sestrići — phi!...Šta znači to?To niko nikoga ne verma, ni mene, ni gospodin kapetana, ni mnogopoštovanog poslanika Prodana Žmurića, pa ni samog gospodina Šefa u Beogradu!Sve je to raspušteno, razobručano...Ne’š, seljo, ne’š, ja ću te pametovati — stište pesnicu i škrgutnu zubima. Uđe opet u mehanu.Jedan starac u višnjevom vesu iđaše, s jednom ženom, ispred mehane.Pandur ga dokopa, utera unutra i posadi na klupu za vratima.Žena osta pred mehanom. — Ama, molim vas, poš’o sam u prijatelje... Pst! — nakomrdi se pandur. — Daklem, na premer, od sveg sela samo ti — pogleda predsednik seljaka. — Ja poš’o... — poče seljak, ali pandur mrdnu glavom, a on sleže ramenima i umuče. U tom birov ponosno otvori vrata, pogleda za se i viknu: — ’Ajde, narode!...Ovamo, ovamo!... Uđoše petorica seljaka, nazvaše Boga i sedoše u kraj. — Gospodin predsedniče, molim pokorno, vikao sam sve selo, iza glasa, ali već vidi se šta je — raportira birov. Predsednik, huknu, obrisa znoj s čela, zapali cigaru, povuče jedan dim, pa je baci. — Ne’š Pošurliću, ne’š — viknu on poluglasno, zabaci ruke za leđa i razhoda se preko mehane.Misli su mu bludile preko sveg sela, preko polja, preko svakog brežuljka i raskrsnice.Tamo, u sred sela, na raskrsnici, Stojadin Pošurlić iskupio seljake, uslonio se na štapić, razglavio vilice, pa laje na zvezdu.Grdi na sva usta i vladu i sve što uz nju stoji.Mene naziva nasilnikom, a svaki moj pokret bezakonjem i pustolovstvom..A što se to njega tiče?Šta im je malo i krivo?Jedan mlad čovek iz njiove sredine diže se i dići će se na visine, na koje oni nigda nisu mogli stići.Zašto me ometaju, kad ih ne diram ?...UF, bruke!Šta će biti, kad to čuje mnogopoštovani poslanik Prodan Žmurić, kapetan Spasa Žeravica, pa i sam gospodin Šef u Beogradu...Oni će reći da nisam ni za šta, ni za redova, a toli za vojvodu!...Ne’š, Pošurliću, ne’š !.Ja ću te pametovati pod starost..Ne’š, seljo, ne’š!. . U mehani svi ćute, k’o na daći.Oni oko dugačkog stola tek pogledaju se očima, manu glavom, i po koju polako, više krišom, iskrenu. Ona žena pod prozorom neprestano se izviruje, mrda usnama i pomahuje glavom na čiču u višnjevom vesu, a on samo sleže ramenima...Na posletku čiči se dosadi, pa viknu: — Molim vas, ka’ vlas’, ja poš’o u prijatelje!... To il’ reče, il’ ne reče, a jedan „crvenkapa“ otvori vrata i potište ga snažnom pandurskom mišicom... Pred crkvom, u porti, sede oko stola pop i učitelj, nešto pišu i čitaju..Kića priđe do prozora, otvori ga, pogleda, pa opet zatvori.Šta će oni onde svaki dan?Šta imaju toliko da razgovaraju?Oni nešto ćućore, šuruju, mute...Ali šta će baš danas tu, prema nama?Oni se, bez sumnje, smeju meni i mom zboru...Kako smedu da se smeju?Oni nikog ne vermaju, ni mene, ni mnogopoštovanog poslanika Prodana Žmurića, ni kapetana Spasu Žeravicu, pa ni samog gospodina Šefa u Beogradu...Ko nije s nama, on je protiv nas... Otvori prozor i jetko viknu: — Pope!...„Gospodi pomiluj!“...„Aliluj!“ Pope!... Pop nit’ čuje, nit’ haje... — Šta hoće onaj pop ? — viku on i pogleda u one za dugačkim stolom — Šta traži ona popina?Čudna mi čuda... seo pred crkvu... čita... piše...I on mi je neka vlas’..Čudna mi čuda: pop!Kome služi on?...Čudna mi čuda...Sve su to magle i vozduhovi .. Prebaci pogled preko sviju u mehani, pa viknu: — Narode!Ovaj se zbor raspušta! — i sede za dugački sto među svoju družinu. Sutradan rano mehanski amurluk bio je pun seljaka.Celu noć su predsednik ćata i Nikit Vidić smišljali ko su pravi krivci, što podbuniše narod, da se ne odazove pozivu vlasti.Krivice su prekim putem isleđene i presuđene.Te tako je Stojadin Pošurlić sevtejisao novi zatvor, a za njim još desetinu uglednih domaćina. — Ja sam sila, ja sam Bog! — viče on sve jutro, ispraćajući jednog po jednog u amurluk u zatvor.Lupa vratima, razbija’ divite, piše, briše, prevrće zakonike... Tek u po dne, po srećno svršenom poslu, malo se smiri i oseti, da mu je autoritet skočio za onoliko stepeni, za koliko je juče pao...Osećao je da je nenadmašna sila. Uđe u mehanu da se malo odmori i pribere.Tamo bejahu nekoliko seljaka u uglu; oni ustaše i pozdraviše ga.On ćutke, bez reči, sede za sto u sredini, a do njega ćata i Nikit.Mehandžija im donese „posluženje", pa se skloni za kelneraj.Ćuti i strepi kad će što primetiti i podviknuti, a ispod veđa posmatra šta je preko noć poradio, da ovu čatrlju uliči: zakrečio mrlje po zidovima i zalepio rupače od revolverskih metaka pijanih gostiju, oribao stolove, klupe i stolice, napravio ceđ, te oprao prozore.Još mu ostale one vrtače po patosu, od izlokane ilovače, i samo moli Boga da se na njih predsednik ne spotakne. Ćuti on, a ćute i ostali.U neko doba predsednik podiže ruke, skopča šake iza vrata, zevnu i proteže se: — Šta li je Bog sinoć večerao?Da li je njemu pita pregorela, k’o meni sinoć... — Ha, ha, ha! — zacereka se Nikit. — Naravno, naravno. Seljaci se zgledaše.Jedan starac prekrsti se, skoči na noge i pođe vratima. — Idi, rođače, te se prekrsti u onom popovom dućanu — pruži prst Kića na crkvu — dok vam ja dođem na blagoslov... — Glupan ! — reče Nikit. — Stoka! — dodade Tima. — Stoj!Stoj! — dreknu Kića. — Pst! — okoliše služitelji starca i dovedoše ga pred predsednika. Kića skoči i podnese mu pesnicu pod nos: — Što se krstiš? Starac ustrepta očima: — Pa, tek, krstim se. — Što se krs—t—i—š! — razvuče on iza glasa. — Pa, ka’ velim, kršćanik sam, pa se krstim... — Ko sam ja, bre? — zaturi on ruke za leđa — Ti si, molim, naš predsednik. — Ja sam sila!...Ja sam sve i svja!... Starac sleže ramenima i zaćuta. — Teraj! — manu glavom na služitelje, i oni ga oteraše u zatvor. Kića prohoda nekoliko puta preko mehane, pogleda kroz prozor, pa viknu: — Ne’š, pope, ne’š, i tebi ću ja doskočiti...I tebi i onom balavcu u školi...Ćato, piši!... — Da donesem minister ’artije — reče ćata. — Donesi.Neka vide šta ja znam... Ćata za čas donese hartiju, pripremi novo pero i pogleda predsedniku u oči. — Piši ovako: Poštovanoj Istoriji... — Neće biti tako — primeti ćata. — No kako? — Češnjejšoj Konzistoriji. — Ne češkam ja, brate, nikog, pa da je k’o ova kuća!Piši ti kako ti se zapoveda — reče predsednik i turi ruke za leđa. Ćata poče: Poštovanoj Istoriji... — E, sad produži dalje: Naš parokijan pop Hrisantije Popović, sveštenik krivorečki, nikako ne miruje... — Vrlo dobro! — primeti Nikit. — On, k’o dukovna vlas’, na premer, protestira šta radi naša krivorečka vlas’, i koje njemu ne priliči, k’o sveštenom licu, i našem parokijanu...Pišeš li sve tačno? — Pišem, pišem, samo malo lakše... — Koje njemu... ne priliči... k’o dukovnoj vlasti... da, otnosno, na premer, daklem...Pišeš li? — Pišem, pišem, ne brigaj... — Koje on razbira koliko je ko i zašto je ko kažnjen u njegovoj parokiji...I... koje on.. mnogo štošta, što se ni opisati ne može... radi, a suda mu nema...I je li poznato toj dukovnoj vlasti... da je on, pop Risto bio navalio pre trideset godina, te je crkva napravljena na ovom mestu gde je danas...I znate li vi, da je crkva u sred sela u kojoj se, otnosno, daklem, ne može čovek rahat Bogu namoliti od rike seoskih govedi, od gurikanja svinja i laveži pasa...Zar su tako naši stari radili, gospodo u Istoriji?...Ama samo dobro pritisni, ćato, molim te... — Ne brigaj... — I zna li ta dukovna vlas’ da je zarast’o put u našu crkvu... i da narod neće da ide u nju dok pop Risto u nju poje... i da pop Risto javno puši duvan... i koje mi u ime opštine tražimo, da se ovaj pop Risto ukloni odavde, inače ovaj će se narod porimiti.Jesi li sve napisao? — Jesam — reče ćata... Predsednik uze tabak, te potpisa: predsednik opštinskog suda: „Kića Radojev Milikić Krivorečanin,“ pa izda zapovest, da ćata potpiše nepismene članove i odbornike i udari pečat. Tako i bi. — Šta veliš, Nikite? — Boga mi, bravos! — Bravos, ja kako — usuka Kića brčiće. — Živio gospodin Kićo! — reče mehandžija i dohvati se do slepog oka. — A sad ćemo ono žoljavo. — Učitelja? — Jes’, ono golobrado. Ćata uze drugi tabak i pogleda u oči predsedniku, da diktira. — Kaži: gospodinu ministru...Ili, batali... ’Ajdmo!... Skočiše svi i odoše na vrata. Bilo je tri časa po po dne kad banuše u osnovnu krivorečku školu: Krsta Milikić, Tima Timić i Nikit Vidić. (A ona se nalazi u starom, sniskom i trošnom konaku poč.Vuje Šorića dućandžije).U mračnoj i prljavoj sobi, u kojoj je za počivšeg Vuje bila magaza za kukuruz i pasulj, i od koje samo dva prozora bejahu suncu okrenuta, seđaše za stolom mlad, visok čovek, a pred njim, u šest klupa, oko četrdeset učenika.Kad gosti stupiše u učionicu, deca skočiše, a učitelj se polako podiže, klimnu glavom na njih, i mahnu rukom na decu te sedoše. — Servus, učo! — viknu predsednik. — Zdravo, mirno — pozdravi ga Nikit. — Dobar dan! — reče ćata. Učitelj se rukova sa svima, pruži stolicu predsedniku, pa produži rad.Beše čas iz Poznavanja prirode. Kića ne hte sesti, već zaturi ruke ozad, pa zađe naokolo da razgleda Šrajberove slike, koje visahu o zidu. — Vi’š, Nikite, ovo je slon! — Vidiš, molim te, koliki je! — A ovo je, znaš, ona higijena, što vadi mrtve iz zemlje. — Ene, de, slave ti! — Jes’, znam ja to!Koliko će puta kaplar, kad smo, znaš, na samo, u poverenju, reći: „vi’š ovog našeg komandira, pojeo bi te sveg k’o higijena.“ — Vi’š molim te! — Ja, a ovo je šebek! Priđe bliže poslednjoj klupi i poče razgovarati s jednim mališanom. — Šta radiš, Mile! — pogladi dete po glavi. — Ništa — pogleda ono u učitelja. — Šta ti radi teta? — Molim vas, g. predsedniče, sedite! — reče učitelj. — Neka, mogu i stajati — pa se okrenu detetu: — a ’oće li doveče na komišanje? Dete ućuta. — Mir! — viče učitelj na decu i iskašljuje se. — Pozdravi je nek dođe doveče kod Đondrića.Biće komišanje.I nek ponese onaj jagluk. — Znaš, Nikite, — okrete se njemu — ’nomad na igri kod Stoje, zaleti se Jana, pa mi istrže onaj jagluk s potpisom, znaš — kresnu okom — što mi je ona potpisala...„A, čekaj, uhvatila sam te.“ — reče ona ..Ostavi, Jano!More ostavi, Jano, vičem ja, pa za njom... Deca se zakikotaše.Učitelj razvuče usne, pa viknu: Mir! — A ona, znaš, Nikite, vrisnu i pobeže... — Molim vas, g. predsedniče, izvolte sesti, dok svršim čas — moli učitelj. — Ja, Nikite, baš je tako bilo...Pobeže, pa to ti je...Izvolte vi, učo, mogu i stajati. Učitelj propitivaše iz predavanja o ovci. — Na koliko se delova deli ovca? ’— Ovca se, molim gospodine, deli na pet delova na: glavu, vrat, trup, noge i rep... Gosti se povukoše do prozora i usloniše uza zid. — Kaži mi, Pero, još štogod o domaćoj plovci? — Plovka je pernata svinja — Odgovori dete — Kako i po čemu? — Po tome, molim gospodine, što plovka više jede od sviju pernatih životinja. Kića se iskašlja, kroči korak napred, prema đacima, pa poče: — Deco!Jede li se vo ? — Vo se jede — reče jedan đak, pa i ostali — Jede li se medved? — Ne jede — nakeljiše se deca. — A, na premer, magarac? Deca prsnuše u smej. — A žunja? — Deca ućutaše. — A šebek? - Opet se zahori kikot.Učitelj pocrvene u licu, viknu na decu, pa se okrete predsedniku: — Sedite, molim vas, ja ću propitivati... — A što, na premer, da ti nije što krivo, što ih ja slišavam? — Molim vas, predsedniče... Predsednik produži: — Deco!Jede li se kupus? — Kupus se jede — odgovoriše deca. — A, na premer, jede li se repušina? Deca se opet zakikotaše. Nikit se počeša iza uveta, zavuče ruke u čakšire, pa i on poče: — Je li, vi, đaci, bije li vas učitelj? — Ne bije! — rekoše deca k’o u jedan glas. — Traži li, otnosno... regraciju? — upita Kića. — Molim vas, predsedniče, bolje bi bilo da ih upitate: imaju li krede i sunđera... Predsednik šiknu na nos, manu rukom na onu dvojicu i pođe vratima. — Dobro, dobro, učo, pitaćemo mi gospodina ministra: ima li pernatih svinja u Krivoj Reci — i zamakoše na vrata. U školskom hodniku stajaše, kraj dva drvena suda puna vode, jedan čovek, bos i gologlav.Kad ugleda predsednika, stade po vojnički. — Šta ti radiš ovde ? — Pa ja sam vamilijaz — odgovori on. — Pošto si se pogodio ? — Boga mi pojevtino: dukat na mesec. — Je l’ ti ljut učitelj? — Nije vala.Blag ka’ melem! — I ti, na premer, znaš šta je melem ?Što lažeš, bre! — Ne lažem, vala, eto ga, pa vi cenite. — uzvrpolji se služitelj. Ćata priđe bliže, pa mu šanu: — Bije li đake ? — Jok, vala. — Slobodno ti nama kaži.Ništa ga se ne boj! — Što bi vam krio.Ja se u njegova posla ne stavljam, ali baš ih ne bije. — Ide li na komišanje? — upita Nikit. — ’Prosti me, to mu ne razbiram — sleže on ramenima. — Znaš li ti ko sam ja? — Znam, gospodine predsedniče, — stade služitelj mirno i ustrepta očima. — Slušaj!Od sad si pod mojom vlašću i ovo su ti dužnosti: da paziš ko dolazi kod učitelja, s kim se druži, bije li đake, uzima li regraciju, ide li na komišanje i govori li što za nas i ostalu vlas’...Razumeš li? — Ovaj... molim vas... gospodin Kićo... ne brigajte!... Sva trojica odoše u opštinsku kancelariju.U njoj ne beše ništa na svom mestu.Krst u rafu, jevanđelje na ormanu, sveće iza peći, akti razbacani na sve strane.Poreska knjiga br. 6. na sred poda, u brlogu cigarica i palidrvaca. Kića leže na klupu.Pod glavu metnu poresku knjigu, dnevnik i ekspedicioni protokol.Ona dvojica sedoše za dugački sto.Služitelji doneše vina i kafe.Pošto ispušiše po cigaru, predsednik će reći ozbiljno: — sad na posao! Ćata izvadi iz fioke minister hartiju, previ tabak i nasloni se: — Piši: gospodinu ministru prosvete i crkvenih poslova u Beograd...Samo pazi na svaku reč, a tačkaj ga tamo kako znaš. — Znam, molim te, — reče ćata: — Zapjata je zapjata, a točka i dvotočije je opet drugo. — Ako ti još ne znaš, onda ko će znati — doda Nikit, s puno pouzdanja u Timu. — Daklem: gospodine ministre!Vi ste nama postavili za učitelja jednog sisana... otnosno jednog balavca Gaju Gajića, koje on ništa ne zna, niti ume decu što naučiti, i koje on uči njih što ne treba da uče i što se nigde ne uči... — Presekok ti reč — primeti Nikit — ali nemoj zaboraviti kako je jeo sir onomad u sredu, usred mehane. — Jes’ i to ćemo.Baš bijah to zaboravio. — I tako ja, gospodine ministre, kao prva nadležna vlas’ odem danas u školu da nadzor učinim i tom prilikom čujem, kako učitelj pita: jede li se ovca i plovka, a u nas, gospodine ministre, i luda Saja zna šta se ne jede.I on, gospodine ministre, uči decu šta je to pernata svinja, a te životinje nema ovamo u nas u Krivoj Reci, niti smo čuli da igde ima svinjče perja...I, gospodine ministre, on učitelj... — Molim te da odahnemo i da se malo potkrepimo — prozbori ćata... Kića se podiže i ponosno pogleda u Nikita, što je značilo: vidiš kakva je tužba? — K’o grom! — reče Nikit i nazdravi Kići. Popiše poneku, zaviše još po jednu, pa produžiše: — Daklem, dede dalje ovo: I koje on ide po komišanju i decu tera, te mu donose regraciju.U Krivoj Reci ni na jednom pologu nema jajeta!...A gde su, gospodine ministre, ta jaja?Sve digoše đaci, da nose učitelju regraciju, jer ne sme ni jedno praznih šaka u školu doći, jer ’oće da ih sve pomlati, koje on mlati k’o zlotvor, i još mnogo štošta što se opisati ne može čini ovaj sisan što ste ga ovamo pratili...I je li poznato tome gospodinu ministru, da je pomenuti učitelj Gaja jeo sir u prošlu sredu u našoj mehani, i dokle će ga držati u ovom mestu?... I tek da završi seti se da je preko potrebno, da g. ministru opiše: kako je ovaj narod podneo grdne troškove, dok je otkupio konak počivšeg Vuja Šorića, pošto je pogodio majstore dok su od magaze napravili učionicu, koji su, imenom, majstori bili, koliko je otišlo kreča i peska, kako su majstori tri put ostavljali i nastavljali rad, svađali se s predsednikom i tukli s pandurima i — tome slično...Te tako je tužba iznela pet punih tabaka.Potpisaše je predsednik i ćata; potpisaše nepismene odbornike i udariše dva pečata: školski i opštinski. Kića danu dušom i izađe sam u dvorište.Dođe ispred zatvora i oslušnu na samim vratima.Ništa se ne čuje.Zašto ćute?To ga jedi, kao što bi ga jedilo i da govore, pa viknu: — Za tu vrstu ljudi grejaću zatvor o Sv. Iliji, a o Božiću sipaću im vodu pod noge... Unutra neko nešto prozbori, a on se prodera na sav glas: — Ne gunđaj! — i osu: Boga, sunce, nebesa... Više mehane ima jedan brežuljak odakle se vidi sve selo.Dođe mu nešto da se ispenje na taj brežuljak, pa istrča na vrh.Sede, zapali cigaru i zamisli se...Šta li misli ovo selo o meni?Da li već znadu ko sam ja i šta mogu.Oni svi govore o meni...Neka govore, baš to i ’oću da se o meni govori.Eto, s kraja na kraj sve to stoji pod mojom mamuzom...I pop, i učitelj, i kmetovi, i odbornici, i svi od najvećih do najmanjih.Sve sam umirio i uterao u brazdu.Da vi’š sutra dok povrvi narod da me moli da me umilostivi da pustim iz zatvora ove bukače, da opozovem tužbe protiv popa i učitelja, — a ja neću ni da čujem, ni da vidim...Ići će i našoj kući i vodenici da mole Đeka i Bata Mojsila — ali ja neću da čujem, neću da znam ni za koga...Sila sam! — prodera se iza glasa i razmaču rukama, k’o da će da poleti. U koliko Kića osećaše da je silniji i slavniji, u toliko čiča Jerotije proklinjaše čas kad se rodio.Ne imaše sanka i odmorka, ni jednog trenutka mira i spokojstva.Izgledaše mu, k’o da se kletve celog sveta tovare na njegova staračka pleća i na ponosni dom Milikića! Na Miholjdan (a to je nekoliko dana po onom mnogobrojnom zatvaranju u amurluk krivorečke mehane) uranio čiča Jeko, pa hoda preko vrta.Ogrnuo dugački gunj, sa resama, zapalio čibuk, oborio pogled u zemlju pa samo huče.Tako je svu noć, a ne spava nekoliko noći.Prebledeo i potamnio k’o da je izbolovao.Kućanima neobično.Sve zanemilo k’o da ih je žalost satrla.Kad dođe praznik, zadahne sve živo veseljem, pesmom, životom, a kuća i dvorište zablistaju sjajem i šarenilom bogatog ruha, a sad se sve povuklo, rek’o bi sve se razbeglo.I deca, koja su naučila da se s Đekom kolikaju ora i lešnika, da ga, kad legne, preskaču i gaze po leđima, da s njim hvataju jagnjad i pilad, i ona zaćutala, pa ne smeju ni da mu priđu... Bata Mojsilo beše došao iz vodenice.On više boravi tamo, no kod kuće, gde dolazi samo praznicima, da se preobuče.I njemu neobično.Priš’o bi mu da se razgovori, ali mu teško.Bože, šta bi našem Kići, misli on.Šta mu je malo?Zdrav k’o dren, mlad k’o rosa, bogat, okićen, sit i pijan — ma sve zaman!Da mu nije palo na um da se ženi, pa ne sme da pomene?A što da ne sme?Neka kaže Obreniji, ako ne sme meni i Jerotiju.,..Evo jeseni, pa da ga oženimo; nek uzme koju ’oće.Ali nije to...On je opčinjen.Ima pakosnih ljudi, koje bode naša sloga i kojima smeta naše bogastvo i sreća, pa ’oće da nam ovo kuće raskuće...Šta će mu to kmestvo, ta napas’ što zavađa ljude?Što ne gleda svoja posla i radi koliko ’oće i može.Bože, šta mu bi, ko li ga to tako opčini!... ‘ I tek što mišljaše da se sastane s Jerotijem, a on uđe u svoju odžakliju.Za njim, polako, uđe i Mojsilo... — Zdravo svan’o, Jeko ? — Da rečem zdravo sam, kako ti, Mojo? — Et’ Bogu hvala... Čiča Jerotije sede na krevet, istrese lulu, napuni je, ukresa trud, pa pogna dva gusta dima. — E, moj Mojo, vidiš šta dočekasmo!... — Šta se ti, Boga ti, Jeko, toliko brineš.Bože ti daj nama zdravlja, sve će dobro biti. — Nema tu dobra, moj brate!Ne valja ni kad koga mnogo blagosiljaju, a toli kad kunu — reče on i zapovedi bratu da sedne do njega. Mojsilo uze stolicu i sede do kreveta. — Pa šta vele? — Ko ? — Narod šta veli? — Ništa, vala; narod ka’ narod... — Šta, ništa?Zar ne čuješ kako vri narod od njegovog zuluma!Boga ti, Mojo, šta ti je, što se detinjiš? Mojsilo pogleda u pod, a čiča Jerotije uzdanu, podiže obrve i dobro ga pogleda. — Šta mu smeta pop Hrisantije?Što pljuje na njegove sede vlasi?Nek’ njegova suza kane zbog njega, ovaj će dom grom sažeći! ’Oće, Mojo, Boga mi! — Ja, ’ratos ga bilo — promuca Mojsilo i uhvati se rukom za čelo. — Šta mu je kriv Stojadin, da ga ’nako dušmanski goni?Što sam dobra video - s njim sam video, i on se nađe da zatvara najboljeg prijatelja mog!O, Bože, šta neću dočekati!Sad bi od muke presvisnuo!...Pa Jovana, Milivoja, Velimira...Zna li on šta rade njihove žene, deca i ostala čeljad?Oni kunu, kunu bez prestanka, a ta će kletva stići sve pod ovim krovom! ’Oće, Mojo slave mi!... Ustade i pogleda na prozor.Čini mu se lakše.Prođe preko sebe dva put, maši se rukom do police, pomeri jednu jabuku i opet je ostavi na svoje mesto.Istrese čibuk, ostavi, pa opet uze; izvadi duvankesu, otvori, pogleda, pa opet zatvori. — Nije, Boga ti, Jeko, to tako...Znadu ljudi... pametni su... mlados’ je mlados’, ludos’ je ludos’... — reče Mojsilo onako, da što rekne. — Tri noći već nije noćio kod kuće.Tamo je u onoj kljekari, gde su i ostale lole i propasnici.Pa i sudnicu je u nju prevukao...Što će mu to kmestvo, koga je pit’o kad se tih trica primio ?I zar se tako kmetuje? Sede opet, napuni lulu, ukresa i zagleda se u oči Mojsilu: — Je li, Mojo, šta vele? — Pa... ništa...Ja, znaš, nisam tako ni razbir’o, nego, znaš, tako idem ja jutros iz vodenice, a Stojko Milov pa preda-me.„Zdravo svan’o Mojo?“ — „Zdravo kako ti, Stojko...A otkuda ti tako rano? — pitam ga ja.Veli: bio sam kod opštine — tako priča mi on... — Šta priča, more? — Veli ljutnuo se malo Kićo, pa pritvorio njih nekoliko i njegovog Mila. — Šta veli još? — Ništa, vala, strašno...Veli, hoće da zavede vojničku dicipinu u opštini, a to nije svak naučio, a to stariji traže, a što stariji traže, reda je slušati. — I Stojadina, i njega je li? — Kanda i Stojadina.I, veli, znaš, uzeli ga na ruku naš kapetan i.... pomozi mi reći, onaj iz Poskurica, onaj.. boj se, što zasedava tamo u Beogradu u skupštini. — I još šta veli? — Kaže: kršan mladić onaj Kićo, odeven ko detlić.Ništa, vala, ne veli strašno... U tom Obrenija uđe na vrata Polako, više kradom, stupi unutra, nazva Boga, i priđe ruci najpre Jerotiju, pa Mojsilu. — Živa bila, Obrenija!A gde si ti, more, od jutros? — zapita Jerotije i reče joj da sedne Ona se osmenu : — Neka, mogu i stojati...Ja velim, ago, — pogleda ona u Mojsila — ne smem deveru ni pričati gde sam jutros bila? — Ti znaš, Bog me — osmenu se Mojsilo. Ona priđe bliže i nasloni se jednom rukom na krevet, pa više šapćući, reče: — Ja, bogme, bila kod krivouste Jane. — Ene de!A šta ćeš tamo? — začudi se Jerotije. — Poranim jutros iz bele zore.Nikom nisam ni pričala da ću njojzi.Reko’ da ogledam šta’ nam se vidi u kući... — Boga ti proj se sprdnje — manu Jerotije rukom. — Pa šta veli? — upita Mojsilo. — Tako pođem ja u rasvit.Srećom, usput, nikog ne trevih.A i varakala sam rasputicama preko šume, da nikog ne trevim... Čiča Jerotije skoči: — Obrenija!Donesi mi kostretnu torbu.Onu sa zaklopcem! Skoči i Mojsilo. — Znala sam i sama da su čini, i da ga je ona opčinila — šapće ona Mojsilu izlazeći napolje. — Pa šta veli: koja je? — zapitkivaše on idući za njom. — Ugljevara Mara!Još zimus pričala je seka Jeka prija Joki, da je čula, kako je pričala Ranđijina Jula, da joj je govorila ugljevara Mara da će videti sejir od naše kuće.Ubio je Bog! — Uzmide, Mojo, ovu čuturu, te napuni prepečenicom.Načni ono bure do ćulsije, što smo ga prvog rata napunili.Pazi te polako izvadi vranj i opet zakucaj. Sve bi za čas gotovo.Čiča Jerotije turi čuturu u kostretnu torbu, dovati s police tri jabuke i pregrš oraja, te i to; obuče gunj, obesi torbu o rame, čibuk uze u jednu ruku a štap u drugu, pa reče Mojsilu: — Odoh do Stojadinove kuće.Nemoj ići dok ja ne dođem, pa ma bilo i do ujutru. Njih trojica u selu: čiča Jerotije, Jaćim Vuletić i Stojadin Pošurlić, živeli su k’o braća rođena.I braća se preporeče i svade, a oni nikad u veku.Jednom samo Stojadin je kupio jednu livadu do Milikića imanja, za koju je Jerotije bio u pogodbi s prodavcem.Čiča Jeku bi nepravo, pa će reći Stojadinu: „mog’o si bez toga biti“, ali kad mu je ovaj objasnio kako je to bilo iz nesporazuma, on mu je rek’o: „ništa nije ni bilo.“ Stojadin Pošurlić, čovek od pedeset i nekoliko godina, sniska rasta, suv, boje broćaste, druguje s Jerotijem od pre trideset godina.Nešto je mlađi od njega, ali to im nije smetalo da se združe k’o vršnjaci, naročito posle srpsko-turskog rata, gde su kao drugoklasci, rame uz rame, služili otadžbini.I u radosti i u žalosti delili su što ih je snašlo.Kad dođe sv. Jovan, Stojadin ne lomi kolača bez Jerotija ili Jaćima Vuletića, niti opet Jerotije o sv. Đurđu bez ove dvojice.Kad se ko ženi u Jerotijevoj kući, ono makar koji zakonik ili sitniji časnik mora biti iz Stojadinove ili Jaćimove kuće, i obratno.Tako i u pozajmici: u novcu, radu, u čem ’oćeš oni se pomažu. Jaćim Vuletić nije rodom iz Krive Reke, već se prizetio u Dostanića kuću, pa se po njemu prezivaju i sva čeljad, što ih je tu zatekao.U selu take zovu: „pripuz“ i „uljez“, ali njega niko tako ne zove (sem Stojadin, u šali, kad su njih trojica nasamo).On je tu kuću podigao, imanje uveličao, sve obnovio i preporodio. Sva trojica čuveni i viđeni i u selu i podalje, samo je Stojadin čuveniji. Po naravi Jaćim je ćutljiv, Jerotije tih i odmeren, a Stojadin razgovoran i i šaldžija.Jaćim najvoli da gleda svoja posla, da ni o čemu ne razbira i ni u šta se ne meša, što se maša dalje od njegove kuće i imanja.Jerotije razbira o svemu, ali se uzdržava da daje sud o onome što ga se neposredno ne tiče.Stojadin vodi računa o svemu, i što mu je na srcu, to i na jeziku.Pazi ko će mu biti kmet, je li došao na pravilan način ili je nametnut; zna ko mu je kapetan, šta radi i kako s narodom postupa.Što po njegovom mišljenju ne valja, ne uzdržava se da osudi onako, kako on zna i ume, pa kud puklo da puklo.Otud je i njegov sukob s Kićom. Kuća Stojadinova podalje je od kuće Milikića.Čiča Jerotije iđaše polako.Pod teškim bremenom misli, on se ne osvrtaše ni na koju stranu.Misli su mu već bile tamo kod Stojadinove kuće.Šta li radi njegova stara majka, dobra tetka Ranđija?Ona je k’o kopča.Okamenila se k’o sinji kamen od nesreće što je snađe.Šta čini snaha Jela? pa ona sitna dečica?Oni plaču i kunu...Ko će im na oči!Pa imanje njihovo...Ono je propalo, nesrađeno.. Već priđe, na puškomet, kući.Učini mu se, da su je crni oblaci skolili, da samo gavranovi grakću nad njom.Tužan je i onaj krov, i onaj dim što na dimnjak ide.Da mu je čuti da ko god zapeva iz onog dvorišta, k’o da bi krila dobio... U vrtu ograda razvaljena.Bog zna koliko je štete počinjeno, dok Stojadin tamo leži.Svinje su se razišle po poljima, izrovile livade, oštetile ozimicu...Možda ih je neko pobio, osakatio, zatvorio...A ja, njegov prvi ljubavnik, drug i prijatelj, sejirim šta se sa njim radi. Tako misli čiča Jerotije i tek da stupi na pola šljivaka, koji je oko kuće, kad pod jednom takišom dvoje dečice: starije žensko i malo mlađi muškarac. — Vlago đeku, kako su mi oni dobri i valjani — reče on kad vide da su Stojadinova, i raširi ruke. Deca se zabezeknuše, a kad ga poznaše, pritrčaše mu u naručja.On sede, spusti torbu, ubrisa znoj i uze ih na krilo.Stade ih ljubiti i milovati. — Đeko, ja našla krušku, pa podelila s Milom — reče devojčica. — I ja pojeo više — protepa mališan. — Neka, blago đeku, đeko će vama dati jabuka i ora. Izvadi jednu jabuku, iskriža na kriške, te im podeli, pa za tim i po nekoliko oraha. — E sad, da se kolikamo.Po koliko, Mile? — reče on i stište orase u šaku. — „Po lio“! — „Po tako“! — složiše deca u glas. — Pogodio Mile!..Tako, pa da vas vodim Levi i Inđiji, da se kolikate!..Je li, devojkara: šta ti radi mama? — Ništa. Je li kod kuće ? - — Jeste. Ništa ne radi mama — reče Mile. — Bije batinom ponjave na plotu. — A je li plakala? — Po koliko, đeko? — zakolika Mile. — Jesi li je videla kad plače? — „Po lio“...„Po lio“ — zaintači Jula. — A gde je baka? — Po koliko, đeko? — Kašlje iza peći...„Po tako“. — odkoliknu Mile. — A gde vam je tata? — Kod kuće — odgovori Jula. — Ko, more?Stojadin, je li — podviknu starac i zagleda se devojčici u oči. — Jes’ kod kuće, u odžakliji — odgovori ona. Jerotije poskoči k’o mladić : — Ajdemo, radosti moja! — zabaci torbu za leđa, štap pod mišku, a njih dvoje uze za ruke.. Za trenutak behu kod kuće.Tek što kročiše u dvorište, a Stojadin se pomoli iz odžaklije.Čiča Jerotiju se učini da se Bog zna od kad nisu videli, i dođe mu nešto, pa se zaleće, te se poljubiše. — Gde si ti, more? — reče Jerotije i oči mu zasuziše. — Evo mene, no gde si ti — osmenu se Stojadin i povede ga u odžakliju. — Vala, pravo veliš! Istrča i domaćica u prisret: — Dobro doš’o, Đeko! — Živa bila, Jelo — odgovori on i spusti pogled u zemlju k’o krivac — Ovamo ovaj uljez raskaravanio, pa ne misli ići — našali se Stojadin. U sobi, u odžakliji, seđaše na krevetu visok i krupan čovek.Na njegovom tamnom, kao opaljenom licu i malim, crnim očima, zasija se blag osmejak radosti.Kad ovi stupiše u sobu, on se polako podiže, spusti debelu trešnjevu muštiklu na sto, dohvati se svojih dugih i krupnih brkova, pa stade k’o pred starijeg.To beše Jaćim Vuletić. — Zdravo mirno, Jaćime!Ti, Boga mi, vredniji — oslovi ga Jerotije. — Dobro, ’vala Bogu!Kako vi na domu? — Da rečem dobro.Pa kako ti još? - pogleda u Stojadina. — Ne znam kako vi, ja, Boga mi, krasno — odgovori Stojadin veselo, k’o uvek. — E, jesi l’ čuo, čoveče, živećeš sto godina! ’Oćeš ljubave mi! — podiže Jerotije obrve i pljesnu ga rukom po ramenu. Jela donese jastuk, metu na stolicu i namesti Jeka za sto. Stari Stojadin, pa to ti je! — reče Jaćim. — Pa pričaj mi, čoveče... — Šta imam da ti pričam : pokupio sam opštinske bu’e i don’o ovde, te istres’o... — Stojadinova posla! — manu glavom Jaćim. — Oprosti, brate, kud ću iz svoje kože — uzlanu Jerotije — Šta da radim, ako Boga znate? — Proj se sprdnje, molim te...Reci ti meni, ’oćeš li najpre ladnu, pa vruću (a vruća rakija pušaše se u loncu, na stolu) ili ćeš ovako da produžimo — dohvati ga Stojadin po ruci. — Polako, brate...Pričaj mi kad ti velim. — Vidim ja šta je; ’oće starac udrobljeno: i ladnu i vruću — skoči Stojadin. — Sedi, vraže!Evo vruće! — Jelice!Pristavi još jedno lonče.Ono krnjo! — viknu domaćin, pa se okrete njima: nešto mi slađe iz onog krnjeg lonca. — Čim se ono okrnji, mnogo je postojanije — dodade Jaćim. — Ja, braćo. ne znam kakva je ovo napas’ kakav je ovo ’uk, što je zavatio ovu zemlju...Na ovaj način ne vredi ni živeti — reče Jerotije ozbiljno. — Vala, doista, zlo vreme dođe, reče Jaćim. — Bilo je, brate, i do sad kapetana i vlasti, ali im je bar ličilo što rade i znali su ko je za šta, a ovo je naopako...Pamtim, brate, ma da to beše davno, kada kapetanovaše Simo Brvenica.Čovek krupan, stasit, ko ti Jaćime, sunce te grejalo...Brci ko povesma, oči ko vildžani.Uvek u Boga, u čošnim čakširama i ćurčetu, sabljom o bedrima i kačketom na glavi.Jahao je ’ata od sto dukata, a na njemu su ti šiljteta, bilavi, kuburluci...Kad ’oće u opštinu, onda zna sve živo da će doći kapetan...Ako je leto, onda u Lugovima, kraj studenca, napravi se ladnjak, zgotovi se ručak, a svaki domaćin donese bukliju i punu torbu k’o na svadbu.Narod izađe u paradu, — Znam, vala, i ja, baš k’o da je bilo juče, uzdahnu Jaćim. Starac se razdraga, pa produži: — Jes’, pa kad pripucaju puške ozdo od žute bukve, narod stane u paradu...Kapetan ide napred, na ’atu, ogrnuo ćurak i raširio se k’o paša, a za njim panduri i seksana...„Pomozi vam Bog, braćo“ — vikne on — „Bog ti pomogao, gospodin kapetane!“ — grakne narod...„Kako ste, braćo, kako mir i zdravlje, kako na domu“ — pita on, pa seda pod ladnjak i zapovedi: neka dođu: Petronije Gazdić, Ostoja Maslovarić, Gvozden Ševrljuga i još nekoliko prvih ljudi i domaćina... — Nema to danas, moj Jerotije, ne! — uzlanu Jaćim i čisto jeknu. — Prođite se toga.Što je bilo — bilo...Viš’ kako se lepe prsti za čašu — ponudi Stojadin rakiju. — Čekaj, more, šta si ti zajintačio.Kad se ispričam lakše mi je, odgovori mu Jerotije, ukresa lulu, pa produži: — Pa, da ti pričam, prvi ljudi dođu i posedaju oko njega, a on ih pita: kako je berićet, da nije bilo grada ili poplave, pa onda: ima li rđavi’ ljudi i rđavi dela, kako vlasti postupaju s narodom, ima li lola i neradnika, što u radne dane sede u mehani, te bekrijaju...Pa, da ti kažem, pita, kako mlađi slušaju starije, kako narod ide na bogomolju i poštuje sveštenike.Ne pita ko je moj a ko tvoj, već ko je pošten i domaćin..A ako treba birati kmeta, on pita prve ljude koga će uzeti, pa koga kažu, on mu da palicu u ruku i pouči ga kako će postupati s narodom...Pa izađe pred narod, te ga posavetuje i objasni mu, k’o iz knjige, sve od najmanjeg do najvećeg...A ovo danas, evo je da te Bog sačuva... — Prođoše stara, zlatna vremena, moj Jerotije — jeknu Jaćim, k’o očajnik. — Ostavite vi te pripovesti...Zna se kako je i onda bilo...Sad malo pritvore, pa puste, a onda su tukli k’o vola u kupusu — reče Stojadin i doli čaše. — A letos, da ti pričam — produži Jerotije — nešto žuto i žoljavo došlo mojoj kući.Nema u njemu tri’es oka.Vele: kapetan!Ne zna se ili je mršaviji on, ili njegov dorat.Pa i ona pandurčina kleca za njim k’o na štulama...Provuklo se kroz vrt, k’o da nešto krade, pa pred moju kuću.Ne traži domaćina, k’o što je u redu, već viče: gde je gospodin Kićo! Kaki gospodin?Gde su u mene gospoda? Pa tako, eto, uzeše ga na ruku...I, da ti kažem, danas je poslednji prvi...To je ono poslednje vreme što se veli u Sv. Pismu.Danas je Nikit Vidić, lola i propasnik što je usitnio očevinu, prvi kod vlasti, i onaki k’o on...Pa neke partaje...Samo je li se nazv’o njegov partajist, pa nek je najgori, on može šta ’oće i bolji je u očima vlasti od prvih domaćina...Ako nisam u njegovom spisku, ja sam ka’ i brav ..Bilo je i pre partaja, ali ovog čuda nije bilo.Ko je bio za točak — za točak; k’o za gurgusovačku kulu ili šabački obor — tamo je i slat, a ostali narod bio je miran...A ovo danas neprestano vrši i razri sve. Čiča Jerotije odanu dušom, ubrisa znoj, pa pogleda u Stojadina: — Kaži mi šta ću, brate, ako si brat?Kud ću iz ove kože? Stojadin se nasmeši: — Ne boj se, starče, sve će to prohujati, k’o Babini jarčevi, — Ama šta ću s njim? — Ništa.Trčaće k’o ždrebe uz brdo, pa će se od po puta vratiti.No dede još po jednu, pa će skoro i ručak!Jelice! — pogleda kroz prozor — požuride, more!... — Ono jes’, mlados’ je mlados’, ludos’ je ludos’, ali... — manu glavom Jaćim — ne on ga je ček’o dok se sam vrati... — Kaži, brate, šta ću i kako ću — okrete mu se Jerotije. — Ja bi mu kazo’: sinak, tebi se nešto ne svidi pod ovim krovom, gde je živeo i tvoj babajko i gde mi svi živimo...Ti se mašaš za nešto više...Evo ti tvoje, pa traži gde je bolje — reče Jaćim i tresnu rukom, k’o da nešto otkide. Taman oni u reči, a na vrata se pomoli baba Ranđija Stojadinova majka, pogrbljena starica, u šamiji „zejtunli“ boje i dugačkom zubunu starinskoga kroja.Sva trojica skočiše. — Ostarilo se, bogme, pa se jedva gamiže — reče ona i uđe oslanjajući se na štaku. — Dobro mi došli! — Bolje vas naš’o — odgovori Jerotije i poljubi je u ruku — Šta mi ti radiš, tetka Ranđija? — Vala Bogu...Da je više živih — odgovori ona — Kako vi na domu? Jaćim se rukova i ona poče pitati za sve redom iz obadve kuće. Pošto se spustiše i po neku prozboriše, čiča Jerotije se podiže, izvuče čuturu iz torbe i prekrsti se: — Pomozi, Bože!Srećan dan, srećno sastanje i viđenje...Zdrava budi, tetka Ranđija! — Od Boga ti zdravlje! — Oprosti, molim te, k’o rođenu majku! — i pruži joj čuturu. Beše pred ručkovište.U velikoj kući seđaše na svom mestu čiča Jerotije.Žene u poslu, deca u sobama i po polju.Kad stigoše kola i ljudi, oni iz kuće izviriše se na vrata i javiše čiča Jerotiju. Tek što čiča Jerotije odmače od kuće, dojuri u galopu jedan od „Crvenkapa“ i dostavi poruku Kićinu, da se spremi dobar ručak za goste, koji će kroz jedan čas doći. Sve živo u kući dade se na posao.Bata Mojsilo se užurba, pa potrča po kući, po odžaklijama i pivnici, da se spremi sve što treba pred goste izneti.Naredi, te se staklarija opra peskom i koprivom, zaklaše prase, ćurke, pilad.Žene zasukaše rukave, pa počeše mesiti testo za pogače i gibanice šapćući: „Bože prosti i današnji danče“.On, sam, namesti stolove, stolice i klupe pod rast, a Leva i Inđija doneše ponjave, ćilimove i jastuke, te namestiše sedišta, nakidaše cveća u vrtu, te okitiše vodene čaše na stolu.Lepo vreme, a gospoda su gospoda, ona vole „na čist vazduh“...Ali to ga žiži, što ne zna šta još vole, kako će im umostiti i kako će ih ugostiti!Domaćinska kuća, svega dosta, ali ko mu ga zna šta je za koga...I od kud da se to baš danas desi, kada Jeko nije kod kuće!Da je to znao, ne bi se makao od svoje vodenice, od svoje slobodice... — Radojka! — viknu on svoju domaćicu iz odžaklije. Mala i žoljava ženica, njegova Radojka, otrča u odžakliju. — Čuješ, more, mene će živi stid pojesti ako se obrukamo.Ti gledaj sad kako znaš — manu on rukom, kao da bi tu brigu na nju hteo preneti. — Oč’ju mi, malo ti i ja što znam...Spremili smo dobar ručak, a kako će se kome dopasti — ja ne znam ! — Ih, ratos ga bilo, od kud baš danas ode!Šta mu znam ja šta gospoda hoće — okretaše se u kovitlac i mahaše rukama. — Ništa ti ja ne znam...Najvoleo bi poslužiti im vina i rakije i istimariti kljusad...Boga mi!Ne žalim nek piju i jedu dokle ’oće, ama ko zna šta je za njih...Ih, ’ratos ga bilo! — Zna će Kićo...Kad je dolazio Jovo Dželepdžija, najvoleo je tanku projicu, mlada sira i skorupa i prženih pilića. — Ne.Neće oni kukuruze.Gledo sam ja u mehani kad sreski ćata baca proju za vrata i veli: „ovim se svinje ’rane“. — Šta mu ja znam — sleže ona ramenima. — Spremi još kajgane, cicvare i gužvare... — E, ti misliš oni vole što i ti, zasmeja se Radojka. U tom pripucaše puške u vrtu... — Eto ih! — viknu Mojsilo. Istrčaše oboje napolje.Mojsilo otrča u vajat, obuče čošni Fermen i natuče novi ves, manu rukom preko brkova uzduž i popreko, pa odjuri pred kapiju. — Ej, domaćine!Jesi li rad gostima! — viče ćosavi kontrolor čak iz šljivaka. — Jesmo, Jesmo, molimo — promuca Mojsilo i oseti nešto suvo u guši. Otvori veliku dvokrilnu kapiju širom.Napred uđoše konjska kola.U zadnjem sedištu behu s desna gospođa Caja, kapetanica, do nje poslanik Prodan Žmurić, a u prednjem: kapetan Spasa Žeravica i šumar Kolenica.Za kolima kasaju na konjima: Kića Milikić, ćata Koca Stevdžić, Tima Timić, kontrolor, sreski pandur i oba Kićina služitelja. Gospođa beše u lakom žaketu, sivoj haljini i jesenjem šeširu iste boje.Ostali behu u svom običnom odelu, sem Kiće, koji sad beše u crnoj bluzi i plavim pantalonama. — Pomozi Bog, domaćine!Dobar dan, čiko! — pozdraviše Mojsila poslanik Prodan i kapetan Spasa. — Servus, čile! — zaleće se Koca i poljubi se s Mojsilom. — Dobro došli... molimo...Izvolte - trči Mojsilo gologlav i rukuje se s gostima — Kićo, dede, namesti goste...A konje, molimo... eno pred štalom i sena i pun presek žita.Molim pokorno... izvolte, obleće on oko gostiju i pandura. Izađoše Maja, Leva, Staka i Inđija, poslednje tri devojčice, koje uvek goste poslužuju, te priđoše ruci.Kića naredi, te doneše četke i očistiše goste od prašine, pa ih namestiše za spremljeni sto pod velikim rastom.Kapetanica svuče žaket, a kapetan vrskaput, pa posedaše.U gornji kraj sede poslanik Žmurić, na čiča Jerotijevu stolicu s naslonjačom.Desno od njega posedaše: kapetanica, kapetan i kontrolor, a levo: ćata Koca, šumar Toša i Kićin Tima. Kića razgledaše šta se radi po kući, je li sve spremljeno, pokaza „čaršiski red“ pri posluživanju, pa se uputi gostima. — Ovamo, ovamo! — viče Koca — Ti si gost k’o i mi. — Sedi, Kićo — reče poslanik. On sede do svoga ćate. — Pa kako ti, prijatelju? oslovi poslanik Mojsila. — Et’ Bogu hvala...Da rečemo dobro...Što je od Boga, slađe je od meda.. — Sve ti je od ljudi, čile, pa bilo ti slatko, bilo ti gorko — reče Koca. Mojsilo ga pogleda, manu glavom i ne reče ni reči. —Veličanstvena priroda!Božanstvena priroda! šapće kapetanica, razgledajući okolinu. — Priroda je car vaseljene — reče poslanik, sećajući se da je tako nešto čuo na željeznici — Carica — doda kapetanica. Dve devojčice, Leva i Staka, doneše na dva služavnika posluženje: šećer, vodu i rakiju. — Molimo... izvolite, sluš’te se — obilazi Mojsilo oko gostiju, češkajući se iza vrata. Kao obično, prešlo se u življi razgovor.Najpre su počeli govori o zadruzi: koliko ima čeljadi, od kad je kuća na ovom mestu; koliko ima stoke; o vodi: odakle se donosi, je li bunar ili kladenac; o rakiji: koliko imaju šljiva, kako rađaju itd. U tom je postavljen ručak.Staviše mlad sir i skorup sa nekoliko tankih, mlakih pogačica.Mojsilo uze čašu s rakijom: — Sad zapovedajte! i pospusti je malo pred Prodana, pa podiže.Kapetan i kapetanica zgledaše se, a poslanik reče: — De, u dobri čas! Mojsilo se prekrsti: — Dobar čas, među nas!Srećno sastanje i viđenje!I zdrav budi... ovaj.. — mrdnu glavom na Prodana — Od Boga ti zdravlje, domaćine! - odgovori on. — Ja bih rekao, domaćine, da ti mene dobro ne poznaješ - reče kapetan Spasa... — Ja... što veliš... gospodine, nismo se poznavali...Ja, znaš, tamo oko vodenice, pa ko i brav — reče Mojsilo, iskašljujući se i ako mu se ne kašlje. — A da li znaš ko sam ja? — upita Prodan dostojanstvenim naglaskom... — Pa Boga mi... nisam ti dobro vešt.Jamačno ti zasedavaš tamo u Beogradu, u skupštini? — Jes, zasedavam, pomalo — reče Prodan preko zalogaja i poče pričati, kako je negda Jerotije Milikić gotovio ručak Malom Vukojici u Lugovima, gde se i on kao gost kapetanov desio. Kapetanica se nasmeja: — Koliko vam ima godina ćiko? (mogla je reći : „čiko“, ali mišljaše, da joj ovo bolje dolikuje. — Pa ima nam, gospoja, Boga mi... do pedeset... — A, dosta snažan čile! — reče Koca. — ’Prosti me... još sam jak...Izvolte molimo — Sluš’te se, gospodo...Et’ seljačka posla!Taj sir, na premer, nije Bog zna šta, nudi Kića. — Krasno, divno, sjajno! — rekoše gosti. Mojsilo donese bardak vina, nasluži u okenjače i stavi na trpezu. — Služi de, Kićo, dole u dnu, a ja ću gore — šanu mu Mojsilo. — Šta veliš, čile, da li je dobro biti poslanik? — upita Koca. — Šta mu ja znam, u ta se posla ne stavljam...A kako ja računam, nije lako — odgovori on i pogleda u Prodana. — A kako ti to računaš ? - upita kapetan. — Molim, gospodine, ti to znaš najbolje: što veća vlas’ u šakama, to teži teret na vratu. Poslanik se okrete i pljesnu Mojsila po ramenu: — Bravo !Sad si pogodio! Domaćin se nasmeja i doli čaše: — Izvolte... molimo pokorno. — Kad doneše kiselu čorbu, Prodan Žmurić poče pričati, kako je zbiljski teret zauzeti takav položaj, kako je jednom prilikom, kad je bilo potrebe, trkao košiju s nekim Švabom na Banjičkom brdu, pa kad je pobedio i srpski obraz osvetlao, knjaz se s njim poljubio i izjavio želju da takve junake vidi svuda u počasti. — Ćiko!Bi li vi voleli da budete poslanik? upita gospođa Caja. Mojsilo se nakelji: — Nismo mi, ovajke... za taj pos’o. Mi smo, molim gospo, za to da čuvamo vodenicu i da poslujemo. — Kaži, kaži, slobodno, pa da i tebe jedared ispratimo u parlamenat — reče kapetan. — Pristao bi, čile, još kako.Vidiš kako mu se brk smeši — reče Koca i kresnu okom na kontrolora. — Sas vas, čika Mojo, narod bi bio zadovoljan, k’o s beriketna godina — kresnu kontrolor na Prodana. — Izvolite, molim, ostaste bez ručka.Služi, Kićo! — obiđe Mojsilo oko sovre i opet stade više Prodana. — Nećemo da zagovaraš, ’oćemo da čujemo: bi li ti iš’o u skupštinu — produži kapetan. — A šta bi govorio tamo? — upita Prodan. — Da, da, šta bi govorio ! — graknuše svi. — Proj se, molim vas... — obilazi Mojsilo oko sovre. — Da čujemo!Da čujemo! — složiše u glas Koca i kapetanica. — Mojsilo manu rukom preko brkova: — Ama ne znam bi li valjalo što bi reko’, ali da sam ja na mestu gazda Prodanovu, ja bi nešto reko, ako on nije reko... — Da čujemo!Da čujemo! — zagrajaše svi. — Da čujemo, šta bi čika Mojo rek’o..Spasi Bog!U to imenije — i ispiše čaše. Mojsilo pocrveni sav k’o paprika, pa doli prazne čaše. Čujmo! čujmo! — viknuše svi, sem Kiće, koji se zastidi što se zove „Milikić“ jer mu se učini, da s njegovim stricem sprdaju k’o s budalom. E, ostavite me sad, pa ćemo to drugi put.Sad izvol’te, sluš’te se, molimo — moli Mojsilo. — Čujmo sad, čujmo! Mojsilo se iskašlja i manu rukom preko brkova: — Ovajke, da rečemo, ne tražim ja to zvanije, ali da rečemo, ja bi kresnuo što je istina, pa prosti me, kud puklo, da puklo! — E pa kresni sad — reče Prodan. Mojsilo pogleda u kapetana. — Slobodno, slobodno, čika Mojo, mi baš hoćemo da čujemo želje naroda — reče kapetan dosta važnim naglaskom. — Baš kad hoćete, ja ću vam kasti, pa vi cenite kako znate...Ama, boj se, biće vam krivo a i nije lepo na soli i na lebu... — Razrešavamo te, govori što ti je drago — reče poslanik odlučno. — Eto, sad si slobodan, — reče Toša — pa pričaj! Mojsilo se opet iskašlja, manu rukom preko brkova sa svih strana, pa poče: — Ja bih kazao: Gospodaru!Tebe vlas’ vara! Zvi se zacerekaše, sem Kiće koji usiljeno razvuče usne. — Eto, oćeš sad, Spaso, — reče kapetanica. — Produži, produži! — rekoše kapetan i poslanik. — Po čemu to, čile ? — upita Koca zajedljivo. — Ja bih kaz’o — stade Mojsilo po vojnički: — Gospodaru!Ti pitaš kako je berićet, a vlas’ odgovara: dobro, ne može bolje biti, rodilo i na drvetu i na kamenu — pa bila godina rodna, bila kišna, sušna ili gradobitna.Pa onda, pogledamo o Mitrovdanu i o Đurđevdanu a ono porez skočio nekoliko dinara.I ne znamo odakle nas guja peči...Ti, Gospodaru, pitaš: kako je narod, a vlas’ odgovara narod sit odeven i zadovoljan, sve nosi srmu i pamukbez...Kad ti, Gospodaru, izađeš u narod, vlas’ izvede preda te narod u stajaćem ruvu i ti misliš svi smo onako odeveni i svakog bogovetnog dana.A da ti vidiš, Gospodaru, one bose i gologlave, u traljama i ritam...I, da ti kažem, Gospodaru, došlo je, bogme, ponova ono vreme, kada se zborilo, da po tri kuće jednu kozu muzu, na pet kuća jedan pevac peva... — E, i ti to znaš.Služi to vino! — odseče se Kića. — Pa razgovaramo se k’o ljudi. — Neka, da čujemo, pa ćemo ga baš ispratiti u skupštinu — jetko se osmehnu Prodan. Nasta mala tišina, u kojoj se moglo primetiti, da im ne beše najpovoljnija beseda čiča Mojsila. Ali kad posle čorbe doneše gibanicu, pa paprikaš, Kića poskoči od ljutine. — Uf, bruke ! — i otrča u kuću. U velikoj kući žene se užurbale oko pročevlja: prže piliće, brišu tanjire, kuvaju kafu.U jednom uglu seli služitelji za trpezu, ručaju i pregone se u doskočicama. — Što me brukate, đavo vas odn’o sve iz reda!Znate li vi makar kakva reda, ili ste u toru odrasli — viknu Kića s vrata. Sve se trgoše i začuđeno ga pogledaše: — Šta je bilo ? — upita Maja. — Gde je to, na premer, bilo, molim vas — okrete se on pandurima — da se posle mešpajiza donosi paprikaš!O, bruke, bruke i nesreće!... „Crvenkape“ skočiše. — Ja, što velite — rekoše „sreski.“ — Boga mi, zlatane, ja ti to ne znam — reče jedna. — Ni ja, dilbere, oč’ju mi!Mislim, tako se valja — dodade druga. — Proj se, Boga ti, Kićo, dokolice...Zar i za to još da stidujemo — reče Maja i produžiše posao. — Prvo, na premer, — poče Kića nabrajati — to znaju i Bog i ljudi da ide supa.Kad nemate supe, onda ide čorba: ili pileća, il’ guščija, jagnjeća, ćureća...Dru go, ide rinvlajiš.Kad nema goveđeg rinvlajiša, onda može podoći i ćureći rinvlajiš.Posle, otnosno, ide cuzpajiš, ’a to je, ko ne zna nemecki: kupus i paprikaš!Pa posle, daklem, pečenje, a mešpajiz najposle.A vi, bestraga vam glava, za mešpajizom donosite paprikaš!E nije nego trebali ste doneti i cicvaru!Uf! — pljesnu se po čelu i izađe na polje. — I cicvaru, ja kako...Njom si se, sinko, i odranio — promrmori Maja. Za sovrom, pod rastom, iz šale prešlo se na zbilju.Prodan Žmurić polagaše čitav račun o svom poslaničkom radu: — Tako, gospodo, bio je slučaj, gde sam i ja glasao iz inata.Bejaše jednom na pretresu praviteljstveni budžet.Kad dođe red na vojene izdatke, ministar zapeo pa traži još dva miliona!Veli, malo mu.Jedni vele da mu se dadu, to jest ta dva miliona, a drugi vele da mu se ne dadu.Te drži, majčin sine, te ’oće biti, te neće biti.I ja se lomim i rastupih mozak misleći, da li da mu se dadu, il’ ne dadu ta dva miliona.A i nije lako, gospodo i braćo, trpati na narodnu grbaču bez mere...I tako misleći, digoh glavu i neko čudo smotrih na galeriji.Privuklo se nešto ćosavo, bez brade i brkova, pa se izviruje i osluškuje, pitam ja polako: ko je ono gore — i rekoše mi da je ingliski konzul...Ocenim ga ja i vidim šta ’oće: kad ko govori da se ne dadu te pare, to jest ta dva miliona, a njemu milo, milo, pa mu se sav onaj ćoslak zasija od radosti...A kad neko govori da mu se dadu, to jest ta dva miliona, a on se natmuri, pa da može, pojeo bi nas čak ozgo s galerije...E, stoj, majčin sine, kad je tako, znam kako ću, velim ja, pa skočim, podviknem i zaintačim nekoliko puta: prima se, prima se, prima se, i ako treba da damo još četiri!...Skupština povika: „prima se“, a Ingliz lupi vratima i strugnu k’o oparen... — Ha, ha, ha! — zakikota se sva sovra. — I taj si mačkojed strugnu! zacereka se ćosavi kontrolor. — Nepravo mu — dodade Tima. — Te stvari spadaju u v-i-š-u p-o-l-i-t-i-k-u! — razvuče ćata Koca i metu prst na čelo. — Baš tu i jest sitna pamet, da se oceni svačije raspoloženje o predmetu o kome se dišputuje — reče kapetan. — Otnosno da se oceni situacija stranih sila u našoj otadžbini — doda Kića. Poslanik produži: — Priznaću, gospodo, da sam u jednom slučaju bio u neprilici i da sam se vešto izvukao.Bilo je jedno važno pitanje na glasanju.Vidim, i sami ministri uskomešali se, pa ne znadu kako će.Gledam ja u gospodina šefa, da vidim kako on misli, ali ništa ne mogoh da primetim.Predsednik viče: ko je za predlog, nek’ sedi, ko je protivan — nek’ ustane.A ja, okreni, obrni, pa se malko podigoh, ali tako, kako je izgledalo i da sedim, i da stojim...Upravo, gospodo, ja sam čučao!Jedan Piroćanin, u beloj džoki, viče iza mene: „Gospodine, ovaj, si, bre, ćući“ — a ja se okrenuh i škrgutnuh zubima, te umuče. — Ha, ha, ha! — zahori se u donjem kraju. — Državni rezon zahteva, po neki put, i da se čuči — dodade kapetan preko cigare. Nasta tajac.Poslanik dade znak Kići, te doli prazne čaše, iskašlja se i ustade.Skočiše i ostali.Prodan Žmurić podiže čašu za zdravlje i napredak domaćina ovog doma i njegovih ukućana, iskaza osobitu radost, što je našao takvo gostoprimstvo u domu, iz kog je glava ove opštine, njegov drug i jednomislenik Kića. Poče „mnogaja ljeta“, a služitelji iz kuće, s vrata, izbaciše tri plotuna iz svojih pibodovača. — I — ju, ju! — vrisnu kontrolor. — Ju, ju, mante vragu — zatište uši gospođa kapetanica i nasloni se na svog muža. — Molim, da si izvinite, gospoja, ja si od veliko raspoloženje ne znajem što činim — skoči kontrolor, pokloni se i prevali jednu okenjaču. Tima Timić i Toša počeše pevušiti neku varošku pesmu u dva glasa.Kontrolor razveze opet neku njegovu : „Ubavo si, lele, ubavo“...Čeljad poviruje iz kuće, a deca se načetila iza vajata. — Izvolte, molimo, slušte se — nudi Mojsilo. — Svega zadovoljno — reče Prodan. — Sp-a-s-o!Hoću mle-ka — razvuče kapetanica, k’o malo dete. — Na premer, ako je po volji slatkog, otnosno ili daklem kiselog — skoči Kića. — Dajte slatkog mleka — reče kapetan. Tima Timić zapeva: pije mi se vince, dok si mi rujno — a kontrolor skoči i razmahivaše rukama k’o krilima. — To, to, tu si mi pesmu daj! — i podvrisnu iza glasa. Doneše činiju mleka i ponoviše još nekoliko tanjira prasetine.Mojsilo doli čaše, manu rukom preko brkova, s jedne i druge strane, uze jednu čašu, pa poče zdravicu: — Pismo prvu za pomozi Bože; drugu za bolji čas; treću za svete Trojice: da pomogne Bog i sveta Trojica i milostiva Bogorodica; dobrodošlica o dobru radi; gde god došli, dobro se našli, gde ne došli — dobre se čuli, ako Bog da.Vi piste za domaćko zdravlje, za zdravlje domaćina ovoga doma, gde je god, i njegovih ukućana — a ja da napijem za komšisko zdravlje: za zdravlje tvoje, gazda Proko, tvoje glave i desne ruke, desne i leve, vašeg doma, vaših krmaka i trmaka; ovaca i novaca, kuće i sreće... Kontrolor kresnu okom na Timu, a Tima na Tošu, a Koca na obojicu. — Hvala vam! — odgovori Prodan. — Za zdravlje tvog doma i svih što se tvoji nazvali.Za vaše zdravlje, gospodin kapetane, za gospojino zdravlje, vašeg doma, ćara i napretka; vašeg, ćato; vašeg, prile; vašeg, momče — izređa sve — za zdravlje sviju komšija od ovog doma: našeg popa Hrisantija našeg učitelja, naših kmetova, odbornika, porotnika, zamenjenika i sviju u vlasti i časti komšija da ih Bog poživi i u zdravlju poštedi. Kad služitelji ispališe još jedan plotun, a kontrolor kreknu ko misirska kokoš — kapetanica usta iza stola, dohvati Kiću za ruku i reče: — Sad je na redu da me upoznate sa vašim stanom.Je l’ te, da ćete to učiniti ? Kića skoči: — O, molim, molim, izvolte...Nemate, na premer, šta videti.Seljačka posla, gospo, otnosno...Izvolte molim — trlja on ruke i opskakuje oko gđe Caje. Uđoše u konak, u Kićin stan, koji je u onom istom stanju, u kakvom ga je našao letos kapetan Žeravica, samo su stvari nešto više ispremetane.Na stolu beše poviše knjiga i novina i malo većih mrlja od mastila. Kapetanica sede za sto i poče razgledati knjige i novine. — Molim vas, kojekakve besposlice... nisu moje... ovaj — pocrveni do ušiju i poče sklanjati u fioku. — E, sad baš hoću da ih sve pregledam...Vidite vi njega, molim vas...„Dve noći u Veneciji“...„Vojni List“...„Tuk na Luk“...„Pešadijska Služba“...„Đavolja Rupa“...Man’te vragu — odskoči ona k’o od zmije i poče razgledati slike po zidu. Kića se uzvrpolji: — Otnosno, daklem, na premer, ja ću onog Nikši naučiti pameti, što mi ove trice trpa u čantru — i smesti u fioku i knjige i kovine, a baš tada dođe mu na smej.Seti se, kako je čitajući ove knjižice, razgonio ženskinje po prelima i igrama. Kapetanica sede, zapali cigaru i preturi nogu preko noge — I vi živite ovde? — Jest’, gospo — prenevolji se Kića i samo mu je ostalo da doda — na žalost! Na svaki način sad možemo od vas očekivati da ćete se nastaniti kod sudnice i novu kuću napraviti.N. pr. kad bi imali kuću bar s tri sobe, forauzom, kujnom.Pa da poručite mebl.Šta mislite, on je sad tako jevtin !...Pa da vas oženimo... Kića uspi usnama i usuka pramičak bradice. — Šta da kažem... otnosno... — Recite, hoću da čujem ! — Pa... molim kako da kažem, nekako ni sam ne znam, gospo...A već kuću ću napraviti... E ne znam, ne znam, a zašto ne znate ? — Znam, molim na premer... — Ali, kada bi vam ja još i provodadžirala ? Kića se uzvrpolji, usuka brčiće i onaj pramičak bradice. — O, molim, gospo, ja nemam reči... koje vi meni dobro želite. — Ha, ha, ha!...Ha, ha, ha ! — zakikota se ona: — Sedite, sedite! On sede na krevet. — Sedite ovde do mene.Hoću da vam gledam u oči — upilji se ona njemu: — Recite ? — Ko..ko..ju ? — promuca Kića — Onu koju ja znam.Je l’ te da bi me poslušali? — I zar vi, na premer, još sumnjate u mene! — pokuša on da iskaže neki osobiti znak čuđenja i rukama i na licu. — Baš Spasa kaže : u onom gospodin Kići vidim talentiranog mladića... Kića skoči, manu rukom preko kose i zulufa, usuka brčiće i ono bradice. — I koje ja vama blagodarim i gde čujete i ne čujete... — Sedite! hoću da me saslušate! dakle. recite: verujete li mi ? — Sve vam verujem i ponizan jesam vaš. Ona namesti usta ljupko. — Ime joj je Zorka.Zovemo je Zorica...Je l’ te da je divno ime? — Di..di..vno — nasmeši se Kića. — Plavuša.Ima ruse kose, k’o vila.Oči k’o zora, nos grčki.Mala, puna, Beograđanka. On uzvetri, trže iz džepa maramu, poklopi usta i kroz nju promrmori: — Otnosno, neće ona za seljaka - baci maramu, dohvati se do brčića i ispeglane kragne pod vratom. — Vi niste običan seljak k’o čiča Mojsilo.Vi ste gospodin seljak, koji živi k’o čovek, mešate se u otmena društva, nosite fino odelo, stojite u sporazumu s gospodom i prvim ljudima. — Ja vam, i ovom prilikom, i gde čujete i ne čujete...I nemam reči — uznemiri se on i htede se dići, ali ona manu rukom te sede — Dakle, — poče ona nabrajati, udarajući kažiprstom desne po palcu leve ruke : — Vi ćete napraviti divnu kuću...Oko kuće imaćete prekrasnu baštu...U bašti ribnjak, čarobne stazice i aleje.Je l’ te ? — A mi... mi... ćemo gospodovati. — Jest, tako žive otmeni seljaci — i poče pričati kako je „preko“, kako seljak kad ide u varoš, vozi se u karucama, odseda u prve gostionice, ne nosi u torbi i zastrugu, već ruča „tableto“. Posle kratkog razgovora o tome kako žive naši seljaci; kako imaju a ne umeju, kapetanica ustade da vidi veliku kuću.Čim se pomoli s vrata s cigarom u zubima, deca pobegoše iz kuće na druga vrata a momčadija u sobu.Samo ostaše žene oko pročevlja. — Ju, ju, šta mislite, ju!..Uguši me d-i-m! — vrisnu ona iza glasa i trže se natrag s kutnjeg praga. — Šta je ženo, šta je ! — dotrča kapetan bez duše, izvadi maramu i izbrisa joj oči... Deca se zakikotaše iza vajata. — Molim... vidite vi njih...Izvinte otnosno, molim - opskakuje Kića oko njih, pa se okrete na one u kući i prodera : — Šta znači to?Šta će taj dim !I, na premer, kakav je to bezobrazluk puštati dim! — i stade mlatarati rukama i razgoniti kolutove dima. — S-p-a-s-o !Oslepiću! — trlja oči kapetanica. Doneše vodu te se ispljuska po licu, pa odoše društvu pod rast. Tamo jednako piju i ćeretaju.Kontrolor podvriskuje i naređuje te družina ispija čaše na iskap, a panduri pale plotun, čim on podvrisne.Tima Timić pevuši, a Toša mu pomaže, samo Koca Stevdžić nešto mudruje i izaziva čiča Mojsila da se prepiru o načinu obrađivanja zemlje i o školovanim i neškolovanim ljudima. — Između mene i čiča Moja čitava preperandija — presrete Koca gđu Caju. — Je l’ te ? — Molimo, izvolte, — dvori i služi Mojsilo. — Ja kažem ovaj list diše, a čile da pukne od smeja — okreće Koca jedan list na peteljci. — Čika Mojo misli sve što diše, mora imati džigerice — podsmenu se Tima. — Eto, tako je to, gospo, u narodu — reče poslanik, gledajući u crvene oči gospođe kapetanice. Ju, man’te vragu! — Čile, na koliko se delova deli drljača — upita koca. Mojsilo se nakelji : — Pa mi je ne delimo, već ko kad je na vatru bacamo...Izvol’te, slušte se! Kića seo u dnu, a pogled ukočio u ivicu od stola.Kad se nasmeju i on se nasmeje; kad ućute i on se uozbilji.Ali u ušima mu neprestano zvuče kapetaničine reči : „Ime joj je Zorka, zovemo je Zorica...Ima ruse kose...Nos grčki“...Ama šta li joj znači : nos grčki ?... — Čile, šta je to humuša? Mojsilo manu rukom preko brkova, pa će reći: — To je baš k’o ono ’nomad... — Koje? — pogledaše u njega. — Ništa, da rečemo, neka besposlica ! — Da čujemo!Da čujemo ! — I... ju! — vrisnu kontrolor. — Ta, molim vas! — manu rukom kapetanica Prodan i kapetan pogledaše u kontrolora ozbiljno.On turi šaku na usta, podmignu se i ućuta. — Baš ’oćemo da čujemo šta je to bilo onomad — zevnu poslanik. — Da čujemo!Da čujemo! — graknuše svi. — Izvolte, molimo, da popijemo koju...Besposlice, ovajke, tamo kod vodenice — reče Mojsilo i doli čaše. — Čile, kako se pravi kombost? — zakrešta glas ćatin. Mojsilo manu rukom preko brkova, pa poče : — ’Nomad, znaš, ja u vodenici.Taman zamleo Drombuljino žito, kad a ono banuše pred vodenicu tri mladića, baš vaki — pruži prst na Kocu. — Samo im, na priliku, ruvo k’o, na priliku, — pogleda u kapetana. — „Pomozi Bog, čiča“,— vele oni — „Bog vam pomog’o“ — velim ja. — „A ko Bog da“ — pitam ja — Vele : „putnici smo, činovnici, pa idemo ’vako po čistom vozduku.“ — „Ako, ako!“ — velim ja...Pa se nadviriše u vodenicu...Vodenica melje, briše, znaš, k’o mećava, a čekalo oskače k’o maljica.Jedan uđe i pruži prs’ na čekalo, pa reče: Šta ti je ovo, čiča?“ — i Mojsilo se zadenu od smeja... Svi se nasmejaše njegovom smejanju.Kića se trže k’o iza sna i šanu: — Šta je to bilo ? — Šta mu ti reče ? — upita kapetan. — More, proj se, ja od komendije rek’o : „prekrsti se pa poljubi u onaj kamen što se okreće“...Hi, hi, hi, ne zna ni šta je čekalo, a činovnik!.. — Zasmeja se Mojsilo i zaklokota mu nešto u guši. — Hi, hi, hi! — razvuče kontrolor, što je više ličilo na kijanje, no na smejanje. Kapetanica se nakomrdi i dade znak za polazak.Kapetan skoči i naredi služiteljima da se spreme. — Čile, kako se pravi kombost ? - ponovi opet ćata. — Ama pružide ruku, da vidim kakva ti je — reče Mojsilo. Koca, s nekim ponosom, pokaza beo dlan k’o papir. — To je šaka za pero, a ova za držalicu — pruži Mojsilo svoju ruku, iskokanu k’o cerova kora. Kapetanica skoči : — Uf, takva arogancija !Ta to je strašno! — strese se k’o od groznice. Skočiše i ostali.Za čas se upregoše konji u kola, a sedlanici privedoše.Prodan Žmurić očita jednu zdravicu za srećna puta i domaća ostanuća, otpevaše „mnogaja“, pa pojašiše. — Hvala!Srećan put!Prošćavajte! — služi Mojsilo vino i rukuje se. Pripucaše puške, zahori se pesma i gosti odjezdiše. Kad se odmakoše malo od kuće, Koca Stevdžić priđe kapetanovim kolima, pozdravi vojnički i izvadi jedno pismo : — Gospodin Proko, ja sam mislio nećemo se videti, pa sam napisao ovo pismo da vam ispratim.Da vam ne bi pričao, evo ovde je sve izloženo...Ja se nadam u vas k’o u Boga...Sad moram drugim putem kući... — Srećan put!Javljaj se — reče Prodan... — Zbogom!U zdravlju !Do viđenja ! — pozdravi se ćata — i obode konja kući. Poslanik otvori pismo i pročita ovo: „Mnogopoštofanom i veleuvaženom gospodinu Prodanu Žmuriću, narodnom poslaniku naše otadžbine Srbije! Mnogopoštofani Gospodine Proko, želim i Srcem i dušom da Vas ovo nekoliko reči u zdravlju, i Sreći i sveopštem zadovoljstvu zateče a Vi akoste radi čuti za naše Zdravlje mismo fala Bogu zdravo koje i Vama od Srca želimo davas ovo Pismo u zdravlju Zateče, Gospodine Proko situacija stranih Sila u našoj otadžbini taka je da sve štoje naše u našoj Parti mora biti Ugledno i Snažno u borbi snašim Protivnicima a kako je Napoleon reko Pare, Pare pa ceo svet tako doksmo mi Složni i jaki Protivnik će sve manji biti o Mojoj Vernosti našoj Parti držim dastese uverili i Vi i Gospodin šef kojije pito za mene verujte Gospodin Proko ja igram i pevam kad je ko Naš u dobru a kad Protivnici naši na Nesreću gde Pobede jasam Duševno bolestan i svaki dan imam dešperaciju zbog toga i razgonim Protivnike ko kobac piliće, Pa kakoje rečeni Napoleon reko Pare, Pare pa ceo Svet, to sam došo na misao da Vas molim Mnogopoštofani i Veleuvaženi Čestiti Srbine i Poslaniče naše otadžbine da mi ovu dobrotu učinite a toje da kad bude vučenje dva osto Državni Lozova sad drugog idućeg Ujdurišete s Komesijem da dobijem Glavni Zgoditak od Devedeset iljada Dinara u Zlatu.Moja je numera ova Serija 158 Broj 7 a To ćete lako učiniti Vas Komesia mora poslušati a zato ja Vi posigurno Trećinu ustupam tojes Trides iljada Dinara u zlatu i znajte da ja nisam od onih što reknu pa odreknu, Mnogopoštofani Gospodin Proko. jasam do Groba Vaš i naše Partie i pre bise ubijo nose Vas odrekao a kao štoje Veliki Ratnik rečeni Napoleon kazo Pare, Pare, bez Para nikud a sa Parama ćemo ih Sve sterati u Kozi Rog Ostajem unadi i Vaš Veran i Odan Član i Ponizan Jesam. Koca (Kosta) Stevdžić PISAR OPŠT. P. P. Nemojte zaboraviti Serija 158 Broj 7. Za oni Trides iljada držim nećete Sumnjati jer to nisam ničim dokazao da možete to jes sumnjati. GORNjI KOCA Poslanik se nasmeja i promrmori : — E, moj sinak, kad bi se to moglo, pristao bi ti da ja račun gradim — i spusti pismo u džep. — Nikit Vidić i Krsta Milikić druguju iz mladosti.Nikit je od onih ljudi, što im zarana padne sleme na teme, a nađu se u bogastvu i zadovoljstvu, pa se naviju tamo, kuda ih prilike i ljudi nakrenu.Od oca je nasledio veliko imanje i dosta novaca, pa je za kratko vreme sav novac upropastio a imanje, više od pola, prodao.Nije naviknut ni na kakav rad a hteo je da je vazda odeven, da jaše dobra konja, da se karta i pije.Uvek se razmetao svojom snagom i junaštvom.Kad se skupi sabor, dika mu je zametnuti čarku pod kakvom šatrom i skresati ugarak o čiju glavu, ili kad je puna mehana sveta, podići stolicu i naterati ljude da zaglave vrata. U selu su ga zvali „lola“.Stari ljudi pružali su prst na nj’ga i savetovali decu.Ali za to su baš mnogi mladići voleli s njime.Kići se naročito dopadao njegov način života.Mislio je da je tek to slobodan čovek, koji nema tutora nad glavom.Tako su se združili.Od njega se mnogo koječemu naučio.U poslednje vreme, kad se narod poče deliti po partijama, Nikit je naginjao onoj stranci, u kojoj je Prodan Žmurić, ali se nije isticao.Ali kad Krsta Milikić uze aktivnijeg učešća kao član Žmurića partije, onda i Nikit izađe otvorenije.On i još nekolicina u toj opštini, bili su Kićin „narod“, koji je bezuslovno sledovao stopama svoga prvaka.Ali od sviju Nikit se odlikovao.On je bio pravi jednomislenik Kićin.Tim ga je još više zavoleo.Osećao je, da ih spajaju neke veze, kojima bi pretpostavio i rodstvene veze. Kići se činjaše svakog dana sve tešnje i nesnosnije u zadruzi.Činilo mu se, da svako čeljade vodi računa: gde je, šta radi, kad kući dođe a kad ne dođe i kako s kim postupa.To nije mogao snositi.Jedno za to, a drugo što je u glavi imao čitav plan kako će u buduće raditi, reši se da izađe iz zadruge i svoje stvari preseli u konak načelnog prijatelja Nikita Vidića.Tu bi bio do proleća, a tada bi podelio i zemlju i pokretnost, i kuću napravio do opštinske sudnice... Sutradan, pred po dne, dođe Kića kući.Ispratio je goste, primio upustva i sad je na redu da izvrši što je namislio.Ali nešto ga buni, kopka, dira, te ne može da se pribere.Uđe u svoju sobu, sede za sto, uze tabak hartije i napisa krupnim slovima: „Ime joj je Zorka.Zovemo je Zora, Zorica...Ima ruske kose...Nos grčki...Mala, puna...Skoči i stade prema ogledalu, usuka brčiće i onaj pramičak bradice...Ja je ljubim, lj-u-b-i-m!... — namesti usta na šljokicu...Oh, Bože, oće li iko biti srećniji od mene, Krste Milikića !Plavuša, mala, lepa, — ali samo šta li mu to znači: nos grčki !Ja znam samo jednog Grka, ćir Trandafila, ali neće, zar, biti k’o u njega!Uf, kako to mogu i pomisliti — u njega je nos k’o belegija!...Trebao sam da upitam gospođu kapetanicu...Sramota je da se izgovorim da ne znam ni to, ali, ipak, mogao sam je n. pr. ovako zapitati : Poštovana gospođa Cajo!Izvinite, znao sam, pa sam zaboravio: šta je to nos grčki ?Verujte, znao sam, pa sam zaboravio...Brige su, znate, tereti, sikiracije...I eto, tu mi je na vr’ jezika, a ne mogu da se setim...Trebao sam da je pitam...Pitaću je... Leže na krevet i zatvori oči da prestavi sliku gospođice Zorice...Da rečemo mala je k’o Nikitova svaja, plava k’o popova Milja, ima kose k’o Đondrića Ruža...O, Zoro, Zorice !... - Skoči, ogleda se, zamrsi kosu, raščešlja i razdeli na čelu po berberskoj frizuri.O, Zoro, Zorka, Zorice! — podviknu, k’o da je doziva ispred vrata... U tom Obrenija stupi na vrata. — Smem li ja tamo ? — osmenu se ona. On protre oči k’o iza sna i reče : — Sedi — majo! — Kažu, ne smeš mu na oči — sede do njega — a ja velim smem.Ja sam ga odgajila više no njegova majka...I jes, vala, Kićo, kad si bio mali, pa si najvoleo meni u krilo...Ja ti istrošim leba i sira u krilo...Najvol’o si troše... On se durnu i manu rukom. — Boga ti, majo, prođi se tih besposlica!... — Nisu to besposlice; ja govorim što je bilo.Ti možeš što ’oćeš samnom, ali ja ’oću da ti kažem... — Šta imaš da mi kažeš ? — Da te pitam : šta ti misliš; što se odpadi od nas ? — i turi ruke na oči... — Ako nemaš drugog posla... to... — Ost’o si iza majke mali k’o kokoš — poče ona kroz plač - i ja sam te odgajila.I kaže mi pokojna Daka: amanet ti Božji, čuvaj mi Kića k’o oči svoje...I kud ćeš ti sad s lolom Nikitom ? — Pazi, majo, nemoj to da si igde rekla...To je uvreda časti i kazni se po § 357 građanskog postupka... — Kud ćeš s onom bekrijom, lolom i propasnikom? On pokuša da se na silu nasmeje, zabaci ruke za leđa i razoda se po sobi. — Šta ću ti ja, majo; kad bi što znala, ne bi to govorila, a kad ne znaš — šta ću ti ja... . — Pa jes’, mi ništa ne znamo, koji smo ovo kuće sačuvali a Nikit zna...Što ti je, bogati, Kićo, ko te opčini ? — huknu ona. — Što su ti ženska posla: odmah misli opčinjen.Ne verujem ja, more, u te čini i mađije, ne verujem!Evo, čikam sve veštice, vračare i bajare, neka skoče na me...Čik, čik, čik!... — Vidim ja šta je — reče ona, saže glavu i turi ruke pod pojas. Kića zapali cigaru, pusti nekoliko dimova, pa baci.Nikit, prokleti Nikit!Sve na njega k’o na belu vranu.K’o da ja nemam mozga, nego se vodim iz njegove glave!Ali zar oni znaju šta je to načelo, šta je to načelni prijatelj!Šta oni drugo znaju, no da se najedu, napiju i ispavaju! — šeta on preko sobe, pa na jedared stade pred nju: — Znaš li ti, majo, šta je to načelni prijatelj? Ona uknu i samo ga pogleda.On se zaturi dostojanstveno : — A znaš li ti, majo, šta je to državni rezon? — reče nekim osobitim naglaskom i metu prst na čelo. — Pa, bolan sinko, s prvim si se ljudima svadio... — Kad bi to znala, drukče bi govorila, a kad ne znaš, šta ću ti ja, — poče zviždukati i rukama mlatarati k’o u maršu. Obrenija istre oči rukavom, pogleda ga, pa reče: — Kićo! — Čujem. — Sedi ovde da ti nešto kažem: — ’Ajde, de, da i sednem. — ’Oćeš li me nešto poslušati da te molim k’o moje dete ? — Dede, da vidim šta je. — Ti to znaš k’o i ja : štogod čovek u vreme uradi, ne kaje se...Pa molila bi te k’o moje dete... — A šta to, na premer ? — Da te oženimo... — A kojom to od prilike? — skoči Kića i zaturi ruke za leđa. — ’Oćeš li me poslušati, pa da ti kažem ? — Slušam ja samo ovo ovde — čuknu se prstom u čelo i produži preko sobe. — Bolan, šta bi ti udilo da uzmeš Milu Dangubića?Ona je k’o upis... — Koju ? — Pa Mileniju, ’ćer gazda Jove Dangubića.Imaju dva konaka na dva boja, kočije, sto motika vinograda... — Onu kaljogažu, je li ?Ne ću ja, more, kaljogažu i drvaru seljačku, ne! — Ima i miraza i ruva varoškog. — Znaš šta je, majo...Ja te, da rečemo, poštujem k’o svoju majku, i da rečemo, nemoj me ništa učiti...To ti je! Ona se polako podiže, sleže ramenima i izađe Na vratima srete se sa čiča Jerotijevim Branisavom.I on je momak, mlađi od Kiće, ali po rastu i izgledu, rek’o bi da su bliznaci.U mladosti prozvali su ga „bradan“, pa ga i sad tako zovu.Od kako Kiću uzeše gospoda na ruku, i podigoše viku u kući i selu, on ga neprestano brani i ne da na nj’ prekorne reči naneti.Sad kad čuše da se Kića odlučio da ide iz kuće, saleteše ga mlađa čeljad da ide k njemu da koju prozbore, da vide šta će reći.Branisavu teško, k’o da mu se tovar navalio na leđa.Kako da mu pomene, šta da mu reče?Zašto da se pravi pametniji od njega? — misli on i polako stupi u sobu. — Gde si ti, bradane? — Vala, baš nismo se odavno videli...Zdravo, mirno Kićo? — Dobar dan želim...Ja, znaš, po ovom poslu... — Neka ti je sa srećom...Ja reko’ ’oću da se vidim s Kićom, nismo se odavno videli — reče on i sede na krevet. Kića sede na stolicu.Ćuti jedan, ćuti drugi. Branisav podiže glavu, pogleda u tavan, pa u pod, zevnu iza glasa i počeša se iza vrata.Obuze ga neka vatra, te jedva promuca: — Znaš, Kićo,kad smo bili mali? — Ja! — Pa kad smo vadili čvorke sa onog krivog graba? — Jes’ — Kad ludu Saju ćušnusmo u vir, a ona nas zaokupi kamenicama... Kića se nasmeja, pa se uozbilji i manu glavom: — Deca k’o deca ! — Nismo mi bili deca, no veliki šiparci...Znaš kad ono odosmo u živobaru, pa se raspasasmo, te zaviličismo kljusad i pojurismo preko polja, pa nas onaj đogat umal ne ubi... Kića se durnu : — Proj se, Boga ti, tih besposlica.Te luda Saja, te čvorci, te đogat...Mi smo zreli ljudi i ne liči nam da se zanosimo. — Ja ka’ ’dokon... Ućutaše obojica. — Znaš i danas mi smešno, kad se setim, kad ’no besmo na komišanju, kad ’no onaj ćatica Cveja obletaše oko Borke, pa kad mu ti zapapri purenjak, a on stade kijati k’o mačka... Kića se nasmeja. — Davno je to bilo... zbilja, kakva beše ta Borka ? — Pa ’nako, Boga mi lepa... — Mala, plavuša, puna, je l’? — Ja... jes’! — Imala je ruse kose?... — Jes’, imala je povelike kose. — A nos grčki ? — Veruj....Nešto joj nisam u nos zagled’o. Bracan se oslobodi, k’o da ga neko odreši : — Bože Kićo, da sam nešto pismen... — Ne vredi svakom ni što je pismen...Ko ti je kriv, kad si pobeg’o iz škole. — Pa jes’...Da sam pismen k’o ti, dao bi i vodenicu i podjaznicu....Bi, slave mi ! Kića uze pero, iskreči ga, pa preko tabaka popreko: fr, fr... — Blago tebi, nisi ćorav kod očiju — reče Branisav i nadziri se... — E, moj bradane, da ti znaš šta vredi kad je čovek naučen.Eto, naš glupi narod ne zna na koliko se delova deli drljača — stade Kića mirno i poče k’o na izust: — Drljača se deli na četiri dela: gredicu, prečagu, zupce i verige. — Jes’ — Jes’, al’ to naš narod ne zna.Juče me živi stid izede kad gospodin Koca pita Bata Mojsila: na koliko se delova deli drljača, a on ne zna...Pa im je opet krivo, kad neko nešto zna više od njih i na veći stepen se penje. Zaćutaše obojica.Kića poče opet po hartiji: fr, fr...Branisav ustrepta očima, pa će reći : — Je li, Kićo, ja bi te nešto pit’o? — Šta ? On izvuče maramu i poče je sukati između prstiju: — Je li istina što vele? — Šta vele ? Branisav turi maramu na usta a oči obori u pod: — Vele da ćeš da ideš od nas — i briznu u plač. Kića razmaču perom preko hartije: fr, fr... — Ti si još detinjast, bradane...Sliniš k’o dete...Kad bi znao, ne bi to činio, a kad ne znaš, šta ću ti ja...Da idem dabogme... — Nemoj, bato, molim te ! — razdernja se on i strugnu na vrata. Kića stade prema ogledalu, usuka brčiće i manu rukom preko kose: — Taki su svi izreda.Misle, da će me njihovo dernjanje zbuniti i pomesti...Ala su prosti i glupi.Ja sam ogoreo, prekaljen.Teško mi je još samo da se otkinem odavde, ali i tu ću vatru preturiti... U tom stigoše volujska kola, jedan služitelj i dva seljaka.Kiću prođoše žmarci.Ali ne!Treba biti junak!...Samo ova vatra da se pregori. Otvori vrata i viknu : — Stanite tu ! Beše pred ručkovište.U velikoj kući seđaše na svom mestu čiča Jerotije.Žene u poslu, deca u sobama i po polju.Kad stigoše kola i ljudi, oni iz kuće izviriše se na vrata i javiše čiča Jerotiju. — Neka ga.Neka čini šta ’oće — reče on i ukresa lulu. Kića se uputi u kuću đeki.Nigda mu ne beše teže no sad.Kako da mu pomene.Da on oće početi, lako bi; ili, još bolje, da ga oće za šta psovati, ili koreti, da se u ljutini oslobodi, da mu iskreše sve što zna.Ali treba biti junak - šanu u sebi, razmaču plećima i utrča u kuću. — Pomozi Bog!Ja, đeko, kao što znaš... ovaj... kao što si čuo... onaj...Jes’, ja ’oću da idem odavde...Taki mi je poziv!...Javljam ti to...Što je moje odneću...Na proleće podelićemo se — izbrblja za trenut pred njim. Čiča Jerotije ga pogleda, pusti jedan gust dim i reče: — Radi šta znaš — i ne mače se s mesta. Kića odjuri na vrata.Žene zaplakaše, a deca se razvrištaše.Napravi se lom po kući. — Ćut!Da se niste ni jedno makli sa svog mesta! — zapovedi čiča Jerotije ukućanima, i oni zanemiše k’o da se okameniše. — Tovari ! — reče Kića svojim momcima, te za čas izvukoše sve iz njegove sobe i natovariše na kola... On pođe napred, a za njim kola sa stvarima.Sve nemo i ladno k’o na groblju. Kao pijan čovek kad udara i o trn i o grm, a ne oseća da ga šta boli, ni ne boli, tako je i Krsta Milikić išao svojim putem.Kako je radio dok je bio u zadruzi, tako je produžio kad se preselio u konak načelnog prijatelja Nikši Vidića.Ovamo je osećao da je mirniji i spokojniji.Niko ga ne pita: ni kud je iš’o, ni kad je doš’o; niko se pred njim ne preča, ne uzdiše, niko ga ne moli i ne savetuje.Postao je svoj gospodar i gospodar čitave opštine. Za tri meseca njegovog predsednikovanja doterao je u red sve živo u svojoj opštini.Ni jedan bukač nije smeo zuba pomoliti, pa ma šta on radio.Napisao je sedamnaest tužaba protiv popa Hrisantija: osam konzistoriji a devet ministru prosvete.Iznašao je još nepravilnosti u njegovom radu kao : čita brzo i mumla k’o od bede, pevao je na jednoj slavi: „kiša ide lugom zelenijem“, nosi dugačak kaput postavljen lisičinom, globi svet (ovo, istina, niti je čuo ni video, ali ako bi zatrebalo da se dokaže, poslušali bi ga Nikit i još jedan da posvedoče — da su videli), u njegovom dvorištu zaklat je ćurak na bele poklade i t. d. — Protiv učitelja napisao je trideset i devet tužaba i uspeo je: da ga premesti tek kad su Nikit Vidić i Tima Timić posvedočili da je „oporočavao“ vlast u mehani, pred njima dvojicom. Tako je bilo i u ostalim poslovima: Plan za novu sudnicu bio je izrađen i poslat ministarstvu na odobrenje.Po tom planu ovo bi bila prva seoska sudnica u Srbiji, jer bi imala pet soba za rad i tri za apsane.I za novac se pobrinuo.Učinio je predlog i dobio odobrenje da se proda opštinski čair i pun koš opštinskog žita.Ušteđena je i ona suma što je išla na izdržavanje škole, pošto je škola po njegovom predlogu zatvorena, jer zgrada ne odgovara propisu.Za ostalo što ne dostane, udariće se prirez na narod... Što god je Krsta Milikić namislio da izvrši, pošlo mu je za rukom.Osećao je da mu važnost skače sve više i više.I narodni poslanik Prodan Žmurić, i kapetan Spasoje Žeravica, pa i sam gospodin šef u Beogradu, nisu ga računali u obične članove stranke, već kao prvaka, koji se mora zadovoljiti, čiji se glas mora saslušati.Za to se i prema njima malo više oslobodio i počeo svoje zahteve da ističe.Jedan od tih zahteva bio je: da mu na proleće nađu kakvo mesto u kakvoj komisiji, u kojoj bi bar godinu dana vukao masnu dijurnu.Na taj način pomogao bi se da napravi kuću, da kupi nameštaj i da se oženi Zorkom — Zoricom, koju istina još nije video, ali čiju je sliku imao u glavi. 24 Decembra iste godine Kića urani bolje no obično.Navuče plave pantalone; čizme, crnu bluzu postavljenu jagnjećinom, nakrivi astragan šubaru, prebaci preko ramena veliki šal, uze štap u ruke i pođe sreskoj kancelariji.Nije poveo pandura, niti jahao konja kao obično.Pošao je da gostuje nekoliko dana kod kapetana Žeravice.Tom prilikom utvrdiće dalji plan rada, jer će na drugi dan Božića biti gozba kod kapetana i na njoj svi važniji jednomislenici Prodana Žmurića, a, što je još važnije, učiniće prve korake za ženidbu t.j. saznao bi što opširnije o gospođici Zorci. Kića koračaše mirno i spokojno kao čovek, koji ima uvek čiste račune i za Boga i za ljude...I o čemu bi imao da brine?...Kuća mu je u džepu i na njemu.Ono stvari što je u Nikitovoj’ kući, kao da je i u njegovoj.Opština je ostala na Timi Timiću, koji se ne zove čuda radi „’dvokat“ a tu je i Nikit (kog je postavio za seoskog kmeta).U ostalom ma šta uradio, odobrava kapetan Žeravica i brani poslanik Prodan Žmurić. Beše lep dan.Pao jugov sneg do kolena, rasprtilo se svuda, a oblačno i toplo.Sresko mesto blizu, pa nije se ni žuriti. Dok na jedared pukoše dve prangije.Kad bi bliže varošici, zahori se otuda jedno urnebesno : Ura !Živeo !... Jedan čovek u poabanom letnjem odelu rastrkao konjića, pa juri u pravcu odakle Kića iđaše. — Jovane !Stoj, more bre ! — trči jedan za njim. — Pajo !Jovo ! čekajte, more, zajedno ćemo — trči jedan za ovim poslednjim.. — Vala n’eš !... — Vala stići ću te, pa da si juče utekao !... — Jovane, ludače, šta ti je !..Svi ćemo zajedno ! — Jok ! — Pa podelićemo ! — Pis!Ko pre devojci, onoga devojka! — Stante, braćo, da se zdogovorimo — rekoše naposletku, stadoše i izduvaše se. — Znate šta, da idemo najpre kod Lazara Perića, pa kod Stojana Pošurlića, pa ćemo onda udariti još na dve tri važnije kuće. — E, pa ’ajde, de!... — Samo brže — reče prvi : — muštulukdžije smo. Kad prođoše pored Kiće, onaj na konju viknu: Ua !Onaj drugi kinu, a treći mu nastavi nos. — Kakav je to, na premer, bezobrazluk na putu!Naučiću ja vas pameti — zastade Kića. Sva troica složiše : U—a—a!... i odjuriše trkom U tom puče prangija: najpre jedna, pa dve ujedno, i zahori se: Ura, živeo! Kića stade i zamisli se: šta će to biti ?Na svaki način premešten je kapetan Žeravica, pa se neprijatelji raduju.I bi mu žao. A evo šta je i kako je bilo. Tog istog jutra kapetan je kao obično ustao u 6 sati.Obukao se, popio kafu, zapalio cigaru, seo do prozora i čitao novine.Kapetanica je opet, kao obično, ostala u krevetu da odspava jutro.Dok neko na vrata: kuc, kuc, kuc !... — Ko je ? — Ja sam. — Ti si, Jovane? — Ja sam, gospodin kapetane.Ima jedna zvanična depeša. — Ostavi je u kancelariju na moj sto. — Ali hitna je kaže telegrafist. — Hitna ?Onda, daj je ovamo! Pandur promoli ruku na vrata, doda depešu, i po pandurskoj navici, nasloni uvo na ključanicu. — Šta je, Spaso ? — zevnu sanovna kapetanica pod jorganom. — Da vidimo... Otvori depešu i poče čitati : „Načelniku sreza...Predsednik ministarskog saveta, ministar inostranih dela, juče po podne podneo je ostavku celog kabineta...Naš uz...uz.. viš.. viš.. višeni Go..Gospodar izvoleo je uvažiti os .os..tavku i postaviti za predsednika...Jao !... — Juf! — skoči kapetanica iz kreveta u košulji: — Juf!Koga? — dreknu ona i zgrabi depešu... . — Eto vidi...Tu su svi opozicioni prvaci — promuca kapetan i uvati se za čelo. — Kažem ja tebi, Spasoje, a nemam kome.Priča Cajka ima godinu dana, a nema kome — poče ona hukati i juriti preko sobe. — Pa zar ja opet kriv ? — Ti !Ti !Ti ! — unese mu se ona. — Zašto, bolan, Cajo? što govoriš tako ? — Ć-u-t-i!Umuk-n-i ! Dole u varošici, puče prangija: bum! — Jao!Lele !Kud ću, šta ću — grunu se ona u prsi. — Cajo, ludo ! — viknu Žeravica. — Crkni !Umukni !Lele ! Pukoše dve prangije uzastopce.Zahori se: Ura !Živeli ! — Ju! — pisnu kapetanica i pade na krevet. „— Cajo!Cajo!“ — pritrča kapetan i uhvati je za glavu: — Vode ! — i potrča da traži vode. — Umukni ! — skoči ona i podboči se: — Šta ćeš sad ?Kud ćeš sad ? — Molim te, Cajo, zdogovorićemo se. On ućuta.Ona odanu, i tek sad joj pade na um da se obuče.Zgrabi šlafrok, obuče i zakopča na dvoje, ’na troje... — Kažem ja, a on samo : lasno ćemo...Januar, Februar, Mart, April, Maj — poče ona brojati, —Jedan, dva, tri, četiri.Juf ! sedam godina, sedam meseci i sedamnaest dana ukazne službe !...Šta ćeš sad?Kud ćeš sad?Sedam godina, sedam meseci i sedamnaest dana...Govori ! — Šta ću, što i ostali... — Ćuti!Kažem ja, Spaso, čestitaj slavu gospa Premundirovki.Ona je rod svima opozicionim prvacima a ti ništa... — Pa otkud sam smeo ? — Juf!Juf !Crkni !Umukni! — stište pesnicu : — Uhvatio si se za onog Prodana, prodanu dušu... Spasoje Žeravica jeknu očajnički: — Cajo !Molim te ! smiri se !Nemoj ti da mi staješ na jade...Cajo, molim te, — sklopi ruke k’o dete... — Pa za Kiću, kijao mrtav .. — Uvatio se on, Cajo, za mene, nisam ja za njega...Bolan, Cajo, umiri se ! — Ju!Kažem ja: Spaso, neće ovo do veka trajati.Treba održavati veze sa prvacima iz sviju stranaka.Svakom kaži: tvoj sam — S kim ne smeš javno, smeš tajno. — Imam i ja prijatelja, Cajo. — Koga?Nemaš nikoga!Pun ti je zatvor opozicionara.U svakoj prilici gledao si, da ih što više spetljaš i okriviš...I kažem ja: Spaso, nošnji malo pastrmke gospa Stevki!Spaso, čestitaj novu godinu gospodin Mikici..Spaso, izjavi saučešće gospa Poleksiji...A ti ništa...Uhvatio si se za onog geaka Prodana, mrtva ga prodali... Kapetanica sede na krevet, sastavi ruke na krilo i obori pogled u pod.Ćuti i misli kako će se sad neprijatelji obradovati !Ko će ih snositi !Pa dok drekne izvršiteljka i stane peckati i ujedati!...Skoči, izađe u kujnu, pa u hodnik da oslušne, čuje li se što iz njene sobe.Ništa se ne čuje, pa se vrati u svoju sobu: — Spasoje!Kaži Pajčetu nek spremi kola!S mesta! Kapetan istrča i naredi, a kapetanica se poče spremati. Za čas bi sve gotovo.Kola stadoše pred kapetanov stan Kapetanica se malo smiri. — Cajo, molim te, nemoj da se jediš, nemoj da se ljutiš.Ja ću samo o tebi misliti — podskakuje on za njom po sobi. — Znam ja tebe...Sita sam te.Umeš ti da se pretvaraš. — Nije, Boga mi.Kad se ti sikiraš, moje se grudi cepaju...Pa znaš, Cajo, ja se samo u tebe nadam.Kašćeš g. ministru: molim vas, gospodine ministre, k’o Boga, nije kriv...I ako je nešto malo kriv (nemoj sve da priznaš, ni pola nemoj da priznaš) kaži, morao je...Skolio ga onaj prokleti Prodan, ona pandurčina, pa mu pratio svaki korak.Kaži, gospodine ministre tako vam vaše dece, nemojte ga otpustiti.Cajo, ako bude potrebe zaplači se pred njim, ali nemoj da se kidaš, samo o tebi mislim.Na posletku pristajem nek me premesti za đumrukdžiju na Deščanski Kladenac, na Mokru Goru, il’ gde ’oće, samo da me ne otpuste. — E, a šta ću ja?Zar i ja na Mokru Goru ? — Ti ćeš, mila moja, biti u Beogradu.Svakog meseca slaće ti tvoj Spasa po 15 banaka, a meni će biti dosta pet.Nešto plate, nešto od šverca, biće dosta, za nekoliko meseci dok ovo proukti, pa ćeš mi opet izraditi za kapetana. — A šta ću ja bez tebe ? — To će biti mesec, dva, tri najviše.Ti ćeš svaki dan trčkarati i moliti za mene.I Cajo, otidi kod gospođe Premundirovke, poljubi joj ruku mesto mene i zakuni je u njenu decu.Gospođa Stevku pitaj, bi li pristala da se gospođica Pava (ona vrljava) uda za Tatomira.Kaži: vredan mladić, čestit k’o devojka, talentiran, samo mu fali ukaz.Tatomir će pristati, saletićemo ga.Ona će jedva dočekati da onu čumu udomi.Sad joj je trideset treća.Cajo, kako znaš, ja se u tebe uzdam.Obiđi sve ministre: negde se nasmej, negde zaplači, negde.... kako znaš...Cajo, zamoli i sekretare i pisare.I oni su sila kod slabčina ministara... — Ponesi bundu i kufer — zapovedi ona. — Utopli se, Cajo, čuvaj se...Ja ću samo o tebi misliti. — I ovo da ti kažem: ako dođe onaj geak Prodan, ni pošto da se nisi s njim sastao.Ako dođe onaj balavac Kića, ili onaj ludak Koca, s mesta ih najuri.Razumeš ? — — Znam, molim te, kako bi to uradio.Sad drugi vetar duva. — Nanči! — viknu služavku. — Izvolte, gospo! — dotrča ona. — Ja idem za Beograd na nekoliko dana.Pazi na kuću.Niko nema posla da ulazi u našu sobu.Pa ni onaj Prodan, ni onaj Kića i ostali. — Dobro, gospo, ali Kića je već tu, U kujni... — Ko?S mesta na polje!Za mišku pa napolje!... — Polako, Cajo! — Molim, gospa, pita on mene: poznajete li vi gospođicu Zorku, što se zove Zorica... — Ju!...Napolje s lolom!... — Ta ne jedi se, Cajo! — I, molim gospa, pita on mene: kako se zove moj nos: da li grčki, da li mađarski... — O, mrtva ga nosali! —viknu kapetanica, otvori vrata i žurno protrča u kola. Kića izađe iz kujne: — Dobar dan!...Na premer, otnosno, vi ćete u Beograd ? — Teraj — viknu ona kočijašu. — Zbogom!Srećan put!Čekaj de! — pritrča kapetan: — Cajo!Ne zaboravi i ovo: Pobratim gospodin ministrovog šuraka, ne znam kako mu beše ime, nastavao je kod počivše tetka Sose...Krasan mladić...Nađi ga...Zbogom. . Kola odjuriše. — Gospodin kapetane!Šta je ovo, na premer ?Je li istina, ako Boga znate, otnosno... — Idite na dužnost i čekajte zapovesti! — reče kapetan ozbiljno i projuri u svoj stan. Kića se zabezeknu — Znate, gospodin Kića, šta je bilo gore, to je dole, a šta je bilo dole, to je gore — objašnjava Nančika. — Na premer, pala vlada prema situaciji stranih sila u našoj otadžbini — dodade Kića. — Ći.. ha !Ći.. ha!... — istrča izvršiteljka za kapetanicom na kapiju. — Gospa Perso !Izmače !Gospa Perso ! (dozivaše poreznikovicu) Vi’te kako izmiče!Hi, hi, hi!Gde li je gospodin Proka !Ha, ha, ha!...Ki, ki, ki! — Ua! — odjuriše neka dečurlija za kolima. Kapetan uze depešu, previ blanket i ode u kancelariju.Tamo su se svi iskupili i sede ko u pozorištu kad očekuju da se podigne zavesa.Izvršitelj, star čovek, s dugom, prosedom bradom, sedi za svojim stolom, lukavo se smeši i čačka uši.Depozitar zvižduće i dobuje na prozoru svoje sobe, razmišljajući, koliko ima prijatelja u ovoj vladajućoj partiji i da li je kome iz opozicije štogod napakostio.Poreznik jednako raspituje gde je to „zvanično“ i zašto se ne zavodi ?Tatomir juri iz sobe u sobu, s perom za uvetom, i objašnjava šta će ovo „tucindansko ministarstvo“ uraditi.Jedan deran, prepiščik, samo viče: Ura! Kapetan uđe u kancelariju, klimnu glavom, i dade depešu Tatomiru: — Zavedite ovaj telegram.Sad imamo i novu vladu — pogleda po osoblju. Tatomir razvuče usta, žurno ga zavede, pa istrča u pandursku sobu, ščepa pušku „trećakinju“ (koju je pre napunio s dva fišeka) stade nasred dvorišta i ispali je... — Ura!Živeli naši!Sad sam video i zvanično! — viknu Tatomir, baci pušku i džilitnu se putem u varošicu. — Na mah isprazniše se kancelarije.Osoblje uze kape i k’o na kakav narodni praznik bezbrižno ostavi posao. — Vala i jesmo se iskupili, k’o da nas je đavo u rog svik’o —— reče depozitar. — Da vi’š, dok sad onaj čiko sortira — primeti izvršitelj, misleći na ministra unutrašnjih dela. — Šta veliš, kako li mu je sad? — upita depozitor i nanišani na kapetana.... — Jadna li mu majka, dok ja jedno nakitim i pošljem kome ja znam, baš tamo na ćutuku — reče izvršitelj i pljesnu se po beležniku: — Ama sve sam mu povatao! — Imam i ja neki stvarčica — namignu depozitar. — Zdogovorićemo se — reče izvršitelj i odoše u varoš. Panduri u hodniku metuše kape na glave, zapališe cigare i raspričaše se, koji je kakvu uslugu ili pakost učinio kome od opozicije, kako je sad kapetanu a kako kapetanici, šta veli izvršitelj, a šta radi izvršiteljka, ko će biti prvak i poslanik i koga treba moliti. Kapetan spasoje Žeravica tumaraše po kancelarijama.Nešto traži i iznalazi.Uze jednu gomilu akta iz rafa i poče razgledati: Lazar Perić za mučenje tegleće marve trideset dana...Stojan Marić za ogovaranje vlasti trideset dana...Petar Lazić za nepristojno ponašanje pred vlašću dva puta po trideset dana...Stojadin Pošurlić za oporočavanje toliko isto...Simeun Kezun za nečistoću deset dana...Strpa pod mišku trideset i sedam predmeta i odnese u svoju sobu. — Šta ću sad s ovim apsenicima — misli on: — Ovo je najrečitiji primer moga rada. — — Jovane ! — Izvolte, gospodin kapetane ! — Daj mi ključ od apsane ! Uze ključ, odključa apsanu u kojoj beše desetak ljudi.Apsana mračna, vlažna i ladna.Unutra behu samo dva dugačka kreveta od cepanica sa drvljanika, pretrpana slamom i kučinjarama i za vratima čabar i đugumara vode. — Dobro jutro, braćo! — viknu s vrata. — Vog vam pomogao, gospodin kapetane — odgovoriše njih nekoliko. — Kako vam je tu? — K’o u svakoj apsani, g. kapetane — reče jedan. — Pocrkasmo od zime — doda drugi — Voda sam mutljag — doda treći. — Potrovasmo se k’o pacovi — reče jedan s kraja. — Ako bude suda, pitaćemo se za ovo, reče jedan u uskim čakširama i masnoj šubari, s kreveta ispod kučinjare. — Ćuti! — manu rukom prvi do njega. Kapetan se razvika na pandura: — Kako to?Vidiš ti njih?Kakav je to bezobrazluk?Šta radite s ovim ljudima! — Molim, g. kapetane, apsenici k’o apsenici... — Nisu ovo zločinci, brate!Ovo su politički prestupnici...Upravo, nisu ni krivi ljudi...Takva je ta nesretnja politika — uhvati se on za čelo. — Živeo, g. kapetane ! — viknu jedan. — Živeo ! — složiše još trojica. Kapetanu blagnu na duši, pa priđe bliže: — Braćo!Imam da vam saopštim jednu radostnu vest.Mora, koja je gnječila i morila ovaj narod, a nas činovnike gonila na bezakonja, survala se pod teretom svojih sopstvenih grehova.Braćo, saopštavam vam radosnu vest, da je pala tiranska vlada i naš uzvišeni Gospodar postavio je... — Ura!Živeli ! — Naš uzvišeni Gospodar naimenovao je ministarstvo od osvedočenih patriota i narodnih prijatelja...Idite kući i oprostite! — otvori širom vrata i ode brzim koracima. — Stoj, kapetane, stoj, da vidimo račun! — Čekaj napasti, ne begaj! — Ura! — viknuše apsenici. Onaj u šubari istrča pred apsanu i viknu iza glasa : — Kapetane!Jesi li ti kralj, ili si neka veća vlas’ kad činiš pomilovanja!Mi nećemo kući!Mi smo osuđeni i ’oćemo da izdržimo kaznu! — Pitaćemo se zašto tamnujemo ! nadvika drugi s vrata. — Kapetane!Odi ’vamo, odi !Čik ! — Oštro, bekuto !Ua ! Izvršiteljka izađe iz kujne i viknu: — Živeli, braćo !Izvolte ovamo da popijete koju, da se okrepite.Kakvi su, veselnici !... Kapetan, bled ko krpa, uđe u svoju sobu, zapali cigaru i pogleda prema varošici.Tamo uka i buka od pesme, svirke, gruvanja prangija i pušaka.Eno, zamakoše i pisari i poreznik i praktikanti u mehanu Sime Kezuna na čestitanje i udvaranje.Tu će biti zdravica, potpisivanje pozdrava, tu pesma i kolo...A ja? — Nanči! — Izvolte, gospodine! — Naloži dobru vatru, tu u odžaku...Ali prethodno sva vrata zatvori — šanu on njojzi. Kad to bi gotovo, iznese hrpu akta i baci u vatru.Tu su i akti krivica sviju apsenika, koje je malo čas pustio.Kad se puhar podiže, bi mu nešto lakše. — Znate šta, gospodine? — šanu služavka. — Šta je? — No, gospodine, evo ide gospodin Prodan... — Ko ? — Ono poslanik, gospodin Prodan... — Poslanik...Žmurić — uzvrpolji se kapetan, poviri na prozor i ugleda dva konjanika.Prodan Žmurić jahaše napred, a za njim Todor Kolenica sa sedmakinjom, magacinkom o ramenu.Kud će i šta će sad?Ko sme da ih primi?S mesta bi zuknulo deset telegrama kako kapetan šuruje s protivnicima nove vlade.I šta bi sad imao da razgovara ?Pala vlada, pa pala; što on zna, to znam i ja...A kako, opet, da ih ne primim?Sutra se može i ovo izmeniti i doći Prodanovi ljudi, pa kud ću onda...Šta da radim? — misli on: — Ali ne, ne, nikako se ne smem s njima sastati... — Nanči! — Izvolte! — Proviri tu na prozorče i vikni: nisu tu gospodin i gospođa — šanu kapetan. Služavka otvori prozorče: — Nije ovdi gospodin i gospođa.Možete ići! — Ja gde su? — upita Prodan. — Možete ići kad kažem ! — izdra se Nančika. — Baš sad nećemo da idemo — podviknu Toša. — Gospođice Nanči, molim vas, ne dajte — reče kapetan iza njeni leđa (a ovo je prvi put da je nazove: „gospođica“) — Ideš ti u peršun : — ciknu Madžarica na Tošu i nešto mu skresa njenim jezikom. — Čekaj dok ti ja dođem tamo! — podviknu on. Nančika istrča pred vrata s džezvom vrele vode. Prodan Žmurić se nasmeja. — Eto i toga ima, Tošo, na trnovitom putu političkih radnika — i okretoše nazad. Krsta Milikić, koji beše u pandurskom mutvaku, ne bi li bar tamo dokučio šta se ovo zbiva, stiže Prodana na vratnicama sreskog dvorišta. — Molim !Dobar dan želimo! — O, zdravo Kićo! — zdraviše se obojica. — Na premer, otnosno, šta je ovo?Ja ne mogu da budem pametan otkud ovaj, da rečemo, prekret... — Politika! — reče Prodan i sleže ramenima. — To su obične stvari —dodade Toša. — Na premer, takva je sad situacija stranih sila u našoj otadžbini ?... — Tako je na svaki način.Sve je to maslo stranih sila — odgovori Prodan značajno. — Pa šta ćemo sad ? — Da se borimo! — veli Toša i prokrtolji plećima. — Kako naredi gospodin Šef, onako ćemo — reče Prodan. — Kako to, na premer, da se borimo? — upita Kića. — Onako k’o što se opozicija bori.Video si kako su se oni borili protiv nas.Dužnost je svakog člana naše partije, da s postojanstvom i požrtvovanjem izvršuje odluke partijske — objasni Prodan važnim naglaskom... — Znam, na premer, to nije moralno, već je dužnost svojevoljno izvršivati što se naredi od gospodina Šefa — reče Kića — I svaki će pre poslušati kad nije moralno, nego da je nešto na silu... U tom iz izvršiteljeve sobe poviriše apsenici i zagrajaše: — Ene ih!U a—a. — Tako je!U zdravlju!Očekuj zapovest gospodina Šefa — pozdraviše se obojica. — Zbogom!Srećan put ! — odgovori Kića i pođe — ne zna ni on gde će... U mehani Sime Kezuna (a ona je na najuglednijem mestu te varošice koja se, uzgred budi rečeno, sastoji iz jedne prave ulice od 35 kuća, 15 dućana i 7 mehana) iskupilo se mnogo sveta.Tu su zanatlije, trgovci, radnici, činovnici i praktikanti.Piju i razgovaraju o novom događaju. Gazda Sima Kezun, sredovečan čovek, roav, u uskim čakširama i kratkom kaputu, trči od stola do stola, služi goste i priča šta je propatio za ovo vreme crne vladavine, koliko je štetovao što narod nije smeo dolaziti u njegovu mehanu, a koliko je opet povukao zbog svog političkog držanja. — Ako ćemo po zaslugama, ti si najzaslužniji za ovu vladajuću partiju, u ovom kraju — reče izvršitelj i nakrete treći čokanj. — Na narodu je da oceni — reče Kezun: — Izvolte još po neku! — Istina, nisam nigde upisat, ali ovoj partiji najviše simpatišem, i znam, brate, svačije zasluge.Bio sam na tačci da to vidim i ocenim! — dodade izvršitelj. — Ne znam kako je pre bilo, ali od kako sam ja ovde, on je najžešći partajist, ovaj isti gazda Kezun...Nisam ni ja nigde upisat, ali me u ovu partiju računaju — reče poreznik. — Izvolte, ako je po volji, još jedan satljik nudi gazda Sima. — Hvala, možemo...Danas bi i kaput dao za piće — veli poreznik. Gazda Pera zelenaš, mlad čovek sa crnom šiljastom bradom (gospodar firme: Pera Laz.Drndarević „Pećanac“, trgovina manufakturnog i kolonijalnog espapa) ustade i okrenu se na sve strane: — Braćo!Mi nemamo svoga vođu za ovaj kraj !Je l’ tako ? — Tako je! — rekoše izvršitelj, poreznik, mehandžija i trojica od ostalih u mehani. — Ne može biti stado bez pastira — reče jedan podbuo starac do kelneraja. — Teško kući gde nema starešine — doda jedan do njega. Dina magazadžija, sredovečan čovek, koji pomaže svaku vladu, usta iza stola, podboči se i reče: — Braćo!Od sviju poslova, koje nam valja preduzeti, najpotrebnije je da izberemo vođu.On prvi treba da se potpiše na pozdrav našem opšte ljubljenom Gospodaru i na čestitku našoj rodoljubivoj vladi.I posle, braćo, treba da se zna kome će se obraćati naš Glavni Odbor.Taj čovek treba da bude iz ovog mesta i od telegencije... — Tako je!Da biramo! — Vođa mora biti odavde ..Juco, služi to piće...Sramota bi bilo da nam kakav geak prvači...Dobro otvorimo oči, braćo, u ovom važnom pitanju...Juco, i onima u ćošku po polić...Ja, znaš, meni je pravo, no srce me boli za narodom i strankom...Treba, braćo, čovek kuražan — isprsi se gazda Kezun i usuka svoje tanke brkove. — Da se zdogovorimo s narodom na polju — reče gazda Pera i izađe. A evo kako je tamo. — Pred mehanom gazda Sime Kezuna naložena je velika vatra.Uprečene glavnje, natrpano granja i krovine pa plamen liže pod oblake.Ovako je još od ranog jutra, kako je pukao glas o promeni i telegrafista uzeo muštuluk.Najpre su dotrčali svi šegrti, kalfe, i pokućari, te ovaj posao izvršili, a odmah za njima nekoliko ljudi, te namestiše prangije, doneše baruta i luča. Kad je Tatomir dotrčo i javio da je došlo „zvanično“, skupilo se sve živo iz varošice, sem desetak zatucanih privrženika Prodana Žmurića, koji se nisu pomaljali iz svojih kuća.Ozbiljniji ljudi ušli su u mehanu i posedali, a ostali nabavili iz obližnjeg sela gajdaše i cigane sa zurlama i bubnjevima, pa napravili veselje oko vatre. Prvo katranjavo bure zapaljeno je pred trgovinom Petra Drndarevića, a drugo pred magazom Dine Cekića, (kome je onaj narod oko vatre nameravao da vikne: Ua! — ali pošto je zapalio bure, viknuo mu je: živeo !I on je od naših, samo se krio.) — Braćo! — počeo je Tatomir : — Može se neko naći da posumnja u mene, što sam služio crnoj vladavini, tiraninu Spasoju Žeravici i buzdovanu Prodanu Žmuriću.Ja sam morao, a šta sam radio, zna naš opšte uvaženi prvak, gazda Sima Kezun.Pitajte ga, koliko sam mu izdao akta da spasem naše ljude. — Živeo Tatomir ! — reče pokućar Petra zelenaša. — Pet godina, pet meseci i trinaest dana služim ja sa šeset i šes’ dinara i šeset i šes’ para dinarskih mesečno, a toliki drugovi moji već punoplatežni praktikanti!Dole s tiranima!Živelo tucindansko ministarstvo ! — Živeo ! — zahori se oko vatre. Grunuše prangije, dve odjedared.Planuše burad od gasa i katrana i mašale luča na svima stranama. — Pošto ona slama? — Pet dinara — Nek je srećno!Daj ti dinar, ti groš ti stoparac!Pali! — i planu slama preko puta u njivi. Počeše bubnjevi, zurle, gajdaši.Uvati se kolo i zahori pesma: — Ura! živelo „tucindansko ministarstvo“. — Pali ! — Sviraj ! — Braćo! — Čujmo gazda Peru zelenaša! — Čujmo!Čujmo ! — Narode!Mi nemamo vođu!Svaki kraj ima svog vođu, a mi nemamo !Da ga izberemo ! — Da ga izberemo!Da ga izberemo! — graknuše svi. Stojan pamuklijaš, vredan i ozbiljan član iste stranke, izađe iz mehane i stade pred gomilu: — Braćo ! šta će nam vođa ?Naš je vođa program naše stranke. — Tako je! živeo! nećemo vođu! — Pali! dum ! — Sviraj ! — Narode!Molim da me saslušate — viknu Tatomir, reditelj svečanosti na ulici i duša ovog naroda oko vatre: — Jedno od najvažnijih pitanja, koje treba što pre rešiti, jeste poslati pozdrav našoj dičnoj vladi! — Tako je! živeo! — Na pozdravu mora se prvi potpisati vođa vladinih prijatelja iz ovoga kraja. — Tako je! — Narode!Birajmo vođu!.. — Da biramo ! da biramo ! — Ene ga!Ua a!.. — Ko je ? — Drveni filozof iz Krive Reke! — Kića ? — Ja.U-a-a-a ! — i nekoliko šegrta, odjuriše za njim k’o za zecom. Petar Drndarević diže batinu u vis: — Braćo!Da biramo vođu !Ja predlažem gazda Simu Kezuna ovd. gostioničara — viknu Pera zelenaš i nadvika zurle i bubnjeve!Inače ako se ne poštuju zasluge; ja istupam iz te stranke. — Živeo vođa Sima Kezun ! — viknu Dina magazadžija. — Živeo ! — zahori se oko vatre. — Molim vas, braćo ! — nastavi Stojan pamuklijaš: — kad baš oćete da birate vođu, onda birajmo Lazara Perića iz Dvodola, koji je ubeđen član stranke i ne traži da trguje s partijom k’o sa čivitom i karabojom. — Seljak! — Geak! — Nije on za vođu! — Ali on je najviše propatio za partiju — reče Gvozden kovač. — Ne liči, braćo, da nama, varošanima, prvači geak, viknu magazadžija: — Tu treba čovek varošanin, od telegencije!Živeo vođa Simo Kezun! — Hoćemo!Tako je! Gazda Pera Drndarević pope se na jedan panj, usred gomile, i podiže pesnicu u vis: — Braćo!Hoćete li me saslušati! — Čujmo! — Sećate li se onog crnog doba? — Sećamo! — Pamtite li obest Spasoja Žeravice ? — Pamtimo!Dole s njim! — Znate li koji ono junak beše, što muški pogleda tiraninu u oči ? — Znamo!Živeo Sima Kezun — viknu magazadžija. — Jest, braćo!On je taj koji je u najcrnje doba tiranije...Na sred pijace...Opsovao kapetanu majku...Jest, on, Sima Kezun, koji je za to gonjen, hapšen, globljen...Ura! živeo vođa Sima Kezun!... — Živeo! živeo! — viknuše i jurnuše u mehanu.Nasta čestitanje i ljubljenje sa gazda Simom. — Šta to bi? — upitaše oni u mehani. — Svršeno!Svršeno! — viknu gomila. — Pred svršenim činom treba se samo pokloniti — reče izvršitelj i poljubi se sa Kezunom tako slatko, da se čulo čak na ulici. Sad tek poče prava pijanka.Na svakom stolu obre se po nekoliko okanica vina i rakije Pripucaše prangije, osuše puške, zaguliše svirke. .. Gazda Simeun Kezun otrča u svoju sobu, smače čakšire a obuče pantalone, baci šubaru a natuče neki klompavi šešir, zgrabi parče šećera, skruni ga među prste, opljunu, te ufitilji brkove. — Juco !Slavca ti tvog, ja sam vođa — viknu on ženu. — A li ćeš da ti vodiš ? — upita mala, gojazna žena i razrogači oči. — Eto kakva si !Ništa ne znaš!More, ej, ja sam vođa partijski u ovom kraju!Daj mašnu!Požuri !Znaš, Juco, slavca ti tvog, što ja naredim za ovaj kraj, to moraju slušati i ministri..Da vi’š, biću i poslanik...Brzo, Juco, čeka narod, bez mene ne može da se makne...Ja i Pera zelenaš uzećemo monopol duvana, pada vi’š ćara za bećara..Juco, srećna li si i presrećna, slavca ti tvog! — Gde je vođa !Živeo vođa! ori se u meani. — Evo me, braćo, živeli svi ! — izađe preobučen Kezun. Tatomir već beše sačinio pozdrav vladi, u kome je, pored ostalog, naglašeno 57 puta: „narod je pobedio“ i 70 puta „tiranska vlada“.Nasta potpisivanje.Prvo se potpisa vođa, pa Zelenaš, pa magazadžija, pa Tatomir (pod zagradom: dugogodišnji zvaničnik) pa izvršitelj, poreznik, depozitar i ostali. U najvećem jeku oduševljenja, posle pročitanog pozdrava, stiže jedno pismo vođi Simeunu Kezunu.Otvoriše pismo i opkoliše Kezuna da čuju šta je.Beše pozdrav novom vođi i čestitka na pobedi narodne svesti — od Koce Stevdžića, ekonoma iz Dvodola.U glavnom pozdrav je glasio ovako: „Jest, narod je progovorio, narod je pobedio! Pali su tirani, krvoloci, kožoderi, uzurpatori!Ja sam uvek bio taj, koji sam u duši bio za narod i njegovo pravo, ali sam se morao čuvati i prividno ih pomagati.U najvećem jeku tiranije ja sam u sebi govorio: I zaista, narod je održao megdan i podviknuo tiraninu: Njihovi sopstveni grehovi počeli su ih rušiti jer: Moleći majku Srbiju i mučeni i izmučeni narod srpski, da mi oprosti grehe, koje sam svesno ili nesvesno učinio, kličem: Živelo „tucindansko ministarstvo“!Živeo Vođ i Šef naš!Živeo naš prvak Simo Kezun!... 24 Dekembra — Dvodȏ. Veran i odan do groba Koca (Kosta) Stevdžić ekonom iz Dvodola.“ — Ura! — Ono jes’, ali i on je mnogo vrdao i pomagao tirane — reče jedan. — Jes’, braćo, ali čovek prelazi u našu stranku.Što više, to bolje.Mi rastemo, a oni opadaju — reče Kezun. — Tako je!Naročito kad je od telegencije.Taki i vrede — dodade magazadžija. — Ura! Nekoliko zanatlija i seljaka, koji su u istini iskreni članovi stranke i prijatelji nove vlade, ukloniše se ispred ovog oduševljenja i hteli ne hteli, teslimiše prvu reč ovom Tatomirovom i Zelenaševom narodu. Pozdrav vladi odneše desetorica u telegraf, a Kocinu čestitku smesti vođa u čekmedže s pazarom. U tom stigoše i apsenici i veselje pođe svojim tokom... Da se vratimo Kići. Krsta Milikić pogleda desno i levo, za se i preda se i vide da je ostavljen samome sebi i na raskrsnici.Šta će i kud će?Kapetan Spasoje Žeravica tera ga na dužnost.Prodan Žmurić upućuje ga u borbu, gospođa Caja neće ni da ga pogleda, pa je spao dotle, da ga varoška dečurlija jure k’o divljač!Šta se ovo zbiva?Otkud sav ovaj prevrat da se strpa njemu na leđa!.. „Da se borimo onako, kako su se oni protiv nas borili“ — veli Prodan Žmurić.Kako to?Da ustanem protiv zakona i vlasti?Da kažem kapetanu: nije po zakonu što radiš?A šta me se tiče šta kapetan radi !Zašto da idem u aps, da me tamo muče, tuku, more glađu i žeđu, k’o što smo mi radili sa Stojadinom i Lazaricom!Nije svaki za to rođen...Ja, bar, nisam...Ali treba biti junak !Uf ! — I on htede da se razjunači, ali uhvati ga neka jeza ozdo, iz dubina, iz samih kostiju, i opazi da mu zakuca zečje srce...Osvrnu se još jedared na sresku kuću i varošicu, prigrnu šal i kroči napred. Malo što odmače putem svojoj kući, a ugleda trojicu seljaka gde mu idu pravo u susret.Nije im se ni približio, a jedan se prodera ko šiljbok: — Stoj! On zastade i pogleda.To beše Stojadin Pošurlić. — Gde ćeš? — ’Oću kući...Zdravo mirno Stojadine. — Ne znam tvoga Boga: Nazad! — ciknu i pokaza sresku kancelariju. — Što? — Napred! — prodra se iza glasa — Napred, no kako — dodadoše ona dvojica... Kića se uzvrpolji: — Sto... sto... jadine, šta ćeš sa mnom? — Da se razračunamo ! — Napred!Naša vlada, naše pravo! — natušti čelo i drmnu ga rukom. — Molim te, Stojadine... ko Boga. Stojadin mu pogleda pravo u oči.Poćuta, poćuta, pa se zakikota: — Kićo!Ha, ha, ha!Ala si mi junak!..Odi da se poljubimo. — Stojadine, oprosti, molim te k’o Boga... Ona dvojica produžiše put u čaršiju, a Stojadin okrete natrag, uze Kiću za ruku i povede k’o malo dete... — Ajdemo kući, veselniče! U kući Milikića išlo je sve svojim redom.Tog dana poranili su k’o obično.Još pre zore izbacili krevet, slamu, haljine i stolice, obrisali sobe i okadili.Bata Mojsilo uhvatio volove u jaram, metnuo u rukavicu šaku ovsa, otišao u zabran, izabrao badnjak, nazvao mu : „čestit sveti“, posuo ga žitom, osekao, doterao i prislonio uz veliku kuću.Dotle su žene umesile i ispekle pogače, te su u rasvit izlomljene na badnjaku, i čeljad ga ižljubila. I ostali običaji tekli su svojim tokom, kako su ostali od starina.Deca se igraju i začikuju: „čir—mir“.Momci rede pečenicu i vunenog brava, lože vatru čiste puške i pripremaju barut...Žene mese, peru, ribaju, iznalaze preobuke i stojeće ruvo. Čiča Jerotije niti što posluje, niti miruje.S čibukom u ruci šetka se iz kuće u kuću, iz staje u staju, niti što govori, niti nakričuje.Vidi: sve lepo i u redu, ali opet mu se čini da nije tako.Ne opaža onu veselost i zadovoljstvo što mu uvek najradosniji hrišćanski praznik donosi.Sve mu je ovo u nekoj magli, tužno i sputano: i kuća i zgrade i čeljad, i, Bože ’prosti, praznik koji nastupa.Obuze ga još veća tuga i sumor.Seti se kako je do sad ovaj dan dočekivao...Doveče, pošto se unesu badnjaci, iskupiće se sva čeljad u veliku sobu, zapaliće se voštanice, molićemo se Bogu, sešćemo za jednu trpezu da podelimo šta je Bog dao... a njega nema...Jest, gde li je Krsta ovoga dana?Gde li će se on Bogu moliti, s kim će on ovaj praznik propratiti ?...Bože, šta se poradi !... Ćuti i tugu steže na svoje srce.Priđe do pročevlja, zagleda se u žeravicu, tarnu ugarke, obazre se na vrata, pa u sunce...Beše već oko velikog ručkovišta. — Obrenija! — Čujem, devere! — Daj prevlaku za sveću — ’Oću, devere! — Mojo!Daj taj kruščić voska iz odžaklije... — Eto me, Jeko!... Ostavi čibuk, skide kapu, prekrsti se, izvadi nož, nabode parče voska i prigrija uz vatru.Okrenu po nekoliko puta i s jedne i s druge strane, i taman da ga rastinji, a ukućani privikaše: — Đeko !Ene ! — Gospodaru! On pogleda na vrata.Putanjom preko votnjaka ide Stojadin Pošurlić, a za njim. — O, Bože! — uzlanu Jerotije i oči mu zavodniše: — Stojadine, Bog te obradov’o i sutrašnji praznik. Žene, momčad i deca povrveše iz sobe i kuće na vrata. — Pst! ni reči! — progovori Jerotije.Ostavi posao i izađe pred kuću. — Ja, misite vi da pojedete sami ’noliku pečenicu.Nije kome je rečeno, no kome je suđeno...Jes’, Boga mi ! — reče Stojadin, a kad se približi, viknu: — Pomozi Bog! — Bog vam pomogao! — odgovori Jerotije. — Dobro smo ti došli, i da se poljubimo — reče on i cmoknuše se tri put u obraze: — Dede u ruku, đeka...U ruku, ja kako !... — Oprosti đeko — promuca Kića i pritrča, te ga poljubi u ruku, a čiča Jerotije se malo saže, te se poljubiše u usta. — A sad ćemo u kuću!Pomozi Bog i ovde! — Bog vam pomogo — odgovoriše svi. — Strica u ruku, strine u ruku...A vi, snašice, momčadijo, dečice, ovamo, ovamo, batu u ruku. — Dobro nam doš’o Kićo — zagrli ga Mojo. — Bato, bato ! — razigra se mali Rade i uhvati mu se za skut. Žene se uhvatiše za oči.Stojadin manu rukom : — Ćut ! — Ni reči! — zapovedi Jerotije. — To ti je ono: izgubljen bist, pa se nađe, mrtav bist, pa ožive — kako li ono beše u Svetom Pismu — reče Stojadin. — A preksutra, nastavi on, u ime Boga, eto nas sviju: i popa, i kuma, i Jaćima, i sviju.Dršte se dobro!Samo da vidimo,kakav će ručak biti. — Bože, daj zdravlja da dočekamo, pa ćeš videti — osmenu se Đeko. — Vala znaš šta je, Stojadine, imam jednog šiljega, nema ga ’nakog u svoj kapetaniji.Ama sav se uoblio k’o trupac...Jes’, slave mi!Baš k’o da sam vrač’o, te ga ostavio — reče Mojsilo. Kića ubrisa znoj s čela, danu dušom, i tek sad pogleda po svoj kući — Prekrsti se, sinak! — reče Jerotije, pogleda u Kiću i dodade mu prevlaku. On skide kapu, prekrsti se, uze jednom rukom za jedan kraj, a drugom za drugi. Čiča Jerotije šanu: Va imja Oca i Sina i svetoga Duha“ — i šakama rastanji vosak. Mojsilo ode u svoj vajat, izvadi puške iz kuburluka potpraši ih, pa viknu: — Branisave!Pristavi pečenicu! — i puške riknuše: gru, gru... I neka svetiteljska blagost zasija mu na staračkom licu. BIBLIOTEKA ZA MLADEŽ XI. i XII. KONAC DELO KRASI Srpskoj mladeži pripoveda: DUŠAN ĐURIĆ, Cena 15 novčića U Velikoj Kikindi 1896. Izdanje i štampa srpske knjižarnice i štamparije JOVANA RADAKA, kod sv. apostola: „Ćirila i Metodija“. Bio je omalen dečak oko svojih 9 do 10 godina.Sa rumenih i kao jabuka punih obraza njegovih mogla se svagda čitati veselost i razdraganost; a kad bi mu zagledali u one njegove — kao trnjina — crne oči, iz kojih svetlucaše oštri pogled, uverili bi se, da je oštrouman i dosetljiv.Glava mu beše pravilno okrugla, gustom kao čađ crnom kosom pokrivena i lepo očešljana.Odelo mu beše čisto i lepo, te izazivaše divljenje lepoti njegovog odela.Izgledao je na prvi pogled kao da je sin kakvoga grofa, a ne kao sin prostog imućnog zemljedelca. Dobrivoj, tako beše ime tom lepuškastom dečaku koga sam vam ukratko opisao — beše dakle sin imućnih seoskih roditelja. „Gazda Pera“ — tako je zvalo celo selo oca ovoga dečaka — bio je u opšte od svih seljana u selu B... ljubljen, poštovan i za najvrednijeg i najpoštenijeg čoveka pripoznat od starog i mladog, od velikog i malog i u opšte od svih koji ga lično poznavahu. To veliko uvaženje stekao je gazda Pera svojim poštenim i vrednim životom.Gazda Pera je bio tih, miran i blag.Nikoga nije op uvredio, nikome nije on ni jedne zle reči rekao.Sa svima seljanima je on u miru i ljubavi živio.Bio je pri tom milostiva srca i osobito darežljiv čovek.Ma da mu je dvorište bilo pretovareno sa hranom, i ma da ga je Bog blagoslovio sa preobilnim plodom od svoje njive koju je on vredno obrađivao — ipak se on nije zato pogordio. Svi su se seljani čudili i divili njegovom napretku u dobru.Za gazda Perino dobro srce brzo se raščulo na daleko, po onoj srpskoj poslovici: „Dobar se glas daleko čuje“. U vreme ciče zime, kad po ceo dan zločesti psogonja vlada, kad siromah seljak ne sme ni na prag izaći od te nemilosnice, kad siromah čovek ne zna od kud da zasluži koju kukavicu: onda je gazda Pera pokazivao, da se vlada po onim rečima Hrista Spasitelja: „Sirotima budi u pomoći“. Gazda Pera je tako svakom prilikom svesrdno i činio. — Besplatno je razdavao hranu siromašnim seljanima, ne tražeći da mu se natrag vrati.Kako li je milo bilo onim sirotim ljudima koji su, videći da gazda Pera ne prima zajam natrag, odnosili svoj zajam kući! Iz stotinu usana izletale su reči: „Bog ga živeo“!„Bog mu dao zdravlja“! Eto taki beše otac maloga Dobrivoja. A kakva mu beše mati? Mati mu beše prava Srpkinja.Čestita, valjana i pobožna — i ma da beše iz siromašne porodice — ipak beše ona lepo vaspitana, pa je nastojavala da i svoga jedinca Dobrivoja lepo vaspita.Znala je ona da od dobro vaspitanog deteta može postati valjan čovek.„Seka Zorka“ — tako zvahu i pod tim imenom poznavahu svi seljani i sve seljanke kao čestitu i valjanu Hrišćanku — beše uzor vrlina koje žensko lice krase. Najglavnije vrline behu joj ove: mudrost, dobrota, ljubav, ljupkost, vrednoća, štednja i miroljublje.Svima ovim vrlinama privikivala je seka Zorka i svog jedinca Dobrivoja kad mu je tek šest godina bilo. Na ovaj rad podsticao ju je gospodin učitelj, a to je bilo onda, kad je Dobrivoj prvi put mogao pročitati pred svojom dobrom majkom naslov one knjige, iz koje je učitelj njega učio čitati, a to je: „Bukvar“. Dobra majka je svome sinu davala vaspitanje spočetka samo onakovo, kakovo je njemu za školu potrebno bilo, a to je ona lako činila.Odvraćala ga od nestašnih igara, jer dok Dobrivoj nije pošao u školu, dotle beše vrlo nestašan i neposlušan. Seka Zorki je često i pop Sava ovako govorio: „Ne daj detetu na volju, da čini šta hoće i da ide kud hoće, jer je dete sad kao vosak na kojem se svašta urezati da.Urezati se može i dobro i zlo, al dete prima samo jedno.S toga gledaj da u nevino srce svoga deteta urežeš sve ono što je dobro.Znaj da je dete kao mlado drvo, a drvo mlado daje se savijati sve dotle dok je mlado, a kad ostari, onda se više saviti ne da.Treba da svoje dete privikneš još iz rane mladosti strahu božjem i poslušnosti.Mnoga deca zlo prođu zbog svoje neposlušnosti... itd. itd.“ Ovim rečima je pop Sava podsticao seka Zorku da svog nestašnog inače osobito darovitog sinčića vaspita. Seka Zorka se ponajviše trudila da svoga Dobrivoja privikne poslušnosti i vrednoći. Kad god je Dobrivoj iz škole izišao, pripovedao bi svojoj majci o onom, o čem je učitelj u školi govorio, šta im je pripovedao ili kakve im stvari pokazivao itd. Tako je jedanput pripovedao kako im je učitelj pokazivao školske stvari, drugi put je pripovedao kako im je učitelj govorio o dobrom i nevaljalom detetu ili o poslušnom i neposlušnom dečaku itd.Sve je to mali Dobrivoj tako umeo lepo pripovedati, da su se grudi sretne majke od radosti nadimale, pa je radošću obuzeta, grlila maloga Dobrivoja, toplo ljubila i ovako govorila: „Slatko dete moje, budi uvek tako dobar, pa dobro pazi na reči svog učitelja.On će ti uvek tako lepo pripovedati, pa ćeš uvideti kako prolazi onaj ko sluša savete i opomene starijih, a kako onaj koji ne sluša.Zato sinko slušaj svoga učitelja!Slušaj i tvog dobrog oca i majku, jer ćeš samo onda sretan biti“.Osim toga, vodila ga je u baštu, koja je bila zasađena sa drvećem raznog voća i sa mnogim cvećem.Tu mu je dala u ruke malu kantu sa rešetkom sa kojom je mali Dobrivoj zalivao cveće u bašti.Dalje dala mu je nekoliko leja da sam sadi voće i cveće pokazavši mu prvo kako to treba raditi. Ispočetka je to Dobrivoju teško bilo, ali malo po malo i Dobrivoj se tako privikao radu i vrednoći — jer beše tad osobito poslušan — da je i sam čeznuo za radom kao žedan za vodom.Od sada mu beše najmilija zabava: da sadi i zaliva cveće. Majka mu je mnogo puta pripovedala lepe i poučne priče i to tako zanimljive, da je mali Dobrivoj svaku reč svoje mile majke gutao.Pokraj toga majka ga je svakog jutra i večera učila da se moli Bogu.Navikavala ga je na dobro a upućivala da se kloni od zla.Stavljala mu je za primer Milana sina svog suseda koji beše nestašno i neposlušno dete, kako prolazi zbog nestašluka.Savetovala ga je da ne ide mnogo s njim i da se ne meša u igri gde se Milan nalazi. Dobrivoj je sve ovo primao k srcu od svoje majke i beše mu vrlo milo pa se po njenim savetima i vladao.I s punim pravom mogla je seka Zorka očekivati, da će Dobrivoj biti sretan ako se održi u tim vrlinama koje je dobra mati postepeno presađivala u njegovo mlado srce. Otac Dobrivojev — gazda Pera, — beše još sretniji kad je video kako mu učitelj hvali sina pred svima seljanima kao najboljeg đaka. Od radosti, gazda Peri nije bilo ništa oterati par od najlepših jaganjaca učitelju na dar. — Svog Dobrivoja voleo je gazda Pera više svega; ljubio ga i čuvao kao zenicu oka svog. — Mislio je — a to je vremenom i učinio — da svog Dobrivoja dade na veće škole kad izuči tu seosku.„Ta školovaću ga — govorio je gazda Pera svojoj ženi — „pa ma me pola imanja stao, samo neka postane pop“... Seka Zorka je samo ćutala na ove reči, koje je gazda Pera izgovorno — pa se malo nasmešila.Znala je ona dobro, da niko ne zna šta može od deteta postati.Tiho bi mu tada ovako govorila: „Čovek zbori, al’ Bog tvori“. Dan je za danom prolazno, pa se i godina približivala od onog dana, kada je mali Dobrivoj prvi put stupio u školu.Dobrivoj se za celo školsko vreme dobro učio i primerno vladao.Svoje lekcije je uvek tačno, savesno i na vreme naučio.Svoje zadaće je čisto i lepo pisao pa je potpuno spremljen išao u školu.Dok nije svoj zadatak naučio, i dok nije svoj propis napisao, nije se hteo mali Dobrivoj igrati. Evo zašto: Kad god su sva deca u školi bila mirna, onda im je učitelj po koju lepu pripovečicu tako zanimljivo pripovedao, da su ga sva deca kao žedna slušala i tako reći gutala učiteljeve reči. Oh, ala su to sretni trenuci za nevinu i dobru decu!Učitelj je svagda baš tako zgodnu pripovetku deci pripovedao, iz koje su i sama deca mogla nauku za se izvesti, po kojoj su se uveriti mogla, da svako dete, koje se po dobrim savetima svojih roditelja vlada, da tako dete dobro prolazi, a ono dete koje se ne vlada po savetima svojih starijih, već koje je neposlušno, jogunasto, i nestašno, da tako dete zlo prolazi. Učitelj je bio čovek vrlo dobra srca, pobožan i miroljubiv.Pre svake nastave, pobožno se prekrsti i sa decom otpoje po koji tropar ili bi sva deca očitala molitvu pre nastave.Isto je tako činio i posle nastave, a onda je decu pustio kući i tom prilikom su dva po dva izlazili iz škole, pa u redu mirno hodeći ulicom pozdravljali bi one, uz koje su prolazili ili koje su sretali.Svako dete išlo je sa onim detetom koje je bilo bliže jedan drugom t. j. čija je kuća bila blizu jedna drugoj. Po tome je dakle svako đače imalo svoga druga. Mali Dobrivoj je išao uvek sa Milanom čiča Pantinim sinom, čija je kuća bila preko puta od gazda Perine kuće. Čiča Panta koji je serežan u svom sedu i gazda Pera, živili su i sad žive vrlo dobro baš kao pravi prijatelji. — Kad je gazda Pera odveo Dobrivoja da ga upiše u školu, onda je i čiča Panta odveo svog nestaška Milana.No nije ga baš odveo, jer je čiča Panta imao posla dok je Milana sa bagrena sterao dole, te ga onda odvukao onako poderanog i uplakanog.Milan i Dobrivoj behu jednih godina.Još onog dana kada su se oba ta dečaka upisala za đake, zavoleli su se još većma i sprijateljili se ma da behu različite naravi, Milan je mal’ ne svakog dana išao Dobrivoju da se igraju.Gde je Dobrivoj bio, tu je i Milan bio; kud je Dobrivoj išao tamo je i Milan išao. Zajedno su uvek bili u bašti zalivali cveće, kidali džbunastu travu i korov, zajedno su u školu išli, zajedno iz škole kući dolazili.Milan nije mogao bez Dobrivoja biti.Ovo Milanovo i Dobrijevo prijateljevanje upadalo je u oči ne samo susedima, nego i svima seljanima i njihovim drugovima i svi su se čudili, kako se Dobrivoj slaže sa tim nestaškom za kojega svaki dan dolaze tužbe njegovom ocu: Milan uradio ovo, Milan učinio ono... razbio prozor, dražio pse... skidao ptičija gnjezda sa drveća... krao jabuke i t. d. zbog kojih nestašluka je Milan često dobivao šibe i od učitelja a i od svoga oca.No Milan mesto da se popravio, on je bivao sve gori i nestašniji, sve dotle dok mu nije nestašluk tako ušao u strast da je po čitav dan begao od kuće krijući se koje gde. Čiča Panta je bio strog otac i kaznio je svog nestaška zbog učinjenih nestašluka, ali kako je zbog svoje službe bio obvezan, to svaki put nije mogao da dospe da Milana kazni.Zbog tog se Milan i pokvario, jer je dobro znao da ga otac danas ili sutra ne može biti.Kao što je Milan bio nestašan pri tom i neposlušan, isto je tako obratno Dobrivoj bio baš poslušan, miran, vredan, tačan, uredan i uopšte kao što je na domu bio valjan dečak, isto tako beše Dobrivoj i u školi i u crkvi pravi uzor dečijeg dobrog vladanja.O njegovom dobrom vladanju, na brzo se raščulo po celom selu.To su zasvedočavale reči pojedinih matera, koje su svoju nevaljalu decu opominjale rečima: „Vladajte se onako kao što se Dobrivoj vlada, pa će vas svako voleti“... Dobrivoj zaista i beše svake godine pohvaljen na ispitu od svog učitelja zbog svog dobrog vladanja i učenja. — Tako prođoše dve godine i za te pune dve godine Milan i Dobrivoj behu najbolji drugovi.Dobrivoj je bio dobra srca pa nije hteo da se tuđi od Milana ma da Milan beše nestašan i nevaljao.Šta više i samom Dobrivoju je Milan nanosio uvrede, ali Dobrivoj mu je sve opraštao i ni mrka pogleda nije bacao na Milana.Milan je više puta zbog svoje nestašnosti molio Dobrivoja za oproštenje. — Dan za danom prolazaše pa se i kraj treće godine njihovog đačkog života približivao. Proleće je prošlo, a iza divnog proleća dolazili su sve topliji i topliji letnji dani. Učitelj je pre nedelju dana objavio učenicima kada će se držati ispit, pa je zbog toga rekao da se svi spreme, da ponove lekcije pa da potpuno spremljeni mogu dati lep odgovor pred g. nadzornikom.Govorio im je da se trude, da što lepše i sjajnije odgovore na ispitu, pa da svojim odgovorima potvrde trud i rad svoga učitelja i da mu osvetlaju obraz pred g. nadzornikom, a međ ostalim je još i ovo dodao: „Koji se od mojih učenika najbolje pokaže i na ispitu najbolje na pitanja odgovorao bude, taj će dobiti od g. nadzornika knjigu sa zlatnim koricama“. Ovo je bio najradosniji glas ne samo za Dobrivoja, nego i za svu decu koja su sa Dobrivojem zajedno išla, pa su se počeli naticati cele one nedelje, ko će bolje naučiti, samo da što više i bolje mogu odgovoriti na ispitu.No sve beše nekojim učenicima uzalud, jer poslovica veli: „U oči Božića prase se ne ugoji“!Dobrivoj je jedva čekao da dođe taj dan kada će g. nadzornik njih ispitivati.Cele nedelje pred ispitom ponavljao je Dobrivoj svoje lekcije, a Milan mesto da je bar i sad nešto učio, on je bežao od škole, išao u šumu, hvatao ptice, kupao se u velikim barima, od majke je izlagivao po nekoliko novčića za propis pa je za te novce kupovao duvana i pušio sa Pajom, mlinarskim sinom, koji beše još gori od Milana... itd. Još onog jutra oko 8 časova prispeo je g. nadzornik sa g. g. seoskim parohom, knezom, beležnikom i sa ostalim članovima seoske opštine — u školsku sobu koja je bila lepo spremljena. G. nadzornika je na vratima sa svojim učenicima — dočekao učitelj sa kratkim i lepim pozdravom.Sva su deca za tim mirno ušla u školu i sela svaki na svoje mesto.G. nadzornik je otišao za ispitni sto, na kojem beše mnogo mirisava cveća i školski zapisnik.S jedne i s druge strane posedali su i ostali članovi koji su prisustvovali na školskom ispitu. — Ispit se započeo sa molitvom pre školske nastave: „Preblagi Gospodi“.Ovu molitvu su deca u glas vrlo lepo izgovorila. G. paroh je prvi stavljao pitanja iz nauke o veri i to učenicima najpre iz nastarijeg razreda pa onda iz mlađeg... Kako iz nauke o veri, tako i iz ostalih predmeta što se u osnovnoj srpsko-narodnoj školi uče — stavljao je i g. nadzornik pitanja na koja su deca tako pametno i razborito odgovarala da se g. nadzornik čudio i divio tom uspehu, pohvaljujući pri tom učitelja koji je za vreme dečijeg odgovaranja sav zanet bio od radosti, videći kako mu deca iznose na vidik i ocenu njegov trud. — Elem da ne opisujem potanko sve, što se pitalo i kako je koje dete odgovaralo, dosta to, da je g. nadzornik posle zaključenog i dovršenog ispita najlepšim i najradosnijim pohvalama obasuo trud učitelja pred svima prisutnima, a zatim je izvadio jednu knjigu sa zlatnim koricama i pogledavši u ispitni zapisnik, prozvao Dobrivoja preda se i ovako mu rekao: „ Sinko!Evo ti dajem ovu lepu knjigu koju sam namenio onom koji se u ovoj školi najboljim pokazao bude.Ti si se danas najdostojniji pokazao ove knjige, dokazao si i zadivio si ne samo mene, nego i sve tvoje drugove, pa i samoga tvoga učitelja i oca, koji te je podsticao na vrednoću.Budi uvek tako dobar, budi uvek tako vredan, uči, čuvaj se i kloni se nevaljala društva, slušaj i poštuj svoga oca i mater pa ćeš srećan biti!Evo ti dakle predajem ovu lepu knjigu, pa se diči njome, a učitelj i tvoji roditelji, neka se diče s tobom! Ovo izgovorivši g. nadzornik pruži lepu knjigu malom Dobrivoju koji drhćući primi knjigu, pa poljubivši g. nadzornika u ruku vrati se na svoje mesto.Učitelj od miline uzme Dobrivoja za ruke pa ga poljubi očinski u pune obraščiće.Ovo beše učitelju najradosniji trenutak iz gorkog učiteljskog života. Za tim sva deca otpevaju pesmu: „Tebi Bože hvala“ — tako složno i miloglasno, da je g. nadzornik po drugi put morao pohvaliti i đake i g. učitelja, te se onda sa svima članovima oprosti i ode dalje svojim poslom. Učitelj je posle odlaska g. nadzornikovog, još pri rastanku, izgovorio svojoj deci kratkog sadržaja lepu pouku kako da se vladaju za vreme školskog odmora, i tek onda je svu decu raspustio.Radosna deca klicajući i pevajući pesmu: „Đački rastanak“ raziđu se svaki svojoj kući. Dobrivoj i Milan odoše pravo kući. No njihov odlazak iz škole upadao je sad svima u oči, a to je: što Dobrivoj i Milan nisu zajedno otišli kući kao obično.Na licu im se video znak da se u nečem danas ne slažu, jer se putem ne gledahu kao do sad.Ovo se samo na licu Milanovom moglo primetiti, koji je potmurenim i namrgođenim licem išao po sred puta povlačeći nogu za nogom i dižući prašinu. Dobrivoj je naprotiv skakutao smešeći se od radosti, pokazivao je svojim drugovima lepu knjigu što je dobio na ispitu.Ko je god pored Dobrivoja prošao, svako je zastao, pa ako je znao čitati, pročitao je naslov: „Ako budeš nevaljao, seti se saveta tvog učitelja, pa se po njima vladaj“ — pa malo progledavši divno bojadisane slike iz dečijeg života — pohvalio bi Dobrivoja i odlazio dalje. — Dobrivoj se nije mogao žuriti zbog mnogog zaustavljanja.Nestrpeljivo je čekao dok su mu knjigu gledali i hvalili ga.Jedva je čekao da dođe kući pa da pokaže svojim roditeljima šta je dobio. A kako beše sa Milanom? Milan je od ljutine griskao usne, kidao listove iz knjiga pa rasipao po putu, i buncao je neke reči što i on nije dobio onakovu knjigu, kao što je i Dobrivoj dobio.U Milana se sad porodila zbog toga mržnja, bio je sad pun zavisti, zbog čega ozlojeđen ne htede danas sa Dobrivojem kući ići.Milan je celim putem popreko gledao veselog Dobrivoja, te ga je sa svojim oštrim pogledom tako prosecao, kao da je iz zavisti hteo neku nameru da izvrši nad Dobrivojem.Što se Dobrivoj većma radovao novoj knjizi, tim se Milan sve većma ljutio, škripio zubima i gledao je kako bi od Dobrivoja oteo onu lepu knjigu.Ovu nameru je hteo da izvrši baš onda, kad je Dobrivoj hteo da uđe u svoje dvorište. U onaj mah kad se Milan zatrčao na Dobrivoja, da mu otme iz ruke knjigu — izišao je baš onda Dobrivojev otac na ulicu, pa kad je video da Milan zbilja hoće da otme knjigu od Dobrivoja, potrči i odgurne nevaljalog Milana, pa onda uzevši Dobrivoja za ruku, odvede ga u sobu gde mu je Dobrivoj pokazao knjigu sa zlatnim koricama, rekavši da mu je tu knjigu dao g. nadzornik na ispitu. — Otac Dobrivojev je tek sad razumeo šta je hteo Milan ono malo čas da učini. Od miline što se Dobrivoj i ove godine kao najbolji đak pokazao, otide u gumno, odabere jedno najlepše jagnje, metne ga na rame pa ga odnese učitelju na dar. Kad se Milan onako osramoćen morao uputiti svojoj kući, poboji se na putu di će gazda Pera kazati njegovom ocu kako je hteo oteti knjigu od Dobrivoja — pa s toga da bi se spasao od batina, namisli da ode iza sela na ledine pa da se tamo sa čobanima malo proveseli. Što je smislio to je i uradio. Odmah se vrati natrag, pa se uputi putem što vodi iza sela.Tek što je podne prešlo.Milan je bio na ledinama i to čelo Mladenove bašte. — Kad je ovamo došao, vidi da se ljuto prevario.On se nadao da će kod ma kojeg pastira zamoliti malo mleka i crna hleba, pa će tim provesti dan bez brige.No kad tamo, a od pastira ni korova. Pusta ledina nigde nikoga.Kako je bio umoran, a i kako beše toga dana, prava omara i žega, to Milan potraži hladovinu, skloni se u hlad i tu se odmaraše neko vreme no ne za dugo jer mu nije prijala.Stomak mu je bio prazan, glad ga je jako morila. Osvrtao se i desno i levo ne bi li spazio gde god dudovo drvo, ali ni toga ne beše, do same lipe. Sad ne imajući kud ni kamo, gladan, umoran, ohrabri se pa pođe kući.Vaš pravo veli srpska poslovica: „Glad i kurjaka iz šume istera“. — Tek što je nekoliko hvati prešao, spazi na svoju veliku radost dudovo drvo u bašti čika Mladena. Plod toga duda beše crn i krupan. „Baš kao što valja“! reče Milan radosno, pa promerivši, plot kako bi ga preskočiti mogao — pođe u baštu.Plot je preskočio bez po muke, jer je sad bio lak kao srna.Na dud se još lakše popeo, a kad se popeo, onda je rekao u sebi: „Dok ga ne obrstim, neću se sići“!Milan je tako slatko jeo crne dudine, da ne bi ni gužvare slađe jeo da mu je nana dala. Kad je osetio da je sit, siđe se polako dole. Tek što se sišao dole, al dotrčaše čuvari čika Mladenove bašte: garov i belov, na ga staše drpati tako silno da se sve razlegao glas Milanov koji je: „pomagajte“! vikao. — Već su mu ceo gornji kaput sav iskidali bili kad je čika Mladen dotrčao sa drenovcem da rastera pse.Jedva je i čika Mladen izbavio Milana, a da nije na brzo dotrčao, sve bi mu haljine iskidali psi. „A šta ti tu radiš“? zapita ga čika Mladen kušajući ga kao bajati ne poznaje ga. „Do-do-došao sam da-da-da mi date gra-a bulje“! reče Milan kroz plač. „A ko je tebe ovamo poslao“? zapita opet čika Mladen. „Po-o-slo me-e-e ba-ba-a a...“ odgovori Milan. „A da nisi ti došo da jedeš dudova“? „Ni-i—i sam“ ! „Pa da što su ti usne crne“? „Jeo sam pekmeza“! „Pa što si onda čelo bašte dolazio, zar ti nisi mogao sa sokaka doći k meni po grabulje“? zapita ga čika Mladen, pa ga oštro pogledi. Milan je počeo sad mucati, jer nije znao kako će sad da slaže, jedva je čekao da se oprosti sa čika Mladenom. „Istinu govori“! viknu čika Mladen. „E pa ja sam za to čelo bašte ulazio... poče Milan ozbiljno... jer sam bio kod Paje mlinarevog sina. . . „Ao obešenjače, ta ti hoćeš mene da prevariš“! reče čika Mladen videći kako Milan laže — uhvati ga za ruku, pa ga odvede čiča Pantinoj kući, (ocu Milanovom) pa mu ispripoveda sve i sva i onda se vrati svojoj kući. — Otac Milanov čuo je za sve ono što se pre toga dogodilo sa Milanom i Dobrivojem pa je nestrpeljivo čekao Milana, a kad se čika Mladen udalio ispred njega, onda je svog nestaška kaznio time što je morao klečati na kukuruzima, a pri tom mu nije dao večerati. Beše baš podne u oči sv. Ilije. Lep letnji dan.Sunce je daleko odskočilo.Vrućina beše jaka.Na tornju srpske crkve otkucavalo je 12 časova, a na zvoniku rimokatoličke crkve zvonilo je malo zvono: tin! tan! tin! tan! znak da je sad vreme da se ruča, pa da se posle ručka svaki umoran malo odmara. Posle podne istog a dana tako-oko 5—6 časova, došlo je nekoliko drugova Dobrivojevih da se snjim malo pozabavljaju.Otac Dobrivojev koji beše otac strog ali dobar, čuvši glas koji dozivaše Dobrivoja reče Dobrivoju!„Dobrivoje, zar ne čuješ kako te Sima i Steva viču da izađeš napolje?Ti se valjda mene bojiš da ti ne uskratim igranje?Ne boj se sinko!“ reče dobri otac tako nežno, da je odmah ustao sa sedala, pa uhvativši Dobrivoja za ruku, izveo ga na ulicu i ovako mu rekao: „Zato što si me tvojim dobrim vladanjem i učenjem iznenadio i obradovao, dozvoljavam ti da se igraš sa tvojim drugovima koliko ti je vonja, ali nemoj da se skim svadiš, nemoj da učiniš kome žao, nemoj da se igraš sa onakim igrama koje ti mogu kakove ozlede naneti“.Ovo izrekavši, ostavi veselu decu koja od radosti kliktahu i skakutahu što će se sa Dobrivojem do volje naigrati, pa se onda vrati u dvorište na svoj posao.Dobrivoj se odmah uputi odma sa svojim drugovima na zelenu poljanu da se igraju lopte. Kad su došli na određeno mesto zateku i Milana ovde koji je toga dana pobegao od kuće jer ga je otac ljuto izbio što je baba Pelinoj mački vezao kamen o vrat pa je bacio u bunar.Milan nije znao da je u ovom društvu i Dobrivoj pa se s toga i on umeša u igru.Društvo se podeli na dve stranke. I ovom prilikom spazi Milan Dobrivoja no s njim nije hteo Milan ni rečce progovoriti.Istina Milan je svoju zavist i zlobu krio pred ostalim drugovima; ali pri svem tom tražio je zgodnu priliku u kojoj bi Dobrivoja osramotio, ili bi mu ma u čem naškodio.Na želju Dobrivojevu da se malo odmore, posedaju svi u kolo jedan do drugog pa čupkajući zelenu travu zapitkivahu jedan drugoga o koje čem.Pitali se tu: ko može baba Persinu tarabu preskočiti; ko se može na deda Simin dud popeti; ko sme otići noću na tavan i t. d. na koja pitanja su se mali junaci isticali hvaleći se kako je koji bolje mogao. Na jednom zapita mali Miša: „A ko može ubiti onog vrapca što stoji na bagrenovoj grani“? „Ja mogu“! reče Milan odvažno. Svi se drugovi zagledahu, pa će jedan između njih zapitati: „A kako možeš ubiti, kad nemaš ni palice, a vrabac je eno na grani? „Bome ja ću ga ubiti“! reče Milan pa pruži ruku onome što ga je zapitao — dodavši: „evo za opkladu;“ Ovaj držeć da laže, a i iz ljubopitstva da vidi šta će Milan uraditi — rekne: „dobićeš od mene sutra 10 jabuka ako ubiješ onog vrapca!“ „Dobro!“ reče Milan, pa izvadivši iz špaga pištolj, naperi ga na vrapca, odapne i pukne. — Sva se deca obeznaniše kad vidiše pištolj. — „Ajao moja majko“! ciknu jedan od malo pre veselih drugova pošto je pištolj pukao — pa uhvativši se za levo rame jaukaše od bola. — „Šta je, šta je?Da te nije ubio“? zbunjeno zapitkivahu jedan drugog.U taj mah Dobrivoj padne onesvešćen na zemlju.Rumeno lice na mah se obrati u bledilo.Telo mu je drhtalo. Toma, Pera i Miša su se tom nesretnom pojavom tako zbunili, da su bili neko vreme kao izvan sebe, a Milan od užasa ispusti pištolj iz ruke — videći šta je učinio, uplašen nagne begati, i to takim poletom, da se u tren oka izgubio ispred svojih drugova.Dobrivoj je sve jednako jaukao od bola, a iz mesta gde mu je sačma u nežno telo ušla — lopila je krv. Zatim zapovedi Đoki i Joci da otrče Dobrivojevom ocu, pa da mu kažu šta se zbilo sa Dobrivojem.Ovi odmah tako i učine i za nekoliko trenutaka vrate se sa Dobrivojevim ocem, koji je sav drhćući koračao, ne verujući da se tako što sa Dobrivojem moglo dogoditi.I zbilja se uverio.Dobrivoj je ležao na travi bled kao krpa.Otac ga odmah podigne, uzme ga na ruke pa ga odnese kući — ostavivši ga materi otide brzo po lečnika, koji je odmah došao Dobrivoju pregledati ranu, potrudio se te još onog večera izvadio onu sačmu iz levog ramena. Za tim mu je opet privezao ranu i zapovedio roditeljima da ga za 8 dana ne puštaju iz sobe već da mirno leži sve dotle, dok rana ne zaraste.S ovim lečničkim nastojanjem, a osobito uverenjem da će Dobrivoj za 8 dana ozdraviti — behu tužni roditelji sretniji no ikada te plate za trud g. lečniku koji se na mah vrati svojoj kući.Dobrivojevi roditelji su vršili nalog g. lečnika u potpunoj meri.Pokraj toga moljahu se Bogu za zdravlje svoga deteta.I Bog im je uslišao molitvu.Posle 8 dnevnog brižnog i savesnog negovanja roditeljskog — Dobrivoj je sa svim ozdravio i samo se kao crvena pega mogla videti na levom ramenu. „Ovo neka ti sinko služi za savet i od sad budi na oprezu.Što god radiš dobro i pametno radi, i gledaj da ti kraj deda tvog bude uspešan“... govorio je otac Dobrivojev....„Ne idi u društvo u kojem ima dosta pokvarenih srdaca, da ne naiđeš na zlo.Ne igraj se sa onakim stvarima koje nisu za tebe.Budi pažljiv na sebe, budi miran i pristojan.Nepristojno i nemirno dete niko ne voli i ne trpi.Što radiš i opet ti velim; pazi na svršetak, jer: „Konac dedo krasi“... i još mnogih lepih pouka govorio je gazda Pera pred svojim sinom. Dobrivoj je sve ove očine savete tako slušao, da ih je sve gutao i tako ih je dobro u srce svoje usadio, da se u svom životu više nikad nije družio sa nevaljalim društvom, a osobito sa nevaljalim drugovima kao što je bio Milan. Kad je Milan od užasa ispustio pištolj iz ruke — došla mu je pred oči slika mrtvog Dobrivoja.On bejaše tvrdo uveren da je Dobrivoja ubio, pa znajući šta će iz tog slediti — naumi da pobegne daleko u svet, pa da se u kakvu šumu sakrije, tvrdo nameravši i zarekavši se, da se kući neće vratiti živ.Putem begajući i plačući, tukao se u prsa i gorko se kajao za svoj nestašluk. Sad mu izađoše pred oči i učiteljeve reči: „Ko drugome kopa jamu, sam će u nju pasti“. Tako begajući — pa sve osvrćući se na sve strane da li ga ko ne bi spazio, stigne do neke hrastove šume koja beše po dana hoda udaljena od sela.Baš se onda sunce smirilo, a veče se primicalo.Vesele ptičice koje su po vas dan veselo cvrkutale skakućuć sa grane na granu — sad umukoše.Nema tišina je celom vasionom zavladala: Ne čujaše se ništa drugo do: puckanje nestašnih noćnih zefira.Bledi mesec je osvetljavao mračne puteve i zakutke. Milan — koje od straha, a koje što ga je baš kod te šume noć uhvatila — skloni se u jedan obližnji izdubljeni hrast.Tu sedne, pa se odmaraše i promišljavaše o nesretnom slučaju, koji se zbog njegove lakomislenosti i nestašnosti — dogodio. Celu noć je plakao i kajao se za svoje nesmisleno i nevino delo ne mogući ni oka svesti. — Dok je Milan ovde plakao i kajao se za svoje ludo delo, dotle je njegov otac kod kuće stražario kod vrata i čekao Milana držeći u ruci drenov prut s kojim bi Milanu platio njegovo nestašno delo. Dobrivojevi drugovi su još one večeri kazali Milanovom ocu kako je Milan imao u špagu napunjen pištolj, pa kako je hotevši ubiti vrapca — ranio Dobrivoja i t. d. Ozlojeđeni čiča Panta nestrpljivo je očekivao, izvirivao Milana, no sve beše uzalud.Što je čiča Panta duže Milana čekao, tim se više jedio — i zlo i naopako bi bilo od Milana da mu je onda došao pred oči. Kad se čiča Panti već dotužilo čekati — a već beše 11 čas noći — pomisli: e da se nije gdegod zavukao pa ćuti.Vrati se u sobu, pogledi svud po sobi, otide u smočaru, u kujnu, u konjušnicu i svud zaviri i u najmanji kut.Nigde Milana. „No taj se deran od nekog doba ama baš pronevaljalio“ gunđaše čiča Panta... „a čekaj lolo... ako ne dođeš večeras, doćićeš sutra — ali ćeš i zapamtiti kad si uzimao pištolj u ruke“! S ovim rečma vrati se čiča Panta u sobu, mirno legne da spava. Spavati nije mogao, jer tek što se setno Dobrivoja, pomislio je da se Milan možda zbog onog slučaja ubio, udavio ili što slično učinio. „Vrag ne spava“ govoraše u sebi čiča Panta...„Ko šta radi sebi radi“... Ovake crne misli zadavahu čiča Panti teške brige, zbog kojih do zore ne mogaše zaspati.Stoga namisli da sutra potraži Milana, pa da ga kazni, i posavetuje da u buduće tako što ne čini. U jutro rano, tek kad je svitati počelo, uzme čiča Panta palicu u ruke, put pod noge, pa se uputi po znancima i rodovima da traži Milana — držeći da je ma kod koga od svojih rodova morao otići da prenoći. No i ovo beše uzalud.Nigde Milana, pa bar da mu ko kaže gde ga je sinoć video poslednji put. Gde je god čiča Panta ušao, svako ga je zapitao: „A kako je mogao Milan onako šta uraditi“? Čiča Panta je samo slegao ramenima, veleći da ne zna.Tako je čiča Panta čitav dan propustio tražeći Milana — pa sve beše uzalud.Sutra dan je ne samo po svom selu tražio Milana, nego i u obližnja mesta je otišao, i raspitivao za Milana.Koga je kod čiča Panta na putu sreo, zapitao bi ga: „Prijatelju!Nisi li video kako dete od 10—11 godina da je ovim putem prošlo“? „Bome nisam“! beše odgovor sviju onih koga je čiča Panta zapitkivao.Tako tražeći i raspitujući za Milana, čiča Panta propusti puna tri dana bez uspeha.Sad je čiča Panta bio u tom uverenju, da je Milana ma na koji način nestalo sa ovoga sveta. Sad beše tužni otac ljut na samog sebe i na ceo svet.Tuga i briga behu mu sad glavne druge s kojima se i danju i noću bavio.Najposle malo po malo počeo je zaboravljati na tugu i brigu, na Milana.Još mu je samo pred očima lebdio spomen nestašnog vladanja Milanovog, i tada je uzdahnuo rekavši: „Milane, Milane!Da si slušao savete tvoga oca, ne bi te danas crna zemlja pokrivala!Deco, deco, slušajte svoje roditelje, jer Bog voli samo onu decu koja svoje roditelje ljube i koja se za blago i sreću svojih roditelja Bogu mole!“ A sad dragi čitaoče, ostavi sve na stranu, jer ćemo poći za Milanom, da vidimo šta je smislio one noći kad je plakao u izdubljenom rastu?Kamo je otišao?Čime se bavio? i t. d. Uvidićeš dragi čitaoče da: svaka šteta uči čoveka pameti i blago onom ko se za rana opameti.No da se onaj nesretni slučaj nije dogodio, ne bi Milan bio primoran da beži od svojih roditelja, i da se krije kao zverka, već bi kao Dobrivoj slušao svoga oca pokoravajući se njemu učio bi se samo onom što je dobro — a ovako je Milan morao mnogo što šta da pretrpi dok se nije opametio. Kad se Milan one noći probudio, ovako se Bogu iz najvećeg strahopoštovanja molio: „Oče sveti, oče blagi!Ja sam jedno nestašno i nevaljalo dete, koje je zbog svojih nestašluka i zbog svoje tvrdoglavosti nanelo mnogima štetu, roditeljima tugu i jed, a meni samom nesreću i preziranje od svih mojih drugova — molim ti se kao blagom i milostivom ocu nebesnim: oprosti mi moje grehe koje sam hotimice i nehotice učinio.Daj zdravlje mom dobrom bivšem drugu Dobrivoju, koji sad trpi užasne bolove zbog moje nehatosti i nesmotrenosti!Uteši moje roditelje; uputi me iz ove šume, izvedi me i odvedi kakvom dobrom čoveku koji će mi dati saveta kako da se oprostim te gadne i nepristojne navike.Oh, kako je lepo kod svoje kuće biti.Hladan vetar gle kako duše hoće dušu da mi izduva iz mene. Gle, kako se oblaci kupe nada mnom kao da hoće da me kazne za moje delo.Ah Dobrivoje da znaš kako se kajem, ti bi mi odma oprostio: da znaš kako se patim zbog tvoje teške rane!.... Ovako šapćući tiho i drhćući od zime, sagne glavu pa hrastov grm, podmetne ruku pod glavu pa zanesen u mislima slatko zaspi. Oblaci koji su se pred zoru skupljali, behu nagomilani kao najgušći i najcrnji dim. Za malo, pa vetrić koji je duvao prestade. Munje počeše sevati, a iza munje čujaše se kao da se naglo iz daleka kakva kola zaustavila.Odmah za tim kao da je vatreni bič pukao.Iza pucnjave spusti se pljusak. Na glas groma Milan se odmah trgao, pa uplašeno oko njega posmatrao šta se oko njega zbiva.Tama beše neko vreme tako crna da ni prst pred okom nisi mogao videti, a kad munja sevnu beše svetlije nego u po dana. Ovaj užasan prizor je Milana tako dirnuo da je u nesvest pao, te onesvešćen ležao sve dok se nije nepogoda smirila.Munje prestadoše sevati, kiša prestade pljuštati, a crni i gusti oblaci se rasturiše i izčezoše kao dim. Ostade nebo čisto kao staklo.Sunce se baš poče rađati.Iza kitnjastoga brežuljka, što se pred šumom na nekoliko metara uzdizao — ukaza se jutrenja rumen.To beše vatreni krug koji se polagano dizao, smeškajući se provirivao iza takozvanog „Hajdučkog brda“.Laste, slavuji, kosovi i ostale ptice pevačice odleteše u obližnje njive, da nakupe malo gusenica da nahrane svoje mlade.U tom divnom prirodnom pojavu, probudi se Milan.Ustane, pa ne znajući gde je, pođe pravo kroz šumu u nameri da izađe na drugi kraj.Smeo nije natrag da se vrati, jer nedaleko pred šemom kraj zelene livade bela stada su pasla zelenu travu, a pokraj stada stajao je pastir pa u frulu umiljato svira.Na poljani opet i to na njivama si videti mogao vredne žeteoce koji su žnjeli žito.Milan se ovih osoba jako bojao da ga ko ne spazi, te s toga što je mislio to je i učinio.Idući po sred šume, naiđe na jedan izvor.Nad njim se Milan saže, napije se hladne vode, umije se, pa se ubriše rukavom od košulje, te žureći se pođe napred.Milan je tako lutao po šumi skoro 1/4 dana, pa nikako da ugleda kraja od šume. Pri svem tom što se Milan žurio — zadržavalo ga je gusto šumsko granje i šipražje koje mu je sprečavalo prelaz na više mesta tako da je Milan morao mlogo veći deo puta da obiđe pa da se uputi pa čistu ravnicu. Tumarajući i krčeći sebi puta, umori se tako, da ga znoj spopao, a pri tom ga je i glad morila. Osvrtao se na sve strane ne bi li opazio gde god kakvo šumsko voće, no i toga ne beše.Tada se zaustavi kod jedne divlje jabuke.Pogledi gore na grane i promeri od zemlje donjih.Za tim se brzo uspuža na drvo i za tili čas beše na onoj grani, na kojoj beše najviše jabuka.Lupne nogom o granu tako snažno, da su sve do jedne popadale na zemlju.Strešavši jabuke, polako se siđe dole, pokupi jabuke, napuni svoje špagove, pa onda jednu po jednu vadeći, jeđaše u slast ma da behu tako kisele, da su mu se usta skupljala.Pa kako beše umoran od puta, sedne u gustu travu i odmaraše se u hladu. Tu ga crne misli opet spopadoše. Jedući jabuke zanese se u mislima, a te misli navađahu ga da se odvaži na kakvo delo. Premišljao je kako i na koji način bi on mogao otići u hajduke. „Da, znam šta ću sad uraditi“ govoraše Milan sam sebi... „otići ću u hajdučku goru, pa ću se prijaviti hajdučkom vođi, neka me primi u hajduke.Ja sam istina mlad, al to ništa ne čini.Moj baba mi je više puta pričao kako hajduci ukradu po koje muško dete pa ga kod sebe drže i hrane kao pticu u kavezu, i uče ga hajdukovanju — a pričao mi je kako je hajdučki život vrlo sretan život.Hajduci su oružani junaci lepo obučeni.I ja rado imam lepo odelo i dobro oružje.Da... da.. otići ću sad hajdučkom vođi, pa ću mu reći da želim u hajduke stupiti“. „A moj otac? mati? pa...Onde se Milan kao iz sna trgao.Pred oči mu izišla slika njegovog seoceta, slika njegovih drugova, s kojima se poslednji put igrao, pa i slika onog prizora kad je na Dobrivoja pukao i njega ranio. „Ah Dobrivoju...Dobrivoju... jecao je sad Milan... ti si sad već u hladnom grobu...Tvoji roditelji,., zajedno sa mojim proklinju sad mene i traže me valjda da mi se osvete“. „Ah ne — neće ni mene više živa videti.Ja se kući neću vratiti, ja pred oči mojim roditeljima ne smem živ doći.Ostaću ovde, pa neka me vuci raskidaju.Eh, moja luda glavo“! Ovde se Milan uhvatio za čelo, i teško vrlo teško uzdanuo, kajući se zbog svoje tvrdoglavosti. U tom ga teški san uhvati, i on u plaču i zaspa.U snu mu se prikazao otac oružan, kao što se obično Milanov otac kao seoski serežan oružao kad je noću išao da čini patrolu; prikazao mu se i Dobrivoj, koji je jaukao od bola, a iz levog ramena kako mu je lopila krv. — Kad je Milan slatko zaspao, i onaj san snio — izgovorno je više puta ove reči: „Oprosti mi babo nikad više neću biti nestašan!“ Baš onog trenutka, kad je Milan ove reči u snu izgovorio — išao je kroz šumu sam hajdučki vođa, koji je zbog lova baš pored Milana proći imao.Čuvši još iz daleka neko jecanje i neko uzdisanje; pomisli e se nije kakav duh pojavio u ovoj šumi, ili je možda kakva potera za hajducima od strane Turaka — pa ne mogaše za dugo da se reši: dal’ da potraži tog duha ili da se što pre udali! Naposletku znajući da u ovu šumu niko od Turaka nesme ni zaviriti, a kamo li poteru voditi za hajducima, a i ne bojeći se ničeg jer njegovi hajduci nisu razbojnici što hrišćane ubijaju i haraju — već hajduci junaci koji srpstvo brane od krvoločnih Turaka — pođe pravo onamo, od kuda je dolazio prvi glas. I ne prevari se. Pred njim ležaše lep dečak oko svojih 10—11 godina, crne kose vitka tela, obliven suzama po licu, a pred dečakom ležahu nekoliko divljih načetih jabuka. Hajdučki vođa koji se polako i na prstima k njemu približio, posmatraše ga neko vreme i ne mogaše se dosta načuditi, šta je to?Da li san ili java. „Hajdučka šumi, dečak, suze“... govoraše hajdučki vođa u sebi.... „pa onda reči: „Oprosti mi babo, nikad više neću biti nestašan“ — koje je Milan po drugi put izgovorio, nije mogao da sebi protumači, šta to znači? Naposletku se saže, polako drmne nepoznatog dečaka — koji u snu držeći zbilja da je njegov otac pred njime, naglo se trgne i zverajući vikne: „Oprosti mi... ah!Nikad više ne... ne“... „Šta, šta je sinko“? ćutkaše ga hajdučki vođa... „ti si snivao, je li“... „Oprosti mi... nisam ja babo hteo...Paja me je nagovorio... o... o“... Sad beše hajdučkom vođi još mračnija cela prvašnja pojava.Ne znađaše kako da utiša uplašenog i bunovnog dečaka. „Sinko, pogledaj mi u oči“, poče hajdučki vođa „ti si spav’o je li?Hodi da te umijem pa da se umiriš“.Zatim uhvativši Milana za ruku, uspe u svoju šaku vode iz tikvice koju je hajdučki vođa sobom nosio- umije ga i svojom maramom ubriše oči i lice. Milan je tek sad došao k sebi i uvideo da je to malo čas bio san, i da je mesto njegovog oca, pred njim stajao hajdučki vođa vrlo dobrog srca, koja ga je poljubio u blede ali pune obraze. „Kako je tebi ime? sinko“! zapita ga hajdučki vođa. Milan se ohrabri pa mu odrešito rekne: „Meni je ime Milan Spasić“. „A koliko ti je godina“? „Meni je sad 11 godina“! „Imaš li oca“? „A imaš li mater“? „Pa kako si ovamo došao“?...Da se nisi izgubio, ili su te roditelji valjda oterali od sebe“? zapitkivaše dalje hajdučki vođa, na koja pitanja je Milan kroz zube jedva izgovorio: „Ne znam! „Pa što si ti malo čas kroz plač izgovarao: „Oprosti mi babo, nikad više neću biti nestašan“? zapita ga hajdučki vođa malo ozbiljnije. Ovde Milan ne imajući kud ni kamo, već pripovedi sve i sva šta se s njim dogodilo pre nego što je ovamo došao. Hajdučki vođa ga je slušao sa najvećom znatiželjnošću, pa kad je Milan dovršio svoje pripovedanje i svoj nesretni događaj, ovako doda naposletku: „Ja sam se zarekao da se neću vratiti kući, nego da ću ovde ostati pa ma me vuci pojeli no ako hoćeš, primi me u hajduke.Primi me ma za tvoje slušče, samo da ne svisnem od gladi“. Na ove reči hajdučki vođa se slatko nasmijao pa ovako rekao: „Dobro kad si tako hrabrog i odvažnog srca, odvešću te u moju pećinu, i daću ti tri posla da prvo izvršiš, pa ako li za tri dana ne izvršiš, onda ću te otpustiti, a ako li pak izvršiš, daću ti srebrnu pušku i zlatan jatagan.A sad hajde sa mnom, znam da si ogladneo“! Ovo izgovorivši, uhvati Milana za ruku i povede kroz šumu nekom uzanom stazom. Staza ova ih je za kratko vreme izvela iz te šume. Milanu se na novo sunce rodilo kad je ugledao nad sobom plavo nebo, jarko sunce, pred sobom lepu dolinu, a iz daleka kao da se iz zemlje uzdizao neki crn oblačić. „Šta je ono što se tamo crni“? zapita Milan hajdučkog vođu. „To je sinko, moja gora, u toj gori moji su dvorovi, u te dvorove ću te sad odvesti“. Milan se ovom odgovoru većma radovao nego da je video svog oca — videći da će mu se lepa zamisao ostvariti. Putem je hajdučki vođa pričao Milanu mnogo, vrlo mnogo o hajdučkom životu, a naročito o bojevima sa Turcima. Pričao mu je o slavnim delima hajduk Veljka, hajduk Sime... i drugih hajduka koji su Turke tamanili, i od kojih su se Turci bojali kao od žive vatre.Pričao mu je o životu, o udobnostima koja hajduci osobito u letnje doba uživaju, a to uživanje pruža im sama mati priroda. Tako hodeći i zanimljivo se razgovarajući, Milan nije ni osetio koliki je put prevalio, a nije ni primetio da su već na nekoliko stotina koraka pred hajdučkom pećinom, koja ne izgledaše sad kao crn oblačić već kao iz mramora istesana kula sa gotskim lukovima iz kojih provirivahu puške ostraguše, poređane jedna do druge. „Eto sinko moje kule“! reče hajdučki vođa... „sad ćeš videti kako je ovde“... Tek što je ovo hajdučki vođa izgovorno, al hajduci grunuše iz pušaka u znak dolaska jednog novajlije. Milan je od silne praske — koja se razlegala po planini, — trgao naglo svoju ruku iz ruke hajdučkog vođe kojom ga je vodio. „Šta to znači“! zapita Milan čudeći se. „E sinko to znači, da se svi moji momci raduju tvome dolasku — ali ti sinko velim, da ti ovde ne možeš ostati... Milanu se ove poslednje reči baš ne dopadahu, ali uzdajući se u svoje hrabro srce... ćutao je sve dok nije došao u hajdučku pećinu. Tada se baš počelo smrkavati. Svi hajduci izišavši na susret hajdučkom vođi — poljube nepoznatog dečaka, pa ga podignu u vis. Ovo je Milanu služilo na čast. Hajdučki vođa odmah zapovedi momcima da iznesu što lepšu večeru za mladoga gosta. Momci po zapovesti odmah učine. Svi posedaše za sto pa i Milan s njima. Večerali su svi u najveću slast. Posle večere momci se razgovarali, šalili, zapitkivali čas o ovom čas onom.Milan je svakom na svako pitanje odgovarao tako zadovoljno, da su se svi čudili razboritosti njegovoj. A kad im je Milan ređao nestašluke koje je u selu počinio, onda su se svi siti nasmejali malom vragolanu. Tako se Milan zabavljao i razgovarao sa hajdučkim momcima do nekog doba noći pri mesečini. Posle ovakog razgovora svi legoše da spavaju, a hajdučki vođa zapovedi Milanu da sad otide u jednu podzemnu pećinu, — koja je bila zatvorena sa vratima od samoga čelika pa da donese pun kotao zlata. Ovo je hajdučki vođa potajno zapovedio Milanu i to onda, kad su svi momci pospali, a to beše oko ponoći. Milanu se tek sad smrklo pred očima. On mišljaše; „podzemna pećina, ja sam, pa onda pun kotao zlata da donesem — šta će to značiti“?Isprva se ustezao da uđe u pećinu, ali ohrabrivši se uđe u pećinu, koja beše svetla kao mesec; kad iza raštrkanih oblaka proviruje. Ova svetlost dolazila je od silnog zlata, srebra i dragog kamenja što tu beše sakriveno, a sve to beše kad god u turskim rukama. U tu pećinu ući beše odista strašno.Milan je ušao, ali od straha već pri vratima pao onesvešćen pa zemlju. Hajdučki vođa znajući da Milan neće izdržati strah — išao je polako za njim, i kad je Milan onesvešćen na zemlju pao, brzo utrči za njim u pećinu, uzme ga na ruke pa ga odnese u svoju sobu gde je Milan do zore snivao. Hajdučki vođa nije hteo Milanu sutra dan o tom ništa da spomene.Sutra dan oko ponoći dogodilo se sa Milanom tako isto.Kad se tri dana navršilo, onda se Milan sam seti šta se prošle pretprošle noći s njim zbilo.S toga naumi da ostavi hajdučku pećinu u nameri da ode u koje selo da se najmi za pastira. Što je Milan smislio, to je hajdučkom vođi usmeno kazao.Na osvitku četvrtog jutra, pošto se umio i obukao, i pošto je kazao želju hajdučkom vođi, — ovoko mu reče hajdučki vođa: „Sinko, ja sam se za tebe već pobrinuo, pa ako budeš čestit i dobar, bićeš sretan.Ja sam zapovedio jednom od mojih momaka da te odvede u manastir M... da te preda ocu Pantelemionu, ti ćeš tamo biti đak, pazi sinko, slušaj, uči, poštuj sve starije od tebe, a osobito oca igumana koje će te kad bude vreme zakaluđeriti, te ako budeš služio za ugled svima kaluđerima — postaćeš vremenom igumanom.Evo ti sinko ova kesa s novci, i evo ti poklanjam ovu knjigu, to je molitvenik moje pokojne matere, čuvaj ga kao oči u glavi, i ne pokazuj ga nikom, dok se ne pokaluđeriš — a sad evo ti ova palica od slonove kosti, i ne reci nikom ko ti je dao dok ne postaneš igumanom. ,,Ako bi se u slučaju vratio svojim roditeljima, onda sve to moraš predati u vlastitost oca Pantelemiona...“ za tim predavši Milanu sve ovo, dade mu i pismo, te udari u plač.Milan je pažljivo slušao sve što mu je hajdučki vođa govorio. Pošto se hajdučki vođa utešio i suze ubrisao zapovedi jednom hajduku da odvede Milana do manastira M.. pa onda neka se odmah vrati. Na rastanku hajdučki vođa zagrli Milana; triput ga poljubi u čelo i u lice i onda se rastanu. Milan se odmah dade pa put sa hajdukom.Kad su se posle kratkog vremena približili manastiru M.... ugledi Milan zvonik sa koga se blisto zlatan krst. Kod ulaska manastirskog dvorišta, oprosti se Milan sa hajdukom koji mu je takođe došapnuo ove reči: „Još, trudi se i vladaj se dobro.Ma da si pogrešio u nečem gledaj da se popraviš.Gledaj da svaki posao dobro i na vreme svršiš.Imaj pa umu ovu kratku rečenicu: „Konac delo krasi“. Pre nego što je Milan ušao u manastirsko dvorište, pripravio se pred vratima, šta će govoriti pred ocem igumanom. „Neću lagati“ govoraše Milan... „u laži je plitko dio, to sam već toliko puta iskusio, a i ovaj hajduk mi je sad malo čas rekao: „Konac delo krasi“. Za tim sakrivši molitvenik u špag — uđe u manastirsko dvorište. Na ulasku u kaluđerski hodnik susrete ga jedan mlad kaluđer, koji držaše u ruci brojanice. „Dobar dan! oče sveti“! nazove Milan smirenom kaluđeru, pa mu priđe ruci i celuje ga. Ovo se mladom kaluđeru osobito dopalo, jer ga do sad još niko u ruku nije poljubio. „Bog ti pomogao sinko“! odvrati mu kaluđer vrlo ljupko — „koga tražiš“? „Oca Ponteleimona!“ odgovori Milan. Kaluđer odmah pokaže Milanu vrata od igumanove ćelije i rekne mu da kuca prvo na vrata pre nego što uđe unutra. Milan se sad uputi igumanovoj, a mladi kaluđer otidne u crkvu da odsluži sv. liturgiju. Putem mišljaše kaluđer: što znači ona palica od slonove kosti, pa onda ono pismo što Milan u ruci držaše. Kad je Milan došao do vrati igumanove ćelije, zakuca prvo slabije, a onda malo jače. „Slobodno“! ču se iznutra krupan starački glas.Milan otvori vrata i stupi u ćeliju. „Oče blagoslovi“! reče Milan ušavši u ćeliji u kojoj gorijaše kandilo pred ikonom sv. Bogomajke — pa pristupivši k ocu igumanu, celuje mu desnicu. „Bog te blagoslovio sinko“! reče iguman gledajući čas u pismo, čas u palicu, na kojoj behu obvijene dve zmije od čistog srebra, a u sredi ia vrhu od palice sijaše zlatna jabuka, a na jabuci zlatan krst. „Koje dobro sinko“? zapita ga iguman. „Evo doneo sam Vam jedno pismo“, reče Milan pa pruži ocu igumanu, zapečećeno pismo.Otac iguman odmah otvori pismo, i začudi se kad vidi pismo krvlju napisano. Otac iguman malo uplašen, ne smede ga čitati na prvi mah. No kad vide prve redove: „Oče Panteleimone blagoslovi“! onda se odvaži i nastavi čitanje pisma koje beše ovog sadržaja: „Evo stoji pred tobom dečak od svojih 10—11 godina, koji je zbog jednog nesretnog slučaja zabludeo pobegavši od svojih roditelja.Ispitaj ga!Dečak je pametan ali nestašan.Podaj mu leka.Šteta će biti da se njegov dar zanemari.Primi ga k sebi za đaka, pazi na njega, pa ako se dobro uzvlada zakaluđeri ga.Za tvoje dobročinstvo ću ti zahvaliti.Ovu koju mu ja dadoh, primi od njega i čuvaj je, jer ja se nadam da će — ako Bog da — biti njegova. Ovu palicu sam ja oteo od jednog buljukpaše koji ju je jamačno onda dobio, kad su Turci poslednji put razrušili manastir M....S’ Bogom ostaj oče Panteleimone!“ Mileta hajdučki vođa. „O sinko, zaista ti si sretno dete.Pre nego što ću ti primiti za mog đaka želim da mi ispripovedaš sve od reči do reči kako si došao do hajdučkog vođe.Onda Milan ispripoveda i ocu igumanu sve i sva.Za vreme Milanovog pripovedanja otac Panteleimon se slatko smejao, ali kad je Milan naposletku pričao o nesretnom slučaju kako je Dobrivoja nehotice ubio, onda je otac iguman uzdahnuo i rekao: „Ah sinko!Šta učini!No ipak si sretan.Greh će se tvoj oprati.To je vrlo lepo od tebe kad si u manastiru potražio pribežište svojoj nemirnoj duši, ali ko ovamo jednom dođe i posveti svoj život kaluđerskom činu taj se ne sme vraćati odavde.Može biti da tvoji roditelji tebe sad traže pa ako dođu ovamo, ja tebe ne smem zadržati.Zbog toga te neću postrići kroz godinu dana, pa ako za godinu dana tvoji roditelji po tebe ne dođu onda moraš ovda i ostati“. „Oče igumane“! poče Milan radosnim glasom „ako moji roditelji i sutra po mene dođu, ja se kući neću vratiti“. Otac iguman odmah zazvoni, u taj mah dotrči jedan manastirski đak. „Idi kaži svima monasima neka posle sv. liturgije dođu svi u trapezariju“ reče otac iguman. Manastirski đak se odmah vrati da izvrši zapovest oca igumana. „A znaš li što čitati i pisati“? zapita ga otac iguman. „Znam“! reče Milan ukratko. „A računati? „Znam i to“! „A znaš li što pojati“? E pa ded da čujem!Otpoj mi koju crkvenu pesmu da čujem kakav imaš glas. Milan se s početka ustezao, jer nije znao koju pesmu da odpoji.Naposletku odpočne: „Djeva dnes“ kondak na Božić — tako mekim, lepim glasom, da se iguman zadivio Milanovom izvanredno lepom glasu.Glas mu je drhtao, al beše umiljat i milozvučan kao u anđela. „E dobro sinko“! reče iguman sasvim zadovoljno kad je Milan dovršio pojanje — „sad hodi u trapezariju da te pokažem svima monasima. U trapezariji behu 6 monaha.Ušavši u trapezariju, otac Panteleimon prikaže mladog đaka koji je došao sa željom da se posveti kaluđerskom činu.Milanu preporuči da ima sve poštovati isto onako kao što poštuje i otca igumana, kaže mu da se ima onako vladati kao što se i ostali monasi vladaju. Prvih 8 dana uvideo je Milan kako je to blagodat biti manastirski đak. Krasna manastirska okolina izgledaše mu kao raj.Desno lepi vinogradi, levo šljivici; napred zelena gusta šumica sa igumanovim letnjikovcem, a natrag lepe plodne njive. Za onih prvih 8 dana Milan je samo išao u crkvu sa igumanom gde je čitao apostol.Posle 8 dana Milan je već dobio nalog da ocu igumanu čisti cipele, da mu spremi vode za umivanje, da zvoni u 5 sati na jutrenje.Zatim je morao sa jednim najmlađim monahom otići u crkvu da upali sveće, da spremi odežde i stihare.Dalje — morao je pred ručak postaviti sto, pa ako je bio ključar to je sa manastirskom bakom išao u podrum po sir mleko, mast, meso, vino, itd.Zatim za vreme ručka morao je Milan stojati za leđima oca igumana i što je ovaj poželio, to mu je Milan morao doneti. Sve ove dužnosti Milan je svesrdno i tačno vršio, te su ga zbog njegove vrednoće svi monasi hvalili pred ocem igumanom. Osim ovih dužnosti, Milan je morao svakog večera po 1 čas učiti crkveno pojanje, koje je osobito lako svaćao, i što bi mu koji monah otpojao ma samo jedanput, to je Milan prvom prilikom u crkvi pred ocem igumanom otpojao. Milina beše slušati kad je pojao u crkvi.Zbog njegovog lepog glasa na brzo se raščulo po okolini manastira pa su dolazili svake nedelje da slušaju manastirskog novog đaka kako poji. Milan je u manastiru od nekog vremena jako počeo napredovati na veliko udivljenje oca igumana.Promeni njegovoj uticao je otac Lavrentije najstariji monah, koji je Milana svakog večera poučavao u moralnom i duhovnom životu dajući mu dobre savete po kojima se ima vladati. Otac Lavrentije promerivši Milanovo srce, i ispitavši ga potanko o uzroku njegovog dolaska u manastir M... uvideo je, da je Milan zaista morao biti odviše nestašan, jogunast i nevaljao.Kako otac Lavrentije beše vičan u vaspitanju — a i inače beše to čovek pravog moralnog i pobožnog karaktera kao što samo jedan monah biti može — naumi da lepim poučenjima iskoreni iz Milana svaku klicu nestašluka, koju je Milan i u manastiru gajiti počeo.Tako je n. pr. prvih dana manastirskom psu belovu vezao neku staru klepetušu o vrat, drugi put je baba Makreni manastirskoj kuharici pojeo sve jabuke što je baka spremila za goste, treći put je jednom mladom kaluđeru zadenuo perušku za kamilavku itd. Sve ove Milanove nestašluke monasi su gledali kroz prste držeći: „mladost ludost“.Ali kad je Milan i četvrtog, petog i šestog dana ovo činio, onda je otac Lavrentije morao na lep način Milana od svega toga odvraćati i opominjati ga da u buduće to ne čini.Za moralno vaspitanje, otac Lavrentije se najviše služio primerima iz običnog života pripovedajući mu lepe i poučne pripovetke. Za nekoliko nedelja otac Lavrentije je postigao ono, što je poželeo.Milan se zbilja popravio i sad ne beše onaj nestašni Milan, već sa svim drugi, mirni, pristojni Milan. Milan se osobiti u pobožnosti usavršavao.Usavršavanju njegovom u pobožnosti od velikog uticaja behu svete knjige, koje mu je otac Lavrentije dao da čita raztumačivši mu na srpskom jeziku. Dan je za danom prolazio pa se i godina dana navršila od onog dana, kada je Milan došao u manastir.Za celo to vreme nisu Milanovi roditelji dolazili.Milan je malo po malo zaboravljao na svoju kuću i na roditelje, a na ovog dobrog druga Dobrivoja nije zaboravio, jer se za njega svakog jutra i večera molio Bogu, držeći da je Dobrivoj umro. Manastir u koji je Milan došao za monaha, bio je na glasu zbog lepog položaja; što je bio lepo uređen, što su mladi monasi osobito lepo pojali u crkvi te svojim umilnim pojanjem tako oblagorođavahu srca prisustvujućih, da su se svi osećali blaženim.Zbog toga beše dalje ovaj manastir čuven, što je u manastiru tom ležalo telo jednog svetitelja pred kojim su verni hrišćani izlivali svoje tople molitve, bolni, kljasti i nevoljni su se iscelivali kad su se svetiteljske ruke doticali. Svake godine o slavi sv. hrama tog, vrvio je mnog narod u ovaj manastir. Kad se Milanu navršila 15 godina beše one godine izvanredna slava u manastiru M... Tom prilikom se silan svet iz okolnih mesta i sa strane skupio, da prisustvuje na duhovnoj slavi. Liturgija beše veličanstvena, jer je na njoj činodjejstvovao okružni episkop sa mnogim sveštenicima, monasima i sa tri đakona. Milan je na toj sv. službi čitao apostol. Posle sv. službe, zapovedno je Milanu otac iguman, da otide u gornju trapezariju, pa da sa ostalim đacima spremi sve što će za doček gostiju nužno biti. Čim je Milan dobio ovu zapovest, odmah se požurio da izvrši, te zbog toga se jedva provukao kroz narod dok je došao do prvih stepenica koje vode u trapezariju. Onde ga zaustavi jedan neobičan prizor. Čovek — starac sa svojom ženom seđaše na stepenima i plakaše krijući suze od sveta koji je mimo njega prolazio. Ovaj prizor je Milana tako dirnuo, da je morao zapitati što plaču? „Oh sinko ne pitaj nas, kad nam ne možeš pomoći...Mi smo evo već četir godine u onakoj tuzi“ govoraše brižna žena... Milan se na ove reči jako trgao, — oči mu se zablistale, krv mu naglo poče teći, a srce mu poče jače lupati... „Šta to znači“? zapita Milan malo uplašeno. „Imate li vi što da dobijete ovde?Ili ste izgubili pa ne možete da nađete“?„Jest, jest sinko“... poče starac „ti pogađaš a kad nas tako pitaš evo ću ti sinko reći zašto plačemo: „Ima smo jednog sina od svojih 10—11 godina, beše dete od više veselo i nestašno, pa kao nestašno dete činilo je nestašluke... igralo se i sa onakim stvarima koje nisu za decu.Jednog dana ukrade od mene jedan pištolj koji beše napunjen, no ono je mislilo da je prazan — odnese ga sobom pa se sa decom igralo.Tom prilikom je ranio svog najboljeg druga.Dete kao dete misleći da je ubilo svoga druga, uplaši se, pa pobegne nepoznatim putem.Kako je pobeglo nije se više vratilo.Tražismo ga pune trp godine dana raspitivajući za njega, ali nigde ga ne mogasmo naći, niti nas je ko mogao uputiti gde da ga tražimo. Ovde se starac opet zaplakao, kao da mu je sinji kamen na srce pao. Dok je starac govorio, Milan je drhtao kao prut na vodi, sagnutom glavom kao osuđen stajao je nepomično i plakao... Ovo je primetila starica, pa nežno zapita: „A što ti sinko plačeš?Valjda si poznavao“? „Je-e-esam.... ah.... reče Milan kroz plač i jedva se uzdržao da ga ne poznadu po glasu.Milan je gledao svoje roditelje pred očima koji ga ne poznadoše. „No pa za što ste ovamo došli“? zapita Milan malo ohrabrivši se. „Čuli smo“ poče starac — „da su ga hajduci uhvatili pa odneli u jedan manastir no neznamo u koji.Prošli smo sve manastire, tražeći našeg Milana.. ali ga ne nađosmo evo ni ovde jer jutros čusmo od jednog monaha da ovde nema nikakvog Milana. „Nije, nije babo“ poče Milan gušeći se u suzama pa ne mogući izdržati tugu svoga srca poviče: „Ja sam MilaN“!... i padne materi u naručja ljubeći je u lice, po tom otide k ocu i kroz plač reče: „Oprosti mi babo, sad sam drugi Milan.Hvala ti što si me više puta izbio kad sam bio nestašan, da me nisi izbio ne bi utekao.... „Ta ti si zar Milan“? začuđeno zapita starac ne verujući čisto sam sebi. „Jest, ja sam babo.. zar sam se tako promenio da me baš ne poznaješ“? „Jesi sinko jesi... promenio si se jako“. „A gde je Dobrivoj?Je li živ il’ je umro? „Živ je sine“, baba ga je dao na škole da izuči za popa... „Oh sad mi je lakše“! vikne Milan — „sad sam sretan!Hodite sad sa mnom, ubrišite suze, pa da vas prijavim ocu igumanu“ reče Milan sav radostan.U srcu je osećao kao da se na novo rodio. Tek što je Milan otišao u trapezariju i kazao zapovest oca igumana — ostalim đacima — došao i je i otac iguman sa svima gostima koji su i na ručku toga dana bili. Milan je odmah u zasebnu ćeliju oca igumana odveo svoje roditelje pa ih je prijavio. Ocu igumanu je osobito bilo milo, kad je video roditelje svog najmilijeg đaka za koga je spremao najveći blagoslov i sreću. Milan se sad pored svojih roditelja osećao najsretnijim. Kad su se gosti posle slave razišli, Milanovi roditelji su još puna tri dana ostali u manastiru. Posle tri dana Milanovi roditelji pođu kući.Na polasku otac iguman donese onu kesu dukata što je Milan dobio od onog hajduka pa pokloni Milanovim roditeljima rekavši da im je to blagodarni sin doneo kad je došao u manastir, pa im dozvoli da smeju dolaziti svome sinu u pohode kad god im je volja.Za tim im obeća da će Milana za tri godine zakaluđeriti i da će onda doći u njegovo selo i snjim da služi u crkvi.Sretni roditetelji, celivaju desnicu ocu igumanu, pa se onda rastanu. Kola su ih čekala u manastirskom dvorištu.Milan ih je do po puta ispratio, a onda ih je zagrlio i izljubio, i onda se — rastavši se sa roditeljima — sav radostan vratio ocu igumanu. Kad je čiča Panta došao u selo, pripovedao je od radosti svakom ko ga je god zapitao za Milana.Odmah je otišao i Dobrivojevoj kući pa je i tamo pripovedno sve i sva šta se sa Milanom zbilo posle onog nesretnog slučaja. Kad se Milanu navršilo 18 godina, onda ga otac Panteleimon iguman manastira M.... na najsvečaniji način proizvede za monašeskog đakona licem na Cveti.Tada dobije ime Miron.Sutra dan Milan beše već monah Miron. I njegovi roditelji behu tad u crkvi kad se Milan postrigao za monaha. Divan li beše to monah. Rumena lica, okruglih obraza, visoka stasa, crnih očiju, a glavu mu ukrašavaše crna gusta i dugačka kosa.Miron je kao mlad monah služio, za ugled pravog monaškog života. Kad je Mironu bilo 28 godina, otac Panteleimon se naglo razboli i ne beše više za život.Tada pred svoju smrt dozove svog vernog učenika Mirona i sve monahe, pa im ovako na samrti reče: „Deco, ona palica koju mi je vaš brat Miron kao đak pre 18 godina — doneo — neka bude od sad njegova.Meni su časi izbrojani, za to sam ostavio zavetno pismo, eno ga na stolu pred ikonom Majke Božije, — u kojem sam napisao svoju želju, a ta je: da braća inosi posle moje smrti Mirona izaberu za igumana ovog manastira“. „Ja ti predajem blagoslov“ reče potom otac iguman jedva izgovorivši ove reči — pruži desnu ruku i metne na glavu mladoga monaha Mirona, pa onda nastavi mekim tihim glasom: „Budi pobožan, čuvaj sv. veru, sv. hram i budi dobar i od sad kao što si i do sad bio.Pazi na svako delo koje započneš da ga dobro završiš — pa onda izgovorivši ovo reči: „Pomjani mja Gospodi vo carstvij tvojemi“... teško uzdahne, pogledi još poslednji put na ikonu sv. Bogorodice, još jedan pogled na Mirona, još jedared dahne i izdahne. Miron koji je u ruci držao goruću voštanicu, sklopi oči ocu Panteleimonu. Svi monasi odmah po svojoj dužnosti otpočnu svenoćno opelo.Manastirska zvona su tužno zvonila za pokoj duše čestitoga oca Panteleimona. Sutra dan su monasi oca igumana sa najvećoj pobožnošću pristojnošću sahranili pred vratima sv. crkve. Posle nekoliko meseci — pa preporuci blaženopočivšeg igumana Panteleimona — okružni episkop naimenuje mladog monaha Mirona za igumana manastira M.... Mladi i smireni monah nije se hteo primiti ovoga čina, jer mu beše zazor da on kao najmlađi ima vlast nad svima starijim monasima.No kad ne beše na ino, on morade primiti u ruku onu palicu, koju je on sam kao dete doneo u manastir M.... Mladi iguman je svom snagom i oduševljenjem nastojavao da manastiru sačuva lep glas u narodu.Dao je na novo crkvu polepšati, bašte urediti, voćem i cvećem zasaditi i tako je za kratko vreme mladi iguman uredio ovaj manastir da je bilo milina ući u ovaj sv. dom. Kad se Milan za monaha postrigao, onda je na nekoliko dana docnije — otac Panteleimon zaista otišao sa Mironom u njegovo rodno mesto da kao gost služi u crkvi. Tom prilikom se Milan sastao sa svojim negdašnjim drugom Dobrivojem, koji je baš onog dana prvi put služio sv. liturgiju.Dobrivoj je bio dakle sveštenik a Milan je bio monah Miron, i docnije iguman sv. manastira M.... Milanovi i Dobrivojevi roditelji dočekali su najveću radost pod svoju starost, tim što su oba čestita sina svoje roditelje do smrti hranili i izdržavali. Uključeno u ELTeC korpus 2019-01-10 ILUSTROVANI ROMAN JEDNA UGAŠENA ZVEZDA L. KOMARČIĆ BEOGRAD, 1902 ŠTAMPARIJA D. DIMITRIJEVIĆA, IVAN-BEGOVA ULICA Cena 2 dinara I same zvezde što ih o lepim vedrim večerima gledamo, kako su se po nebu osule kao zlatne treperave kokice, imaju doba svoga detinjstva, svoje bujne mladosti, svoje zrelosti, svoje duboke starosti, pa najposle i njima kucne poslednji čas, te se i one za navek ugase. Neizmerno krilo vaseljenino to je, u jedno isto doba, i kolevka i grob bezbrojnim svetovima, što se neprestano rađaju i mru..... Kad čovek o vedrim noćima stane da posmatra ovo naše plavo i zvezdama osuto nebo, njega obuzme neko neobično osećanje.Njegovi pogledi hteli bi da prodru u dubine nebesne; da vide šta je tamo i ima li živih i umnih stvorova na kojoj god drugoj zvezdi...Ali haj!...Njegov je pogled još nejak, a vid nesavršen, te nisu kadri da se unesu u tako neizmerne dubine vaseljenine.Pa ipak za čovekovu dušu nema većega ni uzvišenijeg zadovoljstva, nego kad se na krilima svojih misli vine u te tajanstvene pokrajine nebeske... Na prvi pogled nama se čini da su zvezde, što na nebu večno trepere, nepomične; one nam izgledaju kao da su prikovane za onu plavu kupolu nebesku, a nije, one se neprestano kreću od istoka ka zapadu.Pa i to nije: nas naše rođene oči varaju!..Naša je zemlja to što se za 24 časa oko svoje ose okrene i što za godinu dana obiđe oko svoga centra — našega sunca....Otud dolaze sva prividna kretanja i našeg sunca i celoga zvezdanog neba našeg; zbog toga u razna doba godine nisu jedne iste zvezde pa našem nebu.Tako, prvoga januara u 9 časova uveče naš zenit — ona tačka na nebu što je nad našim temenom — pada između dve glavne zvezde u Vozaru i Perzeju, između Kapele i Algola.U to doba, toga večera, vidimo na našem nebu ova zvezdana jata i glavnije zvezde njihove: Polarnu zvezdu u repu Malog Medveda kao centar oko koga se sva zvezdana jata severnoga pola i sve njihove zvezde okreću i koje nikad ne zalaze; a to su: Veliki i Mali Medved, Severna Aždaja, Kefeus, Kasiopeja, Labud, Lira i Herkules.Te večeri i toga sata na samom istoku vidimo lepu sjajnu zvezdu prve veličine i to je Regulus u Velikom Lavu.Na severoistoku Veliki Medved gotovo dodiruje sam horizonat, dok se na severozapadu jedva može videti Vega, zvezda prve veličine u Liri što je u samoj magli severnoga horizonta; a dalje ka zapadu vidimo drugu sjajnu zvezdu, to je Deneb, zvezda prve veličine u Labudu, koji je nešto malo više odskočio od severnog horizonta, nego što je Vega.Na samom zenitu vidimo zvezdana jata: Perzeja s Meduzinom glavom i u njenoj kosi sjajnoga Algola; vidimo Vozara sa njegovom lepom zvezdom Kapelom — Kozom; zapadno od Perzeja vidimo lepo i sjajno zvezdano jato Andromedu sa velikim kvadratom Pegazovim, koji umalo što pe dodiruje zapadni Horizonat.Južno od Perzeja i Andromede vidimo Bika sa Aldebaranom i Pleadama — Vlašićima — a malo dalje i Ovna.Jugozapadno od Ovna vidimo veliko zvezdano jato Kitovo sa njegovom čudnovatom zvezdom Mirom.Severozapadno od Perzeja, u samoj Kumovoj Slami, vidimo lepo zvezdano jato sa pet sjajnih zvezda druge veličine i to je Kasiopeja, što veoma liči na otvoreno latinsko W....Južno ispod Bika neobično blista najdivnije zvezdano jato na celom našem nebu, to je Orion sa svojim zlatnim pojasom od tri nebesna sunca i sa svojom sjajnom zvezdom Rigerom.Ispod Oriona vide se dva malena sazvežđa: Zec i Golub, a istočno od Zeca i Goluba vidimo Velikog Psa sa njegovom sjajnom zvezdom, najlepšom pa našem nebu — Sirijusom.Istočno od Bika lepo sija veliko zvezdano jato Blizanaca sa svoje dve lepe zvezde prve veličine — Kastorom i Poluksom; a južno ispod Blizanaca vidimo maleno sazvežđe Malog Psa sa svojom crvenkastom zvezdom prve veličine — Procionom.Gotovo na sredokraći između Velikog Lafa i Blizanaca jedva se vide dve majušne zvezdice četvrte veličine.I to je Rak...Još nam valja pomenuti znamenitu nebesnu reku Eridan.To je jedan izvijugan niz sićušnih zvezdica četvrte i pete veličine, koji potiče od samog Oriona i to pravo zapadu, a posle, od jednom, okreće svoj tok jugu, pa onda istoku i najposle se gubi u magli samoga južnog horizonta....Mlečni Put — naša Kumova Slama — ovoga večera seče na dve pole celu ovu nebesnu kupolu i to u pravcu od jugoistoka pa na severozapad.Ovaj Mlečni Put prolazi između Velikoga i Maloga Psa, između Blizanaca i Oriona, između Vozara i Bika, a seče zvezdana jata: Perzeja, Kasiopeju i Labuda. Izađemo li na otvoreno mesto prvoga aprila u 9 časova uveče i pogledamo ovo isto naše nebo, videćemo, da se ono sa svim izmenilo.Nijedno sazvežđe i nijedna zvezda nije više na onome mestu, na kome smo ih gledali prvog januara u 9 sati uveče.I sam se zenit sa onoga mesta pomakao u pravcu ka severoistoku i eno ga pod samim nogama Velikog Medveda, koji se sa severnog horizonta popeo gotovo na sam zenit.Tako isto sva polarna sazvežđa promenila su svoje položaje, na kojima su bili prvog januara u 9 časova uveče.To je isto i s ostalim zvezdanim jatima, što se nalaze van severnoga kruga nebesnog.Neka su sa svim iščezla, a to su ona što su 9 januara bila blizu zapadnog horizonta, kao Pegaz, Ovan, Kit i reka Eridan, dok su se opet na istoku javila sa svim druga sazvežđa, kao: Kaigdžija sa svojom sjajnom zvezdom Arkturom, Herkules, Zmija i Zmijar, Djeva sa svojim zlatnim klasom—Spikom.Veliki lav se popeo na najvišu nebesnu tačku: a to je južno ispod zenita.Pred Djevom vidimo Gavrana, a gotovo ceo južni horizonat prekrililo je veliko zvezdano jato Hidre — vodene Hale.I mlečni se put pomerio, a sa njim i sva ona zvezdana jata, što su se po njemu i oko njega poređala, kao: Mali i Veliki Pas, Orion i Blizanci, Bik i Vozar, Perzej i Kasiopeja.Pleade se gube u magli zapadnog horizonta... A posmotrimo li svod nebesni pad nama prvoga jula u 9 časova uveče, onda ćemo videti sa svim drugu zvezdanu panoramu na celoj nebeskoj kupoli.Zenit nam je toga večera na samoj sredokraći između Velikog Medveda i Lire, između Herkula, Kočijaša i Aždaje.Južno od Herkula vidimo Zmiju i Zmijara.Veliki Medved se primakao severozapadu, a Veliki Lav se sprema da zađe.Kastor i Poluk se jedva vide u magli na samom zapadnom horizontu: sve ostale zvezde iz Blizanaca već su davno zašle; Vozar sa Kapelom, Perzej i Andromeda sa Pegazom se jedva vide na severnom i severoistočnom horizontu.Delfina vidimo gde je već visoko odskočio na istočnom nebu.Toga večera vidimo kako se drugi polukrug Mlečnoga Puta ocrtao preko celoga istočnog neba, a po njemu se poređala zvezdana jata: na samom severnom kraju Perzej, pa Kasiopeja, pa Labud, pa zlatnokrili Orao sa svojom zvezdom prve veličine — Altairom; a na samom južnom horizontu vidimo Strelca i divno lepezasto sazvežđe — Skorpiju, sa njenom sjajnom zvezdom prve veličine — Antaresom. Sličnu promenu zvezdanih jata vidimo tako isto i na dan prvoga oktobra u 9 časova uveče.Mlečni je put celu nebesku kupolu predvojio skoro na dve pole.Zenit nam nada na sredokraću između Labuda i Kasiopeje, Perzeja i Kefeusa.Veliki i Mali Medved sa svojom Aždajom nalaze se na istočnoj polovini nebeske kupole, a niže prema jugu na istoj strani nebesnoga svoda vidimo Zmiju i Zmijara.Severnu Krunu i Kaigdžiju vidimo na jugoistočnom horizontu.Po samoj Kumovoj Slami, pošav od severnog horizonta, pa preko celog neba sve do južnog horizonta, poređala su se ova zvezdana jata: Bik, Vozar, Perzej, Kasiopeja, Kefeus, Labud, Lira, Delfin, Orao i Strelac.Zapadno od Perzeja vidimo Ovna, a pred njim veliko Kitovo sazvežđe.Južno od njih blista se Andromeda i veliki zvezdani kvadrat u Pegazu, a pred ovim zvezdanim jatima, vidimo Vodoliju, a pred njim Jarca.Na samom zapadnom horizontu vidimo .jednu veoma sjajnu zvezdu: to je Fomalhaut u Južnoj Ribi... I to su samo zvezdana jata, koja mi severci vidimo na severnoj nebeskoj hemisferi.Dole na južnom nebeskom polu imaju sa svim druga sazvežđa, koja mi nikad videli nismo.I da li su samo to jedina zvezdana jata u beskonačnoj pučini nebeskoj?..Ne; sva ta nebesna sazvežđa, sve te nebrojene zvezde, što ih ljudi gledaju, posmatraju, proučavaju za čitavih četrdeset vekova, nisu ništa drugo, do jedan viši neimarski stvor velikog oca nebeskog, do jedan veći zvezdani kompleks, do jedan cigli, u većem nebeskom stilu, sunčani sistem!..A koliko li takvih zvezdanih kompleksa još ima, što ih oči naše ne vide i što ih nikad nijedan umni stvor sa naše zemlje, pa ni sa koje druge planete našega sunca, neće videti?!.. Jednoga večera i mene pozovu u Građansku Kasinu na poznata predavanja g. D. S. o beskonačnosti vaseljeninoj.Ovo je bilo njegovo šesto predavanje.Ja ne znam što je on govorio na prvih pet predavanja, ali po onome šta pričaju oni koji su ga slušali izgleda da je koješta govorio. „E baš ono krupno odvali, kad reče, da naša zemlja, šestareći oko sunca, u jednoj sekundi, a to je dok šetalica na satu učini „cak,“ prođe prostora 29 kilometara, a to je, koliko odavde do iza Ralje!“ povikao je jedan koji je bio na njegovom trećem predavanju. „Vala to mu je i kojekako — da čovek i veruje i ne veruje — ali kad ono reče da se iz našeg sunca može istesati jedan miliun i dve stotine osamdeset hiljada ovih naših zemalja, — to mu ni lud ne bi verovao,“ dodao je neko drugi. „A ovamo je odmah za tim naveo da je sunce teže od naše zemlje tri stotine dvadeset četiri hiljade puta....On sam sebe pobija: onamo kaže da se iz sunca može istesati 1,280.000 naših zemalja, a ovamo da je ono od naše zemlje teže samo 324.000 puta!“.... „More, projte se, ljudi!..Zar ne vidite da je u ove naše naučnike ušao nekakav uk, te nemaju o čemu pametnijem da govore, već o onome u što ni lud ne bi verovao.Ja od kad znam za se naša zemlja stoji kako stoji, a oni sad pronašli i da ide i kako ide, pa čak i koliko u njoj ima oka!..“ reći će na to neki Drago opančar.... Na predavanje beše došlo puno sveta.Lepša polovina je neobično bila zastupljena.U velikoj dvornici Građanske Kasine bila su sva mesta zauzeta.Muškinje je bilo u pobočnim sobama.Pušilo se i razgovaralo.Govorilo se o poslednjim velikim ukazima, što su ih donele službene novine, a za tim se prešlo na predstojeće izbore i na to, koja će stranka odneti pobedu.Glas Vese Ćuka najviše se čuo.On je dokazivao da ova sadašnja organizacija naše vojske ništa ne valja; a da se on pita, smesta bi zamolio Rusiju, da nam ona uredi vojsku.Stevan Zolja, Savamalac, na drugoj strani ljutio se nešto na odbor, što se ništa ne stara za njihov kraj, već svaki odbornik vuče na svoju stranu, a ovamo kad se poreza i opštinski prirezi naplaćuju, onda od Savljana prvo traže.Iz pobočne sobe se opet ču neki glas, da je svemu tome kriva naša inteligencija i Bog sveti zna, o čemu se tu još ne bi govorilo i prepiralo, da neko ne povika: I mi nagrnusmo na vrata. Nasta jedan svečan tajac. G. D. S. beše se već popeo pa katedru.Smeškao se: milo mu, što se njegova predavanja ovako lepo posećuju.I onda poče, od prilike, ovako: „Gospođe i Gospodo, „Ovoga večera imamo jednu vrlo neblagodarnu temu.O njoj su lupali glavu toliki svetski umovi pa je opet nisu dovoljno rasvetlili.I ja sam se sad, pigmej jedan, našao da je pred vama raspravljam!To je od mene odista drsko; ali šta će se, da nije te drskosti i u drugih ljudi, ljudski bi se rod prosto uparložio, te ne bi bio ovo što je...Dakle ja ću danas govoriti o beskonačnosti vaseljeninoj....“ I onda malo zaćuta.Njegovi se pogledi zaustaviše ia „plafonu“ — kao da je kroza nj hteo da pogleda u onu beskrajnu pučinu nebesku, što je baš ovoga večera treperila mirijadama nebeskih svetila.. . „Prvo da se upitamo,“ započe on, „šta je to upravo vaseljena? — Vaseljena je sve, sve što ona u sebi sadrži: to je naša zemlja i naš mesec; to je naše sunce i sva njegova ogromna porodica — Neptun, Uran, Saturno sa svojih osam pratilaca i onim tajanstvenim pojasima svojim; to je gorostasni Jupiter, iz koga može izići hiljadu i dve stotine ovih naših zemalja; to je onaj blistavi roj asteroida, što kruži oko našeg sunca između Marsa i Jupitera; to je sam Mars; to je Venera i Merkur; to su one zagonetne lutalice — repate zvezde — što se s vremena na vreme na nebu pojave, oblete oko našeg sunca pa ih opet nestane, — to je ovo naše lepo nebo sa svojim bezbrojnim zvezdama što na njemu večito trepere; — to je ono i što vidimo i što ne vidimo — to je ono što nema ni početka ni svršetka!...Vaseljena je, dakle, sama beskonačnost: beskonačnost je pod nama, beskonačnost nad nama, beskonačnost pred nama, beskonačnost za nama!..I kako to da se još bolje našem umu predstavi?..Zamislimo jednu bezgraničnu sferu, u kojoj je svako njeno mesto njen apsolutni centar...Leteli mi brzinom sunčane svetlosti, — što u jednoj sekundi prođe tri stotine hiljada kilometara prostora, — leteli mi, velim vam, tom strašnom brzinom levo ili desno, dole ili gore — sto, dvesta, hiljadu, sto hiljada, ne, već sto miliuna, ne godina, već vekova, — mi bismo bili uvek u centru te bezgranične sfere!... „I beskonačnost vremena analog je beskonačnosti vaseljeninoj : ono nema svoga početka, ono neće imati ni svoga svršetka.Samo ime: vreme, — to je iluzija; jer u životu vaseljeninu nema vremena — nema ni prošlosti, ni sadašnjosti, ni budućnosti: život vaseljenin — to je jedno apsolutno trajanje..... „Pa i sama beskonačnost broja analog je beskonačnosti vaseljenine; jer je u vaseljeni sve bezbrojno — svetovi kao i atomi, iz kojih su ti svetovi sastavljeni. „Pa i sam progres života — bilo biljnog ili životinjskog — nema svojih granica.I on je večit i beskrajan.Ko bi mogao povući granice između inteligencije jednog crvića i inteligencije lovačkog kera, a ko li između jednog Patagonca i filosofa Kanta, velikog astronoma Kopernika i pesnika Molijera?!.O, ti uzvišeni Umu, ti večita i nepojamna silo vaseljenina — što održavaš na kararu i večitoj harmoniji mirijade mirijada svetova, te čine da je ovaj svet i tako lep i tako veličanstven i tako nedostižan, — mi se tebi divimo; mi pred presto tvoj na kolena padamo i sa dna duše svoje prošapćemo: „Velija dela tvoja jesu Gospodi !..." Posle male pauze on opet nastavi: „Gospodo i Gospođe, „Beskonačnost vaseljene to je beskonačnost i večitost materije, koja ispunjava ceo prostor; a beskonačnost prostora i večitost materije, to je beskonačnost svetova, to je večitost života njihova; a beskonačnost i večitost života njihova to je beskonačno i večito kretanje materije; a beskonačno i večito kretanje materije, to je beskonačno i večito obnavljanje — večito postojanje, rađanje i umiranje svetova!... „Vama to, Gospodo i Gospođe, može izgledati malo i čudnovato i neverovatno, ali je to ipak taka ovejana istina, kao što ja gledam vas i vi mene. „Evo vam jednog primera: „Koliko ste puta o lepim vedrim večerima gledali ovo naše lepo plavo nebo osuto bezbrojnim treperavim zvezdama.I na severnoj i na južnoj hemisferi nebesnoj jedva ih se moglo golim okom videti oko 4—5 hiljada, ali kad se nebo pogleda na malo veće teleskope, onda ih se pokaže na miliune.I ne samo da ih se pokaže na miliune, već nam teleskop otkrije bezbroj nebesnih maglina i magličastih zvezdanih gomila.Nebo nam se onda učini kao da je sve s kraja nakraj posuto sitnim blistavim peskom. Iz ovih se nebesnih maglina stvaraju novi svetovi, nove sunčane sisteme.Od bezbroja tih nebesnih maglina i zvezdanih gomila da pomenemo jednu iz malenog sazvežđa koje se zove: Lovački Psi.I ona se golim okom ne vidi, a kad se teleskop potraži, onda nam se u tom malenom sazvežđu ocrta jedan majušni blistav venčić, načičkan jedva primetnim prašinastim zvezdicama.Njih je znameniti astronom ser Heršel stariji čak i prebrojio: ima ih, veli se, preko deset hiljada, a to će reći, da u onoj malenoj magličastoj gomilici ima preko deset hiljada sunaca, ili, bolje reći, sunčanih sistema, i većih i manjih nego što je sistem našega sunca, ovoga kolosa nebesnog, iz koga se, kao što sam vam nedavno napomenuo, može istesati miliun i dve stotine i osamdeset hiljada ovih naših zemalja, koja je opet za sebe jedan kolos!..Pa i opet, kad bi se ovo naše sunce gledalo iz daljine onoga majušnog prstenčića zvezdanog, ono se ne bi golim okom videlo, i jedva ako bi se na najveći teleskop moglo naći i to kao jedna svetla treperava tačkica — koliko ubod male šivaće igle!...A šta bi se tek moglo reći o ostalim, bezbrojnim nebesnim maglinama i zvezdanim gomilama — u Perzeu, u Tukanu, u Centauru, u Ždrebetu, u Orionu, u Štitu Sobjevskoga, u Velikom Medvedu, u Andromedi, u Zmaju, u Lafu, u Vodoliji, a šta opet o onom gorostasnom i svetlucavom nebesnom pojasu, što se zove Mlečni Put — naša „Kumova Slama“ — što je celo nebo opasala, a koja ništa drugo nije, do basnoslovno od nas udaljena sunca i sunčane sisteme, kojima nema broja ni esapa — ni po daljini ni po veličini njihovoj?!.. „Eto, Gospodo i Gospođe, to su tek ovlašni ocrtaji nama nepojamne beskonačnosti vaseljenine!.. „Pre miliuna i miliuna, ne godina, već vekova, i naše sunce i cela njegova ogromna porodica bili su ovaka nebesna maglina, čije su se granice tada prostirale daleko iza granica Neptunovih.Prečnik ove gorostasne magline našega sunca iznosio je preko 8800 miliuna kilometara!...Najpre se od te magline odelio Neptun, a za njim Uran, pa Saturno, pa Jupiter, pa asteroidi — ima ih oko 400 što su do sad pronađeni; a, po svoj prilici, ima ih još koji nisu pronađeni; — pa Mars, pa naša Zemlja, pa Venera i na posletku Merkur, ovaj mezimac našega sunca.Pa i ova deca sunčeva imaju svoj porod.Zemlja naša ima jedno dete — a to je naš Mesec; Mars ima dvoje, Jupiter četvoro, Saturno osmoro, Uran četvoro.Za Neptun se zna da ima samog jednog pratioca, ali neki astronomi tvrde, da ih mora biti više... „I ta ogromna porodica našega Sunca smeštena je u jednu perifiriju nebesnog prostora, koja ima, kao što gore rekoh, u prečniku na, skoro, devet milijarada kilometara.I ona opet u celoj vaseljeni nije ništa drugo do, kao što vam malo pre rekoh, jedan ubod iglin!...To je jedan cigli atom među atomima iz kojih se sastoje svi nebesni svetovi, koji ispunjavaju ovu, našem umu nedostižnu, vaseljensku prostoriju, prostoriju bez kraja i početka, prostoriju što ima jedno jedito ime: vaseljena..... „Gospodo i Gospođe, „Beskonačnost je vaseljenina što i večitost njena.Ima svetova koji su sad u povoju, a ima ih, koji su u punoj mladićskoj bujnosti, a ima ih koji su dostigli vrhunac zrelosti svoje, a ima ih koji su nagli večeru života svog....Eto i ova naša zemlja bila je negda nebesna maglina — i ona je negda sjala najpre ljubičastom bojom, pa blješteći belom, na zlatnobelom, pa crvenom, dok se najposle nije ohladila.Miliunima i miliunima godina prošlo je dok je ona postala ovo što je; i miliuni i miliuni proći će, dok se i naše sunce ohladi i postane jedan grdosni nebesni leš.S njim će izumreti i sva njegova porodica.I to će biti jedno vaseljensko groblje....Šta se mrštite?..Ne bojte se.Mi to doživeti nećemo!.. „I ceo ovaj život i našega sunca i cele njegove porodice, to je samo jedan tren u životu vaseljeninu!..Eto šta je beskonačnost vaseljenina!“... Ovim je g. D. S. završio svoje šesto predavanje. Posle je nastala igranka.O vaseljeni i njenoj beskonačnosti ama niko više ni reči da prozbori.Pa i sam g. D. S. o tome nije više mislio: i on se uhvatio u kolo i igrao je, da ga je svega znoj probio.Što se mene tiče moram priznati da me je predavanje ovoga g. D. S. prilično uzbudilo, te nisam mogao ni da večeram, a to li da se u kolo uhvatim.Ono mi nije silazilo s uma, da je vaseljenina bezgraničnost, slična onoj beskonačnoj sferi, u kojoj je svako njeno mesto njen apsolutni centar: letelo se ma u kom pravcu, desno ili levo, dole ili gore, — sto hiljada, ne, već miliun miliuna, ne godina, već vekova, brzinom sunčane svetlosti, — uvek bi se bilo u centru te beskrajne sfere....Ta ovo je, da čoveku svest mrkne!...Posle ono „da će se u toku vremena i naše sunce i cela njegova porodica skočanjiti i postati jedno vaseljensko groblje;“ pa ono, da se i svetovi rađaju i umiru, — eto, to mi troje nije išlo u glavu: zar ova naša lepa zemlja, puna svake prirodne lepote, puna zelenila. puna cveća i mirisa, pupa mirijada Božjih stvorova — puna pesme i cvrkuta, puna ljubavi i dobrote; puna mrzosti i zavisti, — pa da svega toga od jednom nestane i da postane jedan vaseljenski leš?!...Ne, ne, to samo biti ne može: sve verujem, ali u to ne verujem.Zar je Bog za to stvorio ovaj lepi beli svet i u njemu čudo od čudesa — čoveka, pa da ga jednog dana zbriše kao sunđer kredom ispisane cifre na tabli?!.Ne, to bi bila prava, pa makar, Bože oprosti, i Božja besmislica!... U tim i takvim mislima otišao sam kući i legao u krevet.Dugo i dugo nisam mogao zaspati.Ispred mojih očiju prolazili su čitavi svetovi, crni kao aveti, a pokriveni večitom tminom.U dva sam maha skakao iz kreveta i opet legao, ali pusti san nikako da mi dođe.I, najposle, ne znam kad sam i kako sam zaspao... C-te de Maistre. Kako je to bilo ja i sad ne znam, tek meni se učini kao da me neko po imenu zovnu.I ja se probudim.Baš do samog kreveta stajao je jedan mladić.Bio je providan; jer sam kroza nj lepo video svoj orman s knjigama, kako ga je kroz prozor obasjala mesečina.... „Ustani!“ reče mi on. Ja ustanem.Bio sam lak kao pero.Pogledam na svoj krevet, kad, o čuda, a ja se isprućio na krevetu pa spavam kao — zaklan: jedva sam mogao opaziti da mi pod kotlacem bije damar.I taman da zaustim da upitam šta je ovo sa mnom, a onaj će mi mladić reći: „Vidiš, ono je tvoje telo, a ti si duša njegova: ono je ono, što se večito na tebi menjalo i obnavljalo, a ti si ono što je u onome materijalnom telu tvome bilo nepromenljivo i što će večito ostati nepromenljivo. „Ama zar ja umro?!“ umalo što ne pisnuh. „Ne boj se; nisi.Imaš ti još dugo da živiš na ovome svetu i da lupaš onu tvoju veselu glavu!“ reče on smešeći se. I ja opet pogledam na moje telo: jest, ono je.Ja, baš istovetni ja.Čelo mi se beše nešto namrštilo — Bog jedini zna, šta se u taj mah po onoj mojoj glavi melo?...I da li je ona znala šta se ovo sa mnom zbiva?!... „Ne brini, ništa ne brini: ono se sad nalazi u stanju mrtvog sna.I ono zaista mrtvim snom spava i spavaće, dok se god ti u nj ne vratiš; a sad de, da idemo!..Daleki su naši puti, kud ja mislim da te odvedem!...Hoću da te razuverim o tvojoj neverici — o beskonačnosti vaseljeninoj i da ti dokažem da je ona u jedno isto vreme i kolevka i grob bezbrojnih svetova....Hoću da te provedem kroz bezbroj sunaca i sunčanih sistema; hoću da te odvedem na jedan davno i davno izumrli svet, koji je bio u najvećoj bujnosti i razviću onda kad se ova vaša zemlja nije ni mislila roditi.Svet je taj basnoslovno daleko od vašeg sunca, ili, bolje reći, od vaše zemlje.Zato ćemo ići mnogo većom brzinom, nego što je brzina svetlosti; jer kad bi išli brzinom svetlosti, trebalo bi nam deset hiljada godina danonoćnog putovanja, pa da se do toga sveta dođe, a toliko isto pa da se vratimo; a mi to moramo sve obići, i uz put pregledati i druge nebeske znamenitosti, pa se do zore vratiti. Tebi to može izgledati malo neverovatno, ali tako je u stvari.Duhovni svet ne zna za daljinu.On je u trenu tamo, gde zamisli...U prvi mah moramo ići lakše, naravno, relativno lakše.Ići ćemo u pravcu senke zemljine, pa ćemo posle skrenuti u levo — od prilike na sredokraći između zemlje i meseca, — odakle ćemo posmatrati i vaše sunce i vaš mesec i ovu lepu postojbinu tvoju, ovaj maleni čunić vaseljenski, u kome se vozi preko okeana večnosti čitava milijarda i po ljudi!...Odatle ćemo videti da i ova vaša zemlja nije ništa drugo do jedna nebesna zvezda, onaka ista kao što je i vaša Večernjača, vaš Mars, vaga Jupiter i Saturno...A sad, de, krenimo se u ime Božje!...“ I mi se kretosmo.Ja upravo ni sad ne znam kako mi izađosmo iz mog stana, da li na prozor ili na vrata.Samo sam video kako se ispod naših nogu izmiče zemlja.U jedan mah nebo nad nama pocrni.To više ne beše ono lepo i plavkasto nebo posuto treperavim zvezdama, već jedna crna, crna kao ponoć, nebeska pučina, posuta nebrojenim svetlim većim i manjim zvezdama. „Sad smo izvan atmosfere zemljine, zato nam je nebo tako crno.Zvezde, kao što vidiš, više ne trepere, jer im se zraci ne lome kroz večno talasaste slojeve zemljine atmosfere,“ objašnjavao mi je ove, za me nepoznate, pojave, ovaj zagonetni vođ moj. „A pogledaj sad!“ povika moj vođ.„Sad smo taman na sredokraći između Zemlje i Meseca.Odavde do vaše zemlje ima 162 hiljade kilometara, a toliko isto do Meseca....Pogledaj Mesec, šta ti se čini?...Opažaš li kakvu god razliku?“... „Opažam, kako ne opažam: mnogo je veći nego što je kad ga sa zemlje gledamo.Posle nije ni onako sjajan.“ „Naravno, jer smo mu se za polovinu odstojanja približili....Ali pogledaj-der i vašu zemlju, kako ona sad izgleda!“ reče mi on i pruži ruku na jedno mesto na našem nebu. Ja pogledam.Nisam mogao svojim očima verovati.To beše jedan grdan, taman, jedva vidan kolut, ocrtan na crnoj pučini nebeskoj.Nikad i nikad ne bih verovao da je to naša zemlja, da su tu onih pet „časti“ sveta — Azija, Afrika, Amerika, Australija i Evropa; da su tu ona sinja mora i po njemu prosuta ona bezbrojna ostrva i arhipelazi; — da na tom tamnom kolutu ima tako silnih, tako prostranih i tako moćnih država i naroda; da su tu na toj, jedva vidnoj, ploči zemljinoj — Pariz, London, Beč, Berlin, Petrograd, Peking, Čikago, Nju-Jork, Sidnej, Kalkuta i mnogi drugi bogati i velelepni gradovi, što su posejani po nepreglednom šaru zemaljskom; da na onom mrkom loparu živi jedna milijarda i po ljudi; da su tu one silne i boju vične vojske; da su tu čitavi parkovi Krupovih, Debanžovih i Astrongovih topova; da su tu grdni i mnogobrojni magacini, puni puncati pušaka sviju mogućih sistema i drugi puni baruta, dinamita i trista drugih čuda i sijaseta, što ih je ljudski rod izumeo, da njima sam sebe satire i uništava!... „E, sad pazi!..Sad ćemo izići iz zemljine senke.Ići ćemo lagano, da bi bolje posmatrali pomaljanje vašeg Sunca,“ reče mi vođ moj. I odista, ne postoja malo, a iza onoga mrkog koluta, i to s jedne strane, poče da igra čudnovata, sad crvenkasta, sad ljubičasta, a sad blešteće-bela svetlost.S te strane pervaz zemljin prelivao se u stotinu raznih boja, dok od jedanput iza njega stadoše izbijati nekakvi, sad manji, sad veći, svetli bukovi.Neki od njih su dopirali do polovine neba.Na ovoj strani obod zemljin kao da beše opervažen nekom, kao krv crvenom, trakom, iza koje su na sve strane izbijali fosforasto-svetli mlazevi, čiji su se vrhovi povijali čas na jednu, čas na drugu stranu.Kakvih tu nije bilo slika i oblika!..Neki su ličili na gorostasne rascvetane lale, drugi opet pa cvergaste žalosne vrbe, treći na povijen ševar i situ, a neki na rastresita plamena povesma.... „Eto, to su,“ reče mi vođ moj, „tako zvane sunčane protuberance, njegove erupcije, ognjeni vali večito uzburkanoga plamenog okeana na vašem Suncu.To su oni isti pojavi, što su ih vaši astronomi toliko puta posmatrali prilikom totalnoga sunčevog pomračenja....O, da ti je znati kako su strahoviti ti sunčevi ognjeni vali, ti njegovi plameni bukovi i erupcije!.Oni često dostižu visinu na preko 300.000 kilometara, a to je skoro za četvrtinu sunčevoga prečnika, ili na 26 prečnika vaše Zemlje.Nego mi ćemo imati priliku da sve to izbliže posmatramo.Na putu nam je jedno sunce veoma slično vašem Suncu, slično i po svojoj veličini i po broju svojih planeta...A sad pazi!“ povika on. I, dok bi čovek okom trenuo, onih vatrenih mlazeva i one crne Zemljine ploče nesta a na nebu se nađe jedno sunce i dva ogromna meseca.Bože, ja veličanstven li je to bio prizor!..Oko nas se svela jedna kao ugljen crna nebesna planisfera, posuta bezbrojnim zvezdama koje samo svetlucaju a ne trepere; a među njima svetle, nekom mrtvačkom svetlošću, tri velika nebesna svetila!.. „A, kako ti se čini?..Ni nalik na ono nebo, što ga vi, bilo danju, bilo noću sa svoje Zemlje gledate!..A to je ono isto nebo, to su one iste zvezde i zvezdana jata, to je ono isto vaše Sunce i vaš Mesec — samo što im se sad pridružila i vaša Zemlja!..Eno pogledaj je, pogledaj !..Vidi kako su se na njoj lepo ocrtala njena mora i njeni kontinenti !“ povika moj vođ glasom, kao da je i sam ganut ovim veličanstvenim prizorom nebesnim. Meni nije nikako u glavu išlo da je ovo ono isto nebo, što sam ga celoga svoga veka gledao sa naše Zemlje.Posle, i to mi je bilo čudno što na nebu svetle tri velika nebesna svetila — jedno sunce i dva ogromna meseca — pa mi se opet činilo da nije dan već noć... I taman ja u toj misli a moj će vođ reći: „To je sa svim prosta stvar.Ovde nema ni vaše Zemlje, ni njene atmosfere, te da od sebe odbijaju sunčanu svetlost.Ovde se sunčani zraci, kao i zraci oba meseca, gube u ovoj neizmernoj praznini vaseljeninoj.Refleksa njihova ni s koje strane, s toga se tebi i čini, da smo kod sva tri nebesna svetila okruženi nekom, tebi dosle nepoznatom, noćnom tminom.“ Dalje, ja se još nikako nisam mogao razabrati: gde je sever, a gde jug; gde je istok, a gde zapad?.Posle bejah sa svim izgubio račun: šta je gore, a šta dole?.. Na to se moj vođ osmehnu, pa će mi reći: „U vaseljeni nema ni šta je gore, ni šta je dole; u vaseljeni se ne zna ni za istok, ni za zapad, ni za sever, ni za jug.Te ste pojmove vi stvorili radi vašeg orijentisanja ia Zemlji vašoj, ali toga, kao što rekoh, u vaseljeni nema.Mi bismo ovde mogli stajati hiljadu godina, pa ne bismo primetili da se i jedna zvezda pomakla sa svoga mesta: jedva ako bi se u 25 hiljada godina opazilo, da su pojedina sazvežđa u nekoliko izmenila svoj sadašnji oblik.Pa i samo vaše Sunce ne bi se za hiljadu i više godina ni pomaklo s onoga mesta, na kome se sad nalazi, dok se vama, na vašoj Zemlji, čini, da se ono svako jutro na istoku rađa, a uveče na zapadu zalazi!..Sve je to prividno.Devet desetina je od onoga, što vi vidite, drukčije nego kako se to vama čini.Ali o tome za sad dosta!..Nego dede da mi nađeš Zodijak, ili bolje reći da mi nađeš onih dvanaest nebesnih znakova — zvezdanih jata — što predstavljaju prividnu putanju vašega Sunca oko Zemlje, ili putanju kojom šestare vaše planete: Merkur, Venera, vaša Zemlja, Mars, Asteroidi, Jupiter, Saturno, Uran i Neptun oko svoga centra Sunca!..Putanja se ta s ovoga mesta, gde smo mi, cela vidi, jer vaša Zemlja ne zaklanja njenu drugu — južnu — polovinu.Ali pre toga valja ti naći Polarnu Zvezdu.Ona je, znaš, u repu Maloga Medveda, a posle ćeš bez pola muke naći i sva ostala zvezdana jata, što su na severnoj hemisferi nebesnoj, a tako isto i ona što su na južnoj strani.“ I ja stanem razgledati celu nebesnu planisferu i po njoj rasturena zvezdana jata.Nju beše na dve pole predvojio onaj blistavi pojas, što se zove Mlečni Put ili Kumova Slama.I brzo sam se orijentisao.Prvo sam našao Velikog Medveda, a za tim i Malog.Nađem i Polarnu Zvezdu.Moram priznati da mi se učinilo kao da ova sazvežđa nisu na istom mestu kao što sam ih sa Zemlje gledao: učinilo mi se da se ovaj severni nebesni kapak pomerio sa svoga mesta i otišao nekud na drugu stranu neba. „To ti se zato čini što ti nije Zemlja pod nogama da zakloni južnu polovinu neba, pa te to zbunjuje.Tako je to: ništa čoveka tako ne vara, kao njegove rođene oči,“ reći će mi moj čudnovati vođ, ama kao da mi je misli čitao... Posle maloga posmatranja nađem i lepo sazvežđe Kasiopeju.Ono je na protivnoj strani prema Velikom Medvedu, s one strane Polarne Zvezde.Malo u desno, a nešto bliže Polarnoj Zvezdi, svetluca maleno zvezdano jato Kefeus.Između Velikoga i Malog Medveda ispresavijao se dugorepi Zmaj — Aždaja. — To je, po svoj prilici, ona strahovita morska neman što ju je poslao bog mora — Poseidon, da opusti Etiopsku Kraljevinu i da tako kazni lepu kraljicu Kasiopeju, što se pohvalila da je lepša čak i od samih Nereida!. Dalje od Andromede, u samoj Kumovoj Slami, raširio je svoja blistava krila Labud, a u njegovom repu divno odsijava Deneb, zvezda prve veličine; a još dalje, ka zapadu, vidimo lepo zvezdano jato Liru i u njemu Vegu, ovu večitu suparnicu, i po sjaju i po lepoti — Sirijusovu.Južno od Labuda i Lire blistaju se dva zvezdana jata: Delfin i nebesni Orao sa svojom svetlom zvezdom prve veličine — Altairom.Desno od Lire, na istom nebesnom krugu, vidi se veliko zvezdano jato — Herkules, a pred njim lepo sazvežđe — Severna Kruna, u kojoj blista najlepši alem njen — zvezda Gema; a južno dole, pod ovim zvezdanim jatima, vidimo Zmijara — Ofiukusa — i njegovu grdnu Zmijurinu, što krajem repa svoga dohvata Mlečni Put, dok je svojim čeljustima obzinula čak Severnu Krunu, a svojim trbuhom dodiruje sam nebesni ekvator.Pred samom Severnom Krunom blista se lepo zvezdano jato Kaigdžija, ili, kako ga neki zovu, Volujar, sa svojom lepom zvezdom prve veličine — Arkturom.Pred ovim sazvežđem — u istom nebesnom krugu — jedva siri zvezdano jato — zlatna Kosa Vereničina, a više njega, odmah ispod repa Velikog Medveda, jedva se vidi po koja zvezdica iz malena sazvežđa Lovačkih Pasa, dok na protivnoj strani — između Perzeja i Velikog Medveda — neobično blista lepo zvezdano jato Vozara, sa svojom zlatnorogom Kozom — Kapelom; a desno od Vozara vidi se zvezdano jato Perzej, što drži u ruci Meduzinu Glavu, u čijoj se zmijastoj kosi blista zagonetna zvezda Algol. Južno od Kose Vereničine, i to odmah ispod nebesnog ekvatora, neobično blista zlatan Klas u ruci Djevičinoj.Ovo zvezdano jato — Djevu — seče nebesni ekvator.Tu na samom tome mestu nalazi se i tačka jesenje ravnodnevnice, a na protivnoj strani, u sazvežđu Riba, nalazi se tačka proletnje ravnodnevnice.Te su tačke, u isto vreme, i prelazi sunčane putanje preko nebesnog ekvatora — iz severne hemisfere neba u južnu i obratno; a ta putanja prolazi kroz dvanaest nebesnih znakova, ili, kako se obično kaže, kroz životinjski krug — Zodijak.I tako polazeći od zvezdanog jata Riba, prividna sunčana putanja — ekliptika — ulazi u zvezdano jato Ovna.Ovan je znamenit po tome, što je tu negda bila, tačka proletnje ravnodnevnice, ali se ona u nizu stoleća premestila u Ribe.Iz Ovna Sunce prividno ulazi u sazvežđe Bika, čije je desno oko večito zakrvavljeno.U grivi Bikovoj vidimo maleno sazvežđe, Pleade — naše Vlašiće, sa svojom znamenitom zvezdom Alkionom.Južno ispod Blizanaca i Bika, na samom nebesnom ekvatoru, blista se najsjajnije i najlepše zvezdano jato Orion, sa svojim zlatnim pojasom od tri nebesna sunca i sa svojom sjajnom zvezdom Rigerom, kojoj se, ni do danas, nije mogla naći paralaksa — te da se po njoj uhvati račun njene basnoslovne udaljenosti od naše Zemlje...Kakav to tek mora biti nebesni ognjeni kolos, kad nam njegova svetlost zasenjava oči, dok je on od nas tako basnoslovno udaljen, da toj udaljenosti esapa nema....Iz bika sunčana putanja ulazi u lepo jato Blizanaca, u kome divno blistaju — Kastor i Poluks ; iz Blizanaca sunčana putanja ulazi u maleno sazvežđe Raka, iz Raka u sazvežđe Velikog Lafa, u kome blista njegovo srce — Regulus, zvezda prve veličine; iz Lafa sunčana putanja ulazi u zvezdano jato Djeve, koja tu prelazi nebesni ekvator i ulazi u južnu polovinu neba....Iz Djeve sunčana putanja prelazi u sazvežđe Terazija, iz Terazija ulazi u lepo zvezdano jato Skorpije, što u njemu neobično blista zvezda prve veličine, po imenu Antares; iz Skorpije sunčana putanja ulazi u Strelca, iz Strelca u sazvežđe Kozoroga, iz Kozoroga u Vodoliju, a iz Vodolije opet u Ribe... „Eto, to je tako zvani Zodijak, kroz koji vaše Sunce kako se vama čini, prelazi, praveći vašu godinu.Ali tako nije u samoj stvari.Vaše Sunce, kao član onih bezbrojnih zvezda u Mlečnom Putu, stoji na jednom mestu, a oko njega kruži cela njegova porodica — Merkur, Venera — vaša Danica, ili Večernjača, — vaša Zemlja, Mars, Asteroidi, Jupiter, Saturno, Uran i Neptun sa svima svojim pratiocima, i to oni kruže onom putanjom, što su je vaši astronomi nazvali ekliptikom, a koja opet prolazi kroz onih dvanaest nebesnih znakova, što se zove Zodijak.Pa čak ni vaše Sunce ne stoji na jednom mestu, već i ono leti, vašem umu, nepojamnom brzinom kroz ovaj beskrajni zvezdani svet, vodeći sa sobom celu svoju porodicu.Ono juri tamo u pravcu velikoga zvezdanog jata Herkulesova; te tako i ono kruži oko svoga centra i pravi svoju godinu, koju ono završi za 25 hiljada vaših godina," reći će moj vođ. Nebesni ekvator ili, bolje reći, ona zamišljena linija, što naše nebo deli na dve polovine — na severnu i južnu hemisferu — prolazi opet kroz ova zvezdana jata: Ribe, Vodoliju, između Orla i Atinusa, za tim seče Zmiju i Zmijara, Djevu, Sektanta, Hidru, Oriona — prolazeći posred njegova pojasa — Štapaca; — od Oriona ekvator ulazi u veliko sazvežđe Kitovo, a odatle opet u Ribe.... Odmah ispod ekvatora, na južnoj hemisferi neba, nalaze se mnoga zvezdana jata, koja i mi severci vidimo.Tako ispod Oriona vidi se Zec a još južnije Golub, levo od Goluba vidimo Velikoga Psa: u njegovoj njušci blista najlepša i najsjajnija zvezda na celom našem nebu, po imenu Sirijus.Desno od Oriona vidi se vijugava reka Eridan, a za njom veliki deo zvezdanog jata Kitova, sa svojom čudnovatom zvezdom Mirom.Levo od Velikoga Psa, u istoj nebesnoj ravnini, vidi se jedan deo lađe Arga, a dalje: Busola, Hidra, Pehar, Gavran, a nešto južnije od Gavrana vidimo glavu Centaurovu, Kurjaka a još dalje, u istoj ravnini, Skorpijin rep, Južnu Krinu i Južnu Ribu sa njenom blistavom zvezdom prve veličine — Fomalhautom. I sad ja pogledam i sam južni nebesni pol.I lepo sam osetio da me poče poduzimati neko osobito duševno osećanje.Ovaj kraj našeg neba sad prvi put u životu gledam!..Sam južni pol mračan je i pust — gotovo bez i jedne zvezde.To beše kao neki crn ponor nebesni!..Nekakva mračna dubina, od koje me jeza poče hvatati. „Ne boj se!..To je mesto nekad blistalo najdivnijim zvezdama na ovom kraju nebesnom; ali su se one davno i davno sve ugasile.Mi ćemo imati priliku da jedno tako pusto mesto posetimo, a to upravo i jeste prava svrha našega sadašnjeg putovanja kroz nebesa,“ reče mi moj vođ. Oko ovoga crnoga ponora nebesnog na južnom nebu ima puno lepih zvezdanih jata, ali je među njima i najlepše i najsvetlije jato Južnoga Krsta.Ono što je našim severnim mrnarima naša Polarna Zvezda, to je Južni Krst onima na južnoj polovini naše Zemlje.Njega eno između Centaura i lađe Arga, koji se takođe odlikuju lepim i sjajnim zvezdama prve i druge veličine.Lepa su zvezdana jata na južnoj hemisferi i Oltar, Paun i Ždrali.Ali mi je jedna zvezda pala u oči sa svojom veoma živom svetlošću, što je prelivala iz ljubičaste i u zelenkastu svetlost. „Znaš li koja je to zvezda?“ upitaće me odjednom moj vođ. „A otkud bih ja znao koja je, kad je sad prvi put u životu svome vidim,“ odgovorim mu. „To je Alfa u Centauru: to je upravo dvogubo sunce.Ono je najbliže vašem Suncu: ono je njegov, tako reći, kapi-komšija.Pa ipak da ti je nešto znati, kako je ono basnoslovno udaljeno od vaše Zemlje i od vašeg Sunca!... Ono je dve stotine sedamdeset i pet hiljada puta dalje od vašeg Sunca nego vaša Zemlja, a to je na okruglo deset triliuna milja ili četrdeset triliuna kilometara, dok je vaša Zemlja, kao što znaš, udaljena od vašeg Sunca samo 37 miliuna milja ili 148 miliuna kilometara.Svetlost, kao što ti je poznato, pređe u jednoj sekundi 300.000 kilometara prostora: i njoj bi trebalo da putuje, i danju i noću, četiri godine i četiri meseca, pa da sa ove lepe zvezde stigne do vas. — Nego ti ipak ne možeš pojmiti kakva je to basnoslovna udaljenost: da ti to predstavim u malo razumljivijem primeru.Jedan vaš brzi železnički voz, koji prelazi 60 kilometara u satu, trebao bi da putuje, i danju i noću, sedamdeset i pet miliuna godina, pa da stigne na vaše Sunce!..A kad bi se kakva strahovita eksplozija dogodila na toj, vama najbližoj, zvezdi, onda bi taj glas trebao tri miliuna godina putovanja, dok stigne do vaše Zemlje...A to je, kao što rekoh, kapi-komšija vašem Suncu...A šta bi rekao za ona sunca, za one zvezde, s kojih bi sunčana svetlost trebala hiljadu, deset hiljada godina danonoćnog putovanja da do vaše Zemlje stigne?!..Pa i te daljine, prema beskonačnosti vaseljeninoj, nisu nikakve daljine!“.. reći će moj vođ s nekom uzvišenom zbiljom, pa onda nastavi dalje: „Od atara vašega Sunca, a to je od orbite — putanje — Neptunove, krajnje planete vašega Sunca, pa do atara zvezde Alfe u Centauru, — nema ni jedne jedite zvezde, ni jednoga jeditog maglička nebesnog, — već je taj ogromni, vašem umu nedostižni, prostor nebesni jedna mračna, jedna tužna, jedna večita, jedna nema, jedna jezovita noć — noć bez sumraka i bez rasvitka!..Ali batalimo te misli!..Imaćemo kad i o tome razmišljati, nego pogledaj ti ovo, što je, tako reći, pred nama!“..I on pruži ruku i pokaza mi, na severnoj hemisFeri neba, naše Sunce, Zemlju našu i naš Mesec.Sunce se ovoga puta nalazilo u Terazijama, a naša Zemlja s Mesecom u Ovnu.Merkura poznam u samom Skorpijinom repu.Venera je divno blistala u Djevi.Krvavog Marsa nađem u Kozorogu, a Jupitera u Raku.Saturna sam tražio i tražio, ali ga ne mogoh naći, na što će mi moj vođ smešeći se, reći: „Nije ti ga vajde ni tražiti, jer je njega zaklonilo vaše Sunce i kad bismo mi ovde ostali tri meseca, dva dana i 16 minuta, on bi se tek tad, iza levoga ruba Sunčevog, pomolio.“ I naše Sunce i naša Zemlja sa svojim Mesecom i ostalih pet planeta Sunčevih lepo su obeležavali životinjski krug na nebu.... „He, brajane moj, da ti je znati kako bi taj krug tek onda bio okićen zvezdama, da se odavde može golim okom videti i roj Asteroida, što kruži oko Sunca između Marsa i Jupitera, pa da ti je videti i Urana i Neptuna i sve planetske pratioce, onda bi vaš Zodijak odista izgledao kao kakav ogroman zvezdani prsten, samo što bi u tome prstenu bilo i samo vaše Sunce, dok se ono, u samoj stvari, nalazi u centru toga prstena, a to je u centru svoje obitelji!... : I, odista, s onoga mesta, na kome smo mi bili, videla se cela Sunčeva porodica.I ja sam tek tad potpuno pojmio i, upravo, uverio se, da je i naša Zemlja jedna nebesna zvezda, onaka ista kao i naša Danica i njene ostale na nebu druge.Nama je bila okrenuta ona Zemljina strana, na kojoj su Atlanski Okean, celo istočno pribrežje i severne i južne Amerike, Grenland, Evropa, cela Afrika, veći deo Azije, zapadni deo Indijskog Okeana i gotovo cela Prednja Indija... Lepo se vide sva njena mora na toj strani i svi njeni kontinenti: cela Engleska sa Skotskom i Irskom izgledali su kao neke majušne mrljice, a takva sila na Zemlji našoj!..Lepo sam video, i to prvi put u životu, oba Zemljina pola — i severni i južni...Oni su se oba belasali, kao da su posrebreni.Poznao sam i ostrvo Madagaskar, što su ga Francuzi pre nekog vremena osvojili; ali sam se najduže zadržao, posmatrajući južni deo Afrike — tamo baš, gde ovoga časa silna Engleska proliva potokom ljudske krvi, u cilju, da i tamo izvrši jednu veliku „humanu zamisao“ — da i tamo pronese svoju poznatu kulturu i civilizaciju!..Ali me je najviše ganula, negda klasična, Prednja Indija, gde ovoga časa u njoj, od gladi, mru miliunima onih dobrih i pitomih Indijanaca!... „Da i ovo nije plod evropske civilizacije i kulture, što ih je u ove, negda rajske, zemlje unela velika i obrazovana nacija — ponosnoga Albiona ?!“ pomislim... „Nemoj koriti Albiona; svi ste vi jednaki: ni hvali Eraka ni kudi Petaka!..A zar je na tvome Balkanskom Poluostrvu bolje?.Zar to nije jagnje među gladnim vucima?!.A sirota Kina?!..To je bezazleno stado ovaca među tigrovima!“ učini moj čudnovati vođ s nekom osobitom tugom I gorčinom. Ja sam ovom prilikom još nešto na našoj Zemlji opazio.To je nekakav svetao oreol, ili, bolje reći, nekakav providan obruč, koji je celu našu Zemlju opasivao.Da nisam video i poznao naša mora i naše kontinente, ja ne bih verovao da je ovo naša Zemlja.... „Da nije ovo kakva magnetska. svetlost, što naša Zemlja iz sebe pušta, a koju naši astronomi nisu mogli do sad opaziti?“ pomislim. „Ne, nije.To je atmosfera vaše Zemlje, obasjana sunčanim zracima“ odgovori mi vođ moj.Ovaj čudesni mladić prosto mi je svaku misao čitao.... „Ama ko si ti, dobar čoveče?“ upitam ga već jednom. On se samo osmehnu, pa će mi reći: „He, ko sam, pitaš me?Pa da ti kažem.Ja sam ona viša inteligencija, o kojoj je toliko sanjao vaš naučnik Laplas.Njegov um nazirao je ono, što će čovečanstvo da pojmi i potpuno razume tek posle deset miliuna godina.Ono što se danas ljudima čini da je nedostižno, to će onima, posle deset miliuna godina, biti jedna obična i maloj deci razumljiva stvar.Oni će tada svima prirodnim pojavama znati njihove pra-prauzroke i ništa im na ovome belom svetu neće biti ni skriveno ni nepojmljivo....Još jasnije: ja sam dakle Laplasov duh,“ odgovori mi moj vođ, a onaj mu se osmeh opet zaleprša na njegovim kao karmin rumenim usnama..... „A, sad da pođemo, u ime Boga, dalje,“ započe on, posle male pauze.„Ja mislim, da bi najpre trebalo, da malo svratimo i na Mesec.Ima se šta i tamo videti!...Ta on je prva stanica na našem golemom putu kroz nebesa.Posle, on to i zaslužuje: iako je on majušan i neznatan među ostalim zvezdama, on opet ima ogromnih zasluga za razvitak uma ljudskog.Njegova je to blaga i meka svetlost, u koju je oko čovekovo smelo prvi put pogledati; ona je to, koja je um čovekov počela, malo po malo, ozaravati; on je to, koji je čoveka otrgao od zemlje i pokrenuo ga da misli o nebu, o zvezdama i o — čitavoj vaseljeni: ta on je prvo slovo u ogromnom bukvaru Astronomije!...Posle, on je večiti pratilac Zemljin; on je, najposle, njeno čedo, porod srca njena, jedinče njeno: on je praizvor ljubavi njene, koja se posle prenela u čitav rod ljudski; — on je ukras njen, ponos njen...Kako bi bedno izgledala vaša Zemlja, a kako noći njene, da joj nije meke i blage mesečine njegove?!...Zato hajdemo da njega prvo posetimo!“...I mi se kretosmo..... Ja i sad ne znam kako to bi; tek meni se činilo da Mesec ide k nama, a ne mi njemu.Što se više približavao, sve je postajao veći i veći.Konture njegovih brda i dolina, ravnica i mora postajale su sve razgovetnije i razgovetnije, dok se najposle, on sam — Mesec — pe poče kostrešiti kao kakva demonska utvar.One njegove blistavosti nesta; i meni se lepo učini, kao da k nama juri jedna nakostrešena grdosija nebesna.On se prosto nadimao, i malo po malo stao zapremati čitavu polovinu one crne, a zvezdama osute, nebesne sfere, dok se najzad ne nađe pod našim nogama jedna sa svim nova, meni dosle nepoznata, zemlja, pokrivena golim, sivim, jedno do drugoga načičkanim, kao strele šiljatim, brdima, strahovitim urvinama, mračnim bezdanima, kakvih nigda u svome veku video nisam.Pa onda, kakve se još konfiguracije, brda, dolina, visoravana, klisura — ne vide na ovom čudnovatom globu nebesnom!Vide se nekakvi, gotovo nepregledni, krateri, obrazovani od samih, nesrećno isprelamanih, od dna do vrha isprskanih, brda i okosina.I to je sve sivo mrko - tužno!... I mi se spustismo na jedno od tih ispolinskih brda?...Bože, kakav veličanstven pogled!Meni se učinilo kao da sam na vrhu našega Rtnja, pa kao da s njega gledam ono suro, ovde onde isprelamano omoljsko stenje i one mrke klisure i provalije, što su ih tu ostavili poslednji talasi davno usahnulog Panonskoga mora!...Ali je ovo sve drukčije — drukčije i po konfiguraciji brda i po obliku klisura.Nad nama onako isto nebo; ali bez onoga zanosnog plavila, već je nad nama pukla, kao noć crna, bezdna nebesna, posuta nebrojenim zvezdama, i to onim istim zvezdama, što ih mi, o lepim vedrim večerima na nebu sa Zemlje gledamo....Veliki i Mali Medved, Kasiopeja, Perzej, Kefeus, Žirafa i ostali njihovi drugovi, onako su isto na nebu porazmeštani, kao što se sa naše Zemlje vide....Sunce sija, ali sa svim drukčije; zraci njegovi ne trepere onako kao na Zemlji našoj.Pa i same senke na Mesecu sa svim su drukčije: crnje su i mračnije....Svako brdo na Mesecu kad je sjedne strane obasjano Suncem, onda s te strane ima dan, a s one druge noć.Kad mi na našoj Zemlji sedimo u senci kakvoga lisnatog drveta, mi tu lepo vidimo i najmanje tvarčice oko sebe.Na Mesecu nije tako.Senka je tamo što i gust mrak: Siđete li u senku vi ste već u gustoj tmini, u pravoj tamnoj noći..... „Naravno,“ reći će mi moj vođ, „Mesec nema one i onakve atmosfere, kao što je ima vaša Zemlja, koja, obasjana Suncem, baca reflekse na sve okolne predmete, pa i na one, što su u kakvoj senci.Ovde na Mesecu nema toga.Atmosfera Mesečeva je neopazna, a ako je nešto i ima, ona je tako proređena, da se, u neku ruku, može ravnati eteru, i jedva ako je što gušća dole u nizijama i u dubokim dolinama Mesečevim.....S toga pa Mesecu nema ni sutona ni prozorja: na njemu se na jedanput smrkne i najedanput svane.Dok Sunčevi zraci, bilo pri rađanju, bilo pri zalasku njegovu, obasjavaju najviše vrhove Mesečevih brda, dotle je dole po njegovim nizijama i provalijama prava crna noć.Tako je isto i kad ga vaša Zemlja svojom „mesečinom“ obasja“......I on pogleda našu Zemlju.Pogledam i ja.I ako je bio dan na Mesecu, ona je, na onoj crnoj pučini nebesnoj neobično lepo sijala — baš kao da je pomagala Suncu, da u ova sumorna brda, da u ove usamljene i večito puste predele Mesečeve, unese što više svetlosti i videla...Ali i svetlost Sunčeva i svetlost naše Zemlje i svetlost onih bezbrojnih zvezda na nebu, — sve je to na Mesecu neka hladna, neka ukočena svetlost — svetlost bez treperenja i bez života!... „Pa ima li kakva god života na ovoj sumornoj kugli Mesečevoj“? upitam vođa mog. „Ima, kako da nema; ali je život na Mesecu sa svim drukčiji, no onaj na Zemlji vašoj.Svaki se život prilagođava sredini, u kojoj se i javio; a kad se s tom sredinom srodi, onda se u njoj počne čak i da razvija — naravno, dogod postoje uslovi za to razviće: severna pletika i mahovina bujaju i napreduju pod debelim snegom severnoga pola vaše Zemlje, onako isto kao što buja tropsko bilje na žarkom, dok bi ovo uginulo na severu a ono usahlo na ekvatoru.Na Zemlji ima sezona — godišnjih vremena, — a na Mesecu ih nema; na Zemlji je dan i noć 24 sata, a ovde na Mesecu 28 dana — 14 dana dan a 14 noć. — I biljni i životinjski svet vaše Zemlje ovde bi za 28 dana svršio svoje: ili bi se za Mesečev dan — spržio, ili bi se za Mesečevu noć skočanjio od strahovite studeni....Dalje, vaša Zemlja ima, kao što rekoh, jedno neprocenjivo blago, koje ovaj Mesec nema.To je njena atmosfera, to je onaj poluprozračni oreol, u koji je vaša Zemlja tako reći učaurena, onako isto, kao što je učaurena svilena prelja u svoju kokonu — svileni meurak svoj, koji je čuva i od preterane Sunčeve žege i od preterane zimske studeni.O, vi još ne znate šta svega ima vaša Zemlja, i sve ono što na njoj živi, da blagodare toj dobrodeteljici svojoj— atmosferi!..Atmosfera je to, što čini da vaša Zemlja živi životom, kojim živi sad, kojim je živela u najtamnijoj prošlosti i kojim će živeti u dalekoj budućnosti.Okeani, mora, reke, potoci; šume, zelena polja, cvetne livade; nebrojene specije bilja i životinja, pa i sam čovek — sve to živi, sve to diše u atmosferi i atmosferom.Vazdušno more preplavilo je celu kuglu Zemljinu; u njegovim se valima kupaju brda i planine njene, a vi opet živite na dnu dna toga prostranoga okeana, — živite u njemu i hranite se njim Atmosfera je to što obliva veselim zelenilom vaše šume i dubrave, zelena polja vaša i cvetne livade; atmosfera je to što onako idilski zlati rumeno-svetlom penom vrhove brda i planina i pri izlasku i pri zalasku Sunca; to je ona što na ovu crnu i sumornu pučinu nebesnu navlači onaj svetao, onaj zeleno-plavkasti azurni zastor, čijoj se lepoti još nisu siti nadivili veliki pesnici vaši i obožavaoci lepote neba Zemljinog!...Atmosfera je oživela organska tela, ali je ona oživela i najuzvišeniju čovekovu misao, koja se vinula na krilima velikog đenija nebesnog, gore u neizmerne prostorije vaseljenine!“... I moj pratilac malo zastade.Zamisli se pa opet nastavi: „A, kao što vidiš, Mesec nema atmosfere, nema je ni izbliza onake kakvu ima vaša Zemlja.Pa i ono što je još ima na najnižim svojim nizijama, to je tako bedno i tako proređeno da i najosetljivija čula vaša nisu kadra osetiti nikakvo talasanje njeno....Zato na Mesecu nema ni bura, ni vetrova, ni magle, ni oblaka, ni munja, ni gromova, ni kiše, ni snega; ni mora, ni jezera, ni reka, ni potoka; ni najmanjeg šuma ni žubora; a svega je toga u dalekoj prošlosti njegovoj bilo u izobilju.....Život Mesečev bio je negda bujan, — to svedoči ovo strahovito isprelamano zemljište njegovo; ova brda, čiji vrhovi štrče do na 7600 metara u vis; ove jezovite i tako reći bezdane provalije; ovaj na sve strane isprskani teren; ove granitske litice, što su kao kakvi ispolinski zidovi; ovo do fantastičnosti nagomilano stenje na podnožju ovih džinovskih brda i kratera, — sve nam to kazuje da su i ovde nekad besnele bure i vetrovi, da su ova brda plakale kiše i pokrivali zeleni zastori šuma; da su i ovde nekad tekle reke i šumorili potoci; da su veći deo ovih nepreglednih ravnica Mesečevih pokrivala sinja mora i jezera!...A sad?...Pogledaj samo kako je na ovom ljubimcu vaše lepe postojbine utrnuo svaki pokret, umukao svaki glas i svaki šum!....Ama nigde traga od života!...Pa ipak, ipak — na njemu još ima znakova od života — bar biljnog ako ne i životinjskog, ali života, koji se prilagodio stanju, uslovima i svekolikim klimatskim prilikama, koje danas vladaju na Mesecu.Na najnižim nizijama „Mora Plodnosti“ raste neka vrsta cveća, čiji cvetni listići izgledaju da su koštani, te im ne može nauditi ni zima ni vrućina.Dva su agenta, koji i danas jako dejstvuju na menjanje oblika Mesečeve površine, njenih brda i njenih provalija.To su — hladnoća i toplota; a one su ovde i jedna i druga strahovite, jer je na Mesecu, kao što sam rekao, dan dug za 14 vaših dana i noći, a tolika mu je isto i noć...." „Posle, tu nedavno čak su i vaši astronomi opazili, da na Mesecu još nisu sa svim ugašeni vulkani.Opaženo je na više vulkanskih polja nekih promena: iščezli su neki, astronomima dobro poznati, vulkanski krateri, a pojavili su se novi.Od sviju dosta je da pomenem poznati novi vulkanski otvor — krater — u blizini Higinusa, a Higinus se nalazi na samim okomcima negda grdnoga vulkanskog ognjišta, čij je najveći krater Agripa na severnim obalama „Maglovitoga Mora“ na Mesecu.“ „A kako se zove ovo brdo na kome smo mi?“ upitam ga. On me oštro pogleda.Može biti da mu je bilo krivo, što sam mu upao u reč; ali mi ipak odgovori: „Ovo brdo ima dva imena: Hariva i — Kopernik.Harivom su ga nazvali, još pre dva i po miliuna godina, astronomi na Marsu; a to je opet ime jednoga njihovog „Kopernika,“ koji je iznašao neku čudnu metodu, kako se opšti sa ostalim svetovima, na kojima ima umnih stvorenja.I oni odista daju i vama znakova, da im se javite, ali vi još niste ni izbliza došli na onu visinu astronomskog razumevanja, na kojoj danas stoje stanovnici Marsa.I tako će oni još dugo i dugo čekati, da im se javite i da im na njihove znake odgovorite.S toga je u njih počelo da preovlađuje mišljenje, da na Zemlji i nema umnih stvorenja.A Kopernikom su ga nazvali vaši astronomi...“ „Ja sam naročito hteo, da siđemo na ovo brdo,“ nastavi moj vođ dalje, „jer se s njega ima divan pogled na najlepše predele Mesečeve.Odavde se vide najznamenitije ravnice Mesečeve kao i najživopisniji planinski lanci, visovi, brda, krateri, planinske okosine i provalije.Eto, ova brda pred nama, to su — Karpati, a onaj ogromni polukrug planina tamo u desno od Karpata, to su — Apenini, a tamo iza tih planinskih lanaca — ona nepregledna ravnica, što je okružena brdima kao kakvom gorostasnom ogradom, to je — More Kiša, a Marsovci ga zovu — Polje Mrtvih; ona druga ravan, što siri iza Apenina i što izgleda kao kakav džinovski lopar, to je — More Vedrine.A ova nepregledna ravan, što je levo od nas, to ti je — Okean Bura; a Marsovci ga zovu — Polje Bogova.A južno+ od Mesečevog ekvatora prostire se talasasto polje, što je isprelamano vulkanskim brdima i kraterima, — i to ti je More Oblaka, a Marsovci ga zovu Đavolja Ravan; a preko ovih ogromnih brda, nama s desna, nalaze se nepregledne ravnice, ovde onde isprelamane vulkanskim grotlima, — i to su vam mora: — Mirno More, More Plodnosti, More Nektara i Ćudljivo More....Posle ima tu vazdan mora : — More Pare, More Maglovito, Hladno More, More Močara, i puno drugih morskih zaliva, rukava i — jezera.Naravno da u svima tim morima danas nema ni kapi vode,“ reći će moj vođ i osmehnu se. „Pa, Bože moj, gde se dela tolika voda?“ upitah ga. „Ona se vekovima utkivala u razne slojeve Mesečeve kore, u neizmerno tkivo bujnih šuma i svekolikoga carstva biljnog; kad-i-kad prodirala je čak do ognjišta lave, tu se pretvarala u paru, a para je para: i vi na Zemlji već znate ogromnu snagu njenu.Ona je, dakle, potiskivala lavu, a ova je, gde je god našla odušku, kakav vulkanski otvor, probijala sebi put pa je izletala pa Mesečevu površinu, dok se nije najposle, najveći deo utrobe Mesečeve od lave očistio.I u te ogromne Mesečeve šupljine sručila se sva voda iz ovih njenih starih planinskih kotlina....Ta ista sudbina čeka i vašu Zemlju i sva njena mora i jezera, sve njene reke i potoke, — a ta je sudbina snašla davno i davno i mnoge druge ugašene zvezde....“ „Nego čudna je ovo zverka, ovaj Mesec,“ okrenuće kao u neku šalu moj vođ.„On ti je slika lišajiva ježa, koji je večito naježen...Oni lišaji, to su mesta gde su negda, bila njegova mora i jezera; a sva ostala površina tela njegova, to vam je ona mnogobrojna bodlja njegova....Pogledaj, pogledaj, je l’ da se sav naježio?..On je 49 puta manji od vaše Zemlje, a ima brda i visova, klanaca i dubodolina bez traga više, nego što ih ima vaša Zemlja.Na celoj kugli njegovoj ima preko 60.000 koje brda, koje vulkanskih otvora!..Eto i ovo brdo na kome mi stojimo, jedan je od najlepših tipova vulkanskoga neimarstva pa Mesecu.Za njim dolazi znameniti krater Tiho.On je daleko dole na jugu, gde je ceo teren nesrećno isprelaman, ili, bolje reći, izdrobljen te više liči na kakve džinovske ruševine, nego na brda i planine, klisure i provalije...Pa da ti je znati kakvi su rasponi ovih Mesečevih kratera.Najveće ognjište jednoga vulkanskog brda na Zemlji vašoj iznosi 70.000 metara u prečniku, a to je ono na ostrvu Cejlonu.Među tim vulkansko ognjište brda Klaviusa na Mesecu ima u prečniku 210.000 metara; a ima ih još puno koji prelaze 160.000 i 150.000 metara.I ti se sad čudiš kako je to mogućno, da su vulkanski krateri na Mesecu tako mnogobrojni i da zauzimaju tako ogromne dimenzije?..To nije nikakvo čudo, jer u prirodi i nema čuda.Snaga vodene pare svuda je jedna ista, kako na Zemlji tako i na Suncu, pa tako i na Mesecu.Sva stvar i sva tajna leži u tome: kakav je otpor na koji ona naiđe.Zato što je Mesec od Zemlje manji 49 puta, po toj srazmeri i sva su tela na njemu lakša.Tako, jedan vaš kilogram vode ili kakve bilo druge materije, ovde ia Mesecu, ne teži više od 164 grama; čovek koji je težak 70 kilograma, ovde na Mesecu ne bi težio ni punih jedanaest kilograma.Kad bi bilo ljudi na Mesecu i to velikih kao što su na Zemlji, oni bi se po ovim gorostasnim i ovako strmim brdima peli i silazili kao muhe po duvaru; a s onom snagom, što sa Zemlje skoče na stolicu, mogli bi skočiti na kakav Mesečev Kopaonik!.. I tako najdeblji slojevi Mesečeve kore, pa bili oni od kvarca ili od granita, prosto su bili jedna igračka za snagu vodene pare: čitave stene od nekoliko hiljada, ne kilograma već vaših tona, bacane su čak pod oblake kao kakvo iverje, a osobito što je i atmosfera Mesečeva bila jedva primetna, pa ni ona nije davala nikakva otpora....Eto sad ti je držim jasno, zašto je površina Mesečeva ovako uzburkana, ovako nesrećno ispreturana, zašto su sva njegova brda i krateri šuplji kao kakvi džinovski sulundari, zašto su ova njegova planinska ždrela i provalije ovako duboki i od dna do vrha ovako isprskani.Nego zbilja, mi se ovde i suviše zabavismo!“ I moj vođ trže časovnik iz špaga.Bio je sav u brilijantima. „Ha, reče, sad je već ponoći prevalilo na vašoj Zemlji!..Valja nam se požuriti te da se ovo malo izgubljena vremena naknadi!!.. I mi se kretosmo — brzinom mome umu neshvatljivom: dok bi čovek udario dlan o dlan mi smo već bili, Bog te pita u kojim prostorijama nebesnim.... A, ja ono nigda zaboraviti neću!...Mi usred jedne mračne noći.Nebo crno kao gagat.Ne, to upravo i ne beše nebo, to beše jedna jezovita, jedna bezdana pučina, pučina bez kraja i konca; a iz tih mračnih ponora svetlucale su pojedine zvezdice; ali je među njima bila jedna neobično lepa, mnogo lepša i mnogo sjajnija nego i sam naš Sirijus.Njena svetlost čisto se prelivala iz ljubičaste u zelenkastu boju.Do nje je žmirkala jedna druga, kao krv crvena, zvezda.Desno od nas videla se jedna mala, ali veoma, blistava grupa zvezda.Bilo ih je od sviju boja: rujevih, zlatkasto-rumenih; nekoje su imale smaragd-boju, a nekoje se prelivale u svih sedam duginih boja....Osvrtao sam se na sve strane, da vidim gde je naše Sunce, naš Mesec i Zemlja naša; tražio sam svud po toj nebesnoj pučini ne bih li poznao ma koje zvezdano jato neba našega, pa mi sve bi uzaman.Druge zvezde, druga sazvežđa, drugo nebo, drugo sve!... Na to će Laplasov duh reći: „Naravno, tebi se čini da je ovo sve drugo, sve drukčije; ali to nije.Mi smo se nešto malo pomakli iz onih nebesnih prostorija u kojima su smešteni vaše Sunce i njegova porodica, i, eto, kako se sve izmenilo; a to se samo izmenio razmeštaj zvezda.Mi ovde imamo iste zvezde i ista sazvežđa, ali sa svim u drugoj perspektivi....Vidiš li onu sjajnu ljubičastu zvezdu što je pred nama?“ „Vidim, kako ne vidim,“ odgovorim mu. „A poznaješ li je?“ . „Otkud bih je poznavao kad je sad prvi put vidim.“ „A, ne; varaš se ti...Ti si nju nebrojeno • puta video.To je glavom njegovo veličanstvo Mizar, druga zvezda u repu Velikoga Medveda.“ „To je Mizar!...Ne može biti“! povičem....„A gde su one ostale zvezde što predstavljaju s njim trup i rep Velikog Medveda, ili točkove i rudu Velikih Kola?“ upitam ga. „Pa eno ih sviju; ali one odavde gledane imaju sa svim drugi oblik, drugu perspektivu: Benetnaš svetluca u onoj malenoj grupi zvezda nama s desna; Aliota eno daleko tamo u onoj dubini nebesnoj gde žmirka sam samcit.Ove dve zvezde nisu se ni za dlaku u sjaju promenile, jer su tako daleko od nas, da onaj prostor što smo ga od vaše Zemlje prošli prosto iščezava prema njihovoj neizmernoj udaljenosti; a onaj ogromni kvadrat, što je nalik pa Pegaza i što je pokrio četvrtinu neba tamo nama s desna, to su ti: Dube, Mekar, Fegda i Mekrec. „A koja je ona crvena zvezda što je do samoga Mizara?" upitam ga. „Ona s Mizarom predstavlja dvogubo sunce, kad se s vaše Zemlje gleda na teleskope; a kad se golim okom gleda, onda su one jedna zvezda i to zvezda druge veličine, a pogledaj ih sad!...Mizar je dvanaest i po puta sjajniji od Sirijusa; a ona crvena i lepša je i sjajnija od vašeg Marsa,“ objašnjavao mi je Laplasov duh. „Ama, pa šta bi s našim Suncem, kud se ono dede, a kud Mesec i Zemlja naša?“ upitam ga. „Vidiš li one dve majušne zvezdice što svetlucaju taman dole pod našim nogama,“ upitaće me moj vođ. Ja pogledam.Odmah sam ih smotrio.To su bile dve zvezdice jedva četvrte veličine, i sa svim jedna uz drugu: da su malo jedna drugoj bliže, izgledale bi da su jedna zvezda. „Vidiš li ih?“ upita me on opet. „Vidim, kako ne vidim.“ „A poznaješ li ih?“ „Otkud ću ih poznati.To mora da su neke zvezdice što su na južnoj hemisferi našega neba.“ Laplasov se duh blago osmehnu pa će mi reći: „To su dve najlepše i najsvetlije zvezde na vašem nebu.Jedna je Sirijus, a druga Vega." To Sirijus i Vega!...Ne može biti!...Ta one su tako jedna od druge daleko, da je jedna na jednom a druga na drugom kraju našega neba tako, da kad se jedna rađa, onda ona druga zalazi, kad je jedna na našem zenitu, onda je ona druga na zenitu naših antipoda!“ primetim mu ja. „Tako je.Ti imaš pravo; ali smo se mi od vaše Zemlje toliko udaljili, i to idući malo u koso — da je onaj prostor, što rastavlja ove dve lepe zvezde vašega neba, sa svim iščezao, a i vaše Sunce i njegova cela porodica otišli su u ništa.Eto, cela obitelj vašega Sunca smeštena je između one dve zvezdice.I da su nam ovde teleskopi sa Marsovih zvezdarnica, mi bismo tek pomoću njihovom našli vaše Sunce, i to kao zvezdicu pete veličine....Nego dosta o tome!...Hajdemo pravo u bukove njegovoga veličanstva Mizara; ali ipak da uzgred svratimo na koju od njegovih planeta.I tu se ima šta i videti i naučiti,“ dodade moj sveznajući i svevideći vođ.... Pravo da kažem, meni nikako nije u glavu išlo, da je cela sistema našega Sunca, koja je u prečniku široka dve milijarde i dve stotine miliuna milja, ili na osam milijarada i osam stotina miliuna kilometara, — stala u onaj majušni prostor što je između one dve zvezdice; pa, gotovo čak ni to nisam mogao verovati, da su one dve zvezdice — Sirijus i Vega....I taman ja u tim mislima, a moj će mi vođ reći: „A, ti kao da sumnjaš u moje kazivanje?!...O veselniče moj!...A znaš li, bolan ne bio, da bi se u Sirijusu moglo rahat smestiti i vaše Sunce i cela njegova rođa, izuzimajući jedinog Neptuna, koji bi za dva i po miliuna milja bio nad površinom Sirijusovom....A pogledaj onu majušnu zvezdicu, kolicnita je — koliko jedna varnica.I to je glavom Sirijus, onaj nebesni kolos, u kome bi se, kao što ti rekoh, okretala gotovo cela sistema vašega Sunca!...I još nešto.Tebi su vrlo dobro poznati vaši Vlašići, ova najdivnija gomilica zvezda na nebu vašem.Obično golo oko u toj zvezdanoj gomilici vidi samo šest zvezdica, a to je tek 6 sunaca, a to je šest sunčanih sistema; a znaš li, bolan ne bio, da je na tome majušnom prostoru, pomoću teleskopa, nađeno preko šest stotina zvezda, a to je — preko šest stotina sunaca, a to je — preko šest stotina sunčanih sistema i većih i manjih, nego što je vaše Sunce i njegova sistema.I ti još sumnjaš da se vaše Sunce i njegova sistema, njegova cela porodica, nalaze između one dve zvezdice — između Sirijusa i Vege!...Vi ne znate, da su i vaše Sunce i vaša Zemlja i svi ostali članovi njegovi, počinjući od Neptuna pa do Merkura, samo sićušni praporci Sirijusovi!...A vi ste negda držali, da je vaša Zemlja sve i sva na ovome svetu, i da su sve zvezde pa i vaše Sunce stvoreni da njoj, kao kakva sluščad, i noću i danju, svetle!...I vi biste još i danas u toj naduvenoj zabludi bili, da vam nisu oči otvorili Kopernik, Galilej, Kepler, Njutn i drugi,“ gotovo se na me obrecnu Laplasov duh. „Nemoj se čoveče ljutiti; ja nisam imao nameru da te vređam!...A, najposle, ja tome nisam kriv nego moje nepoimanje o beskonačno velikome i beskonačno malome.Za me je nekad bio veliki naš dud pred kućom, a mali čiča Milošev Perica, što nije mogao ni preko kućnog praga da pređe....I ti sada tražiš da ja verujem da je među onim majušnim zvezdicama smeštena sva sistema našega Sunca!...“ „Imaš pravo.Sa svim je tako.Nisam imao mesta da se ljutim.Niko ne može dati ono što nema, ni znati ono što ne zna,“ reći će mi vođ moj, a onaj mu se blag osmeh opet zaleprša na njegovim rumenim usnama....Posle ove male prepirke mi opet nastavismo svoj put pravo onoj sjajnoj ljubičastoj zvezdi.... „E sad pazi; sad ćemo ući u samu oblast carstva Mizarovog.To je jedna sunčana sistema, kao što sam ti i ranije napomenuo, dosta slična sistemi vašega Sunca.Mizar je glava jedne velike vaseljenske zadruge.On je po volumenu 15 puta veći od vašeg Sunca, a po težini malo ako je što teži; on ima dve planete više nego vaše Sunce.Njegova cela oblast iznosi u prečniku 2862 miliuna milja.Dakle, za nekoliko stotina miliuna milja njen je prečnik veći, nego što je prečnik orbite Neptunove, ili bolje reći, prečnik celokupne obitelji vašega Sunca.Sistema Mizarova obrazovala se iz one iste nebesne magline, iz koje je postala i sunčana sistema zvezde Aliota što je takođe u repu Velikoga Medveda.Od to doba prošlo je preko 1500 miliuna godina, i po tome su vaše Sunce i njegova porodica stariji za nekoliko desetina miliuna godina — od porodice Mizarove.S vaše Zemlje gledan Mizar, to je lepa i sjajna zvezda, zvezda druge veličine, ali je ona u samoj stvari dvoguba zvezda.A ko bi s Mizara gledao vaše Sunce, on ga s golim okom ne bi ni video; a samo se onda moglo videti kad je i vaša Zemlja s vašim Suncem bila dvogubo sunce.Mizar je, kao što vidiš, Sunce ljubičaste boje, a ono drugo, daleko manje, crvene.Ovo drugo sunce u oblasti Mizarovog carstva — već je poguren starac.Njemu su, kao Suncu, dani izbrojani.Koji miliun godina pa je tu!I ono će onda postati Mizarova planeta, kao što u samoj stvari i jeste.Ona je po veličini šesti a po daljini četvrti član njegove porodice.Ovo drugo sunce po težini je nešto lakše od vaše Zemlje, ali je po volumenu, zapremini — pedeset puta od nje veće, a kad se i ono ohladi i stvrdne u toku miliuna godina, onda će se i ono smanjiti i biti nešto manje nego što je sad vaša Zemlja; ali sad pazi dobro i posmatraj Mizara i njegovu okolinu!“ reče mi Laplasov duh. I odista, ne prođe mnogo i ona sjajna zvezda postajala je sve sjajnija i sjajnija, dok najposle ne poče dobijati kolutast oblik nalik na kakvo majušno sunce što sija tamo negde u dalekim nebesnim dubinama.... „Eno, onoliko i onako izgleda vaše Sunce, gledano s vašeg Urana, ma da je Mizar odavde dvaput dalji nego što je Uran od vašeg Sunca; a da je Mizar po volumenu svome koliko vaše Sunce, on bi nam odavde izgledao jedva koliko Sirijus, gledan s vaše Zemlje....Nego pazi, sad ćemo lepo videti celu Mizarovu porodicu — sve njegove planete pa čak i po koga pratioca njihovog,“ učini moj vođ. I on to reče i ne reče, a ona se nebesna hemisfera predvoji na dve polovine, predvoji je jedan svetlucav pojas, nalik na našu Kumovu Slamu.Po tome pojasu blistalo je puno većih i manjih zvezdanih grupa, a u jednoj od njih sijao je Mizar lepom ljubičastom svetlošću.U tom istom pojasu, u jednoj grupi zvezda, jako je padala u oči jedna neobično sjajna ali kao krv crvena zvezda, kud i kamo crvenija nego što je naš Mars.I, o čuda, i ona, tako reći pred našim očima, poče dobijati kolačast oblik... „Eto, to je drugo sunce u Mizarovoj sistemi.A pogledaj opet onu sjajnu zvezdicu, što je do samog ruba onoga crvenog sunca!To je njegov pratilac.Što je vaš Mesec vašoj Zemlji to je ona zvezdica onome zakrvavljenom Suncu; a sad pazi, mi ćemo se pravo njoj uputiti!“... I u jednom trenu oka mi se nađosmo nad jednom čarobnom Zemljom.Nebo se beše čisto preobrazilo.Mi se obresmo u jednom danu, ali kakvom danu?Kakog mi na našoj Zemlji nikad imali nismo.One sumorne nebesne crnine više nije bilo, niti se na nebu videla i jedna zvezda.I nebo i Zemlja behu obliveni nekim purpurnim sutonom.Na nebu odskočilo kao ono u nas na ručanice nekakvo sunce, ali kakvo sunce?To beše jedna ogromna kugla, crvena kao usijano gvožđe, a ovde onde poprskana crnkastim mrljama, kao da je po njemu prosuto mastilo.Na jednoj strani ovoga čudnovatog člana iz Mizarove porodice beše izbila nekakva ljubičasta svetlost u obliku jedne džinovske treperave lepeze, čiji su zrakasti mlazevi dopirali skoro do polovine neba.Svetlost se ova na istoku prelivala u bezbroj boja, dok se zapadni horizonat ove vilinske zemlje gubio u purpurnom sutonu.I ona brda i planine, i one isprelamane okosine; i one reke i jezerca, sve je to plamtilo nekom crvenkastom vatrom, dok su njihovi najviši ovršci treperili u nekom fosforastom sjaju. „A, baš je ovo lepo!Divan smo momenat izabrali!...Retko je na kojoj planeti naći ovako podneblje.Pogledaj ono crveno sunce, kako je po svojoj površini izbrazdano borama svoje duboke starosti!Ono je već na umoru.Njega su astronomi s jedne susedne planete, njegove starije sestre, nazvali Amare-Mare, što će reći krvavi, a njegova pratioca: Gamido, što će reći plameni.I on je, gledan na teleskope, kakve imaju astronomi Mizarova carstva, odista pravi plamen,“ reći će Laplasov duh. „Ama, pa kud se dede ono ljubičasto sunce, šta bi s njim?“ upitam ga. „Pa to sam baš i hteo da ti objasnim.Dok smo se mi ovoj lepoj Zemlji, ovome pratiocu Amare-Marinom, približavali, on je u letu svom oko svoje matere Amare-Mara — sam sobom zaklonio svoga đeda Mizara, svoje drugo sunce.Njega eno sad gde se na Gamidovu istoku rađa.Oni vatreni mlazevi, što dopiru do polovine neba Gamidova, to su vesnici njegovoga veličanstva Mizara...Pazi, pazi, eno kako se njegov vatreni rub pomalja!...Oh, to je odista veličanstveno!“ povika moj zagonetni vođ. I odista ta se veličanstvenost, veličanstvenost i po svome raznolikom sjaju boja što se u času jedna u drugu sliju, i opet kao na kakvu čarolijsku prizmu, jedna od druge odvoje, pa se rasplinu po onome čudesnom perivoju, što ga predstavlja ovaj majušni zaselak u ogromnoj opštini Mizarovoj, — ta se veličanstvenost, velim, ne da ni rečima predstaviti ni perom opisati.Tako ceo Gamidov istok beše se pretvorio u jedan čudesni plamen.Izgledalo je da su se sama nebesa otvorila i da se na tome otvoru ukazao sam Gospod Bog....I nebo i Zemlja — sve se to u času preobrazilo.Ona se malopređašnja sutonasta rumen ubrisa, a celo se Gamidovo podneblje ispuni jednim božanstvenim sjajem, što se, u trenu oka, u mirijade boja sliva i preliva.... Zamislite jedno svetlo smaragd-nebo, a na njemu dva sunca — jedno kao krv crveno što preliva u stotinu žuto-rumenkastih boja; i drugo ljubičasto, što prelazi u nebrojeno druge — iz zelenkasto-svetlih u ljubičasto-blistave plamenove; i to se opet sve stapa u one zlatno-purpurne boje, što ih prosipa ono slabo i žmirkavo Sunce.I sad može se misliti, kako su čarolijski odsijavala ona živopisna brda i planine, iz kojih su ovde onde štrčali kameni goljaci, kao kakvi džinovski škrbi zubi; one neprohodne šume, pa oni bezbrojni ogumasti brežuljci, ona siva mora, pa one srebrnaste reke i otoke Gamidove...Šta Evin i Adamov raj prema ovome čarobnom perivoju nebesnom?!..Mi smo stojali nad ovim čudom od lepote, stojali i posmatrali ga ozgo kao s kakvog vazdušnog balona....Ali se odjednom poče nebo nad Gamidom mutiti.Pojedini vrhovi planina počeše se pušiti kao kakvi ispolinski dimnjaci.Iz daleka se čula potmula tutnjava; a malo malo pa nam ispred očiju sinu munje.... „Ene, baš smo batli!“ povikaće moj vođ.„Gamido hoće da dobije kišu; a to se njemu retko dešava.U deset njegovih godina ja bude na njemu kiše ja ne bude, pa opet da ti je znati kako je bujna njegova vegetacija: he, ali se ona poji izobilnom rosom, što pada od prvog sutona pa do izlaska ma koga od ona dva njegova sunca.Među tim valja ti znati, da Gamido ima dve različne godine: prva mu traje 24 dana, 4 sata, 8 minuta i 36 sekunada, a to je vreme za koje on obiđe oko onoga crvenog sunca.Druga mu godina traje 8 meseci, 10 dana, 4 sata, 3 minuta i 9 sekunada, a to je vreme za koje obiđe ono crveno sunce oko onoga ljubičastog — oko Mizara, — naravno vodeći sa sobom i svoga pratioca,“ objašnjavao mi je Laplasov duh. Ne prođe mnogo a onu divnu panoramu od nepreglednih Gamidovih planina, brda i dolina, mora i jezera, reka i rečica, što tamo amo vijugaju kroz nepregledna zelena, negde rujeva, negde zlatno-plava, a negde opet rumeno-ljubičasta polja, pokriše gusti oblaci.I već se dole pod našim nogama čula strahovita grmljavina, prolamana još strahovitijim trescima gromova.Činilo se da će ona lepa Zemlja sva otići u stromorom.Oba sunca zlatila su one čudesne oblačne slike i prilike, što su jedna preko druge gonjene nekom nevidljivom silom, a njihova površina prelamala se i odsijavala u nebrojno boja — boja zeleno-žućkastih, rumenkasto-plavkastih, ljubičasto-blistavih, a posle se odjednom sve to stapalo u jednu čudesnu prizmu iz koje sipa kao kakav vulkan mirijade mirijada drugih, do sad na našoj Zemlji neopaženih boja...To beše nekakav čudesni buket od boja i njihovoga blistavog prelivanja!..Sve je to davalo veličanstvenu sliku nepreglednoga, strahovito uzburkanog okeana od rastopljenog zlata, posutog blistavim peskom od smaragda, rubina i brilijanata!... „Eto, vidiš,“ reče mi pratilac moj, „to su oni isti elementi koji su i u sistemi vašega Sunca koji su i u vas na Zemlji vašoj.I opet kako je ovo sve drukčije, živopisnije i velelepnije!“ „Pa u čemu leže uzroci ovoj različnosti, kad su elementi jedni isti?“ upitam ga. „Bože moj, pa zar i to još ne vidiš?Na vašem nebu sija samo jedno Sunce i to svetlošću belom što preliva na žuto blistavu, a to zato, što se vaše Sunce nalazi u dobu svoje potpune muške snage; a ovde na ovome nebu sijaju dva sunca — jedno što baca crveno-žutu boju što je već na umoru; a drugo, što je u dobu svoje mladićske bujnosti, što prosipa zrake ljubičasto-blistave...I sve ono što vidiš: ovaj sjaj, ovo zanosno prelivanje boja — to je prosto jedna igra svetlosti Sunca što umire, i Sunca što je tek nastalo da živi!...Nego ni ova lepota Gamidova neće dugo trajati.Njegov otac uskoro će završiti svoju karijeru kao Sunce, pa će ući u drugo stanje svoga života: rad vatre biće u glavnom završen, a preovladaće rad vodene pare.Amare-Mare ima da prođe kroz sve faze života, kroz koje je prošla i kroz koje prolazi i Zemlja vaša.Na njemu ima da se izvrši proces hlađenja i proces zgušnjavanja vodene pare; na njegovoj površini ili bolje reći, na nepreglednom okeanu lave njegove treba da se obrazuju prvi granitski slojevi; a za tim da nastanu oni hiljadugodišnji pljusci, pa one neprekidne provale oblaka; ona strahovita borba prirodnih elemenata, borba između vatre i vode, borba hladnoće i toplote, borba širenja materije i zgušnjavanje materije...Pa ono neprekidno sevanje munja, oni jezoviti tresci gromova što ni za jedan tren ne partišu i, najposle, treba da se izvrši u podneblju Amare-Marinu prečišćavanje i obrazovanje njegove atmosfere, one čudesne sredine vode i vazduha u kojoj će se kao u toplom materinom krilu, javiti prva klica i biljnog i životinjskog sveta, a na horizontu se ukazati prvi put njegovo veličanstvo Mizar; a posle, malo po malo, iz te jedine klice, iz toga primitivnog embriona obrazovati se bezbrojne specije i rodovi bilja i životinja...I tu će se na vrhu te životinjske piramide javiti ljudi, gotovo onakvi isti, kao i oni na vašoj Zemlji...I na Amare-Maru hiljadama godina besneće silne erupcije i strahoviti zemljotresi, onako isto kao što su besneli i kao što i dan-danas besne na vašoj Zemlji; besneće i uništavati čitava pokolenja ljudska, a svu njihovu hiljadugodišnju kulturu i obrazovanost pretvarati u prah i pepeo.I onda će se počinjati iznova!...Ta vi i ne znate šta je sve vaša vesela postojbina preturila preko svoje glave; kakve je ona prevrate imala; koliko je naraštaja njene dece proždirano i uništavano, tako, da im se nikad više nije znalo ni mesta gde su vekovima živeli, napredovali, radili i zbirali svoja umna i materijalna bogatstva i ne sluteći, da će ih jednoga kobnog dana ili noći za nekoliko sekunada progutati strahovito ognjeno ždrelo...Ali na žalost, u to doba ovaj lepi mladić, ovo živo čedo Amare-Marino, biće jedan nebesni leš.On će tada biti tužna slika Meseca vaše Zemlje...I to će se sve izvršiti, dok ova beskonačna vaseljena pukne prstom.Neće proći ni puna desetina miliuna godina, a ovaj će se čarobni pratilac Amare-Marin tako preobraziti da ga prosto ne bi mogao poznati!.. „Ama zar ti deset miliuna godina nazivaš koliko „pukni prstom“!...Ta to je, bolan, jedna čitava večnost!...Deset miliuna godina!...I to je pukni prstom!!.Ne, ne; to je malo preterano“ — reknem mu. Moj me pratilac blago pogleda.Osmehnu se, pa će mi reći: „He, brajane moj, jedan, dva—deset, pa i dvadeset miliuna godina, to je u životu jedne zvezde koliko jedan dan u životu jednoga stogodišnjeg starca..Eto, šta misliš, koliko je stara vaša Zemlja?“ upita me on odjednom. Moram priznati da me je tim iznenadnim pitanjem doveo malo u zabunu. „A ko bi to mogao na dlaku znati?Ja. mislim da će joj biti više od 20 hiljada godina.Ono što u knjizi postanja piše, da je ovaj svet stvoren pre 7 hiljada godina i to za ciglih šest dana — ja držim da je to prosto štamparska pogreška: tu mora da je pred ono sedam bila jedna jedinica....Sedamnaest hiljada godina, to je već nešto...“ odgovorim mu. Laplasov se duh opet osmehnu pa mi odgovori: „He, dragane moj, drukčije to piše u knjizi postanja svetova.Bilo je vremena kad je i vaša Zemlja, kao što sam malo pre napomenuo, bila jedno ovako vaseljensko sunce, pa je i ona prošla kroz sve mene svoga hlađenja, ovako isto, kao što prolazi i ovo Gamidovo sunce, ovaj pogureni starac, što je jednom nogom već u grobu — dok se nije najposle i ona ohladila...A, šta misliš, koliko joj je vremena trebalo da se njena temperatura spusti od dve hiljade Celzijevih na 200?...Trebalo joj je, brajane moj, ravno 350 miliuna godina, a da koliko joj je trebalo vremena dok joj se toplota mora spusti pa 20—30 Celzijevih, te da se u krilu njihovu mogla javiti prva klica života?!“ Dok je moj pratilac ovo govorio oni se oblaci nad Gamidom razbiše, ama kao da ih ni bilo nije, i ona divotna slika njegovih brda, planina, polja i dolina, mora i jezera, reka i potoka, opet sinu svojom prvom čarobnošću.I meni se učini, kao da iz onog mora od nekoga crvenkasto-svetlucavog zelenila, iz onoga čisto treperavoga tkiva od cveća, džbunja i šipraga, dopire do nas mirisna svežina, kakvu ja u svome životu nigda osetio nisam.I onda se okrenem svome pratiocu: „Bože blagi, ja čaroban li je ovaj svet!...Da ovo nije onaj nebesni raj, o kome ljudi dole na zemlji kroz tolike hiljade godina sanjaju?...I da ti u ovom vilinskom perivoju ima i ljudi?...“ „Nema, niti će ih ikad biti.Ovaj majušni član velike porodice Mizarove i suviše je kratkog veka, te da se u njegovu krilu podignu i odgaje sve životinjske specije, fele i rodovi, počinjući od piktijaste infuzorije u vodi i mekušaca na kopnu, pa do prvog kičmenjaka, od ovoga, pa do prepotopnog čoveka, a od prepotopnog čoveka pa do kakvog Kopernika i Keplera, Šekspira i Voltera!.... „Gamido je tek sad u dobu najbujnije vegetacije i onih životinjskih fela i rodova, što su slični onim grdosnim životinjama iz doba ugljene periode vaše Zemlje.One guste i neprobojne šume što ih sad dole gledamo, a koje oko čovekovo nikad ni videlo nije niti je uho njegovo ikad slušalo zanosne šumore njihove, odgovaraju onim gorostasnim šumama iz jurskog doba vaše Zemlje; a životinje, što sad u tim šumama žive, stoje na onoj sredokraći svoga razvića odakle se granaju na životinje što se legu iz jaja i na životinje što se iz utrobe rađaju.... na one, što još nemaju kičme i one, što su im kičme u veliko razvijene!A odavde do — čoveka ima poći!Ovaj mali zaselak u carstvu Mizarovu biće i proći, a u njemu se neće javiti ni čukunded čukundeda čovekova...Nego istina, kako je to tužno.Pogledajmo ove divote nad divotama, pogledajmo ove živopisne peizaže Gamidove; pogledajmo ovaj vilinski perivoj u carstvu Mizarovu; pogledajmo ona brda i one planine što im vrhovi do oblaka dopiru; pogledajmo ona jezera i jezerca, što se u njima ogleda ovo smaragd - nebo Gamidovo, pogledajmo one mnogobrojne otoke njihove što su uokvirene čitavim spletom svetlo-zelenog šiblja i paviti; pogledajmo kako se to sve preliva u hiljadu blistavih boja — kao zlatno-rumeno pšenično klasje, kad tek počne da rudi!...Pogledajmo sve te čari, što ih je izdašna priroda izlila na ovoga ljubimca svoga, pa se upitajmo: a na što to sve, kad tu nema mezimca Božjega, kad tu nema čoveka, da to sve vidi, da to sve oseti, da se toj lepoti nadivi i da tvorcu nebesnome sa dna duše otpeva božansku himnu: „Tebe Bože hvalim!“ I onda se Laplasov duh zamisli.Dugo je mislio i ćutao, dok će se čisto trgnuti pa će mi reći: „A ha, mi se ovde mnogo zabavismo!Do sad smo već trebali biti pred vratima sjajnoga dvora Mizarova, cara ove čarobne provincije nebesne.... hajdemo!“ I mi se kretosmo. Mi se za čas opet nađosmo u onoj mračnoj nebesnoj pučini, onako isto posutoj zvezdama i sazvežđima kao i malo pre.Onaj isti blistavi pojas predvajao je celu nebesnu planisferu na dve pole; ali su sad u tome pojasu sjala četiri nebesna svetila.Prvo i najveće beše ono ljubičasto sunce, i sa svim prema njemu, na drugoj strani onoga blistavog pojasa, čkiljilo je ono pegavo crveno sunce; a nedaleko od njega u istoj ravnini nebesnoj neobično je blistao nekakav dvostruk mesec.Jest, on je odista bio dvostruk, jer mu je desna strana bila osvetljena tako, da je izgledao kao da je od livenog srebra, a imao je oblik našega mladog Meseca, dok mu je leva strana imala oblik opet mladog meseca, ali je ovaj drugi srp imao nekakvu sivo-žućkastu boju, što je po malo prelivala u tamno-crvenu, dok je njegova sredina bila sa svim zasenčena....Treće svetilo imalo je oblik našega punog Meseca kad visoko odskoči i kad nam je nad glavom; a u neposrednoj blizini njegovoj blistale su nekolike jedva vidne zvezdice. „Eto, odavde se lepo vidi cela sistema Mizarova....Pogledaj ga pogledaj kako je veličanstven.Eno onoliko izgleda vaše Sunce gledano sa Merkura, mezimca vašega Sunca....Posle, vidi, kako je lepo ocrtana putanja, kojom planete Mizarove kruže oko svoga centra, oko njegovoga veličanstva Mizara....Eto, to je verna slika sisteme vašega Sunca“ objašnjavao mi je vođ moj. „Ama, molim te, kakav je ono dvostruk mesec: dva mlada meseca s rogljevima jedan prema drugom okrenuta?“ upitam ga. On se osmehnu pa će mi reći: „To nije dvostruk mesec, to je jedan mesec....Zar ga ne poznaješ.To je Gamido, to je ona lepa zemlja, to je onaj divotni perivoj nebesni, što smo ga malo pre posmatrali.Onaj srebrnasti srp, to je ona strana njegova, koju je Mizar obasjao; a onaj crvenkasto-žućkasti srp, što je više tamno-crvenkaste boje, — to je njegova leva strana, koju je opet obasjalo njegovo drugo Sunce, Sunce Amare-Mare; a kako se ovaj pratilac njegov nalazi prema ova dva svoja sunca, u takom položaju, da mu je ona tamna, ali opet lepo vidna njegova površina, što je između ona dva srpa, došla u svoju senku.I tu je sad na njemu noć, ali ne noć kao što su vaše noći, već kao što su vaši sutoni ili vaša prozorja.“ „A kakvo je ono svetilo što liči na naš pun Mesec?“ upitam ga. I on mi odgovori: „Ovo je Mizarova peta planeta, a po veličini prva.Nju su susedni astronomi nazvali Amare-Lime, što će reći vladajuća.I ona je zaista, posle Mizara, oca svoga, najmoćnija po sili i uticaju svome, jer je ona od sviju svojih sestara najveća, a nalazi se u sredini sisteme Mizarove.Ona je u ovoj sistemi ono što je vaš Jupiter u sistemi vašega Sunca: njegov uticaj na sve ostale planete u carstvu Mizarovu presudan je: on je taj što svu svoju braću i sestre drži kao na nekim uzdama, čas im uzde popušta, a čas ih zateže, te im ne da da odu u stranu!....I mi smo mu se veoma približili, te nam izgleda kao vaš pun Mesec....A pogledaj kako je sjajan!.:..On se sad nalazi u tečnom stanju — od prilike onako kao rastopljeno gvožđe, srebro ili zlato, dok se sve one njegove stihije, što će se od njih posle sto pedeset miliuna godina stvoriti njegova mora, sad nalaze u gustim slojevima oblaka tako, da zraci sunca Mizara još nisu nikad prodrli do samoga njegovog jezgra, onoga silnog okeana njegove lave, čija vrelina ne da da i jedna kap vode dopre do njene površine, na kojoj se ovde onde počela hvatati granitska kora, ali koju sila lavine vatre začas zdrobi u milijarde komada, pa ih opet pretvara u oblik tečne materije....I još nešto : vaše Sunce ima preko 400 članova u svojoj zadruzi, a Mizar ih ima oko 600.I on ima neku vrstu asteroida, ali su ovi i mnogo sitniji i mnogo lakši no oni vašeg Sunca; a putanja im se nahodi između Amare-Lima i Amare-Veje....Posle još nešto: vaše je Sunce teže od sviju svojih planeta i njihovih pratilaca na sedam stotina puta, a Mizar je opet teži od svoje čeljadi na 804 puta, — pa i po tome je Mizarova porodica slična porodici vašega Sunca, samo što je ova mnogo mlađa, jer se, naravno, na nekoliko stotina miliuna godina obrazovala docnije nego sistema vašega Sunca.Temperatura je njegova mnogo veća nego ona na vašem Suncu i njegove su stihije kud i kamo ređe, te je s toga on po volumenu 15 puta veći od vašeg Sunca, dok je po težini gotovo koliko i vaše Sunce.I tako kad Mizar uđe u godine vašeg Sunca, i on će se smanjiti, pokoravajući se večitim zakonima gravitacije, hlađenja i — zgušnjavanja; ali će opet do toga vremena i vaše Sunce postariti i u svome mladićkom žaru popustiti pa se još više smanjiti, a po njegovu će se licu nabrati bore starosti i iznemoglosti, isto onako kao što to sad gledamo na licu ovoga iznemogloga starca u porodici Mizarovoj,“ reći će mi Laplasov duh pokazavši mi rukom ono crveno i pegavo Sunce....„A treba još i to da znaš, da je i vaše Sunce, kad je bilo iste temperature, koju sad ima Mizar, zapremalo toliko isto prostora, koliko ga sad zaprema Mizar.Njegova periferija dopirala je čak do orbite Venerine; ali, duša valja, u to doba još se od njega ne behu odelila njegova poslednja deca — vaša Danica Merkur!....Nego dosta o tome.Nas već evo gotovo na samom pragu plamenog dvora Mizarovog.Još ciglo pola miliuna milja, pa ćemo biti u samim bukovima njegovim; a ti ćeš biti jedini sa vaše Zemlje, čij je duh, još za života svoga tela, bio tako srećan da izbliza posmatra veličanstvene vale jednoga Sunca!....Pazi, pazi!...Pogledaj-der, pogledaj!“ povika Laplasov duh. I ja pogledam....O Bože, Stvoritelju, velija dela tvoja jesu, Gospode!...Meni se prosto učini, kao da iz onoga kolosa ognjenog na sve strane plinu jedan strahovit plameni okean, pa poče plaviti celu onu crnu nebesnu pučinu; njegov se rub uznemiri; iz njega staše šibati gorostasni plamenovi, a njegova se cela površina strahovito uzburka.Meni se činilo kao da sve nebesne zvezde neopisanom brzinom poleteše ovome plamenom okeanu da se u nj utope.I ovaj grdosni golijat nebesni, činilo mi se, ispuni čitavu pučinu vaseljeninu.Samo se još nad nama crnilo nešto neba i u onoj su crnini žmirkale još nekolike zvezde; a sve se ostalo pretvorilo u jedan vatreni okean, čije krajeve nisu mogle dogledati oči naše, onako isto kao što se ne vide krajevi prostranoga Tihog Okeana....Ovo upravo nije ni po čemu ličilo na Sunce.To beše jedan neizmeran vaseljenski haos, sastavljen iz večitog ognja i plamena i onih pomamnih stihija što jedna drugu ne trpe, što jedna drugu potiskuju, progone, — što jedna drugu proždiru!...Površina ovoga nebesnog džina ne da se ni odrediti ni opisati.To upravo i nije bila površina, već nekakva vatrena pomama.Ona se nije samo talasala, već su njeni vali zapljuskivali sam nebesni zenit; ona je vrila, penušila, kipela; a njeni plameni ključevi dostizali su do samoga svoda nebesnog....Najpre se razjape nekaka strahovita ognjena ždrela, pa onda iz njih, munjevitom brzinom, bljunu plameni bukovi koji svojim prskavim vrhovima pokriju i ono malo neba nad nama...Šta Davalagiri, šta Kordiljeri, — to su prema džinovskim valima ovoga pomamljenog plamenog okeana — majušne borice, što ih večernji zefir nabira na ogledalu kakvoga tihog jezerca!...Pa onda, ona piska, ono fijukanje, ona demonska pomama nebeskih stihija, što hoće iz temelja da pokrenu i nebesa i celu vaseljenu; pa ono jezovito urlikanje pomamnog orkana: kao da je ispunjavalo čitavu beskonačnost vaseljeninu!... „Eto vidiš,“ počeće moj vođ, „ovaj nebesni ispolin, ovo silno, ovo plameno srce, čije moćne otkucaje oseća svaki damar u ogromnom organizmu jednoga prostranog carstva zvezdanog; — ovaj ognjeni okean, čiji vali zapljuskuju čak gore u nedogledne prostorije nebesne, to je ona bledunjava zvezda, što je druga po redu u repu Velikog Medveda.I ne samo da taj silni otkucaj srca njegova osećaju svi članovi ove ogromne porodice Mizarove, već ga osećaju i svekoliki ostali svetovi, što ispunjavaju ovu beskonačnu pučinu vaseljensku....“ „Posle, s ovog grandioznog ognjišta, iz ove božanstvene laboratorije, iz ovoga neiscrpnoga vrela toplote i svetlosti, potiče život za mirijade mirijada organskih stvorova u prostranoj obitelji Mizarovoj.I kad bi ovo srce prestalo da kuca; kad bi se oganj na ovom čudotvornom ognjištu kojom nesrećom ugasio, onda bi cela porodica ovoga džina-Sunca u tome istom trenu prestala da živi.“ — — — — I Laplasov duh malo zastade, pa onda nastavi opet dalje: „Oh, da ti je znati, kakve bi strahovite promene nastale u čitavoj oblasti vašega Sunca kad bi se ono ugasilo: nestalo bi dana, nestalo sutona, nestalo prozorja; utrnule bi sve nijanse boja; nestalo bi proleća, leta, jeseni; Zemlja bi se pretvorila u jednu večitu santu leda; presekao bi se za večna vremena onaj konac na koji se nižu dani, nedelje, meseci, godine, vekovi što obeležavaju život ljudski, napredak i razviće čitavoga čovečanstva; a sve bi se to stopilo u jednu strahovitu crnu, u jednu večitu noć!...“ I onda Laplasov duh opet zaćuta.Dugo je tako stojao i posmatrao onu strahovitu borbu plamenih valova, one grandiozne vatromete, što ih nekaka neznana sila pali i baca čak gore pod sama nebesa, pa će se odjednom okrenuti meni i reći mi: „Pa ipak ta sudba čeka ne samo vaše Sunce i celu njegovu porodicu, nego i sva ona nebrojena svetila što su rasuta po ovoj beskonačnoj pučini vaseljeninoj....Ljudi se rađaju i — mru; to isto biva i sa zvezdama....Šta, ti sumnjaš?O, vi, neverne Tome!...Vi verujete u stvari koje ne postoje, a ne verujete u ono što postoji, što je večito, što je nepromenljivo.Vi biste hteli najpre sve da vidite, sve da opipate, pa da verujete, a ne znate da ima mirijada stvari, pojava i njihovih pra-prauzroka, koji se ne daju ni videti ni opipati ni osetiti; a najposle šta ste vi u stanju videti, osetiti, opipati, čuti s tim vašim nesavršenim čulima?Da li ste vi ikad osluškivali kako se u proleće penju sokovi u drva i bilja kroz onaj nepregledni splet njihovih vena i arterija, što otkivaju ono čudesno tkivo lista u kakoga stogodišnjeg rasta, ili one nežne blistave i bojali-listiće u mirisave majske ruže i šarenog šeboja?!...Vi samo osetite one zemaljske trusove, kad se već i sama njena kora, od 43 kilometra debela, pod vašim nogama zaljulja i zatalasa i to tek onda, kad se i sama „beslovesna“ stoka od toga potresa usplahiri, a ne znate da nema nijednog sekunda kad se kora zemljina pod vašim nogama ne potresa, ne drhće, ne treperi — od neprestanoga vrenja i talasanja onoga silnog okeana lave u utrobi Zemljinoj.I vi kod sviju tih vaših „fino izoštrenih“ čula, kod sve vaše i „duboke i visoke“ naučnosti — niti što pozitivno znate, niti što od svega toga nazirete.Vi ste za mirijade pojava, što se faktički pred vama događaju, vrše, pojavljuju, kod svojih očiju — slepi, a kod svojih ušiju gluvi!.Ovo što ste do sad otkrili, pronašli i naukom utvrdili, to je tek kokošije čeprkanje na podnožju gorostasnih Davalagira.Ta vi ste jedva u početku početka strogoga rada naučnog i pronalazaka večitih prirodnih istina!..“ I Laplasov duh opet nešto zastade, pa će gotovo jetko nastaviti: „Pa ipak u vas ima puno „naučnika,“ koji uobražavaju da njihovoj dubokoj naučnosti nema granica i da ono, što njihova glava ne može da shvati, da pojmi, i ne postoji...Oni su to što su prvi drznuli da kažu, da je Bog popovska izmišljotina i to samo zato, što ga oni nisu kadri videti ni svojim rukama opipati, niti ga podvrći svojoj „naučnoj“ analizi!...Strpali ljudi celu vaseljenu i sve zakone njene u svoje naučne aparate, pa sve to propustili kroz fina i osetljiva cedila velikoga mozga svoga i ni u jednom trunku njenu ne našli traga Božjega!...Oni smeću s uma, da bi takvu teoriju mogao postaviti i kakav „naučni“ mrav, jer je on, prema relativno nižim životinjama, mnogo dalje u inteligenciji izmakao, nego što se čovek uzneo nad ostalim, njemu najbližim, životinjama; oni nisu kadri da uvide, da su Termiti relativno veći inžinjeri, nego oni vaši, što probijaju brda i planine, te kroz njih provode železničke pruge, pa im se vrlo često dešava, da se čitavi tuneli sruše nad glavama putnika, i to samo zato, što nisu bili u stanju da uzmu u obračun sve elementarne sile, koje dan i noć rade da taj njihov rad sruše i ponište, dok se to termitima vrlo retko dešava: njihovi čudesni nasipi, njihova živopisna sela i zaseoci retko kad poplave reke.Jeste li kadgod mislili o tome, gde ovi vredni neimari učiše ovaj čudnovati zanat svoj; na kojoj li politehnici svršivaše oni svoje inžinjerske kursove?...“ „Ta oni to rade po prirodnom instinktu, onako isto, kao što grade pčele svoje saće u koje pribiraju med,“ odgovorim mu. „A, prirodni instinkt!... je li Boga ti?Ništa nije lakše kazati nego — prirodni instinkt.Na taj se način mogu rešiti najzapletenije probleme...A ne pitate, ko taj prirodni instinkt usadi u onu malu glavicu mraviju, pčelinu i termitovu.A, znate li vi štogod o onim pticama što svoja gnezda prave na vešaljkama od tanke i meke paviti, te da svoj podmladak sačuvaju od opakih svojih neprijatelja što se hrane njihovim jajima i mladim tićima ?Sad se one više ne muče da prave vešaljke od paviti ili drugoga elastičnog puzavog bilja, nego ti one našle gotovinu: odu na kako fabrično bunjište pa tu nađu parčadi kakva kanapa, ili pantljičica, te od njih načine vešaljke za svoja gnezda: i lakše i zgodnije i praktičnije!...Ko ove tice tome lakšem i praktičnijem poslu nauči?Da i to neće biti prirodni instinkt?..Zar ne vidite u ovome poslu jedno zrnce velikoga božanstvenog uma?!Ta se božanstvena iskra nalazi i u mozgu mravijem kao god i u mozgu Kopernikovu.Pa i u samome tome prirodnom instinktu, po kome mala pčelica gradi svoje saće i sprema svoj bogati zimovnik; po kome se ptice selice, o jeseni i proleću, kreću na daleki svoj put — odsijava božanstveni dah Boga Stvoritelja.Jeste li kadgod razmišljali o tome, kako u svakom stvaračkom radu prirodinu ima plana, ima misli, ima težnje za sve lepšim i savršenijim oblicima i biljnim i životinjskim?..Primitivna je biljka bila gruba, nesavršena: ona je bila bez lišća i bez cveta; prvi je cvet bio bez ovih današnjih divnih boja i mirisa, a prvi stanovnici Zemljini bez glasa, bez sluha, bez vida i bez ljubavi prema svome nejakom i slabačkom porodu; a pogledajte danas, s kakvom ljubavlju i predanošću matere gaje i podižu svoj podmladak i često i same ginu, braneći svoj porod od proždrljivih i silnih neprijatelja svojih... „Zar se u svemu tome ne vidi božanstvena iskra Boga Stvoritelja?!A to je u vas sve jedan prost, jedan go instinkt i — ništa više.I vi u to slepo verujete, i to samo zato, što još niste kadri da vidite ono što vaše nesavršene oči nisu kadre da vide i vaša čula da osete; vi u to verujete i zato, što ste uobrazili da su vaša čula tako oštra, tako osetljiva, tako moćna i tako savršena, da na svetu nema ništa, što vi ne možete videti, čuti, omirisati, opipati, osetiti, izmeriti i proceniti!....“ I Laplasov duh opet zaćuta.On me je posmatrao — od glave do pete, ali nekim blagim, mekim i milostivim pogledom, pa će me odjednom upitati: „Jesi li kadgod slušao onu priču o jednom visoko-naučenom mravu i njegovom javnom predavanju?" „E onda čuj!..To je ovako bilo: Taj veliki mravji naučnik jednoga dana objavi preko svojih domaćih — i jutrenjih i večernjih — listova, da će držati u velikoj opštinskoj sali javno predavanje o nekim svojim čudnovatim „otkrovenjima." Odredi se dan i čas.I svet navali — kao na pričešće.Sala je bila dupke pupa.Nijedno sedište nije bilo prazno, a mnogi su morali stajati — do same katedre govornikove.I mladi naučnik poče pričati, kako je on u dugom proučavanju prirode i svega onoga što se u njoj zbiva naišao na nekakve svetske divove, divovi po telu i po umu.I ako na svetu ima bogova onda su to oni.Njima je sve mogućno.Oni na nekakim đavoljim spravama brode sinja prostrana mora, a po najvećim rekama plove ne samo niz vodu, već i uz vodu: vode razgovore, dogovaraju se i sklapaju čitave planove putem nekih čudila što se zovu telegrafi i telefoni, koje je opet izmislio nekakav njihov čudak — Edison; pa još nisu ni s tim zadovoljni, već rade i na tome, da se razgovaraju i preko mora i preko gora bez telegrafskih žica i direka!... „I još to siromah mrav nije ni izgovorio, a u sali se začu žestoko zviždanje, lupanje nogama o patos i kreveljenje; neki stadoše čak i jezike da plaze, a u onoj silnoj svetini začu se i neko mumlanje i pretnja: neko viknu čak i: dole, dole!...U taj isti mah začu se neka pištalica što u sam mozak zadire, i na to se kao kiša osu na naučnikovu katedru, bacanje pokvarenih jaja i to u tolikoj meri, da je bedni naučnik morao prekinuti svoje predavanje i iz sale pobeći na neka tajna vratoca, inače bi bio prosto rastrgnut, a možda čak i živ spaljen na lomači, kao ono što su htela tvoja braća spaliti veselog Galileja kad je dokazivao da se Zemlja oko Sunca okreće a ne Sunce oko Zemlje.“ „Posle ovoga nastalo je tek pravo ruganje i ismevanje svega onoga o čemu je naučni mrav govorio....“ — „E, ono je bilo baš minhauzenski... on pronašao da na svetu ima stvorenja savršenijih i umnijih od nas, a osobito čak i od naše braće termita, za koje se zna da su najveći inžinjeri, umetnici i građevinari na čitavom šaru zemaljskom!...Pa, onda, ono, da se neko s nekim može razgovarati čak preko mora!...A šta mi nismo radili da stvorimo kakve bilo „komunikacije" preko jednog potoka, pa pišta!“ povikao je onaj što je počeo prvi da zviždi. — „Učilo nešto, pa podiglo nos: hoće njim nebesa da zapara!...Priča nam o onome u što ne bi ni lud verovao!Kao da mi nismo bili po svetu i videli šta sve može biti, a šta ne može!... povikao je jedan debeljko - mrav, za koga se pričalo, da je na jednom suvom listu dvaput prelazio preko nekog potoka — i tamo i amo... „Ti me, mislim, sad razumeš?“ „Razumem te, potpuno te razumem!Ja već i sam uviđam da je naš rod malo izmakao od mrava — prema onome šta još svega ima da se u vaseljeni, u životu njenu, u neizmernim tajnama njenim, ispita, prouči, otkrije, da se potpuno sazna, vidi, čuje, oseti, izmeri, proceni i svakoj pojavi nađe pra-prauzrok njen“ — odgovorim mu. Na taj moj odgovor Laplasov se duh blago osmehnu i zausti da mi još nešto kaže; ali u taj mah, kao da neka nadzemaljska sila celu vaseljenu iz temelja zaljulja...Najpre kao da se miliun gromova u jedan dušak prolomi, a za tim nam se učini, kao da se ceo onaj plameni okean u jednom trenu oka na dvoje rascepi, ili bolje reći, kao da nekakva paklena neman iz njega razjapi svoje džinovske čeljusti, u nameri, da cela nebesa proždre, ali u isti mah, rekao bih, iz toga živog ždrela pokulja cela vatrena utroba ovoga nebesnog čudovišta od ognja i plamena, pa se onda stade cepati u hiljade hiljada plamenih stubova; džilitnuše se kao neke strahovite alusije pravo gore nebesnom zenitu i tu se o nj razbiše u miliune bleštećih pramenova, te njima pokriše celo nebo nad nama....Bože, ja strahovit li je to prizor bio!...To beše odista neki čarolijski, ne, nego božanstveni vatromet sa mirijadama vatrenih stubova, obojenih mirijadama raznovrsnih boja, o kojima mi smrtni dole na Zemlji ni pojma nemamo... „Divno!“ povika i sam Laplasov duh..... „Ovo je jedna od većih erupcija Mizarovih!“ „A mi se eto i ovde zadržasmo više nego što sam mislio!“ reče mi moj vođ pošto od onoga jezovitog prepada malo sebi dođosmo.„Trebali smo već do sad biti duboko u sazvežđu Lovačkih Pasa.Tuda nam je najpreči put u onaj tajanstveni ali davno i davno izumrli zvezdani svet“... I mi se kretosmo...Mi se samo još jednom obazresmo da vidimo kako sad izgleda onaj golijat nebesni...Bože, to beše samo jedna majušna treperava zvezdica!..Ja je nikad ni poznao ne bih, da mi je ne pokaza moj vođ...Svojim očima nisam mogao verovati, da je to onaj malopređašnji plameni okean, koji kao da beše svu vaseljenu prekrilio...A, sad, gledaj, od sve te njegove grandioznosti ostala jedna majušna svetlucava zvezdica!... Ne znam koliko je trajalo ovo naše putovanje; samo znam to, da se nije putovalo već letelo mnogo brže, nego što leti sunčana svetlost....Zvezde su se po onoj crnini nebesnoj neobičnom brzinom na sve strane razilazile; a na nebu je u trenu oka nestajalo pojedinih zvezdanih grupa, dok se najposle ne nađosmo u jednom tamnom nebesnom prostoru, u kome se retko koja zvezda mogla videti. I taj mračni prostor, s časa na čas, bivao je sve veći i veći, dok se na nebu ne obrazova jedna nepregledna, kao ugljen crna, sferična periferija. „Vidiš li?“ upita me moj pratilac. „Vidim, kako da ne vidim.Mi kao da ulećemo u jednu mračnu bezdanu provaliju, u kojoj ne sija ni jedna jedita zvezda!...“ „Ne pitam te to; vidiš li ti što drugo u toj mračnoj nebesnoj pučini?“ „Ništa baš.“ „Pogledaj, pogledaj malo bolje!Uzmi na oko samu sredinu toga crnog ponora nebesnog!...“ Ja ga poslušam.I odista, nisam mnogo tražio, i od prilike, nasred toga mračnog prostora nebesnog, opazim jednu malu beličastu, jedva nešto svetlucavu mrljicu, nalik na malo veći terzijski naprstak. „Vidiš li?“ upita me Laplasov duh opet. „E sad vidim.“ „Jednu belu, malu, svetlucavu mrljicu, je li?“ „Nalik na naprstak.“ „Sa svim tako; a znaš li šta je to?“ — „Bog s tobom bio, otkud bih ja sad mogao znati šta je ovo; bez sumnje opet nekakva nebesna maglina?“ „Ne maglina, već gomilica sićušnih zvezdica, o kojoj vam je sinoć govorio g. D. S. u Građanskoj Kasini, da u njoj ima deset hiljada Sunaca.I odista vi ste ipak dole na Zemlji u astronomiji dosta napredovali; vi imate već prilično velike teleskope, da na njih možete videti i ovu bez traga udaljenu nebesnu gomilicu zvezda, i ne samo videti je, već je i u zvezde rastvoriti, i ne samo u zvezde je rastvoriti, već te zvezde i prebrojati!...A pogledaj je!Mrljica i ništa više; a mi smo joj se približili za čitave tri četvrtine puta, i jedva je tek sada golim okom možemo videti!Odavde sunčana svetlost trebala bi 1106 godina pa da do nje dođe.Pomisli 10 hiljada sunaca, pa se sve zbilo u onu majušnu mrljicu, u onaj, kako ti reče, terzijski naprstak!...“ I dok smo mi posmatrali ovu svetlucavu, gotovo jedva vidnu zvezdanu gomilu, dotle je onaj crni ponor zahvatio polovinu neba, onako isto, kao kad se na nebo navuku crni gradonosni oblaci... „Ama šta je ovo ?“ povičem: „još malo pa će na čitavom nebu sa svim nestati zvezda!“ „A, ne boj se, neće!Ta crna nebesna/pučina što se pred nama širi, to je samo jedno majušno pusto ostrvce na ovome kraju neba.Njih je puno, puno u ovoj beskonačnoj vaseljenskoj prostoriji...Video si samo u nekoliko onu na južnom polu vašega neba, ali da ti je nešto videti onu oko reke Eridana, pa onu u okolini Kita, pa onu što se prostire iza Lađe Arga, pa onu na samim sapima Jednoroga i puno, puno drugih, kud se god okreneš po ovoj neizmernoj prostoriji nebesnoj.Ima tih nebesnih pustinja na kojima ima po nekoliko hiljada ugašenih sunaca.Tako jedno mesto, eto, i ovo je pred nama.Po ugašenim zvezdama u njemu ono dolazi u najznamenitije vaseljenske pustinje.Tako usred te nebesne crnine ima hiljadu osam ugašenih sunaca, a među njima ima jedna, davno i davno izumrla sunčana porodica, koja je po broju svojih članova, dvaput veća od porodice vašeg Sunca, a po težini mase svoje deset hiljada puta teža, dok opet zauzima prostora devedeset i osam hiljada puta više nego što ga zauzima sistema vašega Sunca.Otac ove izumrle sunčane porodice zove se Amadurama.Amadurama ima 106 planeta, od kojih je najveća tako zvana Kalidže-Radže, što mu znači: vatreni okean.Ova je planeta devet puta veća od vašeg Jupitera; a ona što su je susedni astronomi nazvali Kleva, isti je vaš Jupiter i po zapremini i po težini.Osim ovih velikih Amaduraminih planeta, ima još srednjih 68, a manjih 22; dakle 16 velikih, 68 srednjih i 22 male planete; a sve ove planete imaju opet svoje pratioce i to neke po dva, neke no pet, šest, a ima ih koje imaju i po deset i dvanaest, tako, da cela ova ogromna sunčana porodica ima na 969 članova, među kojima se nalazi oko 429 od kojih nijedna nije manja od vašeg Meseca.Otac ove mnogobrojne sunčane zadruge, po svojoj težini, teži je od cele svoje porodice na 1800 puta.Ova nebesna provincija jedna je od najstarijih neimarskih tvorevina u čitavoj ovoj nebesnoj pokrajini; sad će se uskoro navršiti petnaest milijarada vekova, od kako se ona obrazovala iz jedne od najvećih maglina u svemiru, iz koje je do sad obrazovano na 124.000 većih i manjih sunčanih sistema; a poslednji sunčani svetovi što su iz ove pra-pramaterije obrazovani, to je ona svetlucava mrljica, koju si malo pre video u ovoj mračnoj pustinji nebesnoj; to je ona golim okom jedva vidna grupa zvezda od deset hiljada sunaca!I ovo su sve sami mladići tek nastali da žive; a među njima ima samo jedna malo starija zadružica sunčana, u kojoj su se već javili razumni stvorovi; ali su i oni tek, štono kažu, u povoju: sad baš vode borbu sa nekom vrstom medveda i mamuta...Oni sad jedan drugome otimlju pećine, zgodne zaklone od zla vremena i poplava, koje su tamo sad u najvećem jeku i koje čine čudesa od pustoši.U njih od kulture i kakvih industrijskih začetaka još nema ni traga; u njih još nije započeta ni tako zvana „Kamena“ a toli „Bronzana“ perioda.Oni se još sa svojim neprijateljem biju drvljem i kamenjem; jedan je od najvećih junaka njihovih, pre kratkog vremena, našao negde u prastarim šumama neku zamašnu budžu i to sa svim prirodnu budžu; gore na debljem kraju grdna ćula — koliko čovečja glava, a tanji kraj prava držalica...Samo pak drvo tvrdo je kao gvožđe!...I njemu sine u glavu nekaka ženijalna misao, te ti dočepa to izvrsno oružje, i zavrgne se njime....Prvi medved koji je na nj nasrnuo, platio je glavom, Posle je činio prava čudesa, a dao ga Bog, te je i inače bio snažan — pravi div!...Njegovo ga je pleme počelo obožavati — kao Boga; ali i to stoji, da su dvaput više imali većeg „rešpekta“ prema onoj njegovoj čudotvornoj budži, nego i prema njemu samom....“ „I ti to baš tvrdiš da i u ovim zabačenim krajevima nebesnim ima ljudi?“ primetim mu ja. Laplasov se duh namršti.Ne bi mu pravo, što u ovome mome pitanju beše kao i neke sumnje u ono njegovo pričanje. „Vi ljudi ostajete večito jedni i isti!Od sebe i onoga vašega ja ne možete da se odvojite; vi još ne možete da izbijete iz svoje glave onu svoju staru predrasudu, da ste vi jedina čeda Božja „stvorena po obrazu i podobiju Njegovu“; da je vaša Zemlja jedina u čitavoj vaseljeni, obdarena razumnim stvorenjima- — ljudima; a Sunce, Mesec, i sve nebesne zvezde da su stvorene da vama svetle i da vama i vašim ugodnostima služe...Vi se, istina je, već počinjete otresati od tih sujetnih predrasuda, ali na dnu vaše duše opet ostaje nešto od one stare žice!...Eto, na primer, samo tebe da uzmem.Ti si se prilično oslobodio od tih, upravo suludih predrasuda, pa ipak malo pre reče: ,,i ti to baš tvrdiš, da i u ovim zabačenim nebesnim krajevima ima ljudi?“ Ja sam ti do sad nekoliko puta pominjao Marsove stanovnike, njihovu visoku inteligenciju i naučnost, a osobito na polju astronomije i inžinjerije; a ja sam ti, čini mi se, jednom pomenuo njihovu slavnu gorgonsku zvezdarnicu, u kojoj ima zvezdani katalog od nekoliko miliuna sunaca, sunčanih sistema, sunčanih planeta i planetskih pratilaca, a da i ne pominjem one astronome i njihova otkrića u carstvu Mizarovu, a ti opet — ba nu!...“ „Oprosti prijatelju!Ja nisam imao nameru da te vređam.Meni se ono pitanje tek onako sklizlo preko jezika — možda malo i nepromišljeno, ali nikako u kakvoj zloj nameri, a još manje da dam ma kakva znaka da tvome govoru ne verujem,“ počnem mu se izvinjavati, na što će mi on opet reći: „Znam ja to bolje nego ti: ja vidim svaki pokret misli tvojih, ali mi je opet krivo — što ste taki!...Ta Bog vas video, pustite pamet ispred misli vaših, neka ona osvetli i pute kojima idete i reči koje izgovarate!...A, sad, dosta o tome!...Tu i nije pitanje, da li si ti u stanju da me uvrediš ili nisi, nego je u pitanju ona vaša večito napućena sujeta da ni u što ne verujete što vaš um i vaša pamet nisu kadri da shvate i da pojme.Što vi ljudi malo ne mućnete glavom, pa da pitate?!Evo ti jednoga ciglog primera iz koga ćeš sam uvideti, kako si ono malo pre nepromišljeno — bubnuo!... „Tako, ti si već dobio nešto pojma o strahovitoj beskonačnosti vaseljeninoj, dobio si ga bio sa mnom putujući kroz neizmerne prostorije nebesne.Video si svojim rođenim očima tolike bezbrojne zvezde, što su pored nas proletale kao gusti rojevi blistavih pčela.Njih ima u beskonačnoj vaseljeni miliuni miliuna!Svetovi su, opet ti velim, u vaseljeni bezbrojni, onako isto kao što su i atomi bezbrojni iz kojih su ti svetovi obrazovani.I svi ti svetovi, sva ta bezbrojna vaseljenska sunca, sve njihove bezbrojne planete i planetski pratioci — svi su oni obrazovani iz jednih i istih vaseljenskih stihija, iz jedne i iste pra-pramaterije, iz jednih i istih po vaseljenskoj pučini rasturenih nebesnih maglina, a po jednim i istim večitim zakonima prirodnim, po kojima se ceo nebesni kosmos kreće, živi i upravlja...Razumeš li ti ovo što ti ja govorim?“ „Daj Bože!...“ „Pa da je to lako razumeti, ne bih te ja ni morio s kojekakvim pitanjima...Moja glava prosto buči od ovih silnih pojava i prizora, što ih za kratko ovo vreme videh putujući s tobom po ovim basnoslovnim prostorijama nebesnim!Posle, nama ljudima ne treba ni zameriti, što nam i u pameti i na jeziku večito lebdi pitanje: da li ima ljudi i na drugim zvezdama?“ — reknem mu. „E, tu ti u nekoliko imaš pravo; ali zato ti valja malo dublje ući u to pitanje; valja ti ga malo bolje sa sviju strana razgledati, pa da u njemu samom nađeš odgovora.Eto, hajde pođi za mnom sa tvojim mislima, pa ćeš se i sam o tome uveriti....Tebi je već poznato da u ovoj beskonačnoj vaseljeni ima na miliune miliuna sunaca, a pet puta toliko sunčanih planeta, a još dvaput toliko, ako ne i više, planetskih pratilaca....Je li tako?“ „Tako je.“ „E, sad slušaj dalje!Iz toga bezbroja sunaca i sunčanih planeta hajde da izdvojimo jedno ciglo Sunce i njegove planete.I to neka bude vaše Sunce, sa onih njegovih osam planeta.Na jednoj strani, dakle, neka budu oni ostali miliuni miliuna sunčanih sistema, a na drugoj samo jedna jedita, i to je sistema vašega Sunca.I sad pođimo dalje.Između tih ciglih osam planeta vašega Sunca ima jedna po veličini peta a po daljini treća, na kojoj bez svake sumnje ima ljudi, a to ste vi.Je li tako?“ „Tako je.“ „E, kad je tako i kad to ne podleži nikakoj sumnji vašoj, onda de ti odgovori, da li se da razumno pretpostaviti da je između tolikih miliuna sunaca i njihovih planeta jedina vaša Zemlja Božji izbranik, da se samo pa njoj jave umna stvorenja, a svi ostali miliuni svetova da budu lišeni toga božanstvenog dara?De, de razmisli malo bolje o ovome pitanju!...A nemoj ni to smetati s uma, da su svi svetovi, sva sunca i sve njihove planete obrazovani po jednim i istim večitim zakonima, pa onda de sam odgovori na postavljeno pitanje!Je li, dakle, razumno pretpostaviti, da samo na vašoj Zemlji ima razumnih stvorenja, a na svima ostalim da nema? — — — — — „Zaista nije.“ „Naravno da nije,“ prihvati Laplasov duh....„U ovoj božanstvenoj radionici vaseljeninoj vladale su od iskoni, vladaju danas i vladaće večito umne sile koje neprestano teže za postupnim progresom, za večitim usavršavanjem oblika: one teže nečemu lepom, harmoničnom, uzvišenom.Sile te same uništavaju sve što je nakazno, slabo i bolešljivo.O da ti je znati kako je bio nagrdan primitivni čovek; on je bio kud i kamo bliži Gorili nego današnjem čoveku; tako isto ni budući čovek neće u mnogome ličiti pa današnjeg čoveka.Lepša i snažnija rasa osvaja ružniju, nagrdniju, slabiju, žoljaviju.U odabiranju lepšega, snažnijega, leži progres života i u životinjskom i u biljnom svetu.U nakaznom telu nigda se ne može javiti uzvišena i plemenita duša.Blesani se poznaju čak po crtama na licu, po grubom otkanju kože, po zgebavosti samoga tela njihovog.Istina ima izuzetaka, ali su oni vrlo retki...Eto, na priliku, Marsovi stanovnici kud i kamo su savršeniji, telom gipkiji, umno moćniji nego stanovnici vaše Zemlje.Oni su prema vama što i vi prema vašim Patagoncima.Zbilja, jesi li kad imao priliku, da na malo veće durbine posmatraš vašeg Marsa?“ upita me on odjednom. „Nisam“ odgovorih mu. Ti bi onda na celom šaru Marsovom video grandiozne radove Marsovih stanovnika, i po tome bi dobio pojam o visokoj inteligenciji njihovoj, kao i o ogromnoj umnoj moći i velikom znanju njihovu na polju više tehnike.Oni su ceo taj glob opasali čitavom mrežom džinovskih kanala — džinovskih: i po širini i po dužini i po množini.Oni su ove kanale proveli kroz sve svoje kontinente, i ove vezali sa svima njihovim morima, morskim zalivima i jezerima: i to su sve pravilne, čisto geometrijske, veštački izvedene figure; a u celokupnom tom radu njihovu vidi se divno izveden plan, izveden u očevidnom cilju, da se tim kanalima plovi i održava živ i brz trgovinski saobraćaj i na suvu i na vodi, da se vodom iz tih kanala svuda po kontinentima natapaju potesi, njive i livade, bašte i pašnjaci; jer na Marsu vrlo retko kiše padaju, a i mora su tamo kud i kamo plića nego na vašoj Zemlji.I sve to očevidno kazuje da i na toj planeti vašega Sunca ima ljudi, daleko naprednijih nego što su na vašoj Zemlji.U ostalom Mars je vrlo sličan Zemlji vašoj.Njegove klimatske prilike daleko su ugodnije za život, nego što su u vas.Tamo ne može biti ni vrlo oštre hladnoće ni vrlo velike vrućine.Posle, Mars je gotovo za polovinu manji od vaše Zemlje i zato su njegovi stanovnici i lakši i čiliji i inteligentniji.Oni mogu ustrčati uz vrlo strme nagibe, bez zamora i teškoće; a to sve jako utiče na razvijanje telesno, a, po tome, i na razvijanje duševno... „I sad, kad između osam planeta vašega Sunca imaju ne jedna, već dve planete, na kojima ima razumnih stvorenja, onda je, opet velim, prava ludost uobraziti, da je samo vaša Zemlja obdarena božanskom moći, da u svom krilu proizvede, podigne i odneguje ljude, a miliuni miliuna drugih sunčanih planeta i većih i manjih od vaše Zemlje, obrazovanih iz istih stihija vaseljenskih i po istim večitim zakonima njenim, pa da budu lišene toga dara, te moći, te sposobnosti,“ dodade Laplasov duh. I dok se ovaj razgovor između nas vodio, mi i ne opazismo, da je ona crnina nebesna prekrilila gotovo celo nebo.Samo su sena jednoj strani neba videle još po neke grupe zvezda, dok se cela ostala nebesna prostorija pretvorila u jednu neprovidnu, u jednu strahovitu noć, i samo je na jednom jeditom mestu, daleko tamo negde u nekoj zabačenosti nebesnoj, svetlucala ona malena grupa zvezda — grupa od deset hiljada Sunaca!.... „A evo nas već usred sredine mračnoga carstva Amaduraminog; evo nas na jednom vaseljenskom groblju, čiji su pokojnici u istoriji svemira negda igrali tako veliku i tako sjajnu ulogu!...Ovome večitom boravištu mrtvih treba pristupiti tiho i s puno pobožnosti,“ reći će moj vođ glasom koji je čisto treperio nekom uzvišenom blagošću i strahopoštovanjem... Ja sam lepo osetio, da me svega poduzima neka neobična strava.Činilo mi se da tonemo polako i nečujno u nekaki bezdani ponor, pun jeze, i mraka, u ponor večite crne noći!O, je li ko ozbiljnije razmišljao, šta je to upravo noć?I kakva je suština njena?To su prostorije večito sumorne, večito mračne, u koje nikad ne dopiru sunčani zraci, i koje nigda ne zagreva toplota sunčeva.Noć nije samo mračna; ona je i ledena; noć je oličena prostirka smrti.Ona je simvol mračnoga groba..... „A sad pazi!Mi se već približujemo ugašenoj zvezdi,“ reče mi moj vođ... I ja uprem pogled u onu mračnu bezdanu nebesnu.Ništa nisam mogao videti; a šta je ko još mogao videti u jednoj pustoj i neprovidnoj tmini?!... „Ne vidiš ništa?“ „Ne vidim ništa, sem ovoga crnog ponora nebesnog.“ „Pa tvoj umni vid još stoji pod impresijom tvojih materijalnih očiju; ali za to treba da pregneš svom svojom duhovnom voljom, te da progledaš očima duše svoje, očima uma svoga; jer umne oči vide i u mraku kao god i na belu danu: njima ne smeta ni blešteća sunčana svetlost ni gusta ponoćna tmina — da sve vide, da sve umotre, da jedno od drugog razlikuju i raspoznaju,“ reče mi Laplasov duh. I u taj isti mah meni se učini, kao da mi čisto svanu, i pred mojim očima sve se preobrazi.Nebesna crnina istina je ostala ista, ako ne još i gušća i crnja, ali sam ja i nju i ono što je u njoj sve razgovetnije video.Čak tamo u nedoglednim dubinama nebesnim video sam sijaset sićanih zvezdica kako zanosno svetlucaju, a koje malo pre nisam mogao videti.I šta sam još video?U onoj kao gagat crnoj nebesnoj tmini, u nekoj neodređenoj daljini lepo se ocrtavao jedan grdosan glob.I činilo mi se kao da nas je on opazio, pa se na nas ustremio!...Prosto se videlo kako se nadima i kako zauzima sve veći i veći prostor na nebu; lepo se videlo kako one malene zvezdice, jedna po jedna, zamiču za njegov mračni rub. „To je ona ista pojava,“ reći će mi vođ moj, „što smo je posmatrali kad smo se približavali vašem Mesecu.Tebi se čini da Arudža-Dara leti nama, a nije, mi letimo njoj.I u koliko joj se više približujemo, u toliko više ona zauzima nebesnog svoda.Još koji tren, pa smo već na njoj....I onda će ti se učiniti kao da si negde ia vašoj Zemlji....“ I, odista, ne prođe tren, dva, a mi se nađosmo nad jednim mračnim svetom.To beše noć u tmini.I lepo sam video kako se ocrtavaju crni horizonti — jednoga meni neznana sveta, sveta što večnim snom spava....I taj je mračni kolos jurio pravo k nama, dok nam se toliko ne približi, da sam mu mogao već raspoznati njegove nerazgovetne konture.To beše jedna nedogledna ravan bez i jednoga jeditog brežuljka ja kakve bilo uzvišice....Pod samim našim nogama, daleko dole u nekoj neodređenoj daljini sirio je nekakav nepregledan grad.To je bio grad mrtvih.I mi se tamo spustismo na jednu kulu, što se kao kakav ispolin podizala iz jednoga nepreglednog mora od kuća, palata, vila, hramova, spomenika i po grandioznosti i po stilu i po obliku, kakve ja u životu svome nikad video nisam.U neposrednoj blizini našoj, svud oko nas, ocrtavao se neki venac od samih crnih palata...To upravo i ne behu kuće i palate, već neke čudnovate senke, senke u tmini.... „Ama gde smo mi ovo?“ upitam moga čudesnog vođu, jer mi se odista učinilo, da smo sišli u nekako mračno podzemno carstvo!.... „Mi smo sada na jednoj astronomskoj kuli, jedne davno i davno opustele varoši, prestonice jedne od najprostranijih, najmoćnijih i najnaprednijih carevina na čitavoj kugli Arudža-Darinoj, mi smo u gradu Gomoru“ — odgovori mi Laplasov duh.„Da bi potpuno razumeo sve što ćeš na ovoj kugli videti treba da znaš, da je ova planeta bila u davno minulim vremenima jedna-od najlepših i najodarenijih kćeri Sunca Amadurame.Ona je po daljini 8-ma a po veličini 84-ta planeta u prostranoj obitelji Amaduraminoj; ona je po volumenu nešto manja od vaše Zemlje, ali je po težini nešto veća.Ona je zbog mnogih i mnogih povoljnih uslova i drugih klimatskih prilika za život — i biljni i životinjski — bila daleko prilagodnija, plodnija, bujnija, izdašnija nego vaša Zemlja.Ona ima dva svoja pratioca.Jedan je nešto malo veći od vašeg Meseca, a drugi, bliži, nije ni za polovinu njegovu.Posle, ova lepa kći Amaduramina dobijala je svetlost i toplotu i od svoga oca Amadurame i od svoga svetlog brata Kleve, koji je opet sa svojim sjajem i toplotom i nadmašio i preživeo svu svoju braću i sestre u ogromnoj porodici svoga velikog oca Amadurame.Pa ipak, prema svome položaju i daljini od ova dva svoja Sunca, na Arudža-Dari niti je bilo odveć velike zime, ni odveć velike vrućine; a, opet što joj je bila atmosfera!...Retka je to planeta u čitavoj vaseljeni, koja je bila odarena onako Bogom blagoslovenom atmosferom, kao što je bila ova na kojoj smo mi sad: ona je to što je bila ovoj planeti pravi zaštitnik i od suviše velike studeni i od suviše velike sunčane toplote.Ona beše sredina u kojoj se prelamalo i prelivalo toliko boja i nijansa njihovih kakvih je retko bilo i na kojoj planeti u ma kome vaseljenskom kraju. „Arudža-Darina je godina bila taman dvaput duža nego što je godina vaše Zemlje; ali što je najznačajnije, na njoj je ponekad trajao dan, i to pravi dan, po pola godine, a to je bilo uvek onda, kad njen brat, njeno drugo Sunce, kružeći oko svoga oca Sunca, dođe u opoziciju prema njemu, jer joj je danju sijao otac a noću brat.Inače obični dani i noći na ovoj planeti bili su 28 vaših sati; a najduži običan dan bio je 18 sati, najkraći deset, a tako isto razume se i noći; ali se retko dešavalo, da noć Arudža-Darina bude onako tamna kao što može da bude tamna noć na vašoj Zemlji, a to prosto zato, što je njena noć retko kad bila bez mesečine ma koga od njena dva pratioca....Ala su to noći bile, noći ljubavi, noći idilske, noći sanjarija, noći u kojima se duša čovekova uznosi do samoga prestola svevišnjega!Pa i njeni večernji sutoni i jutrenja prozorja dolazila su u prava čuda nebesna.Prelamanje mnogobrojnih boja, stapanje jednih u druge, počinjući od purpurne pa do zlatkasto-opalne i smaragdasto-ljubičaste — prosto se opisati ne da....A pogledaj je sad!...Od one prave carice nebesnih lepota, gledaj šta se načinilo!Jedna crna avet, što se nečujno i neznano vula po ovoj večitoj noći, po ovome mračnom carstvu, davno i davno ugašena Sunca Amadurame!...“ I iz grudi Laplasovog duha ote se jedan dubok uzdah.To sam lepo opazio. Pa i mene obuze neka tuga i neka duševna seta.Setih se ove naše vesele Zemlje i svega onoga što se na njoj zbiva, pa mi nešto teško na srce pade, kad pomislih, da i nju i ceo ovaj svet što na njoj živi ta ista sudba čeka.I ovaj se svet kolje i bije oko zalogaja hleba,- kolje se i bije oko varljivog sjaja i prolaznog gospodstva; kolje se i bije oko vlasti i nadmoćija; — kolju se narodi s narodima, države s državama, vlasnici s vlasnicima, plemena s plemenima, pojedinci s pojedincima; kolju se i krve da jedni druge satru, iskorene, unište; kolju se i biju za nekakve „Sfere viših državnih interesa“; kolju se i krve da vatrom i železom, puškom i sabljom pronose kulturu i civilizaciju po ovome majušnom zrncetu nebesnom; kolju se i biju da jedan drugog uvere: ko je od njih u pravu a ko nije u pravu; kolju se i biju čak i oko toga, ko istinitije veruje u pravoga i istinitoga Boga, a ko ne veruje; — a niko od njih i ne sluti da i njih ovaka ista sudba čeka, i njih i ovu našu veselu postojbinu!.... „Znaš li koliko je star ovaj negda sjajni, ovaj negda živi i veseli grad što dole pod našim nogama večitim snom spava?“ upita me odjednom vođ moj. „Boga mi, ako ti ne znaš, beli, ja ne znam; jer od kad pamtim za sebe, a meni ima godina! — ja ni o Suncu Amadurami ni o ovoj njegovoj planeti — Arudža-Dari, ni o njenom svetlom bratu Klevi, atoli o ovome gradu, — nikad ni od koga nisam čuo ni da postoje na ovome svetu, akamoli da znam, kad je ova varoš zasnovana,“ odgovorim mu. Laplasov se duh samo osmehnu, pa, će mi reći: „Od toga dana kad je ovome gradu udaren prvi kamen temeljac, a pod vladom silnoga cara Gomora od koga je i svoje ime grad Gomor dobio, — do sad je minulo preko pedeset miliuna godina!“ „Pedeset miliuna godina!... i ove kuće, i ove palate, i ovi velelepni hramovi sa ovim mnogobrojnim kubetima svojim, i ovi bezbrojni spomenici, ovako održani!...A, to mi izgleda malo neverovatno!...“ Pa usnama moga čičerona opet se razvuče onaj malopređašnji osmeh, i onda će reći: „To se tako samo tebi čini; ali kad bi ti znao i uzroke tome, ti onda ne bi tako govorio.Prvo i prvo valja ti znati, da je ovo jedan od poslednjih većih gradova, koji je na ovoj planeti podignut, a to je tako reći u doba poslednjih dana života njena.Njena je atmosfera, u to doba, bila već u veliko proređena; meteorološko taloženje bilo je gotovo sa svim iščezlo: po dve stotine godina, ne vaših već njenih, prošlo bi, pa na njoj ne bi bilo ni kiše ni snega.Olujine, bure, vetrovi, bili su gotovo sa svim iščezli; nebo večito vedro i čisto, a na njemu nigde jednoga jeditog oblačka; oblici morskih pribrežja i rečnih obala postali su sa svim nepromenljivi...A pogledaj malo bolje pa nećeš nigde spaziti ni najmanji brežuljak, atoli kakva džinovska brda i planine, doline i provalije — sve su to davno i davno nepogode — kiše, snegovi i mrazevi, toplota i vetrovi, kroz miliune miliuna vekova, nivelisali...Čak i podzemni vulkani stišali su se i smirili.Na površini ove ogromne planete izumro je svaki pokret, svaki dah!...Ovde je smrt davno i davno svršila svoje!Da je ko na krov ove astronomske kule, pre 28 miliuna godina kada se u ovome gradu poslednji život ugasio, ostavio kako lagačko perce ili kakav listić flispapira, mi bismo ga i sad ovde našli; jer za sve to vreme, od 28 miliuna godina, na čitavoj površini ove planete ništa se sa svoga mesta pokrenulo nije; a ti se sad čudiš, što se ovaj ispolinski grad, što je podignut od samoga mramora i gorskog kristala, ne nalazi u ruševinama!...Kad svetovi umiru, oni na ovaj način umiru,“ reći će Laplasov duh. „I ova nebesna zvezda prošla je kroz sve faze života svoga“ nastavi Laplasov duh dalje.„Najpre i najpre bila je sastavni deo one ogromne nebesne magline iz koje se obrazovalo toliko hiljada sunaca i sunčanih sistema, među koje dolazi i sistema Sunca Amadurame, oca ove planete Arudža-Dare.Za tim je ona sama bila Sunce, svetlila miliunima godina i davala života svojoj deci, svojim pratiocima.To je isto bilo i s ostalom njenom braćom i sestrama što sačinjavaju ovu veliku sunčevu zadrugu Amaduraminu.Prolazeći neprestano kroz hladne struje etera — na skoro tri stotine stepeni ispod nule, ona se malo po malo hladila, dok najposle nije prešla iz gasnoga stanja u tečno, a posle, putem večitog hlađenja, prešla je i u stanje tvrdo.Najburniji život jedne zvezde to je ona duga perioda borbe vatre i vode — dok se na površini neizmernoga okeana lavinog ne uhvati prva tvrda granitska kora, a silni vali lave što ih proizvodi plima i oseka njenih pratilaca, razdrobe je u miliune miliuna komada, pa onda pik Jovo na novo — počinje se novo granitsko skoravanje, ali sad i jače i masivnije.U toj se periodi sastojci vode — vodene pare, nalaze izvan svoje matere, izvan usijane kugle.Pomisli samo: sva ona silna masa stihija, iz kojih se docnije, neprestanim hlađenjem , obrazuju sva sinja mora, sve one grdne reke i rečice, izvori i potoci, jezera i jezerca na celom šaru planetinu, — u to doba strahovite borbe vode s vatrom, oni se, velim, nalaziše van svoje usijane kugle, i to u vidu vodene pare, u neizmernim slojevima gustih i crnih oblaka, što celu planetu opasuju jednom debljinom koju um obična čoveka nije u stanju da shvati.Krajnji slojevi ovoga oblačnog okeana, dodirujući se sa hladnim strujama ledenoga prostora nebesnog, rashlade se, zgusnu se, pretvore se u kišne kapljice, pa sledujući zakonu teže — gravitacije — polete dole ka centru svome, onoj usijanoj materi svojoj — lavi; ali one još ne dođu ni do polovine puta, a dočeka ih ona strahovita jara, vrela kao usijani plamen od nekoliko stotina stepena nad pulom, pa ti ih nanovo pretvori u usijanu vodenu paru i baci ih munjevitom brzinom opet gore u najviše slojeve oblaka!...I taj se proces vršio uz besni i pomamni urlik orkana pod jezovitom praskom i lomnjavom ovih, večito uzburkanih, stihija; pod neprekidnim sevanjem munja i strahovitim trescima gromova, što nebesa potresaju; a sve ove strahotne, ove džinovske borbe prirodnih elemenata, dostižu svoj vrhunac tek onda, kad rashlađivanje osvoji toplotu, i kad prvi pljusci kiše dodirnu onu usijanu masu zemaljske lave.A, šta misliš, koliko je trebalo vremena da se ovi pomamni elementi stišaju i umire, da se granitska kora oko cele planete uhvati i učvrsti, i da se na nju spusti onaj ogromni, onaj nepregledni vodeni pokrov sinjih mora?...Trebalo je preko 1400 miliuna godina!....A koliko li je opet trebalo vremena dok se na njoj prvi život javio, a koliko li opet dok se taj život razvio i usavršio; dok se i biljno i životinjsko carstvo raširilo; dok se razne fele i rodovi — bilja i životinja — razgranali i prolepšali; dok se gora preodela listom, a polja mirisnim cvećem, dok je počelo veskanje ptica i krik divljih životinja, i na posletku dok se javio mezimac Božji — čovek, te da se priroda ogleda u njemu, a on u Bogu?...I tu je opet trebalo preko 300 miliuna godina!...U božanstvenoj laboratoriji svemira radi se polako, tiho, oprezno; stvara se, ruši; ali se večito teži ka lepšemu, ka savršenijemu, ka harmoničnijemu!...I još ih ima koji misle, da to sve biva slučajno !... “ I tu Laplasov duh malo zastade.Oborio oči pa gleda preda se.Njegove su misli razmatrale one velike tajne vaseljene u koje um ljudski nije kadar ni da zaviri ni da ih razume..... U jedan mah meni se učini, kao da odnekud sinu neka polutamna drhtava svetlost, te obasja ceo onaj ogromni grad.To beše više neka vrsta mrtvačke svetlosti: one kule, oni hramovi, ona nebrojena kubeta, ono more od palata i vila; oni silni spomenici, kao da se počeše micati.Moj se pratilac čisto trže, pa se okrete na onu stranu, otkud je ona iznenadna svetlost zasijala.Okrenem se i ja.Kakvo iznenađenje!Na jednoj strani, po svoj prilici, na istočnom horizontu ove visoke pokojnice, beše se ocrtala nekaka zrakasta kruna — prava severna svetlost.Iz te krune, kao iz kakve ogromne prizme, sipali su čitavi mlazevi svetlucavih zraka od nebrojeno boja; a svaki taj mlaz beše opervažen nekim fosforastim sjajem. „Koliko boja, a koliko nijansa njihovih !...“ „Ha, znam šta će ovo biti!“ povika Laplasov duh.„Ovo se rađa Sunce Amadurama?!“ „Šta, Sunce Amadurama ?!Pa ne reče li ti, da je i ono davno i davno ugašeno?“ primetim ja. „Opet on!... što god nije u stanju da pojmi, da razume, on u to i ne veruje, on je gotov da u sve to posumnja i da čak postoji!“ gotovo se malo obrecnu na mene moj zagonetni čičeron, pa onda nastavi: „jest, ja sam kazao, da se i otac ove ogromne sunčane porodice — sam glavom Amadurama — davno i davno ohladio, i da je prestao da svojoj obitelji daje životnu snagu u toploti i svetlosti; ali ti ja nisam ništa napomenuo da u njegovoj utrobi još besni onaj silni okean lave; da se na njegovoj površini još nije sa svim učvrstila granitska kora, da je tamo sad tek u najvećem jeku borba vodene pare i vatre, da su njegove erupcije i vulkani još silni, uprav strahoviti; da se njegova površina često razjapi i iz njegovih neizmernih dubina, na to strahovito vatreno ždrelo njegovo, pokulja ogromna masa usijane lave; da ona onom nepojamnom silom raznih gasova bude bačena u vis na nekoliko desetina hiljada kilometara, da ta masa izbačene lave bude često koliko čitava jedna pokrajina.I sad možeš misliti, kad se ova ogromna masa vrati ozgo s one visine i poleti dole u krilo svoje matere, i to brzinom koja u svakom sekundu raste na kvadrat, a koja pri samom padu u Sunce, može da bude tako velika, da se od toga silnoga sudara svi, bilo čvrsti bilo tečni, delovi ponovo pretvore u gasno stanje, u živi oganj i plamen. „Da bi ovo još bolje pojmio da ti navedem jedan živ primer: tako kad bi se vaše Sunce sa svim ugasilo i ohladilo, pa bi neka sila vašu Zemlju potisla sa njene putanje i gurnula je pravo ka Suncu, njen bi pad u Sunce proizveo tako strahovitu toplotu, da bi se i zemljini i sunčani elementi — stihije, tvrde i tečne materije — pretvorile ne u rastopljeno već u gasno plameno stanje, i to u tako ogromnoj meri, da bi vaše Sunce moglo na nebu sijati i celu svoju porodicu snabdevati novom svojom toplotom i životom za punih 95 godina!Posle valja da i to znaš, da bi se vaše Sunce do sad davno i davno ugasilo i ohladilo da ono samo zgušnjavanjem i onom večitom uzburkanošću svojih stihija u samome sebi, kao u kakvoj hemijskoj laboratoriji, ne proizvodi sve novu i novu toplotu, te tako nadoknađuje onaj manjak toplote što ga neprestano dobija hlađenjem u prolazu kroz ledene vaseljenske prostorije.I ne samo da ono tim putem dobija novu toplotu i svetlost, već je dobija i neprestanim padanjem meteora i meteorita što ih ogromna Sunčeva masa pri prolazu njihovom sebi privuče.Sve te izvore toplote imaju i sva ostala nebesna tela pa ih ima i ovaj nebesni kolos Amadurama !... „Je li ti sad koliko toliko sinulo u glavu kako to sve biva u ovoj večitoj radionici u svemiru?“ okrete se meni moj čudnovati vođ. „Sa svim“ odgovorim mu. „E, tako se nešto ovoga puta moralo desiti i ovome ugašenom Suncu Amadurami.Zbilja jesi li što slušao o onim čudnovatim zvezdama, što se na nebu odjednom pojave u punom sjaju svome pa ih opet, posle kratkog vremena, sa svim nestane?Pojave te nisu ništa drugo do ropac sunaca koja umiru.Tako je.Sunca ne umiru brzo.Njihov ropac traje po čitav miliun godina i više.U ovih nebesnih kolosa sve je kolosalno, pa i sama smrt njihova!...“ Laplasov je duh imao potpuno pravo.Nije prošlo mnogo, a na istoku se poče pomaljati jedno ogromno krvavo sunce.To je bio sedi Amadurama.Njegovo je samo lice već kazivalo da je to iznemogli starac na svome samrtnome odru.Ono je bilo pokriveno nekim modrikavim mrljama; a bilo ih je koje su, s kraja na kraj, opasivale onaj zažareni glob nebesni — kao da je neko na nj prosuo čitavo more mastila!....Strašno ga je bilo pogledati!Izgledalo je kao kakvo zakrvavljeno džinovsko oko, što se iz one crne nebesne dubine na nas i na ceo onaj mračni svet iskolačilo; a onaj nepregledni grad, što dole pod našim nogama spava večiti sanak svoj, zaogrnuo se nekakvim crvenkastim plaštom.To beše tužno ruho, što mu ga je ovom prilikom na dar poslao Amadurama...I one kule i oni hramovi i one nebrojene palate i spomenici, kao da behu oživeli — to beše prava slika ponoćnih duhova — u kakvom podzemnom duhovnom carstvu. „Eto to je Sunce Amadurama; to je otac jedne najznamenitije nebesne porodice na ovome kraju vaseljeninu; to je jedan od nekadašnjih najobilnijih izvora života u čitavoj vaseljeni!...Ono je sjalo najintenzivnijim sunčanim sjajem za petnaest milijarada godina; koliko li je ono svojom toplotom i svojim sjajem dalo života i biljnom i životinjskom svetu u prostranome carstvu svome, a koliko li je otopilo leda na grudima svoje prekrasne kćeri Arudža-Dare; koliko li je ono prosulo topline, sjaja i svetlosti po ovoj beskonačnoj vaseljeni?!...Kako je onda divno izgledalo ovo danas crno i sumorno nebo nad nama, — to se ne da ni opisati ni sračunati!“ reći će moj vođ, a iz grudi mu se lepo ote jedan dubok uzdah!... „A sad hajdemo dole, da razgledamo ovaj, negda slavni, grad, ovu, negda sjajnu, prestonicu cara Gomora“ reče mi Laplasov duh. I mi se spustismo u one prostrane, u one duge i široke ulice one veličanstvene mrtve varoši. Mi se odjednom nađosmo na nekom velikom trgu, na koji je izlazilo 24 velike, duge i široke, ulice, te je ovome, nešto malo ovalnom, prostoru davalo vid ogromne zvezde.Na samim ustima svake ove ulice podizao se po jedan spomenik; a onaj nasred trga nadvišavao je i svojom lepotom i svojom grandioznošću sve svoje ostale drugove.Svi su bili čudnovata oblika.Onakvih spomenika nema ni u Londonu, ni u Parizu, ni u Berlinu, ni u Rimu.To beše tvorevina sve same vajarske umetnosti; svi skupa predstavljali su neku simetrijsku celinu.To behu kao neka vrsta stražara koji motre: ko će doći, a ko proći ovim pustim ulicama ovoga negda živoga i velelepnog carskog grada. „Eto, ovi spomenici na trgu „Slava i pobeda cara Gomora“ predstavljaju u alegoriji postanak, razviće, visoku kulturu, nauku, umetnost, silu i moć, ne samo ovoga prostranog grada, već i cele carevine Gomorove....Hajde da ih pregledamo!“ reći će Laplasov duh. I mi se obresmo pred spomenikom: „Dva brata.“ Osnova je spomeniku neka grdna stena, koju na svojim snažnim plećima drže nekakve četiri krilate nemani, izvajane od nekakva kao rubin crvena mramora; a ozgo, na dosta velikoj ravnini one nezgrapne stene, dohvatila se u koštac dva besna zvera, s očevidnom požudom, da jedan drugog proždre, da jedan drugog unište.Jedan je zelen kao trava, a drugi crn kao gavran, a oba prave grdosije.Iz cele njihove nabrekle muskulature, koja je izdavala neobičnu snagu, u oba ova razjarena diva, ogledao se vrhunac napora da svaki svoga protivnika savlada i da mu se krvi napije.Ona crna hala beše duboko ukopala oštre kandže svoje desne stražnje noge u samu trbušnu slabinu svoga zelenog protivnika.Činilo se kao da se pod snažnom oštrinom njihovom još neprestano kidaju otkanja trbušnih mišića; čitav mlaz krvi otegao se čak dole po steni: ona se caklila i pušila, a iz samoga gornjeg ugla ove grdne razjapljene rane pokuljala je sama utroba.U prvi mah reklo bi se da je ova crna neman ostala pobedilac; ali nije: njen zeleni protivnik svojim grdnim čeljustima beše obzinuo svu glavu njenu, pa je, kao gvozdenim kleštima, stegao, tako, da mu je s obe strane donjih čeljusti curila sveža krv, ne popuštajući ni za jedan tren, iz očevidne bojazni, da svoju žrtvu ne upusti.Umetnik beše u ovu, anatomski vernu, sliku zverske razjarenosti, i strahovite borbe na smrt i život, uneo i onaj životinjski bes i onaj samrtni bol, što neminovno prati ovakav krvav dvoboj, što ga divlji zverovi među sobom vode.Strahovite čeljusti u zelenoga zvera bile su se grčevito stegle, da ih ni sam nije više mogao rasklopiti, i lepo se videlo kako je svome protivniku oduzeo i vazduh za disanje i svaku moć za odbranu; jest, lepo se videlo kako je crna neman izgubila i svest i moć za dalju odbranu: njena leva prednja noga prosto je štrčala, čije krvave kandže behu opružene kao kakva otvorena šaka, i ako je na desnoj plećki zelenoga zvera zjapila grdna rana, gde su, malo pre, ove iste krvave kandže bile duboko ukopane.I samo je još ostao go životinjski instinkt, da svoga protivnika ne upusti, da ga uništi i da svoj život spase; a to se opet ogledalo u onoj neobično razvijenoj snazi, kojom su oštre kandže desne noge crnoga zvera još neprestano cepale trbušnu slabinu svoga opakog protivnika. „Eto, to su dva rođena brata, što se behu pokrvili oko deobe svoga velikog i prostranog, od svojih dedova i pradedova nasleđenog, carstva...U toj zverskoj borbi eto kako su oba prošli!“ reći će Laplasov duh, a preko njegovih rumenih usana prnu jedan podrugljiv osmeh, pa onda nastavi: „Na njihovu carevinu ovako razrivenu međusobnom borbom njenih prvih sinova udario je sa svojom čilom, i boju vičnom, vojskom jedan krepak i odvažan susedni knez, knez Gomor, njihovu carevinu osvojio i na tim razvalinama zasnovao svoje silno i moćno carstvo, carstvo Gomorovo, a na ovome mestu udario temelj svojoj sjajnoj prestonici, ovome večitom gradu, ovome velikom centru svekolikoga preobražaja ljudskog na ovoj planeti....Gomorova dinastija vladala je preko deset hiljada vaših godina, koja je i svoju državu i svoj narod uznela na taku visinu, do koje retko da je došla ikoja država na čitavom šaru Arudža-Darinom.Njegov jedan potomak naredio je prvim vajarima svoga doba, da ovaj spomenik podignu, da za večita vremena bude ugled svima potomcima ove velike i slavne dinastije, kako prolaze zemlje i narodi, carstva i kraljevstva, kad se u njima ovako kolju prvi sinovi njihovi!“ dodade Laplasov duh. Posle smo pristupili drugom spomeniku.On se podizao na ustima ulice za koju mi moj vođ reče da se zove: „ulica Sunca.“ Sam spomenik imao je oblik piramide, kojoj postolje beše jedan jedini samostavni granitski osmougaonik od 38 metara u prečniku.Kakva je sila ovaj ogromni blok i u kome majdanu odvalila i ovde donela i namestila, — to je prosto jedno čudo! „E moj brajane,“ reći će vođ moj, ,,njihova prenosna sredstva prelazila su i same bajke: šta je ovo: jedan kamen granita od 20 metara visine i 38 širine prema jednostavnom obelisku što je pred crvenim carskim dvorcem u ovome gradu!...To je deveto čudo na ovoj planeti.Taj obelisk ima debljine u svojoj osnovi 82 vaša metra i visine 296.I to je sve iz jednog komada.On je odvaljen u carskim majdanima na 8000 kilometara daleko odavde što su otvoreni na 4000 metara visine u tako zvanim „Itasovim“ brdima.Onaj obelisk u Parizu što ga je Mehmed-Ali-paša poklonio Luju Filipu, a koji odista krasi znameniti trg „Sloge“ u Parizu, to, velim, čudo starih Misiraca, nije ni koliko kakav mali kočić prema ovoj grdosiji od „igle“ Itasove.Pariski obelisk je težak 250.000 kilograma, a ovaj na miliun i tri stotine pedeset i šest hiljada i ta slota i od debljine i od visine i od težine skinuta je iz carskih majdana dole u dolju za 4000 metara niz jednu strahovito strmu stranu Itasovih brda; a odatle je preneta pred carski dvorac u ovaj grad iz daljine od 8000 kilometara!..Vi i vaša sredstva za prenos prema sredstvima stanovnika ove planete — to su sredstva mravija prema vašim sredstvima, kojima vi sada raspolažete.“ Na svakoj strani ovoga osmougaonika beše u reljefu izvajana po jedna morska nimfa; ali tako, da bi se čovek zakleo, da se ovaj lepi stvor sam probio kroz ovaj studeni mramor, pa u te, smešeći se, gleda nekom nebesnom blagošću i dobrotom.Iz ovoga granitskog postolja kao da je niklo osam ogromnih stubova od žutog, kao vosak, mramora i to u obliku, jedva primetnoga, ovalnog kruga; a oko svakog stuba savijala se po jedna grdosija od zmije, po leđima zelena kao trava a po trbuhu žućkasto-bela.Onaj zeleni emalj po njihovim leđima tako se prelivao, da bi čovek rekao, da su ova čudovišta živa i da se miču.Glave ovih zmijurina dosegle su čak gore do samih kapitola ovih stubova.I svaka je razjapila svoje čeljusti tako, da su im se unutrašnje duplje crvenile kao u usijanoj peći živa žeravica; a iz gornjih i donjih vilica njihovih belasali su se oštri, a kao sneg beli, zubi.Svaka je imala ozgo na glavi po nekaku, kao nebo plavu, ćubu, nalik na uho u buljine; a na ovim ćubama počivala je jedna grdosija od globa, koja je, u isto vreme, služila ovoj veličanstvenoj piramidi kao kubasti krov; a ozgo nad ovim globom lebdeo je nekakav krilat stvor, sa grdnom kosom smrti pod desnim krilom.Gledao sam i gledao, ali prosto nisam mogao smotriti na čemu je stojao ovaj anđeo smrti, kako ga je nazvao moj zagonetni vođ.... Sve ovo skupa predstavljalo je divnu, simetrijski izvedenu, nešto zatubastu, piramidu, koja je više ličila na kakav broš od emaljiranog zlata i dragog kamenja, nego na jedan prost spomenik od mramora. „Pogledaj gore uz „Sunčevu ulicu““ reći će mi Laplasov duh.„Eno tamo, na samom završetku ove ulice, podiže se jedna električna kugla, koju je konstruisao slavni tehno-mehaničar Hamaridže.Ona je sjala jačinom od 1,500.000 vaših sveća.Ovaj glob gore predstavlja ovu planetu — Arudža-Daru — a ono električno sunce predstavlja Sunce Amaduramu.Naučnik Hamaridže iznašao je srazmeru i po veličini svetlosti i po udaljenosti električnog sunca od ovoga spomenika, tako, da je noću ovaj glob bio osvetljen onako isto, kao što je Sunce Amadurama osvetljavalo ovu svoju planetu.Mehanizam ga je okretao tako, da je on, u isto vreme, služio celome gradu kao sat-regulator.I ne samo to, nego je ovaj mehanizam bio tako udešen, da je električno sunce uvek osvetljavalo ona mora, one kontinente, one države i one gradove izvajane na ovome globu, kao što je, u samoj stvari, ovu planetu, istog sata i minuta, negda osvetljavalo pravo Sunce, Sunce Amadurama, tako, da ko je hteo da zna, da svojim očima vidi, gde nastaje dan a gde noć na samoj planeti Arudža-Dari, on je to mogao da vidi na ovome globu gore — otkad sunce zađe, pa dok se ne rodi.I to se pokazivalo matematički tačno i to ne po građanskom, već po astronomskom vremenu, koje je obeležavao sam odnos okretanja ove planete oko svoje ose i oko svoga sunca.He, ali na kojoj su visini nauke astronomskog znanja i umetnosti bili stanovnici ove planete, a osobito u doba, kad je ovaj grad bio na vrhuncu svoga sjaja, a na kojoj vi danas stojite?!Ta se razlika prosto ne da proceniti.Stanovnici ove planete mogli su unapred predvideti sve meteorološke promene na celoj planeti; pojava kometa; rojevi zvezda padavica, ili kakve bilo druge prirodne pojave, njih nigda nisu mogli poplašiti i uznemiriti.Oni su sračunavali kad će se pojaviti i zemljotresi i u kojoj meri jaki i na kome će mestu biti njihovo najjače ognjište, pa su prema tome, još zarana, izveštavali sav ostali svet na celom šaru planetinom.Vaše astronomsko znanje još je u povoju.Ono je samo kostur od onoga, do čega ćete doći u dalekoj budućnosti.Ono se sad sastoji samo iz golih i suvih cifara i matematičkih formula, a to je oboje slično nezgrapnim skelama na kakvoj grandioznoj ali još nedovršenoj palati; a astronomsko znanje, što su ga imali stanovnici ove planete još pre 36—40 miliuna godina, bila je živa slika onoga sjajnog, onoga velelepnog dvorca vilinskog, sa koga su skele dignute, a on sinuo svom lepotom i sjajem kakvog, do ženijalnosti uznetog, neimarstva,“ dodade Laplasov duh i pljesnu me po desnom ramenu. Posle smo išli dalje od spomenika do spomenika, od hrama do hrama, od palate do palate od vile do vile ovoga prostranog, ovoga veličanstvenog carskog grada, dok se najposle ne nađosmo pred sjajnim dvorima proslavljene dinastije cara Gomora. Carski dvori bili su pravo čudo od umetničkog neimarstva.Oni su upravo bili vidna istorija razvića više arhitekture na čitavoj ovoj planeti.Oni su zahvatali prostora, kako mi reče Laplasov duh, na 820 hiljada kvadratnih metara, a cela grupa carskih dvorova imala je oblik ogromnoga ovalnog kruga, od koga su se, na sve strane, kao kakvi zraci granale mnogobrojne ulice, u koje se bio skoncentrisao elit prestoničkog građanstva — i po bogatstvu i po gospodstvu i po visokim položajima u carstvu.Nasred srede onoga ovalnog kruga podizao se veličanstveni crveni dvorac carski, od dna do vrha sazdan od, kao rubin crvenog, mramora, a s kolonadama svud unaokolo od crnoga granita.Ovi crni stubovi behu podeljeni na 24 odeljka, a svaki je odeljak držao na svojim umetnički izvedenim kapitolima po jedan kubasti paviljon.Svi ovi paviljoni bili su jedan od drugog, i po stilu i po kroju i po uresu, različni, pa im je opet celina nosila na sebi pečat neobičnog sklada, jedinstva i neke više elegancije.Oko sviju stubova obavijalo se nekako puzavo bilje, načičkano zelenim, po negde žutnulim, lisjem i raznobojnim cvećem!Druge palate, što su svud unaokolo kao kakav vilinski venac okruživale crveni dvor carski, behu od samoga, kao zlato žutoga, mramora, a s kolonadom stubova od crvenoga granita, opet podeljenom na grupe, koje su na svojim kapitolskim ramenima nosile kubaste paviljone s pozlaćenim krovovima.Za ovim redom carskih palata išao je drugi od nekakvog, kao nebo plavog, porfira, i sa, u visokom reljefu, istaknutim stubovima od zelenog smaragd-granita.I ovi su stubovi podeljeni na grupe, koje su na svojim umetnički izvajanim kapitolima držale živopisne i po formi i po kroju paviljone Šta oni paviljoni na starom i novom Luvru, a šta oni što su krasili negdašnje tiljerijske dvore?!I paviljon Sahatni s paviljonom Sili i paviljon Flor i paviljon Marsan; i paviljon Rišelje i paviljon Dari, i paviljon Denon i svi ostali paviljoni na onoj jedinstvenoj građevini u novome Vavilonu, u carici gradova, u onoj riznici umotvorina sviju vremena i sviju naroda na vašoj Zemlji, u gordome gradu Parizu, — sve su to prema umetničkoj izradi velelepnih dvorova carske dinastije Gomorove i po formama i po stilu — sami gotski radovi i ništa više. Na mnogim granitskim stubovima, zakleo bi se čovek, da vidi, kako dole-gore mile po crnim mramornim stubovima — crveni, po crvenim — crnkasti; po žutim — zelenkasti, a po zelenim — žućkasto-svetli — ovde neka vrsta paukova, tamo opet neka vrsta insekata, a na mnogim mestima iz onoga spleta od puzavog bilja, lisja i cveća viri po koji bezazleni gušter, negde se opet u kolut savila po koja čudnovata, crvenkastom dlačicom pokrivena, guja, a na po nekoj grančici vidiš po kakvoga, koliko stršljen velikog, mrko-zelenog, kolibra, a malo iza njega pomolila glavu zelena žaba vremenjača!...I boje mramora i boje bilja i boje životinjica i raznovrsni emalji i prelivanje boja jedne u drugu — sve je to davalo živu, reljefnu sliku neke opipljive realnosti, e bi se čovek zakleo da je sve živo i da se miče!.... „Eto, pogledaj na kakvoj je visini bio juvelirski zanat u ovome gradu još pre 30 miliuna vaših godina!“ reći će mi Laplasov duh.„I to puzavo bilje i to zeleno i to rujevo i to već žutnulo lisje; i to, rek’o bi čovek, mirisno i raznobojno cveće, i one žive nijanse boja u onih bezbrojnih malih životinjica iz carstva insekata i vodozemaca — sve su to skovale i izradile vične kujundžije ovoga grada od najblagorodnijih metala na ovoj planeti!...Pogledaj kako se očice u onih malenih životinjica neobičnom vatrom sijaju — ama kao da su žive; a to su oči od rubina, smaragda i gorskog kristala ove planete!...I to je sve, kao što vidiš, bilo i bitisalo!...“ U ovim rečima Laplasovog duha beše neke neobične sete i sumornosti: one su bile kao neki odsenak: kako je sve na ovome svetu prolazno!I mene poče poduzimati neka jeza: onoga sjaja, one velelepnosti, one grandioznosti, one lepote, one više umetnosti, one harmonije, one tako reći arhitektonske poezije u harmoničkoj celokupnosti i opštem rasporedu ovih carskih dvorova, onoga basnoslovnoga bogatstva, one raskoši i u lepome i u simetričnome i u umetničkome — još niko nikad na našoj Zemlji video nije.I to je sve pusto, — puste ulice, pusti Božji hramovi, pusti domovi, pa pusti i sami carski dvori!A ona mrtvačka svetlost Sunca Amadurame, koja se davi u poslednjem ropcu svom, davala je ovoj ogromnoj mrtvoj varoši neki avetinjski oblik....Umesto da vidiš ljude da vrve gore-dole po ovim prostranim ulicama, meni se činilo, kao da se kreću same one palate, oni hramovi, ona mnogobrojna kubeta, one mermerne vile i one visoke kubaste kule!.. „Valja nam sad posetiti jednu od najznamenitijih ulica u ovome gradu.To je „Venac visoke znanosti,““ reći će mi moj vođ, posle male pauze. I mi se u trenu nađosmo na jednoj prostranoj raskrsnici.Na četiri ugla četiri velelepne palate: ne zna se koja je od koje lepša, a koja grandioznija.U njima nije bilo ni gotskoga ni romanskog stila.U njima beše nečega božanstvenoga, nečega nadčovečanskoga.Svaka palata bila je za sebe po jedna pesma, a sve četiri jedan čitav ep: one su predstavljale neku vrstu nerazdvojnoga četvoro-sestarstva: harmoniju, lepotu, umetnost i poeziju.Činilo se, ako bi jedna posrnula, posrnule bi i one druge; a ako bi se jedna srušila, srušile bi se i one druge.One su bile jedno telo. Platna njihovih fasada bila su od crvenog porfira, poprskanog crnim bobicama; a grupe kolonada, što su na čudesno izvedenim kapitolima držale svoje kubaste paviljone, — bile su sve od crnoga granita, poprskanog nekim crvenkasto-svetlim cvetićima.I glavni i sporedni ulazi na ovim palatama bili su odista delo neke više umetnosti.Sami okviri — niše — bili su umetnička rezarija od nekakva, kao smaragd zelena, granita; a portali tek su bili pravo čudo; oni nisu ni liveni ni kovani, već veziljski vezeni od nekakvoga blagorodnog metala, koji se preliva u stotinu boja, a koga izvesno na našoj planeti nema.... Pored samih portala u naročitim nišama stojali su, kao čuvari ovih prosvetnih hramova, po dva krilata anđela, izvajana od belog mramora i držali u rukama buktinje, te osvetljavali ulaze u ove vilinske dvore. I prozori su bili neka vrsta osobitoga oblika.To behu ovalni zrakasti otvori.Njih su držali u reljefu izvajani anđeli od žutoga kao vosak mramora.Sama okna na prozorima bila su od nekaka ljubičasta biljura.Ova ljubičasta okna, sa onim krilatim anđelima, davali su čitavoj palati neki božanstveni izgled.To upravo ne behu okna na prozorima već blage i žive oči umetničkih tvorevina na ovoj mrtvoj planeti....Meni se činilo, sad će se kakav živ stvor otkud bilo pojaviti; ali je moje pogledanje bilo uzaludno, sve je oko nas bilo nemo, pusto i mrtvo — kao što su nemi, nepomični oni studeni mramorni zidovi; jer to ne behu više palate ni beli carski dvori, u kojima ljudi žive, već nadgrobni spomenici jednoga davno i davno izumrlog sveta!.... „Eto, te sve četiri divne palate — to je znamenita politehnika ovoga carskog grada.Ona je dala najslavnije neimare — arhitekte — kakve je igda imala ova čitava planeta; a među njima bio je najslavniji arhitekt, tako zvani, Amajumo, — što znači otac lepoga....Najdivnije građevine, kako u ovom gradu, tako i u svoj Gomorovoj carevini, tvorevina su njegovoga ženijalnog uma,“ reći će mi Laplasov duh. „Venac visoke znanosti“ opasivao je ceo kraj u neposrednoj blizini carskih dvorova — onako isto, kao što opasuje bečki Ring staru varoš Burg.I on je bio ovalnog oblika.Sve palate na raskrsnicama bile su od 6, a one što su između raskrsnica bile su od 5 spratova i svaki sprat bio je visok za naša dva.I jedne i druge palate predstavljale su jednu simetrijsku celinu, samo što su im fasade i grupe kolonada bile sa svim od drukčijeg mramora i po boji — po izradi i po stilu, te je tako ceo ovaj „venac visoke znanosti“ odista izgledao kao pravi venac opleten od raznobojnog cveća. Na devetoj raskrsnici, istočno od politehničkih palata, uzdizale su se opet četiri velelepne palate!..To je bio jedan od najznamenitijih i najproslavljenijih universiteta na čitavoj ovoj planeti.Na ovim palatama zastupljeni su svi mramori planete Arudža-Dare, onako isto, kao što su na Pariskoj Operi zastupljeni svi mramori naše Zemlje.Sve četiri universitetske palate tvorevina su slavnoga i đenijalnoga arhitekta Amajuma i njegovih učenika.To je, kako mi reče Laplasov duh, zaklada plemenitog cara Abugora Gomora CHHIV.Blagodarni narod, a po inicijativi stanovnika ovoga carskog grada, hteo mu je podići naročiti spomenik nasred ogromnog trga što je između ove četiri universitetske palate, ali mu to porodični savet Krune nije hteo odobriti: „Naši carski predci ne mogu imati većih i vidnijih spomenika, nego što im je sama njihova vladavina ispunjena velikim delima za svoj narod i za svoju veliku otadžbinu;“ — glasio je odgovor porodičnog saveta krune Gomora, reći će Laplasov duh. Posle smo se obreli pred jednim od najvećih i najimpozantnijih hramova u ovome gradu a po svoj prilici i u celoj prostranoj carevini Gomorovoj, kako mi reče moj vođ. To beše prava džinovska građevina, podignuta na jednom osmougaoniku, srezanom od zelenkastog, a kao biljur, uglačanoga granita.Površina ovoga poligona iznosila je 960.000 kvadratnih metara, od koga je prostora sam hram zauzimao jednu dobru četvrtinu, a ostalo je služilo hramu kao crkvena porta, u koju se ulazilo sa sve četiri strane uz velike mramorne stepene polukružnoga oblika.Ogromne granitske table koje su ovaj poligon opasivale, bile su i visinom i širinom, pa i samom debljinom, jedna drugoj ravne; a njihove sastavke pokrivale su umetnički izvajane karijatide od crnkastoga granita.Ove su karijatide na svojim snažnim, u pola pognutim, plećima držale grdne vazne u kojima je goreo večiti oganj, kao ono na kakvom žrtveniku; a samim vencem ovoga poligona, svud unaokolo, umesto balistrada, poređali su se mali krilati anđelčići, izvajani od bela, gotovo prozračna, mramora: uhvatili se za ruke pa kao da vode veselo anđelsko kolo oko ovoga svetog hrama Božjeg.Na ulazima u portu stojala su dva krilata diva, jedan s jedne, drugi s druge strane stepena s golim mačevima u ruci: to su bili kao neki čuvari ovoga Božjega staništa. Pa i sama crkvena porta bila je pravo čudo od umetnosti.Ona je bila ne patosana, već rek’o bih zastrta.To beše nekakav okamenjen gobelen, čij živopis još nisu do danas izvele ni umetničke ruke u znamenitoj gobelenskoj radionici u našem Parizu.Po ovoj čudesnoj kamenoj prostirci vide se čitavi peizaži —: vide se zelene rudine, plava kao ogledalo glatka jezerca, a po njima plove nekakve, kao sneg bele, a po vratu, kao karmin, crvene plovice, nalik na naše labudove!Tamo se opet vide do divljenja izvedene razvaline kakvoga opustelog dvorca na čijim se zidinama sunča neka vrsta krilatih gušterova, dok dole ispod dvorca vidiš, vodom izobilan, istočnik, oko koga su posedala vesela čobančad, a malo niže njih pritrčala neka sorta naših ovaca, pa se sagla da se na ovome potočku napiju vode..... „Eto, vidiš,“ okrete se meni Laplasov duh, „do koje je visine na ovoj planeti bila uzletela samo ova grana mozaičke umetnosti!....Oni su bili neobični majstori u spajanju boja: pogledaj samo ono zeleno džbunje, nad onim jezercem, kako se dole u vodi divno osenčilo, a vidi i onoga labuda, što je pola u senci a pola van senke: pogledaj mu onu tamninu zasenčenog perja njegova, a pogledaj ono što se čisto preliva na sunčanu zraku!.... pogledaj kako je umetnička ruka u trunje ovoga studenog mramora unela sam život!...Šta misliš, koliko će hiljada vekova proći dok vaši zemljaci uzlete na ovu visinu mozaičkoga vajarstva?“ povika moj vođ očevidno i sam ganut čudesnim prelivanjem boja po ovoj mramornoj prostirci, što je beše lepo obasjalo izdišuće Sunce starca Amadurame. A, sad, može se tek misliti koliko je umetnosti uneto u ovaj božanstveni hram, koji je za čudo Božje imao u osnovi oblik našega pravoslavnoga krsta, a pored toga u mnogome je ličio na Panteon u Parizu, samo što je pariski Panteon prema ovome divu od građevine, bio kao kakva majušna kapelica.Sam hram izgledao je da je na tri grdna sprata, a nije: on je bio jednokatan.Samo su mu fasade davale oblik trokatnoga hrama.Prvi je boj služio kao neko postolje drugom, a drugi trećem.Fasada u prvog boja srezana je od crvenog, kao biljur uglačanog, porfira, a njena kolonada — od 48 stubova — od crnoga granita; fasada u srednjeg boja bila je od žutog kao vosak mramora, a njena kolonada od crvenog granita; fasada trećeg boja bila je od plavog, kao nebo porfira, a njena kolonada od belog kao sneg granita.Svaki razdeo ove kolosalne trokatne fasade razlikovao se jedan od drugog i po obliku i po formama kako su pojedini delovi njeni izrađeni.Sam raspored mramornih boja bio je upravo čudesan: s koje se god strane pogleda na ma koju celokupnu prostranu fasadu, čovek vidi, kao u nekom dalekom prospektu, po jednu trostruku sedmobojnu dugu, čiji se kraci gube u ogromnom vencu što su ga držali do divljenja izvajani i urešeni, zlatno-rujevi, kapitoli na stubovima; a ozgo na ovome vencu, nad svakim stubom, stajao je po jedan anđeo s raširenim krilima i buktinjom u ruci, te se tako obrazovala kao neka otvorena galerija i na drugom i na trećem boju ove veličanstvene crkvene fasade.Između stubova u sva tri razdela ove sve četiri kolosalne fasade, bili su ogromni prozori sa svojim ovalnim frontonima od zelenog smaragd-porfira i nišama od nekakvog zlatno-rujeva granita.Same kolonade, stubovi, u sva tri odeljenja ovih trokatnih fasada, bile su podvojene u dve grupe sa po 24 kanalirana stuba.Između ovih grupa bili su grdni oživalni portali — glavni ulazi u ovaj sveti hram.I okviri ovih portala bili su umetnički izvajani od zelena smaragd-porfira, a njihove niše od zlatno-rujevog granita sa nekakom filigranskom rezarijom. Kako je ovaj hram bio za nekoliko metara uzdignutiji od nivoa crkvene porte, a kako su prve kolonade s glavnim crkvenim platnom obrazovale prostranu otvorenu platformu, to se i na nju pelo grdnim mramornim stepenima, opet polukružnog oblika.Ovi su stepeni bili kao neko produženje onih stepena kojima se s ulice pelo u crkvenu portu.Na samim ulazima u ovaj kolosalni hram stojala su po dva krilata anđela, izvajana od bela, gotovo providna mramora.Oni su u rukama držali buktinje te osvetljavali pobožnom narodu ulaze u ovaj sveti Božji hram..... Sam kubasti krov u ove božanstvene građevine kao da je izliven od nekaka providna, a kao nebo plava, gorskoga kristala, od koga je zanata na ovoj čudesnoj planeti bilo neobičnih majstora; a što je najčudesnije to je to, što je ovalna kupola bila iz jednoga samostalnog liva.Ona je ležala na masivnim ramenima najvišega granitskog venca, a koji su opet držali oni beli mramorni stubovi trećega pojasa glavnih crkvenih fasada.... Na sredini ove impozantne plave kupole uzdiže se, kao kakva carska kruna, jedna blistava grupa nebesnih nimfa.One su, kako mi reče moj vođ, izlivene od nekakva blagorodna metala, čij sjaj i blistavost nisu mogli nagristi ni kiša ni vlaga, ni studen ni toplota, te se tako onaj zbor nebesnih devica večito sijao kao jarko na planini sunce.One su na svojim uzdignutim rukama držale jednu ogromnu vaznu u kojoj je opet goreo večit oganj, — ovaj neiscrpni izvor svetlosti i toplote, ovaj simvol večitoga stvaranja i večitoga rušenja. „Pogledaj samo,“ reći će mi Laplasov duh, „ovaj čudesni raspored boja.Rek’o bi čovek da ovo nije stvor od studenoga mramora i granita, već da je to jedna kolosalna kita cveća...Ti su se ljudi prosto igrali bojama; oni nisu znali za tvrdoću mramora, on se pod njihovom rukom vio kao testo.A što su opet bili majstori u spajanju mramora, to se pojmiti ne da!Pogledaj samo ovu slotu od veličine, od visine i ogromnih dimenzija, pa opet: treba da znaš da u ovoj celoj građevini nema ni jedne mistrije maltera; pa ipak, svaki je komad mramora, svaki blok granita vezan jedan za drugi, po napred određenoj, matematički sračunatoj, težini, debljini, širini i visini, tako, da svakom komadu teža pada tamo, kamo ju je odredio sam neimar, te da njom još bolje veže i utvrdi mramorni stroj ovoga veličanstvenoga hrama!..Pogledaj ove do divljenja umetnički izvedene fasade, kako svaka za sebe i po stilu i po formama kolonada, njihovih živopisnih kapitola, što na svojim snažnim ramenima drže one kitnjaste, one, tako reći, treperave vence što ovoj divovskoj građevini daju oblik trokatnoga hrama, pa onda pogledaj ovaj skladni razmeštaj boja kako svaka za sebe i sve skupa predstavljaju neku nebesnu lepotu, jednu zanosnu harmoniju, jednu pesmu nad pesmama, jednu anđelsku simfoniju ispevanu Bogu stvoritelju, a posvećenu njegovome svetom trojstvu — vatri, vodi i vazduhu, ovim večitim rabotnicima pri obrazovanju nebesnih svetova, ovim neiscrpnim izvorima i života i smrti u čitavoj beskonačnosti vaseljeninoj!...“ Sunce Amadurama beše već u veliko odskočilo i počelo da sija nešto malo življom crvenkastom svetlošću.Ceo ovaj prostrani grad čisto je treperio u nekoj sutonskoj zažarenosti; ali ona jezovita pustoća njegova, onaj grobni tajac, što je u njemu vladao, dušu je moju ledilo.Ja sam se i nehotice pitao: gde je onaj silni i veliki narod što je ovo čudo od lepote, od kolosalnosti, od umetnosti, od nebesne harmonije, podigao i ovako ukrasio?...Kud su se deli oni đenijalni neimari, oni Bogom zadahnuti umetnici, pod čijim se dletom na studenom mramoru javljao sam život, kud su se deli oni viši majstori, što su u ovu čudesnu građevinu uneli jedan čitav svet lepoga, skladnoga, kolosalnoga, veličanstvenoga, božanstvenoga?! „He, kud su se deli, pitaš?“ učiniće Laplasov duh, koji je, kao što se vidi znao i šta ja mislim.„To je veliko i veoma tugaljivo pitanje....Ima vrlo mnogo pitanja u koja ne treba dodirivati, a ima pitanja na koja ne treba ni odgovarati; deca svaki čas za svašta pitaju; a ima ljudi koji su prava deca.Decu treba učiti, obaveštavati, rasvetljavati um njihov; razgoniti tamu u kojoj žive duše njihove i tako ih osposobljavati, da umeju ne samo pitati, već da mogu i razumeti ono što im se kaže....Ja sam jednom svoju pokojnu majku upitao zašto neće da padne mesec, koji se, činjaše mi se, beše nadneo baš nad našu baštu...“ — „Ono je Boga sine; a boge nikad ne padaju,“ odgovorila mi je moja dobra majka.Bože, kako sam docnije, kad sam bojagi omudrio, ružno mislio o ovome njenom odgovoru; a, među tim, baš u tom odgovoru bila, je večita Božja istina, koju sam ja mnogo docnije i video i razumeo....Ali ja tebe neću da slažem: pitaš li ti za duše preminulih ili za materijalne oblike onoga velikog sveta, što je živeo miliunima godina na ovoj, sad već mrtvoj, planeti!Ako za prve pitaš onda znaj, da one i sad žive, da će one večno živeti i neprestano delati na prosvećenju svome; jer one imaju jednu jeditu zadaću, a to je, da se uzdignu ka velikome Ocu svome, onome božanstvenom Umu, iz koga su, u praiskoni svojoj, sinule kao iskre večitoga života svekolike vaseljene; a ako pitaš za one trošne oblike tela njihova, onda — ne pitaj!...Od njih više ni traga tragu nema.Ali se opet teši, jer ni jedan jedini atom, iz kojih su njihova tela bila obrazovana, — nije propao.Oni su svi i sad tu, u krilu svoje mrtve majke; oni se sad odmaraju od svoga duga rada; oni tu borave večiti sanak svoj i boraviće sve dotle, dok ih kakva viša sila iz toga duga i duboka sna ne probudi i ponovo uvede u novu epohu, nova i sveža rada — rada stvaranja i rada rušenja, rađanja i umiranja....“ Posle smo ušli i u same unutrašnje prostorije ovoga svetog hrama Božjeg.Ja i sad ne znam šta mi bi, ali mi se učini da me svega podiđoše hladni mravci. „Ne boj se!“ reče mi Laplasov duh.„Ovo sveto mesto na koje se u dalekim tamnim vremenima hiljadu hiljada ljudi sa strahom iskupljalo, da se Tvorcu nebesnome pomole za oproštaj grehova svojih, — moralo je potresti i dušu tvoju; jer ono što ti ne znaš, ne vidiš, ne razumeš, to ona — duša — zna, to ona vidi, to ona razume...Ne boj se!Ovo je zaista sveto mesto gde mi stojimo.Mi se sad nalazimo pred najvećim, pred najuzvišenijim oltarom, što su ga ikad razumna stvorenja podigla u slavu Boga stvoritelja.Pogledaj samo!“ O, ja onaj momenat nikad zaboraviti neću! Kroz onu kristalnu kupolu, kao kroz kakvu ogromnu biljursku prizmu, probijali su slabi crvenkasto-plavi zraci Sunca Amadurame, te nekakvim mrtvačkim koloritom obojili one nerazgovetne slike i prilike ovoga svetog, ali i ovoga pustog hrama. Kao kroz neku polu-providnu maglu nazirao sam jednu impozantnu grupu krilatih anđelskih prilika, koje su držale na svojim, nebu uzdignutim, rukama, nekakav grdan mramorni sač, u kome je goreo večiti sveti oganj, onakav isti, kao što smo ga malo pre videli gore nad onom plavom crkvenom kupolom.I ovo je moralo biti nekakva viša vajarska umetnost; jer mi i ona grupa nebesnih anđela i onaj večiti sveti oganj izgledaše kao da ne stoje ni na nebu ni na Zemlji, već da lebde u vazduhu.I čovek bi se zakleo, da pred sobom vidi živu žeravicu iz koje izbijaju čitavi bukovi svetlucavih plamenova, što se neprestano dižu i spuštaju i kao da bi hteli da dohvate najviše svodove ovoga svetog hrama, a sa strane jedva su bile vidne dve crne paklene nemani.One se behu nad ovaj sveti oganj nagle te iz grdnih kamenih đugumova neprestano sipaju vodu u očevidnoj nameri, da ovu svetu vatru pogase; ali, kako se videlo, ova im satanska namera nije ispala za rukom.To se poznavalo po onoj demonskoj srdžbi što se ogledala na njihovom crnom, ali od one silne jare svetoga ognja, zajapurenom licu.A gore, nad samim ovim ognjem, beše se u grdnim elipsastim krugovima, obrazovao nekakav nerazgovetan haos, haos od pare i oblaka.Obasjan onim slabim crvenkastim zracima Sunca Amadurame, on se prelivao u nebrojeno boja, u stotinu slika i prilika: usred srede ovoga haosa kao da se ocrtavao jedan grdan glob.Oko ovoga globa opet se razvijalo nekoliko maglovitih pojaseva, neki bliži, neki dalji od onoga centralnog globa.Jedan od ovih pojaseva, i to onaj najkrajnji, beše se već raskinuo i počeo se i sam smotavati u jedno naročito svoje klupče; ali što mi je i sad najčudnije, to je to što sam lepo video, da se kroz onu plavu kristalnu kupolu beše promolila jedna ogromna svetla šaka, a odmah ispod nje na samoj plavoj kupoli blistao se nekakav natpis... „Šta li mu ono piše, Bože moj ?“ pomislim u sebi. „Ono znači na svetom jeziku onih davno i davno preminulih naroda: — „Neka bude svet!...I bist svet!!“ odgovori mi kao iz rukava moj čudnovati čičeron. Posle će nastaviti: „Visoka umetnost, što se beše poslednjih dana života ove planete razvila, dostigla je svoj najviši vrhunac u ovoj vajarskoj grupi, što je pred nama.Ovo je izveo đenijalni vajar i živopisac, po imenu Ariko Euro, umetnik ovoga žanra kakav se ikad javio na ovoj znamenitoj planeti.On je to, što je uzneo igru boja do neverovatne veštine; on je taj što je svojim bojama davao takav kolorit, koji je večito ostajao stalan: sjaj i prelivanje njihovo ništa nije moglo nagristi i zatavniti.Ovde u ovome chef d'oeuvre-u Ariko Euro uzleteo je na jednu visinu, do koje mučno da će ikoji tvoj zemljak ikad uzleteti.On je od materije samo toliko umeo uzeti, koliko tek da njegovu umotvorinu smrtne oči vide, a ostalo je bilo samo božanstvo.Eto, čovek bi se zakleo da je ona maglovita slika „postanja“ za sebe, da ona lebdi u vazduhu, a nije: sve je ovo sa dna pa do vrha ove vajarske grupe, jedan samostavan, kao sneg beo, mramor, donet ovde čak iz carskog majdana što je u Itasovim brdima.I eto, šta je sve njegovo božanstveno dleto učinilo od jedne studene stene; a šta li opet njegova čudesna kičica!....Ona je čudnovatim razmeštajem boja umela da odvoji onaj haos, ono postanje jedne čitave sunčane sisteme od ostale grupe s kojom je u materijalnoj vezi, te nam se sada čini, da onaj magloviti haos za sebe lebdi u vazduhu.On je ovim svojim čudesnim delom potpuno zavirio u tajne optičke obmane.... Posle male pauze moj vođ nastavi dalje: „Pa ipak, u daleko minulim vremenima i na ovoj je planeti bivalo svašta isto onako kao i na vašoj Zemlji.I ovde je nekad bilo bezbroj bogova u koje su veseli ljudi verovali, klanjali im se i žrtve im prinosili, ne u „vinu i jeleju,“ već u rođenoj deci svojoj.Oni su se među sobom klali, jedan drugog utamanjivali, jedni druge spaljivali i žive na krst razapinjali, da time svoje bogove umilostive i da od njih iskamče kakvu bilo milost njihovu.Oni su zamišljali svoje bogove večito žedne krvi ljudske, a s licem i oblikom kakvog razjarenog zvera, po naravi naprasite, koji za najmanju sitnicu planu i izlivaju svoj gnjev ne samo na onoga grešnika, što ih je uvredio, već i na ceo rod njegov...Prvi su im bogovi bili zverovi, a drugi sve sami namćori i dženabeti.Države su s državama vodile čitave ratove da jedna drugoj nature svoje bogove i svoja verovanja.Pa i sami svećenici, ovi propovednici zakona Božjih i njegove neiscrpne milosti, kupili su vojske i vodili ih na svoje verske protivnike.Oni su vrlo često bivali krvožedniji i od svoje prostodušne pastve.Oni su testerili, raspinjali i spaljivali žive ljude, da tim dokažu, kako je njihova vera najbolja a njihov Bog najmilostiviji.Kakvi su to ljudi bili a kakvi li njihovi bogovi!“ povika Laplasov duh, a jedan mu se dubok uzdah ote iz grudi. „A mi se ovde više zadržasmo, nego što sam i sam mislio!“ povika odjednom vođ moj, pa pogleda u svoj sat.„Ene, sad je već u vas tri i četvrt po ponoći po srednje-evropskom vremenu!...A, mi se moramo žuriti!Valja nam, po što po to, još pregledati carske muzeje i bar jednu biblioteku.Biti na ovoj planeti, biti u samoj prestonici slavnih Gomora, a ne videti njihove muzeje i biblioteke, to je — koliko ništa ne videti,“ reći će Laplasov duh, pa će tek okrenuti: „Ama dole se u tvome stanu, kod tvoje gazdarice, nešto desilo, što bi nam moglo prekinuti ovo naše putovanje, a po nesreći prouzrokovati i još nešto gore: moglo bi se desiti, da ti se spreči povratak u tvoje telo i onda — ti bi svršio svoju karijeru dole pa zemlji.Mi bismo se vratili, ali bi nam bilo zanago: ti, to jest tvoje telo, bilo bi mrtvo.Tako to obično biva, kad neko iz nebuha bane na vrata, onoga, čija je duša, nekuda otišla, i stane ga buditi.Tada neminovno nastupa smrt, smrt za telo, a za dušu? — jedna mala pometnja.“ Ja osetih da me počeše opet poduzimati oni malopređašnji mravci. „Ama šta se to desilo mojoj gazdarici?!“ upitam ga, a glas mi je drhtao od neke slutnje. „Razboleo joj se mali Stevica, i to ružno se razboleo, pa je, sirota, živa premrla; a, ti znaš, nju su te guje klale: od devetoro dece ostalo joj je ovo jedno; a ono, znaš, pravi anđelak, veselo, milo, sav ga komšiluk s ruke na ruku nosi; a vesela mu majka od najmanje sitnice zadrhće.Ona, sirota, još i ne zna da joj je sina spopala nesretna difterija.Dete se malo zajapurilo, a, ne tuži se da ga guša boli.Njoj se već po glavi mete da zove lekara, „ali, veli, da, očeknem dok svane.Bog je milostiv.... ovo će biti mala groznica.... nazeb’o, znam....Juče je vas dugi dan leteo no polju, a ja, luda!... one proklete košulje, nakupile se — pa sam dete pustila, da nazebe!“ Eto take joj se misli ovoga časa po glavi vrzu; ali će se ona, veselnica, slediti dok joj Stevica rekne: — „Mama, mene boli ovde!“ i pokaže rukom gušu; a kad malo posle iza sna skoči, pa usplahireno poviče: „Mama, mama, ne daj me!... mene nešto hoće da udavi! — ona će vrisnuti kao da ju je guja šinula, i onda može, kao van sebe poleteti na tvoja vrata i stati iz sve snage da lupa.O, tada bi s tobom bilo svršeno,“ reče moj vođ, a nekakav čudan osmeh preleti mu preko usana. „Pa za Boga, hajde da se vratimo!“ povičem ja, a i sad ne znam, da li od stra da što meni ne bude, ili malom Stevici, koga sam i ja veoma bio zavoleo.„Ja ću sam otrčati za lekara, eno gde je dr. D..... zamoliću ga, da sa sobom ponese i koju flašicu seruma....Ta prokleta bolest ne trpi odlaganja,“ stanem navaljivati na moga vođa, da se odmah vratimo; ali će mi on, smešeći se, reći: „Neka, ne boj se! imamo još vremena; detetu neće biti ništa....A, zbilja, kad pomenu serum... jest, on će da spase i malog Stevicu...Ja slavan li je, ja božanstven li je taj pronalazak!...Eto, taj je čovek dvadeset godina za svojim stolom kapao, ispitujući uzroke toj strahovitoj bolesti i dan i noć, misleći o tome da joj i sam lek pronađe pa ga je i pronašao.I da nije bilo toga njegovoga spasonosnog leka, do sad bi samo u Evropi umrlo preko 156.000 dece....Koliko je taj čovek, tim svojim pronalaskom, uštedeo teška bola i samrtnih muka nejakoj dečici, a koliko li brige, tuge i žalosti veselim roditeljima?!I još malo pa će se njegovo ime sa svim zaboraviti.Tako je.U vas se ništa tako odomaćilo nije kao neblagodarnost i zaborav za učinjena dobra zemlji, narodu, i čitavom čovečanstvu.Vi radije pominjete Cezara nego Galileja, Bonapartu nego Edisona, Bertolda Švarca nego Gutenberga...Eto, de ti čik pogodi kako se zvao onaj zaslužni muž, što je prvi pronašao silu pare i uveo je u službu ljudima?“ „Života mi ne znam; a nešto o tome nisam baš ni razmišljavao!“ odgovorim mu, i bi me baš stid, što sam mu to morao priznati. „Znam ja da ti ne znaš i da si o tome slabo mislio i da vas ima puno takvih mislilaca.Takvi ste vi ljudi.Vi munjevitom brzinom danas putujete ne samo kud vas poslovi vaši pozovu, već i tamo, kuda vam duša vaša zaželi; a uz vas idu i restorani i kujne i saloni za ručanje i saloni za razgovor i zabavu, i biblioteke i odeljenja za čitanje, i kreveti za spavanje, i sve ostale udobnosti za život; vi se jedan s drugim razgovarate i dogovarate o poslovima vašim preko gora i preko mora;—mnogobrojni parobrodi, čitave mreže železnica, telegrafa, telefona, stoje vam za to na raspoloženju; bezbroj industrijskih fabrika, u kojima se izrađuje platno, čoha, svila, kadifa, šalovi, ćilimovi, i tušta tama drugih kojekakvih potrebnih i izlišnih tkanina; u kojima se pravi šećer, bez koga danas nisu čak ni ciganske čerge; u kojima se melju sve mogućne vrste brašna; ali u kojima se prave i Krupovi i Debanžovi i Astrongovi opsadni i brzometni topovi; u kojima se izrađuju sve mogućne sisteme pušaka ostraguša i magacinaka; u kojima se spravlja i barut s dimom i barut bez dima, i sva ostala sredstva kojima jedni druge ubijate i utamanjujete; kojima u prah i pepeo pretvarate čitave gradove i hiljadugodišnju tekovinu tolikih naraštaja; sve to i mnoga druga izumenja velikih i ženijalnih ljudskih umova celu su kuglu vašu prekrilili, a vi, kojima je to sve stavljeno u službu, vaših želja i požuda, a vrlo često i vaših strasti i vaših kaprisa, ni desetom pronalazaču, ni imena ne znate!“ Laplasov je duh još dugo govorio o tome, kako smo mi podizali mnogo više spomenika onima koji su opustošavali zemlje i narode, nego onima koji su ženijalnim radom svojim, naukom i čudotvornim pronalascima dizali rod ljudski iz životinjskog kala, u koji se, u praiskoni svojoj, bio zaglibio — ali ga ja ništa nisam čuo.Meni se nešto neprestano melo po glavi ono, kako moja gazdarica, u brizi za svojim jedincem, može nenadno banuti u moju sobu, da me probudi i za lekara pošalje, ali da bi to za navek preseklo povratak moj u svoje telo; a to bi, kad se čisto na čisto stvar uzme, meni donelo naprasnu smrt! — Istina Bog, ta bi se smrt ticala moga tela; ali za me, za dušu moju, moj vođ ništa ne reče.Šta bi s njom bilo?Kud bi se ona dela, su čim bi se ona posle zanimala; gde bi njeno boravište posle bilo, jednom reči, kakva sudba čeka nju posle smrti moga tela, posle večitoga njenog rastanka sa onim materijalnim oblikom svojim?.... „A, dragane moj,“ učiniće Laplasov duh, „ti mene kanda i ne slušaš?!Tebi se još jednako po glavi vrze, šta bi s tobom bilo, ako bi se ta nesreća dogodila, da ti se spreči povratak u tvoje telo?Desilo bi ti se ono, što se dešava i celom ostalom svetu, ne samo na vašoj planeti, već i na svima ostalim planetama, u čitavoj vaseljeni, na kojima ima razumnih stvorenja, što se rađaju i mru.I kad si već svojim mislima na to delikatno pitanje došao, a čemu sam opet ja sam kriv, — onda hajde da i u tu tamu unesem nešto svetlosti, te da o dualizmu tela i duše čovekove dobiješ koliko toliko pojma,“ reče mi on pa ovako poče: „Smrt ni izbliza nije tako strašna, kako se to vama čini, dok ste u vezi sa svojim telom.Strahota smrti, to je jedno prosto uobraženje.Smrt upravo i nije smrt, već jedan viši prelom u životu dušinu, to je njen večiti rastanak s njenom, kako da ti kažem, materijalnom odećom, kojom se po večitim zakonima, što u celoj vaseljeni vladaju, odela u jedinom cilju, da se dobrim i plemenitim delima i poznavanjem večitih istina približi Ocu svome, te da jednoga svetloga dana, opet uzleti u carstvo duhova odakle je i poreklom od pra-praiskoni svoje.Vezana s materijom ona se nalazi u nekoj zabuni, u nekoj večitoj pometnji.Ona oseća da joj nešto nedostaje, da je nečega lišena.To je njen izgubljen duhovni svet, o kome je ona istina izgubila svest, ali koji ona ipak u danim prilikama nazire.Jedan je od vaših mislilaca lepo o duši kazao: — „Čovekova duša mora da stoji u nekim, našem umu nedostižnim, odnosima s vesnicima nama nepoznatoga duhovnog sveta, što ga naša duša nazire, ali ga mi ne vidimo...“ „I to je istina.Ona je svojom materijalnom odećom sputana; ona bi često prnula u više regione duhovne, ali ne može, troma je; jer je materijom, kao kakvim teškim lancima, za zemlju vezana.Telo, u kome stanuje duša čovekova, to su njeni okovi.Ona se u njima jedva kreće.Ali se ona s tim stanjem nekako i navikne, pa počne da traži šta bilo, što bi je razgalilo, razveselilo, pa čak i usrećilo.Ona dakle počne da traži zemaljske naslade — ne bi li u njima našla zamenu za ono, za čim neprestano žudi.Čovek teži za bogatstvom, i čini mu se, ako ga dobije, da će biti srećan.I on ga dobije, ali sreće nema te nema.To oseti sama duša njegova; jer je ona sa svim drukčiju sreću tražila....Jesi li kadgod posmatrao kakog pokojnika, kako mu se oko bledih usana ocrtao nekakav blag osmeh, pun sreće i zadovoljstva.Taj trag osmeha ostavila je duša njegova kad se s njim rastavila.Ona je sirota prnula u slobodu kao zarobljena tičica, kad joj kavez otvorimo....I ako ima puno primera gde se ljudi svom dušom svojom odadu skandaloznom uživanju, opet ko dublje zaviri u samu dušu njihovu, naći će, da se ona baš oseća smrvljena, nezadovoljna pa čak i nesrećna.Zemaljsko uživanje nju ne zadovoljava, ne usrećava; ono je njoj često teretno, pa čak i odvratno, ono nju ubija, jer ono nju opija, te onda, kao i svaka bludnica, zaboravi i na svoje nebesno poreklo i na svoje više opredeljenje, onako isto, kao što i čovek koji se neprestano opija, zaboravi i na svoje dostojanstvo i na svoje čovečanske dužnosti, i na svoj ponos, pa čak i na one, koji su mu bili mili i dragi; on u svome bekriluku zaboravi i na svoju nejaku dečicu....Duša čovekova prva oseti kad je ponižena, kad je sa svim pala, kad joj je presečen povratak ka svome velikom Ocu.I onda čovek drzne da dokazuje, da Boga i nema; a kad duša njegova zaboravi i na samu sebe, onda on, čovek, poriče i samu svoju dušu.Bezbožnik u očajanju kaže da nema Boga, i to onda, kad njegova duša oseti da je Bog za nju za navek izgubljen.U ovim istinama leže uzroci iz kojih se rodio prvi čovečji strah od smrti.Samo grešne duše žele da se nikad ne rastaju s telom s kojim su zajedno srljale u teške grehe i tražile naslade u niskom životinjskom uživanju“, povika Laplasov duh...I tu malo zastade, pa će mi onda reći: „Jest, dragane moj, tajanstveni su puti Božji.Njih niko dostići ne može.Vi se, eto, plašite smrti, a ona ni izbliza nije tako strašna, kako se to vama čini.Posle teških i samrtnih muka čovek se uljulja u jedan mio, zanosan san.On zaspi pa se odmah i probudi, ali sa svim u nekom drugom, njemu još nerazumljivom, stanju...Lak kao pero i nikakva bola.Prvo što mu padne u oči i čemu se jako začudi, to je, što na postelji vidi drugoga sebe, gde leži koliko je dug, a u kući lelek i kuknjava!...Ako ima koga svoga — svoju majku, svoju seju, svoju ljubu ili svoju dečicu, on ih traži, da im radosnu vest kaže, kako je sa svim ozdravio, kako ga sad ništa ne boli.I on ih ugleda.Iskupili se oko njegove postelje, oko onoga što na postelji nepomičan leži, pa se guše u plaču i jecanju, a na nj niko ni glave ne okreće.Njemu to bude zagonetno.On bi im hteo nešto kazati, hteo bi im reći: „ama šta vam je, jeste li vi pri sebi?...Što plačete?Taj što tu leži to nisam ja; evo mene zdrava i živa; pogledajte me, ja sam ozdravio, sa svim ozdravio, ustao i obukao se; hteo sam malo da iziđem na svež sunčani zrak; a vi? umesto da vam je to milo, a vi udarili u kuknjavu!“ — sve bi on to njima hteo reći, ali mu se pusto jezik oduzeo.I on se opet zbuni i pogleda na svoje, pa onda i na ono mrtvo telo... vidi, poznaje sam sebe, i onda sam u sebi pomisli: „more da ja ovo odista nisam umro?“ Sirota čovečja duša!Nju su, dok je u svome telu bila, toliko plašili od smrti, da od nje preza i onda, kad se sa svojim telom rastavi!“ učini Laplasov duh, a preko usta mu prnu nekakav osmeh pun neke tužne ironije.I onda opet nastavi: „Eto, na priliku, ti putuješ sa mnom po ovim beskrajnim prostorijama nebesnim, putuješ, još od sinoć, od 11 i po pre vaše ponoći, dok je tvoje telo, kao što si video, ostalo na tvome krevetu, ostalo je, štono kažu, ni mrtvo ni živo, ostalo je u jednom beutu, u polumrtvilu, a ti, duša njegova, zdrava, čila, laka kao perce, prelećeš, sa mnom zajedno, sa zvezde na zvezdu i razmatraš ovaj veličanstveni stroj vaseljenin, a ni na um ti ne pada, da tu nije tvoje telo, kao ni to, da ti išta na svetu fali: je l’, de kaži sam, zar se ne osećaš da si onaj isti koji si sinoć slušao ono predavanje g. D. S. u Građanskoj Kasini?....“ „Tako je; imaš potpuno pravo,“ odgovorih mu. „Sva je razlika u tome,“ nastavi Laplasov duh dalje, „što se ti nisi s tvojim telom za navek rastavio, već samo za noćas i što u njemu nije prestala cirkulacija krvi i otkucavanje srca.I kad se ti sutra u njemu probudiš, tebi će ceo naš put i sve ovo što si na tom putu video, izgledati kao neki čudnovat san; a nije: za ljudske duše san je dok su vezane za materijalno telo svoje, a java je, kad se tih okova oslobode.I vi se opet toga božanstvenog momenta plašite, vi dan i noć strepite i od pomisli na smrt!...Kakva zabluda!..Smrti treba i moraju da se plaše samo okoreli grešnici, koji nisu pojmili uzvišenu misiju duša dok su u materijalnoj odeći svojoj, već su se zajedno s njom glibili u kao ljudskih poroka, a tim sami sebi presekli povratak u viši duhovni svet, u krilo Boga Oca svoga!...Razmisli malo bolje o ovoj materiji, pa će ti se mnoge zagonetne pojave u životu i smrti ljudi same odgonenuti, i onda ćeš se uveriti da je smrt jedna viša mena u životu duhovnoga sveta, onaka, od prilike, ista, kao u svilene prelje, kad joj dođe vreme da se zavije u svileni mehurak te da iz njega, preobražena, izleti kao krilati leptir...A ako prelja učini i najmanju pogrešku u radu svome, u životu svome, u onim metamorfozama svojim — onda leptiru nema vaskrsenija!...“ Posle male pauze Laplasov duh nastavi: „Obično se kaže: čovekovo je telo podležno smrti, a ne duša njegova.Pa i to nije baš apsolutna istina.Telo je čovečje sastavljeno iz atoma; a atomi su, to znaš, večiti.Atomi su najsitniji delići ove vidne materije iz koje su obrazovane bezbrojne nebesne magline, a iz ovih bezbrojna nebesna svetila — sunca i sunčane sisteme, planete i planetski pratioci, komete i zvezde padavice i svekoliko ostalo bezbrojno vaseljensko trunje.....Atomi su tako neizmerno mali, da su oni nedeljivi, nemerljivi, neopipljivi, nevidljivi; a svaki je za sebe, i po svojstvu, i po veličini i po obliku svome apsolutno jedan drugom ravan.Upravo atom je tako malen delić materije, da on sa te svoje majušnosti prelazi u pojam.Ali baš u tome atomu leži jedno božanstveno svojstvo, kome do danas niko nije našao njegov praiskonski uzrok.To je ona privlačna i odbojna moć, sila, nazovi je kako hoćeš, tek u toj sili skriva se zametak svima oblicima materije što ispunjavaju ovu beskrajnu prostoriju vaseljeninu.Ta sila i sam atom takođe su nedeljivi i nerazdvojni.Oni su neko božanstveno dvojstvo, koje je u samoj stvari jedno i isto: i atom i njegova sila, i sila i atom u kome ona stanuje.Ovo dvoje imaju još jedno svojstvo.To je neka vrsta simpatije atoma atomu, sile sili.Atom atoma uzajamno privlači, ne, već se jedan drugom, kao po nekom nagonu približuju, ali se opet nikad ne dodiruju.Između ova dva majušna trunka ima uvek po nešto prostora; ali je i ovaj prostor nemerljiv i nevidljiv.I još nešto: i onda kad se jedan drugome približe oni još ne miruju.Izgleda da jedan oko drugog šestare.Oni to isto čine i kad su u većim grupama: oni se večno kreću — ili nešto stvaraju ili nešto ruše.One nebrojene mirijade oblika što ih u beskrajnom prostoru vaseljeninu vidimo, proizvod su, delo su one atomske sile i one čudesne simpatije — ovoga jedinstva u dvojstvu, ove sile u atomu i ovoga atoma u moći svojoj.U ovom večitom stvaranju i večitom rušenju oblika nije glavno ono što se vidi, već ono što se ne vidi.A to je On.To je sam Gospod Bog.Bog je dakle pra-praizvor i duhovnom i materijalnom svetu; a ova dva sveta sastavljaju jednu dualističnu celinu svekolike, beskonačne večite vaseljene — svet materijalni i svet duhovni.I to je sa svim prirodno; jer u celoj vaseljeni nema ništa što je vanprirodno.Ono što je ljudskom umu neshvatljivo, to još nije vanprirodno.Da se sve ono umotri šta se i kako se u prirodi radi, tu treba i više čula i oštrijih čula, nego što ih ovi sadašnji vaši ljudi imaju.Vaš Bihner, Molešot i ostale pristalice gruboga materijalizma — to su oni mravi, što su svoga naučnika mrava izviždali.Vaši su ljudi, kazao sam ti, navikli da ono što oni ne mogu da vide, da pojme, pa čak i da opipaju, oglase kao neistinito, kao nemogućno, kao protivprirodno; a stide se da kažu, šta je koješta na ovome svetu kornjači neshvatljivo, nepojmljivo, nemogućno, pa po tome i protivprirodno!“ reći će moj vođ, a preko usana mu prnu nešto malo bolna osmeha. Meni baš ne bi pravo što naše umne sposobnosti, našu, i ako još slabačku, inteligenciju upoređuje sa shvatanjem i inteligencijom jedne kornjače, ali me on blago potapša po ramenu, pa će mi reći: „Nemoj me krivo razumeti!Ja nisam imao nameru da podcenjujem vaše sposobnosti, vašu inteligenciju, moć vašega shvatanja, a još manje da to sve upoređujem sa sposobnošću i inteligencijom jedne kornjače.Ne, Bože sačuvaj ; nego sam hteo da iznesem šta čuda istina ima koje su ljudi otkrili, pronašli, i o kojima već niko živi ne sumnja; a o svemu tome jedna kornjača, koja ne spada u red najglupljih i najnerazvijenijih životinja, ni pojma nema, niti će ga ikad imati....Još više ima prirodnih tajana, koje u istini postoje, ali koje čovek još nije otkrio, a neće ih s ovim slabim i nesavršenim čulima nigda ni otkriti, — nego što ih je čovek do sad umotrio, pojmio i potpuno otkrio.Nego dosta o tome: ja se nikad nisam rugao ničijem neznanju, pa ni ovom prilikom; a sad me pusti da ti objasnim ono, što vidim da ti je mutno i nejasno.Dakle slušaj. „Ono tvoje telo što je ostalo dole na vašoj kugli u tvome stanu, na tvome krevetu, to je atom materijalnoga sveta; a ti koji sa mnom putuješ kroz ovaj beskrajni bezdani svet — ti si atom duhovnog sveta.Između ta dva atoma, po suštini njihovoj, ima ova bitna razlika: tvoje telo postoji, ali ono ne zna da postoji, onako isto, kao što postoje mirijade sunaca što svetle, što greju, što daju života bezbrojnim biljnim i životinjskim organizmima, pa opet sva ta sunca, svi ti vaseljenski kolosi ne znaju da postoje, niti su svesni svoje veličine, svoje sile, svoga sjaja, svoje moći...A ti, duša tvoga tela, takođe postojiš, ali si svestan svoga bića: ti znaš da postojiš, ti znaš da postoji i tvoje telo i ceo ovaj svet.Još jasnije da se izrazim: „ceo ovaj beskonačni kosmos postoji, ali on ne zna da postoji, dok jedna majušna varnica što je sinula iz onoga božanstvenoga Uma što je svud i na svakom mestu, što je u ceo ovaj bezbroj kolosalnih svetova uneo i utvrdio jedan večiti red i poredak, jedan nepromenjljivi prirodni zakon po kome se svaka tvarka od majušnog atoma, pa do ovih nebesnih kolosa što se Sunca zovu — upravlja i kreće, dok, velim, jedna svetlucava umna varnica ne samo zna da ona postoji, već zna da postoji, da će večno postojati i duhovni i materijalni svet.I kad ne bi bilo duhovnog sveta što oseća, što vidi, što se lepoti divi, što razlikuje svetlost od tame, lepo od ružnoga, skladno od neskladnoga, uzvišeno od niskoga, onda na što bi i bila cela ova beskonačna vaseljena, puna sjaja, puna lepote, puna čara?...Zaista, onda njeno biće sa svima njenim lepotama ne bi imalo nikakva cilja; ona bi kod sve svoje lepote i sjaja, kod sve svoje čarobnosti i grandioznosti ostala u večitoj tami, neznana i neopažena!...Telo, dakle, tvoje postoji, ali ne zna da postoji, dok ti postojiš i znaš da postojiš.Ono se menja obnavljanjem, a ne zna ni da se menja ni kako se menja, dok si ti nepromenljiv, ti si onaj isti kad si se igrao s decom na tvome dvorištu kao i onaj, kad si polagao ispit zrelosti i kad si otišao u Pariz na Školu Prava.Seti se sviju tih momenata, pa ćeš uvek reći: jest, to sam bio ja.I duša čovekova ima nekih mena ali ne u obliku, već u uzvišenosti.Ona teži da se uzdigne ka Ocu svome.Život njen na zemlji, u čoveku, ima taj jedini cilj.I ona se približuje Ocu svome, Bogu svome, obrazovanjem, plemenitim delima i poznavanjem večitih Božjih istina.Duša čovekova, dok je sa svojim telom u zajednici, često i zaluta, ali ona uvek zna i izvesna je kad se Bogu, svome Ocu, približuje, ili kad se od njega udaljava....Razumeš li sad da je smrt, od koje se vi tako plašite, jedan uzvišeni, jedan božanstveni momenat u životu ljudi, a vaš strah i zebnja od nje da je jedna zabluda, jedna šimera i više ništa?" povika Laplasov duh, a glas mu je, činilo mi se, treperio kao zvuk na kakvoj nebesnoj harfi.... Duhovni svet, o kome mi je toliko govorio moj zagonetni vođ i sad mi ne silazi s uma.Po njegovom uveravanju duhovni je svet rasprostrt po celoj vaseljeni, onako isto kao i materija.Za nj nema daljine u prostoru.Kud naumi on je u istom trenu tamo.Za nj nema prepreka: on prolazi kroz zidove kao i na otvorena vrata i prozore.Njemu ne može naneti vreda ni vatra ni voda.Ono što on zaželi da vidi, on to vidi, vidi izdaleka kao i izbliza.On čita tuđe misli kao otvorenu knjigu.Duh, to je upravo sama misao.Duh je plamen iz koga neprestano pršte varnice, a te varnice to su misli, to su ideje kojima duhovni svet ispunjava svekoliku vaseljenu.On je to što je u dušu čovekovu uneo misao o Bogu.On je taj, koji je prvi počeo da otkriva prirodne zakone koji su vekovima vekova bili sakriveni oku čovekovu; on je taj koji je, malo po malo, počeo da razrešava zagonetna, pitanja, koja su mu postavljali sami fenomeni, što su se pred njim ređali, a koje on nije umeo da razreši; a zabluda je najveći kamen o koji se čovek spoticao od kad je počeo da posmatra prirodu i sve njene čudesne pojave i koja je mnogome ženijalnom misliocu ukinula glavu, kad je god drznuo, da joj masku s lica zdere....Ona je to koja je osudila Sokrata da otrov popije, jer se on beše usudio da se otrese njihovih lanaca koji su onda okivali čitavo čovečanstvo; ona je to, koja je nagnala i samog Ptolomeja da se zakikoće na jednu istinu, a to je: da se zemlja oko svoje ose okreće, a ne čitava nebesa i sva njegova svetila oko nje; ona je to, što je veselog Anaksagoru proterala iz njegove otadžbine, što se usudio da kaže, da je Sunce veće od Peloponeza!...Tako je....Duh — to je uzvišeni arhitekta svega što u vaseljeni postoji, a materija je gradivo, od koje On stvara svoja remek-dela u ovoj beskonačnoj pučini vaseljeninoj....I svet opet drži da je izvor onoj tvoračkoj sili, što sve svetove drži na jednom večitom kararu, sama gruba, mrtva, besvesna materija, a ne onaj veliki Um koji ima jedno jedito ime, poznato svima narodima i svima vremenima, a to je — Bog.... Obično se kaže, da u svetu biva sve slučajno.To ne stoji.U prirodi nema slučaja, već samo večitih i nepromenljivih zakopa, po kojima se kreće i materijalni i duhovni svet.Svaka pojava ima svoje uzroke, a svi uzroci nalaze svoj praiskonski izvor u prirodnim zakonima.Ono što su ljudi do danas otkrili od tih prirodnih zakona to je, prema onome što još nisu otkrili, i prema onome što po svoj prilici nigda ni otkriti neće, — to je, velim — jedna kap vode prema neizmernoj pučini nepreglednog okeana....Do koje visine poznavanja prirodnih zakona behu uzleteli stanovnici ove ugašene zvezde, ovog alema među bezbrojnim planetama u beskonačnoj prostoriji nebesnoj; — do koje visine beše uzleteo njihov prefinjeni ukus u lepome, u harmoničnome, u istinitome, u uzvišenome, u plemenitome, — to mi, stanovnici naše kugle, još ni pojmiti nismo u stanju.... „Pa ipak i oni su bili tek u početku početka poznavanja večitih i nepromenljivih prirodnih zakona,“ reći će Laplasov duh, koji je prosto pratio moje misli. Najveći utisak učinila je na mene njihova tako zvana pijaca „Crnih palata.“ To su prava čudovišta od njihovih kolosalnih građevina.Izgledalo je da one nisu zidane, već da su sazdane.Dvadeset i četiri, kao gavran crne, palate pravile su, sa svojim glavnim i teškim fasadama, elipsasti krug oko jednoga ogromnog trga, na kome se kao kakav ispolin, koji je ceo ovaj grad nadvisio, podizala ona ista astronomska kula, na kojoj smo ja i moj vođ malo pre bili, kad smo na onu planetu sišli.I od ovoga trga, kao god i od trga „Slave i pobede cara Gomora,“ granalo se 24 ulice u obliku zvezde.Izgleda da su elipsasti krugovi i oblici zvezda veoma cenjeni u prestonici Gomora.To me je podsećalo na — „Place de la Concorde,“ na „Place de la Nation,“ na „Place Victor Hugo“ i na „Place de l'Etoile“ u Parizu.I ne samo to, već i one džinovske kolonade na hramu „Svetoga Trojstva“ na palatama politehnike i carskoga „Crvenog dvorca,“ a osobito na ove 24 crne mramorne palate što okružuju trg astronomske kule, jako su ličile na kolonade staroga Luvra, Madlene, Panteona, Burze, Opere i Burbonske palate u Parizu...Odakle li su jonski, dorijski i korintski stubovi dobili svoje oblike?...Da li oni dovode svoje pra-praporeklo iz ruševina stare stovrate Tebe, Ninive, Vavilona, Palmire, ili je to, pa i same oblike umetničkih građevina, proneo po vaseljeni duhovni svet? — pitao sam se.Na to će mi Laplasov duh odgovoriti: „Imaš pravo.Zakon odabiranja pri obrazovanju novih oblika i forama, i u biljnom i u životinjskom svetu, skriva u sebi praiskonsku klicu progresa — naginjanja ka lepšemu, ka savršenijemu obliku: kakva je prvobitna ruža, a kakva je danas; kakav je prvobitni šeboj, a kakav je danas i po raznolikosti boja i po samome mirisu: pogledaj divlju ružu, a pogledaj pitomu; pogledaj divljega goluba, a pogledaj pitomog; pogledaj primitivno bilje što je bilo bez lista i zelenila, a pogledaj danas vaš tristagodišnji rast, vaš divni krunasti platan i hiljadugodišnji Boabab!....Kako se izvršio ovaj progresivni preobražaj, preobražaj od lepšega ka lepšemu, od divnijega ka divnijemu; od mirisnoga ka mirisnijemu; od raznobojnoga ka raznobojnijemu?!...To se sve izvršilo polako, tiho i bez velikih skokova, — po zakonu odabiranja koji vlada i u biljnome i u životinjskome svetu, i u carstvu materije i u carstvu duhova.I taj zakon vlada u celoj vaseljeni, — kako na jednoj tako i na drugoj zvezdi....O da ti je samo znati i dobro umotriti razliku savršenstva koja postoji između pitijaste infuzorije i jednog crva.Ona je mnogo veća nego razlika između kornjače i jednoga indijskog slona; a kolika je razlika između Gorile i primitivnog čoveka, tolika je ista, ako ne još i veća, između primitivnog čoveka i današnjeg čoveka!..Razlika je u kroju lubanje, stasa, ruku, nogu, vilica, usta, zuba; razlika je u otkanju, u elastičnosti kože, u mekoti i sjaju kose; u očima, u pogledu; u izrazu crta na licu.Kroj tela u primitivnoga čoveka bio je nezgrapan, zdepast; njegovo lice bilo je divljačko, njegove vilice životinjske, a usta i zubi proždrljiva zvera; koža jedno grubo otkanje, puno kala i nečistote; njegova kosa na glavi — čekinja, a malje po telu — čupa; njegov pogled divlji, krvožedan, gotovo bestijalan...He, a da ti je još znati razliku između prvobitne žene i žene današnje na vašoj Zemlji.Ko bi uporedio te dve žene, ženu primitivnu i ženu današnju, ženu što je živela u tamnim davno i davno minulim vremenima u prepotopnim šumama, gudurama i pećinama, i ženu što danas živi u velelepnim salonima u Parizu, Londonu, Berlinu, Njujorku, Pekingu, Sidneju pa i u vašem živopisnom Beogradu, — taj bi jedva našao nekih opštih zajedničkih odlika: što imaju i jedna i druga ruke; što uspravno idu i — što obe mogu da govore; a sve ostalo izgleda, kao da su to dva, sa svim različna, stvora u carstvu životinjskoga sveta.Primitivna žena mogla je biti pre lafica i tigrica, nego današnja žena; a današnja žena više liči pa kakav idealan stvor, nego na svoju prepotopnu drugu....Koža današnje žene elastična je, bela je, providna je; njeno je telo oblo, vitko — kao da ga je Kanova izvajao iz bela Kararska mramora: njena mala, kao karmin, rumena, usta, kao da su samo za to stvorena, da te svojim osmejcima zanesu, zalude, i da te svojim vrelim poljupcima rastope!...A njene oči?Da u njima vidiš čitav jedan svet, svet duhovni, svet što ushićava; njena meka kosa to je svileno povesmo, što se preliva kao da je obliveno nekim nebesnim sjajem...Misliš li ti da je ovaj čudesni preobražaj — od grubosti i surovosti čovekove, pa do ove današnje pitomosti i plemenitosti njegove — jedan go slučaj?...Ne; to je praiskonska težnja, jedna viša namera, jedan večiti progresivni zakon Boga Svevišnjega — ka večitom usavršavanju i ulepšavanju oblika u čitavoj vaseljeni.Ti isti zakoni vladaju i u tvorevinama čovekovim: njegove pećine, njegove podzemne jazbine, u koje se sklanjao od zla vremena i divljih zverova, — bili su u prvim danima života njegova prvi oblici njegovih stanova.A danas?Eto pogledaj ove veličanstvene mramorne palate, koje kao da nisu stvor ljudskih ruku već nekoga višeg neimarstva nebesnog!...Zar u njihovom sjaju, u njihovoj lepoti, u čudesnoj pravilnosti njihovih linija, u lepoti samih oblika, — ne vidiš onaj isti večiti zakon opštega progresa, onu istu težnju ka lepšemu, ka skladnijemu, ka savršenijemu obliku?!“ povika moj vođ i povuče me za rukav....To mu je, bez sumnje, bio znak, da se ide dalje.I mi se u istom trenu nađosmo u prostorijama jedne od onih crnih palata, što su svojim tamnim fasadama opasivale prostrani trg one astronomske kule. Mračnost ovih džinovskih palata davala je neki tužan i sumoran izgled: one su više ličile na kakve gigantske grobnice, nego na sjajne dvore u kojima je nekada bujao veseli život srećnoga sveta. „Pa one u samoj stvari i jesu grobnice.U njima počivaju svekolike umotvorine sviju naroda, sviju epoha i vremena, iz kojih je izatkat minuli život ove negda divotne kćeri Sunca Amadurame, život tako bujan, tako obilan i tako raskošan, kakav se igda mogao javiti u prostranom krilu vaseljeninu!“... reći će mi moj vođ. Sve prostorije ove kolosalne palate, u kojoj je, kako mi reče moj vođ, bilo preko 4200 koje galerija, koje salona, koje većih i manjih soba, izgleda da su naročito udešene za muzej starodrevne skulpture, mahom za sarkofage i nadgrobne spomenike znamenitih ljudi — careva, kraljeva, knezova; crkvenih velikodostojnika iz sviju krajeva ove odista interesantne planete Amaduramine.Ovo je bila neka vrsta staroga Luvra u Parizu, gde su smeštene skulpture iz sviju vremena i sviju kulturnih naroda — Misiraca, Asirjana, Grka, Rimljana — od 40 vekova pa na ovamo... Ušli smo u jedan veliki salon.U njemu je bilo silestvo mramornih sarkofaga; ali se jedan jako isticao između ostalih.On je bio nasred salona podignut na jedno osnisko kameno postolje.Izrada sarkofaga bila je dosta nezgrapna, a to je bio dokaz, da je to tvorevina iz najstarijih vremena.Na desnoj strani njegovoj izvajana je glava nekakve ale s otvorenim čeljustima a zatvorenim očima.Na levoj strani videla se, opet u reljefu, izrađena, prebijena palošina, a na pročelju jedva se mogla raspoznati mrtvačka glava.Ozgo na mramornom kapku lepo se video preturen carski presto.To su bili očevidno nekakvi simvolični znaci posvećeni onome, koji je u ovoj svojoj večitoj kući večiti sanak boravio... „To su simvoli negdašnje sile, života i smrti ovoga najvećeg tiranina, kakav je ikada bio i živeo i vladao zemljama i narodima na ovoj kolosalnoj planeti,“ reći će mi Laplasov duh, „a ovo je grobnica njegova.To je vladalac iz dinastije Geruga; a zvao se Šaha Hama, Gerug XXII.Krvožedan je to vladalac bio.On je za vreme svoje vladavine vodio 26 velikih i 15 manjih ratova; on je razorio tri velike carevine: carstvo amarsko, carstvo Eola i carstvo igorsko.On je u tim ratovima sa zemljom sravnio 1806 gradova.Šta je tu samo pogaženo, izmrcvareno ljudi, žena, dece!...On je posle jedne krvave bitke nad Eolima prineo na žrtvu svome Bogu Azuru tri stotine eolske dečice, i dve stotine nevinih eolskih devojaka.A kad je ratovao s Igorima, on, osvojivši jedan od znatnijih gradova njihovih, tom prilikom zapleni oko 20.000 koje dece, koje žena a koje staraca, pa ih za vojskom povede, da ih gde na kakvom trgu za dobre pare proda, jer se u to doba na ovoj, planeti vodila jaka trgovina robljem, a osobito decom, dečacima i devojkama; ali kad mu ponestade vojsci hrane, a i samo je roblje trebalo hraniti, on naredi te se starci pokolju i njihovo meso baci hrtima i ogarima; a decu, žene i devojke razdeli vojsci, da s njima radi što joj god njena zverska ćud zaželi. On nije bolje ni sa svojima postupao: jednom se njegovi kuvari izbezume te mu malo više presole njegovo najmilije jelo, i on smesta naredi da se svih dvanaest kuvara zakolju, skuvaju i dobro posole, pa da se bace njegovim ogarima, te da se vidi, da li bi oni hteli jesti presoljeno meso.I to se, naravno, na dlaku izvršilo....Ovome tiraninu beše tesan ceo ovaj prostrani svet, a pogledaj samo koliko mu je prostora trebalo u samoj stvari!...Njega je istorija uvrstila među najveće i najsilnije vladaoce toga doba!...On je vladao 84 godine i istorija nije zabeležila ii jedan jedini taman momenat iz njegove jezovite vladavine.Njegovi verni podanici u prostranom mu carstvu nisu ga toliko voleli, koliko su ga se bojali; a od dvorana srećan je bio, ko mu se mogao više dodvoriti i staviti se u položaj da drugome glave otkida....Eto, vidiš, taki su ljudi svuda, dok su još pola divlji zverovi, a pola ljudi, — pa i na ovoj planeti,“ povika Laplasov duh, a preko usta mu prnu jedan tužan i setan osmeh. Posle će nastaviti : „Njegov naslednik Gerug XXIII vladao je samo dve godine.Bio je blag, dobar, human i milostiva srca prema svakom podaniku svome, za koga bi čuo da od ljudske nepravde strada i pati.Zato je, po svoj prilici, i rešeno u tajnom krunskom savetu, da se udavi, i to prosto zato, što se držalo, da njegovo odveć dobro i plemenito srce — može ištetiti „više državne interese.“ Šta više, njegovim posmrtnim ostatcima nije dato mesta ni u samoj carskoj kosturnici, po svoj prilici zato, što se bojalo da njegova blagost i dobrota i tamo ne učine kakva kvara...Tako je, Božji su puti neispitani...Zbilja, bi li mogao pogoditi, koja je ovo dinastija, a koji li narod, kojim je ona upravljala i vladala preko 96 vekova?“ Ja ga pogledam začuđeno. On se samo osmehnu pa će mi reći: „Znam ja što sam te tako upitao.Poslednji ogranci njeni — to su ona dva brata, ona dva zvera, onaj crni i onaj zeleni što smo ih malo pre gledali predstavljene u onome njinom spomeniku na trgu „slave i pobeda Gomorovih;“ a Gomori dovode opet svoje poreklo od poslednjih vladalaca carstva Igora, čije je roblje onaj krvolok kao i njihovo meso bacao pred svoje hrte i ogare, koje je on visoko cenio, negovao i podizao, i zbog kojih je mnogi čuvar plaćao glavom, ako je kome ljubimcu carevome ma i s repa dlaka poletela.Na razvalinama prostrane države Geruga u kojoj se nije znalo, ili su joj vladaoci bili krvožedniji ili njeni dvorani podliji, zlobniji i nevaljaliji, bezumniji i na svako zlo sklonitiji, — podignuta je druga država, druga carevina na sa svim drugim društvenim osnovama: na osnovama pravde i pravice, na osnovama ljudske plemenitosti i duhovnog zbližavanja i poznavanja one velike zadaće čovekove, da se dobrim delima približuje ka svome velikom Ocu — Bogu Svevišnjemu.Odatle je, upravo, i počeo onaj veliki period preobražaja ne samo u prostranom carstvu Gomora, već i na celoj kugli ovoj, ne samo u životu društvenom i državnom, već se od to doba počinju javljati veliki progresi na polju nauke, umetnosti i otkrića ogromnih sila prirodnih, pred kojima čoveku prosto pamet da stane.Upotreba vodene pare, elektriciteta, sunčanih zrakova, njegove toplote na ovoj planeti su rano u službu ljudima uvedeni.Ona je to što je prenos najvećih tereta s jednoga mesta na drugo, s jedne daljine na drugu, olakšala do neverovatnih granica.O, u to doba velikih i epohalnih pronalazaka narodi su se utrkivali, ko će koga preteći na polju nauke, civilizacije, umetnosti, humanosti i svekolika poleta društvenoga,...Tragovi te visoke kulture i civilizacije ovih naroda, evo, vidno se ogledaju na ovim kolosalnim spomenicima ove klasične prestonice Gomora, ovoga veličanstvenoga spomenika nadgrobnog velike nacije ove davno i davno upokojene kćeri Amaduramine!“ Posle male pauze Laplasov duh dodade: „Eto, zar ne vidiš da se i u ovome obrtu od gorega na bolje, od krvožednih pustošnika Geruga, pa velike rabotnike na polju čovečanskoga preobražaja, na slavnu dinastiju Gomora, ne skriva ona uzvišena težnja ka lepšemu, ka naprednijemu, ka plemenitijemu, ka uzvišenijemu!..“ Posle smo se obreli u galerijama vera i — Božjih proroka. U ovim galerijama izložene su relikve sviju vera koje su kadgod na ovoj planeti suštestvovale kao i statue pojedinih bogova, njihovih proroka, svetitelja i bogougodnika, i mnogobrojni crkveni sosudi.Ima ih čak iz prvobitnog doba najstarijih naroda i plemena što su nekad na ovoj kugli živeli: skitali se kao nomadi, a svoje bogove vukli za sobom, molili im se i žrtve im prinosili. Mi besmo ušli u galeriju boga Aruha.To je jedan, kako mi reče moj vođ, od najstarijih bogova na ovoj planeti.Njega je još u davno i davno minula vremena, vremena tamom daleke prošlosti pokrivena, svetu otkrio veliki prorok Emedaruho.Presto ovoga boga Aruha bio je na najvišem vrhu brda Itasa, na koji se čovečja noga nikad nije mogla popeti.Samo je ciglo jednom Bog Aruha dopustio svome proroku Emedaruhi, da se na sam vrh popne i da vidi presto svoga gospoda boga. — „Presto boga Aruha sijao je kao i svako drugo Sunce.Boga nisam mogao videti, jer se i on beše obukao u sunčani sjaj što oči zasenjava,“ stoji zabeleženo u svetom pismu proroka Emedaruhe. Prorok Emedaruho bio je pre toga strastan lovac, a osobito na divokoze.Jednoga dana taman da odapne strelu na jednu divokozu koja se beše pripila uza samu liticu brda Itasova na kome je bio presto Aruhov, a nešto mu istrže iz ruku i luk i strelu i oboje baci u strahovitu provaliju što je zjapila baš pred njim.I u to isto doba zaori se ozgo sa Itasa jedan gromoviti glas: „Ne diraj više u moje stado!“ „I to je bio glas boga Aruhe. Od to doba prorok Emedaruho nije više poneo ni luka ni strele, niti je ikad potad okusio mesa od divokoze, a one bi mu dolazile i lizale so iz njegovih ruku, a on ih milovao, hranio i pojio; a sam se hranio korenjem i medom iz duplja.Svakoga prvog dana u desetini on je osvitao tamo gde mu je bog Aruho istrgo iz ruku luk i strelu, tu bi pao ničice, molio se bogu da mu oprosti grehe i posele mu žrtvu prinosio u korenju i medu.I bog bi mu se posle svake molitve ozgo s Itasa javio i kazivao mu svetu volju svoju.I tek posle trogodišnjeg ispaštanja, bog mu dopusti, da se na sam vrh popne i da sveti presto svoga boga vidi“... Moj čudesni vođ ama kao da je i on s njima bio, na brdu Itasu!...Evo kako mi on izrekom o ovome bogu Aruhu dalje ispriča: „Neće biti bez interesa, ako ti glavne principe svete volje ovoga boga Aruha pokažem, koje je, naravno, njegov izaslanik Emedaruho iz njegovih usta čuo, u svoju svetu knjigu zapisao i posle narodima objavio. a) „Ja, jedini bog Aruha stvorio sam, u vremenu, svet i nebesa i sve i što se vidi i što se ne vidi; b) „Stvorio sam nebesa i sve zvezde; stvorio sam oba Sunca, i veliko i malo, i Sunce Amaduramu i Sunce Klevu; stvorio sam Arudža-Daru i na njoj krasnu ehoru; stvorio sam sve što živi i miče se na ovoj lepoj prostirci mojoj; pa sam najposle stvorio i moje mezimce, decu moju, moje — majumaje.... v) „Majumaje su deca moja; ja sam ih poslao da čine dobra dela, te da se s njima svome ocu vrate; a ja ću ih onda naseliti u moju nebesnu ehoru, u koju mogu ući samo ona deca moja, koja k meni o štapu dobrih dela dođu.... g) „Grešnike ću za večna vremena odagnati ispred vrata moje nebesne ehore, moga večitog carstva; d) „Život kojim sad žive deca moja, to je samo senka pravoga života; život u mome carstvu, u mojoj nebesnoj ehori, to je pravi nebesni život, što ga je otac spremio za dobru decu svoju; đ) „A život onih što ih ispred vrata moje ehore u nevrat oteram — to je život večite tame i večitog mučenja; e) „Ja sam svojoj deci dao slobodnu volju; na njima je da izaberu od ova dva života onaj, koji im se dopadne; a oni se biraju — dobrim i zlim delima.“ „Jednom je“ nastavi Laplasov duh „prorok Emedaruha upitao boga Aruhu: — A kako ćemo, Gospode, znati šta su to dobra, a šta su zla dela ? — „Na to je bog Aruha odgovorio: — Činite ono drugima što bi želeli da drugi vama čine.I to će biti vaša dobra dela; a ne činite ono drugima što ne želite da vama drugi čine — jer bi to bila zla dela!“ „Pa to isto stoji i u našem Svetom Pismu: to isto nalaže nama naš Gospod Bog Isus Hristos!“ povičem ja... „A, je li?...“ obrecnu se na me Laplasov duh, „zato ga vi i slušate!Jadni li ste i vi i to vaše slušanje!Vi biste jedni druge u kapi vode popili!Kolje se brat s bratom, a otac sa sinom, kolje se pleme s plemenom, a narod s narodom, kolje se država s državom, a religija s religijom...Hrišćanstvo je postalo dvoglava ala koja sama sebe proždire; od one uzvišene Hristove nauke, od onih božanstvenih principa njenih, vi ste načinili jednu nakazu, jedno čudovište....Knjižnici i fariseji razapeli su na krstu Boga čoveka, a hrišćanski fariseji razapinjali su, testerili su, spaljivali su hiljadama nevinih žrtava: oni nisu mučili i ubijali samo inoverce vek i samu decu svete Hristove crkve; uzvišene zakone Božje, koje im je veliki Učitelj u amanet ostavio, da se po njima vladaju i da druge nauče da se po njima upravljaju, oni su svojim grešnim i kaljavim nogama pogazili....Znaš li šta su učinili s velikim filosofom Vaninijem u Tuluzi, a šta s Đordanom Brunom u Rimu, a šta sa Jovanom Husom u Konstanci ?!....A sve su to bili dobri i verni sinovi svete crkve Hristove i ispovednici prave čiste nauke njegove; ali su njeni čuvari bili vuci i vukodlaci!Vaninija su gola — u gaćama i košulji — vodili jednoga hladnog dana zimskog, tesnim tuluskim ulicama na spalište, pa kad se ne htede odreći svoje uzvišene nauke, onda mu prvo dželat kleštima iz korena jezik iščupa i u vatru baci!...Strahoviti vrisak što se u taj mah ote iz grudi nesrećnom Vaniniju, sledio je dušu sve one mnogobrojne svetine što je došla da seiri, kako će sveti oci da spale jednog „Hristova otpadnika"!...Posle je dželat bacio Vaninija na lomaču, na kojoj je buktila strahovita vatra, te je tako živ spaljen, a njegov pepeo bačen na vetar, da ga po svetu raznese, te da mu traga ne bude!....Isto je tako prošao i Đordano Bruno i Jovan Hus i još mnogi drugi!.... „Zbilja, šta je onda htela ona božanska pesma, kad su ono pre dvadeset vekova sišli u Vitlejem anđeli Božji, da objave zemljama i narodima roždestvo Hristovo, i da zapoje pesmu Gospodnju: „Mir zemlji, slava nebesima!..“ „Zašto li on ono umre na krstu mučenija, s onom anđelskom trpljivošću?...On mre, a Ocu se svome moli za svoje mučitelje: — „Oprosti im oče, oni ne znaju šta rade!...“ „O, uzvišeno praštanje, kako si ti velikoga porekla; jer ti dolaziš s usana najvećeg mučenika, sa usana samoga Hrista Spasitelja!... „A šta su radili pastiri svete crkve njegove, koji su u amanet primili, da tu nebesnu blagost, da tu anđelsku smirenost, da to božansko praštanje unesu u dušu svekolikog roda ljudskog?...Pitajte pustošne krstonosne vojne, koje su u divljaštvu svome, glave nevine dečice, kao lubenice, razbijale o hladne kamene zidove nesrećnoga Jerusalima; pitajte ona sverepstva i one pustoši što su činjeni za vreme tridesetogodišnje i sedmogodišnje verske vojne; pitajte krvavu špansku inkviziciju; pitajte onu crnu, onu avetinjsku Vartolomejsku Noć usred prosvećenoga Pariza!“ bolno povika Laplasov duh, i meni se učini, kao da su mu oči bile puna suza!.... Laplasov duh još je dugo gledao preda se.Po licu njegovu beše plinula neka teška sumornost.I onda će se okrenuti meni: „Vi imate još mnogo i mnogo da patite.Rod ljudski na vašoj kugli kao da je proklet.On, siromah, strada od kako za se zna.Sam sin Božji, Isus Hristos, sišao je na zemlju, da ga svojim mučeništvom na krstu iskupi od grehova, od beda i nevolja, pa evo gde minu dvadeset punih vekova, a on i dan-danas strada, sto puta gore, nego pod Pilatom!....Vi i dan-danas, usred vaše uobražene civilizacije, jedan drugog jedete, satirete, ubijate.U vas kao da je vrlina biti prepredeni lupež i nevaljalac: vi se kikoćete, kad jedan drugom što bolje i što veštije podvalite.U vas nema morala ni u životu vašem, ni u državi vašoj, ni u crkvi vašoj: u vašoj duši kao da je sa svim izumro strah Božji!...Vi ste se patili dok ste se bili i klali s divljim zverovima; vi ste se patili i pošto ste se i njih oslobodili, pa ste onda sami jedni drugima postali još opasniji zverovi; vas je satiralo i upropašćivalo polucivilizovano stanje vaše; vas i danas prosto uništava ova vaša nazovi obrazovanost i civilizacija: vaši današnji ratovi sto puta su ubitačniji i pustošniji nego oni Huna i Avara!...Jest, na onoj vašoj veseloj kugli kao da počiva nekakvo prokletstvo Božje!“ uzdahnu Laplasov duh tako jako, da je odjeknulo duboko dole po galerijama ove puste i sumorne kućurine!Jest, baš se meni učini, kao da nekakvo „eho,“ ozdo iz dubine ovih mračnih prostorija, učini: I nisam se prevario.U istom trenu pred nama se obre nekakav omalen, nešto malo poguren starac.Umesto odela, on je nešto imao na sebi od finog , kao gorski sneg belog, gotovo svetlucavog paperja...To beše neka vrsta kaftana sa velikim i širokim rukavima, koji su više ličili na krila, nego na rukave kakve aljetke....Bela mu brada do ispod pojasa; a ona gusta, kao svileno belo runo niz pleća puštena kosa, davala je ovome starcu neobičan oblik.Oči velike, svetle, svetle kao živa žeravica, a iz njih kao da izbijaju nekakve svetlucave fosforaste zrake; veliko i široko čelo svedeno na blagu amajliju, izdavalo je duboku mudrost i veliku inteligenciju ovoga čudnovatog starca; a crte njegova blaga i dobroćudna lica odsijavale su nekom živom i vragolastom veselošću...Tip i kroj glave njegove nije odgovarao ni tipu ni kroju glave naših ljudi na Zemlji.Ja to upravo i ne umem da kažem u čemu i kako, ali cela starčeva pojava kazivala je da je to čovek s neke druge planete...Pogled njegovih očiju prosto je prodirao u dušu moju.To beše nekakva neodoljiva sila što privlači: umalo što mu nisam poleteo u naručja, a ni sam ne znam zašto?... — Vi ste me zvali?! okrete se on mome vođu. — Ja?... — Neko od vas dvojice, učini on, pa me blago i smešeći se pogleda, kao da me je upitati hteo: da me ti nisi zvao?..I onda tek upita, a ko je ono od vas dvojice ovoga časa onako duboko uzdahnuo?... — Ja, odgovori mu moj vođ. — Onda ste me vi zvali, reče on, pa dodade: ja vam, eto, stojim pa službi....Nego, najpre da se jedan drugom predstavimo!...Ja sam, negdašnji, dugogodišnji carski bibliotekar ; a u poslednje vreme zastupao sam i moga bolnog prijatelja Marimeju, direktora carskih Muzeja...A vi?Znam, vi ste ona viša inteligencija, koju je zamišljao veliki matematičar, filosof i astronom Laplas, stanovnik jedne još dosta mlade planete, što se nalazi u jednoj maloj sunčanoj sistemi.A, jes, jes, Laplas je bio pravi naučnik, kakav se retko javlja i na kojoj naprednijoj planeti nego što je njegova otadžbina.On je dobro obeležio svoje biće na svojoj planeti.Što jes, jes, priznati mu se mora.On se po većoj časti bavio nebesnom mehanikom i mnogo je doprineo poletu astronomije na toj planeti; on je taj što je prikupio, sredio, u jednu celinu doveo sve, tamo amo rasturene radove znamenitoga naučnika i astronoma Njutna, pa i Halejeve, Klerove, Alembergove i Eleove, a sve u prilog naučne rasprave o gravitaciji što vlada u čitavoj vaseljeni; a, sem toga, taj veliki naučnik uneo je mnogo svetlosti i u oblast treperenja nekretnica, kao i to, koliko samo njihov mesec ima pokreta, a osobito onih, što dolaze sa spljoštenosti zemljine i udaljenosti njene putanje — orbite — od njenoga sunca; on je tako reći obelodanio strahovite perturbacije na Jupiteru i Saturnu, ova dva prava džina te sunčane sistemice.On je taj koji je oborio tako zvanu Bifonovu doktrinu, da se zemlja njihova vidno rashlađuje; naprotiv, vekovi vekova prođu, a to se rashlađivanje dugim i dugim astronomskim posmatranjem nije moglo opaziti, a to zato, što su ti vekovi jedan tren u životu jedne zvezde.Ali se on tek u pravom smislu proslavio, što je postavio zdravu osnovu kosmogoničnoj sistemi — kako postaju, kako se obrazuju svetovi — sunca, planete, planetski pratioci, — jednom reči kako postaju sunca i sunčane sisteme u čitavoj vaseljeni!..." Dok je ovo govorio duh carskog bibliotekara, opazio sam lepo, da su se obrazi moga vođa čisto zažarili.To je morao primetiti i duh bibliotekarov, kad on odjednom zastade, pogleda pravo u oči mome čičeronu, pa će mu tek reći: — Ama pa kome ja ovo govorim?...Pa ti nisi samo ona viša inteligencija, koju je taj veliki naučnik zamišljao, da će se javiti u rodu ljudskom posle 10 miliuna godina, već si ti glavom sam duh njegov.Što mi se čoveče ne kažeš?!...I onda raširi ruke i jedan drugome poleteše u naručja.... — „Ako se ne varam mi smo se poslednji put videli na onoj majušnoj planetici — kako se ono zvaše?...A, znam, na Marsu. — Jest, tamo smo se videli, odgovori mu Laplasov duh, veoma ganut ovim nenadnim susretom. — I vi sad ovde u ovome, od celoga sveta zaboravljenom, krajičku vaseljeninu ; vi ovde na Arudža-Dari, negda najlepšem cvetu u kruni sunca Amadurame; vi ovde u prestonici slavnih Gomora; — vi ovde u mojoj veseloj postojbini?!... — Ja sam ti to obećao. Jest, hvala ti; to je baš lepo od tebe.Nju sad slabo ko posećuje; od mrtvaca ceo se svet kloni, pa i sami duhovi.Ja tek dosinem u hiljadi dve godina — tek da me želja mine; ali i kad dođem, mene obuzme neka tuga — kad je ovako nagrdnu pogledam...Haj, ala na njoj nekad beše život!...To je bila najlepša nevesta u prostranom carstvu Amaduraminu...A sad?...Nego, zbilja, ko ti je ovo? okrete se on odjednom k meni.On kao da još nije stupio u naše redove, u sferu duhovnog sveta?... — Nije.Ja sam ga, eto, poveo kroz vaseljenu, te da mu jednu nevericu izbijem iz glave; poveo sam ga da svojim očima vidi, da ono što se vidi nije glavno, već ono što se ne vidi...I baš mi je milo što ste se i vi našli, da u ovu njegovu ćupu unesete koliko toliko pravoga božanstvenog videla! reče mu moj vođ kao u nekoj šali; ali meni lepo buknuše obrazi, kad me pred ovim sedim starcem nazva ćupom!... — Šali se tvoj vođ, rođo moja, nemoj se ljutiti, okrete se starac meni s nekom osobitom blagošću.On tebe tim ne unižava, već te uznosi u više duhovne reone.Primiš li sve, razumeš li sve što si video na ovome tvome putovanju po nebesima, onda, znaj, da ti je budućnost osigurana, a svetli dvori našega Svevišnjeg Oca biće ti širom otvoreni!...Nego, zbilja, šta smo se zbili u ove mračne izbe ovih crnih i sumornih dvorova?...Zar vi ovde nemate ništa zanimljivijega da razgledate nego ove žalosne krbanjke naših starih propalih bogova?!...Kakvog zadovoljstva nalazite u posmatranju ovih crvotočina davno i davno izumrlih ljudskih rojeva?Šta ste našli tu zanimljivoga; može li ovo biti prava hrana nama duhovima?Ne može.Šta više, hteli ste da pregledate i carske biblioteke; a šta bi tamo imali da vidite poučnoga?..Ništa baš....Ja mislim da vam je pravi cilj da razgledate muzeje vaseljenine.Tu ima šta da se vidi; a u mojim bibliotekama?Ništa od svega toga.Ono što je tamo to su crvotočine jednoga uginulog mravinjaka: pa ni one nisu sve tu, to je tek milijarditi deo od onoga, što su ti mravi radili.Mi smo morali svakoga veka naređivati, da se u svoj zemlji spale sve ljudske umotvorine drugog i trećeg reda; a, one četvrtog reda nisu ni primane ni u carske ni u državne biblioteke....Bože, šta je tu spaljeno romana, novela, pripovedaka, drama, tragedija, pesama, — tome esapa nema!Pa šta se i moglo drugo činiti?Moralo se, inače ih ova zemlja ne bi mogla držati...A siromasi pesnici, romansijeri, pripovedači, pisci drama i tragedija, oni su sebi uobražavali, da će tom svojom umnom mukom sebe za večna vremena obesmrtiti; a nije im ni na um padalo, da će doći vreme da im se za hiljadu godina ne bi mogla samo njihova imena pročitati, atoli da neko sluduje, da im čak i njihove sastave čita.Ako se ne varam, u jednom odeljenju carske biblioteke ima jedna ogromna serija starih protokola, u kojima su zapisana imena raznih naučnika — filosofa, matematičara, astronoma, književnika, živopisaca, vajara, neimara, i to su samo uzeti naučnici, književnici i umetnici prvoga reda, onako od prilike kao što su vaši: Konfučije, Sokrat, Aristofan, Hipokrat, Pindar, Aristotelo, Praksitel, Arhimed, Ciceron, Seneka, Horacije, Ovid, Dante; Mihailo Andželo, Rafailo Sancio, Kopernik, Galileo, Kepler, Njutn, Halej, Kornelj, Rasin, Šekspir, oba Lalanda, Lagranž, Kant, Heršel, Struve, Arago, Molijer, Volter, Žan-Žak Ruso, Kanova, Gete, Bajron, Hajne, Gogolj, Viktor Higo i drugi njima slični velikani.U te protokole zapisano je samo suvih imena naših prvih naučnika i umetnika preko pet miliuna!.I ja vas sad pitam, ko bi im svima samo imena pročitao, atoli njihova dela prelistao?!O književnicima drugoga i trećega reda niko nije ni vodio računa, njihove su umotvorine umirale pre svojih autora, a ovi su se siromasi opet čudili kako ih svet ne razume.Mnogi su čak i na to pomišljali, da su se suviše rano rodili, ali niko od njih nije gubio kuraži: što ih svet više nije čitao, oni su sve više pisali, pisali su za docnije naraštaje....Zato ostavimo i jedne i druge da mirno počivaju u senci večitoga zaborava, a mi izađimo onde na onaj balkon.Divan je odande pogled.Odatle ćemo da posmatramo jednu drugu knjigu, knjigu širom otvorenu, knjigu božanstvenu, knjigu punu tajana Božjih....Odatle ćemo da posmatramo poslednji ropac jednoga izdišućeg sunca!.. I mi se odjednom sva trojica obresmo na balkonu jedne od onih crnih mramornih palata.... Sunce Amadurama beše visoko odskočilo — malo više nego kad naše Sunce odskoči na velike ručanice.Nego to i ne beše sunce, već jedan ogroman, kao žar crven glob, čija površina beše izmrljana nebrojenim mrljama sviju mogućih oblika i figura.Slaba crvenkasta svetlost beše oblila nepregledni okean ove mrtve varoši.One kule, ona nebrojena kubeta, oni kubasti krovovi od paviljona čisto su drhtali u nekoj mrtvačkoj svetlosti; a čudnovate senke, što ih je bacala ova umiruća svetlost Sunca Amadurame, više su ličile na neke demonske prilike, prilike iz podzemnoga carstva, nego na senke od kuća, tornjeva, kula, kubeta i spomenika....Nebo beše crno — kao katran.To upravo i nije bilo nebo, već jedan crn, bezdani ponor; a ovde onde svetlucala je iz te vaseljenske pučine po koja, jedva vidna, zvezdica....To su bila sunca drugoga vaseljenskog kraja i drugih dalekih svetova.... Beše nastalo duboko ćutanje.Ćuti Laplasov duh, ćuti duh carskog bibliotekara, pa ćutim i ja.Ima uzvišenih momenata u životu vaseljeninu, kad se i duhovima sledi reč u grlu.Jedan takav momenat beše nastupio sad.Najposle će duh carskog bibliotekara duboko uzdahnuti, pa će od prilike ovako početi: — Hej, Bože moj, kako ništa na ovome svetu nije stalno!Cela vaseljena to je jedan kaleidoskop.Ona se večito menja.Oblici što ih ona u svojoj večitoj laboratoriji stvara neiscrpni su, kao što je i život njen neiscrpan.Pa ipak, ona je baš u tome svome večitom menjanju nepromenjiva....“ I on se zagleda u onu mračnu pučinu nebesnu — kao da je nešto tražio, i onda će odjednom uzviknuti: „Ha, eno ga!...Jest, to je on, on glavom — Mahari-Hun — svet sunaca!...Sad mu je baš vreme: on se u 25 miliuna Arudža-Darinih godina javi na ovome nebu, a posle toliko isto vremena on se izgubi u beskrajnim daljinama vaseljenskim...Vidite li ga vi?...“ upitaće nas on. I mi pogledamo na onu stranu, na koju beše duh carskog bibliotekara upro svoje poglede.Imali smo šta i videti.Duboko tamo u mračnim dubinama beše se ocrtao jedan svetlucav glob, koji je imao oko sebe dva grdna, tako isto svetlucava, obruča u veoma razvučenom elipsastom obliku.Mnogo je ličio na našeg Saturna, gledanog 1872 godine na velike teleskope pariske zvezdarnice.I glob i oni njegovi obruči blistali su u onoj crnini nebesnoj — kao da su od samih brilijanata. „Eto, to je jedan od najvećih tvorevina nebesnoga neimarstva, to je jedan viši sunčani sistem,“ započe nam objašnjavati duh carskog bibliotekara....„A, šta mislite, koliko ima u onome globu sunaca. ili bolje reći sunčanih sistema, a koliko li u njegovim obručima ?“ upitaće nas on; pa i ne čekajući na naš odgovor, on će reći: „U onome globu u sredi ima dva miliuna i četiri stotine hiljada sunaca, a u njegovim pojasevima ima 24 miliuna sunaca; a njihovim planetama i planetskim pratiocima, asteroidima, kometama i drugim zvezdanim krbanjcima nema broja ni esapa!...I sve se to zbilo u ono majušno zvezdano jato!“ i onda se okrete meni: „Vidiš, rođače moj, ti sinoć nisi verovao u beskonačnost vaseljeninu? a valja ti znati, da sva ona zvezdana jata što ih vi sa vaše Zemlje gledate i na severnoj i na južnoj Sferi neba vašega, zajedno s vašom Kumovom Slamom — jedno su ovako zvezdano jato, jedan veći kompleks zvezda i — ništa više....A ono što ga sad tamo gledamo na ovome nebu, to je sa svim drugo jato, drugi viši kompleks zvezda, u kome ima pet-šest miliuna sunaca više, nego što ih ima u onom vašem kompleksu.I svi su oni, po svome obliku, jedan na drugi nalik.Kad bi se kap vode brzo okretala oko svoje ose i ona bi dobila onakav isti oblik; vaša Zemlja kad se od svog oca Sunca odvajala, imala je isti oblik; od njenog obruča obrazovao se njen pratilac, vaš Mesec; vaš Jupiter, u praiskoni svojoj, imao je onakav isti oblik: a od njegova četiri obruča obrazovala su se četiri njegova pratioca; vaš Saturno ima i dan-danas onakav oblik...Pa i vaše Sunce sa celom svojom mnogobrojnom porodicom ima onakav isti oblik....Tako je to: kad razbijamo kakav veći kristal u kakva minerala, on prsne u stotinu komada; ali svi ti komadi imaju isti oblik onoga većeg kristala.Taj isti zakon vlada i u postajanju svetova — sunaca i sunčanih planeta...Je li tako?“... okrete se on vođu mome. „Tako je; a ja bih vas još zamolio da ovome mome učeniku pokažete i samu veličinu ovoga džina vaseljenskog i ne samo veličinu, obim, već i njegovu udaljenost od nas, te da koliko toliko dobije pojma o beskonačnosti prostora u kojima je smešteno mirijada mirijada ovakih sunčanih jata,“ učini Laplasov duh... „A na što mu to?!.Ko bi prebrojao atome u jednoj olovnoj gmizi: da se broji i dan i noć za deset hiljada godina, ne bi se ni polovina prebrojala; a sad ko bi stavio pitanje, koliko atoma ima u jednoj planeti, a koliko li u jednoj čitavoj sunčanoj sistemi,na priliku u sistemi vašega Sunca!..Još je ogromnije ono pitanje o veličini i obimu ovoga roja sunaca !..Kad bi sunčana svetlost pošla s jednoga kraja onoga krajnjeg obruča, trebalo bi joj desilion godina, pa da na drugi kraj dođe...A odavde do tamo?Taj prostor, tu udaljenost ni mi duhovi nismo u stanju da shvatimo, akamoli ovaj tvoj učenik....Nego batalimo to, pa govorimo o onome što se koliko toliko pojmiti da! “ povika duh carskog bibliotekara....I onda se zagleda u Sunce Amaduramu, koji u ovome trenu beše prosuo nešto življu svetlost po onoj nepreglednoj mrtvoj varoši.I on duboko uzdahnu, pa će opet početi: „Davno je to bilo, kad sam se kao dete po ovoj varoši igrao.Od to doba prošlo je oko nepunih 35 miliuna godina!..Prestonica slavnih Gomora onda je bila u najlepšem cvetu svome.U njoj je onda moglo biti oko 20 miliuna stanovnika.I to je bio i najveći i najnapredniji i najbogatiji grad među ostalim gradovima.U to doba je bilo na celoj ovoj kugli oko 20 hiljada velikih, prosvećenih gradova, vezani jedni s drugim čitavom mrežom rečnih i morskih kanala, električnih železnica ; telegrafima i telefonima bez žica; ogromnim kulama za posmatranje vazdušnih struja; grdnim rezervoarima sunčanih zrakova i sunčane toplote, koja je, u nedostatku goriva — drva i uglja — upotrebljavana za grejanje stanova u doba zimskih sezona koje behu, još u moje doba, dostigle strahovite visine arktičke studeni.Sunčana je toplota upotrebljavana i za proizvođenje električne struje, koja je nekom čudnom translacijom kretala sve železničke vozove na celom šaru Arudža-Darinom.Brzina električnih vozova prosto je bila basnoslovna: na ovoj ogromnoj kugli beše svaka daljina iščezla.Pronađena je neka vrsta teretnih vozova, na kojima su prenašani grdni blokovi stena od nekoliko miliuna kilograma!..A mašine za dizanje i spuštanje prelazile su u bajke: preneti jednu mramornu desetokatnicu s jednoga mesta na drugo, to je bila jedna prosta sigračka!.. „Na ovoj su kugli, u moje doba, vazdušne lađe dostigle svoj vrhunac.One su letele munjevitom brzinom u svima pravcima i svima visinama.Sve su nepogode još unapred saznavane: i odakle počinju i kakva će im kulminaciona snaga biti, na kome mestu, kao i na kome stepenu, bilo dužine bilo širine u vazdušnim slojevima nad zemljom. „Brodovi, gonjeni električnom strujom, plovili su i pod vodom i ozgo površinom mora.Signali su tako bili usavršeni, da su oni kazivali, ne samo pravac, nego i samu daljinu, na kojoj su se brodovi nalazili...Elektrika je, opet, osvetljavala dubine morske tako, da se mogla para naći na najdubljim mestima prostranog okeana!..Svaki brod, bilo morski ili vazdušni, bio je, u isto vreme, i telegrafska stanica.Oni su i davali i primali depeše iz celoga sveta — sveta Arudža-Darinog.Beše se jednom proneo glas, da je neki elektro-fizičar izumeo nekakav aparat, koji će i na morskim lađama i na balonima služiti umesto telefona za ceo svet, ali se u to nije verovalo, zbog neke materijalne teškoće... Bože, kad u to doba nastupe proletnji dani, ceo se svet, u gustim rojevima, krene u prošetnju, bilo morem, bilo železnicama, bilo vazdušnim strujama...Obleteti oko Arudža-Dare — to je bilo koliko preći iz jednoga okruga u drugi...I nikad se nije čulo da se kome brodu, ja kome balonu, kakva nesreća dogodila, a to zato, što se ništa nije ostavljalo golom slučaju, već je sve podvrgavato matematičkoj tačnosti, po kojoj su ustrojeni mekanizmi kretanja, brzine, zaustavljanja, časa polaska i časa dolaska.Sve je svođeno na sračunjene uzroke i na predviđena dejstva.Na ovoj kugli beše se sve približilo tačnosti nebesne mekanike!..Sudara nigde, zadocnjenja još malje!“ povika duh carskog bibliotekara, pa će onda duboko uzdahnuti: „Haj, ala to beše bujan život!.Meni se činilo, da je moj ceo ovaj svet; a duša je moja još onda osećala da je besmrtna.Istina, docnije se ta vera u njoj pomutila, jer je beše i suviše pritiskao materijalni život! „Ja sam svršio na carskom universitetu odsek prirodno-filosofski.Imali smo vanredno dobre profesore.Pravo je da neke od njih pomenem....Oni su to u punoj meri zaslužili...Tako, profesor filosofije i teologije bio nam je Veliki Sakia Mini.Predavajući nam na jednom času o biću Božjem on nam je ovo govorio: To je biće, koje obuhvata sva bića; on je prostor mesta i vremena; on je svet; on je sadašnjost, prošlost i budućnost; on je sila što kreće materiju; on je u svemu i što se vidi i što se ne vidi; on je misao...Jest, to je sve Bog... „Sve ono što se događalo, sve ono što se događa, sve ono što će se dogoditi, kao i ono što će tome sledovati; svi preobražaji, koji se vrše u krilu vaseljeninu, — sve se to vrši, sve se to vršilo i sve će se to u budućnosti vršiti po volji njegovoj, koja je, opet, skup volja sviju bića, sviju svetova — prostora i vremena.“ „Upitan jednom, da li Bog ima kakvo obličje, on je smesta odgovorio: — „Izgleda da ima; ali to obličje može li što drugo biti do celokupna vaseljena?“... „Na jednom času on je svoje predavanje zaključio ovim rečima: — „O,vaseljeno, o čemu ti još nisi kadra da sanjaš: sloboda, u svoj svojoj bitnosti, besmrtnost i večnost tebi su dodeljeni...O, nepostižno božanstvo — sve je u tebi i ništa van tebe; a u tvojim poslovima ništa se ne može pomesti, niti se mi smrtni možemo uzneti do tvojih ideja, koje mi nismo kadri ni analisati, niti dovesti u kakav sistem!.. „Dalje, bio mi je profesor više matematike slavni naučnik Hiamahu.On je taj što je sračunao kad će se ova planeta skočanjiti i kad će se na njoj poslednji život ugasiti...I on je to pogodio...Profesor astronomije bio mi je glasoviti naučnik Merihamo.On je taj što je računom našao da u sistemi Sunca Amadurame nije krajnja planeta Eniba, već da ih ima još dve.On je ovim planetama odredio daljinu, volumen — zapreminu — težinu, brzinu kretanja i oko svoje ose i oko svoga centra Sunca; a kad je posle sto pedeset godina konstruisan najveći i najmoćniji teleskop na zvezdarnici u Peruhanumi, onda su obe te planete nađene sa svim onako kako je to računom odredio moj profesor Merihamo.Profesor nebesne mekanike bio mi je slavni i na daleko razglašeni naučnik Vehemuho.A, njegovo sam predavanje sa osobitim zadovoljstvom slušao.On nam je dokazivao da ništa na svetu nema tačnije i savršenije od nebesne mekanike.Kroz miliune miliuna godina u njoj nikad nije falila ni jedna jedita čivijica...Kad se jednom odnekud beše proneo glas, da će se nekakva zvezda sudariti s našom planetom i da će to biti smak sveta, on se grohotom nasmeja.... — „Svetovi ne propadaju od sudara, već mru od duboke starosti!“ povika on s nekom neobičnom zbiljom!Pa onda dodade: „ne, ne; sudara apsolutno ne može da bude; jer bi se tim ceo nebesni mehanizam poremetio, jer svetovi, zvezde, planete, planetski pratioci — nisu postali sami sobom: svi oni skupa i svaki za se rezultanta su rada sviju sila u vaseljeni.Ko bi bio u stanju da zaustavi u svome kretanju jedan jedini atom, on bi zaustavio kretanje čitavoga jednog sveta u kome je taj atom; jer je to sve jedno s drugim u praiskoni svojoj vezano i poduslovljeno.Jasnije, svi su svetovi u vaseljeni zauzdani jednim i istim uzdama onih nedostižnih, onih božanstvenih zakona, što vladaju svakim pokretom večite materije što ispunjava celu vaseljenu, te zato nijedan atom, nijedan čitav svet ne može mrdnuti u stranu sa svoje putanje koja im je u praiskoni određena, s toga je ludo bilo vekovima plašiti bezazleni svet nekakvim sudarima zvezde sa zvezdom, planete s planetom!... „Profesor geologije bio nam je naš dobri starina Lamuho, proslavljeni filosof matematičar i geolog.To beše prava riznica znanja.Njegova predavanja o starosti naše planete veoma su znamenita.On bi od prilike ovako počeo: — „Život i istorija naše planete, naše lepe Arudža-Dare, to je život i istorija naše sunčane sisteme, to je život i istorija sviju svetova, sviju sunaca, sviju sunčanih sistema što ispunjavaju bezgranične prostorije vaseljenine....Sve se stvara i sve se rastvara po jednim i istim prirodnim zakonima i po jednoj i istoj metodi — stvaranja i rušenja.Oblici su samo u nekoliko različni, a materija od koje se ti oblici stvaraju i sila koja ih stvara i način kako ih stvara — jedni su isti.Život naše planete počinje iz onih tamnih vremena, kad se ona ocepila od svoga oca Amadurame; a istorija i život naše sunčane sisteme počinje opet od onih još tamnijih vremena kad se ona ocepila od svoje pra-pramatere — od one neizmerne nebesne magline — nebuleze — iz koje se do sad obrazovalo 159 hiljada sunčanih sistema....Sistem našeg Sunca star je na okruglo oko 15 milijardi godina; a sama naša planeta jedva ako je koju milijardu godina mlađa od našega Sunca Amadurame!“ A slavni naučnik Behimora bio nam je profesor fizike.A, to vam je bio velikan roda On je izneo čitavu teoriju, osnovanu na fizičkim zakonima, kako na našoj planeti s godine u godinu, sa stoleća na stoleće, biva vode i vodene pare sve manje i manje; kako se ona vezuje, utkiva u slojeve zemljine, u drveće, u bilje, u životinje i ma da se otud veliki deo ispari, opet je znatna količina ostane za večita vremena vezana za slojeve zemljine.Dalje, sem toga, jedna znatna količina vode prodire duboko dole u podzemne šupljine, koje je lava davno i davno ostavila, i koje neprestano ostavlja hladeći se i zbijajući se u sve manje i manje prostore.I neminovno mora doći jedan dan kad na celoj površini ove naše lepe planete neće biti ni jedna jedina slobodna kap vode. — Nje neće više biti ni u atmosferi, i onda će atmosfera izgubiti onu blagotvornu moć zaštite i od velike sunčane žege i od velike arktičke studeni.I onda će se ova planeta pretvoriti u jednu santu leda, i na njoj neće više biti nijednoga živog stvora. I on je pogodio.Sve se ovo ispunilo na dlaku, tome ima 28 miliuna godina. „Na daleko čuveni naučnik Beulidža bio nam je profesor biologije; Hamuleha — nebesne dinamike, Šeriha minerala i fosila; Džezira, proslavljeni psiholog, predavao nam je o dualističnom životu duše i tela, a veliki naučnik Gađumoha predavao nam je o transandatalnim pojavama i o uticaju duhovnog sveta na progres u čitavoj vaseljeni....Sve su ovo slavna imena naučnika prvoga reda: ona su po naročitoj odluci Akademije Nauka i visoke znanosti, ušla u knjige besmrtnih, o kojima sam vam malo pre govorio....“ „I tako kao što vidite,“ nastavi duh carskog bibliotekara, a pogleda blago u me, baš kao da je taj govor hteo naročito na me da upravi, — „naša je planeta stara preko deset milijarada vaših godina; a to je već prilična starost i u životu samih nebesnih svetova...He, ali šta se sve u njenom krilu izvršilo u tom dugom periodu vremena?!Njoj je trebalo Z½ milijarde godina dok se sa svim odvojila od magline oca joj Sunca Amadurame, te za sebe obrazovala jedan nebesni svet; posle joj je još trebalo preko devet stotina miliuna godina, dok su se opet od nje izdvojila njena deca — Itas i Hameo, kojima je ona, pored svoga oca Amadurame, kao sunce sjala i davala im život i toplotu za nepune dve milijarde godina...Za tim je malo po malo nastao period njenoga hlađenja i prelaženja iz gasnoga u tečno stanje.I tad je na njenoj površini nastala ona duga, ona strahovita borba njenih neobuzdanih elemenata — borba vatre s vodom.Ko taj urlik besnoga tadašnjeg orkana nije čuo; ko nije svojim očima posmatrao ono neprekidno sevanje munja po onom uzburkanom haosu, punom gromova i munjevine; ko nije slušao one jezovite prolome gromova, što su celu ovu planetu iz temelja potresali, potresali je od istoka do zapada, od severnoga pola do južnoga — taj nije u stanju ni da pojmi, šta je to sila i bes prirodnih elemenata!...I, odista, ove veličanstvene, ove uzvišene, ove božanstvene prizore sudara prirodnih stihija niti je oko čovečje ikad videlo ni uho njegovo čulo!...Izgleda, kao da puno stvari u postanju svetova ima, što ih je priroda naročito htela da sakrije od svoga mezimca — čoveka: ona kao da se i sama bojala, da ga grandioznošću svoga nebesnog neimarstva — ne ubije! “ I tu duh carskog bibliotekara malo zastade, pa će opet početi: „Prvi slojevi kore naše planete još se nisu kako treba ni utvrdili bili, a već ih je plima i oseka lave, na svojim snažnim plećima, uzdizala a često i prolamala; a kad je voda na te pukotine jurnula dole vatrenom lavinom okeanu, onda se tek javljale prave katastrofe.Sila vodene pare i drugih eksplozivnih gasova bacali su u oblake čitave predele; zemljina kora drobljena je u miliune komada i bacani su u vis na nekoliko desetina hiljada kilometara; — ovi njeni krbanjci vraćali su se neopisanom brzinom u usijani okean lave, te ih je on opet stapao u svoje prvobitne stihije.I onda se otpočinjalo skoravanje iznova, polako, stalno, ali bez prekida.Sad su granitski slojevi bili i deblji i tvrđi.Oni su se jedan za drugim nizali: tako su postali razni slojevi kore Arudža-Darine: primordijalni — prvobitni — pa za njim drugi, pa treći, pa četvrti, pa peti, i tako redom do poslednjeg ili bolje reći do desetog sloja.Debljina celokupne kore Arudža-Darine iznosi na 124 kilometra.Tvrđa je bila neprobojna.Sila vodene pare, nadimanje plime i oseke lavine, što su ih proizvodila oba pratioca Arudža-Darina — Itas i Hameo, — samo su mogli na svojim snažnim plećima uzdizati i spuštati koru planetinu.Tako su se obrazovala prva brda, prve planine, prve Zemljine korutine, provalije i dubodoline...Ali sve je to bilo još vrelo i usijano.Hiljadugodišnji pljusci, malo po malo, rashlađivali su ovu usijanost dok je najposle nisu toliko rashladili, da se na celu površinu kore spustio ceo vodeni okean.Umesto prvašnjeg okeana usijane lave sad je došao okean vode. Voda, voda, svuda voda, a u njenom mlakušnom krilu zametala se prva klica života — života biljnog i životinjskog sveta!....O, u ovu božanstvenu radionicu večitoga stvaranja i večitoga rušenja čovečje oko nikad zavirilo nije...Zbilja, zna li kogod kako se javila prva klica života?Gde je bila ona onda, kad su stihije ove planete prelazile iz gasnog u tečno, ali opet usijano stanje; onda kad je okean lave na ovoj planeti bio pakleni žar, a vodena para plamen?Da tu klicu života nije doneo i na ovu planetu bacio kakav meteor iz dalekoga kakvog kraja vaseljenskog, kao vetar krilatu semenku kakve plodne biljke?Ne može biti? jer bi je on morao proneti kroz ledene prostore nebesne — od nekoliko stotina stepeni hladnoće ispod nule....A hladnoća prži, sagoreva, uništava svaki život isto onako kao i ognjeni plamen.Pa ipak se na ovoj planeti javio prvi život, javio se, razgranao se, umnožio se, usavršio se, prolepšao se, ukrasio se, i uzleteo na onu visinu na kojoj se mogao javiti čovek.Koliko li je priroda stvorila i uništila modela, dok je, neprestano usavršujući oblike svojih stvorova, postao čovek?Šta je tu stvoreno i uništeno životinjskih fela dok je od majušne, nevidljive, pitijaste monere postao crv, ovaj praotac sviju savršenijih grana i ogranaka velikoga životinjskog stabla pa do preteče čoveka i od prvoga primitivnog čoveka pa do onih velikih umova koji su bili kadri da zavire u velike tajne večitih prirodnih zakona...I dok se taj veliki, taj božanstveni preobražaj izvršio u krilu prekrasne kćeri Sunca Amadurame, trebalo je još dve i po milijarde godina!“ povika duh carskog bibliotekara, a ona mu se dva oka zablistaše kao dve treperave na nebu zvezde. „O, da vam je znati kako je priroda spora u radu svome, u koračanju napred,“ započe on posle male pauze.„Ona je, istina, oličeni progres u svima pravcima života svoga, ali je ona i oličeni konservatizam.U nje nema ništa naglo i preko kolena: što ne svrši za hiljadu godina, ona to svrši za deset hiljada godina, a što ne svrši za deset hiljada godina, ona će to izvršiti za miliun, za dva, za tri miliuna godina, tek u nje zastoja nema.Nje se ič ne tiče vreme.Ona kao da motri samo na kvalitet svoga rada.Jest, odista, izgleda kao da ona i ne poznaje vreme.Njoj je do stvaranja savršenijih oblika i do uništavanja onih, što nisu za napredan život.Čudo je to Božje — priroda kao da je živa, kao da misli i kao da sve, što radi, radi s nekim utvrđenim planom!.Sve ono što je nezdravo, što je kržljavo, slabačko, nesavršeno, sama pušta da propadne, da sa svim ugine; a sve što je zdravo, jedro, napredno, ona to materinski prihvata, čuva, neguje, podiže — umnožava!..I ne samo to, već ona očevidno otura od sebe sve što je ružno, nakazno, nagrdno, neskladno; a grli i mazi ono, što je lepo, što je veselo, živahno, mirisno, skladno...Zakon odabiranja kao da je osnova njenu svekoliku radu.I ona je taj zakon unela u sve svoje stvorove.I u tome leži progresija života sviju bića u svoj beskonačnoj vaseljeni. „Ali sve to ima svoga kraja, svoju kulminacionu tačku.Ništa večito sem duhovnog sveta i materije, što ispunjavaju celu vaseljenu, ali ne materije što se vidi, već materije što se ne vidi.Jer sve ono što se vidi, to je samo oblik, pojava, prividnost.Suštinu, apsolut — smrtno oko nikad videlo nije.I je li što stvoreno, onda znajte, da je to stvoreno da jednoga dana umre: mre bilje, mru životinje, mru ljudi, pa mru i svetovi.Jest, na kraju krajeva smrt postaje suveren sveta!... U vaseljeni nema ništa što je jedno od drugog važnije i pretežnije.I vodeni cvet, što se u jednom danu i rodi i umre, ima svoje detinjstvo, svoju mladost, svoju zrelost i svoju duboku starost, onako isto, kao što i jedan čitav svet ima svoje detinjstvo, svoju mladost, svoju zrelost i svoju duboku starost, ma da svemu ovome, dok se jedno za drugim izređa, treba miliunima miliuna godina.U vaseljeni se ne daje više važnosti beskonačno velikome nego što se daje beskonačno malome; jer ovo oboje jesu i beskonačno veliki i beskonačno mali: kap vode je jedan čitav svet, onako isto, kao što je i jedna sunčeva planeta, kao što je i jedno sunce.I jedno i drugo, po svome postanku, efemerni su: budu, traju, pa prođu.Dužina vremena tu ništa ne određuje; jer je vreme jedna iluzija.Ono za vaseljenu i njeno trajanje i ne postoji.U praznom prostoru vremena i nema: nema dana, nema noći, nema godine, nema stoleća, — nema ni minuta ni sekunada.Eto, i ova ogromna porodica Sunca Amadurame i njegov svetli sin Kleva i njegova prekrasna kćer Arudža-Dara bili su, živeli su bujnim i veličanstvenim životom, bili su alem kamen među ostalim zvezdama, — svetovima i sunčanim sistemama, pa, eto šta je od njihova sjaja preostalo?...Jedno vaseljensko groblje!Oni su prestali da žive, pa je zato i njihovo vreme obustavljeno.U večitoj noći nema granica, pa nema ni vremena...Pa ipak, u vaseljeni nije ni za dlaku manje ni lepote ni sjaja.Ona je mnogo pre nego što je i postala sistema Sunca Amadurame, nego što se i javio onaj bujni, onaj velelepni život na ovoj planeti, bila tako isto lepa i veličanstvena kao što je i sad, pošto je ona za večita vremena ugašena; jer u životu vaseljeninu nikad ništa ni manje ni više,“ povika duh carskog bibliotekara, s nekom uzvišenom zbiljom, pa onda nastavi dalje: „Ova je sunčana sistema, kao što sam vam malo pre napomenuo, živela, trajala, napredovala pa najposle taj svoj život i okončala za jedan odsek vremena od 15 milijarada godina, a znate li vi koliko je to u beskonačnom tkivu života vaseljenina?....To je jedan cigli končić što ga je tu ostavio čunak života njena, to je jedna, jedva primetna, borica, to je jedan majušni talasić pa neizmernoj pučini vaseljenskoj.....“ I tu malo zastade duh carskog bibliotekara pa će onda opet nastaviti: „Bože, od to doba prošli su miliuni godina, a meni se čini kao da je to juče bilo; čini mi se čisto neverica da se onaj bujni, onaj prosvećeni život na ovoj planeti ugasio — za večita vremena ugasio!...O, jes, jes; to je odista bio život pun sreće, pun zadovoljstva, veselosti, sanjarije, ljubavi i božanstvenih snova o nekakom višem duhovnom blaženstvu.Čovečanstvo ove planete bilo je već uzletelo na najvišu tačku obrazovanja, pitomosti, plemenitosti, milosrđa, skromnosti i bogobojažljivosti...Podlost, zavist, zloba, lukavstvo, pritvorstvo, behu davno i davno iščileli iz našega društvenog života i međusobnih odnošaja; jer naša čula behu tako izoštrena i prefinjena, da takim niskim osobinama među nama i nije moglo biti opstanka: mi besmo u stanju, da jedan drugome u samu dušu, u samo srce zavirimo, da jedan drugom čitamo najskrivenije misli.Vama se to, je l' te, čini neverica?“ Okrete se on meni pa će mi tek reći: „Nije to tako ništa strašio i neverovatno.Da vam to dokažem jednim primerom iz vašeg života, iz vaših uzajamnih odnošaja: ma da ste vi kud i kamo izostali od nas u opštoj i domaćoj obrazovanosti, u pitomosti, u plemenitosti, u blagorodstvu duše i dobroti srca; ma da su vaša čula još tupa i neprefinjena, ma da u vas zloba, pakost, nenavist, prohtev za osvetom, i neka vrsta životinjstva još neprestano preovlađuje, — opet i vi imate jednu dosta jaku moć, da jedan drugom zavirite duboko i u srce i u dušu, pa čak i u samu misao: zar vi ne poznajete kad je ko od vas turoban, neveseo, zlovoljan, i kad nekom iz očiju viri sama zloba i pakost i — obratno.Ta osobina vaše duševne moći, rođena je sestra one naše duševne moći; a od stupnja na kome je sad moć duše vaše, do stupnja na kome smo mi na našoj planeti bili, nema više do koji korak.Vi imate još mnogo i mnogo da radite na oblagorođavanju srca svoga i oplemenjavanju duše svoje, na izoštravanju i prefinjavanju čula svojih; vaše sadašnje obrazovanje, vaša pitomost, plemenitost, vaše milosrđe, vaša dobrota srca, još su tek u povoju.I da vam nije strogosti zakona vaših, da nije državnih stega, — koje su vas više umekšale, uglačale i upitomile nego sve vaše škole, nego sva vaša i školska i domaća obrazovanost — iz vas bi još neprestano zjapili — životinjski bes, divljaštvo i krvožednost!...Popuste li samo za časak državne uzde i đemovi, vi smesta podivljate, iz vas se iskezi stari atavizam životinjski: pljačke, otimanja, zlostave, nasrtaji i na čast i na život svoga bližnjega i onda u vas smesta anarhija uzima dizgine u svoje ruke i ona se zacarava!..Je li tako?...Možete vi i ne priznati, ali koja vam je vajda od toga nepriznanja, kad je tako u istini.Pa ni same vaše države, koje su bajagi osnovane na zakonima, na javnom moralu, na zemaljskoj i Božjoj pravdi, — nisu mnogo od vas izmakle, jer su i one delo vaših ruku, vaše pameti i vaših pogleda, pa zato u njima sve pre preovlađuje nego javni moral i Božja pravda.One pod maskom nekih „viših državnih interesa“ počine toliko zla, tolike pustoši, toliko divljaštva, kakva beli ne bi učinili ni divlji zverovi; one pod izgovorom da unose obrazovanost i civilizaciju u daleke, tamne i neprosvećene kute društvene, — kupe vojske, odlaze tamo kud su svoje oko bacile, pa sabljom i puškom, bajonetom i topovima, vatrom i železom pronose tu svoju civilizaciju, ubijaju, tlače, utamanjuju ljude koji im nikada nikakva zla učinili nisu i koji su od njihovih ognjišta — hiljadama milja udaljeni.U nas je svega toga nestalo još pre šest miliuna godina, nego što sam se ja bio rodio; a kad sam ja živeo u ovome gradu onda se apsolutno nije znalo za hotimična ubistva, za pljačku, otimanje, razbojništvo...Ama zar čovek čoveka da ubije?...A znate li vi šta je to čovek i — ko je to čovek?To je najviša zamisao, to je najveće delo Boga Svevišnjega.I zar čovek da nasrne na sama sebe, na uzvišeno delo velikoga Oca svoga, Boga svoga?...Razmislider-te vi malo o ovoj materiji, vi što ste tek nastali da živite na onoj vašoj krasnoj kugli Zemljinoj!...“ povika duh carskog bibliotekara, a dve treperave zrake iz njegovih vatrenih očiju umal’ što me ne prožegoše!....I ja lepo osetih da me nešto žignu u samo srce — kao da kroza nj prođe usijana letka...Meni se smrče pred očima i ja se, učini mi se, strmoglavih s balkona one crne šestokatne mramorne palate!...I meni nešto strašno zapišta u ušima, kao da je hiljadu gromova u jedan mah tresnulo; a ispred očiju su mi neprestano sevali svetlaci kao one nebrojene varnice iz zažarene peći kad u nju ugarkom stanemo džarati!....Ja sam još neprestano tonuo u nekakvu crnu bezdanu provaliju....I ja se obeznanim! Kad sam počeo dolaziti k sebi, osetio sam neku neobičnu težinu na grudima — kao da se čitava planina na me navalila; a opet me beše poduzela nekakva toplina, kao da me je poklopio usijan sač.Od silne jare nisam mogao da dišem.Činilo mi se kao da je došao poslednji čas životu mome, — dok kao iz neke podzemne dubine čuh peku potmulu lupnjavu, a iza toga jedan očajan glas: „Gospodine, ako Boga znaš, ustani!....Moj Stevica, moje jedinče, moj očni vid — na umoru je!Ustani kumim te Bogom i Svetim Jovanom!...Ustani i trči po lekara!...Oh Sveta Majko Božja, smiluj se na me grešnu!...Spasi mi sina jedinog!“ Ja htedoh da skočim ali se pusto ne može: težak sam, kao da sam od olova.O, Bože veliki, ja u svojoj sobi, u svome krevetu!...Kroz prozor probile dve mesečeve zrake te obasjale moj orman s knjigama...Je li to mogućno ?...Beše li ono san ili java?...Ne, ne, ono je morao biti san, san uzvišen, san božanstven!....I u taj mah učini mi se, kao da ispred mojih očiju sinu nekakva svetlucava senka.Ona kao munja minu mimo me, a u isti mah kao da čuh iz neke neodređene daljine jedan glas: „I ti još ne veruješ?!“ To je bio glas njegov, glas Laplasovog duha.Ja sam ga poznao; ali opet, opet, da to nije bila bunovnost razdražene duše moje, da to nije bila halucinacija moje rasplamtele uobrazilje?Ko bi to znao!?... I u taj mah moja vesela gazdarica poče opet snažno lupati na moja vrata: „Gospodine, ako znaš šta je Bog, ustani!Moj Stevica mre!“ I ja skočim, i ni sad ne znam šta mi bi te povikah: „Gazdarice Jelo, evo me, ustao sam!Ne bojte se!!...Uzdajte se u Boga milostivoga!Vaš Stevica ima gušobolju!Ja ovoga časa trčim za doktora.Njegov stan nije daleko odavde.Mi ćemo u trenu biti ovde.Zamoliću ga da sa sobom ponese i serum.I vaš sin, u ime Boga, biće spasen!....“ „O, gospodine, Bog te sam čuo i Sveta Majka Božja!...Evo me, sine, evo, evo tvoje majke — tu je ona!...“ Povika moja vesela gazdarica, i nestade je ispred mojih vrata. Ja se brzo obučem.Izletim na ulicu.Kosančićev Venac pust je i u pola dana atoli noću.Nigde žive duše.Petli učestali, znak da je zora blizu.Mesec pa samom zahodu.Učinilo mi se da je mnogo veći nego obično.Bio je pun i crven kao da je u krv umočen, a preko njega prevučene dve tri magličaste pruge: živa slika izdišućeg Sunca Amadurame, samo što nema onih crnih mrljotina na licu svome....Uzaman sam tražio one njegove bregove, one lance planina, ona ogromna vulkanska ždrela, one bezdane provalije, ona isprskana brda; ona nepregledna mora njegova, — sve je to nivelisala i s njegova lica ubrisala daljina od 384.000 kilometara. Po nekom neodoljivom nagonu stanem razgledati celo nebo.Ono se beše osulo zvezdama što retko kad....Sve sami moji stari poznanici i poznanice.Na istoku se blistala jedna veoma sjajna zvezda.Poznao sam je: to je Vega.Ja se odmah okrenem zapadu.Nisam se prevario: tamo je neobično treperila još lepša i sjajnija zvezda.To je Sirijus.On se spremao da zađe da ustupi vladu svojoj večitoj suparnici Vegi; a tu je na samom zapadnom horizontu i Orion: kome se divno blistao pojas od tri nebesna sunca!...Malo više poznam i Aldebarana, pa i oba brata blizanca: Kastora i Poluksa; a svetlo sazvežđe Vozarevo jurilo je napred, da se čas pre dočepa zapada.Njemu stopu u stopu išla je zlatnoroga Koza.Sve se to žurilo da čas pre ostavi naše nebo, te da ga ustupi caru dana.I dok su se ova zvezdana jata klonila ka zapadu, druga su se jedna za drugim pomaljala sa istoka.Tu vam je blistava severna kruna, puna dragog kamenja, među kojim je najlepši alem zvezda Gema; tu vam je nebesni Kaigdžija sa svojom lepom zvezdom Procionom, a malo južnije neobično se blistao Zlatni Klas u ruci Djevičinoj.A gore, u neposrednoj blizini nebesnoga zenita, večno kruže Velika i Mala Kola, oko svoga stožera, Polarne Zvezde, — baš kao dve džinovske skazaljke na ovome čudesnom nebesnom časovniku!.. Tu je i njegovo veličanstvo Mizar, onaj uskipeli okean od vatre i plamena, čiji su ognjeni bukovi malo pre šibali po celom nebesnom svodu.A sad?...A sad — cela se ta njegova džinovska ogromnost svela u jednu majušnu svetlu tačkicu!....Tražio sam i tražio i sazvežđe Lovačkih Pasa, pa mi sve bi uzaman!Golim ih okom nisam mogao naći...Videle su se samo dve tri sićušne zvezdice —jedva četvrte i pete veličine; a ja sam među njima još hteo naći i onu čudesnu nebesnu mrljicu od deset hiljada sunaca!...Tu su, sem toga, morali biti i oni mračni nebesni ponori u kojima borave večiti sanak svoj toliki, davno i davno izumrli svetovi...A tu je, po svoj prilici, i porodična grobnica Sunca Amadurame.Ali se to ništa videlo nije sa naše Zemlje...Sve je to ubrisala našem umu nedostižna daljina, koja našu postojbinu deli od tih dalekih vaseljenskih pokrajina!... Kad sam došao na domak raskrsnice bivše Varoš-Kapije, ja čujem neku graju.Ona je dolazila s one strane gde su one dve kafanice: prva kod „Dve Slavine“ a druga kod „Crnog Konja.“ Ja ubrzam korake.I taman sam izbio na samu raskrnicu, a i prozori i vrata prskoše u hiljadu komada, a nekakav očajan glas stade vikati: „patrola, patrola!...Izgibosmo!!...“ Kako u ovakim prilikama čovek može ni kriv ni dužan da dobije rascopanu glavu, to ja brže bolje savijem u Ivan-Begovu ulicu, a tamo je i stan doktorov. Na samom uglu negdašnje „Srebrne Kugle“ u niši furundžijskih vrata, naslonio se patroldžija na svoju pušku pa — rče li rče!...Htedoh da ga probudim, ali pomislim, a što?Što da mu kvarim ovako lep san; a pred zoru se najslađe spava; a i da ga probudim, imao bi prava da se na me obrecne: „što se plećeš u stvari koje nisu tvoje?!,“ a Bog zna da li one dve kafanice dolaze u njegov rejon.I zato ja okrenem doktorovu stanu.Dođem pred samu kapiju.Pritisnem u električno dugme i lepo sam čuo njegovo silno zvrjanje tamo negde u predsoblju doktorovu.Nisam dugo čekao a više mene se otvori jedno krilo prozora i ukaza se jedna čovečja glava.To je bio sam Dr. D....On me nije poznao. — Šta želite, gospodine? upita me. Ja mu se javim. — Ene, zar si ti to, bolan?!Koje je tebe dobro sad pred zoru probudilo i poslalo ’vamo čak meni? Ja mu sve ispričam. — E, onda, očekni da se obučem.Nema ko da ti otvori vrata.Momka sam sinoć otpustio.Neka drevna bekrija: ne može proći nedelja dana, a da se negde kao krme ne oljoka i s kim ne zaturi kavgu: opkladio bih se, da ovoga časa negde od njegova besa lete stolice i prskaju prozori.“ Doktor je pogodio.Ono je on bio.„Nego ti se malo prošetaj, a mene eto za tili čas,“ dodade on. Tako je i bilo. — Bogme, dragi prijatelju, ovo je krajnje vreme bilo, reče mi Dr. D., kad, posle prvog ubrizgavanja seruma, uđosmo u moju sobu.Ova besna zver u dlaku što ovo veselo dete nije udavila...Da sam kojom srećom malo, malo ranije došao!...A, sad?..Bog i priroda dečja mogu sve.... — Bog i serum, odgovorim mu ja. — Daj Bože; ali je ovo opaka boljka, kad ona otme mah, onda tu ne pomaže ni serum ni ništa,“ dodade on s nekim predubeđenjem, da je mali Stevica bio i prošao... — A ja, opet, držim doktore, da će Stevica, s Božjom pomoću, sa svim ozdraviti.To mi kaže neki moj unutrašnji glas....I videćeš: mene taj glas prevariti neće. Doktor se samo osmehnu; ali je taj osmeh bio oličena sumnja. Toga dana doktor je još dvaput dolazio, pred sam mrak izvršio je i drugo ubrizgavanje seruma; a pošto doktor ode, gazdarica me grčevito ščepa za ruku, pogleda me pravo u oči, kao da je iz njih želela da nešto pročita, pa će me upitati: — Gospodine, da si mi po Bogu brat, šta veli doktor?“ — Dobro veli... vaše će dete ozdraviti! — O, Bog vas čuo i Majka Božja! povika veselnica, pa se stade gušiti u jecanju. Sutradan doktor dođe u sam rasvitak.Nije se dugo bavio u sobi detinjoj.Kad je iz sobe izišao smešio se.Taj njegov osmeh i mene je obasjao — kao ozebla jarko sunce.Od sinoć nešto je i meni bilo oko srca hladno. Doktor se izvali na moj divan, pa će mi reći: — Ti si, prijatelju, pogodio.Bog i serum pomogli su: Stevica je izvan svake opasnosti.... Tako je i bilo.Treći dan Stevica je već bio na nogama.Hteo je da izleti i na polje, ali mu majka nije dala.Držala ga je čitavih petnaest dana kao u apsu.Slušala je lekara — kao Boga. Od to doba između mene i maloga Stevice vezalo se neko neobično prijateljstvo: ama čim bi ustao, eto ga meni, da mi nešto važno kaže, ili da me za što bilo upita.Što me je taj koješta zapitkivao — da čoveku pamet stane!...Ja sam ga zvao kićom, a on mene batom. Jednoga večera sedim ja kod moga prozora i posmatram onu živopisnu panoramu što se dala preko Save i Dunava, dokle čovečje oko može dogledati.Nebo vedro kao srče, a mlad mesec svojim donjim rogljem, rekao bih, dodiruje onaj jedva vidni rub kose što se povija iznad sela Bežanije pa opervažuje Savsku dolinu čak dole do Zemuna i hladnoga Dunava; a Sava se opet belasa kao kakvo posrebreno džinovsko platno...Okosine Banovog Brda, Ada Ciganlija slili se ujedno s povijarcem Topčiderskih vinograda.I njih u veliko počeo da pokriva onaj tamni veo, pod kojim će sve, što je živo, da prospava ovu blagu i tihu noć... I baš u taj mah u moju sobu upade mali Stevica, doleti mi i obesi mi se oko vrata, pa se poče maziti i umiljavati.Milo i dobro dete!Posle će me odjednom zapitati: — Je li istina, bato, da i Boga ’oće da ode da spava? i pruži svoj prstić na mesec koji već u pola beše zašao. — Jest, istina je, kićo, a ko ti je to kazao, rođo moja? upitam ga ja. — Mama; ona mi reče: hajde da i ti legneš sine! eno i Boga ode da spava!... I u taj mah sinu nebom jedna divna zvezda, i za sobom ostavi dugačku i veoma blistavu, ljubičastu brazdu.Stevica se čisto pripi uza me.Ona svetla brazda iščeze, ali je on još neprestano gledao tamo i — ćutao.Gotovo ni disao nije.I onda će me odjednom upitati: — Šta je ono, bato? — To je jedna zalutala zvezda, kićo. — A odakle je ona doletela? — Ona je doletela iz dalekih nebesnih pokrajina. On malo zaćuta pa će me opet upitati: — A šta su to nebesne pokrajine, bato? Ja se prosto zbunih.Šta da mu na ovo pitanje odgovorim?... — Nebesne su pokrajine, kićo, eno, ono, gde one zvezde trepere....Tamo je i ona bila što je sad preletela, odgovorim mu onako nasumce... On me pogleda s ona dva velika pametna oka, kao da je dvoumio, da li da mi veruje ili ne, pa će me tek upitati: — A kuda je sad ona odletela? — Odletela je u druge neznane svetove...Eno tamo gde one druge zvezde trepere... On se opet okrete i pogleda tamo gde je ona zvezda zaparala nebo i — nekud odletela.Njegovi detinji pogledi kao da su hteli da prodru u one plave dubine nebesne.Dugo je tako ćutao i gledao u ovo lepo zvezdama osuto nebo.I onda se okrete da me još nešto upita, ali u taj mah gazdarica banu na vrata, pogleda nas onim svojim blagim i prostodušnim pogledom pa će povikati: — Bože, Stevo, ti gospodinu ne daš mira ni danju ni noću!I onda priđe, uze ga za ruku i gotovo silom izvede iz moje sobe..... Ja sam posle još dugo i dugo ostao na prozoru.Neprestano su mi u pameti lebdela ona detinja pitanja: odakle je došla ona svetla zvezda, a kuda li je sad otišla?Gde je bila ona pre hiljade godina, pre hiljade hiljada vekova; a gde li će biti posle miliuna miliuna godina.Ili je ono ona sinula poslednjim svojim sjajem, sinula pa se za navek — ugasila?!Ko da odgovori na sva ova pitanja?.... Lamartine — „Harmonie" Cela obitelj našega Sunca od 427 svojih članova, to je samo majušni zaselak u opštoj otadžbini — vaseljeni.To su isto i svi ostati nebesni svetovi. Pre postanka naše sunčane sisteme vaseljena je bila tako isto okićena mirijadama nebesnih svetila; a kad se i naše Sunce ugasi, kad sva njegova porodica izumre i postane jedno vaseljensko groblje — ova će se nebesa tako isto blistati mirijadama mirijada zvezda, — sunaca i sunčanih sistema.I daleko pre sviju ovih sadašnjih nebesnih svetila vaseljena je bila tako isto lepa, tako isto veličanstvena: ona nikad nije bila ni lepša ni ružnija, ni svetlija ni tamnija: ona je bila u daleko minulim vremenima, ona je sad, ona će biti u budućim mirijadama vekova — samo jedno večito postajanje i jedno apsolutno trajanje....I celokupni život jedne čitave sunčane sisteme, pa ma on trajao mirijadama vekova — to je samo jedna cigla žica u beskonačnom tkivu života vaseljenina..... Naša epoha nije ni malo ni važnija ni pretežnija od onih što su davno i davno prohujale....Vaseljena nema epoha, nema perioda.Ona je apsolutna jednostavnost!..... JUGOSLOVENSKA BIBLIOTEKA I KOLO IV KNjIGA BORISLAV STANKOVIĆ POKOJNIKOVA ŽENA KNjIŽARNICA BOŽE O. DAČIĆA BORISLAV STANKOVIĆ POKOJNIKOVA ŽENA ŠTAMPARIJA D. DIMITRIJEVIĆA Toliko mu je već izlazila, a i sada izlazi na grob, da ga je kao živoga gotovo zaboravila i pamti ga samo po grobu.Dugačak mu grob.Više groba štrči mu drven krst.Do krsta testijica vode; u grlo joj kita suha bosiljka, a po dršci testije i bokovima crne se kaplje voska nakapalih od toliko sveća koje mu je palila.I ako ne svakoga dana, a ono svake subote i u oči praznika, ispočetka s majkom, a posle, kada joj dete poraslo i ojačalo, s detetom je izlazila na grob i klečala.Tada bi na grobu uvek bila razgrnuta bošča s tepsijom, u kojoj bi bilo ponuda: pita, jabuke, grožđe i kriške pečene bundeve (sve ono što je on rado jeo).Bošča bi se belela, odudarala od trošne, crne zemlje groba u koju ona nikada nije smela dublje da zabode prst, sve bojeći se kao da ne napipa, dodirne trulo, čovečje telo, jer toliko je u tome grobu bilo pokopano!Cela njegova porodica, jedno preko drugoga, naizmence i — neposletku, povrh sviju, on, muž njen. Oko krsta bi upaljene sveće tiho gorele.Lelujali bi im se njihovi laki plamenovi.Ona, pošto čelo groba klekne, nagnula bi se napred ka grobu, tako da joj glava, čelo, dodiruje krst.Crna joj šamija sa otpuštenim krajevima sa strane, sakrila bi joj belo lice, a na ruci zavrnuo bi se rukav od košulje sa crnim bojama, te bi joj se videla bela, rumena koža od ruke.Puna joj se ramena tresu.Lice joj sakriveno u šamiji i ugrejano, okupano krupnim, sočnim suzama, jasno nežno odudaralo bi od crnine šamijine.Oči joj vlažne, tamne.Istina s malo bora, ali naročito tada, kada joj oči pocrvene i podnaduju se od plača, i ne vidi se. Pa taj njen plač bio je tako dubok, uzdržavan, pun grcanja... Čim uđe na groblje, sinčića, koga je za ruku dotle vodila, odmah ostavlja da za njom ide, a ona kao da potrči grobu...I idući skida tepsiju s glave, da bi je što pre metla na grob, posle još brže odveže šamiju, zabaci krajeve, te joj sine podbradak, lice...I, čisto sa strahom, uplašeno, pošto poljubi krst, još užurbanije pali mu sveće, pa, kao da 6i se što pre svega toga otresla — ne klekne, već pada na grob i zajeca: — Lele, Mito! Sinčić joj, koji, ostavljen, trči za njom, ne može da je stigne, i kad vidi kako ona pada, nestaje je kod groba, pojuri k njoj: — Nemoj, nano...Pa, od straha što se ona ne obzire na nj, pada i on do nje na grob i počne, gurajući se u njen skut, da plače, jeca. Ona ga i ne gleda, kuka, nariče.Kao uvek, spominje njega, pokojnika, muža; ređa njegove želje.Pa kada počne ono: na koga ih je ostavio... što ne siđe da ih vidi i ne pogleda... a naročito da vidi dete, sina... već koliki mu je i kakav je porastao... Ne zna se ko više plače.Da li ona ili dete.I tek kada dete onako ispod njena skuta, još više uplašeno što se ona nikako njemu ne okreće, počne na sav glas da rida, i kad bi od njegovih krupnih suza već počela zemlja da se vlaži i lepi po njegovim obraščićima, tek onda bi se ona osvešćivala, trzala, dizala ga gotovo onesveslo od plača, čisteći mu zemlju sa obraščića. — Šta pa ti? kroz plač počela bi kao da govori.Ne gledaj ti nanu, čedo...Zar zato što vidiš da nana plače, pa i ti da plačeš?Ne gledaj ti nanu.Drugo je nana.Lošo će mi ti je... počela bi da ga utišava, prigrljava, meće sebi u skut.Ali tek tada sinčić joj, u njenom krilu, oslobođen od straha, još više bi se ražalio i produžavao da i dalje jeca, plače. Posle se diže.I pošto od plača razuzureno joj i popustilo odelo pritegne, ponovo se zabradi šamijom, ali sada dublje, da joj se vide od uplakana lica samo oči i jabučice, i kad od onoga što mu je iznela na grob razda po komšijskim grobovima, a najviše prosjacima, i kad naposletku još onako zajedno sa sinčićem zapali i kandilo pored sveće, uredi, očisti mu od trave i učvrsti grob, — tek onda bi se vraćali, ostavljajući mu grob onako nem, dugačak. Išli bi natrag kući.Ona nosi tepsiju na glavi.Jednom rukom vodi dete, koje, isplakano i umireno, sada veselo poigrava oko nje, a ona još sva vrela.Uplakano joj lice zažarilo se, buknulo, a i cela joj snaga kao nabrekla.Haljine joj tesne.A oseća kako joj se prsa šire, otimaju se iz tesnog količeta, izlaze na polje, vide se...Zato od stida saginje glavu, namiče još više šamiju, da joj se jedva vide oči i usta, koja još ne mogu da se umire od plača, već joj dršću.A s groblja u varoš vodi još i drum širok, prav, po kome vrvi svet.I zbog toga još uplašenija, sve uza zid brzo ide.Ali već ispred Itine kasapnice menja hod.Čvršće steže dete za ruku, još više poginje glavu i jedva čeka da što pre do te kasapnice dođe, nazove Boga i prođe je.Jer pred tom, Itinom, kasapnicom uvek ima po nekoliko njih muških, gde besposleni sede na ćepencima, puše, gledajući ili svet što drumom prolazi, ili one obešene čereke mesa i krvave direke od kasapnice, iskićene bajatim crevima i džigericama, što kupuju Cigani ili krajnja sirotinja.I čim ona tu naiđe, jače povuče k sebi dete, još više se skupi, smerno, uplašeno.Ljudima oko kasapnice nazove Boga prema kasapnici.Ali ako se tu desi i gazda Ita, čim nju spazi, on odmah silazi s ćepenka, obuva izuvene cipele, izdvaja se, zaustavlja sinčića joj i zove ga k sebi, da ga daruje.Ona dete pusti i pošto odmakne, jednako okrenuta varoši, stane, čeka.Dete ode do Ite, poljubi ga u ruku, a ovaj vadi kesu, jedva nađe marjaš i daje mu.Pa, ma da ga niko od ostalih ne pita, on im kazuje čiji je: — Mitino.Mita što lane umre.A ono mu je domaćica, i pokazuje na nju, pa se opet okreće detetu: — Milane, sinko, dođi sutra, ali rano, sabajle, te čiča malo mesca da ti da, da odneseš doma, a sad 'ajd idi, — otpušta ga gledajući u nju kako ona stoji i čeka na dete.'Ajd idi, veli glasno, da ga čak i ona čuje. — Idi, da te nana eno ne čeka. A ona zaista ga jedva čeka: sve se boji nečega, a naročito one širine i prostranosti druma, sveta, ljudi što po njemu hode.I čim oseti kako joj se sinčić vraća, hvata je za ruku, ona odmah produžava put. U tom već počne prvi mrak.Njive počinju da se gube; varoške ulice da bivaju tešnje i tamnije.Ona ubrza.Preko skrhanog mosta Odžinke ulazi u varoš.Žuri se.Ali sada malo slobodnije ide po poznatim ulicama.Prolazi pored kapija, kapidžika, sniskih kućica, dugačkih ćerana... tek po koja velika kuća, turska, s kapcima i rešetkama na prozorima...Susreće sluge i decu koja nose meso, pirinač i drugo, što po njima šilju iz čaršije svojim kućama muževi, domaćini..Ali kada dođe do čaršije i kad hoće da je pređe i uđe u svoju ulicu, opet mora da zastane.Naročito, ako je subota, ne može se od sveta — pazarlija — seljaka, koji se vraćaju svojim selima.Neki pijani, na konjima, isprečili se i zaustavljaju svet, ispijajući okanice, onako s konjima ispred mejana.I posle sve to, tiskajući se, odmiče s vrevom, žagorom i prašinom.Ona, dok to, kao neka navala, ne prođe, čeka, pa zatim brzo pređe, gotovo pretrči čaršiju, i uđe u svoju ulicu.I čim uđe u svoju ulicu, sinčić je odmah ostavlja i pojuri ispred nje kući. Ona, u svojoj ulici sada kao sasvim oslobođena. gleda kako joj sinčić veselo trči kapiji, na kojoj ih već kao uvek čeka njena majka, koja svakad subotom i u oči svakog praznika dolazi, da kod nje prenoći. — Dođoste li? pitala bi je mati, dižući se s praga od kapije i brižljivo krijući bošču, u kojoj bi obično uvila brašna i drugo što joj je donela. — Eto, dođosmo, odgovarali bi materi ona i odmah se saginje, pruža joj ključ od katanca, pošto ona od tepsije na glavi ne može da otvara kapiju. Majka bi otvorila i, jednako krijući onu bošču, prva bi ušla i žurno otišla u kuću.I, kao uvek, odmah bi tamo po kući počela nešto da rasprema, radi, pali vatru, i to užurbano, kao od nekog straha, i navlaš luparući, udarajući, da se čuju odjeci, udarci, kao da bi time htela da smanji onaj nem, pust izgled male, čiste i visokim zidovima ograđene kuće. A ona bi za majkom, sinčićem poslednja umorno ulazila, ostavljala bi majku da u kujni posluje, rasprema i dogovara se sa sinčićem: šta će za večeru, a ona bi, isto onako umorno, sustalo, otišla u sobu.I pošto skine sa sebe odelo, razuzuri se, oseti se tu, u sobi, zatvorena, slobodna, seda u sobi, gotovo se izvaljuje, kao odmarajući se od onog plača na grobu i straha što je pretrpela idući sama putem... U tom bi počele i komšike da joj dolaze.One su samo tada, kada nije sama, već kad joj mati dođe, dolazile k njoj.Inače ne.Ne što je nisu volele, već nisu mogle, nije bio red.Sama je.Muške glave nema u kući, a ona onako sama, udovica još mlada i lepa.I zato nije bilo u redu da joj ko dolazi, posećuje je.Bojale su se da joj zbog toga, tih njinih poseta, mešavine, ne bi kakav rđav glas izišao, čulo se što „lošo“. Ali i sada, kada bi one došle, ona nije izlazila iz sobe; ostavljala je majku, da se tamo s njima razgovara.Navikla se već, i teško joj da se s njima sastaje.Zna da one, žaleći je i snebivajući se pred njom, ne mogu da budu onako slobodne u razgovoru kao s drugim ženama koje imaju muževe, domaćine.Nego pazile bi, kao uvek pred njom, šta će da kažu, strahujući da je ili čime ne uvrede, ili ne podsete na nešto što nije za nju.I uvek bi gledale da što pre odu od nje i ostave je samu, bojeći se da joj od njina prisustva i razgovora ne bude teško.I zato ona sada nije pred njih ni izlazila.U kujni s majkom one su razgovarale i posle otišle.U to i noć beše pala.Mati joj uđe i ma da je znala da ona neće, opet reda radi upita je: — Da zapalimo sveću? — Neka, odbi je ona.I majka joj se povrati u kujnu, opet je ostavi samu.A ona je baš to i volela.Istina da joj je bilo teško, ali opet lakše i blaže joj je bilo tako u tami. I tako u sobi, ležeći nepomično, raskomoćena, dišući teško i umorno, slušajući vrevu i žagor iz komšijskih dvorišta i materino sitno, staračko poslovanje u kujni, čekala bi, dok bude gotova večera i dok je majka, pošto sve unese kod nje u sobu i postavi sofru, ne pozove: — 'Ajde da večeramo! I tada, pošto bi joj majka unela večeru, ona bi se tek samo podigla, i onda bi večerali.Ona bi ili jela vrlo malo ili nikako.Ali bi morala da sedi za sofrom i čeka dok majka joj, — kao svagda kad bi tako došla, kod nje da prenoći, uvek osećajući se pred njom kao kriva za tu njenu teškoću, jad, ne smejući s njom da se razgovara, — počela bi sa sinčićem joj da se zabavlja, igra, dok ne bi tako zadremala i zaspala.I tek posle njih ona bi legla.Ne da spava, već da kao i pre i dalje tako produži da leži. Da tako leži, da još više umorna od noćne tišine, s potajnim, ali već otupelim strahom, sluša kako noć prolazi, kako joj mati sve lakše i osetljivije spava, i čisto kao da čeka da joj se mati probudi, čim zora počne, i kao uvek: odmah, kao bežeći od nje, vrati se natrag kući, ocu, braći joj, i opet je ostavi samu.Posle opet, kao do tada, ona sedi sama u kući i nikuda ne izlazi.Čak ni na kapiju.Jedino, kad sinčića pošlje za što god u čaršiju, samo na kapiju sme za njim da promoli glavu, ali čim vidi da ko ulicom ide, približava joj se, odmah se sakrije, i onda iza kapije čeka kad će joj se sinčić vratiti iz čaršije.Vrlo retko, ponekad, kakvim velikim praznikom, ako bi joj došao taj Ita.On, jedno što je bio stari svat, smatrao se od muževljeve, pokojnikove rodbine, — jer ni njena rodbina nije smela da joj dolazi, bojeći se: da time ne uvredi pokojnika, što bi mu tim dolaskom „mešali se u njegovu kuću“, dolazili, „uznemiravali ga“.Pa i on, Ita, kad god bi došao, ma da ga ona nije ni nudila, ni sam ne bi ulazio unutra, u sobu, već bi uvek ispred kuće, na stoličici, sedeo i ulazeći navlaš za sobom ne bi zatvarao kapiju, ostavljao bi je otvorenu, da ga može svaki videti.Ne što je hteo, već sve radi nje, bojeći se za nju, a još više od njene braće, koji su, ma da joj nisu dolazili, niti je, sem matere, pomagali, ipak na nju bodro pazili.I teško njoj, ako bi čuli da ona nije kao što treba, sama s detetom kod kuće, već da izlazi, viđa se...Jer ni oni sami nisu joj dolazili, a kamo li drugi. A ona, Anica, jedino se po toj svojoj braći i znala.Niko nju nije zvao njenim imenom, već „sestra na Ribinički“.Bili su to naprasiti ljudi, čuveni kao ubojice.Još dok su bili u selu, i već tamo još izmalena bavili su se krijumčarenjem, prevođenjem šverca preko granice.Posle oca silom nagnali da se iz sela preseli u varoš, kao da im je selo bilo malo, tesno, i ovamo u varoši opet produžili su taj posao.Noćni posao: da često putuju služeći trgovcima kao vođe im, i da i dalje, i sad u varoši, još više i opasnije po život, prenose šverc.Retko su kod kuće bili, naročito noću, već uvek tako u „nekim“ poslovima.A te njihove poslove svi su znali, ali niko nije smeo da im kaže, tako su se oni bili nekako od svih kao izdvojili, odmakli, postali silni.Čak i kad nisu u poslu, na putu, već kod kuće, oni, ne kao ostala braća: da sednu zajedno, bilo za sofrom, bilo onako na dogovor, razgovor, već svaki na svoju stranu.Svaki je ručao za sebe, zapovedao da mu se jelo da kad se njemu jede; svaki se od njih osećao silan, jak.Pa i kad duže ostanu kod kuće, odmah ma za šta posvađaju se, pa čak nekad i potuku.A ovamo prema tuđincu, trećem, bili su kao jedna duša.Teško onome, ko se usudi da ma koga od njih dirne, uvredi.Svi, kao jedan, tada bi dotrčali, napali na onoga.Takvi su oni, Aničina braća, bili.Pa zbog njih ni kuća im, ma da je bila velika, lepa, nije mogla da bude kao što treba: lepo nameštena, čista, uređena, da svaka stvar stoji na svome mestu.Zbog njih nije se moglo.Kad kome što zatreba: kakva krpa, peškir, sud, on što mu prvo do ruku dođe uzme, ne pita da li je to za to, već uzima i, kad svrši posao, on ga posle baca, i to ma gde.I zato kuća im je izgledala kao gola, prazna.Nigde ništa.Tek u kakav kut ponjava, asura.Polica nikad uređena.Oko ognjišta stoličice za sedenje, neke izvaljene, neke bačene čak ispod naćava.U tremu, pred kućom, istovaren samar, do njega aša, uzengija; onamo opet uzda, bačena čak kod bunara.Iza kuće bašta velika.Pa ni ona od njihova gaženja, dovođenja tovara, konja, što su noću dovodili i odvodili, nije mogla da se održi uređena, zasađena. Oca, koji se, pošto je ostavio selo, bio povukao sasvim, nisu ni za šta pitali.Ostavljali ga samog.Samo su majci najviše dosađivali.Majku i nju, Anicu, oni nisu ni razlikovali.Smatrali su ih kao jednake, nazivajući ih „žene“.I sve su od njih tražili, za sve su im one odgovarale, bile krive.Naročito mati, koja, nikako ne smejući da im se odupre, već uvek ćuteći, gledala je da ih svačim zadovolji, samo da bi ih se što pre kao otresla, te da odu, ne viču po kući, a ovamo je jednako za njima uzdisala, strepeći da im se što god ne desi, jer su oni svakog dana imali po kakvu svađu, zadevicu...I tako s braćom njenom, svi oni, cela njihova kuća, kao izdvajala se u mahali, štrčala. A opet su se oni, braća joj, pazili.Naročito su gledali da im u kući što ne oskudeva.I njih, „žene“, majku, sestru, odevali su.Osobito nju, sestru, Anicu.Krojili su joj lepo, čak nekad i skupo odelo.Samo su jednako motrili na njih dve.Ne radi drugog čega, već jedino iz bojazni da one, idući po komšiluku, mešajući se sa ostalim komšijskim, varoškim ženama, ne pokažu se slučajno kao proste, kao seljanke, niže od ostalih... i time da i same njih ne ponize.I zaista mati je imala živu muku s tim, ne mogući uvek da se kao što treba obuče, već zaboravljajući se.I zato ih oni nisu ni puštali da se druže sa ostalim, komšijskim ženama, da im odlaze. — Ja! šta ćete tamo? obrecali bi se oni uvek na njih. —Ne umete još ljudski ni da se obučete, a kamo li... Naročito su njoj, Anici, zabranjivali.Nikad ona, kao ostale njene drugarice, nije smela da iziđe na kapiju; još manje da ode na kakvu igru, sedenje sa ostalim svojim drugama iz mahale.A šta bi tek bilo da se upozna i s kojim muškarcem!..Istina, da je mnogo njih s braćom joj dolazilo, ali sve je to dolazilo kao braća joj: u mrak, naoružano i spremno za noć.Ali njoj oni nisu bili ništa, nisu bili kao ostali varošani, mirni, obični.Jedino taj Ita nije bio kao oni.A zato valjda što se on time, švercem, nije ni bavio, već je samo dolazio, da preko braće joj kupuje švercovanu stoku za svoju kasapnicu; on kao da je bio za nju nešto, ali o tome ona nije smela da misli, niti je opet zato imala kad.Sva je kuća bila na njoj.Majka joj je radila samo one poslove koji su se ovde, u varoši, kao i tamo u selu, isto tako radili, a sve ostalo, što je trebalo drukčije da se radi, ostavljala je sve Anici.I Anica je sve radila.I to još kako!Ma da se nije toliko družila i, što kažu, „mešala“, ipak je ona i čišćenje kuće, i nameštanje soba, police, i zaprživanje jela, sve radila, nameštala kao neka iz varoške, najstarije bogate kuće.Sve je ona to umela.I da joj nisu bila takva braća, od kojih ništa nije moglo da ostane kao što treba, kako bi tek onda Anica umela da spremi, udesi kuću!Ali što se od njih nije moglo, ona nije to svoje znanje, umenje tako jako isticala, bojeći se da se ona time ne izdvoji, kao odskoči od braće, i time ne zameri im se. I, valjda od te plašnje, stida, ona je to svoje umenje od njih kao krila, zadržavala za sebe, kao čuvajući ga, znajući da treba da ga tek onda pokaže, razvije, kada i ona bude kao druge; a to je bilo: kad se uda, počne da vodi svoju kuću, „domaćinluk“... kad kao i sve ostale počne i ona da ide u crkvu, u posete, prima goste, s mužem ide na sabore, slave, sedenje... da bude ono što od svake njene drugarice biva, i što treba da bude.Ali, što je najčudnije, kad god je mislila o tome: sve to uvek kao da se skupljalo, vrzlo oko toga Ite.Zato bi ona tada odmah, crveneći, brzo prestajala da misli o tome.I, ne osećajući se nesrećnom, kao da to nije njena stvar, još manje da to od nje zavisi, već da to samo po sebi mora doći, mirno, sva predana poslu, čekala je, upravo ne čekala, nego je svakog dana radila ono što je bilo njeno, t.j. što je trebalo za taj dan da se uradi kući.A za to, drugo, ostalo, uverena je bila, ima kad: doći će. I to je došlo.Ni ona sama nije znala kako.Zna samo kako je jednog praznika s braćom joj i ostalim gostima bio i jedan prosed, ali oštra lica čovek i obučen najukusnije od svih.Posle dva dana došli su bez toga čoveka drugi neki, i u sobi s braćom joj dugo u noć pili.Majka joj izlazeći od njih iz sobe zaplakala se, a njoj tada braća zabranila da se, i ako se i do sad retko viđala, otada više nikako ne viđa, ne pokazuje na ulici.Dakle, bila je „pijena“, dana.I od tada je za Anicu nastalo spremanje, šivenje, tkanje ćilimova i ostale prćije...Od tada je Ita prestao da od braće joj kupuje švercovanu stoku, niti je dolazio više...Posle za njega ništa nije čula do samo to, da je tom čoveku, za koga su je dali, Ita pobratim; i kad je to doznala, čisto joj je odlaknulo, kao da se oslobodila nekog straha, bojazni...Čak joj i bilo milo, što se tako s njim lepo svršilo, i što će joj on od sad biti kao brat, a ne drugo...A za toga čoveka, muža, čula je da je iz gornje mahale, dakle iz najboljeg dela varoši, da ima kuću, da je terzija, ali da ne radi u dućanu, već u kući.I čula je da je, dok je bio mlad, putovao, išao na pečalbu, posle se vratio, dva puta ženio, ali kažu da su mu obe žene umrle, i zato, kad je hteo i sada, treći put, da se ženi, nisu mu otuda, iz komšiluka, dali devojku, već mu nudili ili udovicu ili koju sluškinju bogatašku...A opet on, kao u inat njima, digao se, sišao ovamo k njima, u donje mahale, i zaprosio nju...A drugo?Ništa nije znala do same svadbe, venčanja. Venčali su se.Svadba je bila skromna, prema mužu, udovcu, kao svaka udovačka svadba.Ali opet je bila bolja.Istina, ne prava svadba, velika, što traje četiri dana, ali ipak ne opet i onakva, kao kad udovac uzima udovicu, pa kad se pre službe, na jutrenju, venčaju, i onda tiho, gotovo bežeći, od stida da ih ne „gleda svet“, idu kući sa ono malo zvanica koje su najnužnije.Bila je bolja.A ovde kod Anice bilo je i svirača.I taj čovek, muž joj, nije hteo da se kao ostali udovci venča u stajaćem odelu, već je načinio novo.Imala je i devera i sveće, poklona...Bila je i igra, čak i „šareno oro“...Samo što nije bilo večere, pa kao što je običaj da se posle cele noći, sedi, pije, a sutra ispraća starojko, kum.. već je samo bio ručak, a na njemu njena i njegova porodica.I stariji sedeli su za sofrom, mlađi igrali u dvorištu sa ostalim svetom.Na kapiji, širom otvorenoj, zbili se bili prolaznici i gledali; svirači podvojeni, jedni unutra kod sofre, a drugi u dvorištu, svirali su, a sproću njih, uza zid, sedele su im Ciganke s decom, uživajući u svirci muževa i čekajući da, kad se njima, muževima što iznese za jelo, i one priđu i jedu zajedno...Aščika, zasukana, s golim laktovima, gurala se, gotovila tamo u kujni; iza okolnih zidova virile su žene, devojke i gledale ovamo...Kolo je igralo, gomila dece gurala se, vijala.I Anica je bila u kolu, na najlepšem mestu, i s deverom igrala.Osećala je kako svi u nju gledaju; naročito s doksata gazda-Jovine kuće, koja se više njihove kuće, koja se više njihove kuće izdizala na dva sprata; otuda su je gledale prve, bogate devojke, žene...I primetila je: kako one gledajući nju u isto vreme kao s nekim podsmehom traže i mladoženju da gledaju...Ali i on je sad bio kao što treba.Služio je tamo u sobi goste i uvek se sklanjao, bio u strani.Pa i braća joj bila su prema njoj sad drukčija, i, kao sad nešto više od sebe, oni su je pratili, ugađali joj...A svirka je bila meka, dan topao.Prvi put ona oseti — oseti da je lepa, mlada...I, sva srećna, poče da drhti, osećajući kako ono što je čekala nailazi, ostvaruje se, lepo, dobro... U tom počelo veče. Onako isto u igri, neosetno, tamno, meko, dan se uzmicao, a noć je dolazila.Svet se pomalo razilazio.I kad se sve razišlo, ona je ušla u kuću.Međutim, svirka iz sobe, gde su sedeli braća joj, Ita, bila je jača.A tamo joj i muž bio otišao, i na njeno iznenađenje, ne kao mladoženja, da ih dvori, stoji u strani, već kao gost seo među njih, čak u čelo.Posle kao da im tesno bilo u sobi, te izišli u baštu i tamo zaseli.A u kući ostale samo žene: aščika, neke muževljeve sestre i jedna stara tetka mu, koja je sad zamenjivala svekrvu.I Anica je, posle presvučena, izišla u baštu, da ih dvori...Bili su ispod vinove loze, do sobe.Braća joj, Ita i svi već su bili polupijani.Zavalili se.Po stolu ispolivano vino, izglodane kosti, rasturen duvan.Sveća na sredi stola osvetljavala ih je.I sve se to Anici učini neugodno, najviše što joj svi oni, što joj njihovo veselje ne dođe onako domaćinsko, s nekim redom, poštovanjem: stariji, mlađi.Na pr. da braća joj prema njenom mužu izgledaju kao prema svome zetu, ili, obratno, muž joj prema braći da je kao prema šurama.Već svi oni izgledali su jednaki, ravni, kao neka noćna braća.To joj je bilo neugodno.Ali je još više uzdrhtala, kad je videla muža.Tek sad ga je prvi put sasvim videla.U noći, spram sveće, bio je još oštrija, koščatija lica, sa širokim, upalim ramenima.Samo su mu oči bile crne, vrat dug, jak i valjda od skorog brijanja videle su mu se jače žile.Bio je namršten, ljut.To mu se videlo po njegovim ukočenim očima i uzdignutim, raširenim nozdrvama.Njoj srce stade.Pomisli da se valjda on ljuti na braću joj, Itu i ostale, što već ne idu, i ostave njih dvoje same.Pri toj pomisli on joj dođe joj više ljut, krut, te se ona u strahu poče jače privijati oko braće, Ite, koji su usled svirke, svežine letnje večeri i blede, iza mrkih oblaka, mesečine čudno izgledali: govorili mnogo, drhtavo, čas veselo, čas zbunjeno.U tom joj nastariji brat zapeva.Bio je prebacio ruku, zagrlio muža joj, svog zeta, i govorio mu, pevajući i nudeći ga da pije: — Pij, Mito...Znaš, brate... prva radost, pa sam ti...„Oj Moravo, moje selo ravno“, zapeva tako prostrano, da se Anici učini da on sad prvi put zato tako prostrano, radosno, peva, što su se nje kurtalisali, udali je, zato što im je ona do sad, kao devojka, kod kuće, prečila, stajala na putu, te im nije bilo sve ravno, ravno čak do Kosova! Ni sama ne znajući zašto, gotovo pobeže od njih, ostavi ih i brzo se vrati u kuću.Tamo je opet svuda bio jak miris odjela i prolivena pića.Ušla je u sobu.Bilo joj je hladno.Samo su joj se slepoočnjače znojile, a na usnicama izbila rosa od njena vrela daha.Jednako joj je bilo tesno, neugodno, teško.Osećala se kao da je sa sviju strana nešto opkoljava, stešnjava.A o njima, tamo, u bašti, naročito o mužu, nije smela nikako da misli.A, međutim, otuda je dolazio sve veći žagor, pesma i noć...U tom je ušao kod nje „braca“ joj, Ita, pevušeći pesmu, koju su svi na polju pevali. — A što ti, snaho, bežiš ? počeo je Ita da se šali s njom, čineći se pijan; —što si nevesela?Ej, hej! baš ste vi srećni...Gledam njega pa... — I onda seo do nje, ali nije gledao u nju, već se bio zagledao napolje.Činio se kao da sluša pesmu i svirku koja je otuda bivala sve jača.Odjednom se trgao, pogledao je onako skamenjenu od straha, i sa izrazom zajedanja, u kome je bilo i nekog gorkog saučešća, počeo da je dira, pecka, pokazujući na muža joj: — Skoro će doći... — Ko? trgla se ona. — Ta on!Taj srećnik.Srećan li je on! Ona od straha jedva dođe... do glasa: — Kako, brate, a zar ti... I kao davljenik, hvatajući se za tu reč „brate“, trudila se da u tu reč metne, da što više sestrinske, samo sestrinske, ljubavi. To je Ita osetio, i to ga je kao osvestilo. - Da, da, i ja! i digao se. — Srećan sam!Što da ne?Hoćeš da ti pevam?Znaš da ću noćas, dok vi.... ja ću svu noć — ah, noćas! A opet to „noćas“ bilo je...Ona se seti šta on misli pod tim „noćas“.Krv joj jurnu.Htede da ustane, viče, ali nije mogla.Jedva se digla i odmakla od Ite. — Snajka, poče on, kajući se i ne gledajući u nju. — Kuda?Zar se bojiš?... - Ne, brate... tresla se ona i mucala; — ali, da idem.Čekaju me... traže... Ita odjednom stao pred nju.Vilice ukočio, stisnuo, kao da ne da da mu zubi cvokoću.I svom ukočenom licu silom je davao izraz smejanja.A osmeh mu bio kratak, leden. — Snaho, poče on, a glas mu jedva izlazio... — Neću večeras da se vraćam i vidim s tobom.Ko zna šta posle.. samo Bog sreću neka vam da... veliku, golemu...Naročito tebi.A njemu, već — i opet je pokazivao na polje, na muža joj; — on je sada i onako srećan. Pružio joj je ruku, ali nije mogao da kroči.Ona, jedva čineći se nevešta svemu, opet bojažljivo, sestrinski, zapita ga: — Zašto, brate ?Da nisi ljut?I čineći se da strahuje da nije čime ugošćen, udvoren i time naljućen, kao moleći ga za oproštaj, izvinjenje, priđe mu, da ga poljubi u ruku. Ita, i sam videći taj njen bol — muku da se otrgne, održi, da mu se pokaže samo kao sestra, snajka, a ne drugo — i gledajući kako se muči od bola, samo se izvio i, darovav je, izašao! Ona ga je nesvesno odgledala.Čula je, kako ga zaustavljaju, a on neće.Glas mu suv.Ču kako mužu joj u šali dobaci : „Ti zaustavljaš, a ovamo jedva čekaš da ostaneš sam“...Zatim uze svirače.Ukočeno prebaci koliju, nabi fes, da bi izgledao što više pijan, naredi sviračima da mu sviraju i pevaju.Zatim pravo, ukočeno, ode sa sviračima, koji su mu pevali: „Poduhnuše saba-zorski vetrovi“... U tom napolju već je bio jak mrak, drveće počelo da šušti kao masa, a ona, kako je bila pala na sanduk, tako i ostala, dok nisu sveću uneli i jedva je probudili, trgli iz zanosa. Kako su posle raspremili i namestili postelju u sobi, kako je aščika uvela mladoženju k njoj — ništa ne zna.Jedva se seća: kad joj je pukla i poslednja kopča na jeleku, ogolila joj se prsa, snaga, ona osetila dodir muževljeva koščata tela uza svoje, da je, pošto je uzalud pokušala da se izvije iz njegova naručja, pala i, zagnjurivši lice u svoje kose, trpeći, proplakala. Ništa ne zna, do kad se u zoru probudila i skočila.Do nje je bio on, muž joj, a usta mu poluotvorena, ali usled palih, zamršenih brkova, zubi mu se nisu videli.Zgrčen, upalih ramena, sa suvim, jakim rukama, kosmatim grudima, prosedom kosom, spavao je do nje.Ona se tresla.Izgledao joj je tako, tako...Pa još mrka zora, koja je bivala sve jasnija, pa onaj miris novoga nameštaja po sobi, zadah zavrnute lampe, a ona polunaga, s modricama, izlomljenim telom, a i on do nje, zguren, koščat, uz nju, dodiruje je... oseća mu dah...Skočila je.Klecajući navukla je mintan, bošču i, spotičući se u kujni o razbacane sudove koje sinoć pijana aščika nije mogla da ukloni, izišla.Čula je kako aščika, probuđena njenom lupom i spoticanjem, progunđa za njom: — Ti li si? — Ja, ja.Ništa, teto! umirila je ona aščiku i izišla. I, kad se osetila sama u dvorištu, sama u nemoj noći, ona je bežeći čisto potrčala kapiji, ali setivši se da nema kuda, ne sme nikuda, klonula je. — Nane, nane, mori!! zaplakala se. — Nane, nane... grcala je tako stojeći ukočeno i cepteći od straha, da je bilo muž ili ko iz kuće ne vidi, ne čuje gde plače.I zato je od straha dlanovima brisala suze, stiskala ih na oči, kao da ne da suzama više da izlaze. U tom je počelo da biva vidnije.Sa sviju strana počelo da se rasklapa i razgranjuje.Oko Anice, iz bašta, počele tice, bube da se dižu, šušte, miču.Kroz svež, oštar vazduh, počeo žagor, kretanje... dan se beleo.U tom s kraja mahale, iz neke mehane doprli zvuci svirke i pesme.Ona se još više ohladila, premrzla od straha.Znala je — sigurna je bila, da je to tamo Ita.I kao da je tamo kod njega, čisto ga poče gledati kako izlazi iz kafane.Ide; noge ga ne drže.Svirači već ne mogu da mu sviraju.On ide, ne spotura se, samo se ukočeno zanosi, nabija jače fes — ili ga baci.Zapoveda Ciganinu da mu ga donese, a on vadi banku i njome kiti Ciganina. — Sviraj...Ne znaš ti, ali ipak sviraj...De, onu... I kao da ču kako neispavani, promukli glasovi Cigana zapevaše uz kreštavu svirku. A on se, Ita, zavaljuje.Kolija mu dotiče zemlju. — Da, da tu... tu sviraj...„Razviše ružu vetrovi“... jest... da... i ona se noćas razvila, noćas... A Anica oseća da se to na nju odnosi, šta on time misli, kako pod onim „noćas razvila“ misli na njenog muža, na njenu prvu noć.I ona, ovamo u bašti, od straha, počela da skuplja na sebi odelo, kao krije prsa, sebe, da se ne vidi ništa od nje, a još manje da je istina to da se ona noćas „razvila, razvila“... Ali od svega u stvari nije bilo ništa.Pesma i svirka što su se čule u kraj mahale brzo su umuknule.A ko zna ko je tamo u mehani bio...Ništa nije bilo od svega.Samo je dan sve jače osvajao, beleo se.Po ulici počele da škripe kapije, a iz čaršije se čulo otvaranje dućana, skidanje ćepenaka.A to je nju osvestilo.Istina teško, ubijeno, no ipak pribrano, i sa ugušenim plačem, bolom vratila se, našla metlu, pa, kao da nije ništa bilo, već kao svaka mlada domaćica počela da čisti dvorište, trudeći se da se umiri, da ne grca, da se pribere.U tom u veliko svanulo i ona je prvi put dobro videla i razgledala sve, naročito sad svoju, novu kuću.Kuća je bila mala, sniska.Oko kuće bila je prostrana bašta.Bašta je bila lepo uređena, sa čistim, zasađenim alejama.Do kapije bio je ambar, koš, a otuda, od kapije do kuće, vodila je kaldrmisana putanja, koja se belela, i onaj deo kuće koji je bio do bašte, s lica, i u kome je bila soba u kojoj su spavali.Taj prednji deo kuće bio je okrečen, a ostalo ne.No ipak sve, cela kuća, bašta, kaldrma, izgledalo je istina malo, ali čisto, uređeno, kao novo.Samo okolni zidovi bili su veliki, kao stari.A i do kapije, više bunara, bio je veliki, stari orah.I on, onako razgranat, pola suv, ozgo šireći grane, izgledao je kao da celu kuću, baštu, sve pod sobom pokriva, drži. To je sve bilo, drugo ništa.Docnije je Anica i muža poznala.Kao što ga je prvi put videla: koščat, ali već oronuo.Samo jedino oni njegovi crni brkovi što su mu bili puni i odudarali od njegova suva, oštra lika.Ali zato ipak bio je čist, uredan, tačan, a nekako čudnovat.Izgledao je kao čovek koji je mnogo živeo, uživao, pa zasićen, a i razočaran, povukao se.Izgledao je i bio uvek miran, tih.A ovamo učas, ma za šta, planuo bi i bio gotov na sve.I, kao da nije nikoga uvažavao, cenio, a najmanje nju, svoju ženu, Anicu.Kao da mu ona nije bila žena, velika, dorasla, već kao da je dete, ništa ne zna, niti opet ima kakvog izgleda da će moći štogod znati, biti od nje štogod, tako je s njom postupao...Za sve je morala njega da pita.Čak i u gotovljenju jela, i tu se on razumevao, i nije joj davao da gotovi onako kako ona zna.U kući, od nameštaja, posuđa, police nije smela da dira, namešta drukčije; moralo je da ostane onako, kako je ona zatekla, kako je bilo i pre namešteno, dok nije ona došla. — Ništa nemoj da mi diraš !A što ne znaš, pitaj.Sama ništa ne smeš, bila mu je to prva reč njoj.Iz početka njoj je to bilo teško.Mislila je da zbog toga ne sme da dira, što je to tako namestila neka od njegovih prvih žena, pa sad iz ljubavi prema njoj, kao uspomenu, ne da da se to dira, kvari; ali je posle doznala da je takav bio i prema pređašnjim ženama.I kad vidi šta je, kako je sve to: muž, kuća... ona se umirila, navikla.Istina s mukom, teško, ali ipak navikla se.Kad već nije bilo sve onako kako je zamišljala, nadala se, pa kao u naknadu za to gledala je da bar ona, kuća, muž, sve bude kao što treba.A naročito da odevanjem (a imala je lepa, skupa odela od njegovih prvih žena), držanjem, nameštanjem, čišćenjem kuće nije postidna od bogatijih žena, kojih je toliko bilo u mahali, komšiluku.U tome je nalazila kao neku utehu.I zaista, toliko je radila, čistila, nameštala, trudila se da ugodi mužu.Sve do sitnice ugađala mu, ne iz ljubavi, već više kao od straha, da nema zašta da je grdi, govori joj, približuje joj se i time podseća na ono.Toliko je bila vredna, gotovo luda, sva unesena u posao, spremanje, da je i njemu, mužu, već bilo više nego što treba. — De, de .. zaustavljao bi je, neugodno se trzao gledajući je kako od jutra do duboko u noć radi i samo o tome poslu misli.Neugodno mu je bilo, jer kao da je osećao da se ona zato silom unosi u posao, da bi se time zanela, kao otresla, odvojila od nečega drugog... A ono?Ono bežanje prve noći, plakanje u noći, — nikad.Nikad više ona ne zaplaka...Nije o tome mislila.A da ne bi mislila o tome, zato se toliko i unosila u posao...Pokatkad, ali veoma retko, počelo bi da kod nje ono kao dolazi, javlja se, počela bi da joj prsa igraju, obrazi, usta svrbe...Ona bi tada kriveći ta svoja prsa, obraze, sva zajapurena, očajno šaputala: — Oh, pusto ostalo! Posle godinu dana umre joj muž.To je još više uplašilo.Od straha nije znala za sebe.Ispočetka nije ga toliko, od srca, žalila.Ali što je osećala da ga iskreno ne žali, smatrajući se za to kao kriva, kao kažnjavajući sebe za to, ona je više, upravo od tada samo plakala.Na pogrebu, sedmodnevnici, četrdesetnici i pogodišnjici jedva su je povraćali od plača i zanosa u koji je padala. Ono njeno „lele, Mito!“ ko zna zašto je bilo.Da li je taj plač bio za njega, ili za nju, samu sebe? I kad se posle otresla straha od njegove smrti, malo pribrala, sva se odala tome plaču i odilaženju mu na grob i u tome, za sve što je bilo, za sve što je pretrpela, kao da je nalazila za sebe oduške.Jedva je čekala da dođe subota, kakav praznik i da mu iziđe na grob, iznese za dušu, i sita, do mile volje, da se naplače. Cele je nedelje bila mirna.Onako sama, s detetom, celog dana, pošto joj niko nije dolazio, kao zatvorena sedela bi, čisteći baštu, kuću. Naročito kuću, koju je sada još pažljivije čistila, ništa nije kvarila od pređašnjeg reda, bojeći se i strepeći da se ne oseti i ne vidi da je to zato, što sada njega, muža, nema, pa ona radi šta hoće.Slobodna je...I tako, mirno, teško, čak i sa zadovoljstvom, cele bi nedelje radila, sedela kod kuće.Ali još uoči subote ona oseti strah, nemir, a i žudnju.Jedva čeka.Gotovo ne zna ni kako umesi, spremi za grob.Dok joj je dete bilo malo, te je majka išla s njom na grob, ona ju je od nestrpljenja uvek čekala na kapiji, a posle, kad je s detetom išla, samo što dete obuče, ona se brzo spremi, poveže, odmah izlazi iz kuće i polazi na grob.Od straha ne zna ni kako pređe čaršiju, ulice i uđe na groblje.Samo zna, da kad uđe na groblje i oseti iza sebe zid, kapiju grobljansku, čisto joj lakše, a još više joj odlakne, kad padne na grob i zajeca: — Lele, Mito!... I zanesena, u tom odilaženju, plaču, čak je nije žalostilo što su je gotovo svi bili ostavili — naročito njeni, pa komšike joj, rodbina pokojnikova, prijatelji mu, što se oni, čim je on umro, svi povukli.Ni Ita, koji je pređe, dok je bio živ pokojnik, često dolazio, sad gotovo, nikako ne dođe, sem što ponekad seti se i pošlje kao milostinju malo mesa, da se omrsi.Pa i to, bojeći se da ona ili koji drugi iz komšiluka ne pomisli da on radi nje, Anice, šalje, njegov momak kad donese govori: kako je Ita, gazda mu, poslao to „za dete; boji se da ono ne vidi po ulici, pa pa ne željuje...“ Ništa nju nije vređalo.Istina, bilo joj je teško tako usamljenoj.Naročito noću, od straha što je sama.Ili zimi, kad nestane drva, pa nema čime — ne sebe, već dete da ogreje.I drveće što je u bašti, kakva trula grana, lozinka, ne sme da uzme: sve od straha, da se to ne primeti, vidi, i počne da se govori kako ona upropašćuje kuću...A ona već za sebe i kojekako, već dete mora da topli, greje i jednako drži uza se... I tako, da sama cele nedelje sedi, nadgleda kuću, čisti, održava je u onom redu u kom je pokojnik ostavio, da dete neguje, motri da je uvek čisto, obučeno, da se ne bi primetilo kako je bez oca...Da subotom izlazi mu na grob, plače...Naročito taj plač dobro joj je dolazio, kao davao joj neke naslade i unosio u nju života, vatre...Navikla, i bilo joj je dobro.Po njenom mirnom, mladom licu, očima sustalim od plača, u crnini, zakopčana do grla, sedeći smerno, mirno, s detetom u krilu, po celoj njoj isplakanoj, mirnoj, duboko mirnoj, izgledalo je da više ništa drugo ne želi.Čak toliko je bila mirna, da je izgledalo kao da je postala nesposobna i da oseća, misli, gotovo kao mrtva.Kao da je s njegovom, muževljevom smrću, i ona svršila svoje.Ništa da više za nju nema.A najmanje da se preudaje.Ma da joj je mati, znajući da neće moći svakad ovako krišom, krijući od snahe i braće joj, da je potpomaže, donosi joj brašna i drugo, — počesto o tome, preudaji napominjala. A Anica je uvek znala, kad će joj mati o tome govoriti.Obično posle večere, kad dete zaspi.Njih dve ostanu same, i kad Anica počne da razbira za braću, i ostalo što se desilo po čaršiji, mahalama i kad joj mati, odgovarajući, odjednom, naprečac, kao da se tek tada, uzgred, setila, prekine i počne po koga da hvali: — More, Anice, čujem, eto Nedeljko 'arno se oporavio.Prolazim i gledam, a dućanče mu puno.Zembili puni, raf pun. Anica bi se trgla, ali odmah bi se odobrovoljila i čisto sažaljavajući majku što je tako naivna, pa, ne uznemiravajući se, odgovarala bi: — Neka, nane... i, da bi mater uverila kako je to nije uznemirilo, uvredilo, raspoložena, produžila bi da je za nešto drugo pita. I majka bi je ostavljala.Posle mesecima joj ne bi više o preudaji spominjala.Ne bi ona ni dala da joj se Anica preudaje i tako učini greh, obesveti pokojnika, da se ne mora, da ima od čega da živi.Od kuće i ona dva vinograda ne bi ni čovek mogao da živi, a kamo li žena.A ona, majka joj, već više ne može da joj kao do sad krišom, krijući od snaha i sinova donosi.Pa i to što donese jedva da ima za nju, a kamo li još i za dete...A, da se Anica zaduži, da proda vinograd, kuću pokojnikovu, to bolje Anicu da vidi mrtvu, nego li to.Pa i ovo, kad bi joj o preudaji spomenula, samo je ona znala koliko se muči, bori, dok joj to kaže.Smatrala je to kao greh.I to ne prema Anici, već prema pokojnom zetu.I ne samo ona, majka joj, već i svi drugi, rodbina, komšiluk, kao da su smatrali za greh, ako sa Anicom ne govore samo o njemu, pokojniku.Nabrajaju joj pojedine zgode, reči njegove.Pamtio se do sitnica njegov život, i pred Anicom se samo o njemu govorilo.A ona, Anica, dete, današnjica — sve to kao da nije postojalo, a još manje bilo vredno pažnje, govora.Glavno je bio on, pokojnik.I to ne što su ga baš voleli, istinski žalili, već osećajući da će biti kao krivi, ako jednako ne govore, ne spominju ga, i da će time potvrditi kako je on zaista mrtav, umro, nestalo ga.A to nije greh.Greh je pomisliti.I, od straha da zaista to nije istina, već da je on još tu, da nije propao, već živ; a naročito za nju, Anicu, ženu mu, da ona ne bi pomislila da je slobodna, da smrću njegovom njega zaista nema, da nije više njegova, svi su se oni trudili i svaku sitnicu upotrebljavali, samo da se on spominje, ne zaboravi. Tako, ako bi joj koja komšika nešto, što umesi, zgotovi, donela, ona bi, dajući joj, govorila, snebivajući se — Eto, donesoh!Znam, pokojni Mita, domaćin ti, mnogo je to voleo, pa donesoh, da i ti okusiš! Ili, ako bi koja došla, za štogod, kakvu stvar, urutku, uzme od nje na poslugu, ona to ne bi kao od nje tražila, već: — Anice, da li imaš to?Dok beše pokojnik, to je bilo u kući.I on nam nije branio, uzimali smo. A i Anica je sve to znala, osećala.I uvek se trudila da izbegne pomisao da on, pokojnik, nije tu, u kući, živ, već da je mrtav i daleko, daleko od nje.Greh je bio to misliti.Bilo u bašti, kući, svuda, svuda je bio on; sve je bilo njegovo.Uvek ga je gledala, bio je pred njom, isto onako koščat, suv, naročito oni njegovi puni, crni brkovi, koji su mu još za života onako odudarali od njegova bleda, suva lica.I ma da ga u stvari nije bilo, ma da je već toliko bilo prošlo od njegove smrti, ipak on je morao za nju da bude živ.Naročito za nju, Anicu.Jer on je bio taj koji se sagao, uzeo je i uveo u svoju kuću i time uveo u neki red... žena, ljudi.Dao joj — ne ime, već nešto više, jače, dao joj neku određenost, a ne kao pre, dok je bila devojka, što nije smela ni u koga da pogleda, jer ako pogleda, ko zna šta može taj pomisliti o njoj.Sigurno rđavo, beščasno.A kad je on nju uzeo, uveo u svoju kuću, postala njegova, od tada je mogla slobodno da gleda u svakoga, mogla da živi, jer nije bila svoja.I onaj koga bi pogledala, ako bi što rđavo o njoj pomislio, to se nje ne bi ticalo, ne bi se odnosilo na nju, već na nj, na muža, domaćina, kao da je njega rđavo pogledao.On je bio tu, jer ona je bila njegova.Pa i kad je umro, opet je ona i dalje bila njegova. I zato svi, cela rodbina, a naročito žene, kao u naknadu zato, iz zahvalnosti, uplašeno, strahujući da se ne pokažu neblagodarne, s nekim strahopoštovanjem trudile su se da jednako održe njegovu uspomenu, ništa ne propuste. Bilo je glavno da se njemu, pokojniku, ugodi, da se zadovolji...A ovo drugo, svakidašnje, ono je uzimano tek onda, pošto se sve ispuni što treba njemu, pokojniku.Glavno je bilo ovo, pokojnik, ispravnost prema njemu.A ona, dete, pa još preudaja?..Eh, Anica bi najradije volela da se više ne preudaje, već da i dalje ostane ovako.Pokojnik, usamljena, jad, plač, — toliko se bila navikla na to, da joj je to već bilo kao omilelo.A znala je da će opet biti bola i muke, kad počne da se od tog naviklog jada i plača rastavlja, kad ulazi u život.I u početku nije nikako na preudaju pristajala.Jedno to, a drugo još i pomisao da njeno telo još nije čisto od prvog muža, pokojnika, a kamo li da sada još dođe i telo drugoga.Ali docnije, a najglavnije što je znala, uverena bila da će taj koji će je uzeti sigurno biti gori, sirotniji, stariji, a i to da opet još jednom, mora biti, da se mora preudati, t.j. da „njeni“ - majka, braća - neće je tako ostaviti, već kad oni nađu da je došlo vreme, preudaće je, - zato je ona ostavila da o tome oni misle, brinu se, a ona je i dalje revnosno, teško, produžavala da nadgleda kuću, sedi sama, ide s detetom na grob pokojniku i tamo plače, plače do mile volje.Isplače se za sve što joj se nakupi, što je zaboli, što oseti: za razočaranje, bol prve noći, mladosti, ljubavi; a o preudaji bila je ravnodušna.I čak se ismevala, govoreći: — Ao, ko će mene da uzme?! A opet osećala je kako se ta njena preudaja približava, već se o njoj slobodno govori, javljaju se neki.Pa se već u veliko počelo da pogovara za nekog Nedeljka.Znala je i koji je taj.Odskora je otvorio bakalnicu.Prvo je bio sluga, pa, pošto se oženio sluškinjom svoga gazde i ovaj mu kao miraz dao nešto novaca, on posle za sebe otvorio dućan.Žena mu zatim umrla, pošto mu je ostavila troje dece...Znala je da ju je tražio, a da joj se braća nećkaju i ne daju mu je, zato što ima toliku decu...Znala je gde mu je dućan: u čaršiji, odmah do njene mahale.Čak ga je jednom i videla, kad je išla na groblje i prelazila preko čaršije.Iznosio je iz dućana neke zembile i ređao ih po ćepenku.I, kao da je znao da će ona tada proći, bio se lepo, čisto, čak i kicoški obukao.Samo što su mu preko praga, iz dućana, virila njegova prljava deca s komadima hleba.Čula je da on tu decu sam pere, oblači i zajedno s njima spava u tom svom dućančetu...Znala je sve, i opet je — ne da činila se, već u istini bila ravnodušna i podsmevala se, naročito majci.Majku bi uvek još s kapije poznavala, kad bi joj dolazila i imala što da javi o preudaji, ili za koga novog prosioca.U takvim prilikama uvek bi joj majka ulazila brzo, još brže za sobom zatvarala kapiju i dolazila Anici, ali polako, kao strepeći, bojeći se nekoga. (Sigurno pokojnika, što mu u njegovoj kući i njegovoj ženi govori za drugog muža). No svakad bi joj Anica tu njenu bojazan, strepnju, mučenje da joj javi za prosidbu, olakšavala.Čim je vidi da tako uđe, ona bi se povukla u sobu, time da kao da majci vremena da se ona smiri, pribere, i posle, kad bi joj majka došla kod nje u sobu, sama bi Anica, sažaljevajući majku, ravnodušno je pitala... Ali jednoga dana majka joj se, tek što je bila u jutru otišla od nje, opet preko običaja brzo vrati.Kapiju zaboravi da za sobom zatvori.A kao da je zaboravila i na pokojnika i strah od njega.Izgledala je radosna, vesela.Tako je brzo ušla.Anica nije bila u sobi, već je iza kuće tamo nešto radila.Majka je dozva.Pa ne mogući da je sačeka u sobi, iziđe i sretoše se na pragu od sobe. — Anice, kaži dragička, ćerko!.. predusrete je. Anica se bolno, ravnodušno nasmeja na majku, pogađajući unapred da će biti opet kakav nov prosilac, ali sad valjda bolji.Sigurno bogat, imućan. — Dobro, dobro, nane: koji je? i pogađajući šta će biti, spremi se da se vrati natrag i produži svoj posao. — Ita, reče joj majka brzo. Anicu nešto preseče u polovini.Podiže ruku ustima, kao da spreči krik, radost, šta li? — Ita, Ita, ćerko... poče majka da ponavlja i unosi se u nju uplašena, kad vide kako se ona ukočila, poniknula. Anica se jedva trže: — Nane! a uhvati se celom šakom za čelo, jedva držeći se da ne padne — ne ostavljaj me noćas samu.Spavaj tu.Pa čisto izgura majku, zatvori za njom sobu.I majka joj ču kako ona tamo u sobi negde pade. Cele noći tako je ostala. Majka joj, preplašena, uzalud je obigravala oko nje, zvala je, molila, kumila.Ništa od nje nije čula do: — Ostavi me.Ne diraj me, majko...A glas joj je bio istina na plač, ali suv, suv. Ništa više nije se čulo od nje iz sobe.Majka joj je cele noći obigravala, molila, plakala, naposletku, obrvana snom, pala do praga sobnjeg i zaspala.U jutru se Anica probudila i da bi majku ućutkala da se ne prepada, ne viče, ne pita je što ona takva izgleda: raširenih, nabranih očiju, upalih nedara, i do tad sveže, jedre, sad izlomljene, gotovo iskuvane snage, očajno je ućutkala: — Ćuti, nane, molim te!I onda, skupljajući svu snagu, odgovori na Itinu proševinu: — Za Itu ? — Neću.A Nedeljko, ako on hoće, ma da ima toliko dece, za njega hoću. Pa preklinjući majku da je ne pita zašto to čini, opet se vrati, i opet se zatvori u sobu. Majka otišla, ali se na po puta vratila.Rukom se udarila po čelu od jeda na samu sebe: — Luda ja!Što ja ćutim?Što ja nju slušam? I vratila se, da je pita zašto neće.Zašto neće Itu, već hoće Nedeljka, udovca, siromaha, te opet ona, majka, da i dalje strepi za nju, da joj opet krišom, kradući od snahe, donosi?A neće za Itu, momka; neće da pođe za nj i postane bogata, da majku jednom oprosti brige, da više ne strepi za nju, da kad tamo, kod braće joj, ona sedne da jede kakvo lepo jelo, ne zasedaju joj zalogaji jela od slutnje da ovamo ona, Anica, kod muža, možda nema ni hleba?Vratila se da je pita, pa i da je grdi, bije.Ali kad je došla do kapije, nije smela da uđe.Ne znajući šta da radi, čisto plačući, svratila je komšikama i počela njih da moli, — preklinje, da one idu Anici i pitaju je zašto neće za Itu. — Ako neće, govorila je komšikama, — ali zašto, neka bar kaže zašto neće? Ali Anica ne samo komšikama, već nikome nije htela da kaže.Čak ni braći, koji su od besa hteli da je biju.A možda bi je i bili, da Anica nije izgledala tako izbolovana, izlomljena.Samo je odgovarala: — Za Nedeljka hoću, i skupljala je, grčila svoje vrele oznojene šake. — Za Nedeljka hoću, jednako je govorila umirivala braću.I to ne što je istinski za Nedeljka htela, volela ga, već da bi se braći, materi kao umilila, te da se oni ne ljute na nju...Da ne misle da ona zato neće za Itu da pođe, što želi da i dalje ostane tako, hoće da oni i dalje o njoj vode brigu, hrane je, izdržavaju i da se ne bi toga oni bojali, kao da ih uteši i skine im tu brigu s vrata, ona im je revnosno odgovarala : — Za Nedeljka hoću... I to sve zato, samo da je ne pitaju zašto za Itu neće, kad je on bolji, momak, bogat...Da je ne pitaju, ne diraju.Da joj niko ne dolazi, nikoga da ne vidi, gleda.I dete nije htela da vidi.Kao da ga namrze.Majka je morala dete da ukloni ispred nje, i tamo u kujni s njim da spava. Pa i nju, majku, nije trpela.Čak je počela da je grdi, natresa joj se.Naročito kad mati joj, raspremajući kujnu, zaboravi da ostavi što na pređašnje staro mesto, kao što je i pre, za vreme pokojnikovo bilo.Tada bi majku ona najviše grdila.Ne što je to ona učinila, već što je Anica u tome osećala kako majka joj hoće time namerno da uvredi pokojnika.A oni su sad svi protiv njega.Čak ga kao i namrzli.I to sve zbog toga, što Anica neće da pođe za Itu.A sad je Anica, naprotiv, kad su svi bili protiv pokojnika smatrala da je dužna da ga brani od njih, ne samo njega od njih, već i sebe od njih, što oni time, udadbom za Itu, hoće da je od njega kao otrgnu, izvuku.I zato nije htela nikoga da vidi, niti da iziđe iz sobe.Jednako je ležala.Od teških misli ponekad se zanese, pa čitav dan ne zna za sebe.A opet, kad se osvesti i vidi više sebe majku, kako ona steže čelo, glavu, lepi joj oko slepoočnjača crni luk s kafom, opet je tera od sebe : — Idi, ostavi me. Naročito noću nije davala materi da je kod nje.Volela je da je sama.Da tako cele noći: ili, rešena da neće poći za Itu, leži kao mrtva; ili, kad joj iziđe pred oči njegova proševina, on, Ita, skače od bola: — Ito, Ito moj... i kao da je mrtav, počne da kuka, oplakuje ga. Nije da ga ne voli!Ah, samo jednom da ga oseti, pa da...Ali kako će?Kako će ona njega, Itu, da pogleda, da mu se nasmeje, od radosti da se zaplače kad ga zagrli, kad bi se odmah, ama odmah, isprečio on, pokojnik.A sada i ona sama, Anica, nije više ono: pređašnja Anica, već žena, a on, Ita, još je Ita...I kako će ona da ga primi zagrli kao njegova? Možda bi uvek osećao kako mu nije došla čista, kad je grli, ljubi, već je drugoga, pokojnikova... jednom već grljena, milovana. A da je on kao svaki, muž, običan, kao taj Nedeljko!Ali ovo je Ita.A drugo je Ita, a drugo je muž. A Ita je Ita... I ponekad bi Anica padala, podavala se.Puštala bi da joj poigravaju prsa, snaga, da je obuzimlje i da se podaje onom, izvan pokojnikove kuće, zidova, kapije, drugom, novom, životu.A taj je život bio: Ita.Ali, uvek tada kao kazna, usred toga, u tom slatkom, teškom snu o Iti, pojavio bi se on, pokojnik.Ništa ne govori.Samo mu jače odudaraju oni njegovi puni, crni brkovi od bleda, koščata, a sada još i mrtvačka lica.I ispred Anice ukočeno, sve više počne da se diže.Pogled mu strog, mračan uprt u nju.Ona ništa ne sme.Samo, kao molba za izvinjenje, oproštaj, što se usudila da misli o drugome nečem,i počne da jeca: — Tvoja, tvoja... I izmiče ispred pokojnika, cepteći od straha, što na dnu srca oseća da to „tvoja, tvoja“ nije možda istina. Ponekad to je tako silno, da od straha skoči i gotovo izvan sebe, ne znajući šta radi, pojuri prozorima, rešetkama i počne da ih cima, drma, kao da bi htela da ih izvadi i pobegne.Majka joj dotrči.Dete se probudi.Počne ono da cvili, obigrava oko nje.A ona ništa ne zna.U košulji, gotovo luda od straha, samo cima za rešetke, a opet zna da nema gde, ne sme nikuda.Dete cvili, cvili, da čak i komšije čuju.Preripe zid.Ali ne dolaze oni, već prvo otvore kapiju i na nju puste žene, da one kod nje idu. — Anice, Anice... dete, Anice! prihvaćaju je s prozora žene zajedno s majkom i pokazuju joj na dete, da bi se ona što pre osvestila, došla k sebi. Ali ona ne može da se osvesti.I tek kad vidi sveću, majku, žene, uveri se da ono nije istina, grune u plač. — Šta je, Anice? pitaju je i polivaju je vodom. Ona ne može da se oslobodi, dođe do reči, već samo jeca. — Šta je?Da te koji nije uplašio, šta li? — Ništa! muca ona. — Kako ništa?Ne boj se.Ništa nema.Pokazuju joj na mirnu, tamnu noć, kuću, dosećujući se za njene noćne snove i priviđenja. I posle, majka joj sa ženama iz komšiluka ma da Anica nije dopuštala, silom, dogod se za Nedeljka nije udala, venčala, otišla odatle, iz pokojnikove kuće, svake noći su sedele oko nje, čuvale je i kao branile od nekoga. Uključeno u ELTeC korpus 2019-02-19 108 IZDANjE ZADUŽBINE ILIJE M. KOLARCA 108 L. KOMARČIĆ Štamparija Svetozara Nikolića Obilićev Venac br. 2. Cena 1 dinar Čovek nikada ne može u životu da pokaže toliko milošte, toliko milosrđa prema bednom i nevoljnom; toliko saučešća i bolećivosti prema patnjama i bolu svojih bližnjih; toliko dobrodušnosti i plemenitosti prema grešnicima i pokajnicima, — kai što to može da pokaže saputnica života njegova — žena.. ..Njena je tuga veća nego naša; njeno je osećanje nežnije, dirljivije nego naše; — ona je to, što danonoćno bdi pored teškog bolnika; ona je to, što mu dobrotom srca svoga i plemenitošću duše svoje blaži muke i daje mu snage da se u nov život povrati ....Žena je to, što potocima suza zaleva hladne grobove naših dragih pokojnika: ona je to, što mirisnim cvećem kiti zelene humke, ova večita boravišta mrtvih ....Žena je božanstvena spona između neba i zemlje, između ovoga i onoga sveta!.. I toj dobroti srca, toj plemenitosti duše, tome uzvišenom milosrđu naših žena — pisac posvećuje ovo svoje delo... Jedan je po jedan bio gazda Uglješa Pivljak.Nije mu bilo ravna ni po bogatstvu, ni po viđenosti u svoj bogatoj Mačvi.Samo ono njegovo imanje u Kitogu, desno od Sokine mehane, idući iz Štitara u Šabac, vredilo je na hiljadu minaca; pa onda njegovi veliki suvati kod Lešnice, pa zabrani više Čokešine, pa „duge njive“ u „Velikom Ključu“ na reci Jadru, pa njegovi čairi ispod Lipnice, — a da i ne govorimo o njegovim livadama, njivama, zabranima; o vodenicama na Drini i vodenicama na Savi; o koševima i naslonima i o drugim sitnijim parčetima, što se tamo amo nalaze po ataru sovljačkom, glogovačkom i Crnobarskog Salaša.Za nj se znalo, da nigda nije ni bez gotovih novaca: čim rodi žir, on smesta odvoji po dva tri čopora matorih veprova i otera u žir; a kad se ugoje, on ih još malo kukuruzom prirani, pa posle s njima u Mitrovicu, i smesta ih teslimljuje.On bi u prilici rekao: „trgovinu što jede prodaji, prodaji što brže, jer će pojesti i sebe i tebe.Eto, da je Obrad Kustura svoje svinje prodao čim je s njima došao u Mitrovicu, mogao je imati i nešto ćara; a ovako, zadužio se i kosom na glavi: pao je u kandže nesretnom Maksimu Ćuku, pa mu neće ostati ni ona kuća nad glavom..." Uglješu su u svoj Mačvi zvali: „truli gazda.“ Pa on je i bio odista truli gazda. Kad je umro, njegovo ogromno imanje došlo je pod masu.A samo za živi mal dobiveno je pa 1500 dukata.To je bila najjača masa u svoj šabačkoj nahiji.I još se jednako govorilo: „kud se dede njegova gotovina?" Mnogo se sumnjalo u Simu Ćatu, koji se tu desio i kad je Uglješa izdahnuo, i kad je vlast činila popis.U ostalom, njega je sud posle postavio i za glavnoga staraoca.I onda se sve ućutalo.... Da bogatstvo nije sva sreća na ovome svetu, to je gazda Uglješa Pivljak najbolje osetio.Bogat, štono kažu, kao zemlja, a opet retko kad da je imao u životu veselih dana.Od četiri sina, kao četiri zlatne jabuke, pa mu kuća ostade na ženskoj glavi.Samo je dočekao da oženi najmlađega sina, a beše mu našao i mladicu, da joj na daleko ravne bilo nije.Video je kod nakučanske crkve, pa je smesta pomislio: „Evo meni snahe. ponosa domu mome, a mome sinu Mlađi zgodne mladice! Zablaće i Sinošević jedna su opština: jedna im je crkva, jedna škola, jedna sudnica — jedno sve. O Maloj Gospođi slavi nakučanska crkva, i tu bude sveta iz Pocerine, Posavo-Tamnave, Mačve, Jadra, a i drugih još daljih krajeva, i u oba sela nije bilo kuće, koja nije imala gostiju sa strane.I kući braće Popovića behu svratile nekolike kočije, a tako isto i nekoliko gostiju na konjima.U ostalom, kuća braće Popovića i danas je najčuvenija i najviđenija u svoj Pocerini.Ona je dala nekoliko sveštenika, pa se s toga i zovu Popovići, a u doba naše priče beše tek postao-kućni starešina g. Marko Popović, najmlađi brat braće Popovića, čovek veoma mudar i veliki činovnik u Beogradu, pa je tu službu ostavio i došao kući da se bavi poljskim radom.Njega je sve selo i sva okolina zvala, „gospodin Marko,“ a njegovu gospođu — „gospođa Jeca.“ U ovu kuću beše svratio u goste i gazda Uglješa Pivljak, marveni trgovac iz Sovljaka u Mačvi. „Šta veliš, gospođa-Jeco, za onu curu, što se do nje uhvatio moj Mlađo?...Kršna devojka: ne zna se ili je lepša ili je stasitija, ili je ponosnija!...Gledaj, gledaj moga Mlađe, kako je ispod oka pogleda!...Tako je, u mojoj familiji okoliša nema.Čije je to dete, gospođa-Jeco?“ „A, naš prijatelj Uglješa ima dobro oko!To je pametna devojka; ne zna se: ili je srcem pitomija, ili je dušom plemenitija.Ista njena majka!Ona je jedinica kćer Obrada Kusture, jednoga dobrog i poštenog domaćina i marvenog trgovca...Ali je šteta...Tu nedavno, mnogo je, kažu, štetovao na debelim svinjama..." odgovori gospođa Jeca. „To je kćer Obrada Kusture?!“ zapita gotovo začuđeno Uglješa Pivljak, a preko njegova lica preleti jedan tanan oblačak; ali mu brzo lice sinu nekom unutrašnjom radošću; a njegova usta kao da sama za sebe prošaptaše: „I bolje!“ Šta mu je to „i bolje“ značilo, to i danas niko ne zna. On je još toga dana poiska od oca i majke, i oni mu je dadoše: ta ko se ne bi oprijateljio s tako čuvenim domom, kao što je dom gazda Uglješe Pivljaka?.. Njemu samo što devojački otac reče: „Ja ti dajem moju Ikoniju, ponos doma moga, najveću radost moju, ali ti unapred kažem, da je ne mogu spremiti onako, kako bih hteo i želeo, a osobito kad je dajem u tako viđen i čuven dom, kao što je tvoj dom, prijatelju." „Prijatelju Obrade, ona će mome domu biti draga, pa da je spremiš s darovima, koliko ona može pod pazuhom poneti..." „Prijatelju, tvoja se kuća našim detetom postideti neće; a ono spreme, što bude sa sobom ponela, neka bude s Božjim blagoslovom!“ dodade devojačka majka. „Daj Bože i sveta Bogorodice!“ učini na to gazda Uglješa Pivljak.Nego, znaš šta, prijatelju, ja neću drukčije, već da od vašeg deteta čujem, da hoće da pođe za moga Mlađu, za moju jedinu nadu i radost na ovome svetu.“ „Pa prijatelju, deca treba da se najpre vide; ali ja opet stojim za moju Ikoniju dobar: da joj rečem da u vodu skoči, poslušala bi, a to li da pođe za sina Uglješe Pivljaka....Kad veliš da nam mo’š sa sinom doći, da ti se nadamo, prijatelju ?“ „Pa moj je sin tu, prijatelju.On se danas u dva maha u kolu hvatao do vašeg deteta, a moje, ako Bog da, snahe.“ „Ene, blago meni, ono je vaš sin?!“ povika Jela Kusturina. „Jesi li ga videla, prijo?“ upade joj u reč gazda Uglješa, pa se čisto usturi od nekog ponosa. „Jabuko moja zlatna!“ povika devojačka majka.„Ono je kršan momak, neka je svome ocu zdrav i živ, a svima nama na diku i ponos, dodade Jela Obradova. Još toga večera gazda Uglješa dao je obeležje Obradovoj Ikoniji — najlepšem cvetu u svoj ponosnoj Pocerini.... Istina, i to se zna, da se devojka nešto mnogo ustezala, ali je ukućani najposle slomiše.Ona pristade; ali čim se dočepa vajata ona briznu u plač i jecanje.Od to doba niko je više nije video nasmejanu, a njena vesela i zvonka pesma, što se jutrom i večerom mešala s pesmama slavujevim, za svagda je umukla... Njena bi je majka tešila: „Nemoj tako, diko materina, nemoj bacati u brigu svoju majku i svoga dobrog babajka!...Što nam, sine, onda ne kaza da ćeš tako tugovati, pa tvoja majka ne bi dala, da joj njena perunika s dana u dan vene, kao pokošen cvetak na mekom livadskom otkosu.Posle, blago materino, tebi će dobro biti u Uglješinom domu: svi će te držati kao malo vode na dlanu; a u kući nije kakve glote: tvoj đuvegija, tvoj svekar, voleće te i milovati, kao što jutrenja rosa ljubi i miluje mirisno proletnje cveće...A što imaš zaovicu, lepu Anđeliju, svi mi kažu, da je to pravi anđeo Božji, što je s neba sleteo na zemlju, da ljudima kaže, kako je dobar i milostiv Bog.Ona ćete, dušo materina, voleti i čuvati, kao što sestra čuva i miluje svoju jedinu sestricu....Ne tuži tako, očni vidu, tvoga oca i tvoje matere!Ti još i ne znaš kako ćeš u Uglješinu domu biti srećna i zadovoljna...Tebi će, veruj materi svojoj, sva Mačva zavideti!... Na sve ovo lepa Ikonija gledala je preda se a njene misli kao da su lutale po nekim nama nepoznatim rajskim krajevima, koje su njeno srce i njena duša davno i davno našli i zamilovali. Onoga dana, kad je gazda Uglješa za svoga sina isprosio i darivao lepu Ikoniju Obrada Kusture iz Zablaća, mogle su u velike minuti jacije, kad prvi petli zapevaše kod Maričića kuća, a njima se odazvaše oni sa salaša braće Popovića.Noć beše tiha i nema.Ni s koje strane nije se čuo ni glas ljudi, ni jav životinja.Sve je spavalo mrtvim snom.Ovu je tišinu prekidalo monotono hukanje vodenične brane na Dobravi, što ga je donosio svež povetarac, što je pirušio vijugavom dolinom tihe ali večno mutne Dobrave...Mesec se spremaše da zađe, a beše ga zaklonio dugačak i u pola providan oblačni pojas, što se beše povukao celim zapadnim horizontom, te na zemlju bacio svoju tamnu senku, dok su mesečevi zraci, ovde onde, prodirali, te obasjavali pojedine okosine, dolje i dubrave, kuće i kućerke u Zablaću i oko Zablaća. Na samom prelazu gornjega Kusturićeva votnjaka, preko koga kućna čeljad ide na Ilijin studenac po vodu, lepo se vide dve ljudske prilike: jedno muško, a jedno žensko.Uzele se za ruke, na preda se gledaju i ništa ne govore. „I ti baš primi obeležje, Ikonija?!" reče tužno i veoma potreseno jedan muški glas?! „Tako ti onoga, što ti je najmilije, Rajko, nemoj me o tome više pitati.Primila sam.Morala sam.Tako je hteo Bog i moj otac i moja majka; a ja se ni jednom nisam smela protiviti i reći: neću, ne mogu!..“ „Bolje reci, ponese me bogatstvo Uglješino!" upade joj u reč onaj muški glas. „Rajko, ne greši duše!Moje srce nigda nije ni za kakvim bogatstvom poimilo.Ja sam o gazdaluku Uglješinu danas prvi put čula, pa mi je ono crno pred onima: ono je moju sreću razorilo.“ „E, onda, Ikonija, da bežimo.Sve je gotovo.Do zore smo u Sremu...Oh, Ikonija, očni vidu moj, našoj sreći pod nebom ravne biti neće...Šta Uglješa i njegovo blago?!...Hajde tako kako stojiš.Ništa ti više ne treba.Kad se vratimo i kuća će nam biti gotova.U prekom šoru uglednije i lepše biti neće; a kad tebe u nju dovedem, onda će je ogrejati sunce...A Uglješa i njegovi dvori?Njemu je prostrana šabačka nahija, a otvorena mu je i cela Srbija, pa neka traži za sina devojku, a za se dobre prijatelje, a ne da meni čupa srce iz nedara,“ povika onaj, što ga Ikonija zove Rajkom, povika glasom i rešenošću, koja je na sve gotova. Ikonija malo poćuta, pa se odjednom ispravi, a ruku izvuče iz ruku svoga jarana, pa mu s dubokim bolom reče: Ne, Rajko, to biti ne može.Moj bi se otac ubio, a majka od tuge presvisla, da ja to učinim.“ I ona zausti da još nešto kaže, ali se, u taj mah, među njima obre jedna ženska prilika.Ona dočepa Ikoniju za ruku, pa joj prekorno reče: „Šta ćeš ti ovde, Ikonija, u ovo doba noći?!“ i onda se okrete onome momku: „Odmiči ti od naše kuće, Rajko!Nemoj ubijati sreću deteta moga, niti rušiti mir našega doma, koji ti ništa dužan nije.“ To je bila Ikonijina majka. U taj baš mah pripucaše puške gore kod kuća braće Đenadića; a jedan muški i zvonak glas stade izvoditi poznatu pesmu: I ozgo od Gavranove Grede kao da neko pripeva: To se sa svojim sinom vraćao kući gazda Uglješa Pivljak, pevajući i puške mećući.Njega su na konjima do Šapca otpratila braća Đenadići — njegovi kalauzi u Zablaću i okolnim selima. Za tim se sve utaja, samo što se čula žestoka vreva pasa daleko tamo na drugom kraju sela.Nema sumnje, morao je pored samih kuća da mine kakav gladan vuk, jer su baš te noći poklane ovce Janka Subašića. Kad što gazda Uglješa radi, on brzo radi.Na Malu Gospođu isprosio i darivao za sina devojku, a u nedelju po Krstovu-dne dočekao u svome domu svoje prijatelje — devojačkog oca i majku, pa ih carski ugostio i proveo po svome velikom imanju, da vide sve, šta ima njihov prijatelj Uglješa Pivljak, te da se ne kaju za čijeg su jedinca dali svoju kćer, svoju jedinicu.Vodio ih je čak i u Lešnicu na svoje suvate, da vide gde tovi dželep krava i dželep volova, pa ih je onda ispratio do Šapca, a uzgred svratio na svoje imanje kod Sokine mehane, da im pokaže svoj domazluk švajcarskih krava i onu divnu pasminu buđenovačkih svinja; a tu su ugovorili da prsten bude u drugu nedelju po Krstovu-dne, a da sa svatovima po devojku dođe u nedelju pred svetu Paraskevu.... Jelu Obradovu ništa tako nije obradovalo i razgalilo, kao anđelska pojava jedne, već u veliko odrasle, devojčice.Ona im je i vratnice otvorila, a jedva se kretala pod nakitom od orlaša i krstaša talira i tri niske o vratu dukata, što su plamteli kao živa žeravica.Na njenom se licu beše izvajala sva dobrota srca i duše jednoga pravog anđela Božjeg.Ona prvo priđe Obradu Kusturi, smerno se pokloni i u ruku ga poljubi, pa onda priskoči Ikoninoj majci, pritište joj vreo poljubac u ruku, pa joj ljupkim devojačkim glasom reče: „dobro nam došli!... šta radi moja mila snajka Ikonija?...O, da vam je znati, kako se moja duša raduje onome sretnom danu, kad ćemo jedna drugoj pasti u naručja! ...Ja nemam ni majke ni sestre.Ona će biti meni i snajka i seja...“ I onda jedna drugoj padoše u naručja, pa se stadoše grliti i ljubiti, a oči im behu pune suza. Obrad Kustura beše stao pa se divi ovoj odista retkoj dobroti duše jednoga tako još mladog, a tako pametnog, devojčeta, kao što beše Anđelija, mezimica njegova prijatelja Uglješe, a zaova njegove kćeri Ikonije, što su, i po lepoti i po vitom devojačkom stasu, bile kao jedna rasečena jabuka! Kad su Obrad i njegova Jela došli svojoj kući, tamo su zatekli poziv od sreske vlasti, u kome stoji, da Obrad Kustura smesta dođe sreskoj kancelariji radi nekoga hitnog saopštenja.Ovo: radi hitnog saopštenja, beše dvaput crvenim plajvazom podvučeno. „Šta li će ovo sad biti?“ reći će Obrad više u sebi...„O, da sam znao za ovo, kad smo sad u Šapcu bili, da vidim šta je to tako hitno?!Nije mi toliko što ću se sad ponovo vraćati u Šabac, koliko me muči, što ne znam što me sad baš vlast zove...Nego, stanide; znam šta je.Ona rđa neće da pristane, da mi se odloži prodaja.To je i ništa drugo.Ako to bude, onda je zlo.Ja neću imati gde dočekati Ikonine svatove, dočekati niti su čim ugostiti...“ I Obrad Kustura još istog dana usede na svoga putalja i živo otkasa u Šabac; ode pravo sreskoj kancelariji, ode setan i neveseo.Neka nerazgovetna slutnja odavno je mučila dušu njegovu, i nije mu dala mira ni danju ni noću. Kad je došao sreskoj kancelariji, on dade poziv Toli panduru, pa ga zamoli, da ga prijavi kapetanu.Pandur okrete onaj poziv — kao da bi video, ko je Kusturu zvao, pa će onda reći: „Kapetan nije tu.Odazvao ga g. načelnik.Bog zna hoće li do mraka i dolaziti.On se obično poduže zabavi kod g. načelnika; nego da te prijavim g. Toši pisaru?...“ „E, voleo bih da je kapetan tu; ali kad nije, onda me javi g. Toši.Možda će mi i on kazati, rašta sam zvat. “ I taman oni u toj reči, a kapetan te na vrata.I čim uđe u hodnik on smotri Obrada: „Ene, Kusture!Zar si već došao?!Ja sam mislio, da se još častiš po Mačvi sa tvojim prijateljem Uglješom...He, ko će sad s tobom?Široka su leđa na koja se sad naslanjaš...Hajde 'vamo!...“ I oni oba uđoše u kancelariju. „Sedi!“ reče kapetan, i pokaza agu očima stolicu.Obrad sede, sede dosta oslobođen lepim prijemom kapetanovim. „Zvao sam te, da ti rđave glase kažem: ona rđa, ona kaišarčina, ne da ni doći, da ti se prodaja odloži.“ „E, onda je to zlo, moj g. kapetane: onda ja nemam kud kući svojoj.Ako to bude, onda od svadbe moje Ikonije ništa biti ne može: onda nesrećnom ocu i majci ništa drugo ne ostaje, već da skaču u mutnu Dobravu....Mi Ikoninih svata nećemo imati gde dočekati ni su čim ugostiti.Nego, da si mi po Bogu brat, g. kapetane, učini ti šta znaš i kako umeš, da me to zlo sad mimoiđe, pa posle, pošto ni dete odvedu, mogu slobodno uzeti ugarak, pa sve u dim pretvoriti..." „Bogme, Obrade, ja ti tu ništa pomoći ne mogu.Prodaja je saopštena i tebi i Maksimu Ćuku i Upravi Fondova.I, dok vi sve troje ne pristanete da se prodaja odloži, ja nemam ni sile ni vlasti da to sam učinim.Taki je zakon; a zakon je stariji od nas sviju.“ I onda kapetan stade meriti veselog Obrada Kusturu, koji se beše zagledao u nešto, što mu se u taj mah pred očima svijalo.Preko kapetanova lica beše plinula neka osobita radost i duševna dobrota.Videlo se lepo, da on ima nešto da saopšti svome Kusturi što će ga obradovati.I on ustade sa svoga mesta.Priđe Obradu, metnu mu ruku na rame, pa mu, smešeći se, reče: „Ne boj se, dragi Kusturo!Sad vidim da o svemu ni ti ništa ne znaš; ne boj se, i blagodari Bogu, što u ovome svetu ima još dobrih ljudi.Ti onoj rđi više ništa ne duguješ...Evo ti ove hartije, na, pa je čuvaj kao oči u glavi.To je kvita, da si Maksima Ćuka do pare izmirio. Obrad Kustura samo je blenuo u kapetana.On od svega ni reči nije razumeo; a kapetan će nastaviti: „Taman si ti otišao s tvojom Jelom u Mačvu, da vidiš dom svoga prijatelja, a meni prijaviše jedno momče.Ono mi reče: — Kapetane, ja sam poslat, da vidim šta i koliko duguje Obrad Kustura iz Zablaća Maksimu Ćuku.Evo doneo sam pare, da taj dug izmirim.I ja smesta nađem akta o tvome dugovanju.Sračunam koliko svega duguješ — s glavnim, s interesom i sudskim troškovima, i skupa je iznelo: 242 dukata, 14 groša i 20 para.I, Boga mi, ono mi momče sve do pare izmiri, uze kvitu, pročita, pa mi je vrati: „Meni su rekli, da vam kažem, da vi ovu kvitu date gazda Obradu, a meni dajte parče cedulje, kako sam ja ovaj novac vama položio." „Ja tako i uradim; a toga istog dana zovnem Maksima Ćuka, i položim mu za tvoj račun sve do pare.Na! ovo je njegova kvita.Ja sam je, bolje tvrđe radi, i overio, a to isto i na aktima zapisao!... „Eto, moj dragi Kusturo, sad si slobodan kao tica na grani; a, sad, jaši tvoga putalja, pa idi kući, da tu radosnu vest kažeš i tvojoj Jeli.Nju će to, bolan, obradovati više nego što je obradovalo i tebe samog.“ „0, g. kapetane, ti obradovao nas, a tebe Gospod Bog!“ povika Obrad Kustura, a oči mu behu pune suza. Posle ovoga, drumom što vodi iz Šapca za Pocerinu, živo je kasao jedan konjanik.Po licu njegovu beše plinula neopisana radost; a njegova usta jednom prošaptaše: „Znam sad ko je.To je on, moj prijatelj Uglješa.A ko bi drugi danas i mogao za me položiti tolike pare?...On i niko drugi!...“ Onih i onolikih svatova, kao što ih beše pokupio gazda Uglješa Pivljak, kad je ženio svoga sina Mlađu, Mačva, ni pre ni posle, utuvila nije.Samih kočija bilo je preko šeset, a o konjicima niko računa ni hvatao nije.Jedno se samo zna, a to je, kad su prvi svati ulazili u Bogatić, poslednji se još ne behu iz Sovljaka krenuli. „He, lasno je Uglješi ovako svadbovati: duboka kesa, a golemi ambari...Ima su čim i dočekati i ispratiti; a to jedno muško dete“, rekli bi ljudi, kad se o tome povela reč. Tu se čitavu nedelju dana svadbovalo; a sovre se nisu dizale od ranoga jutra pa do neko doba noći.Izbačeno je preko pet stotina prangija, a puške nikako ni partisale nisu.Sam kum dao je vreću baruta, a stari svat dve.Čauši su čitav jedan dan prikazivali svadbene časti i darove!... Iz bližih okolnih sela nije ostala živa duša, koja nije došla, da se nagleda ovoga odista čuda od svatova. Ali što se beše iskupilo momaka i devojaka, žena i dece, oko mlade i mladoženje, da se nadive koliko lepoti i stasitosti, toliko i bogatom ruhu njihovu!...Ali je mlada svojom lepotom, svojim vitkim stasom i nešto setnim licem i pogledom odista odvajala od ostalih mačvanskih lepotica. Od Ikonije se nije odvajala njena lepa zaovica Anđelija.Ona je opet svojom lepotom, svojim anđelskim pogledom mnogome momku pamet zanela, ali nikom tako kao Radojlu jedincu sinu Branka klisara crkve Glogovačke. Pa i Radojlo beše kršan momak, muškoga stasa i ponosa, a srca i duše što svakoga osvaja.On je još iz ranoga detinjstva počeo uz oca, koji je opet bio dobar sremski pevčik, da ide u crkvu i naučio se crkvenom pojanju, te mu je posle kad je u školu pošao to išlo od pola muke.Milina ga je bilo slušati kad čita apostol i kad svojim zvonkim i simpatičnim glasom odgovara na jektenija.Tipik je znao napamet, da bi mu u tome pozavideo i kakav bogoslov.On je s osobitom voljom čitao i ostale „mirske“ knjige, pesme i pripovetke.Znao je „Branka“ napamet, i iz „Gorskog Venca“ mogao je čitave strane odeklamovati.On vam je mogao, s kraja na kraj, ispričati „Sirotu Bosiljku“, „Alpisku Pastirku“, „Kasiju Caricu“; „Ezopove Basne“ i Dositejeva nravoučenija, tako isto.On je u narodu važio kao neka retka pojava od bistrine, upravo kao neki — seljak filosof.S toga ga seljaci uzeše za opštinskog pisara, ali tu nije dugo ostao: istište ga Simo Ćata, koji ga, iz proste zavisti, nije mogao očima da gleda.On je Uglješinoj Anđeliji u neku ruku bio kao neki mali učitelj: što bi god danas pročitao, on bi to njoj sve doslovce ispričao, a često bi joj čitao i kakve lepe pesme i pripovetke.Ovo je njih jedno drugom zbližilo tako, da su jedva čekali da se sastanu i jedno s drugim ćeretaju — o čemu bilo.Najpre su se voleli kao brat i sestra, a posle? — kao jaran i jaranica; ali preko njihovog jezika nigda nije sklizla kakva ružna i neprikladna reč.Njihovo je voljenje bilo pravo, čisto anđelsko voljenje, ali u koje je opet nesretni Simo Ćata počeo da unosi gorčine i satanskog zajedanja.On bi za nj, gde bi stao, po nešto ružno rekao.Jednom je prilikom i samom Uglješi u uši doturio: „Gazda Uglješa, pripazi-der ti na ovo klisarovo štene!On nešto mnogo obija oko tvoje kuće.Ako je tvoja Anđelija u kolu, ako je na s lu ili na prelu, znaj da je tu i on.O tome već govore i deca po sokaku.Čuvaj ono dete, dok na nj nije iznet kakav ružan glas; a kad se iznese, onda ga nije lasno izgladiti. Od to doba Radojlo nije smeo kući Uglješinoj doći, niti se s Anđelijom sastati i razgovarati; ali to je baš učinilo, da su oni oboje jedno za drugim počeli još više mariti pa čak i čeznuti. I dok je prvoga dana na ovoj svadbi sve živo plivalo u džumbusu i veselju, dotle se jedna mala družinica šabačkih mladih trgovaca veselila pred sovljačkom mehanom.I to je veselje teklo kao bujna reka: ređale su se sevdalije za sevdalijama, a svirao im je mladi i duhoviti svirač Bego Cicvarić, onaj Cicvarić, što je svojim pesmama ovekovečio veselu družbu šabačkih mladih trgovaca: Topuzovića, Kurtovića, Gašića, Trkića, Ajdarića, Nešića, Lelekovića, Bojića i drugih. I ovoga je puta Bego Cicvarić pokazao svoju duhovitost i pesnički dar: on je tu, pred samom sovljačkom mehanom, sročio i uz ćemane otpevao poznatu pesmu: Kad je ovo otpevao Cicvarić, jedan od onih mladih trgovaca dočepa punu okanicu vina, što je pred njim pa stolu stajala, pa je, gonjen nekom unutrašnjom setom, baci preko tarabe u šljivak i ona pršte u stotinu komada.Posle skoči i viknu: Pobratime plati ovo što se potrošilo!“ — okrete se jednom svome drugu.Za tim pojaše konje i u velikom kasu odoše put Crne Bare, a otale na Karantin Raču, tamo gde valovita Drina utiče u Savu, i gde se Srbija grli sa pitomim Sremom i svojom sestrom Bosnom ponosnom; a kad su se otud vratili, to niko opazio nije, to je moralo biti onda, kad je sve mrtvim snom spavalo. Od to doba samo se još jednom na kuću gazda-Uglješinu prava radost osmehnula.To je bilo onda, kad mu je snaha rodila unuka, muško čedo, đedovu pravu radost; jer je u ovome detešcetu video milost Božju, video mušku glavu, koja će prihvatiti i održati sleme kućno i na ognjištu ložiti božićne badnjake i o krsnom imenu dizati čašu u slavu Božju. Tako je mislio gazda Uglješa Pivljak; ali u knjizi sudbine bilo je sa svim dukčije zapisano... Nesreća nikad ne dolazi sama.Ona je uvek u društvu.Ona čoveka i stiže i sreta.Rane, što ih ona zadaje, teške su i neprebolive.Njih ljudi obično odnose sobom u hladni grob svoj. Nije prošla ni godina i po, a njegov sin Mlađo prvi u Sovljaku pade od jezovite kose smrti, koju beše nesretna kolera 1866 po svoj Srbiji razmahnula i tolike domove u crno zavila. Gazda Uglješa se tih dana desio kod volova na svojim suvatima u Lešnici; a kad mu taj crni aber stiže, on prebledi kao smrt, pa samo povika: I ma da se išlo galopom, veseli otac, malo malo, pa bi povikao: Šta ih štediš, pokrepali, da Bog da!...I oni stigoše u Sovljak za nepuna dva i po sahata, i ako se računa, da od Sovljaka do Lešnice ima dobrih pet sahati.Za to mu dešnjak, čim ga iz kola ispregoše, crče — pršte kao srče kad ga o studen kamen udarimo!... Ali koja vajda, kad nesrećni otad nije zatek'o živa sina.On je, dok je s kola skočio, po ljudima, po snuždenu licu njihovu i po onoj mrtvoj tišini, koja je u celom dvorištu vladala, poznao, da nije dobro. On samo učini: „Gde je moj Mlađo?!“ I onda poleti u kuću.Ljudi htedoše da ga zaustave, ali se on ote, uleti u sobu i vide mrtva sina gde leži na svojoj samrtnoj postelji. On samo što riknu kao proboden brav: „Sine, Mlađo, živote moj, zar baš tako?!“ I onda se nesrećni otac prostre po svome mrtvom sinu; a kad je malo došao k sebi, prve su mu reči bile: „Gde je Ikonija?...Gde je dete, moj Uglješa?Neka s njim beži iz ove nesretne kuće, neka beži kud bilo!..." Bože, od kad je sveta, ljudi beže od smrti; ali ih ona nađe, pa ma pobegli na kraj bela sveta.Otud ono narodno: „Od smrti se pobeći ne može.“ Ma koliko da je konac žalosti dugačak, njega vreme, malo po malo, ušije.On se s radošću uporedo utkiva u platno života čovekova.S toga naš život, ma koliko bio gorak, ipak ima neke draži.I mi ga za to uvek trpljivo snosimo, večito nadajući se, da će nam sinuti bolji i veseliji dani. Tako je i s gazda-Uglješom bilo...Žalio je i žalio svoga jedinca.Čitavu godinu niti se brijao niti šišao.Išao je kao kakav odbegli sužanj.Ali gledajući svoga unuka, maloga Uglješu, kome je kum na krštenju dao đedovo ime, kako s dana u dan napreduje, gledajući u njemu živu sliku svoga sina Mlađe, ona je žalost, s dana u dan, bledila.A ono Božje anđelče, kad bi god svoga đeda opazilo da od kud dolazi, ono bi mu pružilo ručice, da ga uzme.I on bi ga uzeo i vazdan mu koješta tepao.I ovo je bio životvorni melem natištenim ranama ovoga žalošću već pogrbljenog i osedelog starca Ima prilika, kad se čoveku učini, da je i sam Bog jedna oličena pakost, koja ne može da gleda trajniju sreću čovekovu.Ovo se moglo primetiti i na domu veselog Uglješe Pivljaka: taman počnu da mu se zamlađuju teške i duboke rane, što su mu ih zadale četiri crne smrti njegova četiri sina, a nekakva ih zla kob još većma razgrebe i pozledi.Tako, jednoga dana, licem u svetu nedelju pred Spasov dan, taman kad se navršila godina dana, od kad je saranio poslednjega sina svog, — priđe mu njegova snaha Ikonija, poljubi ga u ruku, pa će mu reći: „Babo, ja ne mogu više ostati u ovoj kući.Hoću da idem svome ocu i svojoj majci.Oprosti mi, ako sam te što uvredila.“ Ovo je ona rekla s takvom rešenošću, da je njen svekar smesta uvideo, da bi mu uzaman bilo, da je od toga odvraća. On malo poćuta.Gledao je preda se, i kao da je smišljao šta da joj rekne. „Hajde, snaho, što ti je naša kuća postala teška; ali, kako možeš da se rastaviš sa svojim detetom, sa nejakim Uglješom, sa još jedinom radošću nesrećnoga svekra tvog?!“. „Pa ja sam mislila, babo, da i njega sa sobom povedem; a dovodila bih ti ga svake druge...“ Ali joj svekar ne dade ni izdušiti šta je htela reći.On skoči, a lice mu se čisto razvuče: „A, to li ti misliš; a, snaho Ikonija, dok sam ja živ i mičem i jednim prstom ovim, ja ne dam da mi se dete, ova moja još jedina uteha u starim godinama mojim, iz kuće odvede.“ Ikonija mu na to sa svim hladno odgovori: „Pa dobro, babo, ja i nemam sile i vlasti da ga od njegovog đeda i njegove kuće odvajam, a i da imam, to činila ne bih; ali, babo, na tvoju dušu greh, ako detetu nešto bude, bez materine nege i gledanja..." „Ali će to, snaho, biti i na tvoju dušu: kakva si ti mati i kakvo je to tvoje kameno srce, da svoga nejaka sina, porod srca svoga, ostavljaš, a da i ne govorim o kući mojoj, o kući tvojoj, koja ti, od kad si u nju dovedena, nikad ništa na žao učinila nije.“ Ikonija je na ove svekrove prekore samo gledala preda se i — ćutala... Posle jednoga sahata stadoše pred Uglješine vratnice jedva gospodska kola — kočije na feder i sa sicevima — u koja behu upregnuta dva, kao trava, zelenka, oba ponosnog držanja — ama kao da ih je jedna majka oždrebila.Po skupocenim amovima i srebrnim ključevima, vid’lo se, da ih je duboka kesa kupila.I dok je onaj mladi i lepo obučeni momak, što je kočijašio, vezivao jedan mali svežnjić, što mu ga je Ikonija dala da ga u zakošarak veže, — dotle se ona praštala sa svojom zaovicom Anđelijom.Ona joj je sa suznim očima govorila: „Čuvaj mi sina, slatka moja sejo!...Ja ni ovo nisam htela, ali je tako, valjda, hteo Bog...Čuvaj ga i, mesto njegove žalosne matere, neguj, hrani, i obasipaj poljupcima; jer ćeš mu ti od sad biti i tetka i majka.Čuvaj ga i neguj, tako ti Bog za to platio i milostivim te okom pogled’o!..“ I onda se nadnese nad malog Uglješu.On beše u dubokom snu.Ne može biti, da u taj mah nije nešto ružno sanjao, jer mu se na ružičastim usnama poče razvlačiti nekaka detinja srditost, gotova da u plač udari; ali se to sve odjednom pretvori u jedan blažen anđelski osmeh. Ikonija se stade gušiti u jecanju; ali se brzo steže, okrete se svojoj zaovi, pogleda je onim tužnim i večno setnim pogledom..Htela je da joj još nešto kaže, ali joj se reči u guši slediše.I ona onda nemo pade u zagrljaj svojoj dobroj zaovici.One su tako dugo zagrljene ostale, ćutale su i obe se gušile u plaču i jecanju..... Posle nekoliko trenutaka letele su kao vetar one gospodske kočije.Letele su drumom što vodi za Šabac.U njima su sedele dve žene: Ikonija snaha Uglješe Pivljaka i Jela Obrada Kusture. — To je bila mati i kći...Za kolima su, u kasu, u veoma živom kasu, kasala dva konjanika, oba na dobrim konjima i u gospodskom varoškom ruhu.Jedno beše Rajko Perić, a drugo njegov pobratim Pera Krunin... „Jesi li ih poznala, kumo?“ upita Pela birtašica u sovljačkoj mehani svoju kumu Femu Mitrovčanku. „Poznala, kako nisam.Oni su bili ono, što naručiše onaj bogat ručak, kad je ono gazda Uglješa ženio svoga sina s ovom istom mladicom, što sedi u ovim gospodskim kočijama, —“ odgovori Fema Mitrovčanka; a na to će Pela birtašica dodati: „A onaj na onom zlatnogrivom kulašu, to je onaj, što je onda bio onako setan i neveseo, dok su njegovi drugovi divno izvodili pesme sevdalije.“ „A kad ono nesrećni Bego Cicvarić zapeva: „Ikonija, moje suvo zlato, „Cveće rosno jutrom uzabrato," — ovaj ti veselnik dočepa okanicu s vinom, pa njim o zemlju, i ona pršte u stotinu komada!" — dodade Fema Mitrovčanka. „E ova, videćeš, ostavlja i svoga svekra, i svoje dete, i jedan bogat dom pun svakoga dobra kao košnica meda, ostavlja sve to, pa ode tamo, gde je njeno žensko srce odavno vune!“ — reče Pela birtašica. „Pa ’koće, kumo, prava je sreća ono, što je našem srcu milo i drago, a ne pusto zemaljsko blago,“ odgovori Fema Mitrovčanka. Na godinu dana posle one opasne morije, što je grozno desetkovala ljude i žene, devojke i momčadiju, — došla je jedna opasnija — za decu.Ona je te godine umorila gotovo ceo jedan pojas dece, od dve do osam godina!...A kad je bila na vrhuncu svoga besnila, ona je onda pokosila i mlađani život unuka nesrećnog Uglješe Pivljaka.Šta siromah Uglješa nije činio, da od ovoga neumitnog dečjeg krvoloka spase svoga unuka, jedinu još mušku glavu doma svoga, — pa ništa.Nije štedeo ni truda, ni konja, ni para.Doveo je dva lekara iz Velike Mitrovice i Grodera iz Šapca, te su držali konsilium.Pa? — Sva trojica samo odmahnuše glavom.Jedan od njih reče: A drugi: „Ovde više naša majstorija ne pomaže.“ Dr. Groder predloži vodu za „ispiranje“ — svakih pet minuta.To i ona dvojica usvojiše. „Škoditi neće,“ reče onaj prvi. ,,A ni pomoći,“ dodade onaj drugi. Groder opet ništa ne reče, već sam spremi lek.U onoj vatri lekari su morali sa sobom nositi sve što treba, kad budu ovako u narod pozvati. I sam Uglješa, po samim lekarima, poznao je, da je svaka nada izgubljena.On više nije smeo ni da ulazi u sobu, gde je ležao njegov veseli unuk.On je samo ispred kuće odao i — hukao. Anđelija nije odmicala od svoga bratića i sve je činila što je ko kazao, da bi i to dobro bilo, a osobito, što su sve žene, koje se behu iskupile, tvrdile, da doktori ništa ne znaju, i da je sve u Božjoj ruci.Baba Stana, mati Jove četovođe, reče, da nema boljke od koje leka nema, ali ga, pusto, ljudi ne znaju, a doktori još manje; a Divna Petriškova reče, da je sve u Boga i da se na nj valja do poslednjeg časa oslanjati.Anđelija je dvaput-tri ulazila u gostinsku sobu, stala bi pred ikonu svete Bogorodice, pa joj se molila da se smiluje na teškog bonika i da ga spase od ove strašne boljke.Ona je nekoliko puta uzdahnula, što tu bar nije i detinja majka, njena dobra snajka Ikonija.Činilo joj se, da bi dete smesta ozdravilo.Ona jednom savi ruke oko vrata svome babi i stade ga moliti da učini aber detinjoj majci, da joj je sin na umoru, i ona će doći, pa može Bog dati da detetu bude bolje. „Dockan, sine; a, najposle, i zašto?Da je ona marila za ovo dete, ona ga ne bi mogla ni ostaviti,“ reče đed detinji s nekom očevidnom srdžbom, koja mu je iz same duše poticala; jer su sad i njega mučile one Ikonijine reči: „Ali, babo, na tvoju dušu greh, ako detetu što bude, bez materine nege i gledanja!..." Detetu, među tim, po nekad kao bude i lakše.One muke malo uminu, ono progleda, progleda veselije, pa se čak i nasmeši.I tad se svi obraduju; ali to bude sve.Ono, siroče, skoči, vrisne, da se u čoveku krv sledi; poleti i svojoj veseloj tetki padne na grudi.Jednom je, koliko ga grlo donosi povikalo: „Đedi, hoću đedi!“ I zovnuše mu nesrećnog đeda.On dođe; ali tek što u sobu uđe, a dete skoči i pojmi da nekud beži, ali ga Anđelija uze u naručje, pa mu ode govoriti: „Ne boj se, kućo moja, evo tvoje tetkice, ona tebe ne da!“ I ono siroče samo zadrhta, zaturi svoju anđelsku glavu i — kao čivit pomodri.Svi su pomislili da mre.To je mislio i njegov đed, jer smesta ode iz sobe: nije mogao da gleda samrtne muke detinje.On ode u svoju sobu i pade ničice u svoj krevet, pa se stade gušiti u jecanju.Posle se ućutao.Možda je i zaspao.On te noći više iz svoje sobe ni izlazio nije. Dete se posle opet malo povratilo ; ali to je za malo trajalo: što se u noć više ulazilo, sve su ga veće muke spopadale.Videlo se, da mu je kraj života tu... I žene su već ponele da se nemo pogledaju.Pela birtašica samo što mahnu glavom; a Fema Mitrovčanka rukom.To im je bio znak, da je dete bilo i prošlo. Jedna će tek reći: „Šta ti je čovek!“ A druga: „Danas jes', a sutra ga nema!...Rodi se, samo da se muči.“ Jedna opet primeti, da se deca mnogo više muče no ljudi. „He, moja drugo, mladost se otima — hoće da živi,“ — dodade Fema Mitrovčanka. Kad bi pred samu zoru, dete se kao malo smiri.I onda će Pela birtašica primetiti. „A gde je gazda Uglješa.Njega još od sinoć nema?!" „Otišao je u svoju sobu da malo prilegne.Ovo je druga noć kako, siromah, oko na oko sveo nije,“ odgovori Marta Jezdina. I Anđelija beše već klonula.Naslonila se na jastuk pa i zaspala; a kad dete opet vrisnu, ona se trže, pa nije ni čula šta žene o njenom ocu govore. Ali kad već poče i svitati, a oca joj još nema, ona zamoli Martu Jezdinu, da vidi šta je s njim, te iz svoje sobe još ne izlazi, a njegovo je da prvi ustane da se umije i Bogu moli, pa da posle po kući sve izbudi. I Marta Jezdina usta i ode.Ne bi je pozadugo; a kad se vrati, bila je bleda kao smrt.Ona se saže, te nešto šanu Peli birtašici.To je smotrila i Fema Mitrovčanka.One sve tri, polako, na prstima, izađoše iz sobe.Anđelija to ni opazila nije Beše pala pored deteta i — zaspala. Malo posle, stade se u dvorištu Uglješe Pivljaka razlegati zapevka.To je bio glas Anđelije kćeri Uglješine. „Smirilo se! kurtalisalo se muka!...Bog da mu dušu prosti!“ rekoše oni koji pored Uglješine kuće minuše; a jedan dodade: „Eto, sad, siromah Uglješa!Ugasi mu se i poslednja nada njegova.Toliko imanje, toliki živi mal, toliko bogastvo, pa mu dom osta bez muške glave!...Neka još i on sklopi oči, pa onda u ovome domu neće imati ko da slavi krsno ime i da diže čašu u slavu Božju!“ rekao je stari Jerotije Nedić, koji u taj mah beše pošao svojoj vodenici na Drinu... Ali kad puče glas po selu, da dete nije umrlo, već sam Uglješa, đed njegov, svaki se živi začudio i — prekrstio.Mnogi poleteše Uglješinoj kući da vide, je li to istina!? I to je bila istina.Jedan je pred samim vratnicama pokojnog Uglješe ovako pričao: „Sinoć je otišao u svoju sobu, da malo prilegne.I kako je legao, nije se više ni probudio; a kad se u kući opazilo da iz sobe ne izlazi, a već je bilo u velike svanulo, onda Marta Jezdina prva ode u sobu da vidi što ne ustaje, a kad tamo, siromah Uglješa već se i ohladio.Pored njega se oteg’o čitav potok usirene krvi...“ Umro je bez sveće. Taj dan, pred samo veče, ispustio je dušu i mali Uglješa, a sutra-dan saranili su i đeda i unuka — jednog do drugoga. U onoj velikoj zabuni, koja je nastala u kući Uglješinoj nenadnom smrću njegovom i njegova nejaka unuka, — najviše se našao veseloj Anđeliji na pomoći Sima Ćata, koji je i inače s njenim ocem dobro živeo.On je prvi od ljudi iz sela dotrčao onoga jutra, kad su Uglješu našli mrtva u njegovoj sobi. U celoj kući sve beše izgubilo glavu.Niko nije umeo kazati, šta treba činiti a šta ne treba.Kukavna Anđelija beše kao izvan sebe.Letela je čas u sobu mrtvome ocu, a čas svome jadnom bratancu, koji je bio na umoru.Ona nije išla, ona je posrtala.Ona nije kukala, ona je zapomagala: „Kuku mene, šta je ovo?Kuku meni ojađenici, šta ću ja sad?...Babo, slatki babo — šta ti to učini od sebe, a šta od mene?!...Babo, slatki babo moj, ti mene zakla?!Babo, šta ću ja sad na ovome svetu bez tebe, bez svoje majke, bez braće svoje?!Babo, progledaj, ustani; pogledaj nesrećnu Anđeliju tvoju!...Ustani; eno, zove te nejaki Uglješa, slatki unuk tvoj!...Kuku babo!...“ I ona se prostre po mrtvom ocu svom. I u taj mah uleti u sobu Sima Ćata.Stade kao ukopan — kao da je i njega potresla ova nenadna nesreća što je ovu kuću snašla. On priđe Anđeliji.Diže je, pa je polako i s puno nekog bola izvede iz ove proklete sobe.Vodio je preko dvorišta, a i sam nije znao kud.On ju je samo, gotovo nečujno, tešio: „Umiri se, dođi malo sebi — žalosnice moja!..Šta ćeš, Božja je volja, a što je od Boga, slađe je od meda!Dosta, smiri se!...Idi i gledaj ono veselo detešce!...Ti si mu sad sve — i otac i majka i đed i sve...Budi junak!Zar ne vidiš da te je sam Bog odredio da poneseš jedno teško breme tuge i žalosti, pod kojim bi pali i najjači ljudi?!...Anđelija, kći Uglješe Pivljaka, sve će to podneti, a posrnuti ne sme.Smiri se, dođi sebi!Ti si pametna devojka.Ovo, što se danas desilo u kući vašoj, dešava se od kad je sveta i veka...Mrtvi idu mrtvima, a živi živim!Hoćeš li mi dopustiti, da učinim šta treba, da ti oca spremimo njegovoj večnoj kući — onako, kako to dolikuje i imenu njegovu i domu njegovu?" Na ove reči Anđelija se čisto trže.Pogleda u Ćatu onim svojim velikim i pametnim očima, što ih beše ružno zamutila ova velika žalost njena.Pogleda ga pa će mu šapatom reći: „Ćato, kako te Bog uči!Ja sad ništa ne znam, ni šta ću ni kako ću.Kako ti narediš onako i neka bude!...“ I Ćata je odista učinio sve, te je pratnja pokojnog Uglješe i njegova unuka bila, kakvu ni pre ni posle Mačva utuvila nije.Na opelu je činodejstvovalo pet sveštenika i jedan đakon; u crkvi behu upaljena sva kandila i oba poleleja; a do njihove večne kuće ispratila su ih sva tri razreda đaka i silan svet iz Sovljaka, Glogovca, Crne Bare, Salaša Crnobarskog, Klenja, Badovinaca i drugih okolnih sela. Posle sedam dana, pošto je dato podušje i đedu i unuku, dođe vlast, popisa svekoliko imanje pokojnoga Uglješe i obrazova masu, a za glavnoga staraoca postavi Simu Ćatu, kao čoveka, koji najbolje zna sve, šta od imanja i živa mala ima pokojni Uglješa, kao i to, s kim je imao kakva posla i računa. Ćata se primi toga teškog posla, ali pod pogodbom, da mu dadu još jednoga pomoćnog staraoca, jer je, reče, imanje veliko, a na sve strane raštrkano, pa je i odgovornost velika, a on nije rad, da mu obraz crveni i pred vlašću i pred ljudima. „Pa dobro, brate,“ reče mu opštinski predsednik, „izberi ti koga hoćeš i na koga se najbolje osloniti možeš, pa ćemo ti mi to odobriti, a što mi ovde uredimo, ja mislim, da to neće ni masalni makariti.“ I Ćata je izabrao Rankića Tominog, čoveka istina imanjem otanjeg, ali inače vredna i poslušna.I to je sve odobrio i masalni. Ćata je odmah pristupio uređenju mase.Najpre i najpre je otpustio neke Uglješine momke i jednog nastojnika, koji mu se nisu dopali, pa je na njihova mesta uzeo druge, „pouzdanije." „Kad sam ja, brate, za sve odgovoran — i Bogu i sudu i, najposle, i svojoj pupili, onda hoću i ja da znam kome ću moći ovoliki maseni mal na čuvanje poveriti," rekao je jednom prilikom, kad se o tome povela reč. „Bogme Ćata ima pravo, i ja bih tako radio,“ rekao je Petronije Pevac. „E, ima pravo; zar pokojni Uglješa birao sebi momke da mu mal čuvaju, i bio s njima zadovoljan, a Ćata ih sad ne begeniše!...Drugi su to računi, braćo,“ odgovori na to Ignja Mutap. „Vala, sve mu se može oprostiti, ali što otpusti starog Miću, koji je u kući Uglješinoj svoj vek proveo, i svu mu decu na svojim rukama odgajio, — to mu niko živi odobriti neće,“ učiniće Pav’o Agić. „More, opet ja vama velim, ostavite vi Ćatu.Zna on šta radi: opazio on da čiča Mića nešto mnogo šuruje s Radojlom sinom našega klisare, pa mu smesta dao put,“ reći će opet Ignja Mutap. „A, Boga mi, nema pravo.Radojlo je samo suvo zlato; ja ga od malena znam, kuća smo do kuće,“ — primeti Sreja kovač. Ove ove zamerke Ćati su doturali njegovi ljudi, ali on na to glave okretao nije.I onda bi neki rekli: „More, Ćati ne može niko ništa.Jaka su leđa, na koja se on naslanja.“ I to je bila istina. Pa Ćata, ako ćete pravo, i jest se mnogo starao oko unapređenja ove Uglješine mase.Malo, malo, pa bi zapovedio mlađim, da spreme nova masalna kola, da se u njih upregnu ona dva vrana „gavrana,“ kako ih je sam Ćata nazvao kad je prvi put seo na kola i pošao da obiđe ogromno imanje Uglješino.On bi svakom prilikom svratio u Bogatić do kapetana, a posle bi odsinuo i do Šapca, da se javi masalnom, te da mu kaže, šta je sve za masu uradio.Istina, bilo mu je malo nezgodno, što masalni nije bio onako „zgodan“ čovek, da mu sve odobri, što je on hteo po masi da preduzima.I jedva je izradio, i to na veliko navaljivanje nekih Uglješinih prijatelja, da se sav živi mal rasproda.I Ćato i kapetan, a i neki drugi Ćatini ljudi, nalazili su, da je masalni malo tvrdoglav, i da bi dobro bilo da se na njegovo mesto postavi malo zgodniji čovek; ali su Ćati ipak preporučivali da se pred masalnim pokaže poslušan i gotov da svaku njegovu primedbu primi i posluša.I toga se Ćata strogo pridržavao, pa mu je ipak masalni nekoliko njegovih planova pokvario.A kad je Ćata odvajao, šta će od živoga masalnog mala prodati, on se zaustavi kod domazluka onih lepih švajcarskih krava i one pitome pasmine buđenovačkih svinja u Kitogu, pa je tom prilikom rekao: „Ovo bi zaista bilo grehota rasprodati.“ On je te godine i sam na svom imanju ustanovio ovu „švajcarsku i buđenovačku stočnu ekonomiju,“ kako se o tome jednom sam izrazio. Tako isto nije hteo da proda plug volova — sve samih junaca, dva para konja — dva kulaša i dva vranca, i nova kola. „Ne dam ja, rekao je, da glas i ugled Uglješina doma potamni, već hoću da je viđen i priznat, kao što je bio i za života njegova.“ Pa i o naslednici Anđeliji on se očinski -brinuo.Nije dao da bude sama u onoj velikoj kućurini, već je uzeo Femu Mitrovčanku i Martu Jezdinu, svoju kumu, da se uvek uz Anđeliju nađu... Ćata se jednom prilikom, kao malo u šali a malo i ozbilja, požali masalnom, kako mu već počinju dosađivati Anđelijni prosioci.I to su, reče, sve oni što traže gotovine onako — bez motike. „A, znam, verujem, imaćeš ti bogme tek od sad od njih muke.Neće ti dati s mirom ni ručati ni večerati.I to će biti sve same šićardžije.Oni i meni svaki dan dosađuju: hteli bi da neprestano po masama rištaju, da vide, koliko koja masa ima u gotovu i kako bi se to moglo zdipiti.A oko tvoje Anđelije biće loma.S toga se u pamet uzmi, da ti ne podvale i — devojku unesreće...Zbilja, koliko njoj sad bi godina?“ upitaće odjednom masalni. „Do njenog punoletstva treba još godina, sedam meseca i 23 dana,“ odgovori staralac Anđelijn. „A, pa ona je već tu, da bude punoletna, s toga s njenom proševinom nemoj hitati.Kad postane punoletna, neka sama sebi sreću bira, a ja i ti da ne budemo odgovorni, ako umesto na sreću natrapa na kaku nesreću.Ja ne dam, da nam se kaže: „prodadoše je!...“ U ostalom i ja sam tu.Ni ja ne dam, da mi ova masa ode na đavolje mekinje.Mi ćemo našoj pupili, našoj lepoj Anđeliji, potražiti kakvog đuvegiju iz dobra i viđena doma...Dok ja ovde sedim, Ćato, ne dam ja, da se mojim bogatim pupilama krpe tuđe prodrte vreće.“ Ovo kao da se Ćati nije dopalo, a učini mu se, kao da se ono „prodrte vreće“ na njega odnosi, pa malo zaćuta, ali se, najposle, pribra, pa reče: „Ništa ja po ovoj masi neću preduzimati bez tvoga odobrenja, gospodine." „Ne velim ja to, čoveče, za te.To se odnosi na Anđelijne prosce, a osobito na one, koji ne traže njenu ruku njene lepote radi, već radi njenoga bogatog miraza...“ I onda svoj pogled upilji u Simu Ćatu.Dugo ga je tako nešto posmatrao, pa će mu, smešeći se, reći: „a, bogme, Ćato, ako mi i ti staneš vrdati, onda znaj, da ćeš ti baš za sve trošak platiti.“ I to je Ćatu veoma zabrinulo i — snevesilo. Ćata je, odista, imao pravo, kad se ono masalnom požalio, da mu prosci Anđelijni počinju dosađivati.Njihov se broj iz dana u dan množio, dok najposle nije uzeo razmere, koji su i samog Ćatu poneli zbunjivati.Kad bi god kuda pošao, a osobito na onim lepim i skupocenim masalnim kolima sa sicevima i federima, upregnutim bilo besnim i nemirnim vrancima, ili zmijoglavim i ponosnim kulašima, — on je nailazio na čitave zasede Anđelijnih prosilaca. Ali ih je Ćata junački i dočekivao.Izgledalo je, da je rođen za taj posao.Nekako je odmah umeo da oferči, koji je prosilac ozbiljan, a koji je — laka roba.S prvim je ulazio u pregovore — dublje ili kraće, kako je već koji svojom ozbiljnošću zasluživao, a ove druge umeo je tako da ljokne, da su smesta okretali leđa i odlazili bez obzira. Istina, Anđelija je bila i lepa i primamljiva, i duhovita i ponosna, veoma dobra srca i plemenite duše, ali sve to onaj roj njenih prosilaca nije opazio.Pred njihovim očima samo je sijao, treperio i na njih vraški namigivao, njen bogati miraz. Ovo kao da je opazila i sama Anđelija, s toga je postala hladna i ravnodušna prema svima svojim proscima, pa čak i prema onima, koji bi, koliko toliko, zasluživali njenu pažnju.Šta više, oni su joj iz dana u dan bivali ne samo dosadniji, već i odvratniji.Jednom je samom Ćati rekla: „Nemojte mi o njima ništa više govoriti.Oni ne traže moju ruku, već ovaj moj miraz, ovo moje očinstvo.“ A Femi Mitrovčanki jednom je s puno gorčine rekla: „Ništa ne bih volela, nego da ovo moje očinstvo kakva Božja sila u dim pretvori, i ti bi onda, slatka moja teta-Femo, videla, kako bi ovi moji prosci prsli — kud koji.“ To je Fema posle i Ćati kazala. „Mi ćelo s njom muku imati: ja ovo čudo od devojke još u svome životu videla nisam,“ dodala je Fema Mitrovčanka. Ćata je samo ćutao, žmirkao i smešio se.Ne može biti, da mu ta osobina njegove pupile nije išla u račun. Jedan od najozbiljnijih prosilaca Anđelijnih bio je Maksim Ćuk, trgovac iz Šapca, za koga se u velike govorilo, da ne zna šta ima i da je „poharao" ceo svet, dok je to svoje blago nagomilao.On je tražio ruku Anđelijnu za svoga sina Raju; a tome je poslu pristupio veoma oprezno i već s napred skrojenim planom.Najpre je za taj posao utro put do masalnog, koji za to ima poslednju reč; a kad mu ovaj reče: „To do mene, gazda-Maksime, nije.Idi ti Simi Ćati.On je glavni staralac, pa, kako se vi tamo naredite, ja ću posle već videti.Samo utuvi gazda-Makso, ako ja čujem, da je tu kakvo mito imalo posla, onda znaj, da vam to upaliti neće.Na me je i onako velika povika, da trgujem s bogatim masama, a masa pokojnog Uglješe Pivljaka već po svojoj veličini sama sobom na se navlači sumnju, pa, onda, da se to sve svali meni za vrat...To ne dam, gazda-Maksime, i neka ti je to još sad znano,“ — on se malo uozbilji. Naravno, to je Maksim Ćuk već razumeo, šta mu to znači, zato je i rekao: „Pa, gospodine, i na me je zinula i hala i vrana; i za me svet govori, da sirotinji prodajem bakrače po kući i gubere s glave, pa šta ću mu ja?..Ja, gospodine, nikom ne prodajem ni gubere ni bakrače, već samo svoje tražim.Istina je i to, da ja radim i da bez hasne neću da radim, i samo gledam da se ne zamerim vlasti i zakonu, a drugo mi je sve ravno, ravno do — Kosova... „I još nešto, gospodine, ja sam sebi postavio za pravilo, da svačiju uslugu dobro platim, i to ne iz svoje kese, već iz onoga, što mi ta usluga donosi.Tako sam radio do sad, pa se nisam kajao, a tako mislim da radim i od sad, pa se, nadam se, opet kajati neću!“ „A ja, gazda-Maksime, ovde ne činim nikom nikakve usluge, već samo vršim svoju dužnost, jer sam postavljen da budem sirotinji mesto oca i majke...Zato, opet ti velim, idi ti Simi Ćati.To je njegov posao, a ono što se mene tiče — ja sam ti već kazao,“ reče mu masalni, a preko čela mu prnu čudan osmeh.On kao da je hteo reći: „sve, sve, ali ovde kod mene neće moći proći ujdurme Maksima Ćuka.“ I to je i gazda Maksima malo bacalo u brigu, isto kao ono pre i Simu Ćatu... Gazda-Maksim Ćuk imao je uvek običaj da gvožđe kuje dok je vruće, pa je tu metodu i ovom prilikom usvojio, ma da mu se nešto, pred njegove namere, isprečio masalni; ali se on uzdao u svoju odlučnost, koja se dodirivala čak s izvesnom drskošću, s kojom se Ćuk služio, kad mu je god bila u izgledu kakva veća dobit.Tako on je još istoga dana, posle onoga razgovora s masalnim, seo u svoj „intov,“ u koji beše upregao dve svoje lastavice, ona dva zelenka — svoja dva ždrala — pa kao vetar odjuri u Bogatić.Tu se sastade s kapetanom, te ga zamoli, da mu jednom već izvrši neke naplate od njegovih dužnika, a to reče, odavno pred njim stoji; a pred samo veče sastade se i s pisarima u mehani Jose Kurtovića, poruči pivo za sve, a naredi Maci Jovinoj da spremi i malo mezeta; „to će mi, reče, biti i večera, jer moram otići malo i do Rače...Ovaj Panta Ković, kad se kome zaduži, ne misli da plati...“ „A, kaišarčino jedna, misliš mene da zabuniš, je li?Hoćeš na Raču do staroga Kovića, da tražiš od mrtve kobile ploče, a ne veliš, da ti je u planu Sovljak i Sima Ćata, glavni staralac mase pokojnog Uglješe Pivljaka...Ala, ti ono kao da imaš i sina za ženidbu?“ zacereka se pakosno pisar Ješa Savčić, koji se s gazda-Maksimom Ćukom upoznao, dok je još sa službom bio u Vladimircima, u pitomoj Posavo-Tamnavi šabačkoj. „Lolo jedna, čudo te ti nisi staralac lepoj Anđeliji, te bi se s tobom i brže i lakše sporazumeo, kako za moga sina da dobijem njenu lepu ruku.“ „Ne njenu lepu ruku, već njen bogati miraz, nesita halo!...Tebi bi bilo malo, da se dočepaš „Krezovog blaga!““ ne dade mu pisar Ješa ni izdušiti šta je hteo da kaže. — — — — — U tom i momak istera intov iz avlije i stade pred mehanu.To behu odista bogata gospodska kola, ne zna se: ili je bogatiji bio intov, ili ona dva zelenka, kao dve vile — neka plemenita krv.Prugasti, visoki, povijenih vratova, malenih zmijastih glava, a griva kao četiri puna svilena povesma, mrka kao gagat.Onaj levak nemiran, kopa čas levom čas desnom prednjom nogom, a malo malo, pa žestoko za vrat ujede svoga druga dešnjaka; a onaj samo njisne: videlo se, da je to bila krupna šala...Zato sam Maksim Ćuk vikne: I ždral se odista smiri; ali je ceptio — kao prut.Sila od konja!.. Već se beše u velike navukao mrak, kad pred sovljačku mehanu stadoše jedna lepa gospodska kola.To je onda bila retkost i u samoj bogatoj Mačvi.Na mehanskim se vratima ukaza jedna ženska prilika.To je bila Pela mehandžika.Opa priđe kolima.Ne može biti da ih nije poznala čija su. „Pelo, koga imaš još od gostiju ?“ upita iz kola jedan glas.I to je bio glas Maksima Ćuka. „Samo je tu Sima Ćata i onaj mlađi tutor — neki Rankić Tomin. sveta je bilo puno, pa se rano raziđe; a ova dvojica obično ostanu malo dulje,“ odgovori Pela mehandžika. „To je baš dobro; ama kao poručeno.Otvori nam krajnju sobu i spremi bogatu večeru.Upotrebi svu svoju majstoriju, da mi u sobu dovedeš samoga Ćatu — da zajedno večeramo, a i onome mlađem podaj neka on obaška večera.U sobu ne puštaj nikog za živu glavu; a već ti znaš Maksima Ćuka, da on, kad plaća — dobro i bogato plaća.“ „A, bićete posluženi bolje i bogatije, nego da mi je sam vladika na konak došao,“ odgovori Pela mehandžika, pa kao srna odleti u mehanu, da sve izvrši što joj je naručeno. „Okreći kola u avliju!...Konje dobro provodaj, pa ih posle namiri.Kola pod šupu, i — od konja ne odmiči!...Je si li razumeo?“ „Ništa ne brini, gazda, ti znaš da se ja za konje više staram, no i za sebe sama,“ odgovori momak Maksima Ćuka, pa polako poče okretati kola, da u mehansku avliju uđe, a vratnice su već širom bile otvorene.S praga mehanskoga gledao ih je jedan čovek.To je bio glavom Sima Ćata, glavni staralac mase pokojnog Uglješe Pivljaka. „A, evo još jednog!Dobro mi reče masalni.Oni mi neće dati mira ni danju ni noću.Nego ovde mi se valja u pamet uzeti: ako mu dam Anđeliju, prevariće me; a, ako ga odbijem, može mi grdno nauditi!..U pamet se Ćato!Ovde ti sad valja ispit polagati," promrmlja Sima Ćata kroza zube. Pošto su Maksim Ćuk i Sima Ćata večerali, a Pela im beše, istina na brzu ruku, ali opet lepu gospodsku večeru spremila, koja nikako nije mogla biti bez mladih pilića, prženih na mladom kajmaku, koje je za Ćatu bila prava poslastica, a beše im iznela i ono staro fruškogorsko vino, poznati i na daleko razglašeni sremski „pištinac,“ zbog koga su vrlo često i Šapčani pravili izlet od Šapca do Sovljaka, — onda će Maksim Ćuk ovako početi: „A sad, dragi Ćato, da pređemo na glavni posao, na posao, zbog koga je Maksim Ćuk potrudio svoje gospodstvo, da iz Šapca dođe u Sovljak, a do svoga prijatelja Sime Ćate, glavnog staraoca mase pokojnog Uglješe Pivljaka, a oca lepe Anđelije, danas najbogatije udavače u svoj šabačkoj nahiji, a možda malo i podalje.“ „Da čujemo, da čujemo dragi prijatelju,“ reći će Sima Ćata glasom, koji je sam sobom naglašavao, da Ćata i sam uviđa važnost posla, rad koga se Maksim Ćuk potrudio da do Sovljaka na svome intovu dođe. Na ovaj ovakav „ton“ Sime Ćate, Ćuku se malo nabra čelo, ali on ipak produži sa svim hladno i kao da ništa ni opazio nije: „Prvo i prvo, dragi prijatelju, valja ti znati, da u Ćuka zavojica nema.U njega je uvek bilo — što na umu, to i na drumu...Ja imam sina na ženidbu, a ti devojku na udaju, pa sam došao da vidimo, možemo li se nas dvojica oprijateljiti.“ „Ti to, onaj, veliš za Anđeliju pokojnog Uglješe?" „Velim za Anđeliju pokojnog Uglješe...Meni se čini, da ti i nemaš ženske dece?“ „Pa, onda, što pitaš: je li to za Uglješinu Anđeliju?" Ćata na ovo ništa ne odgovori, već samo reče: „Lepo je to od tebe, gazda-Maksime.Ja protiv toga ništa nemam: devojačka su vrata svakom momku otvorena, ali deca treba najpre da se vide, pa da čujemo šta će i devojka reći...“ „To su stari „vicevi“ prijatelju, koji za me nemaju nikakve vrednosti.Ja i nisam došao da čujem šta će devojka reći, već šta će njen staralac kazati. Ćata mapo poćuta, ili, bolje reći, on se malo i zbuni, ali će opet okrenuti: „Ama, prijatelju, ti ne znaš muke moje.Ova moja pupila postala je velika probiračica: ona je do sad odbila ravno trideset i dva prosca, te kakva prosca!..Ti si joj trideset treći." „Sve ja to znam, prijatelju, kao i to, da si joj i ti savetovao da ih odbije.Tako bih i ja radio.Ja svoju sluškinju ne bih dao za onoga smolju — sina Petruška Vrbovca iz Miokusa; a još manje za onoga vetropira, unuka Pavla Vrtirepa iz Dobrića; a i oni ostali malo su što bolji od ove dvojice.Jedini Radojica Lekić iz Obrenovca u svemu izdvaja od njih sviju.I ja se čudim, kako se vas dvojica udesili niste." „Ama prijatelju, za malo se razmimoiđosmo, a i devojka kao da nije bila s raskida; ali eto, tako, ja velim nije bilo suđeno; a najposle, ko zna — šta još od toga može biti.“ Ovo poslednje Ćata je očevidno istavio kao ozbiljnoga konkurenta sinu Maksima Ćuka. „Od toga više ništa biti ne može, jer je Radojica Lekić isprosio i prstenovao curu od familije braće Lalovića u valjevskoj Kolubari," reče Maksim Ćuk glasom, kojim je hteo Ćati naglasiti, da kod Ćuka ne mogu proći ničije vrdalame, i kojekakva zaokolišenja.I onda malo poćuta.Gledao je Ćati pravo u oči, pa će mu smešeći se reći: „Kaži ti meni ovde, Ćato, u četiri oka, šta ti, bratac, tražiš za se, a šta za one, kojima se po nešto dati mora, pa da se ovaj posao čas pre svrši; jer, kako ja znam, još malo pa će devojka postati punoletna, pa je onda nećeš pitati ni ti ni masalni, a najmanje ja.A, najposle, može se desiti još nešto gore.U Mačvi je običaj da devojke same odbegnu za momke u koje su se zagledale, a za koje im stariji ne dadu da pođu.To se može desiti i s tvojom pupilom, lepom Anđelijom Uglješinom.Ovo se može desiti tim pre, što, kako ti veliš, devojka odbija sve prosioce redom.I ako to bude, onda joj niko na put stati ne može.Jedino možete joj ne dati nasleđe, ali ako joj vi to ne date, daće joj sud.“ I dok je ovo Maksim Ćuk govorio, Ćata je prosto blenuo u njega.Ove mu misli do ovoga večera nigda nisu ni padale na um; a video je i razumeo, da to sve može biti pre no što se iko tome bude i nadao. Zato on prema Đuku postade i mekši i poverljiviji.Oni se bez pola muke pogodiše: „Da Ćuk da Ćati, kao glavnom staraocu, 200 dukata, masalnom toliko isto; svešteniku, da im bude na ruku, 50; sporednom staraocu toliko isto; Femi Mitrovčanki i Marti Jezdinoj, koje čuvaju devojku i daju joj potrebne savete, da da po 25 dukata, i, najposle, bi ugovoreno i to, da se maseni računi prime i odobre onako, kako ih bude Ćata starateljskom sudiji podneo.“ Kad se sve to tako lepo utanačilo, onda se Maksim Ćuk poljubi, i to triput se poljubi, sa svojim prijateljem Ćatom; a jedan drugom dadoše reč, da se nikom živom ne kazuje, da se toga večera Maksim Đuk u sovljačkoj mehani sastajao sa Simom Ćatom i da je s njim večerao.Oni zovnuše i Pelu mehandžiku, te i njoj to isto preporučiše. „Ništa ne brinite!Pela ima glavu, a jezika nema; što se u njenoj mehani dogodi, to tu ostaje — kao zakopano,“ odgovorila je Pela, udarivši. glasom naročito na ono: „Pela ima glavu, a jezika nema.“ „A sad, gazdarice, daj šta smo dužni, i kaži momku neka preže!“ reče Maksim Đuk; a kad Pela iziđe, on uze svoju kožnu torbu, otvori je i iz nje izvadi dva fišeka, te ih oba pruži Ćati, pa mu smešeći se reče: „Evo, na, prijatelju, to je za sad samo kapara!...U ta dva fišeka ima ravno 200 dukata, dukata zdravih i novih — sve od ove godine.Ono ostalo, kad čemu bude red.Poslednja rata, biće izmirena kad se devojka prstenuje...Eto, da vidiš, da Ćuk nije kao ostali prosci, koji onog što obećaju dati, daju tek pošto masu prime!“ Ćata je pred Ćukom stajao kao obenđijan; a kad je kući pošao, njegova su usta sama za sebe šaporila: „Čudan čovek ovaj Maksim Ćuk!Njegovoj pameti i bistrini, pa onoj otvorenosti da se čovek divi.U njega, odista, zavojica nema.I svet je graknuo na ovoga čoveka, kao na gladna vuka.Nema pravo...Pa ipak, ipak, mene je nešto od ovoga čoveka strah!...“ Sutra-dan, u celom Sovljaku, Glogovcu, Crnoj Bari, brujalo je, kako je sinoć na svome intovu dolazio u Sovljak gazda Maksim Ćuk, da je u sovljačkoj mehani večerao sa Simom Ćatom i tu se bavio do posle pola noći, pa posle on seo u svoj intov i vratio se u Šabac, a Ćata svojoj kući. „E, tu je sad udario tuk na luk: Maksim Ćuk na Simu Ćatu.Ko će koga nadmudriti — i prevariti, videćemo,“ rekao je Ignja Mutap. „Ne bojim se ja ni za jednog ni za drugog.Tu će da plati troškove bogata masa pokojnog Uglješe," rekao je Petronije Pevac. „Ama, pa zar Ćuk ima sina za ženidbu?“ upita će Sreja kovač. „Ima jednog smoljicu; ja za nj ne bih dao ni moje slušče,“ reći će Ignja Mutap. „More, ostavite se vi prazna razgovora; nije tu reč ni o Ćukovom sinu ni o Uglješinoj Anđeliji, već o njenom bogatom mirazu,“ učini opet Petronije Pevac. „Koji, zar Anđelija Uglješina da pođe za Ćukova sina, za onu krivovratu zgebicu, što nema ni toliko pameti koliko kakav brav?!.Vi još ne poznajete Anđeliju.Ona je mudrija od sviju nas.Znam ja, ljudi, dušu njenu.Ja sam nju održao na ovim mojim rukama, “ reći će čiča-Mića, onaj isti čiča-Mića, što ga je Ćata otpustio iz kuće pokojnog Uglješe.I onda će dodati: „A koliko ja znam, ona je sebi izabrala mladoženju — davno i davno, i utuvite vi ovo ljudi, što će vam sad čiča-Mića kazati!Ili će ona poći za onoga, koga je od detinjstva zavolela, ili će plesti sede kose.“ „Ti to misliš na Radojla sina Klisarinog?“ upita Pav’o Agić. „Nije tu sad pitanje, je li to Klisarin Radojlo ili ko drugi, već je pitanje, hoće li Ćuku upaliti ono, što je nakastio,“ odgovori čiča-Mića. „More, pa Klisarin sin i jeste otresito momče.One bistrine i one pameti valja na daleko tražiti.Kakvog se god posla prihvati, cveta mu.On će zaraditi paru i na drvetu i na kamenu.Sad je počeo i da kalauzi; a kome on odluči svinje, taj se ne boji, da će mu one ostati neprodate.Kako ih sastavi i sortira, to se svi čude.I čaje su ga begenisale.Čim dođu, oni Radojla traže.Stari Mitoš Poraba jednom ga odvede i u Đur.On je za nj rekao: „ovaj vam mlad čovek zlata vredi.To će vam biti jedan po jedan trgovac: pošten, pouzdan, mudar i pametan, a posle pismen i dobar račundžija; a to sve jednom trgovcu treba,“ — reći će za Klisarina sina Petronije Pevac. „Dobro ga je ocenio Matoš Poraba.Takav je Radojlo Klisarin,“ dodade Sreja kovač. Sima Ćata sav se beše založio, da od svoje pupile dobije pristanak, da pođe za sina Maksima Ćuka.Najpre je pustio žene — Femu Mitrovčanku, pa Pelu sovljačku birtašicu, pa svoju kumu Martu Jezdinu — da joj govore.I one su sve tri u nebo dizale dobrotu, bogatstvo, pa lep, gospodski, život Maksima Ćuka: „On i njegov sin, kud god idu, na intovu se voze,“ rekla je Pela mehandžika i značajno pogledala u Femu Mitrovčanku. „Živećeš, kumo, kao bubreg u loju,“ dodala je Marta Jezdina, i kresnu okom na Pelu birtašicu. „Šta kapetanica i načalnikovica?!One ti mogu samo zavideti i ništa više,“ uzviknu Fema Mitrovčanka. „Samo se jednom živi na ovome svetu,“ učini Pela birtašica, a preko usta joj prnu peka nerazgovetna sumnja... „A ne da ti lepota trune u ovome glibu i da izuvaš obuću ovim našim kaljogažama," dodade Marta Jezdina, a gurnu laktom Femu Mitrovčanku, a ova bi očima žmirnula, pa bi opet rekla: „Od ove prilike niti je bilo bolje, niti će je biti...Nemoj, dušice moja, da ti svet rekne: — Ala je ova Uglješina naslednica postala neka probiračica!" Na ovo se Anđelija osmehnu pa reče: „Sve mogu biti, a samo ne probiračica...Ostavite vi mene mojoj sreći i mojoj sudbini, pa kako mi bude, neka mi bude!“ Ovo je sve slušao Ćatin poverenik, Savatije Rebrin, onaj Savatije, što ga je Ćata uzeo na mesto čiča-Miće, staroga momka pokojnoga Uglješe Pivljaka. Ćata je opet sa svoje strane ovako govorio: „Dete moje, sirotice moja, ti si videla, koliko je njih obletalo, ne oko tvoje ruke, već oko ovoga bogatog miraza tvog, i ti si ih sve redom odbijala, a ja ti nisam zamerio; ali sad, kućo moja, kad tvoju ruku ište, za svoga jedinog sina, jedan Maksim Ćuk, najbogatiji i najviđeniji trgovac u Šapcu, — ja bih se o svoju dušu ogrešio, kad ti ne bih rekao: „he, dijete, ovo je tvoja prilika!“ Tvome će ocu, ako ima onoga sveta, a ima ga, bezbeli, biti milo i drago, što se njegovo ime i njegov dom neće poniziti, ako pođeš za sina Maksima Ćuka, za ono dobroćudno i smireno momče, uz koga ćeš poživeti srećno i zadovoljno, poživeti, kako ni jedna tvoja druga sa sela.“ „Pa dobro, poočime — kako je već zvala Ćatu, od kad joj je postao tutor — hvala ti na tvojoj tolikoj brizi i staranju!...Ti si meni mnogo valjao u onoj mojoj nesreći, kad mi ono otac i bratanac umreše, pa je red da tvoje savete poslušam; ali, evo, ja do sad nisam ni videla toga moga, ako bude Božja volja, budućeg mladoženju, pa je, mislim, red, da vidim čoveka, s kojim mi valja vek vekovati; jer se, poočime, pravo da ti kažem, bojim, da i oni, kao i svi ostali, ne obleću oko mene moje ruke radi, već radi ovoga prokletog miraza mog, vatra ga, da Bog da, spržila!...Reci im neka dođu — pa ako bude sudbine i Božje volje, ja ću svoje prijatelje poslušati.“ Ćatinim licem plinu neka unutrašnja radost i zadovoljstvo.On na to samo reče: „Tako, tako, dete moje; poslušaj ti mene, a ja ti se kunem s onim, što mi je najmilije, da se nigda pokajati nećeš.“ Posle je Ćata ustao i izašao u avliju, ali je mimogred dao znak Femi Mitrovčanki, da za njim izađe u dvorište.I onda joj nešto polako naruči; a kaza joj da joj pošalje i Martu Jezdinu, da i njoj kaže šta ima da radi.I dugo je s Martom razgovarao, — sve dok momak nije upregao nova masalna kola.I onda je seo u kola i kao vetar odjurio u Šabac, a šta je tamo radio, to u našu priču ne ulazi.Zna se samo to, da su pred sam mrak iz Šapca, mačvanskim drumom, jurila četvora kola, dva gospodska intova, i dvoja kola sa federima i sicevima.Napred,je u intovu bio, sa svojim sinom Srejom, Maksim Ćuk, a ostrag na masalnim kolima Sima Ćata sa svojim pobratimom Obradom Čavkom.To su bili prosci lepe Anđelije, bogate naslednice pokojnoga Uglješe Pivljaka. Onoga dana, kad je Sima Ćata otišao na masalnim kolima u Šabac, da javi Maksimu Ćuku, da je njihova stvar zrela, Radojlo, sin Branka klisare, beše otišao na Raču, da se tu nađe, dok se svinje Matoša Porabe preture na onu stranu u sremsku Raču, i kad se poslednja skela otisla od obade, Radojlu priđe jedno momče, pa mu polako reče: Poručila ti Fema Mitrovčanka, da ovoga časa ideš u Sovljak.Ima nešto važno da ti kaže.Čekaće te više naše kuće.“ I Radojlo časa nije časio.Sede u svoje taljige, ošinu svoga zečka, i za nepuno pola sahata već je bio u Sovljaku.Kola i konja ostavi da ih mlađi brat ispregne, a on se uputi pravo kovačevoj kući, onamo gde mu je ono momče reklo, da će ga čekati Fema Mitrovčanka. A kad tamo, kako se iznenadi, kad mesto Feme zateče Anđeliju Uglješinu.Oda se smešila, ali je taj osmeh bio tužan.U licu bleda, a pogleda zamorena Ona mu priđe i pruži mu ruku.On je uze: i obe ruke zadrhtaše, a nekakva čudna struja prolazila je celim telom njihovim. „Gde je Fema?“ upita on, a lepo je osetio, kako mu srce u grudima lupa.To je i ona osetila. „Čuva stražu,“ odgovori ona, kao malo i šaleći se.„Marta na jednu, a ona na drugu stranu.Pela će mi dati znak, kad se oni pomole ozdo od Radičeva groba...“ „One su ti verne?“ „Kao zemlja. “ „I ti si me zvala.“ „Da ti kažem, da se doveče rešava naša sudbina, ili bolje reći moja sudbina: doveče ima da se reši, hoću li ja da živim, ili ću ići da skačem u Drinu.Trećega nema! ..Maksim Ćuk traži moju ruku za svoga sina, pa odrešio svoju duboku kesu i svakog, ko mu smeta, zaliva suvim zlatom.Samo je Ćati do sinoć dao 400 dukata — pola Ćati, a pola masalnom; ali kako ja znam, to će sve moj tutor strpati u svoja nedra, a masalni neka se naplaćuje iz gotovine što je u masi u sudu.“ „A jesu li tebe pitali, pristaješ li?“ „Pitao me je moj tutor.“ Rekla sam mu — neka dođu.“ Radojlo prebledi — kao smrt. Anđelija se osmehnu.Njoj to kao da beše milo; ali će opet dodati: „Tražila sam da vidim toga budućeg đuvegiju svog, da vidim čoveka s kim mi valja vek vekovati.“ „I ti ga još nisi videla.“ „A gde ću ga videti, kad sam neprestano u ovoj mojoj tamnici, pod jakom stražom Ćatinih najemnika, koje on plaća parama iz moje mase; ali ću ga videti doveče, i, onda, ako svi na me graknu, da primim obeležje, šta onda da radim?Šta ja znam ko će s njima doveče doći, možda i sam masalni, a ja se vlasti plašim kao žive vatre, pa sam te zvala, da me naučiš, kako da se od ove napasti odbranim?...Znaš li, očni vide moj, da sam ja opkoljena, da sam sužanj zarobljeni, a ni s koje strane pomoći...Ali, što mome srcu najteže pada, to je, što ti, sunce moje, nebo moje, ćutiš i ništa ne govoriš!...Ti me više ne voliš — kao što si me negda voleo, ti, jedina nado moja, jedino dobro moje, učitelju moj, ti — moj raj, moj Bog!...“ „Ne greši duše, anđele moj.Ja ni o čem drugom i ne mislim, nego o tebi, o tvojim i mojim današnjim mukama; ali šta ću, kad još nije kucnuo nas, kad će naši vrazi prsnuti — kud koji, jer će ih bič Gospodnji tako rasterati, da im više traga tragu biti neće. “ „I to će biti?“ „To će biti, zlato moje, aleme moj, onda, kad zemaljski sudovi reknu da ovo, oko čega se danas kolju ovi gladni vuci, nije tvoje očinstvo, nije tvoj miraz, već jednoga sa svim drugog lica, lica o kome niko živi i ne sluti, da je ono jedini naslednik bogate mase pokojnog Uglješe Pivljaka." Anđelija beše zinula od čuda.Ona je samo blenula u svoga dragana, ali ga nije razumela.Ona htede da ga još nešto zapita, ali u taj mah doleti Fema Mitrovčanka, mahnu na njih rukom i povika: . „ Dolaze!“ Vraćajući se kući, Anđelija će reći Femi Mitrovčanki: „Idi, vrati se!Nađi Radojla i upitaj: šta da radim kukavica siva, ako me salete, da primim obeležje od sina Maksima Ćuka?" — „Kuku meni, kako da primim?!.Ja bih pre sede kose plela, nego što bih pošla za onoga žolju; a, posle, njegov je otac tako omrznut u narodu, kao da je po svetu sve same crkve palio...Ne, ne; ja bih pre otišla u Cigane, nego što bih pristala da živim pod jednim krovom s Maksimom Ćukom.“ To reče, pa se okrete i ode da nađe klisarinog sina i da nu kaže Anđelijnu poruku; a kad se otud vratila, ona priđe Anđeliji, pa joj reče: „pristani na sve što ti reknu, i ništa ne brini." Sutradan puče po celoj Mačvi glas, da je Maksim Ćuk za svoga sina Sreju isprosio kćer i jedinu naslednicu pokojnog Uglješe Pivljaka.I tome se ceo svet čudio; a neki bi samo rekli: „To su samo mogli skovati jedan Maksim Ćuk i Sima Ćata, glavni staralac Uglješine mase.“ Drugi bi opet dodali: „Do sad je Maksim Ćuk davio Pocerinu i Posavo-Tamnavu, a sad ga, evo, da pridavi i Mačvu!...“ Naša pripovetka ne bi bila potpuna, kad ne bismo ispričali ovo što ide: U okružnom sudu šabačkom, odmah sproću zasedanja, ima jedna sobica, koja je za doba gospodara Jevrema Obrenovića služila kao „mala odžaklija,“ a kad se docnije u ovu kuću uselio sud i okružno načelstvo, onda je ta soba postala pušionica za sudske zvaničnike, a još docnije: soba za advokate.I za to je, valjada, i prozvata „advokatska pušionica.“ I ona je, odista, i bila prava pušionica.Ponekad se u njoj toliko napuni dima, da se čovek od čoveka nije mogao raspoznati.U ovoj su se sobici pretresale šabačke novosti, kao i ono, što se iz Beograda čulo.Tu je metana na rešeto i „krivda" i „pravda.“ Bilo je prilika kad su u ovoj advokatskoj pušionici vođene čitave, često akademske, rasprave o pojedinim pravnim pitanjima.Tu se kritikovao i sam sud, što je ovaj ili onaj građanski spor, ili kakvo krivično delo ovako ili onako raspravio i presudio.Po kašto bi se tu dolazilo do vrlo žive pravne prepirke.Jedna takva prepirka ima jake veze sa ovom našom pričom.Tako, jednoga dana, u ovoj advokatskoj pušionici, vodila se između ondašnjih šabačkih advokata živa debata o tome, kako su naši zakoni nepravedni, što nisu pri određivanju nasleđa izravnali žensku decu sa muškom. Advokat Radić odsudno je zastupao muške naslednike, a Jovan Jović dokazivao je, da su to stare predrasude našega društva, koje je od iskoni našu lepšu polovinu smatralo kao bespravne ličnosti, kao roblje zarobljeno, kao lica bez svakoga prava na ovome svetu, pa su tu nepravdu uneli i u sam građanski zakon. Ovoje nazore Radić je ovako branio: „Na muškom potomstvu, gospodo moja, kuća ostaje, krsno ime ostaje; a žensko potomstvo ostavlja svoga oca i majku, ostavlja svoju kuću gde je ugledalo sveta pa ide u tuđ dom, prima tuđe ime i tuđu slavu.I zar to stvorenje da izravnamo s muškim potomstvom, na kome ostaje sleme kućno, ime porodice, a u prvome redu ekonomska korist, što je narod ima u kolektivnoj snazi velikih zadruga, koje mogu sastavljati samo muški potomci vezani bližim i daljim porodičnim vezama, i koje se mogu od raspada sačuvati jedino, gde se nepokretna imanja mogu u celini održavati, i, najposle, gde se mogu...“ Ali će mu upasti u reč advokat Jović: „Stani malo, bratac, da se i naša čuje!...Ne stoji porodica, društvo, čovečanstvo samo na muškome potomstvu, već i na ženskom.Ostavi ti na stranu i kućno sleme, i krsno ime, i ekonomske koristi, koje održavaju u celini naše zadruge, pa zagledaj malo bolje u ovo pitanje, koje zaseca tako duboko u naš porodični život, koji je opet osnova zdravom državnom životu, društvu pa i čitavom čovečanstvu.Metnimo ruku na srce, pa se zapitajmo, da li je pravo, da mi našu žensku decu, koju smo na ovaj svet doveli bez njihovog pitanja, lišavamo sviju materijalnih prava i koristi, bez kojih ni naš život apsolutno nema nikakve vrednosti; je li pravo da ženu, ovoga pravog mučenika, ovu majku, ovu dadilju čitavoga čovečanstva, lišimo sviju prava i sviju koristi koje imaju naša muška deca...Jer svaki od nas, za sve što mu je u životu prijatno i što čini da se on oseća srećan, ima u prvome redu da blagodari našoj lepšoj polovini.Mi uživamo kad se nađemo u sredini naših prisnih prijatelja, kad čitamo dela velikih ljudi, kad slušamo mudre besede i pouke njihove; — mi se osećamo ponosni kad se nađemo u društvu velikih i po porod ljudski zaslužnih muževa...Zar istoriju, ne samo pojedinih naroda, već i čitavoga čovečanstva, ne osvetljavaju, kao kakva nebesna svetlila, veliki umovi sviju naroda i vremena kao što su: Konfučije, Sokrati, Aristoteli, Aristidi, Pitagore, Ciceroni, Kopernici, Bajroni, Šekspiri, Getei, Njeguši i drugi veliki ljudi...I šta bi upravo u životu čitavoga čovečanstva bilo zanimljivoga, poučnoga bez ovih svetskih velikana?Ništa; a od tih velikana, od tih sunaca u pučini života ljudskoga, ne bi bilo ni jednoga, da ih njihove majke nisu s toliko muke, s toliko brige i besanice negovale, nad njima, nad životom njihovim, dan i noć bdile, dok su ih podigle, osnažile i za velika dela spremile...Još od nas niko živi nije ni pomišljao na to, kako bi nam naš život bio žalostan i mračan bez naše lepše polovine.I sad, pomislite, tu veliku dobrotvorku roda ljudskog, tu majku i odgajilju ljudi, naroda, čovečanstva, zemaljski sudovi lišavaju najsvetijih prava ljudskih, lišavaju je ravnopravnosti u porodici: oni je meću u red, tako reći, bespravne — vanbračne dece!...“ „Znam, znam kolega, ali ti ne treba da smećeš s uma, da...“ „Šta da ne smeće s uma? upade mu u reč jedan mlad trgovac...„Advokat Jović ima pravo...Ja se i srcem i dušom pridružujem njegovu mišljenju!...“ „Bravo Rajko Periću! vidi se da si čovek od novog sveta i od novih ideja,“ učini Drago Rajičić, onaj treći advokat, što je retko uzimao učešća u prepirci, ali je ipak na završetku debate prilazio jednom od dva mišljenja. „Tako je.Naš kolega Jovan Jović ima pravo; ženska i muška deca treba da su i pred zakonom i pred ljudima u svemu ravnopravna; a ovo kako je u nas sad — to je anomalija u našem građanskom zakonu, koje čas pre treba da nestane,“ dodade Stanoje Lučić četvrti advokat, koji je redovno delio mišljenje advokata Jovića; ali u taj mah sudski poslužitelj otvori vrata na advokatskoj pušionici i povika: „Gospoda branioci optuženih Martića neka izvole zauzeti svoja mesta!...Pretres počinje!...“ Odmah sutra-dan, posle onoga večera, kad je Maksim Ćuk isprosio Anđeliju za svoga sina i dao joj stotinu dukata obeležja, on je svoj intov vratio u Šabac... „Nemoj tako, prijatelju, povika Sima Ćata.Neka momak s kolima svrne na naše imanje u Kitogu i neka nas tu čeka!.“ „Vrlo dobro, prijatelju.Tako neka i bude,“ reče Maksim Ćuk, gledajući u svoga momka, dajući mu znak, da tako i uradi.Za tim je seo sa Simom Ćatom na nova masalna kola, u koja behu, po naročitoj želji Maksima Ćuka, upregnuta ona dva besna zmijoglava kulaša, pa su obišli celokupno imanje pokojnog Uglješe Pivljaka.Najpre ono u Sovljaku i u okolini, za tim su se u velikom kasu odvezli preko Badovinaca i Novog Sela na Uglješine suvate kod Lešnice i u zabrane više Čokešine.I jedno i drugo bilo je samim palisadom ograđeno, i u vrlo dobrom stanju održavato. „Ja bolje ne bih održavao ni svoje rođeno,“ primetio je Sima Ćata, kad mu je Maksim Ćuk izjavio svoju zahvalnost na savesnom staranju i održavanju poverene mu mase. Za tim su otkasali do na Jadar te obišli i „Duge Njive,“ ovaj pravi Misir u jednom širokom i dugačkom ključu reke Jadra.Posle su produžili put do Lipnice te obišli i čuvene čaire Uglješine, gde se moglo da utovi do blizu stotinu grla volova.I ovo je bilo sve u prošcu — kao od sira srezanu, a popletenu samim rakitovim prutom.Maksim Ćuk udari rukom po plećima Simu Ćatu — blagodarnosti radi, a ništa mu ne reče.Ćata se samo osmehnu, i povuče jedan vučljaj burmuta i nešto kroza zube prošapta, što Ćuk nikako i ne primeti.Tu se počelo i smrkavati, zato su konakovali u Lešnici, a sutra-dan zorom produžili put za Šabac, naravno svrativši najpre na maseno imanje u Kitogu, te su tu pregledali poznati domazluk divnih švajcarskih krava i pasminu buđenovačkih svinja. Maksim Ćuk, je pri rastanku sa Simom Ćatom, i po drugi put izjavio svoju zahvalnost na savesnom staranju oko unapređenja poverene mu mase; a on će, reče, znati, kako će to priznanje i malo vidnije izraziti no što su gole reči, a smešeći se dodao je: „Ali ćeš, Ćato, videti: kakve ću ja na tome imanju reforme zavesti!..Hoću da svet vidi, da je Sima Ćata, staralac poverene mu mase, bio srećne ruke pri izboru Anđelijnoga mladoženje među tolikim proscima.“ Na ovo Ćata ponovo izvadi iza pojasa svoju burmuticu, uze „elegantno“ među dva prsta — palca i kažiputa — dva pozamašna vučljaja burmuta, pa šmrknu!I ne prođe mnogo, pa triput, jedno za drugim, tako kinu, da mu suze na oči udariše; a posle mu licem plinu neko osobito duševno raspoloženje.I onda će tek reći: „Starali smo se koliko smo mogli i — umeli!" Gostionica „Zeleni Venac“ bila je od vajkada središte, gde se skupljala najotmenija šabačka publika.Tu bi se u veče, onako bez ikakva prethodna dogovaranja, iskupila po kakva vesela družinica mladih šabačkih trgovaca, zaturila bi ajnak i veselje, koje bi često do svanuća trajalo.Tu je Bego Cicvarić i razvio svoj pesnički dar: on je tu sročio znamenitu pesmu: „Urodila rana kruška pod Milošićem!“ Tu su obesmrćena mnoga imena ondašnjih mladih trgovaca, kojima Šabac ima da blagodari za svoj razvitak i u svojoj lepoti i u svome trgovačkom poletu...He, ali se tu, u toj kafani, često čula i po koja gorka osuda za sve, što je ružno, pa dolazilo to od vlasti ili koga drugog: kamdžija, što bi u „Zelenom Vencu“ fijuknula, mnogome se nevaljalcu oko ušiju obavila i tu ostavila trag ružnog obeležja, da se mnogi posle uzimao u pamet, kad bi nešto neuputno hteo da uradi, pa bilo to u korist svoju ili nekoga drugog. Samo je jedan jedini čovek u Šapcu bio, koji ni od toga biča prezao nije.To je bio Maksim Ćuk.U nj beše ušla ala za bogatstvom.I što se više bogatio, sve je postajao gladniji i žedniji — srebra i zlata.Putove, kojima se služio da se obogati, nije birao.Samo se brižljivo klonio sudskoga katanca, i to ne zbog stida i poniženja već zbog materijalne štete, koja bi ga postigla, kad bi se u kakvoj krivici uhvatio.I on to odista ne bi mogao izdržati: „ili bi se ubio ili bi poremetio pameću,“ govorili su oni, koji su ga izbliže poznavali... Pa ipak, kad bi mu se gde ukazala prilika, da se što pozamašno ućari, on bi se tu sav založio, i ne bi se mnogo obzirao šta će svet reći o načinu kako je on do toga ćara došao: „moje je da svoje račune gledam; a svetu ostavljam, da svoju glavu lupa pretresajući tuđe račune,“ rekao bi u prilici...Ne, ozbilja, čudna je zverka bio ovaj Maksim Ćuk.On je imao i svoju naročitu filosofiju, filosofiju čista ćara.On je jednom rekao: „Da bi dobio dva dukata, slobodno baci jedan.Tu nemoj tvrdovati: što da izgubiš tvoj čist dukat ćara?!Kad imaš načisto ti da dobiješ, onda neka ti je poslednja briga, da li će tu neko drugi štetovati...Čuvaj se prve štete; jer ona nikad nije sama...Poslednja mi je briga šta će svet reći, kad ja i kako dobijam, a još manje da lupam glavu kako drugi gubi.“ A jednom drugom prilikom rekao je: „Novac je najveća sila na ovome svetu; lud je ko se ne stara, da tu silu ima u svojoj vlasti...Dobro kaže naš narod: „Sila Boga ne moli;“ a vi biste hteli, da ja i ljude molim.Ne ja, Boga mi!“ U kafanu „Zelenog Venca“ dolaze ljudi sabaile na kafu.Tu se obično pretresu sve novosti od jučerašnjeg dana: uhvati se račun ko je šta juče prodao i ko kupio; ko je na čemu dobio a ko izgubio. „Ništa se vi ne brinite za Ranisava Mrava, taj i kad proda niže no što je kupio, on je opet u ćaru.Njegov talisman, to je njegov kantar, na kome, kad što prodaje, svaka oka pokazuje nekoliko drama više, a kad kupuje, onda nekoliko drama manje.To je uzus pri njegovome merenju; a kad mu se zgoda ukaže, onda se on ni toga uzusa ne drži,“ rekao je mali Stevica, kad se o Mravu povela reč, da taj retko kad gubi. „Ostavite vi, ljudi, Mrava!..Nego, znate li vi da Maksim Đuk ženi svoga sina?“ — reći će Slavko Smoljinac. „Onoga šonjicu?“ povika Radojica Leleković...„Ko bi još za ono škembe dao svoje dete?!...Tu opet mora da igra glavnu ulogu kakav masan miraz..." „A kad vam kažem koju uzima, nećete mi verovati,“ učini opet Slavko Smoljinac. Ljudi se stadoše zgledati.Hteli bi da pogode, na koju je Ćuk oko bacio, dok će na to Sava Prekošorac reći. „More video sam ja njega gde tu neki dan mnogo nešto čepa oko vrata masalnog sudije; a kad ga pustiše, ostao je kod njega skoro čitav sahat: mora da je izvukao žestoku furu: kad je izišao bio je u licu crven — kao obaren rak.On nije znao da se njegova svud samleti može, a samo ne kod našeg masalnog. „Ne, ne, gazda Savo ima pravo; naš masalni ne da da se s njegovim bogatim pupilama igraju gladni vuci: eto, šta je njih obletalo oko bogate naslednice pokojnog Uglješe Pivljaka, pa ih je sve naš masalni strmoglavce izbacio iz svoje kancelarije,“ primetio je Radojica Leleković. „Jest, sve ih je on ispreturao, ali samo ne Maksima Ćuka; jer je on za svoga sina Raju sinoć isprosio lepu Anđeliju, jedinu naslednicu bogate mase Uglješine!...“ Ljudi se od čuda zgledaše.Gotovo niko od njih nije verovao, da će to biti istina; ali će na to reći Stevan Rubibraza: „A, veruj, veruj!...Kad god vidite Maksima Ćuka, da na svome intovu nekud odlazi ili od nekud dolazi, onda znajte, da tu nije bilo bez dobra i bogata lova..Tu neki dan Ćuk je u dva maha na svome intovu odletao u Mačvu, a jednom sam ga, ako se ne varam, video gde ode u društvu sa Simom Ćatom i Obradom Čavkom, a to je taman društvo zgodno za Ćukove poslove i planove...“ Tih od prilike dana savetovalo se u kući Rajka Perića u Prekom Šoru, ima li zakonskog osnova, da se povede spor o prečem nasleđu celokupnog imanja pokojnog Uglješe Pivljaka protiv Anđelije jedine naslednice oca joj Uglješe. Na to veće Rajko beše pozvao dva tri svoja poznanika i prijatelja, ljude od znanja i zakona.Među ovima valja nam pomenuti: dva šabačka advokata: Jovića i Radića, pa kapetana pocerskog Vlajka Kumrića i svoga pobratima Peru Krunića. „Pa, dede, domaćine, što si nas zvao?...Što se ne počinje?Ovo je neko doba noći...Koga mi ovo još čekamo?“ upitaće advokat Radić. „Čekamo jedno lice, koga se i tiče ova stvar, radi koje sam vas i zvao, a vi imali dobrotu da se mome pozivu odazovete, a to je: čekamo glavom Anđeliju kćer pokojnog Uglješe Pivljaka a zaovu moje Ikonije.Ona samo što nije tu; a mi bismo, najposle, i bez nje mogli početi,“ odgovoriće Rajko Perić. „Pa da počnemo!...Ja sam čisto radoznao da vidim: ko bi tu bio preči naslednik imanja pokojnog Uglješe Pivljaka od rođene kćeri njegove, kad muškoga potomstva nema?“ reče advokat Jović. „I za mene je stvar od velikog interesa“ učini advokat Radić. „Ama, pa to opet kao da dodiruje moje načelo, da žensku dedu sa muškom pri nasleđu valja izravnati; ali sam bar ovde siguran, da će uza me biti i naš domaćin Rajko," — primeti, kao šaleći se, advokat Jović. „Boga mi, g. Joviću, da vidimo!..Ovo pitanje malo zadire u naše interese, moje i moje Ikonije; a vi znate, da kad se nešto tiče naše kese i naših interesa, onda tu prestaju svi obziri i sva načela,“ ređi će Rajko Perić, onako šaleći se, a malo istinu govoreći. „Ti mene tu, Rajko, nemoj mešati...Ako se ja budem pitala, ja nigda neću pristati, da se sudim s mojom zaovom Anđelijom.Ja znam, a i ceo svet zna, da je ona rođena kćer moga bivšeg svekra, pokojnog Uglješe Pivljaka, i da je celokupno imanje, što je sad pod masom tekovina njenoga oca.I zar ja da joj njenu očevinu otimam?To ne bi bilo ni pravo ni Bogu drago,“ učiniće Ikonija supruga domaćinova. „Bravo domaćice Ikonija!...Evo meni još jednoga saveznika!..“ povika advokat Jović; a na to će advokat Radić reći: „A ja svoje mišljenje zadržavam, da čujem i protivnu stranu.Tu imaju da dadu svoju reč i — Sima Ćata, masalni sudija, a bogme i Maksim Ćuk, svekar lepe Anđelije Uglješine..Masa velika, bogata; interesi izukrštani; za pare da učiniš šta hoćeš; a Maksim Ćuk, kad se samo tiče njegove kože i njegove kese, — kadar je da okrene tumbe ceo svet...Tu će imati posla i oni iz Beograda, i zar ja da izigravam mamlaza?I zar advokat Radić da svoju zaradu upušta drugom?!..Ne ja, Boga mi!“ U taj se mah vrata na sobi otvoriše, i na vratima se ukaza jedno momče, visoka rasta, a mudra pogleda, a prašnjav kao da dolazi iz kakve vodenice.Svi koji su u sobi bili upreše svoje poglede na njega; a domaćin će ga upitati: „Šta bi?Zar nije mogla doći?“ Pa nju tamo duva čitava vojska — žena i ljudi.Nisam je mogao ni videti.Sima Ćata i Maksim Ćuk tamo zapovedaju i ko će doći i ko otići; a dok sam u sovljačkoj mehani malo odmorio konje, izazva me na stranu birtašica Pela, pa mi šapatom rene: „Kaži ti, ži’mi, svome gazdi Rajku Periću, neka on radi onako, kako mu je pisato; a Anđelija sad nikud maći ne može, na da krila ima.Njen svekar sad zapoveda kad će ko u Sovljaku legati i kad ustajati, a to li u kući njegove, ne daj Bože, snahe Anđelije.“ Ona se dva advokata samo zgledaše; a kapetan Vlajko čisto uzdahnu pa reče: „Ah, što mu sad nisam ja kapetan u Mačvi?!.. „ćuk“ Maksima Ćuka ne bi se čuo ni na devetom brdu, a to li u pitomoj i bogatoj Mačvi.“ To reče, pa se nešto zagleda u ovoga domaćinovoga glasnika, i onda mu odjednom reče: „Stani-der momče!...Jesi li ti to, ili me moje oči varaju?..“ Momak se osmehnu, pogleda u domaćina, pa se okrete — ode i za sobom zatvori vrata. Kapetan se okrete domaćinu: „Je li ovo tvoj momak?“ „To je, kapetane, moj sinovac...Moja desna ruka u svakom poslu mom.Kud ga ja pošaljem, on mi izvrši posao bolje nego da sam sam otišao“ „E, onda, to je on...Nisam se prevario,“ reče kapetan Vlajko, i stade posmatrati čas domaćina, a čas domaćicu. Ima i danas još živih ljudi u Mačvi, koji bi vam umeli pričati, kako se u ono doba sva Mačva iščuđavala, kad se čulo, da je šabački sud rešio, da Anđelija, rođena kćer pokojnog Uglješe Pivljaka, ne može biti naslednica imanja svoga oca, već njena snaha Ikonija.O tome se dugo i dugo po svoj Mačvi govorilo.Jedni bi rekli: „Ko je još čuo da je preča snaha nego rođena kći, nego svoja kost, svoja krv?!“ A drugi: „I to ona vižlja, što ne htede pričekati da se veseli Mlađo u grobu ohladi, već se, štono kažu, odmah sutradan, preudade za nekoga starog jarana svog.“ Treći bi dodali: „Ostavi onako bogat i čuven dom, ostavi staroga svekra, koji ju je čuvao kao malo vode na dlanu, ostavi...“ „More, ostavite vi i svekra i njegov pun dom, već ona ostavi svoje nejako čedo, onu zlatnu jabuku, ostavi ga bez majčine nege i milovanja, pa ode kud je njena ženska žud vuče“ dodali bi četvrti. Jednom se u sovljačkoj mehani o tome ovakav razgovor vodio: „Ljudi, ja još ne verujem da to može biti...Kad ovako rade vlasti, onda šta je ostalo za one, koji ne znaju ni za Boga ni za pravdu Božju'?“ povikao je Pav’o Agić. „Kad pokojnom Uglješi ne dade Bog da mu žive sinovi, kad mu uze i ono detence, živu sliku njegova sina Mlađe, — kad mu uze poslednju nadu njegovu, a kuću mu ostavi na ženskoj glavi, — onda što ljudi grade od zla gore?!Uglješine će se kosti u grobu prevrtati, kad vidi, šta se radi od njegova imanja; kako mu rođenu kćer njegovu iz kuće izbacuju kao kakvo samohrano siroče, a u kuću dovode tuđinku, što mu, štono kažu, nije ni rod ni pomozi Bog!“ povikao je Savatije Pevac. „Vala ljudi, kad opet vidimo, da na Uglješinu domu počiva nekakvo prokletstvo; kad pogledamo, da ono grdno bogatstvo Uglješino odlazi u ruke Maksima Đuka, meni opet čisto bude milo, što je ovo ovako vlast naredila...Opet, opet, Bog zna šta radi,“ primetila je Pela mehandžika... „Ama, pa zar vi mislite da će to tako ostati?..Ćuk će zemlju prevrnuti, dok vodu ne navrati na svoju vodenicu“ — reći će Sreja Kovač. „A šta još pare nisu kadre učiniti?“ učini Ignjo Mutap... Tako se govorilo u narodu, kad se čulo, da je sud presudio, da Uglješinu masu nasledi njegova snaha Ikonija, a njegova kćer Anđelija da dobije samo — „pristojnu spremu!...“ U prvi mah i Sima Ćata i Maksim Ćuk prosto su se grohotom nasmejali, kad su pročitali tužbu advokata Radića, đeneralnog punomoćnika Ikonije, supruge Rajka Perića trgovca iz Šapca, kojom se traži da sud oglasi Ikoniju za jedinu naslednicu celokupnog imanja pokojnog Uglješe Pivljaka, koje je smrću Uglješinom prešlo na njenoga sina nejakog Uglješu, a unuka pokojnog svekra njenog; ali kad sud donese svoju presudu onako kako je i sama tužba tražila, onda se Sima Ćata i Maksim Ćuk začuđeno zgledaše. „A, pa međer se ovde nije šaliti, prijatelju,“ reći će Ćuk Simi Ćati. „Bogme nije,“ odgovori Ćata...„Tu su radile pare, i to velike pare!“ dodade on, posle malog ćutanja. „E, ako je do para, onda je Đukova kasa malo podublja nego što je gazda Rajka Perića,“ reći će s nekim ponosom Maksim Ćuk. Odmah sutra-dan odjurili su preko velike Mitrovice i Rume za Zemun, a odatle za Beograd i Ćata i Maksim Ćuk.Tu su držali malu konferenciju s nekim beogradskim advokatima. I posle dužeg proučavanja, ovoga odista delikatnoga pravnog pitanja, kako su se beogradski advokati izrazili, našli su, da je sudska presuda osnovana na zakonu; jer, rekoše, ako se dokaže, da je unuk nadživeo svoga đeda, onda je sa svim tačno, da je „mati preča od tetke.“ Ovo nekako nije moglo ući u glavu ni Simi Ćati ni Maksimu Ćuku; ali su im advokati tu stvar ovako objasnili: „Ako je pokojni Uglješa, đed maloga Uglješe, — umro pre svoga unuka, pa makar za jedan sahat, onda je samom tom smrću celokupno imanje njegovo prešlo u nasleđe njegova unuka, sina njegova sina Mlađe i snahe Ikonije, i po tome je sud raspravljao pitanje sa tačke pravnoga gledišta, ne ko će naslediti imanje staroga Uglješe, već ko će naslediti imanje mladoga Uglješe, unuka staroga Uglješe, a to se pitanje svodi na ovo prosto i za svakoga razumljivo pitanje: „Je li preča majka ili tetka?“ I onda je sud sa svim ovo pitanje pravilno raspravio, kad je rekao: „Preča je mati nego tetka;“ a ovo se, rekoše, slaže i s rimskim pravom i s propisom građanskoga austrijskog zakona, tamo, gde je i kod nas propisan red o nasleđu...“ Pa ipak je ovo objašnjenje beogradskih advokata još više zbunilo i Simu Ćatu i Maksima Ćuka. „E, pa kad bi to i laici mogli razumeti, onda na što bismo mi bili advokati?Najposle, ovo je delo veoma delikatne prirode, te vam ni mi ne možemo dati kategoričan odgovor, dok ne razgledamo sama akta.Tamo se vrlo lako može naći kakav pendžerić, kroz koji se može iz ove neizvesnosti izaći na čistinu,“ primetio je advokat Kuzman, za koga se znalo, da je voleo da zastupa zamršenije sporove nego čiste i jasne. I tako bi odlučeno, da sam Kuzman ode u Šabac i da u sudu razmotri akta po ovome delu, pa da prema tome i napiše apelatu.Tako je i urađeno.I ovde se Ćuk izuo sa nekih 25 dukata.I to je Kuzman primio tek kao akonto unapred, a glavno ima da se da, kad se malo dublje u spor uđe. Kad su se s beogradskim advokatima rastali, onda će Sima Ćata upitati Maksima Ćuka: „Boga ti, gazda-Maksime, šta mu to znači: „laici?““ „A, „laici“?...To je neka vrsta tica, što žive tamo negde u večitom snegu i ledu,“ odgovori Ćuk, kao iz rukava. Pošto je advokat Kuzman razgledao akta po ovome sporu, on je odista u njima našao ne samo pendžerić, već čitavu kapiju, kroz koju se moglo izaći na čistinu.I on napiše apelatu.Ona je bila kratka.Da navedemo sam pasaž zbog koga je apelacioni sud oborio presudu prvostepenoga suda i naredio da se izvidi: ko je pre umro — da li Uglješa đed, ili Uglješa unuk; jer se to iz protokola umrlih ne vidi.Tamo stoji i u jednom i u drugom izvodu samo: „I prestavisja rab Božji Uglješa, a ne stoji koji Uglješa — da li Uglješa Pivljak đed, ili Uglješa Pivljakov unuk; a dok se to ne zna, onda se ne može ni odrediti ni ko koga nasleđuje: da li Anđelija svoga oca Uglješu, ili Ikonija svoga sina Uglješu...“ „Parnicu možete dobiti;“ rekao je Kuzman advokat, „ako dokažete — bilo svedocima, bilo kojim drugim načinom — da je pre Uglješe đeda, makar za jedan sahat, umro Uglješa unuk, pa tek posle ovoga Uglješa njegov đed, odnosno otac Anđelijn.“ „A, sad se ič ne brinem!" povika Maksim Ćuk.„Taku mi rakiju peci, g. advokate!Imam svedoka na svaki ovaj moj prst, ako hoćeš, po deset.Čitava je to pratnja: tu žene, tu ljudi... svi oni znaju, da je dete umrlo pre svoga đeda.Biraćemo ih kao gnjile kruške, — je li tako Ćato?“ povika, sav blažen, Maksim Ćuk. „Tako je, gazda-Maksime," odgovori Sima Ćata, pa u dva maha šmrknu iz svoje burmutice, a odmah za tim kinu, kinu iza ramenica, pa reče: „Tako je...Istina je!“ Već se beše u velike uhvatio mrak.Na nebo se navukli crni i gusti oblaci; a nekakva zagušljiva jara nije dala čoveku da diše.Krupne kapljice kiše počeše da proprskuju, a šum topolova lisja ličio je na ponoćna veća podzemnih duhova. Šljivak kovača Sreje sučeljavao je s velikim voćnjakom pokojnog Uglješe Pivljaka.Tu, odmah iza Srejinog vignja, ima i jedan mali prelaz preko koga kovačeva čeljad prelaze te idu kući Uglješinoj, a tako isto i mlađi iz kuće Uglješine tuda idu Srejinom vignju, kad što imaju da nade ili kaku slomljenu alatku, plug ja motiku da zavare i kavraišu. I tu se baš čuše tihi i lagani koraci. „Jesi li ti to Femo?“ upita jedan krepak muški glas. „Ja sam, Radojlo.“ „Ti si mi poručila da te ovde sačekam?...“ „Jesam... “ „Pa šta radite vi tamo?“ „Mi smo ti 'vamo na velikoj muci.Sima Ćata i Maksim Ćuk umuaserili nas, pa niko ni u kuću ući, niti ko iz kuće izaći, dok ne udari na duple straže Ćatine i Ćukove!..." „A šta im to treba?“ „Boje se da im tica iz kaveza ne prne...Vesela Anđelija, baš je prava mučenica: mučila se za života očina, pa se muči i posle smrti njegove.Ona je sad sužanj zarobljeni." „Neka se pritrpi.To neće dugo trajati.“ „Čuo te Bog i Bogorodica, prijatelju!...Ona se još uzda u Boga i u te, Radojlo...Nego šta nam veliš da radimo?Ćata nas nagovara da na sudu krivo svedočimo.“ „A kako i šta da svedočite?“ „Da je pokojni Uglješa umro posle svoga unuka.“ „Ene, ene!...“ „I da se na to zakunemo!..I svima nam dadoše po deset dukata, a rekoše da će nam dati još po deset, kad na sudu svedočimo onako, kako oni kažu.“ „A kako oni kažu?“ „Oni kažu da je Uglješa, kad je video da mu unuk umre, pisnuo da u čoveku srce prepukne, da je otišao u svoju sobu, i da se do svanuća nije vratio; a kad je Marta Jezdina otišla, da vidi šta radi, a on, sav u krvi, izgubio avaz, a opet sve poznaje, i kad nam je Marta kazala, da je i siromah Uglješa pa umoru, mi, ja i birtašica Pela odemo u njegovu sobu, a on izdiše.Mi potrčimo po sveću, ali on — umre bez sveće...Sad Bog ih ubio, šta će im to, kad su oba umrli, jedan pre a drugi posle, tek sad su oni oba pred licem Božjim!...“ „He, moja Femo, znadu oni lepo što im to treba.“ „Pa, Radojlo, da si nam po Bogu brat, kako veliš da radimo?“ „Svedočite ono i onako kako je bilo i našta se možete zakleti i su čim ćete, kad vam suđeni dani dođu, izići čiste duše pred samog Gospoda Boga.“ Tako ćemo i da uradimo, pa makar i Ćata i Maksim Ćuk presvisli od derta,“ odgovori Fema Mitrovčanka. Posle se sve ućuta.Samo je vetar još jače šuštao kroz guste Uglješine votnjake.U taj baš mah sevnuše munje i duboko zaparaše u onu crnu oblačnu utrobu; a jedan hitac groma tresnu tamo negde oko velikog topolika.Posle je grunula kiša, kakvu najstariji ljudi u Sovljaku utuvili nisu. Svršilo se!Više ne podleži nikakvoj sumnji.Svi zemaljski sudovi kazali su svoju poslednju reč.Ona glasi: „Preče majci nego tetki.“ O tome sporu stvorilo se u narodu jedno mišljenje, a kod ljudi od zakona drugo. Ono u narodu svodi se na ove dve tri reči: „Eto šta su u stanju da urade pare!...One su jedine bile kadre da kažu: preča je snaha nego rođena kći!...“ A ljudi od zakona: „Na sudovima nije ni raspravljano pitanje: je li preča snaha ili kćer staroga Uglješe, već je li preča tetka ili majka maloga Uglješe.I svi su sudovi kazali: preča je majka nego tetka.I to je u ovome slučaju sa svim po zakonu, a sudovi su zato tu da sude, ne po srcu i pravdi kakvu narod zamišlja, već no zakonu i pravdi, koju zemaljski zakoni priznaju.“ Sima Ćata, među tim, gde stane kaže: „Izdadoše nas svedoci!...“ Samo Maksim Ćuk ništa ne kaže.On nekud odlazi i od nekud dolazi — kao muva bez glave.Počeo je i da se suši.Ne može čovek da ga pozna.I kad gleda ružno gleda, i kad što progovori ružno progovori.Tu neki dan, preko svoga običaja, svratio je u kafanu „Zelenog Venca,“ pa je izazvao na stranu Jašu Jarića, uhvatio ga za ruku, kao gvozdenim kleštima, pa mu počeo da šapće: „Čuj, ovoga sam časa kupio kola drva, sve same cerove oblice, a kad sam ih stao seći, a ono imam šta videti: unutra — i srce i oko srca za čitav palac — sve samo suvo liveno zlato!... I tako su sva drva.Raspitam odakle je seljak, pa mi kazaše, da je iz Sinoševića, bivši sluga Marka Popovića.Drva su, biti ne može, kradena: odsekao ih je u zabranu svoga bivšeg gazde.I ko bi drugi mogao imati ovu sortu grmića do jedan Marko Popović.Veseli Marko; on i ne zna šta ima.Ovoga časa idem u Sinošević.Kupiću taj zabran — po što bilo — daću što mi poište.I onoga dana, kad se tapija na sudu na me prenese, postaću milijunar, bogatiji i od samoga bečkog ćesara.Tu mi bar ne treba ništa Sima Ćata.Ja ću to i bez njega svršiti...A ti, Ješo, čuješ, jezik za zube!O tome nikom ništa, a kad se stvar svrši, onda možeš izaći eno onde na pijac, pa kazati celom svetu!...“ To je rekao, pa kao vetar otišao kući, i, malo posle, projurio je na svome intovu, sve u velikom kasu: ode Prekim Šorom, a otale okrenuo levo — pravo u Sinošević. Jednoga večera, pošto je poslednja presuda po ovome interesantnom sporu postala i izvršna, Rajko Perić nešto se dugo i preko svoga običaja zadrža u varoši.Njegova Ikonija beše već postala nestrpljiva.Izlazila je dvaput tri na kapiju i pogledala dole vladičinom konaku, otkud je on obično dolazio.Njoj se činilo, da bi ga i u mraku poznala, — poznala bi ga i po hodu i po njegovu ponosnu držanju.Posle bi se vratila u kuću i otišla u sobu, stala bi kod prozora i tu osluškivala kad će se čuti njegovi koraci; ali njega dugo ne bi. I nju poče da hvata neki strah, neka nerazgovetna slutnja: bojala se, da mu se što nije desilo.Ona opet skoči.Poleti u avliju, i taman ona izađe na kućni prag, a kapija se širom otvori i jedna ljudska prilika uđe u avliju.To je bio sam Rajko.Oni jedno drugom padoše u zagrljaj. „Bože, Rajko, kako si me poplašio!...Ti tako još nigda nisi odocnio; a ja sam te baš večeras pogledala da mi čas pre dođeš, da te vidim, da te ovako zagrlim i izljubim?I onda mu stade pritiskivati poljubac za poljupcem — u obraz, u čelo,- u kosu, u usta... „Dosta, dosta!...Zar hoćeš da me udaviš?!...Šta je tebi, Ikonija, večeras?" „I ti meni, za toliko vreme, da ne kažeš, da si ti ono bio, ti, anđele moj, živote moj!" povika Ikonija i stade ga ponovo obasipati vatrenim poljupcima. „Ja te ne razumem, sunce moje?...“ „A ja tebe razumem, ponose moj...Ja sam znala da ti je srce dobro, verno, toplo; ali nisam znala da ti je duša tako velika!...I to ja da saznam od drugoga!“ I onda ga ode ponovo ljubiti i nešto u sebi šaporiti. „Tako ti živoga Boga, Ikonija, kaži mi, objasni mi, šta ti ovo sve znači?“ „I ti me još pitaš, cvete života moga?!...O, kako je duša tvoja plemenita, i kako smo mi svi pred tobom mali, majušni!...Ti kurtalisavaš oca moga iz kandži onoga katila, onoga Maksima Ćuka, i to onda, kad me moj otac otrže iz naručja tvoga, pa me drugome daje!...A onaj moj veseli svekar!Na šta mu je bilo toliko zemaljsko blago, kad njim nije bio kadar ni jedno jedino dobro da učini — nego ga je ostavio, da se oko njega kupe gladne orlušine, vrani i gavrani, kao i na svaku drugu strv!..“ Na ove reči Rajko beše prosto zanemeo.On svoju Ikoniju pritište na grudi, pa će je, nečujno, zapitati: „A ko ti je to kazao, sjajna zvezdo života moga?“ Ikonija se čisto trže.Pogleda Rajka onim svojim velikim, kao ugljen crnim, očima, pa će onda reći — više u sebi nego svome Rajku. „Jest, to si ti bio, koji si moga oca otkupio od Maksima Ćuka, a ceo je svet i mislio i verovao, da je to plemenito delo moga svekra Uglješe Pivljaka...“ „I ti si to čula od?“ „Kazao mi je Vlajko kapetan.“ „A otkud on to zna?“ „Pa zar nisi onomad primetio, kad se naš Ljubinko vrati iz Sovljaka, pa nam kaza, da se kući Uglješe Pivljaka ni pristupiti ne može, i da Uglješinu Anđeliju čuvaju duple straže, straža Sime Ćate i straža Maksima Ćuka.I dok je ovo naš Ljubinko govorio, kapetan ga je Vlajko posmatrao, pa će mu reći: — „Stani-der, momče! jesi li ti to, ili me moje oči varaju? „Ljubinko se na to osmehnu, setio se za što ga kapetan pita, zato je i pogledao u te, da vidi šta ćeš ti reći, a kad ti ućuta, on se okrete, prilupi vrata za sobom, i ode. „A kad te kapetan upita: — „Ko ti je ovo? ti si mu odgovorio: — „To je, kapetane, moj sinovac, moja desna ruka u svačemu. „I kapetan onda ućuta, pa će više za sebe reći: — „E, onda, to je.Nisam se prevario. — „Posle je stao da najpre gleda u tebe, pa onda u mene, kao da je hteo da dokuči, znamo li mi za šta on pita našega Ljubinka.I on mi je jutros sve, od reči do reči, ispričao, kako mu je u svoje vreme Ljubinko došao i pitao: koliko moj otac duguje Maksimu Ćuku, i kad je on iz akta video koliki je dug, da mu je naš Ljubinko do pare izmirio ceo dug s interesom i parničnim troškovima.I tako je sprečena prodaja imanja moga oca“, odgovori Ikonija i stade svoga muža obasipati vrelim poljupcima. „Dosta o tome, moja golubice bela!...Nemoj me podsećati na one po nas oboje mutne dane.To je bilo i prošlo.Seme, koje je onda bačeno na zemljište naše ljubavi, urodilo je bogatim plodom.I mi smo sad srećni...Je li, cvete moj miljeni?...“ „Srećni smo, živote moj!" „Ali se na nebu naše sreće pojavio, nenadno i neopaženo, jedan taman oblačak.I on je mene poplašio: bojim se, mene strah hvata, da on našu sreću ne zaseni.To je ovaj neočekivani spor.On je istina okončan u našu korist; ali za nj ceo svet misli, da je nepravedan, i da je tu igralo mito, i to golemo mito.Jedan je tu neki dan, ne poznavajući me, preda mnom rekao: — „Neka su pola Uglješina imanja dali, opet je i njima dosta ostalo!“ „A ti znaš, anđele moj, da taj spor ni ja ni ti tražili nismo, niti nam treba imanje tvoga pokojnog svekra, odnosno njegova unuka, a tvoga sina nejakog Uglješe.Naprotiv, to i mnogo koješta drugo, što me podseća, da je bilo vremena, kad ti nisi bila moja, — muti ovu našu današnju sreću, — pa sam se toliko puta kanio, da te pitam, šta ti o tome misliš i šta nameravamo raditi s ovim golemim imanjem, koje si ovom parnicom dobila?I zar bi ti mogla dopustiti, da tvoja zaova Anđelija, koju i ti i tvoja majka zovete anđelom nebesnim, zar bi ti, cvete moj mirisni, imala srce, da je jednoga dana isteraš iz kuće njenoga rođenog oda, iz kuće u kojoj se rodila i odrasla, iz kuće, u koju si se ti, rane moje ljute, dovela, a ona te u svoj sestrinski zagrljaj primila, tvoga nejaka sina na svojim rukama odnegovala, i toliko noći nad njim i nad njegovim teškim mukama provela, pa mu, najposle i oči sklopila i do večne kuće ispratila, a grob njegov, mesto majke njegove, vrelim suzama zalivala, — zar bi ti, dane moj, sunce moje ogrejano, mogla tu anđelsku dušu, tvoju dobru zaovicu izbaciti na sokak kao kakvo siroče bez igde ikoga svoga?!“ Ikonija je nemo slušala ovaj plemeniti govor svoga dobroga muža, slušala ga je i gušila se u plaču i jecanju.Ona svoju lepu glavu beše naslonila na njegove grudi, a njene su misli bludile po jednoj mračnoj pustinji, kuda je beše bacila njena nemilostiva sudbina, a u kojoj joj beše jedina vodilja milostiva ruka njene dobre zaovice Anđelije. I posle malog ćutanja ona će reći: „Ja o tome, Rajko, Rajko — nebo moje plavo, do sad mislila nisam.Ja bih pre u vodu skočila, nego što bih ma što na žao učinila Anđeliji, onome odista pravome anđelu Božjem...A ti si Rajko dobar, dobar kao dobar u godini dan, duša je tvoja velika, kao što je milost Božja velika, a tvoje je srce puno blagosti, puno nebesne dobrote, — pa kako ti nađeš da je dobro, onako neka i bude!...“ I u taj mah njihova se kapija opet otvori i — prilupi, i u kuću uđoše dva čoveka: jedno je bio advokat Radić đeneralni zastupnik Ikonije Rajka Perića, a drugo Jovan Jović advokat i đeneralni zastupnik Anđelije, kćeri pokojnoga Uglješe Pivljaka. U nas mogu da budu jeseni što retko gde na našem kraju sveta.One budu često i lepše i prijatnije i od samoga proleća.Tada ne može da bude ni one dosadne žege, ni one zagušljive zapare, pa ni onih bujnih kiša i močari.Šume i šumarci dobiju neku drugu, za oko prijatniju, boju.To je neka vrsta modrikastog zelenila, što preliva iz zelena na zlatno rumeno — zelenilo Pa i samo se nebo oboji nekako drukčije.To nije ono obično plavetnilo neba; ali to nije ni onaj čisto zelenkasti azur, to je neka sredina između toga obojega. I ko hoće da vidi bujnost života našega naroda, neka traži u doba tih lepih i prijatnih jesenjih dana, jer je to doba veselih pesama i pravoga pokliča narodnoga: to je doba ženidbe i udadbe, doba ponosa starih roditelja, a doba sreće dece njihove... I jednoga tako lepog dana jesenjeg bila je proševina Anđelije kćeri pokojnog Uglješe Pivljaka.Njenu je ruku potražio po srpskom običaju i zakonu čiča-Branko klisara crkve glogovačke, a za svoga sina Radojla.To beše njen trideset četvrti prosilac, ali prosilac za koga je ona znala, da traži njenu ruku, a ne njen bogati miraz: jer ga ona više ni imala nije.Oteli su joj ga zemaljski sudovi; a još je samo imala prava, da se iz očine kuće izvede.I ona je taj dan sa nestrpljenjem čekala; jer joj je on imao doneti pravu sreću njenu. „Bože moj, ako igde ima sudbine, onda eto to je.Ovaj naš Ćata i prokleti Maksim Ćuk i čuvaše je, i zasipaše suvim zlatom svakoga, ko bi im bio na ruci, da se dočepaju bogatog miraza njenog, i postavljaše duple straže oko njene kuće, pa, eto, ona im opet prnu iz kaveza i ode za drugoga,“ — učini Pela birtašica. „I to ode za onoga, koji je Ćati bio večno trn u oku, kao da mu se, Bog s nama bio, predskazivalo, da će mu Radojlo Klisarin sve planove pobrkati,“ dodade Marta Jezdina. „A meni je sad tek srce na mestu, kad vidim, gde se ovo dvoje uzimaju, ne zbog pustog blaga, nego što jedno bez drugoga prosto ne mogu da žive.I meni je sad, kao da u njihovoj sreći gledam svoju sreću,“ povika Fema Mitrovčanka. „A ja sam opet znao, da će tako najposle biti, pa sam samo seirio, kako se ona dva ludaka mlate, onaj din-dušman kuće Uglješine, onaj Sima Ćata, i ona rđa nad rđama, ona nesreća gde stane i gde pane, onaj Maksim Đuk, dodade čiča-Mića, stari sluga pokojnog Uglješe Pivljaka. Glas, da se Anđelija Uglješina isprosila za Radojla Klisarina sina, kao munja proletao je i kroz Sovljak i kroz Glogovac i kroz Crnu Baru.I što je god bilo momaka i devojaka u sva tri ova sela, sve se to, za tili čas, obuče u svečano ruvo i iskupi u prostrano dvorište pokojnog Uglješe Pivljaka.Tu se odjednom tri kola uhvatiše.Pesme i poskočice nizale su se jedne za drugom, a sve su redom u nebo dizale ljubav devojačku i ponos momački.Starice, koje behu došle sa svojim ćerima i unukama, plakale su od radosti: „0, Bože, ala si ti i veliki i dobar i milostiv!...Ti ne dade, da se dušmanska ispuni!" povikala je Stojna Dragojlova. „A ona nema svoje majke, te da se i njeno srce ispuni srećom dece svoje,“ dodala je Jerinka Tome Botura. „O, da je ovo doživeo veseli Uglješa, i njegovo bi se srce raskravilo, i njegove bi se rane zamladile, gledajući, kako sam Bog spaja srca i duše što se ljube i miluju; a ne da zlu i pakosti, da dva oka u glavi zavađaju, i da po narodu snuju zlo, kako bi njihove crne duše likovale nad tuđom nesrećom,“ rekla je Janoka Petrićeva. — — — — — — — — — — — I u tom zvrknuše dvoja kola i zaustaviše se pred kapijom kuće Uglješine, U prvim je kolima sedela Ikonija Rajkova i advokat Jović, a u drugim Rajko i advokat Radić.Ikonija je prva skočila s kola.Ona stade razgledati, neće li gde ugledati svoju zaovu Anđeliju.Njenim licem beše plinula neka duboka tuga, a ispred njenih očiju minuše svi oni tužni dani, što su je za ovaj dom vezivali.U taj baš mah pred njom se obre Anđelija.Raširila ruke, a iz očiju joj grunuše suze radosti, pomešane s nekom žalošću, kojoj ni ona nije znala pravo poreklo.One jedna drugoj padoše- u naručja.A, dirljiv je to prizor bio!...Slabo je naše pero da mu pohvata sve nijanse njegove.To behu odblesci tuge i radosti, veselih i tužnih dana, slatkih i gorkih uspomena.I to se sve jedno u drugo slivalo, slivalo se u jednu dirljivu uspomenu, uspomenu iz života dva dobra srca, dve plamenite duše. I sav onaj svet, momci i devojke, ljudi i žene, deca i dečaci stali su pa s nekim dubokim učešćem gledaju ova dva anđela kako se duše njihove same grle i miluju. Pored njih su stajala dva mlada, dva čila, dva stasita čoveka, jedan u varoškom a jedan u mačvanskom ruvu.To su bili — Rajko Perić i Radojlo zaručnik Anđelijn... „Nas se dvojica ne poznajemo?" reći će Rajko i pruži ruku Radojlu sinu Klisarinu. Radojlo dočepa ruku Rajkovu, dočepa je i vatreno steže. „Kako je srcu mome drago, što je kucnuo čas, čas za me srećan, presrećan da se jednom već i mi poznamo," odgovori Radojlo i rukova se s Rajkom. „Bilo je nečega što nam je i smetalo da se jedan drugom približimo i da jedan drugog bolje poznamo...Ti si ono bio što si mi pisao i molio me da zavadimo dva dobra srca, dve uzvišene duše, dva oka u glavi — moju Ikoniju sa tvojom Anđelijom?... Radojlo se samo osmehnu, a neka blaga senka stida prnu njegovim licem: „Tako je moralo biti, pa da se dočeka, da nas veliki Bog obaspe svojom milošću i svojim blagoslovom,“ reče on i pogleda na ono dvoje zagrljeno — na svoju Anđeliju i na Rajkovu Ikoniju. Posle je opet nastala igra i veselje i to sad življe i bujnije.U kolo se hvatalo i staro i mlado.Poskočicama nije bilo kraja, pa ni onim — „mrsnim.“ I dok je ovo veselje teklo, Fema Mitrovčanka spremala je bogatu večeru.Njoj su pomagale Pela birtašica i Marta Jezdina; a gore kod velikog drvljanika naložena je velika vatra.I stari čiča-Mića čisto se podmladio.On je srećan što je doživeo, da se Ćati osveti — da ga vidi izbačena iz ove njemu drage kuće, iz kuće Uglješe Pivljaka.I sad je on na se uzeo brigu, da vatru čarka i da žar izgrće pod pecivo što se spremalo za večeru Anđelijnih prosilaca i drugih njenih gostiju i prijatelja...Njegovo je srce prosto plivalo u radosti što je doživeo da kuća staroga Uglješe Pivljaka opet oživi svojim starim životom i dočekom...I to nije osećao samo stari čiča-Mića, to je osećao i sav onaj ostali svet, što se beše iskupio u i oko dvorišta pok. Pa i sami psi kao da su osećali, da je u kući Uglješinoj nekakva promena nastala, promena na bolje i veselije dane.Oni prosto ni na kog ne nalajaše, sem jedino na staru Baru Ciganku: oni su se svi našli tamo, gde su se klali prasci i jaganjci.I oni su videli da se nekakvo golemo veselje sprema...Pa i sami konji u konjušnici dadoše od sebe vesela glasa.U dva tri maha čuo se žestok njisak.Mora da je bilo nekog nesporazuma između domaćinskih i gostioničkih konja.Ima prilika kad se i konji oko nečega zavade — i ako su im pune jasle i zobnice.Takva je priroda i kod ljudi i kod — „beslovesnih“ životinja. Dok se u dvorištu kuće pokojnog Uglješe Pivljaka igralo, pevalo i veselilo, dotle se u gostinskoj sobi izvršilo nešto, što je prava kruna ovoj našoj pripovedci. U tu se sobu behu iskupili: Ikonija i njen Rajko, Anđelija i njen Radojlo, Branko klisar, otac Radojlov, i oba advokata — advokat Radić đeneralni zastupnik Ikonijn, i advokat Jović đeneralni zastupnik Anđelijn. Beše nastao jedan svečan trenutak.I onda uze ren advokat Radić. „O, srećni i plemeniti ljudi, kako vam zavidim!Ovo je trideset i više godina kako se lomim i bijem kao ala s berićetom s ljudskom sebičnošću, halapljivošću za pustim zemaljskim blagom, i ja vam ne nađoh ravnih ni po dobroti srca ni po plemenitosti duše vaše.Ovo je ravna godina kako se nad bogatom masom pokojnog Uglješe Pivljaka, oca Anđelijna, a svekra Ikonijna, viju gladne orlušine — da je raznesu, da je raščupaju, a vi je se, dobri ljudi, — i jedno i drugo,- odričete, jer nema toga blaga, koje bi bilo u stanju, da vas pokrene, da jedno drugo uvredi, da jedno drugom na žao učini, da jedno drugo ošteti," povika advokat Radić, a njegovi se pogledi behu zaustavili na Ikoniji Rajkovoj i na Anđeliji Radojlovoj. „I vi niste vodili parnicu jedno protiv drugoga, što ste hteli i što ste gramzili za golemim imanjem staroga Uglješe, već što ste morali — da pokažete ovome halapljivom svetu, da to imanje ipak nije pusto i da ono nije tu, da zajažava nenasitost nevaljalih ljudi, već da se njim pritiče u pomoć bednim i nevoljnim...“ „Sud je ovaj spor presudio na štetu Anđelijnu, i ova je ta, što se raduje i veseli, što je tako sud našao da je pravo i da je po zakonu; sud je ovaj spor raspravio i presudio u korist moje vlastodavke Ikonije, i ona je to, što nije s takom presudom zadovoljna, te je s toga odbacuje.Ne, ne; ne može biti, da ste vas dvoje porekla ovoga današnjeg grešnog i gramzivog sveta!Vi kao da ste i jedno i drugo vesnici onoga dobrog, onoga plemenitog, onoga milosrdnog sveta, kakav bi trebao da bude, pa da se i na ovome svetu zasnuje prava ljudska, ali Bogom blagoslovena sreća! — Posle male pauze, advokat Radić nastavi: „Moj poštovani i mnogo uvaženi kolega, advokat Jović, odavno se nosi idejom, da naši zakoni treba već jednom da izravnaju žensku decu sa muškom pri nasleđu njihova očinstva.Ja do sad nisam delio te ideje, a sad, u ovoj prilici, ja stojim uz njegovo mišljenje: nije pravo, da Ikonija, kao naslednica svoga sina, nejaka Uglješe, nasledi celokupno imanje svoga svekra Uglješe, a Anđelija, njegova rođena kćer, da dobije samo jedio prosto seosko udomljenje...I zato smo, evo, došli, da, s pristankom moje vlastodavke i njenoga muža Rajka, ovu zakonsku nepravdu ispravimo, i da, s drugom voljom, mesto ovakve sudske presude, donesemo pravedniju presudu.“ — I ta presuda glasi: „Celokupno imanje staroga Uglješe Pivljaka nasleđuju: Anđelija rođena kćer njegova, i Ikonija njegova snaha, a majka pokojnog Uglješe, unuka staroga Uglješe, tim pre, što su obe naslednice ženske glave.I da ne bi bilo kakve pometnje, mi smo ovo imanje podelili ovako: „Imanje u Kitogu zajedno s domazlukom, suvati u Lešnici, veliki čair u Lipnici dolaze na jedan deo; zabrani više Čokešine, „Duge Njive“ na reci Jadru, dva mala čaira u Lipnici, i sve livade, njive, pašnjaci, koševi, stanovi, vodenice na Drini i vodenice na Savi, dolaze na drugi deo.Stara i nova kuća i sve ostale zgrade, padaju na drugi deo.Prvi deo uzima sebi Ikonija, jer im je bliže kući, a drugi Anđelija.Gotov novac u sudu dele po pola.Mi smo ovu presudu, kao đeneralni punomoćnici vaši i sudom potvrdili.Vi je možete i ne primiti, ali bi se ogrešili i o ljudsku i Božju pravdu; a ako je primite i usvojite, mi onda, ja i moj kolega, kao da već gledamo, kako će se milosrđe i dobra dela vaša širiti — gde stanete i gde se pojavite!..“ Posle je nastalo opšte ljubljenje i grljenje, a niko među njima nije ostao, kome se u očima nisu zablistale suze, suze radosti i suze pravoga čovekoljublja. „Ama, šta oni rade tamo u sobi?Bolje bi bilo da malo iziđu u ovaj narod.Ovaj se svet iskupio, da se njih nagleda,“ reći će Marta Jezdina, a na to će joj Pela mehandžika odgovoriti: „Ostavi ti njih; oni znaju šta rade.Sve su to dobri ljudi.“ „I ja tako mislim, drugo, samo se nešto plašim ovih prokletih advokata.Sve se bojim da oni nešto ne pokvare; nešto bih volela da oni nisu tu.Oni će, videćeš, i našoj večeri naći manu,“ šanuće Fema Mitrovčanka Peli birtašici. U tom se jedna kola zaustaviše pred kapijom.U kolima je sedeo jedan podežmekast čovek, u plavim čošnim haljinama.Na glavi je imao mek crn šešir sa dosta malim obodom, a u ruci debeo, kukast, drenov štap, žut kao vosak.On skoči s kola, priđe kapiji, pa onim štapom stade lupati: „He, kamo taj Radojlo?Prosi devojku — a?...Ne može to biti bez njegova poočima!... To je bio Matoš Poraba, jedan od Čaja, svinjarskih trgovaca od Šoprona, onaj što je Radojla Klisarinog zavoleo kao svoga sina i što ga je vodio čak u Đur. Radojlo ga je morao opaziti kroz prozor, jer se odmah našao pred kapijom.Otvori je, priđe mu ruci, pa ga posle odvede u gostinsku sobu i predstavi ga svima kao svoga poočima i znamenita trgovca, što u Srbiji godišnje odvaja neobično mnogo svinja i otera u Đur.Matoš Poraba samo je klimao glavom i vikao: „Jes’, jes’: ja njegov poočim, on meni luči svinje...Jes’, ja njegov poočim!“ Posle se selo za večeru, za bogatu gospodsku večeru.U gornje čelo posadiše Matoša Porabu, a njemu s desna sede advokat Radić, a s leva advokat Jović, do Jovića Rajko Perić, a do Radića Branko klisara, otac Radojlov, a do njih redom ljudi: kako je ko prilazio on je sedao — bez nutkanja i nagovaranja.Toj časti i tome veselju nije bilo kraja.Tri su trpeze postavljane i dizate.Tu niko došao nije, dok se nije lepo založio i zalio starim sremačkim šilercem.Po kazivanju samoga čiča-Mićana, ovome je vinu bilo više od osam godina.To beše jedna osmakinja.Nju je u jedan ćošak od podruma, iza neke velike buradi, sklonio još stari Uglješa Pivljak.Bio ga je namenio, da ga otvori, kad stane da ženi svoga unuka, pa? — Eto!Sad ga se setio čiča-Mića, a da toga nije bilo, Bog zna ono bi tu ostalo još koju godinu nedirnuto; ali da je na nj natrapao Sima Ćata, kao što je u dva maha slazio u podrum, on bi ga, sumnje nema, otvorio još onda onoga večera, kad je Maksim Ćuk dolazio da prosi Anđeliju za svoga sina Raju. I, odista, veselje je teklo — kao bujna reka.I usred toga mora od veselja, tamo od sovljačke mehane, zaječa jedno ćemane i ču se jedna zvonka pesma, pesma svima dobro poznata: „Urodila rana kruška pod Milošićem!" To je bilo ćemane i pesma Bege Cicvarića.Čije je to bilo maslo, da se i Bego Cicvarić, pa makar i pred zoru na ovome veselju nađe, to naša priča ne zna, samo se zna to, da se onda mnogo sumnjalo na Pelu birtašicu, a neki su govorili, da su po Begu naročita kola poslata.Ali kad on uđe u dvorište i njegovo ćemane zaječa, a njegova omiljena pesma — stade se razlegati po onoj tihoj jesenjoj noći, — ceo onaj svet, od neke razdraganosti, udari u jedan opšti vrisak!“ A kad u sam rasvitak veselje stade ulaziti u jednu fazu, kad i čiča-Matoš Poraba dobi volju, da i on što otpeva, onda se stade po Sovljaku i okolini razlegati poznata čajkovačka pesma: I, posle, kad je ko ustao i otišao da malo prilegne, to, sutra-dan, niko nije umeo da kaže. I dok je ovo veselje ovako bujno teklo; dok su Božja i ljudska pravda ovako slavili svoju pobedu nad zavišću, nad mržnjom sebičnjaka i nevaljalaca, — dotle je Sima Ćata po svojoj sobi, gonjen zavišću i zlobom, hodao dole gore.I prosto svu dragu noć ne može oko na oko svesti; one pesme, one svirke, one poskočice, ono bujno veselje sve sovljačke omladine, mučile su ga, gušile su ga, morile su ga!...Ono što je dušu njegovu najviše peklo i srce rastrzalo, to nije bila prosta zloba i pakost, to je bilo nešto veće i od jednoga i od drugoga.I u toj besanici, on, onako sam za sebe, povika: „Izdadoše me moji rođeni!...O, ala je ovaj svet skroz i skroz nevaljao!“ I onda: „A ona moja kuma, ona Marta Jezdina, platiće mi — kad tad: a Femu Mitrovčanku proteraću, ili ja neću biti ovo što sam...“ Za tim će tiše — ama kao da se bojao, da ga ko ne čuje: „I sve bi to drukčije bilo, da je ona rđa, onaj masalni bio na svome mestu.S njim se prosto nije moglo ni šta početi ni šta dovršiti.Našao se on da bude svetac sad u — devetnaestom veku; a i onaj smetenjak, onaj Maksim Ćuk, pravi je ludak, hoće da je on od celoga sveta najpametniji.Sve on zna bolje od drugoga; a sad? — Eto mu!..Nisu pare za budalu!I on bi sad hteo da ja to sve nadoknadim.Neka blagodari Bogu što mu nisam zadržo i onih sto dukata, što ih je dao kao obeležje Anđeliji, nesuđenoj zaručnici onoga krivovratog sina njegova.Pa lud sam bio što sam mu ih i dao!Dati su mi u četiri oka: koliko je njihovo jes, toliko je i moje — nije...Ama što se ja ne držim svoga pravila: što u čantru Ćatinu jednom padne, to iz nje više ne izlazi!...“ Tako Sima Ćata; a Maksim Ćuk — šta je s njim? Njega eno gde još neprestano obleće oko Marka Popovića iz Sinoševića, da od njega kupi njegov „zlatan“ zabran!... Ima prilika kad i mrtve stvari umeju da pričaju udu sreću svojih gospodara, a tako isto ima prilika, gde su i životinje netalične — isto kao i ljudi. Jednom sam svratio kući moga iz detinjstva druga Smaja Ciganina.Zvao me toliko puta, da mu vidim novu kuću i ostalo namešće.I odista velika i prostrana kuća, pa štala za konje, pa šupe za kola.Još mu je u životu i stara šupa krovinjara.Začudio sam se kad sam u jednom budžaku te stare šupe smotrio neku olupinu od nekakvog negda gospodskog intova.Na njemu kao da kokoši noćivaju.Stražnja osovina prebijena, jednog točka sa svim nema, a u jednog imaju samo dve špice.Ona negda sjajna i crna koža na košu, dobila je neku zeleno-vugastu boju.Ovde onde vise čitavi palamari poderotina, kao da su na njemu svinje svoje zube vežbale.Sicevi poprskani, a ozdo izbili čitavi snopovi federa, te daju sliku razrivenog broćišta.Tu se vide i dva kokošja gnezda, u kojima baba Džavine kokoši nose jaja i legu svoje piliće. „De, čik pogodi, gospodine, čij je ovo intov?“ upitaće me Smajo Ciganin. „A ko bi to mogao znati, Smajo, “ odgovorim mu. „Znam da ne znaš.Zato te i pitam.To je intov nesrećnog Maksima Ćuka.Kupio sam ga na doboš za dvanaest pleta; a u njemu ima sama gvožđa za dvadeset i četiri“, odgovori mi Smajo Ciganin, glasom, kojim je hteo reći: „eto, šta bi od onoga pustoga bogatstva nesrećnog Maksima Ćuka!...“ Kad sam pre nekog vremena bio u Obrenovcu, ja posetim moga negdašnjeg kardaša Lazu Galovića.On me odvede da mi pokaže nekakav svoj pronalazak, kao nešto što će dati našoj celokupnoj privredi sa svim nov preobražaj.To je neka suvača za jednoga konja.Suvača je radila.Ono strašno kloparanje da uši probije.Jedno staro, veoma mršavo dugovrato, a visoko kljuse beše upregnuto.Ona mu se rebra videla kao da su od leskova pruća.Suvača odjednom nešto zastade, da li što ovo bedno živinče nije imalo snage da je dalje okreće, ili se nešto na ovoj Lazinoj napravi pokvarilo, to se ni danas ne zna.Kljuse ovo kao da to jedva dočeka.Ono siroto obori glavu pa poče da kunja.Žalosno ga je bilo posmatrati.Donja mu vilica okembešena, i s nje se cedi nekakav otegljiv sluz.Na desnoj strani žvala izbacio nešto jezika, kao da je, Bog s nama bio, pregrižen...Ovo kljuse mora da je negda imalo zelenu dlaku, pa je sad postao đogat; ali kako ga sad niko više ne timari, to se po njemu napravile čitave mape. Moram priznati, da me je nešto ovo bedno živinče ganulo.Ono u meni izazva neko čudnovato sažaljavanje.Stanem ga bolje posmatrati, i, o čuda, meni se učini, da ga poznajem: u desnu stražnju i u levu prednju nogu putonogast.To mu se poznaje po tome, što su mu ta mesta žutnula.Sem toga, na desnom boku jedva se poznaje žig: M. Đ. Ovo poslednje pisme htelo je da bude početno slovo u prezimenu Maksima Ćuka, pa se omaškom svoga autora pretvorilo u Đ. Ja se još i sad opominjem da se zbog toga veseli Ćuk mnogo jedio, i to bi bilo uvek kad bi stao kazivati, da su se oba njegova lepa zelenka kod njega oždrebila, i da im je on i imena nadenuo: dešnjaku „Krstaš,“ a levaku „ždral.“ „A, pa ovo je „ždral“ Maksima Ćuka!“ pomislim: „Bože, gde li mu je drug — dešnjak?...“ I ja i sad ne znam šta mi bi, te povikah: „Ždrale!“ I ono se kljuse čisto trže.Klimnu glavom, pa je opet okembesi — kao da je hteo reći: „Kakav ždral?!...On je bio i prošao.Ja sam samo njegova senka." I onda opet ode kunjati, — ama kao i svaki čovek, kad mu se drema..Kroz kakve li je mene života svoga prošao ovaj negda ponosni Ćukov ždral, — dok je, od svoga negdašnjeg otmena položaja, dočekao, da okreće u Obrenovcu suvaču Laze Galovića?!S tim sam se mislima vratio kući. Građani Slanuše i Pašanovca zgledaše se od čuda kad dva majstora počeše da razvaljuju ogradu na Tolovim Zidinama.Godine su prošle, hiljadama dece rodilo se, odraslo, oženilo se i umrlo, a niko ih ne dodirnu, ne pomisli da na njima šta ozida. Zidao ih je neki Tole, odmah pošto su Turci isterani iz Grada, čije razvaline stoje još na jednoj odvisnoj steni pored varoši.Tole je hteo sazidati nešto dotle neviđeno, nešto što je trebalo odgovarati velikim nadama toga doba kad se mislilo »od mora pa sve do karpatskih gora«.Izabrao je krajnju tačku Pašanovca, jedno brdašce, koje je gotovo u sredini varoši, a opet je celu nadvišava.Novac je potrošio dok je brdo sasekao.Posle ga je podzidao najlepšim kamenom tesanikom, popločao dvorište, podigao bunar na šmrk, sazidao divne stepenice kao u dvoru; iskopao podrume čak pod ulicu, udario temelje široke kao grad, ogradio to dotle neviđenom gvozdenom ogradom sa kopljima, pa kad je hteo na temeljima da podigne kuću, nestalo mu novaca.I Tole zastao.Građani su zbijali šalu, smejali se, i to je jedino dobro što se otud videlo.Ti savršeni temelji bez kuće stoje neplodni, zarasli u korov, od knez-Mihajlovog vremena pa do naših dana.Niko više ne vodi računa o njima.Samo, uveče, žene i ' deca klone se od ovog mesta kao od prokletstva. Bio je ponedeljak, kad se u ovim mestima imalo malo posla, te su se tu iskupljale mehandžije, trgovčići, pokoji zanatlija, i raspitivali se kakvo je to čudo.Dva majstora su radila vredno, onako kako se to može kad je zidar u isti mah dunđerin, kaldrmdžija, ćeramidžija i moler.Pogodili su posao đuture, pa im nije bilo do dokona razgovora, nego su čistili korov, merili zategnutom kanapom, testerili grede i zakucavali daske.Na pitanja šta rade oni bi nabusito odgovarali: »Aj’, gledaj svoja posla!« — ili uopšte nisu ništa govorili. Tek docnije neko primeti jednog mladića, koji je stajao mirno, nije pitao ništa, dodavao majstorima čas kesu s ekserima, čas koji alat, a nije bio iz mesta. Ovaj mladi čovek nosio je na sebi plavo odelo, šešir kicoški, kravatu od kineske svile, čije krajeve je planinski vetar zabacivao preko ramena.Imao je dugu kosu.Kaput je zakopčavao na poslednje dugme.Lice mu je bilo odviše nežno, ruke male, bele, a oči zamišljene i mutne.Kad bi nešto rekao majstorima, glas mu nije bio siguran, i lice bi mu oblilo neko čudno rumenilo, gotovo plavo. Da ga je posmatrao kakav lekar, pomislio bi da je ovaj mladi čovek naklonjen teškim bolestima.Međutim, u grupi radoznalih malovarošana koji su merili stranca nije bilo doktora.To su bili ljudi koji se ne brinu za naklonosti, za buduće patnje, već običan svet koji živi za danas, koji se stara za najpreče potrebe i vodi računa samo o tome kako se zarađuje hleb.I oni su pogađali šta će ovom mladiću taj dućan: jedan je tvrdio da je komendijaš, drugi poslastičar, a treći fotograf. Ovaj poslednji se nije prevario.To je bio novi fotograf za grad Užice i okolinu, Mladen Brkić. Pojava fotografa u toj varoši, gde je ovaj zanat pripadao još carstvu čuda, bio je događaj za sve.Građani su se prepirali da li će se taj posao rentirati, škole se spremale da se po razredima fotografišu, varoška inteligencija se sećala o mračnim komorama i raspravljala teorije svetlosti, žene su zagledale vitak stas ovog nežnog stranca, a devojke su uzdisale za kravatom od kineske svile.Niko u varoši više nije bio interesantniji od novoga fotografa, pa se jedno vreme samo o njemu govorilo, mada mu se dobro ni imena nije znalo. Neki šaljivčina nazva ga »naš dvorski fotograf«.I reč Dvorski mu osta, jer je Mladen bio doista dvorski i narodni, čuven i jedini, prvi fotograf užički uopšte otkako je kamen udaren u ovom zabačenom mestu pored Đetinje.Docnije su mu zaboravili njegovo kršteno ime.Šta više, neki su mislili da mu je Dvorski prezime, te ga nisu smatrali za Srbina nego za Poljaka, Čeha, za Švabu jednom reči. Kao što je to običaj u ovoj palanci, gde jedan fijaker čini događaj, a dolazak jednog stranca celu epohu, sve se žene zaljubiše u njega. U lepo skrojenom odelu, sa šeširom nemarno zabačenim, vitak i umiljat, Mladen Brkić je prolazio ulicama lep kao mlad pas. — Ju, kako je feš! — šapnula bi kona koni kad bi ugledale Dvorskog. — Neka ga Bog poživi majci kad ga je onako lijepog rodila! — dodala bi neka treća na sav glas da ju je i sam mladi čovek mogao čuti. Ali, Mladen je ostajao hladan.Gledao je svoja posla, kojeg je imao pune ruke.Sem toga, video je brzo da ne može mnogo računati na ove rečite srdačnosti.Kad je morao da se obrati nekome za ovu ili onu pomoć, da mu se nađe momak ili pozajmi čekić, ovi malovarošani su slegali ramenima, ošljarili, kupili se oko njega, davali nepotrebne savete i razilazili bi se čim bi se njihova sitna radoznalost zasitila.Što je još gore bilo, krali su mu na meri, poturivali rđave stvari i naplaćivali dvaput više nego drugom. On to nije hteo primetiti nikome, jer je bio učtiv, od one velike učtivosti koja ide na sopstvenu štetu; bio je lepo sa svakim, ulazio je u njihova društva, izbegavao da se meša u njihove zađevice i lokalne ambicije.Niko nije mogao ni sanjati da je ovaj mladi čovek, tako spolja zadovoljan, već prvih dana izgubio volju na njihovu palanku, za koju kažu da je i Bog zaboravlja.Brkić je hteo viknuti: »Zbogom, pisaću ti!« svim tim novim licima, tako ružnim u svojoj prostoti, tako prostim u svome plitkom nepoštenju, ali je tada mladi čovek ponavljao ono što je rekao samom sebi kad je polazio iz Beograda: — Ja moram tamo biti.Rekli su mi da tamo budem! — i onda je ostajao, obletao oko svojih majstora, pomagao ih, pokazivao im, i jedva ih ubedio da na dućanu namalaju: Fotografija, a ne: votogravija. U tim danima našao mu se na ruci Mašan Crnogorac, jedan od onih ljudi koji žive bez velikih briga, pomalo socijališu, ostaju večito mladi, dočekuju i ispraćaju gimnaziske generacije, hoće da potrče za svakoga, vole dobru šalu, žive i umiru siromasi.Mašan je držao dućan takođe tu, na Slanuši, pravio par cipela u mesec dana kakvom đaku za jevtine pare, naglavljivao čizme žandarmima, inače krpio radnicima, sirotinji.Kad bi zaradio toliko koliko je mislio da je dovoljno za majku i njega, za »Radničke novine«, pokoji agitacioni spis ili prilog, bacao bi se staklićima za seljakom, vikao: »Ispade ti novac, rođače«, zadirkivao se sa drugim esnafima, ili bi metnuo stolicu na prag, i okupio oko sebe đake iz najstarijeg razreda, šetao s njima, započinjao krupne razgovore i pomagao im da ispadnu ozbiljni u njihovim sedamnaestim godinama. Taj Mašan, i još jedan đak, neki Živko Bogatinčević, koji je uprkos svome prezimenu bio takođe siromah i socijalista, inače opaljenog lica, razvijenih kostiju, oštra pogleda, sin jednog kovača ispod Grada, pomogoše Brkiću da se smesti, nađe sobu, uredi dućan, te najzad iziđoše plakate po varoši da je otvorena fotografska radnja koja »stoji na usluzi p. p. građanstvu sa svojom izradom slika u svim formatima, kao: vizit, kabinet, i po najnovijoj metodi.« Leto je osvajalo. Sunce je peklo po ulicama.Razvijeno drveće je bledelo na njegovom sjaju i opuštalo granje.Kao crkva, Užice je bilo ćutljivo i tužno.Tek ako nešto oživi oko podne kad se puste kancelarije i škole.Osobito Lipu zakrči tada jedan zanimljiv svet: to su učenice iz Radničke škole.Mlade, već devojke, u jakim palanačkim bojama, one su izlazile iz škole: najpre mlađe, gotovo deca, bez nameštanja u haljinama, bez tražene frizure, pa onda malo starije, sa još kratkom suknjom i viticom niz leđa, ali već sjajna oka, punih grudi, zavodljive kose, i tek onda najstarije, jedre planinske devojke, bez midera, te im je snaga slobodna pod crnom keceljom koja više pokazuje nego što skriva, razvijenih ramena, oštra hoda,crnih veđa, rumenila u licu i diskretnih osmeha. Poslednje su izlazile dve devojke, nešto drugače od ostalih: bez jakih boja, s kragnom oko vrata, s manšetama na rukama, sa bluzom na dugmeta koja imitira kaput, bez mnogo rada u rukama i sa pokojom knjigom koja se po koricama raspoznavala da nije udžbenik.One se nisu mešale među druge; pa i kad bi ih neka drugarica nešto zapitala, odgovarale bi kratko i izostale bi još dva koraka. Jedna od njih dve: vižljavija, sa senkom neke neodređene dosade u očima, Danica, bila je ćerka jednog od bogatijih užičkih građana, poznatog rakiskog trgovca na Donjoj čaršiji, Veselina Jevđovića.Ona nije bila lepa, jer je bila i suviše zdrava.Ali je njoj lepo stajao taj izraz dosade kao kontrast celom njenom telu.Druga devojka, Caja, bila je činovničko dete, od onih užičkih činovnika koji su mogli preturiti preko glave jednu godinu službe u ovoj palanačkoj pustoši, pa posle ostali, odrekli se daljih ambicija, privikli se lokalnim navikama, naučili južni dijalekat, oženili se i orodili u varoši, te sebe ne razlikuju od meštana, a ni ovi od njih. Obe devojke su učile zajedno gimnaziju, pa u četvrtom razredu, kad se zabranilo da devojke uče dalje sa muškarcima, roditelji ih nisu hteli slati u Beograd na produženje gimnazije, nego ih upisali u Radničku školu. U toj školi je društvo bilo promenjeno: devojke sa osnovnom školom, s narodnim pojmovima, gde su horizonti uski, pa se misli da je i sam Gospod Bog Užičanin.Dve gimnazistkinje su se osećale kao izgnane.Naročito Danica, koja je pored svoga zdravlja volela snove, priče, knjige, jedan širi život nego što se mogao naći tu, među prostim malovaroškim devojkama, gotovo seljankama.Od toga trenutka ona se združila sa Cajom još više, te se nisu razdvajale van kuće. One su išle polako i govorile tiho. — Živko mi kaže, — reče Caja, — da je Dvorski vrlo učen čovek, čita mnogo, svršio je gimnaziju, bio je na filozofiji... — Pa što je došao za fotografa? — prekide je radoznalo Danica. — Veli, naučio je fotografiju sam.Još mu je rekao jednom prilikom da će produžiti školu može biti ... a može biti da ne. — Otkud baš ovamo da dođe. — Ne znam.Možda što kod nas nema fotografa. — A gde su mu roditelji? — zapitkivala je Danica i dalje, ne krijući da se interesuje za Dvorskog. — Umrli su mu. — I otac i majka? — iznenadi se devojka, gotovo u neverici. — Živko mi reče da Dvorski uopšte ne voli da govori o sebi, ali je jednom rekao da oca nije zapamtio, a majku je izgubio skoro ... pre godinu dana. One behu stigle na Staru pijacu, gde se sustiču sve glavne ulice ovog provinciskog mesta.Devojke spaziše Živka i Mladena kako silaze sa Slanuše. Živko je obema devojkama bio drug iz gimnazije.Sa Cajom je bio još komšija, kuća do kuće, te se poznavali još bliže.Mlada devojka je volela njegovu kritiku današnjeg društva, razlaganja o budućnosti, i sveti zanos koji bi zaplamteo u očima ovog planinca, vrlo oduševljenog, nedodirnutog razočarenjem od neuspeha, razlikom između hteti i moći. Gimnazist pozdravi duboko svoje drugarice, sa onom pompom koja se čini samo u godinama kad se pozdravi tek počinju da razumevaju, kad se u skidanje šešira meću sve naklonosti, želje, osećanja i nade.Mladen se takođe javi... nešto nemarno, kao po dužnosti, jer nije poznavao Živkove poznanice, ali njegov pogled ipak prelete preko njih obadve. Danici se učini da se ovaj pogled zadrža na njoj nešto više, te pocrvene do slepoočnica. Ona je već slušala za Dvorskog i poznala ga pre nego što joj ga je iko pokazao.Ovaj nežni cvet beogradskih goleti dopadao joj se čudno.On joj je donosio miris iz mutnih horizonata koje je ona sebi pretstavljala za svet dalji od mesta u kojem se rodila, odrasla i nijednog ga dana ne ostavila.Zabrana da posećuje gimnaziju ogorčila ju je na njenu varoš i još više joj razvila sklonost za sanjanjem o svetu koji živi u srećnijim krajevima, gde ima železnica, lađa, gde se ide u pozorište, na koncerte i gde se sreću nepoznata lica.U očevoj kući nije nalazila utehe: starinska kuća sa ukorenjenim navikama, primitivnim životom i prezrivim osmehom na sve što je van nje; otac sebičan, mračnih raspoloženja, odan rakiji, gotovo tiranin; majka utučena očevom samovoljom, izmučena mnogim rađanjima i zadovoljna ako se može da nakinđuri o kakvom većem prazniku. Novi fotograf je bio toga dana svršio prve porudžbine.Drugi na njegovom mestu osetio bi se već zadovoljan, srećan, ali se on podavao nekoj grozničavoj melanholiji, koja se oseća kad se čovek nađe u novom mestu gde još ništa od sebe ne vidi.I mladi čovek oseti gotovo zahvalnost prema ovim gospođicama koje su bile možda prve devojke kojima je on skinuo šešir otkako je došao u Užice. Naročito mu se Danica svide, te on upita Bogatinčevića ko je ta devojka. Ovom velikom detetu, odgurnutom daleko od Beograda, Danica je pala u oči prvo po njenoj panami, koja je lepo dolikovala njenoj muškobanjastoj nošnji, gotovo retkost za varoš.Tek docnije je primetio svežinu ove brdske cure, odrasle u mirisu venje, u kući gde se peku po nekoliko hlebova na dan i dočekuje duboka starost.Kosu je imala suvu kao od metala, obrve izrazite, čelo visoko, usta vlažna kao raspolovljena voćka.Obrazi su joj goreli kao potpaljeni, vrat joj je izlazio iz otvorene letnje bluze go, mek i okrugao kao u ptice.A pod bluzom drhtao ceo jedan svet zdravlja, nestrpljenja i nostalgije da ne precveta u ovoj pustinji, rumen i neveseo kao planinski jorgovan. Živko je produžavao raspravljati neko društveno pitanje, upotrebljavajući za nj gotove zakone iz prirodnih nauka, dok je Mladen izazivao u sebi portret brdske devojke koja se iznenadno pojavila pred njim i više mu nije silazila s uma. — Ne ... ne!Šta ja ovo činim! — govorio je on u sebi. — Meni je sve to zabranjeno . . . kao p duvan, kao kafana, škola, život u prestonici.Zašto sam onda dolazio u Užice? On se naprezao da se otrese od ove slike kao od kakvog priviđenja.Ali, nije uspevao.Iznenadno usred nekog posla, bez ikakvog naročitog povoda, zalepršao bi mu se u mislima jedan pramen ove metalne kose, i mladi čovek bi se stresao. — Šta je ovo meni? — pitao se tada. — Jesam li ja došao ovde da se zaljubljujem u palanačke devojke... i našto onda ovaj zanat, sva muka oko ove radnje? Brkić je bio čovek koji ima energije, naročito one srpske plahovite energije, često puta jake kao grom, ali koja traje samo izvesno vreme i bez neke osobite sisteme.Savlađivao je ovo prijatno osećanje koje mu je rovilo po duši, ugušivao brižljivo da ne bukne kao požar, koji je predosećao u svojim dvadesetim godinama, i tako lišen svake nežnosti. Pa ipak mu je bilo prijatno da sretne Danicu, osobito kad bi bio u društvu sa Živkom, te ju je mogao da pozdravi.Skidajući svoj šešir pred ovom devojkom, rođenom za život, njemu se činilo da se približuje tom uzbudljivom svetu sakrivenom pod glatku materiju bluze, da se uvlači u zabranjene regione jednog srećnijeg života i da diše mnogo lakše svojim grudima tako plitkim, ostavljenim u nasleđe od oca koga nije poznao i majke koja je rano umrla. Preko puta Daničine kuće bila je jedna radnja, jedan od onih malovaroških dućana koji se zovu prosto trgovina i gde se može kupiti sve: kilo soli i razne vunice, deset para bonbona i slamni šešir.Najstariji kalfa, Spasoje, rodom iz obližnjeg sela, držao je celu radnju u svojoj ruci, jer je on umeo najbolje tapšati seljaka po ramenu i kleti se s njim u sve svece u kalendaru, udariti tegom u terazije tako da ispadne kriva mera, a mušterija da pomisli da mu je izmereno više, praviti komplimente varoškim devojkama i poturiti im izbledeo štof pod imenom najmodernije boje; a kad nema posla, niko nije umeo lepše izići pred dućan, metnuti desnu ruku na leđa i šetati zadovoljno, ponosito kao paun. Od svih devojaka, Spasoje se trudio najviše oko gazda-Veselinove Danice.On je bio smeo i tvrdoglav gorštak, Užičanin, koji ne zna za prepreke kad jedanput naumi što hoće.Danica je bila iz jedne od prvih trgovačkih kuća.Ona mu je trebala da kruniše njegovu trgovačku karijeru: dopuni mu kapital, uvede ga u familiju gazda-Veselinovu i posveti ga za varošanina.Stoga nije ostavljao ništa što mu je moglo steći njene milosti: javljao joj prvoj o novitetima koji su stigli u radnju, popuštao joj na meri, nudio joj robu ispod cene, klanjao se duboko, osmeh mu dopirao do ušiju, i sav se pretvarao u šećer. Ali se Danica nije obazirala na ove uslužnosti.Čak joj je bio dosadan ovaj jučerašnji seljak, koji je doduše umeo da kopira manire, ali im nije znao mere, pa mu je dolazila u dućan retko, možda samo kad ne bi mogla kupiti na drugom mestu to što bi htela. Spasoju se već bilo dosadilo služiti tuđeg gazdu.Sem toga, bilo je opasno čekati: Danica se bila razvila već u devojku; prvi činovničić mogao mu je »izvrnuti čanak«.Stoga namisli da ove godine svrši stvar. Nije smeo da radi preko gazda-Veselina; plašio se od njega još otkad ga je video prvi put kao šegrt: natmurena pogleda, podbulih očiju, izbrijane brade i teška hoda kao medved.Stoga Spasoje izabra moderan put, preko devojke. — Ta, i ja sam moderan čovek! — pomislio je Spasoje, — a ne ko taj tude džibronja što živi još po turski. Doista, mladi kalfa nosio je nemačko odelo, imao sat i lanac, bio član Trgovačke omladine, družio se sa đacima, i ponekim činovnicima govorio ti.Po svom društvu ličio je donekle na Mašana Crnogorca, ali je Mašan ostajao i dalje radnik, dok se Spasoje trudio da bude nešto više, da iziđe iz sebe, steče drugo ponašanje, da ne govori južnim dijalektom, jednom reči da postane ono što se u narodu zove »gospodin«. Leto je već prolazilo, a on je ostajao još stalno na jednom istom mestu. — Napred, rđo! — prebacivao je Spasoje samom sebi. Sad mu se ukazivala jedna zgodna prilika, kad je mogao prići bliže devojci: teferič na Usekovanje. To je bio jedan dan o kojem se dugo govori unapred, koji se očekuje gotovo kao Božić i Uskrs, a koji kiša obično pokvari tako da o tome postoji jedna lokalna poslovica. Toga Svetog Jovana dan je bio izuzetno lep. Narod se sastaje u Adi.To je jedna vrsta ostrva u Đetinji, zasađenog vrbama, dudovima i pokojom lipom.U sredini ostrva se podiže jedna mehana, kao što su sve naše drumske mehane, »po planu«, sa širokom nastrešnicom, na stubove, kaldrmom pred vratima i jednim ladnjakom. Seljaci su se držali tu, pred kafanom, dok su građani igrali odvojeno, iza kafane, u bašti. Bilo je mnogo sveta.Svako se obukao što je mogao bolje.Čarugdžiski momci su metnuli nove fermene, divno ukrašene gajtanima, devojke su razapinjale svoje raznobojne suncobrane, žene izvrtale glavu da im se vidi tepeluk ili nova preveza.Cigani su svirali kao bez duše.Farmacajt iz nove apoteke, u plitkim cipelama i rukama u džepu, šetao se skeptički.Suplenti iz gimnazije krišom su obilazili oko ženskinja.Policaja je držao batinu »na gotov’ s’«, da interveniše na prvi nemir.Kmet je gladio bradu.Ali je pobedu nosio kalfa Spasoje, koji je bio svuda i na svakom mestu. On je na sebi imao dosta lepe haljine od štofa u zelenoj boji, koja je tada bila u modi.Još je mogao biti »šik« da nije imao očajno crvenu pantljiku oko šešira i vrat kratak kao u vepra.Te tako zdepast, pritvornih malih očiju, sa osmehom sopstvene veličine, razvučenim do iza vrata, ličio je u svome »kostimu« na seoskog pevca. Spasoje je vodio kolo, bio kec, razvađao posvađene, umirivao uznemirene, vikao na Cigane, laskao policaji, a kad god je dospevao, obletao je oko Danice, hteo da je »časti« kolačima, »zanimao« ju je, stalno se izvinjavao, pogrešno izgovarao strane reči kojima je izobilovao, pravio pošalice na račun zanatlija, i smejao se samom sebi. Danica ga je danas trpela.Čak mu je zatražila čašu vode.Spasoje ju je, sav srećan, doneo sa najhladnijeg izvora, čak preko reke, i tako brzo da su po čaši još curile zamagljene kapljice. U urođenoj ženskoj osobini da krije svoja osećanja, Danica je upotrebljavala ovoga momka da može, neopažena, slobodno pogledati Dvorskog, koji je usred ovog raznolikog društva od đaka, inteligentnijih radnika i mlađih činovnika, stajao sam i tužan. Zvuci ćemaneta, kucanje čaša, dečja dreka, pucanje iz pištolja i sve ovo narodno veselje uticalo je na mladog Beograđanina čudno, kao na izgnanika.Ko zna na šta je mislilo ovo veliko dete dugih beogradskih ulica, tako osamljeno u punoj provinciji, kad mu ni prisustvo devojke kojoj je simpatisao nije rasterivalo crn oblak misli?Da li je mislio na Beograd, na njegov uskomešan život pun suprotnosti. . . ili na oca koga nije poznao, na majku koja je umrla vrlo mlada, na ovu devojku koja je stajala pred njim sa snagom punom kao brdo ... ili na ovu svetkovinu, na iduću godinu, na šta će posle biti ... da li će to on još nekad videti — ili na sve to ukupno? Ostrvo je drhtalo od poznog zelenila otave.Po njemu je sunce razlivalo svoju toplu svetlost, kao da je htelo da uveri svet da još nije kraj svetu. Živko povuče Dvorskog za rukav: — Ajdemo u kolo.Svi se hvataju. Cigani su svirali »kokonješte«.Kolo je vodio Spasoje. Kako je kolo bilo tek počelo, bili su se uhvatili samo muškarci.Lesa mladih ljudi kretala se pravilno, živo i lepo, noga za nogom, rame za ramenom, čas nalevo, čas nadesno. Dvorski oseti takođe želju da se izjednači sa ovim veselim planinskim momcima; popravi svoju kravatu od kineske svile i poskoči za Živkom. Kad ga vide u kolu, Danica zadrhta.Bez premišljanja šta će biti dalje, ona ostavi ruku svoje drugarice i uhvati se do fotografa. Kolo se kretalo vrlo živo.Obližnja lipa je mirisala.Brkić je osećao u svojoj ruci toplu šaku devojčinu, i oči mu se zamagljavale.Neko viknu: — Bravo, Dvorski, iz’em ti mašnu! Cigani su mahali rukama i nogama, kolo je odmicalo u dubinu bašte ... pod vrbu, u neku vlažnu travu, i mladi čovek ne ču kad muzika presta. Kad se osvesti, on vide kako svet trči onom mestu gde je kolo počelo; marame se lepršale oko vratova, čist vazduh treperio, a on stoji daleko od svega toga sveta, držeći neprestano Danicu za ruku. Oni ostaše jedan trenutak tako jedno do drugog.Sunce je sijalo iza njihovih leđa i pred njima prostiralo dve njihove senke, koje su drhtale i dodirivale se. I sve tako, ne puštajući ruku iz ruke, oni su šaputali jedno drugom besmislene reči: »Kako ste?«...»Kako se provodite?« Cela njihova istorija: ove beskorisne, izgubljene reči u nerandžastoj svetlosti predvečerja! Svako od njih dvoje bilo je jedno za drugo sirota mala interesantnost.Mladen je bio devojci nastavak prekinutih snova iz gimnazije, blag dah iz nekog nepoznatog, gotovo čarobnog života koji se rascvetavao dalje od Sarića Osoja... tamo otkuda je vodio put iz Srbije, iz Beograda; on joj je bio kao neki dokaz da će se jednom otresti očeve kuće gde je otac smeo da radi sve: da grdi ženu, tuče decu i momke, dok ostala čeljad žive tupo, samo za njega i bespravno kao roblje.Danica je opet bila mladom čoveku onaj život koji su mu stalno zabranjivali: bujan život po instinktu, život zdravlja.Zabranjivali su mu igru s decom, izlazak po zalasku sunca, drugarska veselja, duvan, pa, najzad, zabranili mu i življenje u Beogradu.Njegov život je bio dosadan spisak gornjih kaputa, šalova oko vrata, vunenih čarapa, raznih tejeva i straha od nazeba.Drugo za njega nije ništa postojalo, niti mu se događalo.Pa i ako bi mu se štogod dogodilo, on bi to jedva zapažao. U nejasnoj masi sveta, Danica primeti Spasojevu glavu, s pakosnim očima i razvučenim osmehom do ušiju.Nju lednu nešto neprijatno. — Hajdemo, gospodin-Brkiću, — reče mu ona, gotovo poverljivo, i polako izvuče ruku. — Tražiće me. Brkić nije primetio Spasoja.On je video samo nejasne konture naroda i neke bekrije... bećare kojih u Užicu ima mnogo.Ovi ljudi provodili su se za sebe, povaljeni po travi, sa jednom velikom čuturom, i pevali tiho, razneženo, onu starinsku pesmu gde sto srca plaču u prostim stihovima: Ova nostalgična pesma vraćala je čoveku odjek Daničinih reči: »Hajdemo, gospodin-Brkiću!«.I on oseti jednu duboku poverljivost u tih nekoliko reči, reči prostih, beznačajnih, a blagih kao neki miris.On oseti da se tada nešto važno dogodilo u njegovom životu... nešto što se dotle nikad nije događalo. — Ali, ja ne smem tako ... meni je to zabranjeno, — prođe jedna hladna misao kroz glavu mladićevu. Šta je misao pored srca?Devojka koja je išla pored njega bila je lepa, bliska, svoja, zanosna kao iskušenje. Obuzet ovim suprotnostima, Brkić je koračao u narod, u svet, nesiguran, bez vere, kao mornar koji brodi nepoznatim obalama. Odmah posle toga Svetog Jovana proču se u varoši da je Dvorski tuberkulozan, jektičav, kako se to tamo kaže.Ta krilata reč mu oduze varošku naklonost onako brzo kako ju je stekao.Oni isti građani koji su se nametali da budu u njegovom društvu sad su izbegavali njegov sto; one devojke koje su razbijale prozor kad je on prolazio ulicom sad su ga gledale ispod oka, ispitivački, pomalo sažaljivo, a žene koje su glasno molile Boga da ga poživi kad je tako lep šaptale su značajno kad ga vide.Samo još Mašan Crnogorac i Živko Bogatinčević ostajali su verno uz sirotog mladića i trudili se da obore ovu novost. U prvi mah Dvorski ne primeti promenu koja je nastala u varoši.Ali, to nije dugo trajalo: palančani niti su suviše duboki niti delikatni da to mogu sakriti od onoga koga se tiče.A i sam Dvorski, kao i svi ljudi dotaknuti ovom bolešću, imao je razvijeno čulo opažanja, te česti saveti, stalna izbegavanja, došaptavanja oko njega, ne prođoše mu nezapaženi. — Šta je ovim ljudima, Mašane? — upita on Crnogorca jednog dana. — Što se svet sklanja od mene, Živko, kao da sam okužen? — upita on drugi put gimnazista. Kad ni od jednog ne dobi precizan odgovor, njemu bi sve jasno. — Varoš zna da sam bolestan... da sam došao ovde da se lečim, — prođe kratka misao kroz glavu nesrećnog mladića. Samo, ko to saznade, ko to donese u ovu varoš tako daleku od Beograda?On se nikad nije nakašljao; ni pred kim se nije požalio, nije rekao od čega su mu umrli roditelji.Svoje zlo je krio duboko u sebi.Jer su u Brkiću bila dva čoveka: jedan koji se pokazuje svetu, lak, pristupačan, sa kravatom od kineske svile, gotovo banalan, a drugi — nepoznat, sakriven u dubinu duše, egoist, mrzovoljan, koji ne zna ni za šta drugo do za tu bolest i borbu za goli život, neumoljiv, divalj, bez skrupula, i savestan do pedanterije da tu bolest sakrije i spreči. I do Danice su doprli ovi glasovi.Ali, ona nije verovala . . . ona nije htela verovati.Njoj je bila jasna jedna stvar: kalfa Spasoje bio ih je spazio onako bliske jedno drugome; pogodio je da mu je Dvorski protivnik, te mu našao... izmislio ovu manu kad drugu nije mogao. Sredstvo je bilo strašno i pogađalo pravo u cilj. U potrebi čisto ženskoj da uteši čoveka koji joj je blizak, Danica se reši da vidi Mladena, ma po cenu da bude kompromitovana. To se desilo jednog običnog, vrlo prozaičnog dana, kad su na praznoj varoškoj pijaci dremala dva tri planinska konjića pod bremenom drva.Brkić je kopirao sliku dvojice žandarma, »u celo«, s ukočenim očima i desnom rukom zakačenom za koporan.Kad Danica, u društvu s Cajom, uđe u »Fotografiju«, mladi čovek se iznenadi kao da se ova baraka osvetli nekom natprirodnom svetlošću. Danica je birala format, rešavala se oko poze, nije govorila mnogo, ponašala se iskreno, kao prijateljica i neprimetno merila okom gde se nalazi. »Fotografija« je bila jedna šatra od nerendisanih dasaka sa prozorom na krovu.Nameštaj je bio skroman: dva trn platna koja su pretstavljala neke stubove u bašti ... u hodniku, šta li!I jedan okrugao stočić na jednoj nozi, aparat pokriven crnom čojom, nekoliko stolica i dva tri rama sa nesigurnim fotografijama, u kojima se jedan amater trudio da postane zanatlija. — Ne viđate se, gospođice? — usudi se Dvorski, zavlačeći glavu pod crnu čoju aparata. — Vi ređe prolazite našim sokakom, — nehotice se ohrabri Danica. I kad se svrši sa fotografisanjem, oni su već bili prijatelji. Docnije, kad god bi ulučila priliku, Danica bi govorila kako se fotografisala, i da je laž da je Dvorski bolestan. — Ali, ona bolesna boja? ... — primećivali su joj. — Bolesna boja ... bolest!Ko nije bolestan? — presecala bi Danica nakratko. — Ovde, u našoj varoši, zdrav čovek može da umre od dosade i monotonije. Mladi čovek je otsad viđao češće ovu devojku, pred kućom, na prozoru ili kad izlazi iz škole.Ali mu to nije bilo dosta.Potreba da pođe istim putem kuda i svi drugi, želja da oseti dotle neokušana osećanja ženske simpatije pekla ga je i šaptala mu da traži sastanke s Danicom ... ne česte, nego jedanput dva u nedelji, da joj kaže koju reč kao u Adi ... kao kad ju je fotografisao. Ovo je bilo teško, gotovo nemoguće.Devojka je izlazila retko iz kuće, još ređe izlazila u jednu očajnu ulicu, ispunjenu neuglednim dućanima i jednospratnim kućama, koju mladi svet u jadnom Užicu zove glupim imenom »korzo«! Nezadovoljan tako, lutao je jednog dana sa Živkom kroz Gradsku malu, koja ga je izuzetno zanimala više od drugih krajeva užičkih.To je bilo staro Užice, zaostalo iz turskog, a možda i ranijeg doba, gde na ulicama malo što ima sem zida od ćerpiča, a unutra su kuće i kućerci, sa širokim strejama i niskim prozorima, sazidanim od pruća i blata, a oko njih vrt i avlija s hladovinom od vinove loze, kakvom voćkom, cvećem.Malo se vidi razlike među bogatijom i siromašnijom kućom.Tek pred nekim većim imanjem uzdižu se topole, da obeleže nešto veće, gospodstvenije.Idući tako kroz ovaj kraj gde se grad stapa sa selom, oni izbiše pred Cajinu kuću, nešto veću od ostalih, ali isto tako obojenu bojom od crvene zemlje, pokrivenu šašovcima, sa busenom čuvarkuće na slemenu i natrulim doksatom, uvijenim u lozu čardakliju, koja nikad ne sazreva zbog rane slane u ovim brdima. Pored bunara, u nekom plavom cveću koje je umiralo u suvoći septembarskog sunca, stajali su Caja i Danica. — Šta radite? — upita ih Živko i zastade. Razgovor se započe o vremenu, o tome jesenjem danu koji je svojom svetlošću opominjao na proleće, a bio neveseo kao pogreb, o tome pravom cveću bez zelenila ... o njima samima. Devojke im se pridružiše. — Do na ćošak! — reče Caja. I oni pođoše svi četvoro, onako bez naročite namere, jednom uskom ulicom, između jednog zida i jednog plota ... dalje, van varoši, kojoj je uostalom tu bio kraj. Caja i Živko započeše razgovor o nekom društvenom pitanju.Mlada devojka, činovničko dete, koje je imalo nešto više slobode nego trgovačka kći, volela je politiku, ali nije bila socijalist.Ona je zazirala od te reči, još buntovničke u našim palankama, i opirala se pesimistički optimizmu svoga školskog druga.Sem toga, strah ju je bilo da on i suviše daleko ne ode tim nesigurnim stazama, jer su se voleli i oni... ovako kao Mladen i Danica, ako je to ljubav gde se nikad ne pogleda oko u oko, gde se ruka ne stegne, nego se troše reči, reči proste, ali slatke, reči skupe, bez spomena o srcu, ali pune drhtanja, reči neme, stvorene od uzdaha i poljubaca. Put je ostavljao varoške kuće i jednom golom kosom vodio u razvaljen užički Grad.Caja i Živko, zaneseni u svoje teorije, produžiše još dalje: iza grada, u klisuru, gde se Đetinja jedva probijala, u pustinju, gde se put jedva nazirao, u divlja, ničim nedodirnuta brda, koja su oživljavali insekti, čudna flora od ruja i kržljavih jasenova i sitne otrovne zmije sa roščićem na glavi. Danica i Mladen zadržaše se na Gradu. To je gola, jednostavna džinovska stena, koja se odvaja od ostalog masiva usred klisure i gotovo je zatvara.Ona dominira celom varoši i vidi se odasvuda.Izgleda da su još Rimljani ocenili važnost ovog mesta i udarili prve temelje kastelu.Docnije je tu stanovala srednjovekovna vlastela.Tu je oslepljen Nikola Altomanović.Turci su poklanjali naročitu pažnju Užicu, jer im je trebalo zbog Bosne, i neobično su cenili ovu tvrđavu.Kara-Đorđe ga je junački osvojio, napavši ga sa sve četiri strane, o čemu ima jedna lepa lokalna pesma koja počinje stihovima: Pod knezom Mihajlom grad je predat ponovo Srbima.Po ugovoru, Turci su ga rušili.Kažu da su lagumi pucali nedeljama dok su razrušili ove zidine, načinjene od samog kamena, koji je srastao sa stenom tako da se ne zna gde se stena završava, a gde kamen počinje.Turci su plakali rušeći ove zidove, ali nisu ostavili ni jedan jedini nepošteđen.Tako sad stoje tamo ruševine: goli, okrnjeni, provaljeni, podriveni zidovi, utopljeni u opasno šipražje, puno podozrivih šušnjeva, beli kao osušene kosti, još strašni i tako survani, i ćutljivi pod svojom mršavom travom.Ko se ne boji zmija i sme da načini nekoliko koraka po jednoj nagnutoj stazi, ne široj od stopale, a iznad ambisa koji tu čini korito Đetinje, otkriće unutra divne hodnike od tesanog kamena koji ga vode u vrh grada, na okruglu, široku kulu, punu zaostale perunike i jorgovana, koji tu rastu na suvom pesku što se načinio od razbijenog kamenja i maltera. U sredini grada su dve pećine: Vidna, jedna vrsta tunela u masivnoj steni, koji spaja istočnu stranu grada sa zapadnom, i druga: Mračna, široka pećina sa vrlo uskim ulazom, da se čovek jedva uvuče, bez izlaska i sa ostacima nekog bunara, poslednje pribežište odbrane.Ko je još slobodniji i ume da se vere od zida do zida, s kamena na kamen, puštajući jedan džbun da se dohvati za drugi, dospeće u najbolje očuvan gradski hodnik, i tu, ako se ne slomije, jer je hodnik strmen, a pun ljigavog peska od svih tih razvalina, sići će na pomol Tavnice.To je jedan veliki bunar, u koji bi mogla stati jedna manja crkva.Zidovi su kao od hodnika, sve četvrtast kamen; samo su još širi, još tvrđi.Dalje se ne može.Još jedva ako se čovek nagne da zagleda u dubinu, u dno: tu je gomila nejednakog kamenja dospelog sa raznih strana, neke grede, grobna tišina i talasi Đetinje, koji se penuše, ližu zidove i romore tajanstveno, kao da hoće da kažu da se ne treba poveravati ovom varljivom miru. Mladi čovek voleo je ove zidine, kao i sve razvaline.On se posadi sa devojkom na jednu ploču u dubokom hladu koji je pravio vrh od gradske stene. Jedno jato tica prnulo bi sa trna na trn. On je bio kao opijen predelom koji se uzdizao oko njega. — Video sam još varoši, — reče on Danici, — ali moram priznati da nijedna nema ove draži ... ove divlje romantike kao što je užička.I onda puna suprotnost: samo korak, i ja vidim pitome voćnjake, bašte pune cveća.Sve to na mene utiče čudno ... izaziva mi misli o prošlosti, razvija snove o budućnosti, budi mi romantične želje u sadašnjosti.Ja se osećam raznežen, gotov na smeh bez uzroka i na tih plač kao uvređeno dete. Bujica reči navaljivala je na Mladenova usta.Mlada devojka ga je slušala . . .Slušala je ove reči kao muziku koja joj je otvarala nov svet u sredini sveta koji je stalno oko nje, a koji dotle nije primećivala. Desno ispod njih prostirala se cela varoš, sa belim kaldrmisanim ulicama, crvenim krovovima i pustim pijacama.Pored varoši je tekla Đetinja, vijugajući oko zidova, provlačeći se ispod mostova, dodirujući opuštene grane od vrba i razbijajući se o vodeničke brane.Ispred njih se uzdizala ćelava Stražara, čije divlje zelenilo parao je jedan kameni majdan kao kakva rana, i iza nje zelenila se pitoma Pora, prošarana livadama, gajevima, usamljenim kućama i putevima u svim pravcima.A levo od njih, kud su otišli Živko i Caja, ćutala je klisura u svojoj pustinjskoj veličanstvenosti; tek što bi hladan planinski povetarac zatresao za trenutak njeno rašće, te bi sve stenje u njoj najedanput oživelo, lišće drhtalo, grančice se previjale, zelenilo se presijavalo i klisura bi zašumila gunđajući i mrzovoljno. Mladen, kojem je fotografski zanat bio razvio osećanje za prirodu, oduševljavao se sve više, hvalio starinske zidine, otkrivao jorgovane i perunike, zaostale iz doba kad je grad bio u životu, divio se jednom idiličnom mestu na Đetinji, uspoređivao šumu u klisuri sa golotinjom Stražare, vaskrsavao čete boraca oko ovih gudura, kad najedanput zamuče. — Što ćutite? — upita ga devojka posle kratke počivke. Mladen ne odgovori odmah.Bio se setio svoje bolesti. Najzad reče: — Ja vam ovo govorim, a ko zna kad ću vas više videti. Danica razumede samo pravi smisao ovih reči, te se izvinjavala: — Ja ne smem često da izlazim.Moj otac je starinski čovek, vrla prek; inače... — Inače? — usudi se Brkić da ponovi. — Inače, ja ne volim našu kuću.Ona me muči kao tamnica ...Ja se tako lepo osećam ovde. — Pa onda, iziđite... iziđimo češće. — Ne. . . ne, to nije moguće. Mladen pogleda u devojku. Danica je bila u pepeljavom odelu, koje joj je vrlo lepo stojalo.Ona je odisala od zdravlja i mladosti.Jedan pramen kose igrao joj je po čelu i pravio ju je zanosnom.Pa ipak, ona nije bila srećna. Pred ovom slikom nevesele lepote, Mladen se oseti pobeđen. — Vidite, Danice, — oslovi je on toplo kao sestru, a glas mu zadrhta kao pred plač, — hvala vam što vam moje društvo nije dosadno.Da vi znate kako su tek meni prijatni ovi razgovori... ove reči!...Jer je jednom strancu vrlo teško u ovoj varoši ...Dopustite bar da vam pišem ... — Ne, za ime Boga, u našu kuću dolaze samo trgovačka pisma. — Ali, ja ću naći načina...I pisaću vam, ne ljubavna pisma, već ovo što govorimo ... ono što osetim kad sam daleko od vas, ono što najzad moram da kažem nekome.Ne odbite mi to.Ja sam strašno sam ovde, u Užicu. Danica ne odgovori ništa nego se diže.Oni pođoše za Cajom i Živkom.Blizu jedne velike stene mlada devojka se saže, otkinu jedan pozni žut cvet i predade ga Mladenu. Jedan slepi miš prolete.Prvi sumrak je padao. Dvorski je dugo premišljao na koji način da piše Danici.U prvi mah mislio je da to učini preko Caje.Ali ona, iako slobodnija, bila je palanačka devojka, koja ne sme da se često sastaje sa varoškim mladićima.Posle je mislio da pisma predaje Živku, a ovaj Caji, jer su oni bili komšije, drugovi od detinjstva.Ipak, nije smeo.Nezgodno mu je bilo da meša dvoje stranih u ovu stvar, čisto njegovu i Daničinu. Već su padali prvi snegovi.Užice je izgledalo kao mrtvo pod svojim belim pokrovom.Nastajali su neveseli dani kad zima odvoji ovu varoš od celoga sveta, brda ogole, poljane opuste, i samo vetar putuje po zaleđenim putevima. I ono malo posla što je imao u radnji Mladen je izgubio.U ateljeu je bilo hladno.Košava je probijala hartiju ulepljenu između dasaka.Kafane su zvrjale prazne.Sve se povlačilo u svoje kuće kao u dane koje opisuje jedna užička pesma: Još samo kod Mašana Crnogorca nalazio je mladi stranac nešto utočišta, nešto zabave u njegovim sirovim pošalicama i kraj tople obućarske peći. Groznice ga mučile.S grudima nije išlo kako treba.Mršaveo je.Pored toga, obuzimala ga duboka melanholija za Beogradom koji je ostavio, za ulicom u kojoj je živeo, za životom koji je vodio.Kao crni oblaci, na njega su napadale misli neodređene, ali teške kao brda koja su graničila varoški horizonat. — Ja joj moram pisati . . . moraću joj pisati, — ponavljao je u sebi. — Ali kako?Na koji način? — dolazilo je pitanje mesto odgovora. Kad već ne bi mogao dalje izdržati, on bi se krenuo Lipom, gde se nalazila Radnička škola.To je bila masivna stara zgrada na jedan sprat, bez ukrasa kao kakva kasarna.Kraj poslednjeg prozora sedela je Danica za svojom šivaćom mašinom i radila.Ona bi ga uvek spazila i s osmehom primila njegov pozdrav. Pa čak ni ovo nevino pozdravljanje nije smelo biti često.Jer je palanka uvek budna; ona uvek pazi bodro da se momak ne približi devojci i da se ne pogazi osveštani azijatski moral, koji polazi od nemoralnosti i ima maksimu da »konja i ženu treba držati za ular«.I mladi čovek je obarao glavu, predajući se sudbini. Jednog dana oslovi ga neko intimno: — Šta radiš? To je bio Ludi Diko, dečko od desetak godina, prekomerno velike glave, otvorenih mesnatih usta i slinavog nosa. Dečko se privi uz njega, umiljavajući se kao mlado živinče, i pokaza mu neke slike koje je kopirao iz zoologije. — Ovo je kurjak, — reče mu on, pa pokaza na jednu sliku, primitivno skiciranu crvenom i plavom pisaljkom. Zatim, opljunu prst i okrenu list, pa reče: — A ovo je zec ... vidiš kako bježi preko ograde.Imam još ... sve životinje iz menažerije: lav, zmijski car i majmun ...Daj mi marjaš da kupim crveni i plavi plajvaz. Mladen je poznavao ovog Dika.Neko ga je pohvalio da lepo crta, i to mu je dalo pravo na prosjačenje...Crta tako životinje i traži nešto za gumu, crtaću hartiju, pisaljke.Fotografu pade na um jedna misao, dade dečku pet para i reče mu: — Dođi sutra u »Fotografiju« da ti nešto kažem, pa ćeš dobiti još više. — A ’oćeš li da mi pokažeš tvoje slike?Ja sad crtam džandare. — Hoću ... samo dođi.Nemoj da me prevariš. Ludi Diko se pokaza kao vrlo vešt pismonoša.Svi su ga poznavali, te nikom nije padao u oči kad je prilazio Danici, pokazivao joj svoju menažeriju i uz slona dodavao joj ljubavno pismo.Ljubavno pismo!Da li se tako mogu nazvati ta pisma u koja se meće celo srce, a devojci se govori vi i izbegava svaka reč koja opominje na ljubav? Između dvoje mladih nastade duga korespondencija, gde se tabaci ispunjavaju, vreme ne žali, reči se troše, i nezainteresovani posmatralac se pita o čemu se toliko moglo pisati! Danica je pisala o praznini svojih devojačkih dana, o utisku knjiga koje je pročitala, o sitnim događajima u školi, snovima u budućnosti, a najviše o bolovima u očinskoj kući, koja ju je pritiskivala kao tamnica.Mladen je opet opisivao očajne dosade tuberkuloznog čoveka koji umire odavno, malo pomalo, i koji oseća kako raste jačina njegovih želja ukoliko se smanjuje njegova životna snaga. U tome im je prošla cela zima.Sastali su se tek kad su snegovi počeli kopniti i prvi behari beleti se po varoškim voćnjacima. To je bilo na poklade, kad se po Užicu prave ljuljaške.Staro i mlado izlazi da se ljulja, jer »se to valja«. Na Petrušića imanju u Pori je čuvena ljuljaška odvajkada, i sveta tu ima najviše.Ona je načinjena od samih vlačega, na najvišoj grani jedne ogromne kruške takiše na vrhu brda, te svako ne sme da sedne na nju. Brdo se crnelo od naroda.Ljuljalo se po redu.Snažni zanatliskimomci zamahivali su ljuljašku.Među njima je bio i kalfa Spasoje, u svome zelenom »kostimu«, nešto manje važan nego u Adi, uvek na prvom mestu, gotov da održava red i zapoveda. Kad dođe red na Danicu, ona se nerešeno okrenu oko sebe.Dole, ispod nje, belelo se Užice, sa svojim pravim ulicama i prekopanim baštama. — Ju, ne smem! — viknu ona. Spasoje joj pritrča i htede je osokoliti.Ali, devojka tek tada vrisnu: — Ne, ne, ne. Mladen je nehotice pogađao odavno kuda cilja Spasojeva uslužnost, pa htede sad da mu natrlja nos. — Sedite samo! — reče on Danici. — Ja ću vas ljuljati... ne bojte se ništa. Mlada devojka nagradi fotografa jednim osmehom i udobno se namesti na sedištu, načinjenom od uvezanih krpa. — Ta batal’ te, Dvorski.Vi ste slabi! — usudi se Spasoje. — Ostav’ te me na miru! — viknu mu oštro mladi čovek i zanjiha svoju draganu. Ljuljaška je bila vrlo teška.Danica, tako isto, nije bila laka.Na prvi zamah vlačezi samo zaškripaše, drugi put ljuljaška ode malo uvis.Treći put Dvorski ne pusti ljuljašku, spusti se s njom nizbrdo, pa s njom posle ustrča, a kad bi na vrhu platoa, on napreže svu snagu, cimnu vlačege, kleče na zemlju i pusti ljuljašku iz ruke. — Ah! — kriknu devojka. Ali je oko nje već strujao slobodni zrak, i ona letela visoko, iznad cele varoši.Vazduh je bio osetljiv, davao je otpor i vraćao je u naručja Mladenova.Zamajna sila je bila tolika da, pri povratku, devojka htede da proleti iznad ispruženih ruku mladićevih.Brkić poskoči, uhvati se za krpe od sedišta i zajedno sa ljuljaškom polete uzbrdo. Šešir mu je bio spao.Noge se bile raskrečile.Mašna od kineske svile prebacivala ramena. Kad se ljuljaška vrati prema stablu, on se otpusti. Devojka polete još dalje, još više.Varoš se izgubi ispred njenih očiju.Ona ugleda čitav jedan venac planinski i još nešto dalje... neke zagasite vrhunce što se, u dalekoj pozadini, spajaju sa beličastim oblacima. — Čudni zvuci čuli su se oko mene, — reče Danica mladom čoveku, silazeći sa ljuljaške sva zajapurena i zahvaljujući mu toplo. — Izgleda mi kao da sam putovala dugo kroz neku stranu zemlju, punu iznenađenja.Ima u vazduhu nečega vanzemaljskog, nečeg što opija ... što je slađe nego šećer. — Danice, kad ćemo se opet videti, — reče mladić mesto odgovora. — Imam mnogo da vam kažem.Zima je bila duga kao zatočenje. — U nedelju ću doći kod Caje, pa prođite sa Živkom. Mladen se bio zarumenio od umora i uzbuđenja.Jedna devojka šapnu drugoj do nje: — Jesi li ga videla kako je jak... kao zemlja!Ko to kaže da je jektičav? Na jednoj steni, koja je izbijala usred livade, sedeo je kalfa Spasoje u svome zelenom odelu i očajnoj roze-mašni.On je tupo posmatrao čas Dvorskog čas mladu devojku pred njim, i mislio na osvetu. — Sad mi neće ni ona proći bez ažije! — gotovo glasno reče, i steže pesnicu, ali u džepu, kako je to naučio još dok je bio šegrt. Te nedelje trgovčići su izneli klupe i sanduke pred svoje dućane na trotoaru glavne ulice.Razgovarali su u grupama, dovikivali se preko ulice i ogovarali prolaznike. Kalfa Spasoje je stajao sam pred dućanom.Očekivao je svoje društvo, sastavljeno od onih đaka koji lepo pevaju, ne uče dobro i vole da se napiju na tuđ račun.Već izbi tri sata na krošnjavom zvoniku varoške crkve, a niko se ne pojavi. U zlo doba izbi iz jedne kafane Lacko telegrafista, dopisnik beogradskih listova i pomalo pesnik.Sa polucilinderom na levo uvo, isturenih grudi, u tesnom crnom kaputu zakopčanom na poslednje dugme, plavim bakenbardima, crvenim karanfilom u rupici od kaputa, bez stomaka, sa ibercigerom u levoj ruci i tankim štapom u desnoj, on priđe Spasoju zviždućući, i razvuče ležerno: — Se-er-vus! — Gde je društvo? — Pitaš za društvo? — ponovi Lacko rastrojeno. — Ja, brate, no za koga! — Otišli su u Biosku, u naučnu ekskurziju, da razgledaju razvaline manastira Rujna, — odgovori Lacko zvanično. — Neće biti! — oponira Spasoje. — Prije da idu zbog banje.Sila je to od banje u Biosci.Kakva Abacija, kakvi bakrači!Izleči ti reumatizam k’o . . . — Manastir Rujan je slavan u našoj istoriji, — produži telegrafista bez obzira na primedbu Spasojevu. — Tu je bila prva užička štamparija.Već pisaću ja o tom.A gde mislimo? Poslednja fraza se odnosila na kafanu gde će otići da mezete pečenje sa panja, piju vino i puše specijalitete, sve u zdravlje čekmedžeta gazde kod koga je Spasoje služio. — Pa, ja mislim, u Turicu, kod Veljka? — Nemam ništa protiv, — odvrati Lacko povoljno i pogladi svoje bakenbarde. — Samo . . . ima jedna stvar? — Koja? — smerno upita kalfa Spasoje, kojem je imponovao ovaj probrani govor palanačkog telegrafista, novinara i pomalo pesnika. —- Stvar je prosta: hoće li biti pečenja? — i Lacko pljucnu. — Javio mi je Veljko po đetetu da kolje jalovicu.Kaže: nešto ekstra-vajn.Odvojio je za mene bubrežnjake. — To je pametno ... vrlo pametno.Ne gubimo vreme. — ’Ajd’ ti napred, pa me čekaj u Međaju. — Ama, zaobilazno je.Moraćemo udariti na Grad. — Ne mari.Ima više ’lada. — A i gazda da ne primeti što, — dopuni telegrafist značajno. Za to vreme sedeli su Danica i Mladen na Gradu, na onome istome mestu gde su sedeli prošle jeseni. Proleće je rasipalo svoju toplotu, u kojoj se divlje brdo rascvetavalo.Čudne boje cveća drhtale su po pesku od razbijenih zidova: nežna plava boja popine kapice mešala se sa intenzivnim žutilom nekog otrovnog cveta, bleda trava je krila pod sobom modru ljubičicu, trnje se pokrivalo belilom svoga behara, leske se kitile crnim resama, a ovde onde rascvetavala se perunika u buketima.Sve to je uvijala neka dirljiva blagost, romantična tišina planinskog vazduha. — . . .To načini pustoš u mojoj duši, — jadao se Dvorski svojoj prijateljici, zdravoj kao taj vazduh, jakoj kao temelji zidina koji su se više njih kostrešili. — Mnoge i mnoge dane premišljao sam: kako ću da živim, kako da razumem svet koji me okružuje.Ponekad bih preduzeo ponešto novo, radio marljivo, ali već drugog dana pao bih u očajanje i mrsio svoju kosu. Danica ga nije razumevala dobro, ali je osećala da pati, te uzdahnu, kao da je htela olakšati patnju svome prijatelju. — Na mene navaljuju talasi misli koji me zanose, ljuljaju me i valjaju; ja se prenosim u jedan svet gde hiljade slika idu jedna za drugom bez prekida. Mladen je bio, pored bolesti, nasledio od svojih roditelja svu nervoznost svoga oca i sve nežnosti svoje majke, kojoj je naličio kao slika.Bio se toliko preneo u svoje ispovesti da se i sam osećao raznežen duboko do srca, blizu plača. — U tim trenucima vaša pisma su me spasavala.Ja nisam ništa u svom životu osetio slađe od drhtavice koja bi me obuzela kad sam otvarao vaše ljubičaste vrlo uske koferte.Čini mi se da sam mogao poginuti za svako od njih. Iznad njihovih glava zašume jedan jorgovan, sav u cvetu. — Ta pisma su bila moj jedini poverenik.Što nisam mogao pisati vama, ja sam šaptao vašem rukopisu.Moji snovi su se ogledali u konturama vaših slova.Ona su me opominjala na plačne melodije, gde sam pronalazio odlomke svojih osećanja prikrivene, razbijene, smrvljene.Ne jedanput, ja sam iz njih izazivao celo vaše srce, i vaše patnje upoređivao sa mojima.I ja sam se uspavljivao, uljuškan svim ovim, kao talasima jednog jezera u nekoj srećnijoj zemlji i pod nebom blažim od našeg. Ispod njih se videla varoš i parče jedne ulice.Na telegrafskoj žici odmaralo se nekoliko lastavica. Najedanput Danica zadrhta. — Ja sam propala! — promuca ona. Uz put koji je vodio ka Gradu peo se Spasoje sa Lackom. Devojka je imala razloge zašto se bojala.Palanka ne dopušta ove sastanke, a još manje na ovom mestu, skrivenom, punom trave, zavodljivog džbunja i zelenog busenja kao gotovih postelja.Palanka ima svoj moral, svoju filozofiju, i ne veruje devojkama koliko ni mladićima.Ona neće da zna za osećanja viša od instinkta. — Sklonimo se... ovamo, za jorgovan, u grad, ja poznajem put, — ubrzano joj reče Mladen. Ali je bilo dockan.Pakosno oko Spasojevo već se smešilo, a Lacko, u pozi palanačkog kerbera, koji je sreo nešto neočekivano i pitao se da li je to moguće, bio je smešan. — Dobar dan! — razvuče Spasoje ponizno i pakosno. Devojka ga pogleda pravo, zacrveni se, i ne odgovori ništa. Spasoja zbuni ova upornost, te produži put, sagnute glave.Tek se okrete, da vidi šta rade ono dvoje kad mu Lacko primeti: — Ti dobi korpu! — Dobiće ona još veću! — odgovori kalfa jetko. Malo dalje, oni naiđoše na Živka i Caju.Ovo dvoje sedeli su na jednoj steni i čitali Pesme protiv tiranije.Dvoje mladih se i ne obazre na neočekivane prolaznike. — Vidiš bruke! — primeti Spasoje. — Pa ni da se zastide! — O, tempora, o, mores! — uzdahnu Lacko. Mladen htede da se digne i priđe Caji i Živku.Ali, Danica mu ne dopusti.Ona je imala tvrdu užičku glavu, koja zna da prkosi, te reče da ostanu tu dok Spasoje ne zamakne za brdo. — Hoću da mu pokažem da ga se ne bojim. I naslonjena na jedan kamen, pokriven vlažnom mahovinom, ona je gledala uporno za trgovačkim kalfom, namrštena pogleda, čela izazivačkog i usta napućenih kao da je htela reći: — Pokušaj samo!Ja te se ne bojim... ni tebe, ni tvoga Lacka, ni cele ove varoši, gde mi je teško kao u grobu.Ja vas sve prezirem. Iza nje se modelisala stena, visoka kao crkva.Nad glavom joj se nadnosio jorgovan pun nežnoga cveća.Oko nje se izdizale masivne planine, čije šume se zaodevale prvim zelenilom.Đetinja se penušala oko stenja, i u romantičnim vodopadima padala u virove.A dalje, od Stražare pa sve do Malih Kruščica, bio je prazan prostor užičke kotline, oivičene ovde onde poslednjim snegom.Ali, Mladen nije video ništa drugo do nju, Danicu, naslonjenu na parče stene koja se činila da drhti na proletnjem suncu.I on nije mogao odvojiti oči od ove slike, koju je ceo užički pejsaž uramljivao, kao da je znao da je vidi možda za poslednji put tako blisku njemu i samo njegovu. Stranci koji bi nas sudili po našim dnevnim listovima dobili bi o nama mišljenje još gore nego što ga već imaju.Dopis koji je objavljen o sastanku Mladena i Danice na užičkom Gradu bio je pun grubih šala, nedostojnih podmetanja i svirepih laži. Ko god je poznavao sirotu devojku, nije mogao verovati o raskopčanoj bluzi usred bela dana, u šetnje u Mračnu pećinu, u trunje po kosi.Pa ipak, sve što je znalo čitati i sricati po ovoj palanci gde vrline ugušuje sitničarstvo interesa, sopstvena beda razvija zluradost, navike sužava strah šta će reći svet i gde su strasti retke, — tražilo je novine u kojima je izišao taj dopis. I onda se govorilo sa okolišenjem, slegalo ramenima, osmehivalo skeptički. — Znaš li, jadan, da ti Danica neće više u školu.Uprava joj zabranila! — javi, odmah posle toga, Mašan Crnogorac svome prijatelju. Doista, istoga dana kad se pojavio dopis sastale su se članice uprave Radničke škole na savet. To su bile one žene za koje se kaže da su »iz prvih kuća«, a koje žive kao drvo ne menjajući se.One rastu pravo, ne skreću nikad s pravog puta, uživaju u onome što znaju, dodaju svake godine još ponešto svome znanju, ne mogu da zamisle da bi ovaj svet mogao postojati bez njih i vole samo licemerstvo. Devojka je priznala da je toga dana bila zajedno sa Dvorskim na Gradu.To je bilo dovoljno: poštena devojka ne sme odlaziti sa mladićima na takva mesta.Šta ih se tiče šta je bilo dalje: to se ne da oprostiti, i Danici nije bilo više mesta među dobrom decom. — Ama, jesu li te žene lude? — pobuni se mladi čovek na ovu novu nepravdu koja mu se činila. — Ja nisam dodirnuo tu gospođicu koliko ni sve druge kraljevsko-srpske devojke! Zaman se mladi čovek bunio.Na njega su napadale rđave misli kao rđavo vreme. — Nije istina da ti je ona bila ravnodušna kao i svaka druga, — govorio mu je jedan unutarnji glas. — I ona pati zbog mene, — mislio je drugi put. Hteo joj je pomoći, toj maloj palančanki koja se našla oko njega, zasladila mu svojim prisustvom, pismima i razgovorima njegovo samovanje u ovom izgnanstvu.On je hteo da pokaže celom svetu da između njega i nje nije bilo ničega do reči, blagih, probranih, bezopasnih reči.On nije nalazio ništa rđavo u njenim postupcima.Šta više, ona mu je izgledala tako lepa u svojoj žudnji za životom širim nego što su vidici u koritu Đetinje. Ali, kako da to pokaže?Na koji način da to učini?Ko će mu u varoši verovati? U tim mislima, on je šetao, sedao i osećao se umoran kao da je pokretao ceo svet. — Mora se nešto uradit’, čoče! — reče mu i Mašan jednog dana. Sem toga, ni Dvorskom nije bilo lako.Ko ga vidi, zapitkuje ga bezobzirno, zadirkuje cinički, prigovara bezbožno. Dođe mu da prekine sve i ostavi Užice.U trenutku da to učini, on oseti kako je vezan za nj vezama mnogo jačim nego što je mislio.Uprkos svega, Užice je bilo njegova varoš izabrana, u njega je preneo sve, on je verovao u Užice i voleo ga.On je voleo njegove ulice puna tišine, njegova brda gde su prizori stalno promenljivi.Na svakom koraku ostavio je nešto od sebe samog.U ovoj varoši je započeo život ozbiljnog čoveka, u kojem je učestvovao svim drhtajima svoga bića. Jednog dana sedeo je tako neodlučan sa Mašanom na pragu »Fotografije«.Sa jednog izgubljenog oblaka je padala sitna kiša.Ona je osvežavala vazduh, zalevala korov oko dućana, kuckala po Tolovim Zidinama, prskala kaldrmu. — A nu, jadan, što ne zaprosiš đevušu, — reče mu Mašan iznenada. — Svetoga mi Vasilija, daće ti je Veselin. Dvorski ga pogleda začuđeno, pa se onda osmehnu.Taj osmeh je bio jedva primetan, a žalostan kao pokrov na mrtvacu. — Vidiš li, Mašane, ove zidine.Sve je kod njih lepo početo ... sve je spremljeno što treba za kuću: brdo podzidano, avlija popločana, temelji udareni, ali kuće nema.Ja sam ti kao te zidine.Ja imam dvadeset godina, znam svoj zanat, u radnji imam sve što mi treba ... temelji su tu, sve spremljeno za život, ali meni nema života.I neće ga biti, ja to verujem, ja to znam.Moj otac je umro tek što sam se rodio.Moje detinjstvo je jedna duga istorija tejeva, crvenih vodica, apotekarskih mirisa.Majka je bdila nada mnom, i dan i noć, pa je posle umrla od iste bolesti kao i otac.Ja sam truo.Ja mogu možda još neko vreme ovako ...Ali, ja ne mogu ... ne smem upropastiti nekog drugog... i hoću da se moje zlo završi sa mnom. Dvorski je govorio brzo.Po licu mu je bilo izbilo neko plavetno rumenilo, a po bledom čelu hvatala se jedna kap znoja. Događaj sa Dvorskim i Danicom bi se možda zaboravio da ga neka tajanstvena ruka nije stalno obnavljala. Svaki dan je donosio jedan nov detalj.Dopis se razvijao, umetala se pričanja očevidaca, ispletao se čitav roman.Čak varoški šegrti počeše da pevaju jednu pesmu o tome. Mladi čovek je patio duboko.On beše izgubio svako spokojstvo koje ga je dotle održavalo u životu.Nebo je težilo nad njim kao pred buru.I on je osećao kao da će doći još nešto, neizbežno i fatalno, i da će mu razrušiti, uništiti sve što je imao i što je nazivao svojim. Još teže mu je bilo što ništa nije znao o Danici.Ona se nigde nije pojavljivala.Njena kuća, s prozorima na šalone, stajala je nepristupačna i ćutljiva.Dvorski nije čak smeo tuda ni proći: prvo, što ga ne bi rado videli u toj ulici, a drugo, što bi potsećao komšiluk na svoju istoriju sa Danicom. Kad ništa drugo nije mogao, on je izlazio na jedno obližnje brdo i posmatrao tu kuću.Ona je bila starinski tip užičkih kuća.Obrazovala je potpun kvadrat.Krov joj je bio u vidu zvezde.Uvrh krova nalazila se plehana vrteška, koja je svojom rukom pokazivala kuda vetar duva.Sa ulice, na prvom spratu videle se samo neke mazgale, jer je ceo sprat bio jedan ogroman podrum.Prozori od drugog sprata bili su naravno veći, ali pod samim krovom, tako da ih je široka streja zaklanjala do polovine.U avliji se videla oko kuće velika divanana obojena u srpsku trobojku.Od kuće, pa sve do iduće susedske zgrade, bio je masivan zid od ćerpiča.Na zidu je bila samo jedna kapija, na kojoj gvozdena alka u lavovskoj čeljusti vrši ovde još ulogu električnog zvonceta. Ovaj tip kuće, na koji mi danas malo obraćamo pažnje, zaslužuje većeg izučavanja.U njima je ukus naših starih; u njima njihov način življenja, društvenosti, javnog ukusa i mišljenja o varošima i o varoškom životu.Ali, ovo nije u ovom trenutku interesovalo mladoga čoveka.On je posmatrao tu kuću i mislio na jednu devojku koja je tu zatvorena i trpi istu muku kao i on. — Ne, ja joj moram pomoći, ma po cenu života.Čast je preča od života. I on se reši da zaprosi devojku.To je bio jedini put da pokaže svakome da je njegova prijateljica poštena devojka, a on da nije jedan banalan zavodnik. Spremiše se, on i Mašan, i odoše kući gazde Veselina. Bilo je to posle podne.Niko ne iziđe pred njih.Avlija je zvrjala prazna.Iz podruma je udarao zadah na plesan i piće.U dvorištu videše još jednu zgradu, snisku i dugačku, valjda za mlađe.Dalje, preko bunjišta, videla se bašta sa lejama luka, pritkama za boraniju, zelenom stazom po sredini, domaćim cvećem i s jednim lanjskim hladnjakom. Tek kad se uspeše uz basamake i otvoriše prosta starinska vrata na jednom mračnom pretsoblju, istrča pred njih jedna žena još mlada, ali poružnjala pre vremena, kao mnoge naše žene u provinciji.To je bila Daničina majka. — Gazdarice, pozdravi mi gazda-Veselina, — reče joj odrešito Crnogorac, — i kažuj mu, grdan ne bio, da smo došli do njega da se razgovorimo ka’ isti prijatelji. Žena ih zbunjeno uvede u »salu«, jednu oveću odaju, u kojoj je bio jedan krevet, pokriven srdžadom i okružen istim takvim jastucima, dve klupe do zida, zastrte vunenim ćilimom, ostareo orman od orahovine, žuto ogledalo i »živopis« Veselina i njegove domaćice iz njihovih mladih godina. Kad se Veselin pojavi, čovek od svojih pedeset godina, s velikim zaliscima,krupnih obrva, mesnatog nosa, namrštenog pogleda i zlovoljan, Mašan šapnu za sebe: — Pomoz’, Bože, radnijem Srbima! Zatim se diže, rukova se s Veselinom, pa ne dajući mu vremena ni da ih pogleda, započe: — Ja, lijepe ti sale, domaćine, a i jeste u pravog kućića.Ljevše ti je nema na Cetinju.A ko ti, čoče, izradi one slike, da Bog da mu se pozlatila. — Čortanović. — Ja, čuja sam za njega.Predava’ je u gimnaziju.To ti je bio majstor od majstora.Šumadiji osvetlja’ je obraz, — hvali Mašan i poče da ređa istoriju umetnosti u Užicu, koju su sastavljali razni učitelji crtanja i varoški moleri.Kad dođe na današnje doba, on lupi Dvorskog po ramenu i reče: — A ovo ti je đetić od đetića.Ravnoga mu nema do Mletaka.To ti je kuća od Kosova.Dvan’est mu momaka na tezgu smrdi.Dvori su mu nasred Biograda ... odmah do kraljevih: vrata u vrata, pendžer u pendžer, a paze se ka’ isti rođaci.No čuješ me, gazda-Veseline, da mi privjenčaš ovog đetića sa tvojom đevušom. Mašan zaćuta.Nasta teška tišina.Gazda Veselin je trljao nos kao da je mislio šta će reći.Najzad diže glavu, pogleda oba gosta, pa onda pruži prst desno od njega, kamo su bila vrata, i reče tiho: — Napolje. Reč se jedva čula.Ali, sve ju je ponavljalo: nakomrštene obrve gazdine, njegov plav nos vrlo raširen, blistavi zalisci na čelu, i prst koji je pokazivao vrata. Mašan i Dvorski se obreše na dnu stepenica ne znajući ni sami kako. Tu ih je čekala jedna prilika koja je drhtala i pribijala se u mrak.Ona pruži obe ruke: desnu Dvorskom, a levu Mašanu, i promuca: — Hvala ... hvala vam veliko. U tom zagrme sa gornjeg sprata rapav Veselinov glas: — Ja, ja ... još to samo!Zar sam ja odrapio moju đecu za kojekakve svjetske protuve! Dvorski zausti da nešto kaže Danici.Ali ga Mašan povuče za rukav, i oni se već nađoše na sokaku. Kad ih zapahnu ulična vrućina, Mašan izvuče jednu crvenu maramu iz nedara, otra čelo i reče isprekidano: — E, moj Dvorski.Propadosmo ti ka’ Janko na Kosovu.Ne kažuj nikom ovu našu bruku.Smijaće nam se cijelo Užice. Dvorski je disao duboko.Osećao je da mu se neki teret svalio sa duše: on je učinio sve što je mogao.Dalje nije bilo u njegovoj vlasti.Danica mu je rekla hvala.Drugo ga se nije ticalo ... nije mario šta će reći svet. Ali je on bio bled kao krpa.Jer mu jedna stvar iziđe pred oči, jasna kao dan: sa Danicom je sve svršeno, ona više za njega ne postoji na svetu, njemu ništa više ne ostaje od nje. On je sad osećao nov, fizički bol.Nešto ga je stezalo u grudima.On se nakašlja.Kad skide maramu sa usta, ona je bila sva crvena. — Mašane, — reče on polako, — hvala ti na ovoj usluzi... ona nije bila prijatna, ja znam, i možda moj brat ne bi mi je učinio.Hvala ti i na ranijim uslugama, ali učini mi još jednu... vodi me kući.Sa mnom je svršeno. Crnogorac ga pogleda iznenađeno: Mladen je klecao.On ga htede ohrabriti. — A nu, čoče, ne daj se đavolu.Vodiću te do nakraj svijeta.Svetoga mi Vasilija, nije to ništa.Samo si se zamorija.Ajmo ovđe, kod našega pobratima ... ima ti on pića svakojaka kakva ti ga nejma u Latina. — Ne ... ne, Mašane.Vodi me kući.Noge me izdaju.Svest mrkne.Ja ne mogu dalje. Drveće po ulicama opuštalo grane.Dva čoveka, držeći se ispod ruke, odmicala su polagano.Jedno pseto, koje se bilo izvalilo u prašinu, podiže glavu i pogleda ih sažaljivo, kao da ih je pitalo može li im šta pomoći.Palanka je zamirala pod prvim vrućinama. Nije prošlo ni desetak dana od ove čudne prosidbe, a Dvorski pade u postelju.Bolest koja je potajno rila po njemu pojavila se najedanput i načinila pustoš. U jednoj velikoj, sivoj sobi, koja je udarala na lekariju i neizvetren vazduh, ležao je nesrećni mladić na jednom krevetu.Njegova gazdarica se trudila, ali na svoj način.Oko njega je bilo očajanje i nesreća.Lice upalo, žuto, mrtvačko, obraslo u gustu bradu, koja je još pojačavala samrtno bledilo.Oči, svetle kao žeravica, gledaju nekako nejasno, neodređeno.A glas kao da dolazi već iz groba, potmuo i očajan. Dok je on tako ležao, napolju je tekao život, ničim nezaustavljen.Njega se retko ko sećao i obilazio.Tek ako s vremena na vreme obiđe ga Mašan Crnogorac ili Živko.Oni mu donesu novosti iz sveta, koji je već za njega bio zatvoren. — Juče neko pretuka’ kalfa-Spasoja, — javi se jednog dana Mašan. — Našli ga kod Tabane bez svijesti.Na glavu mu bio džak.Zaudara’ je ka’ ista strvina, te ti ga u rijeku, pa onda u špitalj.Kapetanin me ispituva. . . ama, bož’a mi vjera, nijesam ja.Ne bi’ poganija ruke. Mladen ga je slušao ravnodušno.Njega je nestajalo . . .Ljudska sitničarstva nisu se više lepila za njega.I on se pitao: — Našto to?Zašto da ga tuku? — A to će ti biti Veselinovi momci.Kurjak ti je to; on nikome dužan ne ostaje, aratos ga bilo. Drugi put mu Živko reče da je video Danicu. — Bio sam juče kod Caje, —- reče mu on. — Bila je i Danica.Ostali smo do samoga mraka.Danica je neprestano govorila o tebi.Ona veruje da ćeš ti ozdraviti, i mi smo, razume se, to isto govorili. Jedanput ga je posetila i Caja.Donela mu je slatkog od jagoda i jedva se uzdržala od plača. Ona je htela da mu nešto kaže, ali nije znala na koji način.Najzad reče: — Pozdravila vas Danica...Ona je htela da dođe sa mnom, ali nije mogla... nije nikako smela.Više nigde ne izlazi. Mladen je bio obukao nekakav grudnjak, i moglo se videti kako mu se grudi slabo dižu i spuštaju. — A što ne izlazi? — upita Mladen, tek da nešto kaže. — Da, htela sam vam to reći.Ona je vrlo nesrećna.Ona vas moli za oproštenje... za sve što ste morali da podnesete zbog nje. — Ne, ja nisam ništa trpeo zbog nje, — odgovori mladi čovek kavaljerski. — Ako je tu ko kriv, to sam samo ja... i niko više. — Ona je kriva, — ponovi devojka, — ona se udaje za jednog trgovca iz Čačka. Teška reč je pala, i Caja obori oči, ne smejući da vidi kakav je utisak učinila. Dvorski ne odgovori ništa.On nije voleo ovu devojku da je uzme za ženu, ali ipak... novost je bila strašna, i on zausti da kaže: — Što nije pričekala dok ne umrem. Ali se savlada i reče: — Ne krivite je ... ona je imala pravo. Ova rečenica se jedva čula i naličila je gotovo na uzdah. U sobi nasta tišina.S vremena na vreme, mladi čovek je kašljao i izbacivao veliku količinu žuta šlajma u jednu maramu. Caja mu popravi jastuk, da mu glava ne bude nisko, i pusti ga da se iskašlje. — Hoćete li da uzmete štogod, — reče mu ona, gotovo kroz plač. — Kakav lek? — Ja sam ih dosta uzimao, ali ništa ne pomaže...Dajte mi malo od vašega slatkog. Devojka otvori teglu, nađe jednu kaščicu, donese čašu sveže vode i prinese mu. Bolesnik ispi čašu do dna. — Dajte mi još malo.Ovo slatko me opominje na moju majku.Ona ga je uvek imala i govorila je da je lekovito ...Hvala, Cajo. Mladen, koji se bio malo podignuo iz postelje, opet leže. U sobi nasta još nesnosnija tišina. — Pa šta radite inače? — opet će devojka, tek da se ne ćuti. — Sit sam svega.Sve mi se dosadilo ... i jedva čekam da se i sa mnom jedanput svrši, — zakrešta jedva čujni glas bolesnikov. Mlada devojka se strese.Ona oseti u ovoj rečenici tragediju celog jednog života.Dalje nije mogla ostati, te se diže. — Ako vam ustreba štogod, — reče mu ona pri polasku, — javite mi preko gazdarice.Moja majka vas je pozdravila i rekla mi da vam to kažem. — Hvala, Cajo.Meni ne treba ništa.Pozdravite majku i kažite joj da je to vrlo lepo od nje.Pozdravite i Danicu.Neka ona sebi ne prebacuje ništa.Ona je bila vrlo dobra prema meni... i ma šta bilo sa mnom, ja ću ostati njen najbolji prijatelj. Gazda Veselin se žurio sa svadbom.On je bio prek, pijanica, surov, ali je on voleo svoje dete i hteo ga načiniti srećnim.Udavao je Danicu van Užica i ispunjavao jedan njen san.Samo se bojao da momak ne sazna šta izopačeno od one njene istorije sa Dvorskim, te je neprestano žurio oko spreme, skraćivao sve što se moglo i stalno se dopisivao sa novim prijateljima. Svadba je bila na samu Gospojinu, kako se u Užicu zove Velika Gospođa. Dan je bio vrlo lep, od onih dana pred kraj leta kad miriše otava, kad su užička brda puna rose i u vazduhu se oseća neka nedopevana pesma, žalosna kao život. Mladen je ležao u svojoj sobi sam.Držao je neku knjigu pred sobom, dok su mu misli lutale daleko van sobe. Jedan snažan snop podnevske svetlosti ulazio je u sobu. Ova svetlost ga je opominjala na nešto.On se sećao sa slašću prvog poznanstva sa Danicom... pre godinu dana... u Adi... u istoj ovoj nerandžastoj svetlosti pred kraj leta.Ona je bila u grao haljini od štofa sa jednim tesnim kaputićem.Kolo je bilo prestalo.Držali su se za ruke... šaptali jedno drugom besmislene reči, i bili srećni.Ah, ove reči koje nisu značile ništa, a koje su sadržavale celu sferu njihovog srca.Nijedna od njih nije ostala. Sa dna ulice prekide Mladena neka vika.Kao opomenut neodređenom slutnjom da će videti Danicu, on se izvuče iz postelje, s mukom obuče jedan stari iberciger i, pridržavajući se kreveta, uspe da priđe prozoru. To su bili svatovi. Jedan zdrav momak, snažan kao bik, jašio je napred i nosio razvijen barjak.Za njim je kasalo još nekoliko konjanika, veseli, zajapurenih obraza, pijani.Za njima se otegao niz fijakera. Mladi čovek zadrhta. U prvim kolima je sedela Danica.Obučena u belo, sa nerandžastim cvećem oko glave, ona je bila lepša nego ikad. Dever, s lentom na grudima i velikim buketom cveća, »zanimao« ju je, opisujući joj Čačak, park pored Morave, crkvu s velikim kubetom.Ona ga je slušala, ali ga nije razumevala.Ona je videla da se primiče Mladenovoj kući i bledela je, slična cveću oko njene glave. — Ah! — kriknu ona, i nasloni se na devera, sva uzdrhtala. Na prozoru jedne niske kuće stajala je jedna mrtvačka glava ... i smešila se na nju, čestitala joj svojim suvim ustima i punila nemim suzama svoje šuplje oči. Danica se povrati.Ona se pokloni duboko toj glavi, osmehnu zahvalno, njene oči napuniše se takođe suzama, i ona mahnu rukom u znak: zbogom, ali su pored nje već prolazile druge kuće, starinske užičke zgrade bez ukrasa. — Siromah mladić! — reče dever, očekujući objašnjenje. Kad Danica ne odgovori ništa, on produži: — Nema ništa od njega.To je valjda neki vaš rođak? — Da! — promuca Danica, i pritište maramu na oči. Kad prođoše njena kola, Dvorski se spusti na jednu stolicu.Njegova glava klonu, a krv, u crvenim koncima, poteče iz usta.On je pusti da ide: to mu je olakšalo težak grč koji ga je stegao usred prsiju. Nikoga nije bilo pored njega.Samo onaj snop nerandžaste svetlosti prodirao je kroz prozor i opominjao ga na reči slatke i potrošene, čiji neveseo spomen je blago bunio njegova uspavana čula, dok ga je škripa kola oporo vraćala u život. Uključeno u ELTeC-ext korpus 2021-02-21 JELENA J. DIMITRIJEVIĆ. IZDANjE I. Đ. ĐURĐEVIĆA U SARAJEVU U SARAJEVU 1918. Štamparija „Bosanske Pošte“ Ja sam bio kazao zbogom ljubavi, oprostio se s njom za navek s preteškim srcem, jer ona meni nije bila život nego cilj života.Prošle su bile muke, ali je došlo nešto gore, dosada i praznina.Na jedanput sam se osetio sasvim sam na ovom velikom i hladnom svetu.Niko nije imao da me rastužuje, ali niko ni da me veseli.I s takvim raspoloženjem, bez ljubavi i mržnje, pođoh u svet. U jednoj velikoj evropskoj pretonici, najvećoj varoši na svetu, gde milioni jure u mučnu i strašnu borbu za opstanak, i gde jutarnja magla liči na paru a večernje nebo na bakar, ja se upoznadoh s jednom Amerikankom.Upoznadosmo se u našem zajedničkom hotelu, malom i simpatičnom, što mnogo liči na udobni čestiti dom, i gde se čovek oseća kao da je u gostima kod svojih najboljih prijatelja, u hotelu kakvih je još dosta u ovom najprijatnijem kraju varoši. O na je bila gospođa, i ne beše tu sama već s majkom, jednom za čudo živom staricom kao sneg bele kose, koja se još od prvih dana razgovaraše sa mnom kao s kakvim starim poznanikom, raspitujući o mojoj zemlji kao o jednom od sedam čuda na svetu. Još odmah, i pre nego što sam i pomislio da ću se moći s kim upoznati, ja sam se interesovao za Amerikanku, jer ona je bila interesantnija od svih ženskih gostiju.Mlada, a crna kosa joj je prošarana sedinom kao srebrom ili penom iz Okeana koji je prešla prvi put u životu.Visoka i ponosita, ona je svojom pojavom ličila na neku kraljicu iz Novoga Sveta, koji je ostavila i došla u Stari Svet da kraljuje nad svim ženama, ili na kakvu »dolarsku princezu«. obučena je prosto — svaki dan u drugoj beloj bluzi — a elegantno.Namirisana je malo — mirisom od lavande — ona je znala koliko treba da se namiriše...Ona nije bila tako lepa, a ipak koliko lepa!Njena lepota bila je u onome što se ne prenosi ni kičicom na platno, ni fotografijom na hartiju: u pokretima, gde se videla igra valova i čula njihova muzika, i u glasu, gde su se prelivale sve boje cveća i stvari.Ali ono što je mene zanosilo, najviše zanelo, to je njen govor, za čudo neobičan, ne amerikanski, već specijalno njen.Ja taj njen govor sravnjivah čas sa zvucima nekakvog nepoznatog muzičkog instrumenta, čas s pesmom tice kojoj imena ne znam.Jedanput, ona reče: »Huaj haz hi e huajt het?«) a ja uzviknuh: »Vuga!« Učini mi se kao da peva vuga.Ali pošto je ime te ptice na mom jeziku vrlo neestetično, upravo ružno, ja ga više ne pomenuh.A jedanput, slušajući je, pomislih: »Ševino pevanje«, pa to sasvim odbacih: banalno.Dok sedi: obična žena, gotovo čak ne lepa; kad ide i govori — lepota!Sva se preobrazi, i ja bih svaki njen pokret, svaku njenu reč grlio, ljubio kao njene ruke ili lice... Pored ovoga, ona je zanosila čoveka i svojim držanjem i ponašanjem.Po držanju kraljica, po ponašanju dete.Kao čovek slobodna, a kao dete iskrena i prirodna.Ona, nova žena podsećala me je na staru, prvu ženu — pre njenog izgnanja iz raja...Možda je specijalno ona takva, kao njeni pokreti i njen govor...Pred veče, u sobi za odmor, ona je pred svima slobodno legala na sofu, da se u horizontalnom položaju odmara od duge šetnje po toj ogromnoj varoši i od utisaka koji su navaljivali na njenu dušu, da sanja o dotle neviđenim stvarima, koje je toga dana videla; i dok je ona ležala, žmureći, ljudi, i mladi i stari, podjednako, s uprtim pogledima u nju sedeli su i ćutali...I kad su već bili svi izišli, ja sam još sedeo ne mičući se, ne dišući, ne skidajući oči s nje, ne odvajajući svoje usne s njenih usana...U nje, žene možda već više godina, bilo je sve devičansko: oči, usta... i ja sam želeo da to ljubim.Dok je ona ležala tako mirno, kakav sam ja izgledao!Menjao sam boju; od svakog njenog pokreta trzao sam se kao neko koji je počeo da krade ili da vrši kakvo drugo rđavo delo.Njene noge, u plitkim cipelama, što su virile ispod lake haljine, dovodile su me do bezumlja...Koliko sam bio iskvaren životom, družbom sa! ženama što pred čovekom ne smeću s uma da su žene, te udešavaju hod, govor, pogled, osmeh, i pocrvene od svakog njegovog pogleda, ja tek sada vidim. I ako slobodna kao čovek, ona je od svih žena u hotelu bila najozbiljnija i najosjetljivija, dakle ipak najviše žena.Ona je bila inteligentna i obrazovana.Ona je iz najkulturnije države Severne Amerike, koja se zove Masačusec, ili kako je ona redovno zvala skraćeno: Mas (Mass).Po neko posle podne, kad bi ostala da se odmara, ona je govorila o velikim engleskim i amerikanskim pesnicima, i bilo joj je vrlo prijatno što te pesnike i ja poznajem, naročito što sam ih čitao na njihovom, na njenom jeziku.Zbog toga sam joj bio duhovni srodnik, i tražila je da se sa mnom razgovara.A kad smo ćutali, ili kad je ona govorila o drugim stvarima, a sam bio samo mužjak...Trpeći muke, ja sam proklinjao svoje vaspitanje.U mojoj zemlji niko i ne sluti da može biti drukčije!...Iz razgovora, ona od mene ču da kod nas žene ne idu noću same.Bila je neiskazano radoznala.»Zašto?« A kad joj ja, videći da sam se izgovorio, odgovorih sleganjem ramenima, ona navali na mene pitanjima: »Možda se boje pomrčine?Možda u vas ima suviše lopova, pa puštate noću i ulicama pse sa lanca?Možda kad padne mrak u varoš vam silaze iz šume zverovi?« Ja sam tada osećao jedan stid kako nikada do tada, pri pomisli da nam žene ne idu po varoši noću same zbog muškaraca.Ali da sam joj to kazao, ona bi napadala naše žene: zašto su nas tako vaspitale; grdila bi, možda, naše majke; ili, možda, ne bi razumevala.I ja ćutah. Jednoga dana pozva me na izlet.Ja sam bio izvan sebe od radosti.»Sad je prilika da nam se odnosi izmene«, mislio sam i radovao sam se.Ali ona je bila na putu kao u hotelu: prirodna, slobodna: s muškim saputnicima razgovara se kao s prijateljima, sa mnom se ponaša kao s drugaricom; a kad se ja jednom zanesoh i htedoh da ostanem od voza, ona me uhvati za ruku i uzvuče me u voz, pa mi se smejaše.O kad bi znala zašto sam bio zanesen! i da me je dodir njene ruke dovodio do bezumlja: da kleknem pred nju, da joj ljubim ruke, haljinu, i da joj govorim o najluđim stvarima, da je molim da me ne ostavlja, da živimo zajedno kao muž i žena...Ali ona mi je povraćala razum svojim slobodnim ponašanjem.Muški slobodna, ona je imala sva svojstva svoga ženskoga pola: da se brine kao majka čak i za one od kojih je mnogo mlađa.Ona se toga dana brinula za mene kao za sina, da pažljivo silazim iz voza, i da nešto ne zaboravim.Dok je ona sedeći prema meni gledala u divne predele jedne zemlje što liči na baštu obrađivanu vekovima i obrađenu do savršenstva, u zelene livade i gore i crvena sela, u belo nebo, dotle sam ja u nju gledao i goreo od želje da metnem svoju glavu na njena kolena čiju sam oblinu naslućivao pod lakom haljinom i gotovo gubio svest.U meni je bilo nešto zločinačko...Ja sam vodio borbu s čulima, a ona se ushićivala prirodom uzvikujući: »I dearly love nature!« (Ja mnogo volim prirodu), upotrebljujući prilog dearly, po amerikanski.O da je znala da ćuti, da ne čujem njen govor!O da je znala da sedi; da ne vidim njen hod!Od toga nisam osećao duševno uznemirenje...Jednom pohitavši prozoru, ona me dodirnu kolenom, pa i ne izvinjujući se, isto kao dete, ona me zvaše da gledam živopisne slike.Ja sam se od toga njenog dodira izgubio...Pribrah se pre no što bih učinio kakvu ludost, brzo odoh i stadoh pored nje, pazeći da je ne dotaknem.Pred nama se pružala dolina kao kakvo beskrajno zeleno more, a od šumaraka činile su se lađe.Dalje se videlo drugo, plavo more.To je bilo dno neba koje je davalo potpunu iluziju mora.Više njega bila su dva dugačka gusta oblaka, i oba kao da su po sredini puna zlata, a okolo puna čađi.I kad bi se sasvim zgusnili, iz njih bi pala zlatna i čađava kiša; ona zlatna razlila bi se po sredini plavoga mora i ličila bi na kakvo žuto vodeno cveće.Jedna visoka crna motka ocrtavala se na tome plavetnilu i izgledala je kao katarka s lađe koja je potonula.Amerikanka se ushićavala ovom slikom i obraćala mi pažnju na njenu celinu i na delove, razumevajući se mnogo u umetnost, jer je o njoj govorila s jednim dubokim osećanjem.»Od svih lepota na svetu, ja najviše volim žene!« uzviknuh ja do krajnosti uzbuđen i pogledah je oštro u oči.Ona od toga drskog pogleda ne obori oči, i ovo ne primi kao aluziju na sebe, kako bi primile žene s kojima sam se ja družio, crveneći i smejući se, ili bledeći i uozbiljujući se.Ona ovo primi kao jednu moju ispovest...Nad svim tim lepotama sijalo je jedno malo severno a ipak toplo sunce.Ja sam toga dana video da kao miris i muzika na čula utiču i predeli.Oni na čula utiču kao bela topla letnja mesečina ili kao lep proletnji dan.Pod svakim drvetom u hladu ja sam zamišljao sebe pored nje, i sve mi je bilo milo i slatko, i svaki moj živac vibrirao je, a u meni nije bilo ničega duhovnog.U tim trenutcima, ja iskvaren životom čovek nisam ličio na čoveka. To tako trajalo je skoro tri nedjelje, a tad se desi nešto što me preobrazi... Ja sam se s njom sastajao svako jutro i svako pred veče.Jutrom, pošto smo se sastali u sobi za odmor i porazgovarali se, ili upravo pošto je ona govorila a ja ćutao, ili mucao drhteći kao krivac, mi smo se razilazili.Ali po tome kolosu gde jutarnja magla liči na paru, i to na paru što se diže iz kakvog ogromnog basena, u kome se ovaj kolos kupa, spirajući sa svoga džinovskog mrko-crvenog tela čađ palu iz hiljada fabričkih dimnjaka, po tome čudovištu koje pesnici nazivaju gradom presićenosti i gladi, ja ni za trenutak nisam bio bez nje; ona me je svud pratila kao moja senka; ja sam je zamišljao ponositu i slobodnu i bio sam beskrajno radostan.Po neki dan, ja nisam smeo da zaplivam u talase od sveta, jer ne bih umeo plivati pa bi me odneli ti talasi.Tada sam obično bežao u jedan park, koji, kako mi se činilo, kraja nema, i prolazeći kroz bujno zelenilo sedao sam ili se pružio na ledinu među beskućnicima; nad glavom su mi šumeli stari hrastovi, a ja sam kroz njine grane gledao u teško olovno nebo, ili u lako kao od bele svile, i sanjao o Amerikanki; a posle sam odlazio u sredinu beskrajnoga parka i sedao na jednu usamljenu zelenu klupu pored jednog jezera s belim labudovima, i tu, duhovnim očima, gledao milu ženu, milovao je, imao je svu...Pa sam skakao i bežao iz parka, zalazno u hučne ulice kolosa, grada presićenosti i gladi, magle i dima, koji se rasprostirao po svoj varoši, i kad je vreme lepo, dizao se u vis, razređivao se i mešao s oblacima; a kad je ružno, padao na zemlju kao magla.Tražio sam da se izgubim, da se ja, jedan ništavan delić, utisnem u tu mrku celinu, da me nestane u njoj. Jedno jutro puno magle i pesama uličkih pevača, što pevajući zarađuju nasušni hleb, udaljujući smrt od gladi, ja odoh, kao i prošla jutra, u hotelsku baštu, gde se osećao miris dima, vlažne zemlje, trave i bršljana razastrtog po svoj visokoj ogradi; a visoke akacije šumele su tužno kako obično šume u vlažna maglovita predjesenska jutra.Preda me istrča mala Neli sva u belo s crnom mačkom i razgovara se sa mnom...»Smem li, Mis Neli, da vas jedanput poljubim?« upitah tobože ozbiljno.»Smete, ali samo jedanput«, odgovori mi ona kao u šali i zapreti mi prstićem.Ja je poljubih.Ona se nestašno nasmeja i poljubi me, i odmah bezazleno reče: »Ja putujem... u subotu«.Ja osetih bol...Posle sam otišao u sobu za odmor gde na mene navali seta zbog odlaska male Neli. I ona je Amerikanka.Obe imaju crne oči.Samo što ona ima zlatnu kosu, a ona druga srebrom prošaranu.Ja sam se na nju toliko navikao: ona se polako neosetno uvlačila u moj život. Sedoh za sto pored prozora iz bašte, da pišem.U sobi ne bejaše nikoga, a da nije puckarao ugalj u kaminu i škripalo moje pero bila bi potpuna tišina.Čak se nije čula kao večerom uličnog života huka, koja se u daljini, po odelenjima te bašte pretvarala u šum i ličila na zujanje pčela u košnici...Moja ruka letela je preko jedne karte kad se otvoriše vrata i ču se laki šum koraka i jedva čujno šuštanje haljine...»To je ona!« osetih... i zacelo sam bio bled kao krpa...Znao sam da je ona pre no što je zamirisala lavanda... Okrenuo sam se, odgovorio joj na amerikansko, na njeno dobro jutro.Njeno Dobro Jutro!Ono je meni bilo čitava pesma, i to pesma ne kao nešto duhovno, već materijalno, i ja sam želeo da metnem svoja usta na nju...Osetio sam gde će sesti, ali se više nisam okretao, nego sam pisao jednom svome prijatelju, unoseći u svako slovo nju, ili upravo pišući o njoj.Kad bih nešto sad pošao od rođaka do rođaka i od prijatelja do prijatelja da potražim svoje karte iz te varoši, ja znam da bih u svakoj karti našao nju i svaku bih čuvao kao jednu relikviju.Sve te karte, ja znam, tople su, jer se u njima oseća srce.»Ja sam još ovde.Moje društvo još nije otišlo«. iskazivalo je moju sreću mojim prijateljima.»Pored svoje uske otadžbine gde sam se rodio i koju volim kao što sam voleo majku, ja imam i jednu široku otadžbinu; ona mi je dosad bila svet, a sad mi je svet — ova varoš«.Tako sam pisao; a da li bih ja tu varoš toliko voleo da u njoj nije bila ona, i to je jedan problem koji mi ostade nerešen. Ja sam se svaki čas okretao, a ona je podizala glavu, pogledala me i osmehnula se.Bilo je trenutaka prošlih dana, naročito na izletu, kad sam se ljutio što sam se zanosio, još u početku, njenim detinjskim ponašanjem, i spopadao me bes što ne pocrveni, kad ja pocrvenim, što me ne pogleda čežnjavim pogledima, kad u nju ja tako pogledam.Pa tako je bilo i ovo jutro.Ja sam je želeo sasvim drukčiju... Prođe prilično, ja se ne okretoh, jer se zarekoh da se ne okrenem; pisasmo oboje, ja sam čuo škripanje njenog pera.Ja osećah da me ona oseća, i da me gleda, i ne mogavši izdržati više, okretoh se: pogled mi se susrete s njenim pogledom i učini mi se da to gleda starija sestra u mlađega brata.U tom trenutku, u njenim očima bilo je neke topline, neke nežnosti starije sestre.Kao da mi je govorila: »Dečko, pišeš o ženi... rano je to za tebe«.I ja spontano skočih, i kao njen mlađi brat, i ako stariji od nje, slobodno, kako nikad dotle, priđoh njoj.Ona zaustavi ruku s perom, i podignuvši glavu pogleda me u oči s osmehom i kao da me pita: »Dečko! šta hoćeš od mene?« Ja brzo rekoh, prvi put ne mucajući: »Ova soba mi je prazna bez vas«, i poljubih je kao pre pola časa malu Neli, ne tražeći od nje dopust kao od male Neli...Dodirnuh joj usnama lice, ali u tom lakom poljupcu, na mojim usnama, bejaše sva moja duša.Ona iznenađena veselo uzviknu: »A!« i poljubi me kao pre pola časa mala Neli...Ja se ne makoh od nje, osećajući da i ona oseća da sam je poljubio dušom, i da poznaje koliko sam srećan: »Ja putujem... u subotu«, reče ona bezazleno s osmehom isto kao mala Neli, a ja osetih neiskazanu bol...Ne, to osećanje imena nema.Ona učini glavom na moje mesto, kao da mi kaže, kao bratiću: »Dobio si što si hteo, pa sad me ostavi: imam da pišem«, i ja je poslušno ostavih, i sednuvši na svoje mesto uzeh pisati.Pisah, pisah, pisah, osećajući neprestano nju.A šta pisah?Šarah po čistoj hartiji, ali u svakoj šari, čak u svakom potezu bejaše ona...Ona se polako, neosetno uvukla u moj život. Ustadoh i pođoh bez zbogom...Ona me pogleda i osmehnu se.I ja se osmehnuh.I u tom osmehu bila je moja duša.Kraj vrata se zaustavih i okretoh se, prečišćen, preobražen, preporođen, sasvim drugi.Ne to sam bio ja, samo u drugoj nijansi, svetloj kao da je obasjana suncem.Jer i nebo: jutrom, u toj varoši, obično je sivo, večerom crveno, a u podne belo kao sneg, i ipak je jedno isto nebo...Pogledah u nju, a ona, u beloj bluzi, sedeći pravo, pisaše...Ne okrećući se piše, piše, piše kao da hoće da ispiše sve bolove srca i da perom reši sve probleme duše.U ogledalu nad kaminom vidim joj profil osenčen palminim lišćem i crnu kosu prošaranu srebrom i penom, po kojoj treperi jedan zlatni sunčev zrak, pao, u tom trenutku, kroz prozor iz bašte gde su se još igrale crna velika mačka i mala Neli sva u belo. Ulicama sam išao kao lud.Ja toga dana nisam mogao daleko, nesvestan kroz svesne milione kao duh kroz materiju, nemajući očiju za onu gustu neprobojnu šarenu masu, što nadire s grdnim šumom kroz ulice optočene mrkim zgradama.Kao uzburkane morske vode kroz moreuzine kraj kojih se dižu crni kiparisi...To je sve spolja, ta gužva sveta, to kucanje bila, udaranje ogromnog srca jednog kolosa; a ja za spoljašnji svet toga dana nisam imao ni očiju ni ušiju.Mene je nosilo nešto jako, veliko iz mene...Ja sam njen poljubac osećao, neprestano, pa svome licu i dodirivao sam to mesto prstima, na prste ljubio, ili bolje reći celivao sam ih kao sveštenik crkvene utvari.On me je menjao svaki trenutak, i ja sam bio čas kao nekakvo krilato vanzemaljsko biće što leti put neba, čas kao zemaljsko, čovek, veliki, najveći vojskovođa, koji je pokorio svet.U samopoštovanju odoh do krajnosti.Da mene poljubi ona što je došla iz Novoga Sveta u Stari Svet da kraljuje nad svim ženama!Da meni da odličje koje, kao kraljica, daje samo izabranom među izabranima!Sreća, ponos što li je to bilo, obuze me do krajnosti, i ja ne videći ništa čulnim očima, uvučen sav u sebe, probijah se kroz gustu neprobojnu šarenu masu, koja me je nosila, čuvala, iznosila na čistinu, gde sam se predavao jednom čudnom intenzivnom osećanju, što mi je dolazilo kao poznato iz davne davnine, iz prve mladosti.Ništa nisam video, čak ni ono što sam do toga dana gledao više no najveće znamenitosti i zbog čega mi je ova varoš, kraj sve svoje sumornosti, imala veseo izgled; nisam video žene, one lepe žene izrasle kao jele...Posle sam se rasvešćavao i nisam smeo zaplivati u strašno uzburkano more.Silna svetina, tiska se kao morski talasi, talasa se kao uzburkano more.To su morski valovi, žuti, plavi, crveni, bezbojni, taj svet, svetina, ta kola, ti automobili, tramvaji, omnibusi, i ta lupa, treska, huka, žagor, žuborenje, kao kad se uznemiri more.One talase od vode utišava trozupcem Posejdon; ove talase od sveta obustavlja rukom žandarm.I ja trenutno svestan, čekao sam da se digne ruka kakvog mladog lepog diva, »čoveka u plavo«, pa da pretrčim...To jako osećanje vodilo me je, nosilo me u tišinu, gde ću moći mirno osećati njen poljubac na svome obrazu i neuznemiravan gledati nju, gledati je u beloj bluzi, osenčana profila palminim lišćem s jednim sunčevim zrakom u kosi...Taj momenat mi ju je duboko urezao u svest. Lutao sam do samo podne, bez odmora, ne osećajući umora, čas do krajnosti veseo, čas do krajnosti tužan.I u jednom i u drugom slučaju, ja sam bio sav duša.Čas sam bio kao neka druga, treća osoba koja ide sa mnom da gleda borbu dva osećanja, što se bore u meni, — radosti i žalosti.Radost je došla zbog poljubca, a žalost zbog odlaska mile žene.I kad bi pobedila radost, ja sam klicao, pljeskao, a kad bi pobedila žalost, ja sam bio neiskazano tužan.I najedanput rasvestivši se, počeh bežati od sveta na ulici, brzo uđoh u meni mili dobro poznati beskrajni park; ali i tu svet...Požurim se od glavnih aleja, gde je vrilo kao na ulici, nebrojena kola, nebrojeni konjanici, pešaci, mnogi ljudi bez brkova kao žene, sve žene koračaju kao ljudi, svaki sa svojom ljubavlju ili mržnjom ili ravnodušnošću, ili radošću i žalošću, kao ja...; uputih se u samoću, zelenom jezeru s belim labudovima. Ali kad spazih onu usamljenu klupu zelenu kao trava koja beše, ovog dana, okićena, gotovo sva pokrivena žutim lišćem opalim s jednoga ogromnog starog hrasta, ja se trgoh kao od kakvog svetog mesta koje sam ja obesvetio, i pojurih natrag, u svetinu, da se izgubim u njoj... Kad god bi me obuzela žalost, bol, jedan intezivan bol zbog njenog odlaska, ja sam se sasvim svesno pitao: »Šta je meni ta strana žena?Zar sam ja mislio da ona neće nikada otići?« O! šta je ona bila meni?!A da sam ja njoj samo jedan simpatičan fellow traveller (saputnik), to jest jedan mio poznanik iz hotela kao i njenoj maloj sunarodnici, ja to sam najposle toga dana video, to jest setio sam se toga.Obe su se ponašale prema meni drugarski, kao moji muški drugovi, i ma da su u suknji, obe su me poljubile kao druga ili kao brata.I u mesto ma mi je milo, ja se rastužih, i poželeh od srca da je to bio samo san, da me ona nije u istini poljubila... Najposle, vrativši se grdno umoran od hoda i od osećanja, ja ne odoh tamo gde sam nju ostavio, nego u svoju sobu.Kroz otvorene prozore videlo se podnevno sasvim belo nebo, gde su se jasno ocrtavali s kuća mali crveni dimnjaci »koji izgledaju kao tek izvađeni krvavi zubi«, kako kaže Hajne, i sa starih veličanstvenih crkava i palata ogromna crn kubeta što izgledaju kao senke džinova; a malo severno sunce sipalo je hladni zlatni prašak na moju postelju.Ja se na taj zlatni sloj stropoštah, ali ne u mislima s njom kao pre naših poljubaca.U meni se probudio jedan drugi viši čovek...Ali kad osetih miris postelje koja je mirisala na fizičkog čoveka, u meni se pojavi jedna strast, jedna želja, jedna misao, jedna originalna misao koja me sveg obuze: da je neko ljubi.Neko, ne ja.I taj neko da u svoju ljubav unese sav svoj žar, svu svoju čistotu... Ja se setih jednoga mladića.Toga mladića od pre nekoliko dana ja bejah video više puta u sobi za odmor gde ona sedi ili leži, da sedi prema njoj, i nikad ništa ne pomislih.Ko je bio taj mladić nisam raspitivao, jer on je meni bio samo čovek.Kao da se tako zvao.I ja sam ga uvek gledao u njegovu čovekovu glavu obraslu gustom kudravom kosom, u njegovo čovekovo lice, i ma da je obrijanih brkova, u njegove ruke od samih mišića, naročito noge u kratkim žućkastim crno kariranim pantalonama i dugačkim crnim čarapama koje su pokrivale njegove oble gotovo ženske listove.Morao je biti veliki sportist; i zacelo čeličnih živaca...Pogleda je čistih kao u deteta, a jak i čvrst kao da je od bronze.Ovakav je morao izgledati prvi čovek...Kad bi najveći vajar našega doba hteo da stvara od bronze čoveka, onoga prvobitnog pećinskog čoveka, on bi trebao za model da uzme ovoga mladića...I najedanput, ja videh na svojoj postelji njino milovanje...»Oni su i telom i dušom jednaki, onaj stari čovek i ova nova žena.Ne, oni su oboje novi...Kako će biti zdrav plod njine ljubavi!...I kad bi se ovako zdravi rodili milioni, izlečilo bi se naše bolesno doba«.Ja sam to docnije mislio...; onda nisam umeo misliti. Dok sam želeo da je ljubim, ja sam neprestano gledao da sam s njom, da sedim blizu nje, da je gledam i osećam; a kad je poljubih, ja je izbegavah i nađoh drugoga (valjda što je bolji, dostojniji) da je ljubi...Ja bih sad od fizičkog dodira s njom umro... Dva dana je ne videh, ne htedoh da je vidim — stideh se.Kakvu sam ulogu ja igrao posle naših poljubaca...Dok sam je u mislima ljubio izlazio sam pred nju i crveneo sam, ali ne od stida već od požude.Sad, stid.O kad bi ona znala!I izbegavao sam je, s namerom da je ne vidim do njenog polaska, ni kad pođe, te da mi se čini da je ovde, izišla u varoš, isto kao kad mi neko mio umre: ja ne idem da ga mrtvog vidim, ja ne pođem za njegovim kovčegom, odajući mu poslednju počast, samo da mi se čini da je živ, otišao kud god na put. Ali još prvog dana, ja joj se sretoh s majkom i pozdravivši je, najljubaznije, zbunjeno upitah: »Vi putujete... u subotu«. — »Ko vam to kaže?« upita ona.»Vaša kći«, izgovorih ja s jednim bolnim osećanjem. — »Moja kći!« reče ona začuđeno.Pa tad, gotovo šapatom dodade.»Da, treba da putujemo u subotu, ali... ona neće.Nikad nisam ni pomislila da će joj se ovde ovoliko dopasti.Ona voli ovu crnu varoš!« završi s čuđenjem.Mene trenutno obuze radost: zašto voli ovde.»Zbog mene«, smelo pomislih i počeh se nervozno smejati od radosti.Ali to bi za trenutak, kao što rekoh, pa opet bol. Drugoga dana tačno u pet, kad se pije čaj, bio sam u hotelu.Ne mogu da izdržim više, moram da je vidim.U svojoj sobi oprah se od čađi, obukoh se u haljine za koje mi ona reče da joj se dopadaju i siđoh u prizemlje.U trpezariji se još pio čaj i jelo maslo i marmelada, a ja sam pošao k vratima...Ali na jedanput, ja čuh njen glas i glas nekoga čoveka...»Mi putujemo u subotu«, reče ona. — »Natrag u Ameriku?« upita on.»O, ne...Na kontinent...« Muški glas mi je nepoznat.Naglasak amerikanski.Zacelo jedan riđi postariji Amerikanac, jer on sa svakim govori, svakoga zapitkuje...I spontano izvirih u trpezariju i videh nju s majkom za stolom kod prozora, a niže za drugim stolom videh njega, onoga mladića, sportista, bronzanog tela i čeličnih živaca, svoga prvobitnog čoveka: ona se s njim razgovara...Trgoh se kao od ujeda guje, pa i ako me ona spazi, ja je ne pozdravih, ne uđoh, vratih se i pojurih uz stepenice kao da me ponesoše nečastivi, uleteh u sobu i ugledavši ono mesto na svojoj postelji, gde sam nju s njim zamišljao, jednim skokom dođoh do njega smakoh čaršav i uzeh ga cepati.Kad sam ih zamišljao da se miluju, ja sam bio miran.Kad ih videh da se razgovaraju, ja besnim.Nikad nisam pomislio da će mi biti i najmanje krivo kad je vidim s onim koga sam joj ja izabrao... Pa dođoh do prozora i naglo ga otvorih.U sobu pojuri svež predvečernji vazduh.Pogledah u nebo: ono je kao od čađi, a na nj kao da je prosut jedan mlaz krvi u obliku srca...To je bio mlad mesec.Ja se od toga meseca tako krvavog stresoh, i okrenuvši se, zazvonih...Na vratima se pojavi, pošto je zakucala, vitka plava devojka, u plavo s belom kapicom.»Dajte mi drugi čaršav, molim vas...Ja ću ovaj platiti«, rekoh pokazujući na bele komade.Oca me pogleda uplašeno, mucajući: »Hvala!...Hvala!..., i požuri se napolje, misleći valjda da sam poludeo, jer zacelo sam izgledao kao lud. Ja strčah niz stepenice.Dugačkim hodnikom tiho su išle devojke u plavo s belim kapicama, i ne praveći nikakvog šuma iznosile su iz trpezarije šolje od čaja, posuđe...»Svršeno je...Sad će izići ona«, pomislih i zadrhtah od susreta s njom, pa pobegoh na ulicu... Ne misleći ništa uputih se k varoši uvijenoj u večernju tanku providnu maglu, kroz koju se pomaljao jedan strahovit požar.To nije bio požar nego osvetljenje varoši: palile su se mirijade lampi i sijalica na izlozima i reklamama i po trotoarima na visokim gvozdeenim stubovima; i na jedanput sva varoš zatrepta, zasija se kao u ogromnom požaru s plamenom koji lizaše put neba; ono malo-čas čađavo nebo pocrvene, postade bakarno: kao svakad i sad — svoju noćnu boju dobi od zemlje; ona crna sumorna varoš pretvori se u beli čarobni vilinski grad.U sporednim gotovo praznim ulicama rasprostirao se miris benzina, automobili su se pomaljali podmuklo, bez šuma, kao kakve podmukle zveri i leteći po glatkoj kaldrmi časno puštali su glas koji je ličio na pesmu sirene, posle na zviždanje vetra izišlog iz meha Eolova.Hromi su ostavljali svoja zakupljena mesta za rad, ne za prošnju; trotoarske noćne pevačice u izanđalom odelu i upalih obraza, na kojima je izvajana glad, prikupljale su se i udešavale su svoj tužni »Prelid« za svoju Pesmu Suza.Ja sam za sve to sad imao tako malo očiju i ušiju, jer me je celog bila obuzela samo jedna misao: još večeras nju da vidim.Ja se moram s njom još večeras sastati.Ali kako?Nisam mogao naći ništa zbog čega bih joj se približio.O, Bože, zar sam pre tražio uzrok za približavanje!...Da je pitam hoće li da putuje u subotu.Zbog toga... nema smisla.I kroz glavu mi senu jedna misao: »Da je zamolim da mi kaže koji ću poklon dati sestri«. Požurih se u hotel, i da bi mi se što pre otvorilo, ne zazvonih nego lupnuh čukom na vratima: udarih jako jedanput.Švajcarac otvori vrata, i ja uđoh baš u tom trenutku kad je iz trpezarije izlazila ona...Sretosmo se; ja uzeh mucati više nego ikad: »Molim vas da... u studio... dođete... — Moja majka? reče, to jest otpeva ona brzo.»Ne... vi.Jedan poklon... za sestru...Ja ne znam šta je za nju, pa vi da mi kažete, koji...« — »Da se javim majci«, prekide me ona i ode u sobu za odmor; a ja se spremah šta ću sve da joj kažem.Mislio sam da joj kažem da je volim, i da je preklinjem da beži, što pre, odavde, da je ja ne obesvećavam svojom profanom blizinom.Jer nešto što mi je sad najsvetije, to mi je ona...Ona se odmah vrati i uđe sa mnom u studio.Bila je vrlo ozbiljna.Ne progovorivši mi ništa, brzo razgleda poklone, koje sam ja već bio iz džepa izvadio i naredio ih po stolu, i za jedan sat s brazletnom, što vrlo rado i mnogo nose žene u ovoj varoši, reče da je to lepo za moju sestru, jer to je nešto lokalno: prema mestu gde sam bio, poklon.A ja sam bio prosto nem, i uzimajući stvari pazio sam da joj se ne dotaknem ruke, ne od straha da se ne izgubim i da joj ne govorim ludosti nego da me ne obuzme još teže osećanje.»Dakle ja bih to sestri dala«, reče ona, i pokazujući rukom na sat, pođe; a ja je uhvatih za prste, da joj poljubim ruku, i promucah: »Excuse me (izvinite me)« Ona napravi neiskazano strogo lice i mnogo pocrvene, izvuče prste, kao led hladne, pa ne progovorivši ništa brzo iziđe.Meni zazuja u ušima, uhvatih se za stolicu da ne padnem...Posle odoh u svoju sobu posrćući. U sobi sam ostao dugo, i kad sam sasvim pribrao snagu, ja pođoh u sobu za odmor da je vidim.Ona je zacelo tamo, mislio sam, ja ću je pitati šta joj je bilo malo čas. U toj sobi seđaše ona, majka i »čovek«.On je sedeo tamo gde sam sedeo ja ono jutro kad sam je poljubio.Ona je sedela za stolom gde ono jutro.Ja sam onda bio okrenut leđima njoj, ona sad njemu.O kad ih videh ovako zajedno, u troje!U ušima mi zazuja i sad kao u studiu, i ja se spustih na jednu stolicu prema njoj i njenoj majci.One podigoše glavu, ona pocrvene, nijedna mi ne odgovori na moje dobro veče.Koliko sam želeo da pocrveni.A sad kad je pocrvenela ja sam tako nesrećan.Pa ipak, ja nisam više onaj čovek koji sam bio do pre dva dana.Ja sam sad viši čovek, duhovan čovek, pa kako sam tužan!Ali da sam se umeo setiti da sam i ja kao i svaki drugi bolji u tuzi nego u radosti, ja bih se utešio, zacelo. »Čovek« ustade i iziđe ne progovorivši ni reči i ne rekavši laku noć.U ostalom, ja njega do malo čas nisam bio ni čuo da govori.Večito ćuti.I nisam opazio da u ikoga gleda i da ga išta interesuje.I njena majka ode.Ostadosmo nas dvoje potpuno sami, kao pre dva dana, pa ipak kakva razlika!Oboje pišemo, ne progovaramo, ne gledamo se i ako sedimo jedno prema drugom.Meni se čini da ona zna kako sam je zamišljao s čovekom i zato nisam smeo da je pitam zašto je u studiu bila onakva, zašto je istrgla svoju ruku iz moje ruke.A ona?... zašto me ona nije gledala, zašto je ljuta? Ali ona nije bila ljuta nego ozbiljna.Jedna ledena kruta ozbiljnost bila je na njenom licu.Sasvim druga!Niti sam ja isti niti je ona ista.Ja sam sad duh, ona zagonetka.U svakom čoveku ima po dva čoveka, po tri...Moje bolje, više ja ustalo je iz mrtvih kad sam se približio ovoj neobičnoj ženi, ženi-devojci, detetu. Pa ipak, to je ona, samo u drugoj niansi, u drugoj boji.More, čas je plavo čas zeleno, sad je kao opal, posle kao smaragd, najposle se preliva u sve na svetu boje, i svaka boja u ove nianse, i ipak je uvek — more. Dugo smo sedeli jedno prema drugom pišući.Ja sam samo pisao njeno ime, koje ne znam...»Gospođa Dim, Gospođa Magla«: nešto neprovidno, nešto što iščezava ostavljajući u nama nešto zagonetno... Najposle ustadoh; ona ne podiže glavu da joj kažem laku noć. »Dakle ona je u meni volela onoga čulnog čoveka, ovoga duhovnog ne voli«, šaptao sam ja ušavši u svoju sobu.Ali da je pokušala, na milion načina da me načini onakvim kakav sm bio, ne bi mogla.Ona je opet imala i lice i oči i usta, ali ne da to ja ljubim ustima.Od jednog fizičkog dodira s njom ja bih čini mi se izdahnuo.Ona je sad bila viša od mene, viša od svakog zemaljskog bića.Onaj laki miris s njene haljine uticao mi je sad na dušu.U onom malom simpatičnom hotelu osećao sam sad prisustvo Boga više nego u staroj katedrali.»Ona je žena kakve jednom moraju biti sve žene.Kad budu sve iskrene kao deca i slobodne kao ljudi u njima čovek neće gledati svoju ženku nego svoga druga.Kako će se biti srećno kad nestane lažnoga stida!Žene će nas prečistiti, preporoditi.Vaspitačice će nam biti drukčije, bolje, i mi ćemo biti drukčiji, bolji«.Ja sam ovako mnogo docnije mislio onda nisam umeo ništa misliti.Bio sam tužan, neiskazano tužan. Zarekao sam se da u subotu ne siđem u prizemlje do samo podne, a ja sam sišao pre devet časova.Sišao sam za čitav čas ranije nego što obično one izlaze iz svoje sobe.Zatekao sam ih u sobi za odmor tako rano, i znao sam šta to znači.One će danas da putuju...Dakle, ipak, subota je dan njinog odlaska.Činilo mi se da je to jedan od onih tužnih ali svečanih dana, kad se mi sasvim izmenimo, nemajući ništa zemaljsko i osećajući se bliže Bogu nego ljudima. Kad uđoh, ja ih pozdravih nekako i svečano i tužno kao svetiteljke ili mrtvace.Majka ne diže glave, pisaše, kći me pogleda i odgovori mi očima. Ja klonuh u jednu naslonjaču.O, da, one će danas otputovati: pre nego što bi izišle u varoš uvek bi bile u belim trikoima; sad su u haljinama za izlazak...Njena majka, moj razgovorni prijatelj, ćuti, ne gleda me!Uvređena je, drži da sam joj kćer osumnjičio, povirivši na vrata kad se razgovarala s čovekom.A ona..., ljuti se ili što misli da je osumnjičena ili što je izbegavana dva dana.Ko zna kako sam se ja ponašao?Onog dana kad sam bio ljubomoran, lupnuo sam vratima na sobi za odmor...Moje ponašanje prema njoj novoj ženi bilo je kao prema starim ženama, s kojima sam vek proveo, koje su me vaspitale po svome vaspitanju.Ne, ja prema ovoj nisam umeo da se ponašam.I ja se setih kako sam je bezočno pogledao u oči onog dana na izletu kad sam uzviknuo da od svih lepota na svetu najviše volim žene.Prema ovoj novoj ženi, ili bolje ženi budućnosti umeće se ponašati budući čovek, koga će ona vaspitati i spremiti za družbu s njom.Ova Amerikanka je žena budućnosti. Posle sam mislio, gledajući je: »Zaboravila me...I njoj pametnoj došao je jedan lud trenutak...Puckarao je ugalj u kaminu, izgrejavalo je sunce, ona se razdragala, i zaboravila se...: i ona se stidi, a pravi se kao da je tužna, ljuta...A njena majka, živa i duhovita, oseća, vidi da je nešto bilo između mene i njene kćeri, pa se ++ljuti na mene«... Njina otvorena lica sad su bila knjige zatvorene sa sedam pečata.Njina promena je problem koji mi ostaje za svagda nerešen. Kad bih mogao opisati to svoje osećanje ili napisati istoriju duše za tih nekoliko kratkih trenutaka! Tek što sam malo posedeo, na neiskazanim mukama, gledajući u njeno ozbiljno lice što neprestano menja boju, u sobu utrča mala Neli u crvenom mantiliću po kome se talasala njena dugačka zlatna kosa.Ne, ovo jutro nije bila zlatna, nego kao da je od pšeničnih vlatova koji su tek počeli da zru.Njena kosica menjala je boju kao nebo, kao more i kao duša.Ona mi se gotovo pope na kolena, i poljubivši me u lice jednim dugim toplim poljupcem brzo reče: »Zbogom, prijatelju...Danas je subota«.Ja se od tih reči trgoh.O ako ona ponovi i ove Neline reči kao one onomadašnje!I poželeh da sam jak kao »čovek«, da su mi živci kao čelik, železo.Ja poljubih devojčicu strasno da joj pocrvene obraščići i pogledah u Amerikanku: ona pocrvene kako nijedan put dotle i učini mi se neiskazano tužna.»Ona voli ovu crnu varoš!« sinuše mi kroz svest reči kao kroz oblak munje.Devojčica odskakuta, a ja je ne ispratih, jer nemadoh moći da ustanem. I s ovom ozbiljnošću i tugom ona je bila iskrena kao dete.Jer kad bi umela da se pretvara, ona ne bi bila onakva.Ovakve jednom moraju biti sve žene i ljudi.O kako će tada biti lep svet!Kako će se militi život!...»Iskrenost je nepokvarenost, zdravlje duše«.Ovaj aforizam nije mi pao na pamet onda, no sada.Posle pola časa, ona je bila u dugačkom surom putničkom mantilu i šeširu od paname koji joj je krio više od polovinu lica, a dug plavičast veo ličio je na maglu u koju je još bila uvijena ova crna varoš.Ona zazvoni i u sobu uđe Švajcarac.Ona poruči »taksi« a ja poslednji put čuh tičju pesmu, njen govor, koji mi je sad uzbudio dušu...A kad pođe, poslednji put videh igru valova, njene pokrete, od kojih mi je sad zadrhtala duša...Bio sam se spremio da je pitam: zašto se promenila; a kad je videh, to mi se učini ludo, kao kad bi pitao sunce: zašto je juče izgrejalo ko podne, a danas izgleda da neće ni izgrejati.Svaki je od nas jedan mali svet i svaki je od nas jedna velika zagonetka. Ču se pištaljka našega Švajcarca.Koliko sam jutara tu pištaljku čuo i ostajao ravnodušan.A ovo jutro!...On, mlad i krupan, gologlav, na raskrsnici duva u nju kao automat, zovući za Amerikanku »taksi«, i misleći na nešto deseto; a meni je to tanko pištanje paralo srce.»O ako otide bez zbogom!« To nije bila jedna misao nego jedno osećanje.Ali one — rekoše mi zbogom.»Ja sam tužan«, rekoh ja. — Zašto biste bili?« reče ona...I to njeno zbogom bejaše čitava pesma...Njeno dobro jutro, njeno dobro veče i njeno zbogom, to su tri pesme lepše od svih pesama koje sam ja ikada čuo.Poslednja je najiskrenija, jer mi je izazvala suze... Sedoše u taksi, i on ih odnese kao ciklon ostavivši za sobom pustoš... A ja odoh u svoju sobu, otvorih prozor i gledajući preko crvenih krovova put stanice kuda se ona odvezla, pustih jedan očajan krik i glasno uzviknuh.»Ja te volim!« kao da bi me ona čula; a za tim padoh na postelju i zaplakah... Iz sobe ne iziđoh vas dugi dan: tugovao sam za njom i pisao njoj pismo.Napisah joj samo dve stranice; ali na te dve male strane metnuto je jedno veliko srce; u tim sitnim slovima osećala se jedna krupna ljubav.Ja joj nisam pisao da bih joj govorio o ljubavi, već da bih joj kazao svoj bol što se promenila, da bih je pitao: zašto se promenila...Srce, ljubav! — gde da joj pošaljem pismo s tolikim blagom?...Ona je otišla na kontinenat Evrope: gde da je nađem?...Poslah joj ga u jednu od Saveznih Država Američkih, u Masačusec, njenoj kući, ne bojeći se da će ga čitati njen muž: ti tamošnji iz Novoga Sveta bračni parovi poštuju jedan drugom slobodu.Ali da ga i otvori, on će u pismu svoje žene naći jedno uzvišeno osećanje...I zar je njegova žena kriva što je neko voli? I sutra-dan, posle predaje pisma na poštu, meni bi lakše.Ali u prizemlju se ne zadržah, da ne gledam pustoš... Pred veče, toga dana, ja se setih njega, »čoveka«: on je tu, lep kao besmrtni bog.Kako sam ga mogao sravnjivati s čovekom, i to s nedovršenim čovekom.Ovoga je kultura dovršila, načinila ga potpunim.I on mi dođe mio: u njemu ću gledati nju...Pa strčah niz stepenice, potrčah po prizemlju, iz sobe u sobu: u sobu za odmor, u sobu za ručanje, u sobu za pisanje, u sobu za pušenje, u sobu za govorenje, u sobu za ćutanje, u studio, u baštu, svud idoh, ali ga nigde ne beše.»Zacelo je izišao u varoš«.Kad se svi skupiše, kao obično, u sobi za odmor, ja njega tražih — nema ga.Čekah ga, možda je kudgod dalje otišao pa će se docnije vratiti — ne dočekah ga.»Otišli su zajedno!« prolete mi kroz glavu misao, i ja poželeh da ih nađem i da ih oboje ubijem. U »Crnoj Varoši« sedeh još čitavu nedelju dana osećajući se sasvim sam i ako su se oko mene tiskali milioni.Samo u sobi za odmor bilo je nekoga, zato što je tu zaostalo nešto od nje.To nešto od nje, jedan deo od njene duše i zadrža me ovde još čitavu nedelju dana. U oči moga polaska, jedna originalna usedelica, mala, mršava, kao ruža sparušena na bokoru, što ne propuštaše nijedan duhovni koncerat i nedeljom iđaše na službu u glavnoj katedrali, i koja se mnogo razgovarala s Amerikankom i njenom majkom a sa mnom nikad ni reči ne progovori, samo mi davaše da čitam u novinama »čuda po svetu«, obeležavajući ih pisaljkom, — ta usedelica, u oči moga polaska, pruži mi jedne s dvadeset strana novine, dotičući prstom na pretposlednjoj strani jedno mesto.Ja razumedoh da to treba da čitam, i čitah: »Sentimentalni Herkules«. — U našoj varoši bavio se do pre neki dan jedan novi Herkules, jedan div.Taj div je Amerikanac.Zaljubio se u jednu svoju sunarodnicu pre tri godine.Ona mu na ljubav ne odgovara.On je svud prati kao njena senka.U očajanju što nema odziva, jedanput je sekao sebi žile na ruci, jedanput je skakao u vodu s jednog visokog mosta, jedanput se gušio parom...I ostao je živ da je prati svud kao njena senka«. »To je on! moj bronzani čovek, čeličnih živaca«, pomislih i skočih.I sto glava pojaviše mi se u svesti koje odobravahu: »Da!Da! a glava one originalne usedelice — koja se u tom času žurno uvijaše u crn dugačak ogrtač, da ne odocni za duhovni koncerat — tresaše se kao da po hiljadu puta odriče: »Ne! U svet sam pošao s jednom ravnodušnošću, iz njega sam se vratio s jednom ljubavlju.To nije bila kakva putnička neozbiljna ljubavna avantura, nego jedna ozbiljna ljubav.Čula su vodila borbu s dušom, i pobedila je duša.Amerikanka ju je prečistila, preobrazila, dala joj snagu za pobedu. Poslednja ljubav, a lepa kao prva i velika kao prva.Moje srce ne zna za godine.Za moju dušu godine su samo uobraženje. I danas, posle godinu dana, pri svršetku ove pripovetke, to jest pesme — jer i ove rečenice pevam i pišem — ja ponavljam po hiljaditi put pitanje: zašto se bila promenila?...Ponekad imam drskosti da poverujem: bila se zaljubila u mene, i dižem glavu tako ponosito kao da sam pokorio svet.Mnogo puta imam hrabrosti da pomislim: ona je volela onoga što...; ali ova misao stalno mi ostaje nedovršena...Možda ono teško osećanje nije bilo samo tuga zbog njenog odlaska, nego i stid što mi se činilo da sam ponižen?...Da li bih ja bio onako tužan da smo se rastali drukčije?Pitanja, pitanja, i samo pitanja.Na svako pitanje dobijam nebrojeno odgovora i opet ostajem bez odgovora...Kako ću da razumem tuđa osećanja, kad ne razumem svoja?... Svaki je od nas jedan mali svet, i svaki je od nas jedna velika zagonetka. I jednoga dana Zaborav će pasti na sve što sam u toj ogromnoj varoši video, na crkve i palate i na bezbrojne veličanstvene građevine, koje je Vreme odenulo u crnu čađ a okitilo zelenom mahovinom, Zaborav će pasti na sve samo ne na ženu koju sam tu sreo.Ona će u mome pamćenju ostati za svagda.Moja svest će je sačuvati od svega spolja, pa i od onoga što vrši izmene nad svakim i svačim, od Vremena.Njena crna kosa večito će biti samo prošarana sedinom, a njen stas ostaće ponosit i prav i kad joj na pleća spuste teret godine.Uvek će joj se u govoru čuti tičja pesma i u pokretima videti igra valova... Sad svršavam pesmu i zatvaram oči...Ja danas ponova preživljujem sve što sam preživeo pre godinu dana; obnavljam naše sastanke i razgovore; čujem njeno dobro jutro i njeno dobro veče; slušam šum njenih koraka i šuštanje njene haljine; osećam miris lavande; a pogledavši duboko u sebe vidim nju u beloj bluzi, osenčena profila palminim lišćem, s jednim sunčevim zrakom u kosi... Uključeno u ELTeC korpus 2019-07-18 IZDAO I. Đ. ĐURĐEVIĆ BEOGRAD - SARAJEVO. Bratu Vladimiru Lakan potera ovce niz brdo, prebaci kratko gunjče preko ramena i, zasecajući nožićem u mlada stabla jasika i breza koje se zgusnule oko putanje, poče bezbrižno zviždukati.Neka čupava, crna ptica, poplašena, snažno zaleprša jakim krilima, pisnu i izgubi se negde među mračnim i raskidanim liticama.I kao da se crn trag rasu za njom kroz onu polutamu i povi se nad uznemirenim brezama.Negde iz daljine kao da se probi još jači, oštriji pisak.Lakan zadrhta.Brzo obuče gunjče, skupi se i grčevito stište za držak od nožića kao da bi da se brani od nekoga.Poplašeno pogleda oko sebe.Pogleda prema liticama kud je nestalo tice, pa se bržebolje prekrsti.Bože, da ovo izađe na dobro!A ova velika, bezimena tica, kažu, uvek na zlo sluti i donosi nesreću onome ko je ugleda.Bože, pomozi sada ili nikada! Da bi se malo osokolio, primače se najbližem ovnu i lako ga kucnu štapićem: po rogu. — Ej Garane, Garane!...Što si toliko iza drugih ?....Zar te nije stid? Garan zastade, okrenu glavu i pogleda ga svojim vlažnim, pitomim pogledom.Kao da je očekivao da će mu Lakan još nešto kazati.Zatim se nemo strese, bleknu i brže potrča za ovcama. . Kad se približiše selu malo se očisti, skide kapicu s glave i prstima raščešlja kosu.Znao je da će sad, iznenada, iza kakvog grma ili iza kakve pojate izbiti Mrgudova Jagoda i da će ga zaustaviti.A sramota bi bilo da ga vidi čupava ili uprljana. Garan opet zastade i poče blenuti unaokolo.Stao nasred puta, nakostrešio se i nekako poplašeno gleda.Zalud ga Lakan gurnu.Ne htede se ni pomaknuti.Zađe malo u stranu i opet se nakostreši. Jagoda se javi iza jednog drveta. — Ne boj se, Garane bolan!...Nije đavo... ja sam.... Pa se primače Lakanu, uze ga u naručja i odiže od tala. — Lako moj!Lakane, jesi li se umorio? Poljubi ga u oba obraza i opet spusti na zemlju. — Jesi li umoran? — Nisam. — A gladan? — Nisam. Ona izvadi iz nedara dve jabuke i gurnu mu ih za pojas.Izvuče iz kose nekolika struka bosioka i zadenu mu ih za kapu. — E, laku ti noć, Lako!...Anđeli te čuvali! Pa se izmaknu i opet je nestade negde za drvećem. Lakan otra obraze rukavom, opipa jabuke za pojasom, i mirno krenu dalje.Kao da mu ne beše krivo što je susret sa Jagodom bio tako kratak.Gotovo mu dodijali ti česti susreti.Svako veče, neprestano, ti dosadni poljupci, jabuke, cveće!Ništa drugo ne zna ni da mu kaže, ničim drugim da ga ponudi.I uvek se moraju starati da ih ko ne opazi, da ih ne zatekne zajedno. Stigav kući potera ovce prema struzi, prisloni se leđima uz pleter i poče zviždukati.Nije, čini mu se, ljudski ni otpočinuo, a nečija snažna ruka dohvati ga za rame.Striko Petar prikrao mu se iza leđa, pa ga uze za mišice, prigrli i poče ljubiti.Ljubi i po obrazima i po očima, sve u želji da pogodi mesto kud ga i Jagoda ljubila Zatim mu pruži mali kolačić i, pažljivo se osvrćući da kogod ne čuje, šapatom zapita: — A jesi li je viđeo? — Jesam. — Zakitila te, a? Uze mu one struke bosioka, omirisa i zadenu za uvo. — A šta još?... Lakan lukavo pokaza jabuke, pa kao da ih opet htede sakriti.Petar pritrča, obgrli ga opet i, milujući, uze mu jednu jabuku iza pojasa.Drugu ostavi njemu. Petar i Jagoda su verenici.Stari Mrgud, otac Jagodin, udesio je sa starijim bratom Petrovim, dok je još ovaj služio u vojsci, Simatom, da budu prijatelji.Izmenjali su i amanete i ugovorili svadbu.Petar se iznenadio i gotovo nije mogao da se pribere kad su mu pisali o tome.Ama zar ono bledunjavo komšinsko dete, ona mala, mršava curica što nije znala ljudski ni koza poterati, da mu bude verenica?I njome da se oženi?Jeli Simat imao pameti kad je pristao?,..Ili se kakogod prevario na slavi, pri piću?I radi mlade verenice bio je besan.Gunđao je, psovao, pretio da će sve pokvariti.Ali Simatu nije smeo pisati o tome, niti mu što prebaciti.Stariji je brat, zamenik oca, domaćin.Mora se slušati.A kad se proletos vratio kući i spazio Jagodu kako striže ovce na avliji, zastao je od čuda.Nije mogao verovati svojim očima da je to ona.Ova gorda, snažna devojka, sa nabreklim, čvrstim obrazima, sočnim usnama i crnim, crnim očima kakve još ni u koga video nije.Zar se može tako promeniti, prolepšati ?Čim ga spazila, pobegla je.Bacila nožice, stidljivo zarila glavu u pregaču i pobegla.Otada se gotovo uvek krili, bežali jedno od drugoga.Da ih seljani nebi opazili i štogod zamerili.Tek katkada, krišom, ako bi se pogledali.I zato su oboje izlevali svoju miloštu na malog Laku.Grlili ga, ljubili, obasipali poklonima.I bili su nekako zadovoljni, kao da su se sami izgrlili i ižljubili. Petar uze od Lakana štapić i sam poče nagoniti ovce na strugu.Njemu naredi neka ide u kuću, da se odmori i uzgred, da što založi. Stupivši na prag Lakan nazva Boga i nekako zbunjen zastade.Oko ognjišta, sa obe strane, posedali nekoliko seljana i poznatijih i manje poznatih.Čak i pop Luka, koji u ovo doba retko izlazi iz kuće, došao i pomešao se među njih.Svi nekako sumorni, ozbiljni.Vatra na ognjištu prašti, puckara; veseli plamen uskače i uzmahuje svojim crvenim barjačićem i obigrava oko kotla što visi o verigama a u kome se kuva večera.Raščupan odsev zaigrava po mrkim licima seljaka, sklizne niz popovu bradu ili zatitra na kamilavci, pa živo odskoči uza zid, zadrhće oko prozora, da opet brzo preleti, skotrlja se niz popovu mantiju i saspe mu se u krilo.Simat, otac Lakanov, domaćin, stajao je i nudio rakijom.Jednu čuturu gurnuo među njih i muklo ih nagonio da se obrede, dok drugu punu drži u rukama i nekako lagano, pažljivo miluje je. — Ja vam kažem, braćo, e dobro biti neće, — otegnu pop nekako zabrinuto. — Moji snovi ne varaju...Gora i trava dignuće se na nas.Biće rata i biće okršaja. Pogleda na Lakana pa umuknu.Zatim pogleda na Simata i dade mu znak obrvama da dete ukloni.Ne nože se pred njim svašta govoriti. Simat otkide komad hleba, gurnu Lakanu u ruku, pa ga uze za rame i izvede pred kuću.Naredi mu da tu stoji i čeka dok se gosti ne raziđu. Lakan se poslušno izmače, sede na nekakvu istrulelu trupinu ispod prozorčeta i kidajući zalogaje hleba ispod pazuha poče halapljivo jesti.Kao da ga nije mnogo interesovalo šta oni unutra govore.Nije ni prisluškivao.A i da je prisluškivao teško bi mogao išta razumeti.Svi su govorili šapatom i tek poneka reč ako bi se omakla glasnije, pa i nju bi namah prigušili, poklopili.Tako je samo čuo o nekoj premetačini, o nekakvim prekim sudovima, vešalima.I bilo mu čudno što se toliki ljudi, u ovako vedroj i toploj letnjoj večeri ne odmiču od vatre niti izlaze napolje.A seno miriše, a klepetuša na Garanu meko, meko klepne, a cvrčci vselo cvrče : pod strehom, u travi, u bukvi, cvrče neprekidno. Kasno su se razišli.I sve jedan po jedan.Najpre se iskrao guravi pop, naturivši kamilavku do ušiju i sakrivajući svoj dugi perčin, kudrav i čađav kao povesmo neoprane vune.Mantiju prikupio oko sebe te mu se nekako saplela oko noga; samo neposlušni, dugi rukavi lepršaju kao polomljena krila i tuku ga po bedrama.Za njim se izvuče stari Mrgud i, prekrstivši se, gotovo pretrča do svoje kuće...Tako i ostali. Simat ih isprati do vrata, pozdravljajući se sa svakim.Kad ih sve ispratio, zastada malo, pogleda iznad sebe u nebo i, zinuvši kao hala, željan da što više vazduha potegne, duboko uzdahnu.Opazivši Lakana kako sedi na trupini, primače mu se i sede do njega.Nije imao običaj da ga miluje i grli, nije ga hteo maziti.Čak ni od lanjske godine otkako mu mati umrla te ostao siroče.Retko kad i da se osmehnuo na njega.On se uopšte retko smejao iti samo desnom usnom koja bi se neprimetno nadigla.Uvek hladan i ozbiljan, uvek pravi domaćin.Ni sada ne htede da ga pogleda ni da mu se okrene. — Jesi li se umorio? — zapita nekako suvo, preko ramena. — Nisam. — A jesu li ovce site? — Jesu. — Hm. . . U tome se iza kuće pomoli Mitra, mršava, visoka starica, mati Simatova.Nosila je, lako se pogurivši, pune kablove s mlekom, koje se presipalo preko ivica i curilo niz drvo.Petar je, pristajući za njom nosio nekakav škipić, čuvajući se i pazeći da ne posrne, a ipak se, kao za inad, neprestano spoticao. Stara, čim uljeze u kuću, skide kotao s vatre, sasu mleko u drugi, veći kotao i obesi da se uzvaruje.Zatim se hitno, nekako mladački okrenu, dohvati iz serđena sa sudima oveći čanak i svu večeru sruči u njega.Nađe i noževe i viljuške i postavivši sve pred Simata, izmaknu se i kao da htede dvoriti. — Sjedajte i vi, — kratko oseče Simat i poče se, po običaju, krstiti. — Pomozi Bože!.. .Obeseli Bože ! : Petar i Lakan sedoše odmah.Starica kao da se još ustručavala.Gledala je, takorse, da se nije što zaboravilo, je li sve namireno?Nekako kao da se pribojavala Simata.Jer i ako je sin, on je domaćin, glava kuće.I činilo joj se da je on jedan jedini pravi radiša i jedini pametan čovek u svetu.Niko se ne može meriti s njime.Zato se i čuvala da mu nikad ništa ne prigovori niti ga prekori.Čak ni onda kad joj se činilo da on nema pravo.Otkud ona, luda ženska glava, da ga savetuje?Kako bi mogla?Ta nije on dete, nije Petar.Petra je i sada smatrala za dete te ga i korila za svaku sitnicu...Jedino ako bi Simat pošao da istuče Lakana, — što se retko dešavalo, — razjunačila bi se i izazivački mu izišla na megdan.Savila bi se oko maloga, voljna da sve udarce primi na se i počela bi da brani slobodno i odrešito.Simat se morao povući i, gunđajući, ostaviti maloga. — Sjedaj mati, — viknu Simat, koji ne htede da okusi zalogaja dok se i ona ne primače sofri. — Hodi! Za večerom su svi ćutali.Jeli su polagano, otegnuto, kao na silu.I kao da se bojali da pogledaju jedno u drugo.Čudna slutnja svakome se potkradala u dušu i tiho, tiho, lagano, počela da pritiska, mori. — Ko zna koliko li ćemo još puta ovako večerati, — izbaci Simat poluglasno, pa otra brkove ubruscem i izmače se iza sofre. Stara ga nekako skrušeno i uplašeno pogleda.Ništa ne progovori.A njemu se desna usnica malo pridiže i kao s nekim ponosom izbaci: — Samo da bude sretno po srpsku veru! Negde u zoru, rano, oštar vrisak probi se tamo u dno sela, kroz hladan vazduh, razli se iznad kuka i izgubi daleko, u polju.Za njim se ote drugi, pa treći.Neko poče iz svega glasa jaukati i pomagati, neko zastenja kao pri izdisanju.Na svima kolebama zakloparaše natrula vrata i poplašena čeljad poče istrčavati i provirivati.Poneki od domaćina krenu da vidi šta je?Je li kakva iznenadna nesreća ili samrtni slučaj u čijoj kući? Po ulici počeše trčati golotrba prestravljena deca, bežeći bezobzirce.Susretnu li koga uzvereno vrisnu, odskoče i beže dalje.Poneko od onih manjih umoreno malakše, posrne.Zakopa se u debelu prašinu i očajno ciči, dozivajući drugove.Protrči i poneka žena, gologlava, bez prekrivača.Prljava od suza, bleda, sa pomučenim očima koje gle daju nekako nesvesno, gotovo ludački.Nezna ni da govori, ni da zapomaže.Samo ide, trči, ni sama ne zna gde ni zašto. Vrisak sve jači, oštriji, reže, par, vazduh.Nije sad jedno grlo, usamljeno, slab.Sad kao da ih se udružile stotine v. krešte, dreče, jauču.I kuće vrište, i drveće vrišti i brda vrište.Čini se ko da negde nedaleko silan vihor zavija i fijuče, lomeći i krhajući grane, strehe, dimnjake.Katkad se otme i poneki prigušen, malaksao jauk i kao da zamre u prašini.Zatim neko čudno, promuklo kokljanje, kao da nekoga dave, poneki jači uzdah, molba, kletva. Iznenada oni sa ulice počeše begati, sklanjati se, sakrivati.Neki brižljivo zatvoriše vrata, a prozore, ko zna zašto, prekriše ćebetima.Pred nekim vratima zakasnilo po koje dete pa uporno udara u kanat i traži da mu otvore. Iz golemog oblaka prašine, koji se sve više i jednačije širi sa dna sela, pone se nešto micati, kotrljati.Oblak često presecaju sve jače bleskajući oštri vrhovi žandarskih bajoneta.A mrka se gomila tromo i leno valja, ljulja, nekako ranjenički stenjući.Do malo pa se počeše raspoznavati prilike.Eno starog, zgurenoga popa Luke, kako nemoćno korača-Ruke mu čak i preko rukava vezane lancima koji još iz daljega sitno, sitno jecaju.S njime, u istom lancu, svezan Staniša Jovanov, jak, golem seljak, silan kao stena.On nikako ne može da podesi koraka s popom, pa se nekako nespretno sapleće, trza.Za njima čitav niz domaćina, najboljih, najviđenijih.Uhvaćeni, sputani, lagano idu jedan za drugim i tek pokatkada ako poneki pogleda u stranu.Nisu se prestrašili, niko i ne želi da izgleda strašivica, ali izraz neke čudne strepnje, brige li, urezao im se preko lica i nikako da iščezne.Zastenje li koji ili progovori, eto odmah žandara, da ga teškim kundakom gruhne u rebra i da, psujući i preteći, opomene na red.Mnogi posrne pod udarcem tupo jauknuvši, mnogi se svali na drugove pa gotovo i njih da obori.Kivno, osvetnički ispod oka pogledaju ostali na žandare.A ni jedan ne sme da zine, čak ni da zamoli.Ni vode ne sme da zaište.Uzalud se grlo suši i noge poklecavaju.Ta i kad bi stali umirati, ni onda se niko na njih smilovao nebi, niti bi im kojom kapi okvasio usta. Jedini ludi Vaso što izgleda veseo i zadovoljan.Kao da ga vode na venčanje.On ide zadnji u grupi buntovnika, vezan dvostrukim lancem, čiji dugački kraj jedan žandar pridržava u ruci.Na široko razbacajući nogama i leno klimajući svojom velikom glavom čas na jednu čas na drugu stranu, Vaso bezbrižno popeva.Peva nekakav svoj tropar, sastavljen iz stotinu raznih tropara i kondaka. — Spasi Hriste i pomiluj i deržava nepobjedimaja i vo Jordanje kreščajušču i ninje i do vjeka i deržava nepobjedimaja. Pa kao da bi da osokoli onu svetinu, koja je pristala za njima i, sa prigušenom kuknjavom, prati ih sa strana, nastavi još jače : — Da rastočatsja vrazi jego i na spašenije naše deržava nepobjedimaja i jelici vo Krista krestistesja i ne krestistesja i jelici Faraona i silu jego more černoje. Zalud ga žandari opominjali, tukli.Ne popušta.Posrne od udarca, jekne, ali se namah diže i, sa poznatom odličnom upornošću luda čoveka, još jače nastavlja.Zategnu li mu lanac snažnije, da i krv pocuri, ne prestaje.Pogleda na krv, pogleda pa se glasno zasmeje.I opet klimata glavom i peva veselije. Za Vasom ide druga povorka mladih, jedrih seljaka.I oni opkoljeni žandarima.Nisu povezani.To su vojnici, koje da „brane otadžbinu...Ko bi još i njih vezao ! Kad dođoše pred Simatovu kuću, svi zastadoše.Visok, krupan Vahmajstor, koji je predvodio žandare, raskorači se pred kućom i snažno podviknu: — Petar Stanišić! — Ovđe! — Živo uzviknu Petar iz kuće i namah se stavi na pragu. — Evo me. — U ime zakona pozivam te da stupiš u vojsku.Hajde među vojnike. Petar se okrenu materi, koja beše pristala za njim, i zagrli je.Sav se izgubi pod njenim belim, širokim pokrivačem.Stiskoše se, priljubiše kao u nekom očajnom rvanju, gde bi da se uguše, smeljave.Zarili jedno drugom prste u meso kao da bi da čupaju, kidaju. — Khe, khe, — na silu se iskašlja Simat čupkajući brk i okrećući se u stranu da ih ne gleda. — Dosta, dosta... Zatim otrže Petra i uhvati ga za glavu.Poljubi ga u čelo i oba obraza, a Petar njega poljubi u ruku.Još se jednom okrete materi, raširi ruke i zagrli je.Pa istrča pred kuću i krenu među vojnike.Na Jagodinu kuću i ne pogleda.Stid ga bilo od tolikog sveta. — Simat Stanišić ! — dreknu Vahmajstor jače i mrko pogleda u Simata. — Ti si'? — Ja sam. — U ime zakona ti si uhapšen. — Fala Bogu na njegovu daru ! I Simat zagladi brkove, pa mirno kroči prema staroj. — Mati, daj mi ruku da poljubim ! Stara, još jednako zbunjena odlaskom njezina bucmastog, malog Petra, nekako ga nesvesno pogleda.I nekako nesvesno, ne progovorivši reči, pruži mu ruku. — Ne ocrni mi obraza kuknjavom, molim ti se, — progunđa on ljubeći joj tanke, mršave prste i čvrsto ih stiskajući. — Sve za obraz! — A ti slušaj babu, — prošapta nekako mekše okrećući se Lakanu i ljubeći ga u kosu. — I pazi je! Pa izađe pred kuću, ponosito se ispravi, pruživši ruke napred, reče Vahmajstoru: — Veži! Selo ostalo gotovo pusto, mrtvo.Niko živ da vikne ili progovori.Čobančad, goneći stoku, ne dovikuju se više; zvona i klepetuše na krupnim zvonarima ne zvone i ne klepeću, zatisli su ih travom.Komšinice ne izlaze pred vrata, ne sazivlju jedna drugu niti se pitaju za zdravlje.Ni deca nema da trče, galame, igraju se.Sve se posakrivalo, zbilo se u kuće, u pojate.Vrata na svakoj kući zamandaljena, prozori zalepljeni jastucima, grudnjacima.Retko iz koga dimnjaka da se izvije dim.Retko gde da zalaje ker. Po uskoj, prašnjavoj cesti padaju vrane, svrake, slobodno skakuću i nekako zloslutno gaču.Nikoga nema da ih poplaši.Jedva ako po nekad prođe jedan od onih seljaka što su nekad služili u žandarima i što su još i sad u milosti kod žandara.Pa i oni kao da idu nekako postiđeno, plašljivo.Oborili glave, turili ruke pod silah, pa kao da o nečem krupnom razmišljaju.Ni jedan da se usudi i da pogleda na kuće. Još pred zoru stari Mrgud zakuca na Mitrina vrata, tražeći da ga puste.Mitra, koja celu noć nije spavala nego podnimljena sedela kraj ognjišta i razmišljala o sinovima, prenu se.Poznaje Mrgudov glas a ne veruje mu.Ne sme da otvori.Čini joj se neka obmana, prevara.Dva puta se dizala i lenjo pristupala kanatu da izvuče prevornicu.I oba puta opet se vraćala, sa čudnim strahom pogledajući na Lakanov krevetac kao da se boji e će joj neko njega oteti. Kad je Mrgud oštrije prekori, odluči se.Otvori kanat.I odmah zastade kraj praga kao da bi da mu prepreči ulazak u kuću. Mrgud je lagano odgurnu, prođe i sede na omanju tronožnicu.Odupre se laktovima o kolena, spusti glavu međ šake i zamisli se.Nisu govorili ni jedno ni drugo. Tek kad se Lakan, kroz san, poče protezati i nešto govoriti, Mrgud ukaza na njega i muklo zapita : — Ima li...Imate li u kući ... onako... što malome treba? — Ima svega fala Bogu, — brzo odgovori Mitra, sa detinjskim ponosom.Stara, čuvarna domaćica ! Mrgud htede da razloži i rastumači zašto je došao.Zbuni se, saplete i stade mucati: — Ja, eto, samo sam mislio da napomenem.Ako bi vam što falilo, ja sam tu.Znaš ... komšije smo.I dok sam ja živ ne smije vama ništa faliti. Starica ništa ne odgovori.Samo ga pogleda jednim toplim, širokim pogledom, punim zahvalnosti.Pa, kao prisetivši se, naglo se saže i pristupi mu ruci. — Ostavi...Ostavi. ... — okresa Mrgud otimljući ruku, pa se lagano diže i pođe prema vratima. — Odmah zatvaraj vrata ! — opomenu je zastavši na pragu. — I ne upuštaj se s nikim u razgovor...I nikom se ne ispovijedaj... Pred veče, iznenada, opet nastade neobična žurba, trka, komešanje.Devojke, devojčice i mlade neveste hitno, ne osvrćući se, promiču piz ulicu, preskaču preko plotova i ograda i brzo zamaknu u gaj, među pojate, ili ih nestane na uskoj putanji prema šumi.Stidljivo sakrivaju prsa rukama, prikupljaju haljine oko sebe i trče, trče.Ispane li kojoj vreteno ili napola opletena nova čarapa, ne osvrću se na njih.Poneka nosi dete u naramku.Po neka vuče po dvoje dece za sobom, ljuteći se i proklinjući što ne mogu da kaskaju, da izmiču kao i ona. — Idu šuckori !..Idu šuckori !.. — čuje se kako poplašeno dovikuje jedna drugoj susrećući se. — Evo ih!..Pred selom!.. Kadikada odjekne po koji pucanj iz puške.Jato poplašenih vrana raspe se sa drveća i, sa zaglušujućim graktanjem, izgubi se prema polju.Negde u blizini kao da zaklikta jastreb. — Eto ih! Počeše se pomaljati.Odvojeni, razdeljeni u omanje grupe.Negde ih nema nego po dvojica zajedno, negde po četvorica.Nisu ni Švabe, ni Madžari, ni Rumuni.Sve sami naši ljudi, Muslimani iz obližnjih sela i iz Trebinja.Kita gizdavih, crvenih fesova gori im u suncu kao golem bokor rascvetanih makova; široki, šareni koparani, veni zlatom, prelevaju se kao one sitne lokvice po pokošenim poljima. kad ih mesečina ispija; dok se široke, crne čakšire nespretno talasaju i zapleću oko noga, te iz daljega izgleda kao da ljudi i ne koračaju nego s nategom gazaju kroz nekakvu crnu, duboku boru.U svakoga o bedru bajonet, nekakva starinskog sistema, a o ramenu puška.Sa divljom radošću ljudi koji nikada nisu imali oružja u rukama, ili ga odavno nisu imali, neprestano se igraju s puškama. i neprestano ih zagledaju.Sad svaki sam sebi izgleda nekako silniji, moćniji.Svak misli da je junak.I besni su radi toga, osiljeni.Vrišteći besomučno, razuzdano, gurajući se, vrebaju kao grabljive zveri: nebi li koga spazili, susreli.Ko bio da bio, samo da odmah mogu na njemu da se iskale, da pokažu svoju silu. Na prve kuće nasrnuše sa onom čudnom, promuklom, pijanačkom grajom, koja kao da izvire iz životinjskih grla.Počeše krhati, razbijati, paliti.Udarajući kundacima u vrata i prozore, tuku u zidove, penju se na krovove i krše, lupaju, seku. — Rat je objavljen! ...Živio rat!...Na vješala Srbe! . . . Starog Mrguda izudaraše i šakama i kundacima.Udarcima oboriše ga na zemlju.Čim pokuša da se digne novi udarci osuše se i on opet posrnu, pipajući rukama po prljavoj zemlji, ječeći, cvileći.Zatim ga počeše vezati.Jedni vežu, dok se drugi razbiše po kući da prebiraju, travke.Pokupiše vunu, krpe, haljine, sir, maslo.Negde naiđoše i na bardak sa rakijom.Zamalo se ne potukoše oko njega.Saletiše se, sabiše u jednu grupu.Sa najgrubljim pretnjama, pružali su ruke, gurali se, psovali.Čak su i otimali jedan drugom iz ruka, ispred usta. Dok su jedni harali po Mrgudovoj kući, drugi se razmileli po selu.Opet zapevke, uzvici, pomagnjava.I praska, lomnjava, orginjanje.Kao da se negde u daljini odronjuju čitave stene, sa hukom i tutnjavom, i lete, kotrljaju se u bezdane ambize.Ruše se krovovi, krše se pojate, puckaraju plotovi.Bleka, rika, mukanje preplašenih i uznemirenih ovaca, koza, goveda; hrzanje isteranih i usplahirenih konja rastoleže se kroz čitavo selo, odjekuje izmeđ planina i negde visoko, visoko, trzajući se i malaksavajući, zamire i iščezava. U Mitrinu kuću dođoše samo dvojica.Jedan, odmah pri ulasku, zamahnu da udari, Ali kad opazi kako ga ona, mirno i slobodno, ne trepćući gleda, nekako postiđeno obori ruku i muklo progunđa: — Kamo, baba, mrs? — Eto, — tiho progovori Mitra i mršavom, suvom rukom pokaza na mehove s kajmakom i maslom. — Sve? — Sve. — Diži! — podviknu onaj drugi, pa se sada i sam pridignu jedan meh. — Uzmi. — Neću . . .Ne treba mi . . . — Uzmi bolan ! — Imam na domu. Baš si budala, — podrugnu se onaj i baci meh na rame. — A trebaju li ti novci? . ..Uzmi pa prodaj gazdi Pešikalu . ..On će sve kupiti.A i platiće dobro . . . — Neka . .. Pa se lagano okrenu staroj i kao da htede da joj nešto kaže.Ne progovori ništa.Samo je pogleda jednim dugim, toplim pogledom, punim samilosti, sažaljenja.Da li je i on imao majku pa je se setio?Ili bio mekšega srca od druga ?Ko zna ! Tek ujutru usudiše se devojke da izmile iz jazbina, trapova, pećina, kuda se posakrivale, i da krenu prema selu. i ni jedna nije smela sama da pođe.Plašljivo se obzirući i izvirujući iz trave, očekivale su jedna drugu.Kad ih se sastanu po tri po četiri tada krenu. Pri ulazu u selo počeše zastajati i uzvereno, iznebušeno gledati u naokolo.Kao da su zalutale u neki tuđi kraj, zapušten, zaboravljen.Kuće sa odvaljenim vratima i prozorima, raščupanim strehama, probijenim ili razvaljenim krovovima.Pojate posrnule, sasule se, skrhale.Po avliji rastureni, izlomljeni ostatci od kanata, krevetaca, krajevi od ćebeta i gunjeva, razbijeni bardaci, čuture, polomljena burad.Na nekim avlijama čitavi naviljci dasaka, poderanih mešina, ispucalih lonaca i isprobijanih i ulupljenih kotlova.I po neki meh sira, masla, — što nisu mogli poneti, — zaostao uz kakvu gomilu, naduo se kao da će da prsne.I plotovi zgaženi, pleteri pokrhani, uništeni, tarabe se iskrivile, polegle. Neke žene kao da se sad tek oslobodile, pa se izvukle iz kuća.Prljave, raščupane, jadne.Pogurene gotovo do zemlje, poluglasno naričući, obilaze oko kuća i lenjo traže, kupe, prebiraju.Uzmu, podižu svaki dronjak, krpu, ekser, svaki pramen vune, kao neke skupocene stvari.Uza njih pristaju deca, još uvek uplakana.Htela bi da im pomognu, da i oni kupe.Ali svaki čas prestravljeno streknu, izviju se i zablenu negde.Kao da se boje nove navale, novog juriša nečijeg. Jagoda, sagledavši ovo, ote se izmeđ drugarica i žurno pohita kući.Silna, neodoljiva slutnja svu je obuze.Oseti da se morala neka krupna, jaka nesreća dogoditi.Kuća puna, bogata, berićetna kuća, zar je mogla ostati pošteđena, kad nijesu pošteđene tolike manje, siromašnije ? ...I zar je samo porobljena? ... Još iz daljega opazi staru Mitru kako je čeka pred vratima.I noge joj počeše poklecivati od uzbuđenja ...Šta će joj Mitra sada ? . . .A otac? ...Šta je s njim bilo? Usiljeno kaskajući dotetura do kuće i, približiv se starici, gotovo vrisnu: — A babo? — Odveli ga, — mirno odgovori Mitra i nežno je prihvati oko pasa. — Psi! — Kuku! — Ne kukaj, — progovori Mitra blago i pomilova je po kosi. — Meni su digli dvojicu ...Sve će biti kako je Bog naredio, a mimo njegovu se volju ne može. Jagoda uljeze u kuću, okrenu lice zidu i, ukrstivši ruke ispred očiju, nasloni glavu na njih.Briznu u plač.Mitra i ne pokuša da je dalje teši.Neka se isplače biće joj lakše.Pogledom stare, iskusne domaćice premeri kuću i duboko uzdahnu.Ovde odista sve porobili.Sve što je bilo od vrednosti.Ni kašiku masla, ni šaku brašna da ostaviše.Ni jednog pokrivača, ni prostirke.Starica zahvalno pogleda u nebo i prekrsti se, zadovoljna i gotovo radosna, što je ipak u nje nešto ostalo i što će moći da pomogne. — Hehehej, ima li igđe ikoga živa? — zapeva, iznenada, ispred vrata promukao, kreštav muški glas i neko se poče na silu iskašljivati. — Hehej, ima li po Bogu? Iza direka pomoli se najpre poropčijska kapa, zatim seda, uvenula glava starog Krste poropčije, sa velikim, oklempljenim ušima i oprištenim teškim brkovima koje je neprestano zasukivao. — A šta vi radite, jadnice jadne ? — tiho, šapatom zapita opaziv Mitru i Jagodu.Pažljivo se obzirući i zavirujući da kogod sakriven ne sluša, prekorači preko praga i uđe i kuću. --- Zdravo živo? — K’o što vidiš, — odgovori mu Mitra mirno, ponudiv stolicu. Nije smeo da sedne.Opet se plašljivo obazre na sve strane i zabrinuto zavrti glavom. — Velike li jade dočekasmo, falim te Bože ! — Daće Bog biće i dobro, — ponosno odgovori Mitra, ispravljajući se. — Mučno, mučno, — uzdahnu Krsto i opet proviri na vrata.Pričini mu se kao da je neko prošao. — Teško nama u zlu dobra čekajući ! — Ko se dima ne nadimi, ni vatre se ne nagrija, — opet će Mitra upornije. — Ama kako da ti kažem... — i Krsto skide kapu i otra krupan znoj sa čela. — Ne znam...Od straha sam izgubio i pamet.Gledam šta se radi, pa ...Ostavi !...Ne pitaj !... — I poče odmahivati rukom kao da neko navalio s pitanjima a on se brani i neće da odgovara. — Ostavi !...Sjutra će ih, vele, tri stotine da opreme nekuda u Madžarsku, u surgunluk.Sve starce, onake k'o Mrgud, i bolesnike i sakate ...Ima deset manitova među njima.I manitavih se ljudi boje ... Brže bolje poklopi usta rukom i zanemi.Opet mu se pričini kao da nešto na polju šušnu.Niko nije bio.Opet se pripovrati i reče tiše: — A danas će, kažu, petoricu objesiti.Udarili Crnogorci na neka sela, pa zbog toga da se objese petorica naših.To su taoci.Ko gođ učini kakvo zlo, đe bilo da bilo, treba taoca objesiti. . Mitra streknu.Šta je sa Simatom?Gde je on? ...Je li talac ili ...Savlada se i ne htede da zapita Krstu.Makar bio i svoj, makar joj i poznat, on je danas carski čojek, službenik, a ona neće da se pred carskim ljudima ispoveda.Ne sme poznati ni da je zabrinuta, ni tužna.Saznaće ona što joj treba i s druge strane. — Hoho! — naglo uzviknu Krsto i udari se po čelu. — Ja i zaboravio na ono zbog čega sam došao.Nemojte se prepadati ...Nije ništa krupno. Odmota svoju iskušljanu i ispucanu mušemu, izvadi čitav snop artija i, ustaknuvši debele naočare na nos, leno poče prevrtati, tražiti. — Evo ti pozivke sa suda, — reče nekako neveselo. -— I tebi, i Jagodi i gotovo čitavu selu.Gazda Mikailo Pešikan tuži vas za dug.Svakoga, ko je zatvoren a bio njegov mušterija i ostao mu dužan tuži.Hoće čojek novce ...Eto ... — Što smo dužni, treba da se plati, — odgovori Mitra, pa, i ne pogledav na poziv uze ga, previ na četvero i gurnu u nedra. — Sa Pešikanom se nije šaliti, — uzviknu Krsto jače i odiže prst iznad čela, — Plaćaj što prije. Pa, kajući se, zar, što se toliko zadržao u jednoj buntovničkoj kući, brže-bolje umota hartije u mušemu i izbaciv jedno muklo zbogom, brzo iskoči pred vrata. Odmah iza ponoći pridiže se Mitra i poče se pripremati za puta.Odlučila je da sama ide u Trebinje, te da sazna: šta je sa Simatom?Nije li i on određen za Mađarsku ili ga gurnuli u te proklete taoce?A i kad je pošao ništa nije ni poneo sa sobom.Nisu mu dali.A treba mu i preobuka, i nova marama i sapun.Pa još i jednu bocu rakije da mu proturi i koji paklić duvana.Stari je on duvandžija; voli gotovo duvanu nego hlebu.Puneći i nabijajući torbu, pri slaboj svetlosti lojanice, neprestano je razgovarala sama sa sobom.Činilo joj se kao da se već sastala sa Simatom.Pokazuje mu, nudi što je donela, a on mirno prima i primećuje koješta, pita. Napuni i jednu krošnjicu jajima, da, po običaju. proda u varoši ili da razmeni za šećer, kavu, pirnač.Uhvati i nekoliko kokoši, čvrsto im utegnu noge i spusti pored krošnjice, na tle. Nadnese se nad Lakana da vidi : spava li.On se odavno bio probudio i jednim okom lukavo provirivao ispod pokrovca.Starica ga prekrsti i naredi mu da čitav dan ostane kod kuće, da je čuva. Preporuči i da trkne malo do Jagode, da joj se javi.Ako može da je zabavi nek je i zabavi.Kakvu li je noć provela noćas jadnica ? Pa se preklopi prema istoku, držeći prekrštene ruke na prsima, uprti torbu na rame, prihvati kokoši i krošnjicu i krenu iz kuće. U putu retko s kim da se srela.Ako bi i srela prolazila je mirno, ne javljajući se, ne obzirući.Niti bi htela pridružiti se kome, niti je želela da joj se kogod pridruži.Najvolela je sama sa svojim mislima, sa svojom brigom, sa svojim snovima. Pri ulazu u Trebinje prvi joj je susret bio vrlo neugodan.Ibro Rašidović, bekrija, kradljivac, razbojnik i poverljiva ličnost generala Brauna, izađe preda nju i zatraži da kupi jaja i kokoši.Nudio joj pristojnu cenu i lako bi se ona pogodila s njim.Ali primedbe što ih uzgred stavljao, — poznav da je Srpkinja, — žacale je, pekle.Videla je da izaziva, draži i dva puta htela oštro da mu odgovori, da uvredi.Ipak se savladala.Ne zbog toga što se bojala za se.Nego s toga da štogod Simatu ne naudi, da mu ne bude s težeg.Simatu za ljubav i pogodi se s njim i prodade sve što je imala za prodaju. Kad joj Ibro isplaćivao novce, gotovo iznenada, iza leđa mu, po oštrom pesku zatandrkaše stara, rasklimana kola, u kojima se goni varoško đubre.Kočijaš Redžo, pevajući iz svega glasa, udara po desnom kolju, koji se nešto ulenjio, i snažno opuckuje bičem.Opazivši Ibru, namignu i pokaza na kola. — Heej. taze đubreta!... — veselo podviknu i opet zapuca bičem. — Vozi, vozi pa istresi !..Najbolje u vodu ! — zasmeja se Ibro i zatapša rukama. Kola prođoše.Starica je samo mogla da vidi jednu grbavu rpu aljina, skušljanih, zgnječenih, izderanih.I nekoliko noga, strašno dugačkih noga, — njoj se barem učinile preduge, — kako štrče iz kola kao sasušene polomljene grane.Obuvene i bose, u opancima, cipelama, čarapama.Starica opazi nečiji golem, crn palac, ranjen, iskrvavljen; naduo se kao kabasti, mrki pauk i neprestano se treska, treska. treska...I ni u što nije gledala koliko u taj palac.I kašnje, od čitave slike, slabo se sećala ičega osim toga golemog, naduvenog i strašnog palca.Crn, crn, crn, crnji i strašniji od prsta sudbine ! — To su oni što ih juče objesiše, — pohita Ibro da joj protumači: — Ima ih osam.Zakopaće đubre s đubretom da truhne, a danas će novi kurbani da se objese. — Novi? — tiho zapita starica a nešto joj se ledeno savi oko srca. — Sinoć im je kazano, — nastavi Ibro življe i zapali cigar. — Otišao oficir među taoce i lijepo rekao : „Sjutra ćemo šestoricu objesiti.Budite spremni...“ — A koga će objescti? — življe zapita starica i naže se prema njemu. — Sinoć im je kazano, — nastavi Ibro življe i zapali cigar — Otišao oficir među taoce i lijepo rekao „Sjutra ćemo šestoricu objesiti.Budite spremni...“ — Ko zna !..On to kaže svima, biva nek se svi muče preko čitave noći. — Ama se ne muče, paščad jedna ! — uzviknu pakosno _i udari rukom po kolenu. — Ko zna kakvi su to ljudi!..Kad ih povela na vešala, a oni zastali da popiju po rakiju, mirno se ižljubili s onim što ostaju...„Zbogom...“ „Do viđenja...“ Paščad! Osetivši da se i suviše zagovorio, pridiže se, uze jaja i kokoši i, ne pozdraviv se, ode od Mitre.Ona pogleda za njim.Pričini joj se kao da će se povratiti i još štogod ispričati.A volela bi da joj neko mnogo priča o njima, o taocima.Valjda bi tako saznala štogod i za Simata. Pogleda prema nebu ne bi li saznala : koje je doba?Je li već dozvoljeno da se ide u zatvor i da se pohode apsenici.Opipa torbu da vidi: je li sve u redu?I lagano, lagano krenu niz čaršiju. Čaršija življa nego obično.Izvrveo svet iz kuća i dućana, prepunio trotoare, ulice, sokake, Muslimani i katolici.Dovikuju se, smeju, pozdravljaju.Poznaje se da su zadovoljni, srećni.I da očekuju nešto neobično, neki vanredno radostan dozgađaj.Čak se i deca umešala, motaju se kroz svetinu i viču, dreče, pevaju.Poneki nose i barjačiće, odigli ih iznad glave i visoko izmahuju njima. Od Srba nigde nikoga.Svi dućani pozatvarani.Neki zatvoreni jer im gazdu dignu u taoce ili u progonstvo, pa nema ko da radi; neke se opet dućandžije zatvorile u kuće, pa ne smeju ni da se pomole otuda. Stara se Mitra uputi prema radnji gazde Pešikana.Čim je počeo rat, on je svoju veliku kuću besplatno stavio na raspoloženje austrijskim oficirima.Oni ga i štitili.I sad je jedan stajao s njim pred vratima magaze i nešto živo razgovarao, razmahujući rukama i glasno se smejući. Opazivši staricu, Pešikan kao da se prepade.Nekako zbunjeno pogleda oko sebe, pa, i ne gledajući u nju, užurbano poče govoriti: — Iđi, iđi stara! . . .Nemam ništa na prodaju . . .Ne pazarujem danas . . . Pa uze oficira za ruku, šapnu mu nešto na uvo i lagano ga uvuče u magazu. Starica zastade na ulici i poče se obzirati.Kud će sada?Gde će?Ina li igde ikoga ko bi mogao da je uputi, da što posavetuje? . . .Nekako očajno pogleda na Pešikanovu magazu.Kao da se nadala, da će ipak otuda neko da izađe i da joj se javi.Pa duboko uzdahnu i opet krenu niz čaršiju. — S puta! . . .S puta! ... — kao da neko iznenada viknu iza leđa joj.Zamislila se, pa ništa oko sebe ne vidi i ne čuje.Komešanje, vreva, huka.I makar što je lula opomenu, išla je dalje, ne osvrćući se, ne uklanjajući. — S puta! . . .Čuješ li? . . .Jesi li gluva? — opet podviknu neko i nemilosno je gurnu u stranu. — Stoko! Ona podiže glavu i kao da se poče pribirati.Pogleda na napasnika, na stražara nekog, koji je i sad mrko gledao i gunđao nešto, popravi prekrivač na glavi koga joj gotovo zgulili, pa se izmače na leđa i sabi se u gomilu onu, među svetinu. Uzvik nečuvene, divlje radosti razli se iznad trotoara i zatreperi kroz vazduh.Kao grabljive životinje kad osete krv, svi ovi ljudi, žene, deca, ostrvljeni, uzbešnjeli, nemirni su, uzbuđeni, nestrpljivi.Krvi, krvi, krvi!Neki čak kao da su poludeli.Užagrili očima kao u bunilu.Čini se kao da bi da polete i da počnu klati oko sebe. Niz čaršiju se ukaza jedna čudna pevorka.Napred jaše oficir, debeljkast neki kapetan, sa isukanom sabljom, na malom, ugojenom vrančiću.Mora da je sinoć premnogo pio a nije sa ispavao.Lice »mu podbulo, nekako modro, oči zakrvavljene.Krvnički, mrko gleda unaokolo i kao da na silu traži uzrok, zbog čega bi planuo i počeo vikati.Za njim, sa obe strane ceste, sa nataknutim bajonetama na puškama, ide čitava kompanija vojnika.A po sredini ceste, jedna za drugim, tandrču troja obična, teretna kola.U prvima, na prostom sedištu zbio se proto i, kroz debele naočari, nekako začuđeno gleda po svetini.Kraj njega, držeći krst u ruci, nekakav ovisok, okošt starac.Ispod delijski naturene kape na čelo streljaju dva sokolova oka, tanki brci povili se pa se lepršaju, a donja usna nekako se prkosno skupila i gotovo se izgubila pod njima.Starac je ponosito, dostojanstveno gledao po svetini.Kako su mu svi sitni !..Jedino bi da vidi koga od poznanika i da se pozdravi s njim.I u drugim kolima sedela su po dvojica talaca.Hladni, mirni, ozbiljni.Zapalili cigare i mirno odbijaju dimove kao na zboru kakvom. Oko kola idu nekolika vojnika sa dobošima.Neprestano tuku, lupaju.Desilo se prvi put te su neki taoci vikali i klicali ulicom.Morali ih zaglušivati dobošima.Sad, eto, uobičajili da dobuju i bez potrebe. Stara Mitra, pritešnjena svetinom, stenjala je, izmicala se, uklanjala.Nekako se desilo te je dogurali do na kraj trotoara, na uzvišenje neko.Makar je i gnječili, gurali, opet je mogla nešto bolje da vidi.Njena mršava glava, prekrivena okrugom, visoko je stršila nad ostalima. Opaziv kola sa taocima, strese se, zadrhta.Ta eno joj Simata, njezina Simata tamo.Eno ga u drugim kolima sa nekim mrkim, kosmatim hajdučinom.Ispravio se, podigao glavu, pa kao da bi nešto da vikne, da zapovedi.Kao po nalogu nekom ona se sva previ, jednu ruku odiže na prsa i kao da očekivaše zapovest. Kad se približiše kola, ona se pridiže na prste da ga bolje sagleda.I pogledi im se susretoše.Duboko se upi jedan u drugoga; upiše, upiše, šljubiše se, i toplo, i bolno i očajnički.Ali ni jedne jedite riječi ne izusti.On se zar bojao da je ne uplaši neugodnostima, ona strahovala da ga vriskom ili kuknjavom ne razdraži.Zar da je izgrdi, prokune na današnji dan? Ogromni talas svetine zanija se i krenu za povorkom.Talas zanese i staricu, te je morala da se miče, da kreće kud i ne misli.Čini joj se kao da i ne ide, nego je nose.Kao da nikako i ne staje na zemlju.I zalud je pokušavala da se otme, da se izvuče.Bujica je nemilosno nosila i ona joj se morala predati. Kad se približiše vešalištu, taoca izvedoše iz kola i vojnici načiniv jedan ogroman krug, sve opkoliše.Svetinu, koja je nasrtala da se provre, odgurnuše natrag.Nekolicinu upornijih morali su da gurnu kundacima. Kapetan izmahnu sabljom i nešto zapovedi.Dželat, nekakav ciganin, šta li je, mrk, usukan, mršav, pakosno se keseći, pođe prema starcu, koji je nešto razgovarao sa protom.Starac, opaziv ga, pobožno se prekrsti, poljubi krst, poljubi protu u ruku i mirno pođe vešalima.Uzvik radosti opet se razli iznad zgusnute gomile.I smeh, divlji, neobuzdani smeh zatrese čitavim vešalištem, kad se ciganin odmaknu od vešala i nekako ponosito ukaza na starca, koji je visio, — i sada miran i dostojanstven — mrtav. Za starcem je došao na red Simat.Nije dao da mu vežu oči.Ne boji se on smrti u oči pogledati.Nekako prezrivo pogleda na dželata i muški uzviknuvši: — Nek bude sretno po srpsko pleme! — dobaci mu izazivački: — Vješaj, ciganine! Starica nije mogla i dalje da gleda.Oseti kako je počela da malaksava, da posrće.Uhvati se rukom za mlado, obližnje drvo i, pridržavajući se, spusti se na zemlju.Snažno stište zube i usta poklopi . rukama, bojeći se da ne pisne, da se ne oda.Zar pred tolikim dušmanima da otkrije svoj golemi bol i muke svoje?I da se izloži njihovim podsmesima?Bolje svisnuti nego se sramotiti! Dohvati iz torbe bocu sa rakijom koju je bila namenila njemu, nategnu njome i otpi nekolika gutljaja.Kao da se osnaži malo.Opet pridržavajući se za drvo, lagano se pridiže, bolje priprti torbu, pa se nekako izvuče iz gomile i dočepa se ceste. Hitno, ne obazirući se ni na koju stranu, pohita kući. Lakan i Jagoda sedili su na klupi pred kućom i razgovarali.Lakan je uveravao kako će mu babo, kad se vrati, doneti najmanje jednu oku suvih smokava i barem dve oke oraha.A striko Petar će doneti i pušku i, sigurno, još jednu sviralu, onaku, kaku je i pre doneo.Jagoda, nletući čarape, oborene glave slušala ga kako čavrlja, kadikad se blago osmehnuvši.Kad je pričao o striku Petru, slušala ga pažljivije.A pri spomenu svirale dođe joj neobična želja da sviralu vidi, da je uzme u ruke. — A đe ti je svirala? — zapita brzo i pomilova ga po glavi. — U kući? . — U kući, — muklo odgovori Lakan. — — A bi li mi je pokazao? — Što će ti? — Da vidim. — Hi ... Lakan se malo zamisli i suvo izbaci: — Nije to za te... — Pa ti je i nemaš, — dočeka Jagoda kao rugajuć se i poče premeštati igle. — Da imaš i pokaz’o bi.Ti si mi lagao. Uvređen skoči Lakan s klupe i brzo uljeze u kuću.Dugo je po nekim budžacima prebirao, tražio.Jedva, u neko doba, izvuče između nekakvih krpi mali, jeftin duduk.Veselo poče da izmahuje njime oko sebe. — Zar da ja lažem?... Jagoda ga prigrli i uze mu duduk.Zagledajući ga sa svake strane, zapita mekše: — A jesi li često svirao? — Jesam. — Je li i striko svirao? — Svaku veče. — Eh?...Baš?... — I ona namesti usta onde, gde je mislila da su nekad Petrova usta bila. — Svirate li ovako? Lakan potvrdi glavom. — Tako. Opazivši staru kako se približuje, oboje se brzo digoše.Stresoše malo haljine, urediše ih i veselo joj dođoše u susret.Oboje zarumenjeni, srećni.Smejući se i tapšući rukama, opkoliše je sa obe strane. — Dobro došla! — Dobro došla! Starica ih nekako začuđeno pogleda. Pa se i sama osmehnu, na silu.A i zašto da se sneveseli pred njima, da ih rastužuje?Neka ih, nek se vesele dok im je do veselja.Imaće kada tugovati i jadikovati.Ko zna!Može biti i previše. — Eh, eh... “ Zastade na kućnjem pragu i opet se osmehnu na njih. — Hajdete tamo pa se zabavite, — reče im mekše. — A mene ostavite sanu...Umorna sam, hoću da se odmorim. Jedva jednom mogla je, kako je zaželjela da ostane sama sa svojom teškom i velikom tugom.Znala je ona da od iskrene tuge boljega ni vernijega druga ni prijatelja nema, da je ona najistrajnija i najnežnija tešiteljka.I razne, utešljive reči poznanika i prijatelja često u ovako svečanim časovima, padaju kao uvrede i mesto da teše, razdražuju. Zatvori vrata za sobom, zbaci torbu s ramena i, malaksavši na obližnji krevetac, zagnjuri glavu među ruke. — Simate, milovanje materino!..Simate, diko materina!..Simate, puna kućo moja!..Simate, crna srećo moja!Zar te majka više nikad viđet neće?Zar te nikad podvoriti neće?Zar nam dušmanin jači i od Boga i od pravde božije i od ikoga na svetu?...Simate moj, Simate moj!...Teško majci bez tebe !... - Naricala je tiho, pažljivo, kao da sama sa sobom razgovara, kako je oni na polju ne bi čuli.I, za čudo ni jedna jedina suza da joj se otisne niz mršave, naborane obraze.Ni isplakati se ne može jadnica.Sama se lagano nija i povija po krevetu i lagano, lagano nariče. Jagoda se odmah dosetila da se neka nesreća dogodila.Poznala je ona to po osmehu staričinom:.A poznala je i po hodu.Mitra se nije približivala kući onim živim, veselim hodom kao nekad sa slava i teferiča.Sad je išla lagano, zamoreno, jedva se krečući. Ali uzalud je poznala, kad se nije smela približiti kući, niti išta zapitati.Tu je Lakan, dete, a pred njim se ne sme o svemu slobodno govoriti.Htede da ga zavara malo i da ga pošalje kuda.Pa opet se sustegnu.Šta bi joj to koristilo?I zar bi mogla od starice nešto više saznati ako bi njega uklonila? Lakan je bio nestrpljiv i ljutio se na babu.Nadao se da će mu iz varoši doneti kolača i koju šećerlamu.A ona ništa.Kaže da se umorila.Pa i pre je dolazila umorna a nije zaboravljala na kolača Ne mogav više da izdrži, poče udarati u vrata i dozivati: — Baba! Starica se ne odazva. — Baba!Šta si mi donijela? — Ništa, sine. — Ne može biti. — Zaboravila sam. Starica lagano otvori vrata, uze ga na krilo i nježno poljubi u kosu. — A drugi put ne ću zaboraviti. — Šta li je s babom? — jedva se usudi Jagoda da zapita. — Je li živ... — Ne znam...Ništa ne znam...A biće da je opremljen u Mađarsku. — A moj babo šta radi? — Živo upade Lakan i pogleda joj u oči. — Je li me pozdravio. — Pozdravio te. — A kad će doći?Kad će ga pušćati? Starica mu prstima raščešljala perčin i kao da poče nešto tražiti, trebiti u kosi.Ništa ne odgovori..A on se okrenu Jagodi i reče dostojanstveno: — A tebi će tvoj iz Mađarske donijeti ogledalo.Ima tamo puno ogledala. Za nekoliko dana Crnogorci kao da učestaše s navalama.Često se, po danu i po noći, iznad sela rasipao grohot pušaka.Činilo se kao da se prepucava na obližnjem brdu, dok su, u istinu, svi napadaji bili još dosta daleko.Po brdima, po ledinama, po gajevima oko sela počeše se javljati vojnici.Čobani već nisu smeli da gone stoku na pašu radi njih.Obično ih išla po trojica, po četvorica zajedno.Znojavi. umorni, prašnjavi išli su u neredu i, večito ljutiti, nasrćali na svakoga, na čobana, na ženu, na dete.Komad hljeba iz ruke otme, ubije ovna, kozu, kokoš; otme sve na što naiđe.Niko se ne sme opreti, Niko što progovoriti.Pokuša li ko da se protivi, nemilice ga istuku; malog popadijina Vojina ubiše što je branio svog petla. Šuckori su slobodnije prolazili kroz selo, svraćali u kuće, harali.Gde dođu mora im se odmah pripremiti ručak; pića mora biti obilato.I sva čeljad treba da stoje oko sofre i da dvore dok carski ljudi jedu.Ko se nije naučio ponizno da dvori, teško njemu! Jednoga dana kazaše kako su u blizini sela našli ubijena vojnika.Ko ga je ubio?Naravno, Srbin.Zato se odmah i okupi čitava četa vojnika i, uz treštanje truba i kloparanje doboša, počeše se motati oko sela. izvoditi nekakve vežbe. Tek oko podne počeše se spuštati u selo.Napred mlad, tanušan oficir, plav, bucmast, sa malim, ufitiljenim brčićima i velikom, kovrčavom kosom, kojom kao da se je naročito ponosio i hteo da mu je svak vidi, jer je gotovo uvijek išao gologlav.Za oficirom vojnici, po četiri u redu.Od mnogog nespavanja podbuli, gotovo pomodrili u licu.Idu tromo, gegajući se, pogureni pod teškom prtljagom na leđima.Mrko i sa čudnom zlobom gledaju svakoga koga susretnu.Kao da im je ceo svet kriv što su ih otrgli od kuća i što ih ovuda gone. Oficir razdeli četu na omanje patrole i razmesti ih po selu, na nekoliko mesta.Uza svaku patrolu dodao je i 'po dvojicu šuckora, koji su također bolje poznavali ljude i prilike.Uzgred je pažljivo zavirivao i razgledao sve kuće seoske.Najzad se opet pripovrati i stade pred Mrgudovu kuću.Pogleda je, klimnu glavom i kratko, odsečno izbaci: — No ... Pođe, zakuca na vrata.Niko mu ne odgovori.Ljutito opsova nešto i zalupa jače.Vrata se naglo otvoriše i na njima se ukaza Jagoda. — Ah! — Ah! Začuđeno uzviknuše oboje u isti mah i ustuknuše jedno pred drugim.Ali se oficir drvo snađe, osmehnu se i duboko nakloni. — Kis di hand šene frajlajn! Pa zakorači i htede da uđe u kuću. Jagoda se prepade i od njega i od njegova pozdrava.Prigušeno vrisnu i, odgurnuvši ga, hitno istrča iz kuće.Pobeže staroj Mitri u zaštitu. — Teto!...Ne daj me! Oficir se ne dade zbuniti.Leno se okrenu, dozva jednu patrolu i pođe za Jagodom u poteru.Opkoli Mitrinu kuću sa svake strane.Isteraše stoku iz pojate, isteraše konje, goveda.Narediše i čeljadima da izlaze, odmah, bez ustezanja.Tri prljava. pijana vojnika, kojima je već pljuvačka curila iz usta, bez zapovesti uljegoše da ih isteraju.I Mitra, i Lakan i Jagoda, koja se sakrivala za njihova leđa, izgurani iz kuće, gotovo posrnuše na pragu i sve troje nekako prestrašeno, blesavo, pogledaše u oficira. — Hehehe... On namignu na Jagodu i potepša je po ramenu: — No.. Međutim neki vojnici odvojili i konje i goveda i odveli ih daleko u stranu.Neki počeli odabirati i ovce i već su dvojica trojica nekako zagledali Lakanova Garana.Lakan to namah opazi.Brzo se ote od babe, potrča među ovce i obgrli Garana obema rukama. — Garane moj!...Garane moj! — Marš! — dreknuše vojnici, koje kao da razdraži njegovo jadikovanje. — Ge veg! — Ne dam ja Garana!...Ne dam ga živ! I poče da se hrve sa vojnicima koji se za čas zbiše oko njega i kao na silu htedoše da odvoje od ovna.Poče da ih ujeda, da udara nogama, tuče! — Hund! — besno podviknu jedan razjaren vojnik i sa golom bajunetom ustremi se na maloga.U tome istome času ustremi se i stara Mitra na njega.Bez ičega, golih ruku.Rukama prihvati za bajonetu i pokuša da je otme.A i Jagoda obgrli Lakana i, okrenuvši se oficiru, vrisnu iz glasa: — Gospodine!...Ne daj!... Oficir se naglo ispravi i oštro podviknu na vojnike.Ovi se brzo postrojiše i ukrutiše.Reče im nekoliko oporih riječi, pripreti, pa pođe Mitri, kojoj šibala krv iz obe ruke, i ponudi zavoj.Mitra odbi.Opara rukav sa nekakve stare košulje i pruži Jagodi da joj priveže.Od gubitka krvi a i od straha bila je bleda i strepila je.Činilo joj se kao da će posrnuti, Oficir joj, radi toga, ponudi iz svoje čuture konjaka.I to odbi.Uzvi glavom, uzdahnu i izmaknu se malo u stranu.Samo da je što dalje od njega! Oficir naredi dvojici šuckora da i staricu i Lakana, sa ono malo stoke što im ostavili, poteraju dole, prema crkvi.Kad Jagoda htede da pristane za njima, on je uhvati za ruku i privuče sebi.Ona se poče trzati, otimati, pomagati.Kad je vidio kako je i odviše uporna, na silu je odvuče u kuću i tamo zaključa u sobu. Kraj crkve kao da se beše sleglo sve selo.Bar ono što je još ostalo u selu.Gotovo sve starice i starci, — starica više nego staraca, — i sve sama deca.Nekoliko vremešnijih žena, raščupane, prljave, neuređene, izgledale su također kao starice.Samo desetak petnajest omlađih nevesta i oko dvadeset devojaka, što se zdravljem i snagom odvajale od ostalih.Po neke od nevesta držale su odojčad u naramku i dojile, dok se druga deca hvatala za suknju ili se valjala u prašini, kraj noga.Desetak mladića, sakatih, sedeli su odvojeni u strani, na sparušenoj travi, i zamišljeno gledali preda se.Izgleda kao da se stide što su ostali sami sa ženskadijom.Ni jedan ne sme da podigne glave ni da kome u oči pogleda.Večito opipavaju mesto gde im visi duvankesa, neprestano zamotavaju cigare i puše, puše, puše ...Nedaleko od njih, na prostrtim ćebetima, leže dvoje bolesnika.Jedno sušičavo dete, slabo, ispijeno, i jedna malaksala žena, u groznici.Niti im kogod pristupa, -niti ih nudi čime.Uopšte malo govore jedni s drugim.Ako bi neko i počeo, čim pogleda na šuckore, koji se unaokolo poredali, sede na travi i čuvaju ih, odmah zanemi.Čini se namah će izazvati pogrde i udarce. Čitav dan pekli se tako na suncu i čekali.I oni najsnažniji raslabili se od vrućine, klonuli, razdrljili košulje na prsima i zamoreno dahću.Poneko dete zaspalo u prašini ili na travi; neke babe sele, obgrnule rukama koljena pa se lagano njišu i dremaju.Žena u groznici nekoliko puta tražila je vode.Ispočetka je nisu čuli, govorila je nekako nejasno.Kašnje potrčaše da joj donesu.Šuckori sprečiše.„Ako je bolesna, bolje nek odma umre odgovoriše.„Ne će nam baren smetati u putu.. Pred veče stiže glasnik i donese zapovest.Sva ova čeljad mora ostaviti selo i odmah ići.Kuda ?...Znaće se već kuda.To će im se već u putu kazati.Naposletku niko ne sme ni da pita.Zapovest je da se putuje i mora se putovati. — Auf!... — Šta? — još kao u čudu pitaju neki, ne verujući da će ih goniti. — Naprijed! — Kuku! Nasta plač, piska, cvilenje.Niko ne sme glasno da vikne, da jaukne, a niko ne nože da se odvoji mirno od sela, od svoje kuće.Dve tri žene zgrabiše po šaku zemlje i počeše ljubiti.Samo stara Mitra što se još drži, što se ne da rasplakati.Ona spustila ranjave, zavezane ruke na ramena svog malog Lakana koji se pribio uz svoje ovce, i hladno, gotovo s prezrenjem gleda na sve oko sebe.Jedan od šuckora, debeo, ugojen, kao da se začudi toj njezinoj mirnoći.Nekako joj podrugljivo dobaci: — Što ti, stara, ne kukaš kad te gone? — Ja bih kukala da me ne gone, — odgovori Mitra suvo, i slobodno mu pogleda u oči. Nastade smejanje, graja.Šuckori su verovali da je stara malo luckasta i odgovor im se učini vrlo zgodan.Osmehnu se i debeljko i uzvi glavom: — Luda je, vidim... ali je puna Vlahaluka... Komandant, žandar koji je i zapovest doneo, ozbiljno se naljuti.Krivo mu što se toliko oteže s polaskom.Besno se obrecnu i na šuckore i na seljake: — Stoko!... Čopor se uskomeša, uznemiri.Nastade svađa, prepiranje oko prtljaga.Počeše se uzajamno okrivljavati radi krađe.Sad se tek neka mati seti deteta pa doziva; neko tek sada opazio da mu popustili opanci te hoće da ih pritegne.Uzbešnjeni šuckori počeše da biju, udaraju i šakama i kundacima i batinama.I usplahiren, gotovo jurnu.Izmešaše se čeljad i stoka.Ono bolesno dete neko uprti na leđa i ponese.Bolesnu ženu htedoše ostaviti.Očajno zapomagajući pružala je ruke prema njima, preklinjala da joj se smiluju.Jedva se neki dosetiše da je pritovare na konja i da gone baren dotle dok se mogne držati. Išli su u neredu, raštrkani.Kao da su bili kivni jedno na drugo, nisu razgovarali gotovo ništa.Tek ako koje dete, prignječeno, drekne ili ako neko podmuklo jekne pod šuckorskim udarcem.Međutim u stoku kao da je pomamac udario.U koliko čeljad ćutljivija, u toliko stoka nemirnija.Bleka, rika, meka, rzanje oštri, nesnosni, zaglušujući.I razležu se na daleko i tonu u providnoj pomrčini.Odbijaju se o brda i klisure i, rastrkani, opet se pripovraćaju.Izgleda kao da noćni dusi priredili orgije, besne, i njihova razuzdana vriska kao da ispunjava mračno i hladno veče. Iznenada sve se unaokolo rasvetli.Silna, jaka svetlost preli se, rasu po polju, po brdu, po šumi.Mnogi, prestravljeni, zastadoše, mnogi se počeše krstiti.Neki se jedva usudiše da se okrenu prema selu.I strašan, porazan uzvik razdera zastrašenu gomilu.Seljaci su svojim očima gledali kako im gore kuće, čitavo selo kako gori.Jaki, uzbešnjeli plamenovi, razderani, rastrgani, sa pomamnom, ludom radošću uskaču prema nebu, zaigravaju se, raskošno rasipljući na sve strane sitne, svetle varnice, — koje kao ognjeni sneg praminjaju i trepere, — obesno prašte, hukte i kvrckaju, čas se sakrivajući do zemlje za guste oblake dima, čas kroz dim iskačući i uzlečući prema nebu.Zagušljiv, težak miris gorevine kao da poče padati na prsa i lagano gušiti.Činilo se kao da će neki da se otmu i da polete u plamen.Oči im se nekako svetle, pa gledaju kao zver kad hoće da skoči na plen.Neki se samo savili, poklopili lice rukama i plaču.A neki stoje skamenjeni, ćute.Gledaju kako nestaje sela, nestaje.Eno se oni bešnji plamenovi zamorili, malaksali, pa samo još katkada jače izmahnu ognjenim krilima i, huknuvši, izbljuju debele mlazove dima u vis.Na nekim mestima još se jedva provlače između izgorelih greda, nemoćno puckarajući, izbaciv još po gdekoju varnicu.Od čitava sela ostale još nekolike crne razgrejane zidine, ostale još nekolike neutrnute grede, koje štrše u vis kao đavolje buktinje, koje bi da osvetle put tolikim nesretnim beskućnicima. Ma koliko surovi i svirepi bili, šuckori nisu imali srca da jadnike odmah pokrenu na put.Pustili ih i da plaču i da se izjadaju.Kad im se ništa ne dozvoljava, to im se zar još može dozvoliti. Babi Mitri kao da prvoj dojadi toliko otpočivanje.Gotovo nestrpljivo okresa: — A što se ne ide? — Da se ide? — pripita komandant i začuđeno je pogleda. — Imaš pravo...Vrijeme je... Gomila opet navre, krenu.Opet u neredu kao i pre.Nekoliko mlađih i bržih nevesta pohitaše napred kao da bi trkom da dođu do mesta koje je im određeno; stariji i nemoćniji, stenjući, ječeći, kašljući, zastaju, gegaju se.Dvojica sakatih još se jedva drže na nogama; čvrsto se priljubili jedan uz drugoga, obgrlili se i tako još šantucaju.Onaj što je natovario bolesno dete, zove da ga kogod odmeni. Bleka, meka, bukanje, rika, zveket pušaka i bajoneta, odmereno udaranje staračkih štapova o tvrdu cestu.I neprestano ječanje, stenjanje, proklinjanje.Sve se smešalo, uskomešalo, pa se ne zna ili čeljad bleji ili stoka ječi i uzdiše. A hladan vetar popuhuje i potkađuje ih jakim i svežim mirisom kadulje i smreke.Miluje ih po licu, golica ih oko nosa.Dok njima po prsima kao da jednako pada onaj teški, zagušljivi miris gorevine. Nakon tri dana i tri noći gotovo neprestanog hoda, stigoše u neko selo blizu Stoca.Dođoše nekakvi činovnici, pisari.Svi uozbiljeni, oštri, ljutiti.Pune im ruke spisa i hartija svakojakih.Preturaju ih, premeću, razgledaju, i nikad kao da ne mogu da nađu ono što im treba.Obrecnu se jedan na drugoga, okose se, da opet ruju, traže, prebiraju.Zatim počeše vikati, prozivati.Zaviruju, zaviruju u ime i obično prozovu naopako.Ako im se ne odazove, psuju; ako se odazove i ne pogledaju ga. Pošto su prozvali, počeše da broje.Počnu s jednog kraja pa se zbune; počnu s drugog još gore.Opet prebacuju jedan drugome, prekoravaju se.Ljutiti i besni što nikako ne mogu da svrše, — možda bi jedan čovjek evo to odavno svršio, — poredaše čeljad po vojničku.Nastade novo prozivanje i novo provikivanje.Izbroje jednu prugu pa je odvoje u stranu; zatim izbroje drugu, treću.Sve razrediše u nekoliko grupa.A svaka grupa treba da ide u drugo selo, — zajedno ne smiju biti, — na prebivanje. Brđani se opet uskomešaše.Prepadoše se.Šta će raditi s njima?...Kome ih predati? ...Nije druge nego će ih, ovako odvojene poubijati.Ili ih pomoriti glađu.Ili... a Bog zna šta sve može biti !...Neki tek sada opaziše, da grupe nisu pravilno ni razdeljene.U jednu grupu doprla mati, a u drugu dete; u jednu brat, a u drugu sestra.Javiše činovnicima, zapomagaše.Ako će ubijati, neka ubiju zajedno, neka ne rastavljaju.Oni se ne će rastaviti ni milom ni silom.U onom očajanju mnogi se ohrabriše i počeše slobodnije da protestuju, da prete.I njihova drskost kao da zbuni činovnike.Opet uzeše artije; po treći put poče prozivanje.Jedva urediše i sastaviše sve kako treba.I svaku grupu, zajedno, pod pratnjom šuckora poslaše u određeno mesto. Staru Mitru, zajedno sa Lakanom i stokom, predadoše nekom grbavom Martinu, sitnu, mršavu čovečuljku, čija je glava jedva izvirivala izmeđ ramena a čađavi brkovi, koje je naročito negovao i spustio na dugačko, uvek mu se vijorili i padali po ramenima.U prvi mah nije se moglo poznati: dobar li je ili rđav čovek.Nije bio ni ljubaaan ni surov.Goste je premerio jednim dugim pogledom i. ne pozdravivši se s njima, sasvim im hladno rekao da krenu za njima. — A jesu li to naši ? — zapita ga ispred niske, nagnjilom slamom pokrivene, potleušice kratka, zdepasta žena sa neobično debelim mišicama i neobično zabreklim trbuhom.U licu žuta, podbula kao da boluje od vodene bolesti.Kad joj Martin potvrdi da su to njihovi gosti, ona pristupi staroj Mitri, pruži joj ruku i poljubi je u obraz. — A ko ti je ovo? — zapita i pokaza na Lakana. — Sin? — Unuk. — Neka je sretan i živ...Hajdemo u kuću, da otpočinete malo. Uvede ih u kuću i posadi na snisko sedište oko ognjišta.Lagano se sage, rukama rasprete vatru na ognjištu i, nabacivši još dvije tri bilje, poče duvati iz sve snage da bolje raspali.Sa nagorenih glavanja puhar se razasu po kući, trepereći, i poče padati i po domaćima i po gostima.A kad se plamen izvi i zaliznu uz omanji kotao, Mitra, grozeći se, zadrhta i okrenu glavu da ga ne gleda.Ranjavim rukama poče oko sebe da traži Lakana, kao da bi da se uveri: je li tu?Zatim ga obgrli i tiho uzdahnu. — A umorili se, jadnici? — tiho pripita i Martin puneći lulu i ispod oka ih gledajući. — A? — Umorili, bogme, — tiho odgovori Mitra. — Nije šala toliko putovanje. — A imate li još ikoga osim vas dvoje? — Imam jednog sina u vojsci, — otpovrnu Mitra kao preko volje. — I babu? - popravi je Lakan. — Je li? — I njega, i njega, sine... Pa ga još jače prigrli i poče milovati. — A naše dvoje đece u vojsci, — ispravi se domaćica iskraj ognjišta i proplaka. — Digoše ih, Bog ih ubio! — Šuti, ženo, — opomenu je Martin muklo. — Za svog cara. — Ne dam ja svoje krvi ni caru ni nikome, — okosi se domaćica žešće i kratkom glavnjom udari po ognjištu da se varnice razleteše po uskoj kući. — Samo mi ih Bog dao i samo mi ih on može uzeti... — A eto su uzeli, — opet će Martin uporno i otpusti dva dima...Nisu nas ni pitali. — Siledžije! Mitra je, ispočetka, nekako zebla zbog ovih domaćina, koji su druge, carske vere .Bojala se i za se i za Lakana, te ga je dvaput krišom prekrstila.A sad se, gotovo poče osjećati kao u svojoj kući.Namerila se na čeljad koja također ima svoje bolove, svoje muke.Ništa tako ne može zbližiti ljude kao patnja.Gotovo za čas kao da zaboravi na se i poče da žali njih, duboko, iskreno.Mora da su dobri, jer samo dobri ljudi pate.Zažali za njihovom djecom koju nije ni poznavala.I bejaše gotova da zajedno sa domaćicom proklinje siledžije koji ih odvukoše.Ta zar neprijatelj nije isti, zajednički?Grozni, svirepi car, koji nije bio u stanju nikom ništa da da, niti ikoga da usreći, ište krvi od poroda njihova, traži da se gine za njega, za njegov dom. Domaćica skuva kavu i ponudi goste.Onako i gladni i umorni kao da jedva dočekaše da ma šta prisrknu.Željno, oberučke prihvatiše za male findžaniće i naglo počeše ispijati.Ne mare što je vruća. što prži.Samo kad ima. Gledajući ih i Martinu se sažali.Isprazni lulu na opnjište, očisti je prstima i spusti pored sebe.Zatim se okrenu ženi i reče razvlačeći: — A nema vajde od kave, Mande...Daj ti da se ruča, te da što bolje okuse.Što je Bog dao. Manda posluša.Dohvati sa zida i spusti među njih oveću, masnu siniju, protra je čađavom krpom, pa se lagano okrenu i, pobožno se prekrstivši, raseče nekolika komada hleba.I njih donese.Zatim iz kotla, koji se grijao uz vatru na omanjem sadžaku, zahvati kutlačom krtole, kupusa i mesa, napuni ovelik sahan do vrha i sahan spusti na siniju.Opazivši kako se i Mitra i Lakan halapljivo naklopiše na jelo, zadovoljno se osmehnu.Izmače se na leđa i, držeći ruke na pojasu, mirno ih dvorila sve dok nisu večerali. Sjutradan Lakan je potjerao zajedničku stoku na pašu.Martin, ne imajući sitne dece, morao je plaćati tuđem, da, uz svoje ovce, potera i ono nekoliko njegovih.Sad, kad je dobio Lakana, nije mu trebalo plaćati.I Lakan se odmah snašao među novim drugovima i odmah se spriljateljio s njima.Naučili ga i da pravi svirale, što pre nije znao, i da oplete korpu od šiblja i da izveze štap.Čak su zamećali i neke igre koje mu nisu bile poznate i on im se odmah željno i strasno predavao. Martin, nemoćan i slab, sa čibukom u zubima, samo je obilazio oko kuće, popravljao plotove ako ih stoka oborila, podzidivao oborene zidove oko avlije, odlazio do zabrana i donosio otud po dva po tri naramka drva.U Stolac je odlazio samo po potrebi, kad mu ponestane brašna.Znajući kakve ga muke čekaju. kako mora ići od pisara do pisara, od sobe do sobe, od ađunta do predstojnika i od predstojnika do Muratbega, koji izdaje brašno, znajući koliko mora moliti i mititi Muratbegove sluge da mu ono desetak kila odmah izdaju a da ga ne zadržavaju zbog njih po dva po tri dana, strepio je i podrhtavao kao da ga šalju na robiju.Kad bi mu Manda napomenula kako mora ići, najpre se pravio kao da ne čuje.Zatim, na ponovne opomene, odgovarao je kako nije preša, da se može ostaviti na druge dane i ako je sam znao vrlo dobro da se ne sme ni sata odgađati i da mu karte odmah propadaju čim malo zakasni.Naposletku kad mu svi razlozi nisu mogli pomoći, počne nemoćno uzdisati i lenjo, preko volje, pritezati opanke.I kao da mu Manda kriva što ga tamo čekaju tolike neprijatnosti, počne da joj predbacuje da ropće.Veli da joj dodijao te želi da ga se kurtariše.Dok je bio mlad, zdrav, dok radio i donosio u kuću, i bojala ga se i privijala se uza nj, a sad ga, eto, goni.Drago joj da ode pa makar na dan...I jadni Martin ropće, neprestano ropće sve dok ne krene.Ipak pri polasku potapše Mandu po pleću i šapće poverljivo; — A šta ako bude pismo od koga od njih? — Ih! — A ja ću ga prvi pročitati. Pa krene iz kuće i lagano odgeguca niza stranu. Mitra i Manda kao da se nisu delile.U kući pomagala jedna drugoj, — otkako se Mitri zaceliše ruke, — odmenjivala, zajedno se brinula o svim poslovima.Što su radile, gledale su da što brže svrše.Samo da im ostane što više vremena za razgovor.A tada lepo skuvaju kavu, sednu jedna uz drugu i, ispijajući, govore o njima, o vojnicima.„Gde li su sada?...Blizu ili daleko?...Kako im je?Jesu li onamo u vatri gde zuje kuršumi i topovska đulad oko ušuju?Ili se znali kakogod izvući, prikriti se u zaleđinu?...I kakve su im starešine?...Dobre ili rđave?...“ Kad bi bili blizu, našla bi majka i kapetana i odnela mu ponuda — te malo duvana, te koju kokoš, te nekoliko jaja.Postarala bi se majka da joj se olakša detetu.Ali ovako kako će?...Da se može pomoći, pomoglo bi se ... eh...Prokleti i nesretni rat kad li će se svršiti? Zatim pričaju jedna drugoj razne priče o njima.Priseća se jedna, priseća se druga njihovih pošalica, podviga, nezgoda.I kao bojeći se da što ne zaboravi, brzo prekida jedna drugu, upleće se u reč, željna da pre ispriča.Manda je saznala da se Petar gubio iz kuće i da su ga treći dan našli u brdu, gde spava; saznala je kad mu je Simat prvi put poklonio nož i preporučio mu da ga čuva jer „se oružje čuva ko glava“; znala je i šta on najvoli da jede i koju pesmu najradije peva.Naposletku saznala sve i o Jagodi i o veridbi im.Isto tako Mitra je bila izvešćena koliko su se puta Jure i Ivica potukli, koliko su dobili groša kao trkači za odnesene trke; koliko se devojaka otimalo oko njih.Jure je jedanput o procesiji, o Brašančevu, i zastavu nosio; Ivica je, među osam odabranih konjanika, na konju dočekao novog fratra, kad je stigao u selo. Sede i pričaju tako jedna drugoj, pričaju neumorno.Iznenada, kadidad, Manda strekne i udari rukom po kolenu, — Sačuvaj Gospe!...Ne daj Gospe! — Šta ti je? — pita je Mitra i gleda je začuđeno. — I sve mi se čini... ne znam...Mi ovdi pričamo, — muca poplašena Manda i strašivo gleda negde preda se, — a on... može biti...Jure ili Ivica... ne znam koji... leži ranjen ili ... sačuvaj Gospe blažena, ili ... — Ne sluti, jadnice, — brzo je prekida Mitra i hoće da joj začepi usta jaglukom. — Grehota je... — A sve mi se čini... ko zna... a strah me, strah.Mitre, sestro, kaži za ime Isukrstovo jesu li mi živi? I zdravi, — dočekuje Mitra pouzdano i potvrđuje glavom. — Bog ih čuva. — Tebi se ništa ne priviđa? — Ništa... — A ja često... tako... gledam krv i ljude u krvi...Čujem i kako jauču, stenju...I lijepo čujem glas koga od njih dvojice... i raspoznajem...Ječi i zove...„Ah, mila majko!“... — To je, zar, u snu, — veli Mitra i lagano zeva. — Pošlji svijeću u crkvu, pa će prestati. — Nije u snu...Na javi... — Svedno...Pošlji svijeću. — Poslaću odmah sjutra... I zariče se da će još pokloniti crkvi čitavu oku voska, ako dobije ikakav glas o njima. Šest dana ostao je Martin u Stocu i tek se sedmi dan vratio, sa — tri kila brašna.Lagali im, lagali: te stići će brašno danas, te stići će sjutra.A brašna nema pa nema.Doduše stiglo je nešto — zli jezici govore da ga je bilo mnogo, — ali skočili činovnici, skočile gazde i begovi iz aprovizacije i sve podelili i: razdali kome su oni hteli i koliko su hteli.Nekoji i od seljaka, koji su imali novaca da „podmažu gde treba , dobili su.Ostali su se morali zadovoljiti ovako, sa dva sa tri kila, ili praznim obećanjima, pa uzaludno čekati i dalje. - — Htio sam da idem u Lulinje, — jada se Martin i uzdiše. — Ali tamo još gore.Tamo namijenili dva vagona žita za kotar, pa ona banda ... kažu, prodala vagon u Dalmaciju i zaradili pedeset hiljada kruna. ..Za kotar ostao samo jedan vagon...Sad. .. eto, jadni narede!...Živi, ako možeš! Iznenada se udari rukom po čelu i i dohvati čibuk. — A pogodi šta sam ti fino donio? — Zapita Mandu i namignu. — Šta? — kratko zapita ona i ne gledajući ga. — Hehe. — Šta? — Pogodi! — Je li pismo? — Bum... Pa se prihvati za silah i lenjo poče tražiti po onim pregradama.Izvadi dve tri pozivnice; dva snopića cigarpapira, nekakvu priznanicu, čuvalduz s kanapom.Jedva nekako napipa malo, već uprljano, pismo, leno ga izvadi, otvori i pokaza Mandi. — Evo! — Da]! Manda zgrabi pismo, prinese ga na prsa, poljubi, pa naglo rastvori i kao da poče čitati. — A šta piše? — zapita tiho i opet se okrenu Martinu. . — Piše da je u Đeru, na bataljunu i da mu je lijepo, — poče Martin polako, starajući se da sve onako iskaže kako mu u Stocu čitali iz pisma. — Ima veli dobra feljbabu, pa ga on čuva da ga ne pošalju na Rusiju ili na Srbiju...Samo, kaže, treba tome dobrom čovjeku, tome feljbabi, gurnuti štogođ u šaku da ga još bolje čuva.Treba mu gurnuti najmanje sto kruna...To je, biva, k'o taksa. — I treba i treba, — brzo dočeka Manda i privrti u pismo, kao da bi da se uveri: piše li baš tako,.. — Odmah... — I treba, i treba, — iskesi se prema njoj Martin, koji nikad nije volio izdati pare iz ruke a da ih ne olaje. — A oklen? — Oklen? Manda obori glavu. — Prodaćemo koga ovna. — A šta će ti ostati? Manda se naroguši i kresnu oštrije: — Ostaće mi moje dijete...Sve nek propane, samo nek mi oni :živi i zdravi budu. — The ... — Prodaj dva ovna pa eto sto krupa. Martin se počeša iza uha i opet: otegnu: — A i za Juru piše Ivica...Eno ga, veli, na frontu, bije se.Ana mu je dobro...Dobar mu kapetan...Ne će nikad da juriša, vazda bježi.. . — Uh!Gospe blažena!... — pametan je Jure...Ne bojim se ja za njega. Pa pođe vratima i reče mekše: — Prodaću tri ovna...Treba i meni para, za troška...Teško je, teško danas preživjeti. I ako se svađao s Mandom, u sebi je smislio da pošalje Ivici punih sto i pedeset kruna.Ko zna.Može taksa i poskupiti, a dijete treba da otkupljuje glavu, Ujedno je naumio, — opet krišom od Mande, -— da proda svoje teške, srebrene toke, te da i Juri opremi koju paru.Doduše nedavno mu je slao,- — prilično je poslao, — ali ko zna?...Zar na frontu može neko imati odviše para? Čim je izišao, zavrti Manda glavom i poče jadikovati: — Tvrdica je, tvrdica je, sestro...Ne da, pa ne da...Eto si viđela.I sve se bojim da će malo poslati.Nije druge nego ću opet i ja. od ono uštede... znaš što sam prodavala piliće i jaja... da pošaljem koju deseticu, a da Martin i ne zna... I dugo, dugo, stenjala je i jadikovala kako joj dete pati i kako će, boji se uzaludno glavu izgubiti. U veče se Lakan vrati ranije sa hajvanom.Pod pazuhom nosio je mršavog, sivkastog goluba, koga, reče, domamiše čobani u brdo na mrvice i uhvatiše kao od šale.Turnu ga pod jedno sanduče, naumivši sutra da mu načini kavez.Zatim skide praznu torbu s ramena, sede pokraj ognjišta i poče se protezati: — A sjutra vam nose i zvono, — reče nekako kroz zube, okrenuv se Mandi. — Zvono?...Kakvo zvono?.. . začudi se Manda i malo se ispravi. — Pa zvono sa crkve...Odnijeće ga da od njega sakuju top. — Lažeš! — Duše mi. — Ko ti kaže? — Čitavo selo govori.Eno su došli i đendari. Manda stade na kućna vrata, proviri napolje i opet se pripovrati. — Eto ti sad!... izbaci nekako i jetko i zabrinuto. — Ako je došlo čak do zvona, naopako će zazvoniti i caru i carevini. Martin, koji je zastao na pragu i čuo zadnje reči, blago je prekori: — Zbog tvoga jezika, Mande, glavu ćeš izgubiti. Sad, kad nemamo zvona, treba da idemo u Turke, - opet će Manda uporno, ne popuštajući. — Zna Car šta radi. — Kad umremo, kako će nas saraniti?K’o živinu... Zvono su još u veče skinuli sa zvoneka i namestili pred crkveni prag, da prenoći.Maleno, tanušno, ostarelo, pocrnelo, pomahutilo.Na jednoj strani malo je i napuklo, ali to mu ništa smetalo -nije da nekoliko puta na dan veselo zacilikće i da se javi seljanima.Ono im — kako su govorili. — opojelo, krstilo, venčalo dedove, očeve, njih same i njihovu decu.Ono ih o praznicima zvalo crkvi, zvalo ih na svaki skup, sastavak.Bilo to kao neko živo čeljade među njima, — veselo i nestašno, — koje se u svakoj kući oseća kao u svojoj, bez koga niko ne može da bude i čitavo selo izgledalo bi kao pusto kad bi ga nestalo. I čitava gomila naroda skupila se pred crkvom.Zdravi ljudi, domaćini, starci, starice, devojke, deca.Hoće još jednom da se nagledaju zvona, da se oproste s, njime i, kao pored dragoga mrtvaca, da čitavu noć naizmence bdiju pored njega.Lagano, pobožno kao kad se pristupa svetinji, idu jedno za drugim i nemo, ćutke celivaju ga, ljube.Ljube u vrh, u sredinu, u dno.I krste se i klanjaju smerno, skrušeno.Poneka od žena i zajeca i sakrije oči ubradaćem; poneki zabrinuto klimne glavom i tužno prošapće: — Ej, jadna carevino, na što li si spala! Sutradan, rano, zvono su odneli iz sela. Žandari počeše odmah da robe i. plene i po kućama.Gde god šta bakarno nađu nose i predaju kiridžijama, koje će goniti.Kotlove, tepsije, tave, ibrike, čak i zvekire s ponekih vrata, Uzalud seljani molili, bogoradili, uzalud napominjali kako su oni od carske vjere a nisu buntovnici.Žandari nisu hteli ni slušati.A kad se neki usudiše da slobodnije protestiraju, zapretiše da će pucati. U Martinovoj kući žestoko se sukobiše sa Mandom.Stara, čismena domaćica kao da se rodila sa nekim stvarima u kući i nipošto, ni za živu glavu, ne bi se rastala s njima.A sad mora da daje ne jednu nego gotovo sve, a sama da ostane bez ičega.Kao kvočka kad brani piliće, nakostrešila se kraj ognjišta, podbočila se rukama o kukove, i nagevši se prema žkndarima, pita porugljivo: — Zar je caru malo što mu dadosmo đecu, zar mu treba i kotlova? — Dužnost je da se sve da za domovinu, — dreknu gojazni cuksfirer, sa dvostrukom bradom, i dobro se iskašlja. — I život i sve. — A šta je car dao? — To se tebe ne tiče. — Grka bi i čemerna bila večera. ako je iz moga kotla okusi. — Mir! — dreknu cuksfirer oporo i udari po pušci. — Da nijesi naša i da nijesi mati dvojice vojnika, pokazao bih ti kako se za jezik sudi. Opazivši u sanduku goluba brzo mu Pritrča.Pogleda ga i nekako užurbano zapita: — Odklen golub? — Uhvatili čobani. — Je li vaš? — Lakanov. Cuksfirer uze goluba, opet ga zagleda sa svake strane.Zatim pogleda i Lakana. — A ovo nije naš?Ovo je Brđanin, internirac? -— Od Trebinja. Cuksfirer se pogladi po bradi i strogo zapita: — A znaš li da je zabranjeno držati golubove? — Ne znam, — odgovori Lakan zbunjeno, pocrvenivši od stida. — Nisam čuo. — Za tu naredbu mora svaki znati. Predade drugu goluba, lagano napuni pušku, pa suvo odseče: — U ime zakona ti si uhapšen.Poslaćemo te pred sud, u Mostar. Mitra, koja je stajala kraj vrata i sve nemo posmatrala, brzo se se izvi i stade pred Lakana. — Ja sam uhapšena, a nije on reče odlučno. — Ti nam ne trebaš.... — Moj je golub.... — Neka je. Nemilosno je odgurnu, pa povuče Lakana za ruku. — Idi pred nama! — Neće on za mene žive....I Mitra pokuša da se umeša, da ga otme. — Mene vodite....Ja ću s vama. — Ti si ovđe internirana.Iz ove kuće i ovog sela nigđe ne smiješ maknuti... A kad i Manda htede da progovori, snažno ih udari obe, gurnu Lakana u rebra i surovo izbaci: — Idi! Lakan je, sa oborenom glavom i sa vezanim rukama na prsima, tromo i umorno išao pred žandarima.Pritegnuti lanci, — koje mu u putu zaradi veće sigurnosti namestiše, — žuljali ga, ruke u laktovima sve jače boljele.I ako se niko ne šali sa lancima, on ipak kao da nije bio pa čisto: je li ovo šala ili zbilja, je li san ili java?Da ga gone u aps zbog goluba ?Zbog onog lepog sivalja ? (Lakan pogleda na žandara koji je nosio goluba i prigušeno uzdahnu.Kako bi sad zagrlio i ižljubio tu milu, pticu.) A sva deca hrane golubove i hrane ih u jatima.Marko Tomov imao ih dvadeset; Aćim Perišin šesnaest; Nikola Grgurov deset.I niko ih nije ni prekorio zbog njih.Jedino što se stari Mrgud ljutio kad mu se sušilo žito.Pa i on bi, naposletku, odmahnuo rukom i kazao: „đeci i ticama ko će suditi'?....“ Sad, evo, hoće da sude i deci i ticama.Ako žandari ne lažu.A zašto da lažu?....Zar se džabe izmenjale četiri patrole zbog njega?....Gotovo na svakom raskršću oni zamene jedni druge.A on, siromah, ide neprestano, ovako slab i nejak.Usta se sasušila od žeđi, noge poklecuju od umora, lanci žuljaju, laktovi bole, sve kosti bole.Da ga puste barem za čas da sedne, da se odmori.I da se založi čime.Za sve vreme, za dva dana, niti mu dadu da jede ni da okvasi usta.„Hajduk si ti, ti si na svake muke naučio vele mu i smeju se.A on, iz inada, izmahne glavom i muškije korakne napred.Hoće baš da im pokaže kako je hajduk.Poginuće a više ih zamoliti neće.Nek vide s kim imaju posla. Čim je prispeo u mostarski zatvor, odmah ga strpaju u jednu ćeliju.Oni su to, doduše, nazivali sobom i ako ni po čemu nije sličila sobi.Kad ga gurnuše upade mu noga u neku lokvicu, zatim zagazi u blato, posrnu, dok ga nečije ruke ne prihvatiše i ne posadiše na tle.Nekolicina hapsenika, čija lica, došav sa svetlosti u mrak, nije mogao odmah raspoznati ni sagledati, opružiše prema njemu dugačke, blatnjave ruke i dadoše mu malo trule, smrdljive slame.Slamu prostre ispod sebe pa legne da malo otpočine.Ali nije mogao počinuti.Jak, strašan smrad u pećini davio ga, gušio; voda, koja je curila niz mrkle, memljive zidove, cedila se i kapala mu na lice.I mračno mu, i mokro, i tesno.Koliko li je lepše bilo u Mandinoj kolebi, a da i ne spominje lepu kuću svoju! Ostali hapsenici, bledi, isušeni, ispijeni, pomućenih, bezizraznih očiju i gotovo blesava lica, na silu se podigoše da ga malo sagledaju, Dete!....Još jedno dete!...Otkako su zatvoreni, videli su kako je nekoliko dece suđeno i osuđeno.Za čisto detinje poslove.Ni malo ih iznenadilo nije kad su ugledali Lakana.Bili su uvereni da će i on biti osuđen.A kad im spomene goluba i žandare, neki kao da se stresoše od straha.Jedan glasno progunđa: — Zlo, sinko, Boga mi. Drugi dan poteraše Lakana na rad.U carskoj kući niko ne sme džaba jesti; mora odraditi ono što pojede.Dadoše mu da vuče nekakva kolica, da prevozi đubre u tamničarevu baštu, da čisti kamenje iz nje.Vojnik, koji ga čuvao, svaki čas je drečao na njega, opominjao.Katkada, bez ikakva uzroka, nemilosno ta gurne nogom, ili ga stisnutom šakom bubne u leđa.Sam mučen i kinjen od svojih starešina, okoreo je otupeo, i kao jedva dočekao da se na nekome može osvetiti, da on nekoga može kinjiti Deseti dan Lakan nekako malaksa.Noge ga izdaju, poklecuju, u glavi mu se nešto muti, usta vavek sasušena.I pored sviju opomena i grdnja nije mogao raditi kao obično.Tri puta je posrćao od udaraca i svaki put jedva se pridigao.I sam vojnik, naposletku, uveri se da „nešto ima, te ode i prijavi tamničaru. — Mora raditi! — povika tamničar besno. — Inače neće jesti. — Ne može. — Udri! — Udarao sam.Ne pomaže. — Pretvara se.Sjutra mu je rasprava na sudu, pa bi da odgodi.... Vojnik se vrati pa opet podviknu na Lakana.A zalud.Nema snage da radi, nema.Nije bilo druge nego da ga opremi natrag, u pećinu. — Zato mu se danas ne smije dati da jede, — zapovedi tamničar oporo. Kad se probudio, bolela ga glava.Telo nekakvo teško, kao naliveno olovom.Svaki žglob kao da boli i trne i zateže nekako...A usta suva, suva, vavek suva.Ma kolik kvasio nikad ih nakvasiti. Tamničar, navrativši se, pogleda nekako popreko. — No danas ćeš na sud, — reče. — Ne pomaže pretvaranje.Do dva dana ćemo te objesiti, lopove! Tačno u osam sati odveli ga na sud.Trojica vojnika sa punim puškama pratili ga kroz čaršiju i dopratili pravo do sudnice.On, skinuv kapu i prešav preko praga, nekako blesavo pogleda po onoj golemoj sobi; zatim se lenjo okrenu i pogleda na one oficire-sudije, koji su sedeli za jednim dugačkim stolom, prekrivenim zelenom čojom.U sredini ovisok, naduven major, guste, crne brade sa naočarima na nosu i nekakvom slamkom međ zubima.Oko njega, sa dve strane, po dva kapetana.Lakanu se činili svi nalik jedan na drugoga i samo mu zapeo za oči neki debeljko, na čijem trbuhu kao da je čitav sto počivao....Opaziv jednu klupu, i ne pitajući za dozvolu, sede na nju.Tada opazi, sa dve strane stola još dvojicu oficira kako ga pažljivo posmatraju.Njihovi ga pogledi zbuniše te obori glavu.Naglo Poče okretati kapu u ruci i gužvati je.... Sudije su, obično, bile uverene unapred o krivici svakoga Srbina, koji je došao pred sud.Ma kako čudna i nemoguća bila prijava, oni joj gotovo uvek verovali.Žandarskim prijavama verovali su slepo.Zato se rasprave i vodile tek onako, radi običaja.Pitalo se i ispitivalo kao od bede.Svedocima se mala pažnja poklanjala i ako ih katkada dovođene čitave čete.Osude, stroge, nemilosne osude sipale se jedna za drugom svakog dana.Nikad ni jedna nije mogla biti obrazložena kako treba. I sada, čim bolje promotriše Lakana, predsednik pogladi bradu, isprsi se i zapita njemački kako se zove? Jedan omanjen vojnik, tumač, okrenu se Lakanu i kaza šta ga pitaju.Lakan odgovori.Kaza im i otkuda je i koju veru veruje i koliko mu je godina.Pošto sve popisaše, predsednik uze olovku i poče kuckati po stolu. — A oklen ti golub? — prevede tumač pitanje, nameštajući uvo da bolje čuje odgovor. — Uhvatili ga mi, čobani, — odgovori Lakan i poverljivo se okrenu tumaču.U njemu je sad gledao kao nekog prijatelja, zaštitnika. — Kada? — Onomadne. — A što će golub? — mrmlja predsednik tiše, da se jedva razume. — Zašto? — Pa....Da ga hranim. — Da ga hraniš?.... Predsednik naredi tumaču da Lakana zapita: je li išta čuo ili znao' o naredbi za golubove ? — Nisam. — Hm.... Namignu potajno na tumača i reče da zapita: a kakvo je pismo onomadne dobio po ovome golubu i kome ga je dao? Lakan začuđeno pogleda u tumača: — Kakvo pismo? — Lijepo, malo pismo....Sveže se golubu za nogu....Zar nisi i sam tako radio?...Ej, ej!...Koliko si pisama dobio, a koliko poslao ? — Ja neznam ni čitati ni pisati. — bezasleno odgovori Lakan, igrajući se kapom. — Ni slova! Predsednik mu besno uzviknu da laže.Svi oni znadu pitati i pisati, a kriju.... Lakanu se, toga časa, učini kao da na predsedniku imaju dve glave.I kao da mu naočari po nosu počele poigravati.Lepo se miču čas na čelo, čas na obraz, desni, levi.Zaigra čas jedna strana, čas druga.Igra, miče, trepti.A obe glave tresu se, trasu i obe pitaju za goluba. Prestadoše sa pitanjima.Tužilac mlad, umideren, naparfimisan obrlajtnant, bujne, bronovane kose, pridiže se i poče njemački da čaveta. Napomenu, kako žandari mora dobro da poznaju maloga i njegovu porodicu, jer bi, inače, makar našli i goluba, progledali kroz prste.Dodade kako je mali i inače sumnjiv.Čitavo vreme nemiran je, crven u licu, nekako čudno gleda, smeteno odgovara.Za goluba, reče, da je više nego siguran da je golub pismonoša.Mora da ima veze sa nekim od neprijatelja; izabrali ga baš zato što je mali, da je manje sumnjiv.Da nije tako mlad. predložio bi smrtnu kaznu, a ovako..... Lakanu se poče smrkavati pred očima.Kroz neku polutamu počeše ispred njega da promiču sva ona lica, jedno za drugim.I sva obrasla u brade.I tumačev nos obrastao u bradu a na čelu mu nikli rogovi.I sve počelo da se ljunja, ljunja, trese.I on sal nenadno se zaljulja i pade na zemlju. Pritrčaše i počeše ga škropiti vodom.Neko se seti da iz neke druge sobe dozove lečnika.Lečnik se sage. pregleda ga i namrgodi se: — Tifus....U špidal! Tek drugi dan Lakan kao da opet dođe malo sebi.Pred očima kao da mu se malo razvedri; poče se pribirati, osvešćavati.Pogleda oko sebe i opazi sasvim nova lica.Neki ljudi koje pre nikad video nije.Neki obučeni u vojničko ruvo, neki u civilu, neki izmešali i jedno i drugo.Idu po sobi, smeju se, razgovaraju.Poneki tio, prigušeno i zapeva.Lakan nikako nebi mogao poznati da se obreo u bolnici, da, slučajno, iz jednog budžaka. nije dopirala jeka nekakva malaksanja bolesnika i, s druge strane, lako zviždukanje sumanitog Turčina. — Aj, aj mali ?Kako si ? — zapita jedan bucmasti vojnik Lakana i nadnese se pad njega. — Zar si živ? — Živ, — pokuša da odgovori Lakan ali nije mogao.Jezik mu nekako odebljao, pa nikako da mu se razumu reči. — Hvala Bogu, brate...Imo si veliku vatru, — opet će vojnik mekše i lako ga pomilova po obrazu. — Doktori su naredili da ti se svaki sahat mijenjaju oblogi....A vekteri te obmotali samo jednim oblogom....I fala Bogu!,...Opet živ!.... — Ćuti!Ne govorite tako glasno! — dreknu iz prikrajka stražar, kojega Lakan tek sada opazi.Naslonio se na pušku, uozbiljio se i mrko ih gleda obojicu. Vojnik se nasmeja i sede blizu Lakana. — Ne da straža da udaramo na vektere, — šapnu tiše. — Brane jedni druge.— A nijesu ti ni lijeka donijeli i ako ti ga još juče prepisali. Lakan kao da nije mnogo žalio ni za oblozima ni za lekovima.On je želeo da odgonene: gde je?I kako je ovamo došao?Ko ga je dovukao?.... — I ovo bolnica? — upita bucmastog vojnika, koji se sage iznad njega, usiljavajući se da ga razume.Ne razumede ništa. — Svi smo mi hapsenici, — odgovori mu da makar što kaže. -- Svi.Zato nas i čuva straža...Ni u bolnici nam ne daju bolovati bez straže. Jedan od vektera, omalen, dešmekast, lenj, tromo se utega u sobu i nogom zatvori vrata za sobom.Zatim uze nekakvu krpetinu i, tobože, poče nešto čistiti oko umivaonika. — A sada će i doktor, — reče kroz zube. — Treba da se radi nešto. Kako spomenu doktora, svi bolesnici koji su šetali i razgovarati, naglo se počeše vlačiti.Brzo urediše haljine, legoše u postelje i, umotavši se u trula i poderana ćebeta, počeše ječati, jaukati, uzdisati.Neke iznenada uhvati groznica pa počeli da se tresu, drhću.Neki se grče i uvijaju kao prebijene gusenice.Pak i bucmasti vojnik dobio grčeve pa se, od bola, savio u dio postelje u riče, riče kao ranjenik. Doktor bledunjavo, golobrado momče, hitno uljeze u sobu, stade kraj vrata i pogleda svud naokolo.Nešto neprijatno kao da ga zapahnu, jer, na čas, začepi nos maramom.Zatim, u čudnoj žurbi, gotovo trkom krenu onom bolesniku u budaku.Pogleda na kartu na koju je vehter. onako od oka, beležio temperaturu, uze ga za ruku, opipa mu puls. — Uzima li kinine? — zapita oštro. — Uzima, — slaga vekter ne trepnuvši i, zar da se bolje uveri, popipa se po džepu i tamo napipa sve praškove. — A mleko? — I mleko. Bolesnik, kad su govorili o mleku, izmahnu rukom i kao da htede da protestira.Htede zar da se prituži kako ne dobije mleka ni u tri dana jedanput.Ali se doktor više i ne okrenu na njega.Naglo pristupi drugom bolesniku, progunđa nešto i kao šetajući prođe pored ostalih postelja.Niti se obazirao na jauke, ni na stenjanje.Jedino se zaustavi kod Lakanova kreveta. —- No?....Bolje? — zapita mekše primajući ga za ruku. Lakan i opet pokuša da odgovori. — Opet obloge, — naredi doktor vehteru. — Na to strogo da se pazi.I njemu mleko nek se daje. — Razumijem. Doktor lagano uzmahnu glavom i izađe iz sobe, Lakan je, kašnje, gotovo neprestano bio u bunilu; retko kad da se osveštavao i to na kratko vreme.Često je dozivao babu i nagonio je da idu kući; često je spominjao i oca i pitao je li mu kupio novi nož; najčešće je zviždukao, gonio stoku i sokolio svoga Garana.Mnogo puta obgrli jastuk, pritegne ga na prsa i tepa mu, tepa, tepa, tepa.„Neda veli „Lako svog Garana Švabama.Neće se Lako pokoriti Švabi makar glavu izgubio .... Jednoga dana, otvorivši oči ugleda bucmastog vojnika, kako se raskoračio, zapalio cigaru, pa priča nekakvu Glavoziji (čini se da mu ima u glavi pet oka) o gazdi Pešikanu.Gazda Pešikan bio je nekako tih dana. — kao i za vreme čitava rata, — između glavnih ličnosti u zemlji, o kojima se najviše govorilo.Nije čudo ako se i u. bolnici poveo razgovor o njemu. — Sad nam, eto, otimaju i vunu. — veli vojnik i ljutito čupka ufitiljene brčiće. — Gazda Pešikan i nekakav Turčin dobili su pravo, da je otimaju od naroda i da plaćaju koliko oni hoće.....Imao si vune za haljine Sad nećeš ni to....Ne trebaju ti haljine.Hajde go.... — A ja sam čuo da je Pešikan pokupio svu robu iz dućana onih bakala koji mu bili dužni, pa ih uzeli u vojsku, pa se predali u Srbiji, — dočeka Glavozija pa i on zapali cigar. — Roba sad tridesetrostruko skušlja a on im uz o za staru cijenu.Ojadio kuće!.... — Vlada pomaže njemu, a on pomaže Vladi. — opet će vojnik mirnije, — pa radi šta hoće.Vazda joj daje, upisuje zajmove.Otvori kasu i lijepo veli: „Uzmite, uzmite....Što je moje to je i vaše“.... Lakanu počeše sitni. modri kolutovi da se kovitlaju ispred očiju.Igraju, lome se, motaju.Zatim se razli kao neka magla. tanka providna magla i kao da hiljadama svećica trepere i proleću kroz tu maglu.Proleću kao zlatne čele, kao zlatni leptirovi.Lakan se razveseli i poče da maše rukama.Pokuša da hvata.Iznenada sa strane, iz guste pomrčine. naglo ispade snop guste, razbarušene kose i razasu se po tlima.Razasu se, raščešlja, pa se opet poče umotavati u golemo klupče, u loptu.Malo, malo pa eno i nosa: nešto golemo, mesnato, masno, iskrivljeno.Eno i golemih usta sa otromboljenim usnama i krnjavim zubima.Eno raščupanih brčina na kojima se uvek žute po nekolike praške burmuta....I oči oči.... strašne, velike, krvave oči!...Još nikad ni u koga take oči video nije...Ne zna....A jest....Čini mu se...video je u gazde Pešikana....On taki izgleda On je to glavom.... došao nadniose svirep i strašan Lakan vrisnu i poče se bacakati, braniti.Eto gazde Pešikana odmah kraj njega!...Opružio svoje goleme, gramzive ruke sa golemim, oštrim pandžama.I hoće da stisne, da uhvati, da zarije pandže u meso.Lakan izmahne jednom rukom a on bi da zgrabi drugu: Lakan sakriva glavu a on bi da raskopa trbuh i creva da izvuče.I zalud se Lakan brani, opire Oseća da neće moći odoleti.One strašne oči kao da mu ispijaju svu snagu.Gledaju ga, proždiru i on oseća kako kopni, kako ga nestaje u njima. Opet vrisnu, skoči, potrča s postelje. — Eno ga na prozor!Nedajte! — dreknu bucmasti vojnik i potrča za njim. — Držite! — Brzo! Uhvatiše ga, savladaše, — još se nije dao, još se junački branio, — i položiše u postelju.Vehter se jedva nakani da ode doktoru i da mu čitavu stvar prijavi.I brzo se vratio.Doktor je upravo saručkovao te nije imao kad da misli na bolesnika.Slegao je mirno ramenima i hladno odgovorio: — A što ću mu ja U....Ako mu je suđeno da umre, umrijeće. A Lakan je, kao za inad svima, preboleo.Malo je, doduše, srećnika koji su onih dana u našim bolnicama prebolevali opasnije bolesti.Ali eto on se mogao ubrajati u te srećnike.Šta više rekoše mu, da može odmah da ide kući.I parnica mu svršena.Tri glasa rekoše da „nije kriv“ a dva su tvrdila da je „kriv“ Većinom od jednog glasa rešen je. Odmah s večeri krenuo je kući. Kad su žandari poveli Lakana, stara Mitra ih je, pored svih pretnja, pratila.Uzastopce je išla za njima gotovo na kraj sela.I činilo joj se da bi tako išla dan i noć a da se ne umori.Samo da se ne odvoji od svoga deteta, od svoje maze.Na toliku nepokornost Cugsfirer je morao da naperi pušku pa nju.Ako-kroči i i korak napred pucaće Ona se ne pokori.Kao da nije ni čula.Samo se prekrsti i opet odvažno pođe.Cugsfirer, besan, ostavi pušku u stranu, uhvati je i steže za ramena.Udari jednom, dvaput, triput.Pa ja ljutito baci na zemlju, dozva seoskog kneza, koji je sedeo pred kućom, i reče oporo: — Čuvaj je!Nedaj nikud da ide!..Ti si mi odgovoran za nju... Mitra, iznemogla, .oš je malo ležala na zemlji.Pa se pridiže, klonu na jedan kamen.Podnimi se, sede.Krivo joj bilo što je Cugsfirer bacio pušku.Zašto nije pucao?...Nek puca, neka ubije.I to je lakše nego kad je rastavlja od njezina deteta.I što će biti s njime?...Kud će ga ovi surovi ljudi goniti, kako ga kinjiti?..Dete, pa ni njega ne štede!..U haps?...A što će on u hapsu?..Nema tamo ni prostirke, ni pokrivača, in ništa...Samo nekolike gole daske?..I zar njezino dete da spava na daskama?...I samo?..I u mraku?..A ko će se u noći nadneti nad njega, da vidi spava li mirno, da se ne trza, da ružne snove ne sniva?..Ko će ga pred zoru prekrstiti da mu odagna čine i mađije?..Niko, niko živi neće se pobrinuti za njezino dete.Još će ga, može-biti, i goniti i tući...Svedno što je onako. mali...Zar oni imaju srca?..Zar znadu za ljubav, za smilovanje? Dugo, dugo sedela je i razmišljala.Naposletku, — šta će? — lagano se pridiže i krenu kući. .Sokolila se, davala glavu i starala se da korakne čvršćim korakom, samo da knez ne pozna kako joj je.Ipak je morala češće da zastane i da otpočine.Kad se približila kući.Manda joj pođe u susret, uze je pod ruku i pomože da se dočepa ognjišta. Te večeri nije ništa okusila.Nisu doduše ni imali mnogo da jedu.U čitavoj kući čuvala se još samo dva mala, tvrda komadića hleba, — uzmešan kukuruz sa resom od leskovine, — i jedan skamenjen, začađao komadić sira.Ali da su bile iznesene najbiranije đakonije, Mitra ni toga nebi mogla okusiti.Zar ona da jede a njezin Lakan da gladuje?Ona da se časti a on da se potuca nekud... nekud... a Bog zna kud ga mogu nemilosni dušmani odvući. Nije je moglo utešiti ni pismo, koje je sutradan, uz omanji paketić sa brašnom i kolačima, dobila od Jagode.Još se u pismu veli kako je Petar živ i zdrav i kako je zarobljen u Srbiji.Kad su joj čitali, ona ni uzviknula nije, ni ičijem pokazala raduje li se ili ne.Gotovo ravnodušna.Mirno ukočeno gledala je preda se kada su joj pročitano pismo spustili u krilo, uzela ga među prste i tiho prošaptala: — Hvala Bogu!...Petar je veliki, a Lakan je mali. Od tada svaki dan išla je po selu od kuće do kuće.Pitala je li iko bio u Mostaru ili sprema li se u Mostar?Izlazila je na put i čekala kiriđije da i njih pita.Po dva po tri sata čekala je kraj puta a da joj ne dosadi.Često se pela na kakav brežuljak i gledala unaokolo.Sve joj se činilo iznenada će ga ugledati.Javiće se od nekuda, dotrčaće.Ne može se ne javiti kad ga ova čeka... . Neko joj slučajno kaza kako je bio u hapsu i kako se razboleo...Razboleo se?. ..Od čega?...I gde su ga spratili bolesna?Drže li ga još u hapsu ili ga opremili negde onim njihovim doktorima, koji će ga sigurno umoriti.Bože, što je s njime?..Da ga baba vidi, da mu spusti ruku na čelo, poznala bi odmah kakva je bolest...I odmah bi našla travu, našla pravi lek.Poznaje ona trave, — bere ih svakoga proljeća i svakoga ljeta, — zna koja najbolje pristaje uz koju bolest.Ognjuštinu, srdobolju, krzamake leči kroz nekoliko dana.I sigurno leči.A ovi doktori obilaze sa svake strane, obilaze, pitaju i, naposletku — zaspu te prašcima.Ako te boli glava, — prašak; ako te protiskuje, — prašak; ako ti seva u nosu, — prašak; ako te i zub zaboli — i tad prašak!..I njezin Lakan da ostane u rukama takih ljudi!..Da ga baba i ne vidi i ne omiluje bolesna?Ko će joj zabraniti?...Ko može zabraniti?... Bez ikakva razmišljanja diže se i krenu put Mostara.Nit je tražila čiju dozvolu, ni pasoš.Ništa njoj ne treba.Da će se kroz stene probijati, mora se probiti i mora doći unučetu. Nije išla ni pun sat, a žandari je susretoše i zaustaviše.Nije im mogla pobeći niti se sakriti.Videli je izdaljega i odmah poznali.Na pitanje kud ide, nije htela odgovoriti.Ni na jedno pitanje pitanje nije odgovorila.Šutela je uporno, tvrdoglavo.Činilo joj se kao da su sva pitanja neke zamke u koje bi zaplela Lakana, — za se se ne boji niti brine, — ako mu samo ime spomene, ako makar što izlane.Žandari, ljutiti i kivni, zatvoriše je u nekakvu štalu.Tu će se zar smiriti i opametiti, mislili su.Bez jela, bez pića, popustiće, omekšati.Prokleto srpsko uvo!..I nakon poraza opet je uporno!... Nakon tri dana pustili su je.Bila je bleda, slaba, iznemogla.Ne toliko ni od gladi ni od žeđi koliko od brige za unukom.Kad su joj zapovedili da izađe, jedva je prešla preko praga.Ipak se prkosno ispravila i pogledala ih ispod oka. Hteli su opet da je ispituju, I zalud.Nikako ne odgovara...Ra da nije luda?...A zar bi se neko, sa i malo pameti, ovako držao?...Rešiše da je uzmu izmeđ sebe i da je otprate kući.Uzgred zapretiše Martinu da će ga strogo kazniti, ako je od sada pusti da ide kuda... Jagodin paketić, namenjen njoj i Lakanu, nije htela uzeti.Dala ga Mandi.Jer čim je pogledala brašno, videla je da je to carsko brašno, a i kolači da su pravi carski kolači, Mora da su vojnici ili oficiri doneli Jagodi.Ona, u pismu, nekako uzgred spomenu kako joj umro otac u Aradu, a odmah opisuje kako su vojnici njezinu, Mitrinu, kuću ponovo sklepali iz dasaka i da su podigli još nekolito takih kuća.Vidi se da je u nekakvu dosluku s njima.A Mitra neće ničijeg poklona, ko je sa švabom u dosluku.Neće ni svoga Lakana da opogani carskm hlebom .Među Brđanima se odavno utvrdilo uverenje da je svaki, koji samo okusi belog carskog hleba, izgubljen za narod.Omili mu onaj hleb, uslača se, pa će sve da dade za njega.I ne misli više ni na što nego na trbuh. A bila je u brizi: čim će ponuditi Lakana ako se vrati?...U kući nema ništa više, ništa čime bi ga ponudila.I sama se u zadnje dane hranila travom i korenjem.Išla je naokolo, tražila, korenja.Zatim je prala, sušila i, zajedno sa Mandom, kuvala i gotovila.Dočeka li, dakle, Lakana samo će ga korenjem počastiti. Jedne večeri, — baš se okupili oko ognjišta, na kome se razbuktala vatra, i hteli da večeraju, — neko kucnu na vrata i kanat se naglo otvori: — Jeste li živi?.. — A ti?..Jesi li mi živ?.. zapita Mitra iznenađena i brzo ustade. — Živ zar? — Eno.... Lakan se sago da je poljubi u ruke, ali se ona otrže i strogo, zabrinuto zagleda mu se u lice... — Tamnica te ispila...Iznemogo si. — Od bolesti, bako. — I blijed si, i modar ispod očiju.. I uši ti se , utanjile. —- Nije ni čudo... — Ej sinko, sinko...A kako ćemo to popraviti ? Lakan pogleda na čanak pred njima pa se osmehnu. — A i ja sam tebi nešto donio, — reče i đavoljasto namignu. — Meni ? — Uštedio sam u špitalu...Ama su fini...Baš za te... Maši se rukom pod glavu i izvadi dva mala, bela, bolnička hlebića.Bolesnici su svaki dan dobijali po dva.Lakan je dobro znao da baba nikada ovako bela i ovako slatka hleba jela nije, Otkud toga u Brđana?..Hteo je, dakle, da je iznenadi, obeseli.A čime bi je u današnje dane mogao prijatnije iznenaditi?Zar se danas iko ičemu toliko raduje koliko hlebu? Mitra ga gledala, posmatrala i nije znala šta da rekne.Pa i to su carski hlebovi, pravi carski hlebovi...I on ih jeo, morao da jede...Ona samo odmahnu rukama, privuče ga sebi i pozva da večeraju. Seoski knez Matiša snevao je za nekolike noći kako ga nekakvi crni pilići okupili, trče i motljaju mu se izmeđ noga, i neprestano ga u prste kljucaju.Znao je odmah da će imati nekih neprijatnosti.Takvi snovi ne slute dobro.A eto, danas, došao mu iz Stoca čitav snop karata da da ih razda po selu.Nije šala dvanaest crnih karata!Dvanaest kuća da se danas ocrni.Jer to se obaveštavaju porodice hrabrih i vernih vojnika, da su svoj život položili „na polju časti“, boreći se s Talijanima. Knez Matiša razgledao je karte jednu po jednu, mrgodio se, mrmorio nešto.Morao bi i trebao da ih odmah razda, ali ne može.Treba srce od čelika, koje bi odlučilo da odmah pođe.Čini mu se, biće mu lakše ako ih preko noći zadrži kod sebe i tek ujutru počne deliti.A i jadne porodice, — pravdao se sam pred sobom, — nek još barem ovu noć s mirom prespavaju.Imaće i tako i suviše vremena da kukaju i jadikuju. Čitavu noć mučno se, znojio, prevrtao, A još od svanuća digao se izlomljen, satrven i sumoran.Nije, po običaju, zvao ni ženu ni nevestu da mu polevaju pri umivanju i da mu dodaju peškir.Sam se i umio i očistio i očešljao, Sam naložio vatru na ognjištu, pristavio oveći šerbetnjak da mu se uzvari voda i zapalio čibuk. Poče se ljutiti i proklinjati sama sebe, što je dopustio da ga zaglavare.Zar nije mogao lepo reći. „neću ja, braćo.Birajte drugoga“.I sad bi drugi muke mučno i išao da javlja porodicama o nesreći koja ih snašla. — Ali kad se mora... mora...... Čim je skuvao i ispio kavu pridigao se, protegao jednom dvaputa, zovnuo, i lagano, oklevajući, krenuo preko praga.Prva kuća u koju je imao svratiti, gotovo komšinska, Ilije Juretina.Eno vidi domaćicu kako se raširila pred kućom i razgrće nekakvo đubre.Dolazi mu i kao neka rodica i vazda se s njim lepo pazila.Već ga ugledala i veselo mu maše rukom.A on odma malaksa.Dođe mu da se vrati kući, da se ma kud sakrije ispred nje.Odluči se nekako, kroči. i, ne smejući da uđe u avliju, preko taraba pruži kartu. — Eto.... — Šta je ? — s osmehom zapita Ilinica i pođe prema njemu. — A šta ćemo?Vrane, pokoj mu duši....Eto vidićeš Jedan očajan vrisak raspolegnu se kroz avliju, žena se zaljulja i posrnu.Matiša ne smede da zastane i da što pomogne.Jednim skokom udalji se od taraba i brzo, hitno, gotovo trkom poče da ide od kuće do kuće.Samo da što pre razda, da što pre svrši!....I kako prolazi mimo kuće, tako ostavlja za sobom lelek, naricanje.Čitavo selo proplakalo, svima se jutros zacrnilo.I sve suze kao da se slevaju u prsa jadnoga Matiše. zapljuskuju mu oko srca, naviru do pod grlo i dave, dave, dave.... Došav do Martinove kuće, zastade. Otra znoj sa čela i, oslobodiv se nekako, stupi unutra.Pozdravi Martina koji se pario uz vatru i pušio, rukova se s Mandom, pogleda i na Matru.Nekako mu milo što se i ona tu zadesila.Nek nije sam.Nek ima još koga od tuđe čeljadi....Biće mu lakše. — A čujete li što za Ivicu? — zapita kao uzgred, tek da povede razgovor. — Zdrav ? — Zdrav, fala Bogu. — Nije još krenuo u frontu ? — Nije, fala Bogu. — E, neka vam je on zdrav i živ.... a Jure.... jadan! Uzdahnu i pokaza kartu. — Jure vam je pogino.Evo karte, da znate. Mandi malaksaše ruke niz bedre.Golemi trbuh kao da joj zaigra, sva se strese i nekako muklo izbaci: — Uh ! Izbezumljenim pogledom premeri sve u kući.Kao da se trenutno zgrozila od nečega što je prošlo ili što, možebit nije ni bilo.Kao ga još ne veruje ili, neće da veruje u kneževe reči. — Ej nesretan ti li sam pod staros’, — bolano jeknu Martin, razbivši lulu o ognjište, a sitni joj komadi razleteše se kud koji. Manda se tek sada osvesti, tek sada razumede.I neka silna, neobuzdana srdžba obuze je.Srdžba na čitav svet.Poče prema knezu, opruži ruke i gotovo kidisa na njega: — Dijete mi moje dajte, lopovi jedni!Sina mi amo!...Neću ja da se moja krv prolieva ni za cara ni za koga...Kome je do krvi nek prolije svoju... Sad kao da oseti kako su joj kletve uzaludne.U prsima oseti probode, oseti čisto fizičku bol...Malaksala klonu Mitri na rame i muklo jauknu: — Jadni mej Jure!Kuku majci za tobom! — Ostavi, Mande, ne kidaj se. — poče je tešiti Mitra prigrliv je na prsa. — Nema pomoći od kuknjave...A i meni su ubili sina...Moga ubiše što je bio buntovnik a tvoga ubiše što je bio vjeran?...Ko će zlikovcima ugoditi? Knez progunđa nešto i izađe iz kuće.Nije >mogao da sluša kad neko ovako udara na carevinu i na glavne careve ljude.Ta i on je službenik.I njega, možebiti, zovu zlikovcem. — Jure moj! I Manda se spusti na stolicu.Savi ruke u krilo i obori glavu.Suze su još neprestano tekle, ali je opet bila nešto mirnija, stišanija. — Ne daj mi Bože da umrem. dok ne osvane dan osvete, — opet će Mitra, tešeći je. — Za svaku ranu ima i poneki lijek.... — A kakve mi fajde od osvete.Što će mi to? — Da mi srcu odlahne...Da se malo nvsladim. — Eh, Jure, Jure! Martin je za sve vreme sedeo nem, skamenjen.Utonuo u misli pa niti se miče, nit jekne, niti se zakašlje.Samo se katkada niz jedan spušteni brk omakne po koja suza.Manda se gotovo prepade kad se, naposletku, okrenu prema njemu i ugleda ga tako ...Šta će biti od njega?..Jure mu bio desna ruka.S Jurom se ponosio.... Zaboravi na čas na se, na sve bogove.Lenjo se podiže sa stolice i tiho mu pristupi...Sage se, spusti mu ruku na gobu i meko, meko prošapta: -- A šta ćemo, moj Martine?..Božja volja! U najteže dane Mandine, kad je neprestano kukala i kad je trebao neko da je teši, otrgoše joj Mitru. ,Dođe naredba da se svi internirani vrate natrag. domovima.Car se, vele, smilovao i u velikoj milosti svojoj dozvolio im povratak.I ko zna da li bi se i sestre teže rastavile!Manda zagrlila i Mitru i Lakana, pa gotovo očajno pita: kako će bez njih?Mitra joj napomenu neka se samo moli Bogu za dan osvete.Zagrli je još jednom i pođe. Opet se sastali svi, izvan sela.Voleli da idu u društvu nego posebice kao razbijena vojska.Sad već nije bilo oko njih žandara gat šuckora.Bili su sami.I veseli, veseli, razuzdani gotovo.Kao izopijani svatovi.Čini se kao da nema ni stara čeljadeta, ni bolesnika.Sve se podmladilo, sve ozdravilo.Lepo su vidili kako im gore kuće; znali su da će naći samo zgarišta.Samo da dođu u svoje selo, da legnu na onaj svoj kamen.Nigde na svetu ne živi se kao tu!Makar se i pod vedrim nebom spavalo, makar se malo i promučili.Opet je svak na svome, na svojoj grudi, u svom dobru. Čini im se da nisu toliko ni žurili a već treći dan bili su pred selom.Opaziv svoja brda, svoje poznato drveće, kamenje, čeljad poče da klikće, da podvriskuje.Neki počeše pevati iz svega glasa.Neki kao da počeše pokaskivati.Čak se čini da i stoka nekako življe ide.Ovce i koze nisu onako smetene, ne komešaju se.Osetile, zar, miris svoje trave, pa nekako veselo bleje i žure, žure... Na kraju sela dočeka ih mala četica staraca i sakatih mladića.Neke vratili iz Arada, neke iz vojske, kao invalide.Bez ruke, bez noge, bez oka.Svi oslabili, iznureni.Oči žute, lica modrikasto bleda, mehurovi ispod očiju.Iskezili krvave zube i radosno se smeškaju kad opaziše svoje.Potrčaše u susret jedni drugima, zagrliše se.Nastade ljubljenje, dugo, beskrajno ljubljenje.Dočepa li se jedno drugoga ne može da se odvoji, odmakne.Za čas bi to kao i pokušali, ali čim hoće da se puste, opet se čvršće prigrle i napanu ljubiti. — A evo nam domova! — setno dobaci jedan starac i pokaza na pusta i prazna zgarišta.Onde, gde im bile kuće samo gomile crnog, pečenoga kamenja.Na ponekoj gomili već obrasla i trava i čitava jata gušterica veru se' i sunčaju.Gdegde se vidi još poneki zaostali krov; upravo nije krov nego ostatci, krholjine od njega.Poneka crna greda očajno strši u vis kao neka crna ruka koja osvetnički preti prema nebu.U truloj, razbacanoj slami vrapci počeli da savijaju gnezda, i poneka izmršavela, poludivlja mačka napravila u njoj svoj ležaj.Oko satrvenih i prekrhanih grbača sasutih pojata vucara se po kakvo pseto, čeprka runjavim šapama tražeći kosti.Izmeđ sagnilih dasaka proviri katkada radoznalo ostareli miš.Pogleda malo slobodnije, odigne brkove u vis kao da bi da omiriše nešto, pa se naglo skupi, zgrči i opet upane međ daske. — Eno nam domova, — odgovaraju Brđani a smeju se.Mnogi, nestrpljiv, seo na gomilu, na golo kamenje, pa odmah zapalio čibuk, zamišljajući da je uz svoje ognjište, uz vatru.Drugi otišao, čupa travu i miriše je; treći obilazi, premera daske, nadajući se da će odabrati koju, da sklepa makar i truo krevetac. Nekolike uske, tesne, nezgodne drvenjare napravili su vojnici od dasaka.Mali. niski prozorčići, rasklimani; vrata tesna, iskrivljena.Ispod vrata izrovane jame, prepune vode; ispod prozora izdigle se gomile đubreta i sve obrasle u travu. Jedino kuća staroga Mrguda što je ostala zdrava.Ista kakva je i bila, I onako ista i obeljena.Ali su na nju nekako svi gledali popreko.Bojali se da glasno osuđuju, viču, — jer se bojali švabine kazne, — ali su, krišom, ukazivali na nju i, gadeći se, otpljuvali u stranu.Neki kao da nisu ni imali drugog posla nego su po pola dana naizmence obilazili oko kuće i pazili da kogod nebi makar i nehotice uljegao unutra.Čim opaze koga, odmah izmahuju rukom, čibukom, daju znakove da se ne pristupa. Zato niko ni od pridošlica ne smede da se uputi tamo.Niko nije-pitao: zašto?...Zadovoljavali se samo datim znakovima.Tek poneki kao da se doseti pa se i sam zgadi i opljune.Stara Mitra nekako smeteno prekrsti Lakana čim je pogledao prema kući; činilo joj se kao da će ga neko otuda omađijati.Ona se davno dosetila da sa Jagodom nisu čisti poslovi.I odmah počela čuvati Lakana od njezinih poklona.Sad mora paziti da ga sačuva i od njezinih pogleda.Ona je lepa, ona i pogledom može zamamiti. Mitrina drvenjara, kao i ostale, za čas se napuniše čeljadima.Neki se, doduše, i otpre tu smestili, neki se sada počeše uređivati.Nije se, upravo, imalo šta uređivati, ali svak je želio da barem torbu, zavežnjaj, ćebe smesti u kakav zgodan kutić.Motljanje, komešanje, graja.Izgleda da više ni dete ne može da uljeze unutra, a njima nije ni tesno ni neugodno.U šali, čak počeli da se štipaju, škaklju; ili iznenada podmetne nogu jedan drugome u želji da ga obori.U vrh ognjišta zaseo stari, guravi pop Luka u svojoj širokoj proročkoj bradi i staroj izlizanoj mantiji, na kojoj se već počela ukazivati i poneka rupa.Naredi da se naloži velika vatra u čast novim gostima, pa zadovoljno odbija dimove i smeška se na svakoga.Plamen, zaigravajući, zapljusne ga katkada u žuto, isposničko lice, zaseni mu zamućene i upale oči i prelije mu čitavu bradu blistavom, belom srmom, u kojoj, kao u ogledalu, igraju, trepere i gore milijuni jezici njegovi. — Eto, Mitre, Bog milostivi naredi da se opet sastanemo, — prošapta osetno šušketajući, jer je sve prve zube pogubio. — Dušmanin goni, a Bog sastavlja. — Samo se mrtvi ne vraćaju. — tiho odgovori Mitra, držeći se od njega u pristojnoj daljini, kao što i dolikuje ženskom čeljadetu. — Ne, bogme, ne....Jadan Mrgud! — Po tri put jadan....Ode mu i život i obraz, — dočeka neko iz gomile. — A bili smo u jednom tunelu, u Aradu, — opet će pop lakše. — Pod nama blato, mokrina; nad nama mrko kamenje koje bez prestanka plače...Ni vidnjače ni ništa.Živi ljudi saranjeni u grobnicu. — Osim ko je imao para, — opet će onaj iz gomile. — Za pare se moglo kupiti i bolje konačište. i sve se za pare moglo kupiti. Pop zastade i pogleda po čeljadima da vidi koji to govori ?Ne opazi nikoga.Pogladi bradu i nastavi mirnije: — Tako se počeše razbolevati jedan po jedan.Uzme ga vatra, obnemogni, ječi, jauči.I, kroz-dva dana, — mrtav...Kad je Mrgud umro, trideset ih je one noći umrlo s njime..... — A Komandant Hegediš, kad mu javljaju, pita: „zar samo tolicno?“ i okreće im leđa, — upade i po treći put nepoznati budžaklija i opet zamuknu. — Živina! — Dželat! — Ej Bože od osvete kad li ćeš se javit ? Mnogi počeše gunđati i ljutiti se.Prisetiše se i ludog Vase.I on mrtav, Stražari ga izmrcvarili, što se raspevao kad je pao Pšemisel.Nisu verovali da je lud, nazivali ga pretvarilom, Treći dan se razboleo i umro. — A molim ti se, bako, da odem malo do Jagode — tiho prošapta Lakan prilazeći Mitri iza leđa i obgrlivši je. Ona, trepnuvši, snažno ga stište za ruke, prodrmusa njima i nekako oštro prošapta: — Nećeš. — Molim ti se. — Dosta. — Ona je dobra...Ona je zlatna... Nije ni dovršio, a šamar puče.Prvi šamar nakon Simatove smrti.Lakan, zaprepašćen, izvi se, i više od preneraženja nego od bola glasno jauknu.Svi začuđeno pogledaše tamo.I kao da se pitaju; a ko ga udari?Mitra je sedela hladna kao stena izgdedalo je kao da i ne zna šta se oko nje događa. Drugi dan, rano, pridigoše se mnogi da krenu u Trebinje.Svaki poterao po dve po tri glave stoke na prodaju.Treba se dočepati novaca i ponovo kupovati posuđe i ostalo što treba za kuću.Treba ponovo kuću kućiti, kako mnogi govorahu.Uz to im ponestalo i hrane.Što je bilo potrošilo se u putu i retko još u koga da bi se moglo naći pokoja pregršt brašna.Doduše čuli su da ni u Trebinju nema brašna; ako ga i ima da je prikriveno kod ponekih begova i gazda.Ali se ipak nadali.Imaju, zar, i tamo ljudi dušu i veruju u Boga.Valjda će se smilovati i prodati makar nekoliko.Gazda Mikailo Pešikan sam ima toliko žita; šapuće se da čitave gomile punih vreća leže u magazi.A on je naš čovek, od naše vere.Neće on pustiti da se svi vrate praznih šaka. Prevarili su se.Kad su prodali stoku i otišli pred magazu gazda Mikaila, zatekli su ga upravo kako tovari žito na omanja kolica i šalje nekuda.Seljaci, opazivši ga, ponizno poskidaše kape i pozdraviše; žene se prekloniše gotovo do zemlje.Učini se kao da ih nije ni video.Poče nešto da viče na one hamale što prenose vreće, poče da ih prekorava.Opazivši kako naljeze jedan bezbrki oficirčić, bržebolje skide šešir i nakloni se duboko, sa jednim! servilnim i beskrajno glupim osmehom na licu.Čak i kad je oficirčić prošao, on se još smeškao i gledao za njim.Zatim se naglo okrenu i htede da uniđe u radnju. — A evo i mi došli u žito, naš lijepi gazda, — dočeka jedan seljak i progura se do njega. — Nemamo ti gotovo šta okusiti. — U mene nema žita za vas, — kratko oseče gazda i ne gledajući ga. — Kako nema, po Bogu, kad eto kolima šalješ. — To je žito za one koji hrane radnike, u vinogradima, u polju.Za vas nema. I gazda se okrenu i mirno ode u magazu. — Šta ćemo sad? I seljaci se zabrinuto zgledaše.Gde,u koga da ištu više Ili da prose ?A kod kuće se nema ni malo i treba doneti.Ako deca u zoru zaištu hleba, šta će im. odgovoriti ?Čime ih zamamiti ? Razbiše se po celoj čaršiji da traže.Naći će, zar, kod Muslimana što im gazda Pešikan prodao za radiše?Makar bilo i skupo ne smeta.Samo da se dobije Selo počelo da oživljava, da se budi.Zdraviji i snažniji ljudi zaposlili se oko razvalina.Hoće što pre da ozidaju i poprave kuku. makar samo toliko, da se u njoj može stanovati.Drugi otišli u šumu da naseku drva i japiju za građevine.Neki se zabavljaju oko njiva i livada, obilaze ih, ograđuju.A neki neprestano misle o hrani, odlaze u Trebinje i vraćaju se setni i zabrinuti.Žene sad izgledaju vrednije nego su ikada bile.Neprestano peru rublje, vešaju, razgrću; čiste posuđe; metu, raspremaju po avliji, Često odu preko puta da se malo razgovore.Tuže se kako ne znaju šta će sa decom i njihovim iskanjem da jedu.Šta će se jesti?Zar i opet trava?Eto se najeli trave Obrad Grgurov i Nikola Gridev pa se obojica naduli, otekle im noge kao barila i obojica umrli.Doduše žandari su došli i zapretili, da niko ne sme pričati da su umrli od gladi.Ako ko i odsad tako umre, ni za njega se ne sme reći da je umro od gladi.U ovoj zemlji svak ima da jede, a ko je kriv tim ljudima što se nisu pobrinuli za svoj zalogaj ?Žandari su obišli i drvenjare, izgrdili čeljad što su se tako stesnila, — kao da su se imali gde skloniti, — i popretili da, u slučaju kakvih bolesti, neće ni priviriti u selo da što pomognu.Nisu ludi da se zaražuju! Oko Jagodine kuće uvek se šetao po koji besposlenjak.Ide, šeta se i daje znakove, ili se lenjo izvali pod obližnji dud pa i otud daje znakove.Devojka gotovo niti je mogla u kuću ni iz kuće.Ako izađe do na vodu, kašlju za njom, opljuckuju, uzdišu.Stane li na vrata, srdito je premeraju pogledom, vrte glavom, osvetnički škrguću subima.I došla čisto kao avet.Mršava, ispijena, izlomljena.Ne može ni da ide uspravno, sva se nekako nakrivi na desnu stranu.Kad gleda, gleda nekako poplašeno, uzvereno.Čini joj se kao da se svak sprema da je udara, tuče i lenjo se, izdaljega, uklanja ispred svakoga.Ostavljena, jadna nemoćna kao da strepi, boji se i svoje seni.Često se iznebušeno osvrne, kao da je neko pokušao da je gurne otraga Zatim se postiđeno krene i hitno, hitno sakriva se u kuću. Od straha, od sramote, od poruge, naposletku se ozbiljno razbolela.Pade na postelju, zanemože.Nisu joj odmah verovali.Za dva dana nisu puštali nikoga da ode i da vidi kako joj je.Tek treći dan nađoše neku babu Mariju, kalu i pakosnu ženu, kojoj narediše da joj kuva ručak i da joj katkada vode donese. Baba Marija, kad su je napolju pitali, odgovarala da bolest nije tako opasna.Tvrdila Je pouzdano da će se Jagoda barem kroz tri nedelje priDići.Krišom je, doduše, prenosila po koju stvar, i vredniju i manje vrednu, iz Jagodine u svoju kuću, da joj slučajno nebi drugi našljednici ugrabili.A prenosila je i brašna, i graha, i osušena mesa, i još nekakva mrsa koji se zadesio u Jagodinoj kući.I to nije krila, Jagodi je u lice govorila da će umreti...A kad će umirati: zašto da drugome ostavlja ovu hranu ?Zar nije bolje da njojzi, Mariji, dade?Pa i ne čekajući odgovora, birala je što joj se sviđalo i uzimala. Stari pop kao da se prvi smilova da pređe Jagodin prag.On je imao običaj da svako čeljade koje se u selu razboli, makar od kakve bolesti, vidi i obiđe.Nije čekao da ga zovu ni da ga moljakaju.Sam ode, pogleda bolesnika, raspita se za zdravlje.Ako vidi da bolest nije ozbiljna, posavetuje i bolesnika i čeljad, kako da ga njeguju, preporuči kakvu travu ili ponudi kakav prašak i ide.A ako je bolesnik pri kraju, on, ne pitajući, nameće na vrat epitrahilj, čita molitve i nagoni ga da se pričesti. I, makar mu i mučno bilo, makar znao da će se seljanima zameriti, odluči se da joj ode.„Grehota je, hrišćanska je duša prošapta.„Ako je i zgriješila, opet se zar kaje.Zar nas ima bez grijeha?I koliko nas ima? Jagoda se začudila, kad se pojavio.Nekako poplašeno povuče se na kraj kreveta, uza zid, i, sa čudnom zebnjom i strahom, gledaše ga.Mislila je zar da je došao da ruži i da prokune.I pretrnula.Htela bi da beži, da se skloni a nema kuda.Naposletku dograbi jedan čašaf i stidljivo ga prebaci preko glave. — Ne sakrivaj se!....Ne sakrivaj. —zašušketa pop prijateljski i odgrnu joj čašaf sa lica. — Ja nisam doš’o na kakvu dugu sjednicu Samo da te vidim. — Fala ti, oče! I brzo, brzo ugrabi njegovu suvu ruku koju je spustio na krevetac i poljubi je. Pop joj zagleda u lice i zapita mekše: — Moliš li se Bogu? — Svaki dan. — Smireno, pokajnički, moliš li se? — Onako kako znam.... — A bi li se ispovjedila? Ona podiže mutne, vodnjikave oči prema njemu.Kao da ga nije razumela pa htela da vidi: šta to pita?Zar on misli da je ona dostojna ispovijedi i pričesti?...Opazivši ga ovako ozbiljna i mirna, sva se strese.I nekako radosno, nestrpljivo uhvati popa za peševe od mantije i, moleći,. uzviknu: — Ah, oče! — Hoćeš li? — Odmah. Pa, bojeći se da se pop ne predomisli. zapita življe: — Može li odmah? — Može, može, sinko. Jagoda uze krst koji joj pop pruži, poljubi ga i pritište na prsa kao nešto dragoceno, nešto što joj bili oteli pa sad vratili.I, ne gledajući više u popa nego u krst, zapita nekako uzbuđeno, zadihano: — A počem sam ja grešnica?....Šta sam učinila?Što sam volila jednog oficira ?....Zar je grijeh kad se neko voli? — Eh, sinko, ono ti i Isus kaže da ljubimo neprijatelje, — zašunketa pop zbunjujući se i zamuckujući, — ama mu naša brđanska pamet to ne prima.Ko ti je dušmanin rodu i plemenu i ko čini zla, ne smiješ ga voliti....Tako je danas. Jagoda odiže krst i reče mekše: — A dobar je bio, dobar....Nije ne gonio, mučio.I kad mu velim: „a što popali onlike kuće? on kaže: „naredba"....Pa odmah piše u Trebinje da mu treba nekoliko novih baraka za magazine.Čim mu dozvolili, napravio ove drvenjare. — Hm.... — I ja mu velim: „prolazi puno gladne sirotinje kroz selo.A ja nemam da im dam.Sve ste nam oteli.A on donosi brašna, pršuta, beškota.Svega donese.I ja to sve dadem svijetu i.... hvalili su me. — A sagriješi li s njime, jadnice? — Sagriješih, oče.Od dobre volje sagriješih, jer mi omilje srcu Nije bila sila nikako Opet prinese krst na usta i poče ljubiti nekako strasno, manito. — Zar se to nikako ne može oprostiti ? zapita, zatim, promuklo. — To li je taj grijeh bez oproštaja.... — Bog je dobar i on će oprostiti On može što mi ne možemo On svakom prašta i tebi će.....Sagni glavu Prebaci joj epitrahilj preko glave i tiho, lagano poče da čita molitvu.Izgledalo je kao da negde zuji čela, tako mu glas sitan i utanjen.A kad joj drhtavom rukom pruži pričest i sage se da je poljubi u čelo, dve krupne suze potekoše mu niz staračke obraze.Ali kao da se zastidi od svega toga.Nekako poplašeno pogleda unaokolo: da kogod nije video.Pa se brzo ubrisa i još brže uredi stvari i gurnu ih pod pazuho.Nekako zbunjeno, smeteno. pruži joj ruku pri polasku i reče „zbogom“.A kad ona prigrli ruku i opet manito poče ljubiti, pribra nekako snagu da se i obrecne: — Ostavi!..... Došav u drvenjaru okrenu se Mitri i reče šapatom: — Jagoda je na umoru...Otiđi i oprosti! — Bog nek sudi i oprašta! — mirno odgovori Mitra, pa opet prihvati za svoju preslicu. Nije htela otići ni da je mrtvu vidi.Mirno je slušala prepirke seljana: hoće li je saraniti u groblje ili izvan groblja?Ovi su bili za to da se sarani iza grobljanskog zida, na dva aršina daljine.Popu nisu mogli zabraniti da je ne opoje i ne otprati do groba.Ali osim četvorice nosača niko drugi nije smeo pratiti, Čak i ona četvorica kao da se stidila kakav teret nose.Gotovo su trčali pod nosilima, gunđajući i psujući. Niko za njom nije uzdahnuo ni zaplakao osim malog Lakana.On je, siromah, krišom, kad niko ne vidi, nekoliko puta otrčao joj u kuću, doneo vode, podvorio je.Sad, kad su je poneli, sakrio se za kuću, u jednu ruševinu od pojate, i tu plakao gorko i neutešno. Iznenada kao da neka zaraza udari u selo.Svaki dan, gotovo, po jedna ili po dvoja nosila odnose se na groblje; stari pop svaki dan u nekoliko kuća mora da svrati i obilazi bolesnike.Neki se sasušili, omršaveli, islabili da im se više ni glas ne čuje dalje od postelje; drugi nabrekli, otekli, pomodrili u licu i besvesno, potpuno blesavo gledaju oko sebe.Sad više ni žandari nisu mogli zabraniti da se ne govori o umiranju od slabe hrane, od gladi.Svet, ispaćen, izmučen, ojađen izgubio više svaki strah, te pustio srcu i jeziku na volju.Ne boji se više ni pretnje, ni kazne.Kud će veća kazna od ovakog života, od gladovanja?U Trebinje se ide po nekoliko puta, ište se žita, traži.I svak se vraća praznih šaka.Niko, doduše, ne odbija, svak obećaje.Čak ze i najveća gospoda zauzimlju za njih, za sirotinju.Neki dan su im to i pokazali, na jednoj zabavi.„Evo da vidite kako se misli na vas i na vašu decu“ veli im jedan činovničić i vodi ih do ovećeg prozora.„Privirite unutra, pa vidite ko se o vama brine“...Kad su pogledali, začudili se seljani.U nekoj velikoj, raskošno osvetljenoj sobi okupili se najkrupnji ljudi.I generali, i prestojnik i činovnici, svi begovi, gazda Pešikan i toliki drugi.Muzika im svira negde u kraju, a oni ispijaju vino iz finih, tankah čaša i nazdravljaju jedni drugima....Velike rpe kolača, hlepčića, pečenih gusaka i ćurana, šunke, salame uzdižu se oko njih po svima stolovima.Gomila žena, sa golim prsima, obilazi unaokolo, nudi.I cveća, puno cveća, svuda!...U ovo doba toliko cveća!... — Eto, — opet će onaj činovnik pažljivo ih odvodeći. — Čist prihod od ove zabave ide u korist Vašu....Hajdete kući i smirite se....Biće hrane.... Ko je mogao da čeka, taj je i čekao.Išao, kopao korenje, čupao travu ako je gde našo i prehranjivao se.Ko nije mogao da čeka, taj je umirao.I groblje se punilo, punilo neprestano.Još malo pa Jagoda neće biti tako udaljena od svojih komšija. Negde u to doba počeli se vraćati i mnogi vojnici sa fronte, na dopust.I kako koji dođe, neće da se vrati više.Nema ni u njih više one detinjske bojazni i strepnje pred starešinama.I njima se otvorile oči.„Ako ću umrijeti od gladi ili od kuršuma volim umrijeti kod kuće nego u tuđem svijetu“, vele....„Ne daju nam da jedemo a gone nas da ginemo.Zar to može biti?“....Ni žandari im nisu mogli ništa.Žandari kao da i sami osećali svoju nemoć, pa su retko i navraćali.I sad su bili ljubazniji, pitomiji.Kušali i da hrabre čeljad, da teše.Setili se i oni Boga i počeli ga pominjati.Stara Mitra po njima je i poznala, da sad nešto „nije u redu“.Makar se i mučila malo, i patila i ona i Lakan, svaki dan je izgledala veselija i, nekako, podmlađena. — Čim su žandari omekšali, zlo je po carevinu. — Bog počeo i na nas-gledati Pa zadovoljno trlja ruke i smeška se: — Eh sreće!Doživiće se dan osvete.... Pa da i Lakanu kažem istinu A kad je čula da se nedaleko pojavile komite, kao da počela izluđivati od radosti.Sa nekoliko strane počele se raznositi vesti, kako se čitave čete komita raštrkale po gorama.Čak pričaju i gde se pojavila i koja četa i gde je ko koju video.Već su imali neke okršaje i sa žandarima i sa vojnicima.I, kako se priča, ostali su pobedioci.Osvojili dve kasarne, zarobili tri mašinske puške, odela, municije. Mitra nikako nije mogla da se smiri na jednom mestu.Neprestano išla od kuće do kuće i neprestano pitala o komitama.Koliko ih je?Na koga su napadali?Jesu li mogli štogod i upljačkati?Sve je htela da čuje i da sazna.Sve do sitnica.Izgledalo je kao da se nadala, da će joj baš ti ljudi doneti slobodu i taj njezin nedostižni „dan osvete“.I kao da bi ove na svetu dala samo da ih vidi! U zanosu, u pijanstvu onom, poručila im po jednom odrpancu, da joj na selo dođu.Lepo da dođu ovde, u njezinu kuću.Ako je, sutradan, radi toga i obese, neće zažaliti..Prvi osvetnici, — prve laste! Treće večeri odista joj stigoše u pohode.Umotani u duge, crne struke, ispod kojih im proviruju vrhovi puščanih cevi, sa nabijenim kapana do na oči.Kako uljegoše, razgledaše najpre sve po kući; zatim odbaciše struke sa sebe a puške položiše u kraj.Svi nekako slični jedan drugome kao rođena braća.Okošti, mršavi, — ni jedan kao da nema mesa na kostima, — ali neobično žilavi, čvrsti.Pogled im promicav, oštar, teško ga izdržati.Jake vilice nekako im ispale, raširile se i nešto kao da neprestana ršti, melje među njima.Jedan, sa dugim perčinom koji mu se spuštao do ramena, bio im harambaša.Čim ugleda popa koji je sedeo u vrhu (još je stanovao u Mitrinoj drvenjari) i nekako poplašeno ih gledao, pristupi mu, pokloni se i poljubi ga u ruku. — Blagoslovi oče! — Bog te blagoslovio, sinko. — Zdravo nam bila Simatova majko! Stara Mitra raširi ruke i poče da grli jednoga po jednoga.Eto, Bog dao pa će joj opet kuća propevati — Lakane!Klaćemo Garana! — uzviknu radosno i zamoli jednog od komita da ga zakolje. — Večera treba da bude dobra Samo će nam se oprostiti što nemamo hljeba. — A biće i hljeba u nas, — odgovori harambaša mirno vadeći omanji češalj i začešljavajući perčin.Ta nismo ni mi praznih toraba. Donese se rakija, poče se nazdravljati.Prvi započe pop.Ode najpre do vrata, dobro razgleda da nema ko oko kuće, da prisluškuje.Vrnu se i prihvati za čuturu.Pozdravi junake koji se digli da se biju s dušmaninom.Zaželi im svaku sreću u boju.Sam Bog nek se smiluje i nek im blagoslovi oružje, jer se biju za pravednu stvar.....I neka osvete braću koju nam pogubiše. — Samo vam se molim, da ne ubijete Sulagu Čelebiju ni Ciganina Ibra Durušovića, — zamoli Mitra i odmače se malo od ognjišta. — Prvi je opanjkao Simata, a drugi ga objesio.U njih mi ne dirajte! — A rašta? — zasmeja se harambaša. — Ja sam mislio da ćeš nam reći, da baš njih tražimo. — Ja sam se zaklela. da će samo Petrova ruka Simata osvetiti.Neka još požive, dok se on vrati. Lakan i komita donesoše oderana ovna, rasekoše, pristaviše na vatru u veliki kotao.U selu, u kome je toliko gladnih, priređuje se eto gospodska večera.Mitra tako hoće, to je njezina volja....Makar, sutra sama i gladovala, većeras će s njima pirovati. Glas o potpunom porazu Bugara kod Vetrenika dopro je nekako i među Brđane.Dopro gotovo u isti čas kad i u Trebinje.I sve se uskomešalo, uzbesnelo.Sad već nestalo svakog straha, prestali svi obziri.Ljudi se veselo susreću i čestitaju jedan drugome, grle se, ljube, plaču.Neki naročito otišli u varoš da doteraju pića i sebi i drugima.Žele da se opiju.Na glad se više ne misli; mora je nestati.Biće hleba koliko se hoće.Sad samo piće!Nije šala kad se crnom Bugarinu stalo. nogom za vrat.I crni Bugarin pokorno savio šiju i moli mir!„Evo glave“ veli „pa sijecite, samo mi ostavite žene i đecu...A je li Bugarin malaksao, neće se ni Turko dugo održati...Ne može.Isprebijaše i njega tamo, kod Ćabe, pa mu sve kosti polomljene.Još samo duša u nosu što se drži Dođe red i na Švabu...Može li još godinu protegnuti?...„Ne može“...„Nijemac bi“ vele i mogao; on još ima jakosti i krmaluka u sebi.„Ali naš je Švabo na izdihaniju“... Ljudi ostaviše poslove, neće da rade ništa.Samo idu u Trebinje, pitaju, raspituju.Neki se odmetnu i do komita, u planinu, da i njih zapitaju.Neće li oni bolje znati?Niko nezna ništa.Ali lica švapske gospode zabrinuta.Setni su, tužni, neveseli.Ne zapleću nogama, ne zveče sabljama i mamuzama, ne gledaju više gordo i prezrivo na sve oko sebe.Oborili glave, sablje pridržavaju rukama, idu nekako lagano, nesigurno, kao da su nedavno izašli iz bolnice.Ni gospođe im ne ciče više za klavirom, ne istrčavaju na prozore, ne dreče obesno, divlje kad opaze jedna drugu.Na ulicama ne može gotovo ni jedna da se susretne: prozori im zatvoreni.Šta je to s njima?Rašta je?....Bog zna da je nekako zlo po njihovu glavu Kroz nekoliko dana otvoreno izjaviše da sele.Nekolicini narodnih ljudi predadoše sve.I odelo, i oružje i hranu.Sve magazine, barake, bolnice, sudove.A ovi hoće da idu, odmah da idu.Samo mole da ih lepo propuste, da im se u putu ne bi pravile neprilike. Kad su Brđani čuli da su se i žandari predali, gotovo nisu mogli da veruju.Ništa je to: i propast Turske i propast-Bugarske.Sve je sitno prema propasti bosanskih žandara Jer ako su oni klonuli, klonuto je sve.Brđanin se više ne boji nikoga do Boga. 'Čim se Švabe povukoše, naskoro poče dolaziti naša, srpska vojska.Nastadoše praznici i teferiči u zemlji.U varoši zatvoriše se radnje, opet se ostaviše poslovi.Kuće se kite zastavama, ćilimima. cvećem.Čiste se i peru burad da se što više vina i rakije iznese pred braću u kućama zaposlene domaćice peku, kuvaju bez odmora, da ih mogu dočekati ponudama.Deca napravila bajračiće, izašla na ulicu i, uredivši se po vojničku, sa jednom urnebesnom drekom pevaju Srpsku himnu.Sve radosno, besno i sve kao pijano. Seljaci su ostavili domove i otišli u varoš, da svojim očima vide srpsku vojsku.Okupile ih se čitave gomile.Zastanu nasred ulice, zakrče prolaz i mirno razgovaraju.Niko nesme da im se javi ni da ih opomene neka se uklone s puta.Zbog jedne sitne opomene sad bi došlo do tučnjave.Oni su sad gospodari u svojoj kući.Ovo su njihove ulice, nisu carske i oni slobodno mogu, kad im se to hoće, da sad nikoga ovud ne propuste. Kad su spazili vojnike, u prvi mah kao da su se zabunili.Od velike radosti nisu znali šta će.Iznenada neki potegoše kubure i počeše šenlučiti; neki sve cveće kojim se okitili pobacaše na vojnike.Jedni raširile ruke te počeli da grde i ljube koga god uhvate.Neki love samo oficire, klanjaju se pred njima i celivaju im ordene na prsima.Sve se izmešalo, uskomešalo, stislo.Niti vojska može da se odvoji od njih ni oni od vojske.Jedva, u neko doba, komandant podviknu da se mora redati i jedva, nakon nekoliko opomena, počeše da se rastavljaju. Stara Mitra, i ako je želela, nikako nije mogla toga dana da ostavi kuću.Doduše sad nije imala posla koliko pre, jer joj se iselio i pop i svi beskućnici kako ih ona nazivala, ali joj Lakan nekako nije izgledao zdrav.Bolela ga glava, smučivalo mu se. hvatala ga nesvestica.Htela ne htela morala je da ostane Šta bi bilo od njega kad bi ga ostavila sama? Pred veče, pošto je pomuzla one dve tri ovce što im još ostale, i unela kablić u kuću, neko lako kucnu u kanat i pređe preko praga.Stara se okrenu da vidi ko je, Vojnik, srpski vojnik, opremljen, oružan. uvija brčić i nekako meko, meko nazva: — Dobra veče, majko! — A striko! — A Petre! Lakan skoči sa kreveca i, pre nego što je stara uspela da se približi, obesi se Petru o vratu i poljubi ga.Zatim, ponosit što je on prvi ugrabio, odstupi da i babi načini mesta.Staraca se pažljivo otra oko usta, obujmi Petrovu glavu rukama i poljubi ga u čelo.Zastade malo i kao da razmisli.Pa se opet nage i poljubi ga u usta. — Hajde, sjedi! — reće mu ukazujući na nisku stoličicu, — a imaćemo vremena za ljubljenje.Dok svršimo što treba. Petar ostavi pušku u kraj i lagano, lenjo spusti se na stolicu.Njegovo oblo dobroćudno lice rumenilo se i neprestano smeškalo.Materin doček kao da ga malo iznenadio.Nije baš onaki kako ga zamišljao.Nekako stegnut hladan — A kako vi? — zapita da povede razgovor i da im se sit nasluša glasa. — Zdravi ? — Eto vidiš. — Hvala Bogu. — Bog nas je i očuvao. Petar izvadi kutiju, zamota cigar i zapali. — A Jagoda kako je? — zapita kao uzgred. — Živa? — Nije. — Nije? Ruka mu zadrhta i on je upustio u krilo, sa zapaljenom cigarom. — A šta joj bi, po Bogu? Umrla od sramote, — odgovori stara nemilosno.Spanđala se sa nekakvim švapskim oficirom, pa s njim i živila....Niko, rad toga, nije htio da je čuje ni da je vidi. Petar se lagano pogladi po čelu i, nekako kao kroz san, izbaci: — Jadnica! — Žališ je? — zapita stara u čudu i prekorno ga pogleda. — Sjutra ću otići na grob da joj upalim svijeću. — Ti? — A ko će drugi? — Ama onoj grešnici ti da pališ svijeću? Rumeno lice Petrovo kao da se malo smrači i on gotovo planu: — Zar vi svi ne palite svijeće gazdi Pešikanu?Jer je bogat, jer ima pare...Eno ga okitio kuću, rastvorio vrata, doveo svirače, iznio vino Eno svak jede i pije, svak se grli s njim....A on je gori od Jagode.Jagoda se predala, a on se prodo.Prodo i tijelo i dušu....Ona jednome a on svima Švabama...I on vam dobar... pošten.... a ona. Naišav na ovako silan i nenadan otpor, Mitra ustuknu.Zar njezin Petar ovako zna da govori?...I njoj da govori?...On, koji se nije usuđivao oštrije da je pogleda.Oseti da sad ne može drukče, nego da mu skrene pažnju na kruplju i jaču stvar, te da ga od ove namere odvrati. Pošto ostrani Lakana iz kuće, stade pred Petra i ponosito se ispravi pred njim: — A zar najprije nećeš iztražiti i Suljagu Čelebiju i Ibra Durutovića, dželata? — zapita nekako strogo, svečano, domaćinski. — Da ih potražim ?.... I Petar je začuđeno pogleda. — Oni su krvnici Simatovi A ti treba da Simata osvetiš Niko drugi — Simata će osvetiti zakon, — mirno odgovori Petar, lagano skinuvši kapu i polažući je na koljeno. — Mi ga ne smijemo svetiti. — Brata ne smiješ osvetiti?.... Ispravila se, ukočila, bleda i ispijena kao svetiteljka.Pogled joj i strog, i pakostan, i nepoverljiv.Donja joj se usna neprestano skuplja, stiska.... — Zakoni će suditi svakome, — opet će Petar, želeći da joj rastumači, da je uveri. — U srpskoj je državi tako...A ja sam dosta ubijao...Treba i da počinem. Starica poleti prema njemu, nasrnu. — Kao da htede da udari, da ga istera iz kuće.Ali namah malaksa.Zakleca, zatetura, posrnu kraj ognjišta i nekako bolano, iznemoglo pisnu: — Nesretni moj, Simate!Danaske li te majka izgubi! Zaroni lice u pregaču, sakri ga.Prvi put u četiri godine obliše je obilate suze kao proletnja dažda....I ona je jecala kao dete, ne brinući se više: hoće li ko čuti ili videti? Na bolesničkoj postelji. — Kraj. — Uključeno u korpus Aurora 2019-03-21 MALA BIBLIOTEKA Milica Janković Kaluđer iz Rusije Izdanje I. Đ. Đurđevića, Beograd - Sarajevo Milica Janković Kaluđer iz Rusije Izdanje I. Đ. Đurđevića, Beograd - Sarajevo ŠTAMPARIJA "BOSANSKE POŠTE", SARAJEVO Na verandi jedne vile sedela je bolesna devojka i gledala proleće oko sebe i osećala jesen u sebi.U njenoj duši je bilo vedro i ona se radovala tuđem proleću koje i njoj daje toplote i njenim očima uživanja.Ona je došla dotle da više ništa ne želi i bila zadovoljna sa malo udobnosti koja je njenoj slabosti bila potrebna. I osećala da otkad ništa ne želi, mnogo dobija. Proleće oko nje, odeveno u bele i ružičaste velove behara i u zelenu svilu mladog lepljivog lišća, nežno i razdragano, raskošno je rasipalo svoju mladost i mirisalo je na ljubav.U gaju zapevaše slavuji.Obuze je neka draga tuga i ona poče da se seća. Bilo je to godine 1902. kad je započela prepisku sa njim.Njihovo se poznanstvo na tome i svršilo.A pisma je sagorela sa svima svojim hartijama jednoga dana kad joj se učinilo da crna gospa dolazi i po nju i da je vreme da ostavi ovaj svet.Htela je i što manje traga da ostavi za sobom.Docnije joj je bilo mnogo žao. To je bilo u ono doba mladosti kad je svu ljubav iz njenoga srca imalo slikarstvo i ruska literatura i kad je pored sve svoje iskrene, ali smešne, ozbiljnosti i pored sve svoje istinite ali nerazborite, inteligencije imala vrlo detinjastih snova.Priroda voli da se naruga čoveku: kad smo najbolji, onda smo najgluplji. Želela je da postane Virginija Lobren, i da ide u Rusiju da uči kako će pomoći ovome jadnome čovečanstvu.Nadala se da će je država poslati u Minhen i želela da ide u Tolstojevu otadžbinu o svome trošku, to jest, bez ičega.Međutim država je nije nigde poslala, ne što nije imala talenta — ta slala je ona i netalentirane — nego mlada devojka nije umela lepo da moli i da pronađe koga treba moliti.A snežna Rusija bila je suviše daleko da se u nju ode peške. Moglo bi se reći da je ona tada imala dvadeset godina i dve ljubavi koje su održavale ravnotežu na terazijama njenoga srca.Izgleda da je današnja mladež zrelija i praktičnija.Njoj to nije simpatično.Ona voli sebe iz onoga doba. Ona je već duže vreme bila ateista i to ne ravnodušan filozofski kakav je docnije postala, već strastan toliko da je to već bila druga vera.Pa ipak: toliko je bila zaneta Rusijom da se hvatala i za obećanje jednoga kulturnoga sveštenika koji joj je predlagao da joj preko jednog duhovnog lica izradi od mitropolita stipendiju da u Rusiji izučava živopis ikona.Malo joj je bila mučna ta misao, ali je nju poklapala druga: da ne mora verovati ko mala ikone.Ona je verovala da pored ikona može izučavati i svetovno slikarstvo i postati barem šegrt Rjepinov. Na kraju krajeva pored svih misli i mladih snova nije ni pokušala da dobije protekciju od duhovnog lica i sva se njena umetnost svela na malanje cveća i predavanje crtanja.A želju za Rusijom je zadovoljavala šetnjom po belim poljima daleko iza grada sa kaljačama na nogama i kapuljačom na glavi, i čitanjem ruske književnosti.Ruske knjige su preplavljale njenu sobu.Biblioteka joj je stojala na raspoloženju: kaucija se nije plaćala.Ona je toj ustanovi bila vrlo zahvalna i knjige brzo i ispravno vračala. Samo je čitala.Nikuda nije išla, ni u posete. ni na zabave.Ljubazni građani, u početku, kad je došla u njihovu varoš, pozivali su je, ali kad se ona pokazala tako divlja i nepristupačna, oni su je malo ogovarali, pa je ostavili na miru.A to je bilo sve što je ona od ljudi zahtevala.Bila je skromna i gorda u isto vreme, i više svega se bojala da se upoznaje s mladim ljudima.Dešavalo se da pođe u školu, a na uglu stoji gruda mladih oficira.Ona još izdaleka prolazi na drugu stranu kuda joj nije put i kad dođe nastram njih, oni se svi smeju.Ona se tada u sebi ljutila na njih i na slučaj što su je opazili.Činilo joj se da oni kroz život idu provodeći se i smejući se i da postoje zato da devojke na zabavama imaju lepe igrače.Ta ona je bila ozbiljna i mnogo je čitala.Docnije su oni ginuli i činili nečuvena čuda od junaštva.A ona je i tada samo čitala.I divila se njima.I mislila da se o živom čoveku ne sme nikad dati definitivan nepovoljan sud.Život nekad voli da preokrene stvari. Čitala je ruski kao srpski.Pisanjem pak nije bila zadovoljna.Želela je savremenu reč.Jedan joj rođak jednom reče da ima prijatelja u Kijevu koji je kaluđer i uči Duhovnu Akademiju. — Ako želiš da se dopisuješ sa njim, ja ću mu pisati — predloži od srdačno. — Vrlo dobro — reče ona i pomisli: »Kaluđer, on neće moći pomisliti da devojka traži možda mladoženju čak u Rusiji.Istina, kaluđer i Duhovna Akademija, to je svakako nešto zatucano, ali, naposletku, sve jedno, da piše ruski ume, a ja ću ga pitati sama o svemu što želim znati«. Zamolila je rođaka da mu stvar objasni.I posle nekog vremena, kad je već na to zaboravila, dobije jednoga dana dve poštanske karte sa slikama ruskih predela i pozdravom od jeromonaha M. Kako je bila plaha i gotovo unapred neraspoložena prema njemu zbog njegovoga poziva, ona se naljuti. Tada je bila i jeku moda skupljanja karata.Ona mu odmah odgovori kratkim pismom da ona ne želi to i pokaza čak i preziranje prema takvim besposlicama.Objasni mu da želi da se dopisuje sa njim što hoće da uči ruski, što hoće tamo da putuje i što voli da ima glasa iz Rusije koja joj se čini kao detetu neka dobra udaljena tetka koja je vrlo mila, jer daje mnogo lepih poklona i kojoj deca žele da idu u goste ostavljajući majku i misleći čak da će im kod nepoznate dobre tetke biti bolje bar za neko vreme.Obavesti ga koliko voli slikarstvo i književnost.Reče mu da sve što se tih stvari tiče nju mnogo interesuje i ako on pristaje na dopisivanje, moli ga da pita šta želi znati o životu u Srbiji, a ona ne se starati da mu tačno odgovori pošto prvo prouči ono što ne zna, kao, na primer, politiku. On pristade.I tako otpoče prepiska vrlo zanimljiva baš zato što se nisu poznavali.Govorilo se o knjigama i o slikama, o Rusiji i o Srbiji.Upočetku su se samo upoznavali i bili oprezni oboje.On bi uneo po štogod i iz manastirskog života, kakav kratak opis okoline, kakvu svoju misao ili opažanje.Ubrzo je opazila da ga interesuje ona, ko je, šta misli uopšte i šta misli o njemu, naročito to.Njoj se činilo da već pronalazi u njemu neke kaluđerske osobine.I dobro se čuvala da mu govori o svojoj ličnosti.Slala mu je skromne predele svoje zime i govorila: »Belo je nebo, belo je polje, bela je šuma, samo se crna stabla i crne grane gdegde vide iz snega.Ah, sa nekoliko poteza tušem mogla bi se na beloj hartiji uraditi prekrasna slika!Ali zato treba imati dara i škole.Škola je ta koja treba da oceni imam li talenta.Kad bi talenat stvarala ljubav za umetnošću, ja bih bila veliki slikar.Ovako samo gledam i uživam više nego neznalica i patim više nego neznalica, ali više i nego srećan čovek koji studira.A kakva je kod vas zima?Pošljite mi malo njene beline i njene lepote.Kad dođem tamo, hoću da uzmem jednu trojku, pa da proletim kroz jednu stepu, kao lepa misao kroz dušu genija u času stvaranja«. On je odgovarao; ali je njega čovek zanimao više od opisa zime i proleća.Jednog dana on zapita otvoreno: »Vi ne verujete, a ja sam kaluđer.Mi smo već malo prijatelji i mislim da vas mogu pitati: šta mislite o meni i o mome pozivu?« »Gle, — pomisli ona — vernoga koga se tiče mišljenje bezbožnika!« Ona mu, i ne sumnjajući da je to možda grubo, odgovori: »Gospodine, mi nismo prijatelji, mi nismo čak dovoljno ni poznanici, ali mi pitanje ovo kao i svako, možete postaviti samo ako pristajete da na njega iskreno odgovorim.Mislim da ima ljudi koju veruju i mogu da poštujem jednu takvu bezazlenu veru.Kad se pak inteligentan mlad čovek pokaluđeri, on mi izgleda sumnjiv i mislim da pored svoga svetoga poziva greši: ili vara sebe, ili vara druge.Ja mislim da vi ne verujete i ne razumem zašto ste se pokaluđerili«. Nije ona tada nimalo bila delikatna, ali barem nije mi lagala.Razume se, uvredila ga je.I pošto je osetila da je njeno rusko pismo otišlo daleko i zadalo nekome nepoznatome srcu bol, ona je, mesto da mu se opravda i traži oproštaj, samo osetila simpatiju prema njemu.On je pisao: »Istina ponekad boli, no ja je i tada volim više, nego laž, Samo vi se varate: ja ne lažem ni sebe, ni druge; ja verujem.Manastirski je život lep, pun mira i poezije.Znam šta mislite: mlad čovek koji može da radi za sebe i za druge, besposliči u manastiru i zabavlja se praznim molittvama u hladovini.Nije tako.Manastir je odricanje od zadovoljstava, a ne odricanje rada.Ja sam to odricanje primio pošteno i iskreno.Ako želite znati, mogu vam ispričati kako sam došao ovde, To je moja mala istorija koju kazujem samo ljudima koje poštujem.Ne znam na kakve stepene vi delite odnose među ljudima.Ja osećam za vas prijateljstvo.Vaša su pisma malo opora, vi ste divlji i gordi, ali je vaša duša čestita i vaše težnje idealne, Mislim da nikad nije nedelikatno kazati intimne stvari duše, kad su one lepe, onome ko je dostojan da ih čuje i sposoban da ih razume.Razume se samo ako on želi da ih čuje.A mnogo je lakše kazati svoju dušu ovako u pismu nepoznatome poznaniku koji za tebe predstavlja pre jednu lepu ideju, nego ličnost. Misao misli lakše doleće, nego što čovek čoveku pruža ruku.Misao ima krila.Ja verujem, verujem u Boga i u ideal«. Ona mu odgovori da nije imala nameru da ga uvredi i ako ga je što zabolelo, tome nije kriva ona, već istina koju oni oboje vole.Reče da vrlo želi znati šta je uzrok njegovoj mantiji koju ona ne voli, ali koja je učinila da mu se slobodno obrati.Napomenu da se iz toga već vidi da ga u manastirski mir nije dovela samo težnja Bogu i želja za samoćom.Razume da čovek može verovati u tišini.No šta će mu uniforma pobožnosti?Priznade da je divlja i da joj se njegova nežnost dopada.Kaza mu da se on njoj možda neće dopasti kad se vide, ako se vide, i da se ona njemu zacelo neće dopasti.Smešeći se, dodade da ta nesreća neće dugo trajati, jer ona ako ide u Rusiju. ići će u Petrograd, a u Moskvu i Kijevo će ići samo da vidi što odavno želi.Tada će se malo upoznati i videti da li ima razlike između čoveka ideje i čoveka, tako zvane, više životinje.A da li su u pismima govorili suštu istinu, videće se u očima.Ali ako to ne bude, ako se ne vide, ne mari, ili još bolje.Neka njihova pisma ostanu kao knjižica čijeg pisca nisu videli i nije nužno da ga vide. On joj u odgovoru posla malu priču o svome životu.Nekako skromno i lepo je govorio o sebi.Oduvek je nežnog zdravlja i siromah.Ima samo majku koja je uvek lebdila nad njim i bila srećna što ga ima i nesrećna što mu nikakvu raskoš sem svoje .ljubavi ne može pružiti. Kad je bio mali, voleo je samo majku, a kad je odrastao, zavoleo je nauku više svega na svetu.Ima jednog rođaka vladiku koji je obećavao da ga školuje samo pod uslovom da se pokaluđeri.On nikad nije osećao želju da živi u svetu i u velikom društvu, imao je naročitu naklonost da studira religiju i filozofiju i lako je pristao na rođakov predlog.I sad su svi zadovoljni: vladika, mati i mladi kaluđer.U početku je i njega malo bunila »riza«, posle se navikao, jer haljina je haljina, a čovek je čovek. Ubeđivao je da se u manastiru može živeti naučničkim životom i da se nijednom nije pokajao.Opisivao je tišinu i lepotu svoje okoline, ozbiljne studije na Akademiji, svoje posebno izučavanje i nameru da napiše istoriju religija na osnovu filozofije. Bilo je i lepih opisa njegovih šetnja u čamcu po Dnjepru. Sve je to bilo još lepše što je bilo na ruskom.Nije ni osetila kako je brzo usvojila taj jezik i mogla da kaže sve što je htela.Sadržina je savladala formu kao što treba u umetnosti.I njoj se zaista činila ta njihova prepiska kao mala literatura. Njegova vedra i nepokolebljiva iskrenost je dirnula njeno divlje srce.Zar mu je mogla nešto prebaciti?Zar nije on sa svoga gledišta imao potpuno pravo?I zar nije i sama, nevernica, htela da moluje ikone samo da dođe do Rusije? Odgovori mu: »Gospodine, vi za mene više niste ideja, niti problem, vi ste mali roman, ili lepa priča, ili bolje pesma, jer u priči i romanu je ceo život ili ceo događaj, a u pesmi samo početak, ili kraj, namera, težnja, motiv, trenut, zvuk, ali sve čisto od svakidašnje proze.Vi ste žrtvovali slobodu nauci i zbog toga vas moram poštovati i pored mantije koju ne volim.Ja uopšte, izgleda, ne volim uniforme.Inače možda sam i ja više kaluđerica, nego neke kaluđerice.Samo ja živim tako povučeno ne da ugodim Bogu i zaslužim carstvo božije, već što se meni tako sviđa, što takav život odgovara mojoj prirodi, dakle, iz sebičnosti, ne iz vrline.Vi ste takođe uzeli »rizu« iz egoizma, ali je on lep.I meni ste dali lekciju da čovek nikad ne treba da osuđuje ono što ne zna. I tako jedna buntovnica pruža prijateljski ruku jednome kaluđeru i misli da bi se stari Bog, kad bi ga bilo, osmehnuo na to prijateljstvo.Samo, samo da kaluđer nema zadnju ideju: da povrati veri zabludelu ovcu.Novo osvojeni prijatelj vaš kaže unapred: ne pokušavajte, nećete uspeti! Inače, vidite: čovek čoveku pruža ruku čim je lepa misao doletela lepoj misli«. Zašto je sagorela ta pisma?Sad bi ih tako rado opet pročitala.Sećanje na sliku nije slika, sećanje na život nije život.To je samo zrak svetlosti koji slučajno pada na jedan deo slike u pomrčini, na jedan deo života i prošlosti.I čovek koji se seća, živi samo jednim delom života. On je njoj uvek pisao iskreno.I ona je njemu samo istinu govorila.Ali ona njemu nije govorila sve, a činilo joj se da on njoj hoće da kaže sve. i plašila se od toga. »Sedim u manastirskoj bašti punoj cvetalog voća, i visokog, zelenog drveća koje najviše volim, jer je najbliže nebu i liči mi na ljude visokoga duha.Oko mene zuje pčele, u daljini zvone zvona, iz kapelice se čuje pesma molitve.Čini mi se da miriše i u prirodi i u mojoj duši.I ja osećam Boga koji je nežna snaga, koji je najdublja poezija, koji je najveće blago čovečije duše.I srećan sam. Istina ponekad... .Meni je dvadeset peta godina.Slavuj peva, proleće me zanosi. hoće mi se života, ljubavi.... Jedan uzdah, i on, kao vetar prolećne oblake, odnese smrtne želje kojima ne dam da budu snovi.Ne, ja nisam žrtvovao slobodu nauci: ja sam žrtvovao telesni život slobodi duše.Ta me misao krepi i vraćam se radu sa više volje, kao da hoću da opravdam pred Bogom i pred ljudima svoj život.Ne mora svaki cvet doneti ploda.To ni priroda ne traži.Ako je bio lep, to je dosta; ako je lepo mirisao, još više...«. Bilo je tada nečega surovog u njenom odricanju ljubavi i ona se u duši bunila protiv te preterane iskrenosti.Međutim nije mogla odricati lepotu toga što je napisao. Imala je običaj da na svaku rečenicu odgovori, samo ono što ne odobrava i što joj se ne dopada da preskoči ćuteći.Opazila je da je on postao osetljiv na to.Ona mu nije mogla ništa prebaciti; ta sama ga je izazvala, jer ga je pitala da li je srećan: »Ja ne verujem i nisam srećna, ali sam ponosna.A vi, jeste li vi bar srećni kad verujete?« Nije mu mogla prebaciti što je bio iskren i istinit, ali mu je svojim ćutanjem pokazivala šta ne voli da čuje.A on je, kao pametno dete poglede, razumevao te opomene bez reči.I ona je osećala nežnost prema njemu zbog toga i zbog njegove nežnosti.Bilo je nečega ženskoga i detinjskoga u toj duši koja je umela mišlju duboko u život da se udubi.Njena su pisma, po ženskom običaju, bila dugačka.Štop su se više upoznavali i njegova su postajala sve duža.I uvek im se činilo da nisu sve kazali jedno drugom, i, poslavši pismo, još su bili željni da pišu. Prvo su bili oprezni, posle iskreni, i naposletku, postavši prijatelji, bivali su veseli i duhoviti. Pitala ga je: »Zašto me ne pohvalite?Zar ne opažate kako brzo napredujem u ruskom?I zašto me nikad ne popravite ako grešim?« On joj je odgovarao da ona bolje zna gramatiku od njega, da se on divi kako Srbi uče ruski, i da mu ne zameri što je ne hvali zbog jezika. »Nemam kad; jezik je samo sredstvo i ja čak ne opažam vaše lepo znanje kao što ne opažam u knjizi slova i reči, već žurim samo za mišlju.Hvalim vas za drugo što mnogo više vredi«.I tako dalje.Tada ju je uporedio sa Olgom Iljinskom iz Oblomova.Njoj je to bilo smešno.Ona je već opazila da je mnogo bolje poznavala rusku literaturu, nego »žitelj Kijeva u rizi«.Ona mu odgovori: »Trudim se da vam učinim po volji i da pronađem kakve sličnosti između te krasne junakinje i sebe, ali apsolutno ničega ne mogu da nađem, osim ako vi možda nalazite da po licu ličim na nju, u vašoj zamisli.Brat iz Rusije mogao bi malo više čitati rusku književnost, ako želi da načini kakvo srećnije upoređenje«. To mu je dalo povoda da traži njenu fotografiju.Zašto ne bi znao kako izgleda?A on bi odmah drugom poštom poslao njoj svoju.Ona nije htela da mu učini po volji. »Sliku vam neću poslati iz egoizma: znam da ste me zamislili bolje.Slika je stvar, mrtva maska.Ona nije »lepa ideja«.Volim više da je nemate.Izgleda da mi je pravo da ličim na Olgu Iljinsku«. On joj je pisao o drugome i poslao joj jednu filozofsko-religijsku knjigu.Odgovorila mu je: »Hvala vam na pažnji.Pročitala sam knjigu i iz nje naučila sedamnaest novih ruskih reči, a to je dosta od jedne korisne knjige.Oprostite, ali ja religiju i filozofiju ni svaku za se ne mogu da svarim, a kamo li obe zajedno.Vaš savet ne mogu nikako poslušati.Ako zapovedate, pristajem još šest puta da pročitam sve pesme od Ljermontova, samo da ne čitam još jedanput ovu tanku sitno štampanu tešku knjigu koja se muči da spoji nauku i veru«. Jednog dana mu je pisala: Potpuno se slažem sa vama: kad sam sasvim sama, onda se osećam potpuno slobodna.Društvo obavezuje.Jedna moja rođakinja je kazala: »Što više poznaješ svet, sve se više sama sebi dopadam«.To u ovom slučaju nije bilo naivno ni smešno.Ta je žena zbilja krasna.A ovaj lepi Božji svet nije nimalo krasan. Bila sam u jednom manastiru.Kroz najlepši predeo ide čovek da stigne u tu prljavu jamu gde se maže o Bogu.Prvo smo se peli kamenitim putem koji je izgledao da vodi u nebo.Sreli smo samo jednu zmiju i videli dva orla.I sunce nas je pratilo svojim vatrenim okom.Zatim smo počeli da silazimo s neba na zemlju i između najgušćeg drveća u prastaroj šumi silazim uskom stazom, koja se vila kao potok, u jednu vlažnu kotlinu, u kojoj je manastir.O, što ga nisu podigli tamo gore u stenju na vidiku suncu!Ne, sakrili su ga i od neba i od ljudi. Bio je sabor.Mladi kaluđer, za koga sam čula da pravi orgije u manastiru i na Veliki Petak pečeno prase zaliva vinom i Hristovu smrt slavi svetovnim pesmama, stojao je među svojim stadom i pružao ruku da mu ljube.Kako je sve to gadno, ne pečenje u post, već sva ta odvratna laž.Oni koji su me doveli, iznenada me upoznaše sa njim.Ja sam se rukovala i ni reči nisam kazala.On me je začuđeno pogledao i pocrveneo — svakako što ga nisam poljubila u ruku. Malo sam se umirila tek kad smo se vratili istim putem koji je sad bio sasvim drukčiji.Prvo smo se peli uz crnu gustu šumu, a posle silazili niz go kamen i vrlet, zaštićeni nebom i zvezdama i vođeni zlatnom mesečinom. Da, potpuna sloboda, to je potpuna samoća.Večeras ne mogu da budem potpuno slobodna.Napale me misli retke i pakosne.Ah, moj prijatelj, kaluđer iz Rusije, kome tako verujem na lepu reč, neće valjda pocrveniti kad se budem rukovala s njime«. On je u svome pismu izjavio sumnju u pobožnost srpskoga naroda i razveo temu po onoj staroj mudrosti: kad ne bi bilo Boga, trebalo bi ga izmisliti.To je nije dosta zanimalo.»No, pa stvorili su ga kad im je trebalo — mislila je ona. — Sad dolaze druge generacije koje kažu: Kad bi bilo Boga, trebalo bi ga zbaciti sa nebeskog prestola, jer je suviše apsolutista za današnje demokratsko vreme«. Na svršetku pisma kaluđer je rekao: »Među ministrima, među profesorima, među ljudima svih društvenih redova ima nevaljalaca, pa ih ima i među kaluđerima.Mogu razumeti vaše ogorčenje, ali sam primetio i jednu notu koja mi se nije dopala: kao da vam je bilo milo da mi to saopštite.Možda se varam?Ne, vaš prijatelj neće pocrveneti kad se vidite sa njim, a nada se da ni vi nećete pocrveniti ...« »Ja sam već pocrvenela...« — tako je počelo njeno iduće pismo. On već davno nije više njoj pisao «mnogopoštovana«, ni ona njemu »Gospodine«; njihova su pisma sad počinjala sa »vi« ili sa »ja«, sa »da« ili sa »ne«. Tako je to trajalo godinu i po.I onda joj se učini da će se sva ta prijatnost pomutiti. Dobila je iz Rusije pismo zasečeno makazama tako jedno tri santimetra preko sredine i ne bi na to obratila pažnje da joj on sam na kraju ne reče: »Oprostite, žurim da vam pošaljem, da bih što pre dobio odgovor, a trebalo bi da prepišem pismo.Ovo je zasekao jedan moj drug koji me čeka da idemo u čamac.Nestrpljivo mi je pretio da će mi iseći pismo ako ga ne ostavim.Ja sam hteo da dovršim, a on ga zasekao i kad sam se ja naljutio, on mi je rekao da pozdravim toga kome pišem.Oprostite mu: on je strastan veslač.Sad je na reci divno, zalazi sunce«. Na nju je to pismo tako uticalo da je htela odmah da prekine prepisku.Zamišljala je kaluđere u čamcu, crne kao gavranovi, kako se smeju i govore o njoj, a njen prijatelj im priča ili čita njena pisma.Zatim ga je pravdala: on je bio samo nedovoljno delikatan, ali da je u tome bilo nečega ružnog, on bi sakrio, ovako se. u žurbi istrčao. Pa ipak nije mogla da mu odgovori.Prošao je mesec dana.Tada dobi jedno kratko pismo: brine što se ućutala, pita da nije slaba, da nije neraspoložena. Odgovorila je: »Da, neraspoložena sam.A kad jednu stvar neću da radim sa voljom i sa ljubavlju, neću ni da je radim.Ne čini mi više-zadovoljstvo ni u Rusiju da pišem. Pre desetinu dana desila mi se — tako da kažem, jedna sitnica i ona je mogla da utiče na mene.Imala sam jednu jabuku, donela mi je jedna slatka devojčica, moja susetka.Ta je jabuka bila rumena i ljupka kao osmeh toga deteta.I tako je lepo mirisala.Čuvala sam je kao simbol lepote i držala je na stolu pored Puškinove knjige i kodgod bih je pogledao, u duši bi mi se razvedrilo i činilo mi se da osećam na svome licu detinjski bezazlen osmeh. Pre nekoliko dana opazih na jabuci jednu pegu.Zagledah, — počela da truni, rasekoh, — pega ide do srca, okusih, - gorka.Ja nisam sujeverna, nego mi je jabuka dala komparaciju.Nije mi dobro u duši.Imam neki strah, veliki strah da se i u životu sve isto mora da pokvari i posle nekog vremena da počne da truli.Ne piše mi se, gorko mi je u duši.Međutim moje je srce puno ljubavi za dobro i lepo i htela bih nekoga u dragoj Rusiji da pozdravim, nekoga dostojnog toga talasa »idealne težnje«.Ni ljude, ni vas ne želim danas da pozdravim.Ah, da: pozdravite Dnjepar ... Pismo što je došlo posle toga govorilo je o ruskom crkvenom slikarstvu sa toliko nežnosti i tako krotko da se morala osmehnuti.Ona je opazila da je on to naročito izučavao, zvao čak znance u pomoć, da bi joj mogao dati što novo i njoj zanimljivo.Čas je osećala da je ćutke priznavao krivicu i, govoreći o drugom, starao se da je popravi, čas joj se činilo da njeno pismo nije ni dobio i da je ovo sasvim posebna tema.Nju je to vrlo zanimalo, jer je slično tome i sama mislila: ruske ikone, ruske slike svetaca, to je umetnost koja ne liči na crkvenu umetnost nijednog drugog naroda: u likovima njihovih svetaca i mučenika ima nešto prastara, malo divlje i duboko nežno; to su ljudi kojima se u očima vidi duša u kojoj živi Bog.Ah, jedan ruski Jovan Krstitelj ne liči nimalo na sarkastičnog, devojački lepog svetog Jovana od Leonarda do Binčija, ili na koga drugog Jovana koga hoćete umetnika, baš i Murila koji je najprirodniji.Ruski svetac je čovek iz biblije sa dodatkom čisto ruske duše koja je veliki bolni strah od zla, velika ljubav za sve koji su u zlu i velika predanost Bogu, velika kao ekstaza. Ona se zanela tim mislima tako da se čisto trže kad na kraju pisma nađe i ove reči: »Vi se varate: samo materijalne stvari se kvare, samo zemaljske jabuke trune: cveće duše ne vene, plodovi njeni ne propadaju. lepota ideala ne umire. Pozdravno sam Dnjepar: osim njega ovde niko ne zna za vas ...« »Ja vas često sumnjičim — pisala je ona njemu — i posle svake sumnje, kao da dobijem neku plemenitu kaznu, vi se penjete sve više lepoti plavih nebesa«. Njegov odgovor na to: »Ko ne veruje u Boga, nije čudo što sumnja u ljude.Ja u vas ni jedan jedini put nisam posumnjao, pa ipak posle svakoga pisma, čak i posle svake vaše sumnje, vi u mojim očima rastete«. Ona njemu: »Da neću da postanem visoka kao drveće u vašem manastirskom vrtu?Ala se mi uzajamno hvalimo!Prijatelju, to ne valja.Ljudi su tako skloni da se razneže prema sebi, a mi imamo druge pretenzije«. On je to njeno dobro raspoloženje jedva dočekao i tako su se pomirili bez reči posle svađe bez reči. Ali 1904. godine početkom maja ona iznenada otputova u Bavarsku.Dobila je najzad dva meseca odsustva tako da sa raspustom budu četiri i u najvećoj radosti i žurbi otišla. Sudba je htela da tako prekinu prepisku.Kad je stigla u Minhen, našla stan i školu, ona posla jednu kartu u Rusiju.Međutim kaluđer je bio otišao na Krim i poslao joj jednu kartu kući.Tako su se izgubili.Zato se ona vrlo iznenadi jednoga dana kad u slikarskoj školi dobi od njega kartu iz Dalmacije. »Jedva sam vas preko vašega rođaka našao.Evo me u ovoj lepoj srpskoj zemlji koja tako prija mome malo porušenom zdravlju.Kako ste vi?Radite li mnogo?Tako mi nedostaju vaša pisma.Možda ćemo se videti pre nego što dođete u Rusiju«. Adresu nije poslao.Razumela je da nije stalno na jednom mestu.Čak je pomišljala da će možda doći i do Minhena.Ali je imala suviše posla, i prijatnosti i bola da mnogo o njemu misli.Videla je, da se umetnost ne može osvojiti sa četiri meseca rada i grabila je da vidi i da nauči koliko je mogućno. Ona je u Minhenu našla čitavu malu rusku koloniju i činilo joj se kao da je već videla malo Rusije.Upoznala- se sa studentkinjama i studentima, upisala se za člana njihove biblioteke i sa još dvema Srpkinjama ušla u njihov »kružokь«. Mesto da uči nemački, govorila je ruski i spremala se da iduće godine makar ovako na četiri meseca neizostavno ode u Petrograd.Jedna Moskovkinja ju je pozivala u Moskvu i govorila: »Ako ste dolazili u Rusiju, a niste videli Moskvu, niste videli Rusiju«.Studenti su govorili da je Petrograd Pariz, to jest, evropska, a ne ruska varoš.Ona im je kazala da to već odavno i sama želi i pitala za svoga prijatelja kaluđera iz Kijeva.Niko ga nije poznavao.Studenti su se malo osmehivali, a ona nije htela ništa da im objašnjava.Ta to su sve bili socijalisti i republikanci i oni su osim divljih razgovora o slikarstvu, filozofiji i književnosti, vodili i strasne prepirke o tome da li je Rusija zrela ili ne za revoluciju. Mlada devojka je bila toliko oduševljena tim ljudima koji su svu dušu ulagali za nešto što njihovom ličnom tadašnjem životu nije donosilo nikakve koristi i koji su živeli svakojako, drugaricama bili braća, ponašali se kao dobra deca i tako duboko verovali u dobro, kao što je njen kaluđer verovao u Boga.Ona je osećala da malo u mislima prenebregava svoga prijatelja, ali se tešila: duga je zima, nastaviće oni u miru i samoći svoju lepu prepisku; sad je svakako i on na putu umoran kao i ona. Još tamo je otpočela njena bolest, na koju nije obraćala pažnje.Ona je grabila da za četiri meseca vidi sve čega je bila željna i da nauči sve što volja može poneti.Suviše se premorila.Četiri letnja meseca u Minhenu punom umetnosti, kiše i piva, brzo su prohujali. Vratila se baš za vreme prve Jugoslovenske slikarske izložbe.Čula je od svoga rođaka da je kaluđer iz Rusije dolazio u Beograd i tražio je, ali niko nije umeo da ga uputi.Docnije je čula da je pre toga bio u njenome mestu i dolazno njenoj kući, ali je, razume se, nije našao.On se izvestio kad treba da se vrati.Zbog izložbe ona je ostala u Beogradu deset dana više.Pričali su joj da mu je bilo vrlo žao što se nisu videli.I njoj je tada bilo vrlo žao.Sudbina: preko pisama se našli, udaljeni se zbližili, a kad su bili tako blizu, u jednome mestu, oni su se razmimoišli i nisu se videli. On je otišao u Rusiju, a ona se razbolela od bolesti sa bolovima, od kojih se život omrzne.Neko vreme dolazile su karte i pisma od prijateljica i poznanika.Ona nije mogla ustati i odgovoriti.I tako sve prestade i njoj se učini da je duševno umrla.Kako je bila buntovne prirode, želela je da i fizički umre.Međutim kaluđer nije pisao.Ne zna da li je to dovoljno primetila, barem se ne seća da se u svojoj nevolji zabrinula i o njemu. Bila je ogorčena na svoju sudbinu.Njena bolest je sve više uzimala maha.Rođak, koji je često voleo da se detinji i da se pravi grub, govorio bi — Još boluješ, još nisi umrla.Šta ti misliš?Dokle će ovaj narod oko tebe da se muči? Taj rođak dođe jednog dana i reče joj, smešeći se: —- A naš jeromonah iz Rusije umro. — Šta ti je, čoveče?Kakve su to šale?No i gluposti valjda treba da imaju granice! — Ozbiljno ti kažem. A ona nije verovala.Tek posle dva dana ubedila se da je istina.I ona oseti veliku tugu i nešto nalik na grižu savesti, na osećanje krivice.Pa ipak: ona je tada bila toliko bolesna i toliko ogorčena da mu je više zavidela što je umro, nego što ga je žalila. Umro je, siromah, od tuberkuloze.Rođak joj je pričao da su njegov ujak vladika i njegova mati želeli da mu produže život i zato su ga sklonili u manastir i u mir.Vladika ga je slao na Krim i u Dalmaciju da se oporavi i da vidi lepe zemlje koje je želeo da vidi.Rođak je pravdao vladikin uslov koji se njoj činio kaluđerski i svirep. Siromah mladić, bio je osuđen na smrt, a njoj o svojoj bolesti nikad nije što više rekao.Njegova mati je umrla malo pre njega.Dobro je učinila. On je bio u Beogradu oktobra 1904. godine, a umro je marta 1905.Zašto joj bolestan nikad nije pisao?A zašto ona bolesna nikad nije njemu pisala? Prošle su godine.Njega više niko ne žali.Zaboravili su ga zacelo i prijatelji.Sada ona često misli na njega.Ona nije umela umreti i nekako kao da se sporazumela sa svojom bolešću, te su obe popustile. Zašto je spalila njegova pisma?Bojala se da ih neko ne pročita i njihovo prijateljstvo pogrešno ne razume kao ljubav koju samo nisu hteli da priznaju kao ljubav.To bi je, činilo joj se, uvredilo i posle smrti. Ona je znala tada i šta je ljubav.Nemir i jad i bura i brodolom srca.A ovo je bilo nešto nalik na sve ono veliko što su ruski pisci davali njenoj duši, možda ne toliko veliko, ali toliko isto drago.Neka blaga prijatnost kao lek njenoj duši, kao umirenje njenom nemiru, kao jedna pesma i kao jedna molitva koju je samo njoj slala velika i draga, pobožna i poetska Rusija.I nijedno pismo od njegovih nije pročitala ni najboljoj prijateljici koja je znala sve njene jade. I sad ona živi i nema tih pisama.I sebi ih je uskratila.Seća ih se.Mnogo je zaboravila.Seća ih se na ruskom u svoj njihovoj nežnoj zvučnosti i čini joj se da ne ume lepo na srpski da ih prevede. »Soloveй zalivaetsя, vesna volnuetъ kroь, žitь hočetsя, lюbitь hočetsя ...« Onda je osećala uvredu od tih reči.Posle je i ona iskusila tu čežnju koju priroda pre ili posle nameće čočeku, da mu zasladi ili zagorča život.Ona se osmehnu.Mogla je i ona uzdahom da je odagna i radom da je pobedi.Sad ne želi više nikakvu sreću; postigla je ravnotežu i zadovoljna je.Pre je željela da ide u Rusiju; sad želi samo tople predele...Nema više nameru da spasava čovečanstvo i zadovoljava se da posmatra umetnost prirodinu.Pre je volela da sanja, sad voli da se seća. »Noćas sam mnogo radno i bio zadovoljan.Činilo mi se da sam dostojan života, i tako čiste duše, u osvitu dana, kad je nebo iza moga visokoga drveća zabuktalo rumenilom zore i kao nebeskom ljubavlju ozarilo svet suncem molio sam se Bogu za vas ... Polet čovečije duše ka idealu to je molitva. Ne razumem kako vi ne verujete kad ja osećam Boga u vama.Vi imate umetničku dušu: zaslušajte se u crkvene pesme i pišite mi šta vam kažu«. Ona je bila tronuta i ako nepokolebljiva.Rečju mu nije zahvalila za ono za šta mu je dušom bila zahvalna i čemu se njen skeptični razum nije mogao narugati.Kao što pre nije spominjala ono što ne voli da čuje tako sad nije ni reči rekla za ono što joj se činilo najlepše. Pisala mu je: »Ako vi zovete Bogom svemoć prirode, svu njenu veliku lepotu, ako nazivate Bogom onu vezu, tajnu i punu neobjašnjive uzbuđenosti između čovečije duše i spoljašnjih stvari, između veličine koja nas okružuje i dubine koja je u nama, onda se mi slažemo.Što ja ne verujem to je da ima jedan dio, najviši duh, jedno svesno biće koje prati naš život, kazni i nagrađuje, šalje iskušenja i oprašta.Veličine ima, kazne i ispaštanja ima, nagrade ima, ali svesti nema.Sve to čini nekad logična, a nekad, strašno nepravična priroda kojoj jedinoj kao nesvesnoj sili mora čovek bez roptanja da se pokori.Ja apsolutno ne verujem u život posle smrti. A crkvene pesme?Više puta sam to osetila i o tome mislila.Pre nekoliko dana bila sam na bdeniju i bila sam bez vere pobožna.Ne umem da vam objasnim šta oseća i koliko trepti koja »umetnička« duša pred lepom crkvenom pesmom.Ona mi kao vama rusko crkveno slikarstvo ne liči ni na kakvu drugu pesmu u celome svetu.U njoj je spojena istorija i muzika ljudske duše, nešto preiskonsko i nešto sadašnje što je uvek živelo i što će živeti u ljudskim bićima, neko otimanje od zemaljskog života i težnja ka nebeskom, vapaj nemoći i neznanja čovekovog ka svemoći i znanju, da, »polet čovečije duše ka idealu« — to je crkvena pesma.Znam ruske melodije i mogu zamisliti vaše horove.Pristajem svakoga dana da dolazim u vaše crkve, ali da to zovem uzvišeni koncerti, a ne bogosluženje«. »Svaki čovek shvata kako može.Glavno je da ima lepu dušu.Eto vi - ne verujete, a moja duša nalazi u vašoj sestru.Ne, ne, i vi verujete, samo vi ste jeretik, ali ja sam ubeđen da će vam Bog oprostiti«. »Hoće, ako je toliko dobar kao vi i ako nije strožiji od vas.Ala će to biti iznenađenje za vas kad umrete, pa nema raja, ni nagrade za tolike vaše vrline.Zbilja, mene jako iznenađuje što vi, čovek od misli, primate dogmu onako kako vam je daje crkva i verujete u nju bez ikakve kritike.Poezija koje ima u vašoj veri meni se dopada, ali nemojte mi tvrditi, molim vas, da je vera nauka i istina«. On je njoj odgovarao: »Kad govorite o veri, vi često niste dobri: niste delikatni i čak ste malo pakosni.Vaš zdravi razum nije uvek hladan.I vi ste tvrdoglaviji od mene.Ja verujem i ne ubeđujem vas, a vi odričete ono što ne znate.Otkuda vi možete tvrditi da nema ništa posle smrti?Otkuda znate?Je li vam to izračunala matematika?Vaš razum vam kaže.A meni moja duša i moja ljubav kažu da ima.Vi ne verujete u tajnu, a ja verujem.Dok vi verujete u tajnu lepote, prirode, pesme, slike, u koju ne veruju neznalice.A ako je vaš razum samo nedostatak jedne umetničke žice, ako je nepojimanje jednog dubljeg pitanja, neosećanje jedne više tajne, ako ste i vi neznalica u pogledu vere? ...Kažite jeste li uvek bili ateista?Zar niste verovali kad ste bili dete?« — O, jesam. — odgovorila je ona — verovala sam toplo i duboko.Volela sam crkvu, zvona, sveće, kadionice, ikone i popu koji je lepo pevao.Osećala sam strahopočitovanje prema tajanstvenom Bogu-ocu i obožavala sam Boga-sina.Volela sam maloga Isusa koji je dolazio po belome putu u beloj odeždici sa zvezdom nad glavom i donosio mnogo radosti deci celoga sveta.I volela sam još više velikoga Hrista koji je za nas stradao i bio raspet u dane kad se ljudi muče, oru zemlju i poste i koji je vaskrsao i uzneo se na nebo u dane kad je sa njegovim vaskresenjem vaskresavala i priroda i po zemlji cvetali zumbuli i ljubičine, a u vazduhu se nijale bele procvetale trešnje i rumene breskve i kad su se deca, koju je voleo, radovala crvenim uskršnjim jajima i igrala se pod plavim razvedrenim nebom., na koje se on uspeo. Duboka i poetska ličnost Hristova uvek mi je bila i biće mi uvek simpatična. Ali vera je prošla kao što je prošla vera u bajke.Jer vera je poezija i lepota, ali nije nauka i istina.Vi poetske figure hoćete sasvim bukvalno da prevodite i da nam ih nametnete kao aksiome.Zmajevi, patuljci i vile, i to je poezija, ali nije istina.Ja ih sad volim, ali više ne verujem u njih«. »Nikada se nećemo složiti u tome pitanju i zato je bolje da ga ostavimo, da ne zadajemo jedno drugome bol« — tako je on završio tu temu, a ona je sa svojim malo sarkastičnim osmehom kazala: Amin! Sad je razmišljala o tome sasvim mirno.Šta čovek zna i šta može tvrditi?On je nemoćan i bedan.Ni iskreni bogomoljac, ni strastan ateista nemaju možda pravo.Čak ubeđenje i sumnja možda podjednako vrede.Filozofi su verovali u bogove.Njihovi bogovi su pali, a njihova mudrost i danas živi.Religije se menjaju.Čovek je neznalica.Zaista je lepo rekao siromah kaluđer: »Svaki čovek shvata kako može.Glavno je lepota duše«. Ah, a ona je njegovoj lepoj duši pričinjala i bola.On njoj nikada.Ko bude čitao njena pisma njemu, neće pomisliti da ga je volela ljubavlju.On je bio mnogo bolji, mnogo nežniji od nje.I pisma toga kaluđera bila su najlepša, o, ne, nikako ne i najmilija, ali najlepša od svih pisama koja je ona ikada dobijala. Ona ga se sećala sa zahvalnošću i žalila njegovu mladost.Zašto se tako desilo da se oboje razbole i da jedno drugome ne pišu?Šta li je mislio i da li mu je bilo žao?Ona nije mogla pisati, a on možda nije hteo da govori o svojim fizičkim bolima.O, kako je ipak malo poznavala njegovu dušu! Zašto nije mogla da mu pokloni sestrinsku pažnju i nežnost, da se poslednjih dana ne oseća sam u svetu?Da li je čekao glasa od nje?Da je znala, ona bi ga izazvala da piše.Žalila bi se da se i on požali.Pisala bi mu iz postelje, da bi i on njoj možda tako isto pisao.Kako je otišla ia života ta lepa, jaka i nežna duša? Jeste, ona je znala da je njemu dala nešto što mu je bilo drago.Po njenim pismima on je poznavao nju i mislio o njoj.Kakva je bila njena slika u njegovoj duši?To je bilo nešto što ne postoji.Ali mnogo lepo.Ona koja nije ona, no koju je ona stvorila.I zato što je učinila da postoji jedna lepa iluzija, osećala je veliko zadovoljstvo, veliko tužno, nezadovoljeno zadovoljstvo.Ona je bila nešto u njegovom životu.Da, »lepa ideja«, lepa i neobična.A on je za nju bio jedan od onih cvetova, koji ne donose ploda, ali koji ne venu i koji lepo mirišu.A zar miris, zar uspomena nije plod? Oni su jedno drugome davali poleta i pisma njihova kao da su zalivala njihove misli da bolje rastu.I kad pomisli da su se mogli naći i poštovati još više i biti prijatelji još i danas, bogati lepotom koja ne umire i ljubavlju koja nije ljubav već nežnost, jer uzima samo da bi više dala. - njoj je bilo strašno žao što se u pomrčini smrti izgubila ta mlada idealna duša. Ali kad je mislila da je morao umreti, da je sudbina tako htela da se lepota njihove prepiske naglo prekine i oni jedno za drugo izgube, i kad se sećala kako ju je tražio, bilo joj je milo što je nije našao ... Uključeno u korpus Aurora 2019-07-04 MILICA JANKOVIĆ NEZNANI JUNACI IZDANjE S. B. CVIJANOVIĆA Štamparija Supek-Jovanović i Bogdanov, Novi Sad NEZNANI JUNACI Vrlo siromašan predeo.Niska kućica sa starim poplavelim krovom, po kome šetaju i roguše se golubovi.Oko kuće kao zelen pojas obvila se loza, iza nje taraba, uz tarabu nekoliko visokih bagremova.Pred kućicom jedna mlada jabuka i jedna stara šljiva.Sa šljive u proleće padaju gusenice, a u leto kao dukat žute, okrugle, krupne džanarike koje pucaju i rasprskavaju se pri padu i primamljuju susedne prasiće u dvorište koje kao svaka opšta kuća nema brave na kapiji.Jabuka, na čijim se grančicama ljuljuškaju vrapci, nudi oko Petrova dana seoskoj deci lepe poslastice, a oko Uskrsa učiteljica kao luda po čitave sate sedi pred njom, kao da u njoj nalazi poeziju celoga sveta, kao da kroz grozdove sitnih, eteričnih, mirisnih, rumenih ružica ponire u more bajaka i na dnu njegovom nalazi rumene kristalne dvorove u kojima stanuje neviđena i nečuvena ljubav.Desno od kapije diže se druga veća kuća sa svodom nad stepenicama koje vode u podrum iz koga se uvek mršti pomrčina.Baš uz kapiju trepti svojim sitnim ugasito zelenim lišćem jedan otmeniji, drukčiji od ostalih, bagrem, čije grane i mehune ispuštaju neku slatku smolu i na kome preko celog leta padaju i bruje, kao da se roje, zlatni oblaci neumornih pčela.U malom dvorištu, u pozadini nekoliko visokih strukova kukuruza i nekoliko odžaka krompira u cvetu, koji liči na neke glupe očice što neprestano trepću.Tu se vrlo rado, kao u prkos staroj domaćici, šetaju susetske kokoške i čeprkaju aleju beloga i crnoga luka koja izgleda kao nevino malo zeleno jezero ispod šumice kukuruza.Kod jabuke jedan večiti džbun krupnog sjajnog visokog lišća od rena daje od monotonije umornom oku, u sva godišnja vremena lepe zelene boje u svima nijansama redom.Ima i malo cveća koje niko ne bere i koje su leptiri odavno proglasili za svoju svojinu. Na kućici širom otvorena vrata i na čađavom ognjištu, kroz koji zviždi neka tužna pesma kao uzaludna čežnja za svetlošću i slobodom, gori i dimi se vatra i cvrče sirova opštinska drva.Dvoji nogari, dva korita i dve žene, jedna varošanka, druga seljanka, stoje po čitave časove u istom položaju i miču samo rukama. To Lena pere rublje kod učiteljice.Učiteljičina majka joj pomaže.I dok se sapunjava voda penuši i ruke u koritu složno rade da od prljavoga načine čisto, dotle dve žene pričaju i posao im izgleda kao zabava.A u veče Lena svojoj ćerci kaže kako su se „slatko narazgovarale” ona i gospa Rosa. Učiteljičina majka, stara žena s mekim, rano naboranim od nevolja, licem, lepim plavim očima i kovrčavom sedom kosom, voli da govori i počešće se požali na svoje ćerke: — Sačuvaj Bože s tom decom što su učila škole: jedna uzela jednu knjigu, druga drugu, pa se zagnjurile i vazdan tako gledaju, a ja nemam s kim da progovorim. Lena je omalena, čvrsto složena, jaka kao čovek seljanka sa licem gotovo klasičnim kome smeta samo jedan nedostatak, o kome uostalom ona sama često govori.„Ona radi tuđe“ — tako kažu zavidljive seoske lenjivice.No Lena ne mari, i ne snebiva se da se i sama pohvali: — Sve što sam mogla ovim mojim dvema rukama i ovim jednim okom, ja sam uradila.I dok sam ja živa, niko ne može da mi se podsmehne, a kad umrem, deca ako hoće, neka čuvaju, ako neće — ja bar neću da vidim...Evo i sad sam iz varoši donela dva vratila, pa ću jedan razboj u sobu, a jedan u staju.Ide brže kad metnem dva razboja.Malo Dara, malo snaja, a poviše ja, pa — se tek zabeli vratilo.Da vidiš kako je lepo pletivo, alevo i moravo.Kad svršim i krpare, ja ću onda Dari da nagradim za suknje.Noć dugačka, zapalimo lampu, Dara šije, a ja tkam, pomalo se i porazgovaramo, pa vreme prolazi, a posao odmiče.Treba da je udam, dvadeseta joj godina.Ono i njoj se još ne ide, a i meni žao, i pomoć mi ona velika, ali ne mogu više da čekam.Traže je ljudi.Daj jednom, a ovako se samo mrazim sa svima.Mislila sam da posedi još godinu, dve, ali kad se ono proletos razboleh, ja se zarekoh, čim ozdravim da je udajem.Još malo da naspremamo pa ako da Bog na jesen da gradimo svadbu.Celog leta spavam u staji.Strah me da ne dođe neko da ukrade dar devojčin.Imam i revolver.Da sam se toga setila ranije, ne bi mi ukrali bačvicu s vinom. — Istina, Leno, ti ne znaš ko je to mogao da bude? — pita varošanka koja se već navikla na selo i sve je interesuje, — Zna se to, ama ne smem da kažem.I ja sam sumnjala na njih, a i žena što se zanosi pogodila mi. — Koja žena? — Ima jedna u Biskuplju, pa sam išla baš da vidim. — Da nije ona to čula od nekoga, Leno? — Kako čula, Bog s tobom, gospa Roso!Leži žena kao mrtva i žmuri.I ne pitam ja nju ništa, nego samo pomirišem struk bosiljka i pomislim ono što hoću da pitam i onda dam njoj da pomiriše.I ona sve zna i odgovara kao da gleda: „Gle, kuća s crvenim novim crepom (a baš skoro smo pokrili krov — prokisavao), domaćina nema, umro, a sin mu u vodenici.A u magazi šteta: ukrali bačvu i vino.Dva brata majstora, pa izdali nekome gazdi... komšiji." I Lena spušta glas i kazuje ime toga gazde, a gospa Rosa je sluša i htela bi da se pokaže obrazovana žena i da ne veruje, a opet je nešto silno vuče da veruje. — Znam i braću, znam i gazdu, ali moram da ćutim — uzdiše Lena. — Koga da tužim i od koga da tražim pravdu?Ja i da mu uđem u kuću i da poznam bačvu, čak i da mi je vrati sud, opet nikakve koristi: hoće da me zapali za inat, pa ću da izgorim kao miš. — Prokleti da su, zar baš od tebe nađoše da uzmu! — Zar oni imaju dušu?Od mene im najlakše: Dina umro.Boža nije tu, same žene, i ako zalaje pseto, ne sme ni jedna da iziđe...Jedila sam se da precrknem, pa mi Dara kaže: „Jao, mati, ti da umreš za bačvu, a šta ću ja bez tebe?Neka je nosi đavo, a mi da radimo naš posao i da živimo kao i dosad.“ — Pravo kaže devojka. Lena se osmehne i počne veselije: — Poručila sam joj u varoši jelek, a doramku još jesenas ugradila.Samo nekoliko sukanja još da joj izatkam, pa sve gotovo.Nju da udam i Božu da dovedem u selo, pa da mi se smiri duša. Tako Lena pravi planove i očekuje jesen da svoga Božu dovede za školskog poslužitelja.Ali dođe jesen i donese rat i odoše svi sinovi iz svih sela, iz bliza i iz daleka.Razbiše se nade, I mesto da dođe svetao i topao mir u dušu sirote žene, pojavi se iz pomrčine strašan bauk.I nijedno srce ne ostade pošteđeno od straha.Svi se zgrčili i ćute i osećaju strašilo koje kao da pipajući kroz mrak ide k njima i niko ne zna koga će mimoići, koga će dočepati svojom ledenom rukom... Strepnja, drhtanje.Noć u danu.Pakao u noći. O, strašni dani kod nas — ti veliki dani tamo! Lena je trgovačka ćerka.Zovu je Cincarka i Grkinja, jer joj je otac došao iz Stare Srbije.Njegova je trgovina već mnogo bila pošla unazad kad je nju udavao.I stoga, a i da bi sinu ostavio mnogo više, gotovo sve imanje, on ju je dao za siromašnog i mirnog čoveka koji je bio slabodušan i počešće dolazio pijan kući.Jedila se Lena upočetku i svađala, a posle digla ruke i uzela sav posao na sebe.Prala, tkala, orala, kopala, hranila celu kuću, pa i mužu davala novaca da pije.Nije bio nikakav čovek, ali je opet umeo da bude gospodar u kući i da zapoveda.A već žena je stvorena da sluša. Kad su deca odrasla i počela da joj pomažu, naiđe odnekud nesreća i zasede u njihovoj niskoj i tesnoj kući.Prvo joj najmlađa ćerka padne u bunar.Ima po selu puno takvih bunara: samo iskopana rupa, niti ozidana dole, niti ograđena gore.Vežu užetom vedro, pa izvlače vodu.Dete se okliznulo i palo.Izvadili je, nije se udavila, ali se ugruvala i uplašila.Htela Lena da je vodi doktoru, ali Dina nije dao volove, trebali mu, a i da se ne troši kad već u selu ima baba što baje od straha.To se, kazao je on, Dragica samo naplašila, ozdraviće ona.A ako Bog baš hoće da je uzme, doktor ne može da pomogne.Bajali i davali joj nekakve lekove u rakiji, ali nije pomoglo.Sušila se, polagano i umrla.Kažu nešto se prekinulo u njoj kad je pala.Sahranili je, a prežalili gotovo još pre nego što je umrla. Nije prošlo ni pola godine, a Leni umre i druga ćerka, zdrava, snažna, veća nego mati.Kopala, kopala, pa joj došlo da malo pospava.Zaspala oznojena na vlažnoj zemlji i kad se razbudila — groznica.Groznica za groznicom, pa umre za nekoliko nedelja. Retka radenica.Mnogo su je žalili: ona umrla, a tolike nakaze žive i ništa ne rade. Sad je već celo selo pričalo da iz njene kuće mora i neko treći da umre.I — umro je Dina te iste godine u zimu.Bolovao i tražio da ga voze doktoru.Pregledao ga doktor i pio je lekove, i opet je umro. Zacrnila se Lenina kuća, ali se ona nije dala zlu.Onu jedinu ćerku iz kuće (najstarija je već bila udata u drugom selu) poslala je u varoš da izuči šivenje.I dok je Boža, jedinac sin, služio u vodenici, dotle je ona sama sa snajom radila sve poslove, i njivu i vinograd, i izdržala dve mučne godine, za koje je Dara izučila zanat.Kupila mašinu na otplatu, pa šila seljankama rekle i haljine.I za nekoliko godina otplatila mašinu i nanizala sebi dukate na vrat.Videli to ljudi i počeli Leni da zavide, a ko ima sina za ženidbu, postao je ljubazan prema njoj.Kasapinova žena joj kazala: „Mi živimo lepo, kao varošanke“.I Lena je znala da bi ona htela Daru za devera da uzme, ali se činila nevešta, jer se bojala da odbije otvoreno.Jedan starac čak toliko se zaboravio, pa u kolu pitao Daru hoće li da bude njegova snaja, a ona mu odgovorila: „Jao mene, zar ja nemam majku i brata?Što mene pitaš?“ Volela je Lena svoju pametnu ćerku i ponosila se njome, ali je nju srce bolelo za sinom Božom koga je bila uvek željna i koji je samo subotom u veče dolazio iz susednog sela.Ponekad samo dotrči preko dana na koji časak kad ga gazda pošalje poslom.I gledala njegove mirne plave oči u očima svoje vraške male unuke koja je već mnogo znala i po pameti na babu ličila, a po licu bila isti otac.I još više nego što je želela da uda dobro Daru, želela je da dovede u selo svoga bledog, mirnog, bolešljivog Božu, koji je već izdržao jednu operaciju.I ovi kmetovi koji i pandura i služitelja postavljaju po partijama, a ne po vrednoći, smilovali su se i obećali joj. Ona mislila da ga dovede, a rat ga odveo daleko, daleko — čak u njenu očevinu. Uznemirila se žena.Više ne grabi da radi, nego malo, malo, pa trči do učiteljice da čita novine.Lena je pismena, i učiteljičina majka je, dabogme, pismena, samo ne vidi dobro.Učiteljica i njena sestra ne mare baš što Lena često dolazi.Zaudara im njen kožuh i ne mogu da trpe njen dah koji miriše na beli luk.Čim vide kroz prozor da prolazi Lena, one nagovaraju majku da izađe i da je odvede u kujnu.I tamo se uz kafu dve žene zabavljaju.Prvo pričaju, pa onda uzmu novine i sednu uz prozor.Jedna izmiče novine i kroz naočari izdaleka čita, druga ih približuje svome jednom zdravom oku i obe mičući usnama nečujno šapuću nevine reči koje znače pokolj, krv, umiranje.I posle jedna drugoj prepričavaju šta su pročitale. Jedan starac prošao, pa kroz prozor zapitao: „Ama, babo, da li vi to istina čitate ili se šalite?" Dani sve ozbiljniji.Posle Kumanovske bitke Lena premrla od straha, beži od kuće, traži da se zavara, i, kao da se otkupi što dolazi tako često, počela da donosi po staklo šilera ili pogaču.Učiteljica se ljuti i kad pođe, da joj šećera ili hleba za unučiće.A ako se nađe poneka kutijica ili krpica za lutku, onda Lena gotovo zaboravlja malo svoga Božu, pričajući o maloj Ljubici koja je pitala: „A zašto majko, gospođice imaju puno košulja, a mi samo po dve?A zašto bez rukava?A zašto oni imaju tri sobe, a mi samo jednu?A zašto i mi nemamo šećera?" — Pametno ti unuče — kaže učiteljica. A Lena onda vadi iz duše tajne budućnosti: kako će da odvede dete u varoš, da uzme negde sopče, da pere i da tka, pa malu Ljubicu da školuje. — „Da se otimamo od zla: Dara izučila šivenje, a Ljubica neka bude učiteljica, pa neka gledaju za njom ove masalnice.Koliko puta sam kazala: bog da prosti moga oca što me dao u školu, te znam bar da čitam i da pišem. I učiteljica koja časkom dođe u kujnu zadržava se duže i radoznalo posmatra kad naiđe na Lenu koja sama piše pismo svome Boži.Zatim dolazi i njena sestra i stane da zapitkuje Lenu.I zainteresuje se i zaboravi da se vrati u sobu, gde je čeka knjiga.Ona je uspela da izazove Lenu da joj ovako redom ispriča svoj život: — Moj otac je iz velike zadruge, u kojoj je bilo oko četrdeset duša.Prvi put se oženio još kad je moja majka bila gotovo devojčica.Žena mu je bila od turske sorte i živeo je vrlo rđavo s njom.Uvek ga je grdila.Ništa joj ne čini, ćuti, a ona, čim on dođe iz polja, započinje svađu, ne pazi šta govori.Njega sramota od ljudi.Neki mu rekli: udri, pa će da se opameti.Počeo on da bije, a ona se brani: on nju bije, ona njega, žena, čoveka, gazdu.I ne ćuti, nego grdi, viče.Jedared on došao s nekim viđenim ljudima, a ona pred njega istrčala: „Ideš, kuče jedno“...On ti plane, pa dohvati pušku. — Hoću da je ubijem, dozlogrdilo mi.Njegov otac ga uhvati za ruke i stane da ga preklinje, a i nju da utišava.Jer ona grdi i izaziva neprestano.Kaže joj: — Ti ćeš da ga nateraš da se ogreši, da te ubije. — Ako — kaže ona — ja to i hoću, bukagije da nosi na nogama dogod je živ. I tako iz dana u dan, iz godine u godinu, sve crnje i gore.Naposletku mu njegov otac sam kaže: „Odeli se ti i otvori dućan, a ona kako hoće, neka ostane kod nas s decom ili neka ide svojima“.Moj otac pristane, ali stričevi ne dadu pare.Onda ti moj otac ode kod moje babe, majke moje majke.A baba bila bogata.Moja majka je već tada bila udovica.Imala jedno dete, pa joj i ono umrlo.I sedela kod matere.A njena mati, moja baba, bila mome dedi, očevom ocu, posestrima.Uzeli Boga i Svetoga Jovana i smatrali se kao rođeni brat i sestra. Moj otac kaže mome dedi da će pare da ište od tetke — tako je zvao moju babu — i odeli se.Znao je lepo da radi zlato.Žena pakosna i dvoje dece ostanu kod dede, a on otvori jedno dućanče. Moja mati išla svakog jutra i večera na vodu, pa prolazila pored njegovog dućana.Jednog dana ona mu lepo nazove Boga, a on je zaustavi: — Sofka, kaži tetki da ću da dođem večeras, imam nešto da se razgovaram s njom. — Dobro — i moja mati dođe kući i ispriča babi. — Kuče jedno — kaže moja baba — sigurno će traži pare.Da mu dam, Sofke.Pričao mi braca da ne može da živi u kuću sas onu tursku nesreću.Neka radi, pa će mi vrati.Bratovo mi dete, Sofke, da mu dam. U veče čuje da neko dolazi i vikne moju mater: — Upali, Sofke, fitilj, evo ide Arsa, da si vidi da se prepne uz merdivane. Kuća bila na čardak, pelo se uz stepenice — objašnjava Lena. Moja mati mu prisvetli i on uđe.Razgovarao s babom, — poslužila ga moja mati slatkim i kafom, — pa se tek diže: — Da idem ja, dockan je, da me ne vidi neki Turčin. — E, kazuj, sine, zašto si došao? — poče prva baba. Tako i tako.I moj otac joj sve ispriča i kaže: Da mi daš, tetko, para da otvorim radnju. — Ao, kuče jedno, zato li si došaja noćas, da araš.Da ti dam.Idi, Sofke, donesi ono načeto ćupče. Sofka donese.Baba namesti malo bolje firange, i otvori ćupče.Sve sami napoleoni. — Koliko da ti dam? — Daj mi sto napoleona. Ona mu da i blagoslovi ga, i isprati ga.I moja mati mu opet prisvetli da siđe. Počeo on radnju, ama mu se ne mili.Sam, pa ona žena tu blizu, čuje kako ga grdi, nema mira.Namisli ti on da pređe u Srbiju.I kaže to svome ocu.Ali nije imao dosta para.Nego opet jednog jutra zaustavi Sofku i kaže joj da će doveče da dođe s tetkom da razgovara. — A, rzus jedan, — uzviknula je stara kad je čula — On hoće da pređe u Staru Srbiju (tamo zovu našu Srbiju Stara Srbija), pričao mi braca, pa sigurno hoće još para da ište. Sofka je savetuje da ne da više.Prvo, što neće da joj vrati kad ode u Srbiju, a posle, hoće da čuju Turci da baba ima, pa će da dođu i odnesu sve. Pričala mi posle mati da je baba imala tri puna ćupčeta zlata. Ništa, dođe on.Vila se moja baba, vila, pa mu kaže: — Hoću da ti dam još samo dvadeset napoleona.Treba si i meni.Stara sam.Naučila sam na kafu i na rakiju svaki dan, a i da pojedem lepo, i da se obučem toplo. Moj otac ište više, ona ne da, te na posletku ipak mu da još pedeset napoleona. Ode on da se sprema za put.Ali sutradan odmah opet zovne moju majku i kaže joj: — Sofka, hajde sa mnom u Srbiju, da budeš moja žena. Ona se uplaši, pa pobegne, a ništa mu ne odgovori.Dođe kući, stane da plače i ispriča babi, a baba kaže: — Kaži ti njemu da ste vi brat i sestra i da je grehota to što on govori. Moja mati prođe sutradan pored njega i ne nazove mu Boga.Sramota, grehota, ako, ona mu ne nazove Boga.A on tek stade pred nju. — Stoj!Ili ćeš sa mnom u Srbiju, ili ćeš da budeš mrtva.Neću ja da te ubijem, dva ću Turčina da potplatim, pa će te presretnu i ubiju.Idi kući i kaži materi. Moja mati udari u plač i kaže mu da je baba rekla kako je to grehota, jer su oni brat i sestra.A on njoj: — Tvoja se mati s mojim ocem posestrimila, a ja s tobom nisam.Nego čula si: ili moja žena, ili mrtva. Šta je ona sirota isplakala to samo baba zna.Ona joj odlučno jednog dana reče: — Lepo, kaži mu: ako je na silu onda moram.I majka će mi ostane sama, i prokletsvo će me bije.Jer, ćerko, ako imaš s njim dece, teško njima. Tako i bilo — uzdiše Lena —: ja od tri godine ostala falična u obadva oka, a moj brat Ješa isterao nožem oko kad je bio mali, pa i on bio ćorav.I celog veka me terala nesreća.E, grehota velika — prekršili Boga i Svetoga Jovana. — Pa kako, Leno, ti sad vidiš na jedno oko? — pita učiteljica kojoj više ne zaudara ni košuh, ni beli lukac. — E, pa to mi oko doktor iz Paraćina operisao.Dao mu moj otac 20 dukata.S jednoga mi skinuo ovo belo što se nahvatalo posle boginja, a za drugo kazao docnije dok sazri, pa će samo malo da se smakne.Ja pomalo nazirem i na njega, ali neće da se skine navlaka.Kazao mi da se čuvam od vatre.Kako mogu da se čuvam kad gotovo sve pored vatre i radim.Nego kad perem i ne mari mnogo, ama žetve mene surnisaše.Kad upali u polju žega, ja žanjem, a vatra udari u glavu i u oči — da oslepim.Kako da mi prođe? Učiteljičina sestra je nestrpljivo potseti gde je stala.Ona nastavi: — Moja mati nije više htela da ide na vodu, a baba je naterala.Kazala joj da mora da trpi sve što je snađe, da on ne učini još veći greh, jer kakav je lud, može zaista da je ubije. Pođe moja mati na vodu, a on pred dućanom čeka.Spremio se, i konja opremio.Zgrabi je za ramena, pa na konja pa poteraj.On nije znao da je ona već gotovo pristala, nego mislio da je otme. Kad su prošli pored reke, a tamo pod vrbama žene peru rublje.On im veselo nazove Boga i vikne: Zbogom!One začuđene samo stadoše na rublje da ga voda ne odnese (tamo se, znaš, nogama pere) i povikaše: „Ode Arsa u Srbiju!Ama koja je ono žena s njim?Kao da je Sofka baba Marina“...Tu, među praljama bila i njegova žena.Ona se razvika niz dolinu: — „O, Arso, stani da ti kažem nešto!“ A on samo odmahnu rukom: A, beše ti!Odoh ja u Srbiju!... I izgubi se u prašini.Tako je došao ovde u selo, otvorio mehanu i dućan.Prvo sam se našla ja.Pa još mala dobijem boginje i ostanem falična.Posle se rodi Ješa, pa i on istera oko. — A zar je on smeo, Leno, da se venča kad je tamo ostavio živu ženu? — pita je gospođica. — On nije nikome ni kazivao dok se nije venčao, a posle kazao pop-Tomi.A popa kaže: „Veliki si greh učinio, da-bog-da da ti ne ispaštaju deca.“ Posle se nađe i Cveta, moja najmlađa sestra, a mati mi zatim ubrzo umre, od boginja, od šarlaha, ne znam ni ja, bila sam mala. Kad joj je moj otac dao parastos, on pitao popa šta sad da radi, da li da se ženi. Neki ljudi mu nude jednu varošanku, a i u selu ima jedna dobra udovica.A popa mu odgovorio: — Ti si se ogrešio jedan put, pa sad kad bi mogao to da popraviš, dobro bi bilo.Ja ti savetujem da pišeš onoj tvojoj ženi u Staroj Srbiji ako hoće ona da dođe.Ako neće, ti se onda ženi.Moj ti otac na nesreću posluša i piše, a ona odgovori da hoće.I dođe. Otac nam kaže da je zovemo majka i da je slušamo.Poljubismo mi nju u ruku i nazovemo je tako, a ona nama: „Kučetište, nesam vi majka i da ne da Bog“. Bože, što sam od nje ispatila to nema u svetu.Da ti pričam, da mi ne veruješ. Moj otac je retko kad sedeo u selu.Ona u kafani i u dućanu s momcima a on po selima i vašarima kupovao dželep i vodio trgovinu.A mi siročići ostanemo s njom.Ja ljuljam Cvetu, a Ješa se igra.A ona se namrštila, natakla šamiju preko očiju, pa viri na nas iz pomrčine kao strašilo. Mi smo imali haljinice od bele vune, i slamne šešire i bele čarape, i lepe cipele.To je stajalo u jednom visokom sanduku i oblačili smo se samo u praznike.Mi i popini kad pođemo u crkvu, da te milina da gledaš.Kad je otac prvi put posle njenog dolaska otišao u varoš, ona, nesreća, sve to pokupila, naložila vatru na ognjištu i bacila u vatru.Ja stanem da zapevam, a ona mi podviknu da će tako i mene da izgori samo ako pisnem.Bože, smrdi ono izgorelo odelo, ceo sokak se zagušio.Žene prolaze, pa se čude i krste.Cveta zaspala u kolevci, a moj Ješa se okačio o vratnice, pa se ljulja i peva.A ja mislim kako oni još ništa ne znaju, i brinem kako ona sme to da uradi.Priđem Ješi i kažem: — A što pevaš, Ješo, kad nam mama sve lepe haljine izgorela? — A je li i šešire i cipele? — Sve. — I one plave mašne? — I njih. — Jao, ala će nju otac da bije! — Nemoj ti, Ješo, njemu ništa da govoriš kad dođe.Ako čuje da je izgorela, on će da je ubije. I Ješa poslušao i nismo kazali.Kad u prvu nedelju otac kaže: — Hajde sad mama da vas okupa, pa da se obučete, da vas vidi u lepim haljinama. — U otrovu ću da ih kupam.Nisu moja deca, đavolova — sikće ona. Moj otac viknu, ali se brzo ućuta, pa uze on sam korito i okupa nas.Obuče nam košuljice, pa otvori sanduk.Ja sam premrla od straha, a ona ništa. — Gde je?.. — samo to je zapita. A ona rukom pokaza ognjište. Jao, kad ti je ščepa moj otac, pa je steže među kolena, pa osu da bije.Viknu momke da mu donesu ožeg, pa njim udri gde dohvati.A ona ne moli, nego grdi i priklinje, a on još jače, dok ne pade od boja.Ja kukam, Ješa vrišti, a moj otac pobledeo kao dunja, pa se samo trese.Skupiše se žene, digoše je, pa su je zapajale rakijom da se osvesti.I ništa joj nije bilo. Dovela i jednu veliku ćerku otuda.Zvala se Jana.Ja je slušam, donosim joj vodu, češalj, sve radim što hoće, samo da joj se umilim.Ona nas nije grdila, ali nije nas ni volela.Išla je za materom.Njih dve jedu beli hleb iz varoši, a za nas mesi proju.Moj otac naposletku veli: proja, proja, samo da nisu gladni.A ona onda, kad on izjatra ode, celu proju baci psima, a mi kao prosjačići od popadije i po komšiluku dobijamo po parče hleba. Poneki put je i mir.Ona i ćerka napiju se rakije iz malih burića — volele onu najjaču — pa spavaju.Dvanaest bačva moj otac imao, koje za vino, koje za rakiju.Vino nisu volele, već rakiju, pa natrpaju iz dućana žutog i crnog šećera.Ponekad se i njih dve posvađaju, pa se počupaju i pobiju. Imala ona neki nožić, donela ga iz Turske, nije veći od pedlja, ama tanak, šiljast i oštar kao zmija.Jednog dana vidim ja u Ješe taj nožić. — Crni Ješo, kako si smeo da uzmeš mamin nož! — To je ona meni dala, da zakoljem tebe.Kaže kad zaspiš da te zakoljem, pa da te metnem u ovaj džak, a ona će da te odnese pod ćupriju. Ja udarim u kuknjavu, a Ješa se zagrlio za mene, pa i on plače. Ocu nisam smela da kažem, samo sam kazala nana-popadiji.Ona me žali, ali da mi pomogne ne može.Crno mi moje detinjstvo bilo. Oteramo dželep u polje.Ješa plače, pa se i ućuta, zaigra se dete.Oko mene nikoga nema, široka utrina puna trave, greje sunce, svinje riškaju, a meni se čini da nikoga na svetu nema ko mari za mene.Dam srcu na volju, pa stanem da kukam i da nabrajam. Prošao jedan čovek, pa me upitao: — Što kukaš, devojčice, ko ti je umro? — Umrla mi je mati. Jednog dana Ješa zaspao gladan na travi.Od plača mu niz obraze stoje mrlje od suza.Ja ga gledam, pa zapevam kao da sam na groblju, kao da je, sačuvaj Bože, on umro.Kad pogledam niz polje, ide moj otac.Ja se odmah ućutim.On me uze za ruke. — A što plačeš, Leno? — Plačem, tato, teško mi... On skide boščicu i prostre je na zemlju, pa sede.Nije on nikad sedao dole.Uze Ješu na krilo, a mene posadi do sebe, pa stade da nas miluje. — Je li istina da ti kukaš ovde po vazdan u polju? — Istina je. — Je li istina da ona proju baci psima, a vi gladujete? — Neki put nam i da da jedemo, a neki put dobijemo od nana-popadije. — Moja deca, trgovačka deca, da prose od drugog! — i on se zaplaka... — Ne prosimo, tato, ne prosimo! — vikala sam ja i suze su mi jurile niz lice i ja sam mu ljubila ruku. — Ćuti, Leno, dosta!A je li istina da je dala Ješi nož da te zakolje? — Jao, tato!... — Jeste, jeste! — kaže Ješa. — Proklet da je pop Toma što me navede da dovedem nesreću u kuću.Došla da se osveti.To je božja kazna.Leno, ja ti ništa ne mogu, ali ti nemoj da kriješ ništa od tvoga tate.Sve da mi kažeš, pa ću da bijem, ili da je opametim, ili da je ubijem. Ništa njoj batine nisu pomagale.Tako mi jela dušu osam godina.Čudio se svet.Naposletku uhvati neku bolest i umre.Da li je ona rakija izgore ili je Bog kazni, ne znam.Mučila se dugo.Nana popadija i žene me nagovorile da je ne oprostim, neka se muči.Kad joj bi baš zlo, moj otac kaže: — Zovni Lenu da ti oprosti, da ti lakne. — A šta da mi oprosti, šta sam joj radila? — ljuti se ona, a jedva govori. A moj otac kaže meni: — Leno, hajde, sine, oprosti majku, da lakše umre.Mnogo ti zla učinila, oprosti joj ako možeš. — Ništa ja ne znam, tato, kako se to prašta — kažem ja. — Oprosti je ti. On me posla u dućan da donesem veliku voštanu sveću.Žene uzeše i rekoše da se sklonim. Ujutru je već ležala na astalu u velikoj sobi, u koju nas nikad nije puštala.Lepota u Boga: soba puna ćilimova, orman, stolice, kreveti. (Sve je to sad kod moje snaje, Ješine udovice.) Soba zamračena, miriše metvica, miriše tamnjan i bosiljak, a ona leži u sanduku: oči sklopila, brada joj se podvila, žuta kao smilje iz dućana što su joj metnuli u prekrštene ruke i kao voštane sveće što joj gore više glave.I niko ne kuka, samo Jana plače.I ja znam da sad nemam šta da se bojim od nje, a opet se bojim što je mrtva...A kroz godinu dana uhvati i Jana bolest, pa ode za materom. — Da niste posle vi nju zlostavljali? — upita učiteljica. — O, da ne da Bog!Kad je došla moja majka iz varoši, živeli smo lepo i mirno kako nisam ni znala da može da se živi.Sednemo svi za astal, i Jana s nama, pa ručamo šta je dao Bog.Nego tako došao joj dan. — Kakva ti je to majka sad opet? — Pa moj se otac posle opet oženio.Uzeo iz varoši nana-popadijinu sestru.Ona bila dobra kao dobar dan.To što sam s njom proživela jedino mi bilo slatko.Posle i ona umrla, a mene udadoše. — A što ti ne nađe otac boljega čoveka? — Pa i Dina je bio dobar, nije nikada osuđivan, miran, nije se ni s kim karao.Pa i ja sam htela.Bojala sam se od svađe.Nisam znala da će on da se propije.Nije mi ni bilo mnogo rđavo.Nisam imala svekrvu, sama sam bila gazdarica.Jedila sam se upočetku i savetovala ga, a kad mi se nađe Boža, ja ga ostavih neka radi šta hoće.Okretoh se detetu.A što je moj Boža bio dobar i miran, ama nikad da se zaplače.Jao, teško meni, ja se raspričala, a gde li je on sad!Možda je gladan, možda je ranjen, možda je mrtav!... Nekoliko dana posle slavne i strašne bitke kod Bitolja dobi Lena kratko izvešće od Bože da je zdrav.Pregazila veliko blato i došla da se pohvali učiteljici i njenima.Kako su ljudi neosetljivi: učiteljica kao da se ne raduje Leninoj radosti.A Boža posle Kumanova izdržao i bitoljsku borbu i ostao zdrav. I vraća se Lena po blatu i kiši kući, da se sama sa svojim rođenima raduje.Pljušti kiša, nema već gde da staje, da potruli seme u zemlji, da pobuđaju sokovi u pupoljku.Nad niskim selom nasumorilo se nebo kao da hoće da ga potopi i kao da se ljuti što mu se ono ipak opire i ako su mu kućice tako niske i ako su mu šumarci tako bedni.Nećeš, kišo, žilavo je naše selo! — kao da mu prkosi Lena koja čvrsto korača po mučnom putu i ne oseća da su joj noge u opancima mokre, i ne čuje kišu i ne vidi nebo: njoj se ceo svet podelio na dvoje i ona samo jedno želi: da sastavi te dve udaljene polovine.A dotle učiteljica sa zebnjom šapuće sestri da je pismo pisano pre bitoljske bitke.Raduje se Lena, a njen Boža možda leži pretrpan s ostalim srpskim sinovima koji se sad već zovu leševima... Ne, hvala Bogu, ostao je Boža živ i posle Bitolja i redovno slao pisma svojoj majci.A kad je nastalo primirje, smirila se i ona.A kad se odužili pregovori, spopalo je očajno nestrpljenje.Jednog dana dođe učiteljici sva prebledela. — Šta je, Leno, da nije bolestan? — uplaši se gospa Rosa. — Da ne da Bog!..Nego ima neka druga nevolja.Preotela mi snaja, bratova žena, njivu, poorala i posejala žito.Preti da će i vinograd da mi uzme.Kaže to je njeno svekrvstvo.Našla tapije koje svedoče da je to moj otac, njen svekar, kupio od nekoga Jove Markovoga.Znam i ja da je kupio, ali on je tu njivu i još jednu malu i vinograd dao meni u miraz bez ikakvih tapija.Pitaj gospođicu, molim te, da li ona to zaista može da mi uzme. Gospođica se ne razume u tome.Ona se vrlo boji za Lenu.Jer celo selo zna da je ta Živana opaka žena koja krade po vinogradima vrljike, a kokoška kad uđe u njenu avliju, više ne iziđe.Zna se da ona leti spava u vinogradu u kolibi da čuva svoje i da krade tuđe, zna se i da joj dolazi jedan gazda koji joj je dao nisku dukata, njoj staroj, ružnoj i ako ima ženu, i ćerku na udaju, i unučiće od sina u školi.I njen je sin u ratu.I ona se koristi dok su deca na bojnom polju, da otme od zaove njivu.Ona je te tapije još ranije našla i govorila sinu da uzme zemlju natrag, jer to je njegovo, a on nije hteo, i odgovarao se: „Ne smem.Boža bi me ubio.I zar mi malo imamo?" I ona se zato neprestano svađala s njim. Pitala Lena advokata, a on joj rekao da se pravi nevešta, da preore njivu i da poseje kukuruz.Pitala i kmetove i stare ljude i oni joj svi kazali da je njiva njena kad joj je otac dao u miraz i kad je već trideset godina bila njena.Ohrabrila se malo Lena, ali joj je srce bilo ozlojeđeno i jedva je čekala da se utvrdi taj mir koji se toliko odugovlači i da dođu deca kući, da joj Boža bude zaštita i potpora i da joj bratanac, sin njenoga Ješe koga je volela mnogo, potvrdi njeno pravo i odvrati svoju mater od ludosti. I u tome nadanju da joj neće biti otet deci hleb iz usta, ču udar strašnoga groma: opet rat, rat s Bugarima, bratski, krvav, užasan.I sva se srca uzbuniše i očajanje zavlada svetom. A Boža se ućutao, pa ni jedno pismo više ne šalje.Da li ne dobija, da li nije ni pisao, da li nema ko ni da ga piše?.. Lena ne plače više.Ona samo gleda u daljinu i čudno, mrtvački strašno izgleda njeno belo ugašeno oko, i očajno tužno izgleda njeno drugo, živo oko.Ona krši ruke i govori: — Samo da mi se vrati, makar bez ruke, bez noge, bez obe ruke, samo neka dođe, da je tu, da ga gledam.Ja ću da ga hranim, ja ću kašiku u usta da mu mećem. Školski služitelj Mirinko čuje to, pa joj kaže: — A šta će ti sakat?Kad ne može da radi, bolje da nije živ. — Ja mogu da radim za njega!Istina i ja više volim da umrem, nego da izgubim ruku, pa da ne mogu da radim.Ali on je drugo, on neka se vrati, da ga gledam, željna sam ga.Nikad mi nije ni bio kod kuće. Učiteljica bledi od straha i zamišlja kako on stoji kao stub bez ruku, a mati ga dvostruko hrani... hrani, I zadržava suze učiteljica i hrabro govori Leni da je sad nemogućno vojnicima da pišu kući i da će se njen Boža vratiti živ i zdrav. — A možda sam mogla da ga oslobodim.On je bolestan.Da sam uzela uverenje od doktora koji mu je vadio žljezde.Nego mi rekoše ljudi da to na vratu ništa nije, kad su njemu zdrave ruke i noge. Svrši se školska godina i učiteljica sa svojima ode u banju, a Lena ostade i bez te utehe i novina.Kako je požnjela žito, kako je izdržala te strašne dugačke letnje dane i te vruće noći pune slutnja, kako nije presvisla, kako joj nije pobelelo i ono drugo oko — i sama se divi. Naposletku svrši se rat, a od Bože još nikakvog glasa.Ali dođe neki drugi glas.Ljubisav, njen bratanac se razboleo od tifusa i leži u Niškoj bolnici.To joj je kazala njegova mlada, koja je krišom došla da se isplače, jer je pored sve nevolje i svekrva prema njoj postala svirepa. Ostala Ljubisavljeva mlada s ženskim detencetom na rukama, da plače i da čeka, da strahuje i da se nada, a mati spremila torbu i pošla da traži sina.Nikad ona nije putovala. Ne zna gde se menjaju vozovi.Pita sa strahom i s nepoverenjem tuđe ljude koji je okružuju, a oni je s ljubavlju i saučešćem upućuju.Naposletku stiže u Niš.Po nepoznatoj lepoj i za nju velikoj varoši korača s torbom na leđima visoka žilava seljanka i njene pakosne oči imaju sasvim drugi molbeni izraz i glasom koji dršće i iza koga pritiska suza ona pita gde je bolnica.Zamišlja: on leži, nije opasno, a i ako je opasno, ona će ga spasti.Ponela je mnogo novaca, neće biti kao dosad tvrdica, neka dobrota ušla joj u dušu, daće doktorima, daće svima koji ga neguju, donela je preobuke, platna, kupiće mu ponuda, ozdraviće on i odvešće ga kući.I poljubiće unuče, i zagrliće snaju i pomiriće se s Lenom, i nikad više neće zaželeti njenu njivu i vinograd, i živeće i njena deca i ona odsad mirno i srećno.Ah, evo bolnice!... Ona ulazi.Puštaju je.Ona ide kroz sobe, od postelje, do postelje, traži očima, luta pogledom, moli: „Deco, kažite gde je moj sin?“ Pitaju je za njegovo prezime i jedan mladić reče da je on u sobi broj 8. Ona odlazi tamo i traži od jednog do drugog.Nema ga.Da se nije promenio u licu?Zove ga: Ljubo, sine, gde si?Nema odgovora.Jedva naposletku priđe joj jedan golobrad momčić i zapita koga traži.Ona reče.On uze jednu hartiju i zaglada se u nju.Ruke su mu drhtale i hartija je u njima treperila.Seljanka je stojala kao da je na smrt osuđena i nije smela ništa da pita, a nekoliko pari grozničavih očiju koje nisu znale da će skoro da se ugase upravljale su na nju svoju poslednju vatru punu bola i sažaljenja. Mladić pusti ruku s hartijom dole i pogleda je za trenut, ali ne smede u oči, i reče: — Ljubisav Todorović.. redov...On je... pre pet dana... umro... Ona se zatrese, samo se krete, blesavo pogleda redom u sve one oči koje su izgledale kao poslednji žarići na crnom ugašenom ognjištu i iziđe. Sutra dan vratila se u svoju praznu kuću, koja se nikad neće napuniti, kojoj je muška loza izumrla, kojoj je slavska sveća ugašena.I bila je strašna i velika u svome bolu bez saučešća... Lena je sve to saznala.Dete njenog brata...A od Bože ni sad nema glasa.Tifus, kolera, rane, ropstvo, smrt — koliko mnogo združenih aveti!Zar nju nijedna da ne dočepa, zar nerseća nju da mimoiđe, nju, čiji je otac prekršio Boga i Svetoga Jovana i oženio se sestrom?... Desio se još jedan događaj u selu.Umrla Žika-Ciganka, vesela, vredna Žika Ciganka, koju je trebao veliki slikar da ovekoveči: s očima krupnim, crnim i sjajnim kao prezrela šljiva, s pogledom u isto vreme i pametnim i veselim i luckastim, s neobično crnim živim licem, s belim kao šećer zubima, s velikim crvenim ustima koja se uvek smeju i nikad ne upuste kratku čađavu lulu iz koje ide dim i miris na trafiku, s povezačom na crnoj kosi koja nije htela nikad da osedi i s kikama sastavljenim ispod brade na grudima, i s merdžanima na svome pedesetogodišnjem vratu, i s rukama s prstenom koji čuva da se ne primi kletva koju mati u ljutnji baci na svoju decu, s rukama crnim i hrapavim, koje su mnogo kuća okrečile, mnogo prljavštine oprale, mnogo kukuruza okopale, i koje su očuvale mladu Ciganku Vanu i srpskog vojnika Dragu. Bila u varoši, prala u bolnici patose, pa posle podne otišla jednoj viđenoj gospođi kod koje je obično radila i koju je volela neciganskom nesebičnom ljubavlju.Došla u avliju, pa stala da se okreće, da igra: — Gospa Boso, kroz tri dana će da dođe moj Draga, moj jedinac!... Ah, kao da sve majke imaju samo po jednog sina!Ne, gospođa koja je gledala kako se Ciganka raduje imala je trojicu u ratu.Ona joj ozbiljno reče: — Nemoj, Žiko, da se raduješ unapred.Nego ja tebi nešto drugo da kažem: prenoći kod mene, pa sutra i prekosutra da operemo veš. — Pravo kažeš, moja gospoja.Ko zna šta još može da bude.Jao, valjda neće sad još s nekim da se biju?.. Oprala Žika rublje i otišla kući, da slavi slavu i da čeka Dragu.Jela kuvan kukuruz i razbolela se.Njeni se uplašili i odvezli je doktoru.Njena gospođa čula, kupila čaja i ruma i drugih ponuda i pre, nego što pođe u selo, svratila u bolnicu, da pita doktora kako treba da se leči. — Ne šalite se da idete — odgovorio je on. — Ona je vrlo opasno bolesna i bolest je sumnjiva. — Kolera? — Ili kolerina.Nije određeno.Ali je vrlo rđavo.Neće ostati. Još istog je dana umrla. Popila je kašiku medicine i u kolima joj bilo bolje i smejala se: „Neću ja još da umrem.Još ću ja košulje da perem, i unuče da kupam, i Dragu da gledam". Umrla je kad su je skidali s kola. Naposletku zaista dolazi vojska u varoš. Svečan, radostan doček.Svi prozori okićeni trobojkama, ćilimima i živim licima, sve ulice gde će junaci da prođu pune sveta i cveća.Guranje, tiho i veselo, uzdasi laki, osmesi iskreni, miris cveća pun tajne.Pred bolnicom puno gospođa.Svi ranjenici koji mogu da ustanu poređali se po prozorima, radoznali da vide kako se srećni drugovi slavno vraćaju. Evo dolaze.Devojke u belom odelu bacaju cveće.Čuje se klicanje: Živeli!..Umorna, zapuštena, kosmata lica smeše se suncu i ljubavi i pljusku od ruža.Jedno devojče u crnini sakrilo oči u ruke i glasno jeca...Prolaze, prolaze pobedioci.Nekoliko lepih devojaka u svetlom odelu s cvećem u rukama i očima punim vatrene želje ne kliču, ne raduju se, one pregledaju redom oficire, traže nešto uzalud.I lica blede, i ruka s buketom pada, i cveće se valja kraj nogu u prašini, i u očima se rađa očajanje... A muzika trešti i sunce radosno sipa s neba toplotu i svetlost.I topot koraka kao da peva: — Sjajan, radostan doček! Kod bolničkih vrata stoji jedna gospođa u srpskom odelu i tepeluk od bisera lepo se slaže s njenom sedom kosom.Ona ih uzbuđeno gleda sve redom.Odjednom oseti: neko crno poznato lice smeje se na nju i beli zubi blistaju na suncu.To je Draga, sin Žike Ciganke.On je usplahiren i gospođa vidi da mu je neko već kazao, ali on ne može bez osmeha da gleda u tu, njemu i njegovoj majci, tako dobru gospođu.Ona reče nešto jednom oficiru, drugu svoga sina.Ovaj izdade zapovest.I Dragi samo uzeše pušku i on se izdvoji iz reda.I posrte Draga kao da je zbog puške izgubio ravnotežu.Gospođa ga zovnu.On joj priđe, zagrli joj rame i reče: — Nema više tvoje verne Žike!... — zaplaka se i pobeže. — Umrla mu mati — šapuću vojnici. Pustio ga kapetan da stigne za pratnju. — I nehotice ubrzavaju korak... Lena sve to zna.I nije potrčala u varoš da dočeka vojsku.Razbolelo joj se najmlađe unuče od guše.Noćas umalo što nije izdahnulo.Jutros mu brkala jedna baba u gušu i sad je mnogo bolje.Božina mlada se postidela i ukunjila.Kaje se šta je učinila. Lena pričala po selu da je Darine dukate dala u štedionicu, a sakrila ih u jedno klube s pletivom i metnula u sanduk.Osim snaje niko nije znao.Kad je devojka pre nekoliko dana htela da vidi jesu li na mestu i prebrojala ih, vidi da nema jednog dukata.Ona se rasplače i obedi snaju: — Zar ti je malo što sam iz ušiju izvadila dukate i dala bratu — nek mu je prosto — kad je pošao u rat, nego me još i kradeš.A ko ti decu hrani?Misliš, valjada, neće Boža da dođe, pa zbiraš. Stala snaja da se kune da nije ona uzela, a Lena onda reče Dari da potraži, biće se negde zaturio, možda je tu u sanduku.Ali, reče, ako se ne nađe, ona će sveću da zapali pa da kune decu onoga ko je dirao njenu sirotinju.Toga dana snaju mnogo zabole glava i opa ode kod matere da joj baju, a to isto posle podne nađe se dukat u jednoj kutiji, s kojom se Ljubica igrala.Ali baš te noći malog Branu zabole guša.Snaja sva pretrnula...Nije klela; evo, detetu je bolje. Smrklo se.Dara se pomirila sa snajom, da Boža ne bi ništa primetio ako sutra dođe.Lampica gori, mašina bruji, dete spava.Lenu pritislo nešto u grudima.Ona iziđe napolje. Tiho letnje veče pođe joj na susret i kao da joj donese neku nadu.Ah, materinsko razbijeno srce kako je jako, kako ga svaka nada okrepi, oživi, pa još jače krvlju zastruji namučena ljubav.Možda će doći sutra, možda je danas već došao u varoš... — Doći će, doći... — čini joj se da tako žubori potok pored njenog plota. — Došao je, došao.. — tako šumi jablan nad potokom ispred njene kuće koji se kao div uzdigao nad selom koje kao da je leglo svojim niskim, voćnjacima ogrnutim, kućama u dolinu, da otspava ovu lepu toplu noć... A ako ne dođe — misli Lena — ako je negde ostao kao Ljubisav, ili je u Bugarskoj, u ropstvu.Kažu gore je ropstvo, nego smrt.Pa ipak, nije...O, Bože! S ugla ulice ide jedan čovek.Nešto joj se u grudima preturi kad vide da je on u vojničkom odelu.Neki postariji, ima dugačku bradu, zacelo treći poziv.Pitaće ga za Božu.Valjda će jedared neko štogod znati.Ona tako misli i neprestano gleda kako taj čovek korača, upila se dušom u taj hod.I neka nepoznata radost je plavi od misli što je taj tuđi čovek sa poznatim hodom ceo, što nije sakat, niti uvezan.Zaguši je nešto u grudima i ona htede da vikne Daru, ali ne mogade. Ona koraknu k tome čoveku, ali jako posrte i uhvati se za plot od vratnica.Snažna muška ruka uhvati je za mišicu, zadrža je da ne padne i vojnik je poljubi u ruku.Ona, i junačeći se i stideći se, reče gotovo nesvesno: — Jao mene, kao da sam pijana... — I onda prigušenim glasom dodade drhtavo: — Ti si, Božo, sine?... — Ja sam, mati. I on diže glavu koju je ona zagrlila i uvede je u kuću.Mlaz svetlosti jurnu kroz vrata, zatim se ona odmah zaklopiše i topla, tiha letnja noć zavlada opet celim selom... Potok je lutao kroz pomrčinu, jablan je šumeo kroz tamu i niko nije video njihovu sreću i niko nije znao, kao ni oni sami, da su junaci... Rat je otpočeo.Rat je otpočeo!Šta znače te reči?To znaju majke, to znaju sestre i žene, to znaju stari ocevi, to znaju svi koji vole, a ostali su...Rat je otpočeo! — to znači da najmiliji možda neće doći više, možda ga ne ćemo videti nikad... Na brdu sam, u kolima.Putujem u selo svojima.Obazirem se s nekim strahom unaokolo, i ako znam da je rat daleko.Jesen, bogata, lepa jesen.Juče je padala kiša celoga dana a jutros osvanulo sunce da se bori s oblacima.Konji silom vuku kroz blato teška kola, put je mučan, ali se u duši javlja neka slaba nada: izvedrava se: da ih bar kiša ne bije, da ne prozebu umorni, mokri.Da ih kiša ne bije — a granata, a olovno zrno?...Bože, užasne stvari!Majka s mukom rodila, s trudom odgajila i vaspitala, u sreći ljubila, volela pa sad kad je porastao, uzeo oružje i stao s ljudima pred ljude i nanišanio, da ubije, i na njega pucaju, da ga ubiju, da ga ubiju zaista, da oduzmu taj život, tako skup, tako drag... A majke ovamo dršću, i sestre, i sve one koje vole...O, velika ljubav, kako je nemoćna da zaustavi rat, da vrati sve drage zdrave kući.Ne, junaci su zaboravili ličnu ljubav i oduševili se drugom opštom, najvećom...Ah, ko ima srca da ih prekori!... Idem u selo, da vidim kako je tamo.Putujem preko brda.Sunce meša svoje zrake s oblacima, sunce pobeđuje oblake.Da li će i sunce naše da pobedi tuđinsku tamu koja nas tako dugo pritiska?Prolazim pored obranih vinograda.Kako su lepi u suncu i jeseni!Kako su tople boje, kao da ne ide zima!Šta li će nam doneti ta značajna zima?Svi su vinogradi žuti, zlatni, samo ovde-onde poneki čokot se crveni kao da je zapljusnut karminom..I s ograda vinogradskih visi divlja loza sva crvena, krvava...Sve me podseća na njega, kao da bih inače mogla zaboraviti da se sad u ovom trenutku ubijaju ljudi, da ginu naši ljudi... i deca... I tuđi, neprijateljski; ima i među njima nevinih. Jesen, bogata, lepa, plodna jesen koju je seljak tako željno čekao, za koju je tako mnogo radio i znojio se...A sad, pre nego što je popio čašu novoga vina, pre nego što je obrao zlatne kukuruze, pre nego što je okusio plodove, morao je da ostavi sve i da ode... možda i ne znajući kuda i zašto. Pada suvo lišće...Pada tiho, meko, kao obojene pahuljice, kao mrtvi žuti leptirovi, kao uginule tice, pada i šušti tužno, kao poslednji let malaksalih krila.Neka tuga pada na dušu.Slabi čovek: žališ mrtvo lišće...Samo boca, podmlađena, oprana, cveta ponova ukraj puta, nekorisno cveće ravnodušno cveta i ne gine lako.A tamo, gde su pre pola godine cvetali bokori divljih ruža, lepih kao detinja ljubav, stoji samo golo šiblje poprskano cinoberom.Crveni plod divlje ruže — i on podseća na kapi mlade, sveže krvi.Krv se prosipa, krv!Umiru ljudi, deca, padaju bez broja.O, zašto?Zašto su ljudi dopustili rat?Zašto ne spreče?Zar pravo mora da se otme, zar krvlju da se plati?... Vruća krv teče po polju, rumena lica blede, živa energija postaje mrtvom, najlepše misli umiru za trenut, ljubljeni čovek postaje leš... O, ko je izmislio rat!O, zar nema nikoga da ga spreči, da ga zaustavi?... Jadne žene dršću, zebu...A oni, a ratnici?Junaci naši idu oduševljeno u borbu, mladići ostavljaju ljubav svoju, dečaci beže iz roditeljskih kuća i svi jure tamo, tamo daleko i blizu, u tuđinu, da svoje spasu od tuđina.Kako su veliki!Daju sebe, svoj mladi život, svoju slobodu i osiguranu lepu budućnost za buduće dobro i slobodu sadašnje dece naše neslobodne, namučene braće.Koliko godina se sanjalo, koliko godina se žalilo i s bolom slušao jauk i poziv braće, koja su kroz vekove očajno zvala u pomoć, uzalud zvala i mislila da smo gluvi.Ne, nismo bili gluvi!Došao je čas, svi su ga osetili i pojurili.Evo, evo idu sokoli!... O, heroji!...Da li ćete pobediti!... Silazimo u dolinu.Hrastova šuma što se celog leta crni zamišljena sad se nasmejala.Sva se blista u nekom lakom rastresitom zlatu.Desilo se čudo: lišće joj se pretvorilo u zlato.Došla je čarobnica vila sa svojim štapićem, došla je jesen.Nasmejala se hrastova šuma, jer ne zna da je jesen prevrtljiva i da će zamalo trajati ta lepota; To kao da znaju izvijene grane njene koje se kao neke crne uplašene zmije pružaju i grče, kao da bi htele da se zagnjure u to zlatno lišće, da se sakriju u tome svome bogatstvu koje ima boju sunca.Eno po tlu čitav sloj suvoga lišća; potamnelo mu zlato...Sve će s grana da otpadne, i ostaće samo crne zmije da se viju...Ćudljiva je lepotica jesen, i svirepa... Zašto me tako tužne misli obuzimaju?Ta ja volim jesen, volim je odavno.A sad je nepoverljivo sa strahom sretam, jer je donela rat...Ja se bojim, ja priznajem, ja se bojim...Strašno je i ako pobedimo, a ako ne pobedimo, ako pobede nas... Moj kočijaš se ne obazire.Od njegovih širokih leđa vidim samo grivu, jedno uvo i sapi jednoga konja, i sve to odskače, odskače u lakom kasu, i kola idu napred po dubokom crnom blatu.Ja idem na kolima, a ratnici... Šta je ovo?U dolini nekoliko šumaraka, ja ih dobro znam i volim, ali ovo nisu oni, tako su se mnogo promenili.Puno drveća, pa sve žito i crveno.I sanja ti se ovako poizdalje da su neki čudni voćnjaci procvetali dosad neviđenim zlatnim i crvenim cvećem.Šumarci u dolini cvetali zlatnim i krvavim cvećem, i mašta se žuri da pogodi kakve će plodove doneti to krvavo cveće...O, mašto, lakomislena vilo, zaustavi malo svoja nemirna krila; sad su nastali dani zbilje, dani mučne stvaronsti.I srce, pitaj ti: kakve će plodove doneti krvavo cveće s Kosova Polja?...O, ono ne prestaje to da pita. Evo, blizu sam našega sela.Počinju naše njive.Kažem: naše.Zašto zovem to selo svojim, zašto ga volim?Zato što sam se u njemu promučila nekoliko godina i što sam gledala kako se muče ljudi oko mene. I njive su zlatne.I njih je jesen dotakla.Ali kukuruzi stoje neobrani, tek poneka žena lomi sama i baca u kotaricu žute korenove.Ljudi i njihovi jaki pomagači, konji, otišli su u rat.I žena, seljanka, ostala je sama, s ono malo volova, da ratuje, da se bori s teškim poslom. Evo, ulazimo u selo.Uska ulica, blatava, strahovito blatava.Kola škripe, da se polome, s konja se diže para, kočijaš ih hrabri, ali uzaman, — jedva se miču.Strahota, ostaćemo tu, a veče se približuje, a kuća je tako blizu, i topla soba... A da li su oni tamo željni tople sobe i osmeha rođenoga, valjenog lica?U susret nam idu druga kola.Mi stajemo i čekamo da prođu.Ona su puna kukuruza i vuku ih dva vola i jedno kljuse.Čovek, bos i sav zarastao u bradu i kosu, žut i riđ, kao jesenji predeo, nazva nam Boga i prođe, gazeći do kolena sredinom ulice po blatu i goneći velikom batinom izmučenu stoku napred.„On je mlad i snažan“ — pomislih u prvi mah — „a nije u ratu“ — i odmah videh da pomalo naramuje.Pogledah svoga kočijaša i nehotice se osmehnuh.On je pun.A dva dana pre čula sam kako se dva seljaka razgovaraju da mnogo pune ljude ne uzimaju u rat. — „Ako sedne na konja, pa potera pola sata kasom, konj će pod njim da crkne“ — kaže jedan. — „A ako poteraju njega da maršira pola sata, on će sam da crkne, hoće salo da ga udavi“ — dodaje drugi. — „Sad, ako ti se ne dopadne, a ti gledaj da se do drugog rata ugojiš“. Eto, ljudi se šale, ne izgleda im to ništa strašno. Stigla sam.Majka i sestra su se iznenadile i obradovale.Pričamo najviše o ratu.Kažu mi da je u selu bilo strašno kad je zasvirala truba i zalupao doboš.Ljudi su sa njiva dolazili kući, da idu na granicu, žene su kukale.Žurba, strah, suze...U našem susedstvu samo jedinaca petoricu otpratili.Sestra ide u školu, ali polovina đaka joj ne dolaze redovno.Kad zapita koga zašto nije bio u školi, on odgovara: — „Moja mati išla na njivu, nosila ručak, a ja sam morao da ostanem kod deteta“. — „A kome je nosila ručak, ko je otišao na njivu?“ — „Dedi i babi; oni beru kukuruz“. — Šta tu da kažem i kako da protestuješ? — kaže mi sestra. Smrkava se.Blatave ulice puste.Niske kućice ćutljive.Spušta se veče, turobno, vlažno.Oseća se neka tišina, neka praznina.Daleko je još noć, ali u malim prozorima već nema više nigde svetlosti.Sve je polegalo umorno i uplašeno.A i svetlost treba da se štedi; ratno je doba, treba novac za druge važnije stvari.Tišina, ćutanje...Ali sumnjam da se spava u tim mračnim, zagušljivim sobicama.Otvorene oči gledaju u tamu, dršću srca, a misao ide daleko, tamo na bojno polje, da vidi, da zapita kako je njemu milome sad bez kuće, bez krova, bez postelje, napolju možda u ovim hladnim jesenjim noćima,..Ne, misli ne dadu snu i umoru da savlada telo.Tišina, nesanica...A psi neprestano, uznemireno zavijaju, kao da slute zlo... Sutra ujutru dođe naša prva susetka i dovede još jednu ženu da joj pročitamo pismo. — De, molim te, vidi šta kaže.Zajedno je njen sin s mojim.Biće ima i od njega pozdrav — moli ona tako da čoveku duša zebe pri pomisli da u pismu može biti i što strašno. Ne, nema ničega strašnog, ali od njenoga sina nema pozdrava.Onoj drugoj ženi piše sin sasvim kratko da je zdrav i da mu je dobro.Ona se raduje, a naša susetka samo što ne zakuka: — Moj čovek umro rano, hranila sam siročiće, pa mi sad i sin otišao.I njegove siročiće da hranim ja, nesrećnica! Sestra je hrabri i ubeđuje da on neće poginuti, jer je komordžija.Ona se hvata za tu misao, svom bi dušom htela da poveruje, ali je ipak strah...On joj je jedinac.Troje male dece.Pored straha i brige i sav posao pao sad na njih dve žene: na snaju i na nju staru. Ali evo, radosti.Posle dva dana dolazi ona opet — s pismom. — Molim te, pročitaj.Kažu da je od Živote za mene.Traži onaj Stevan da mi on pročita, a ja velim umećeš ti bolje — i ona pruži pismo, a ruke joj dršću, dršću... Ja ga uzeh.Detinjskim, ali dosta čitkim rukopisom pisao je njen sin: „Draga mati, ja sam, hvala Bogu, živo i zdravo; tako isto i konji.Nemoj ništa da brinete ni za mene, ni za konje.Ja sam ovamo našao sve naše, i Đuru sam našao, samo Brolu nisam našao.Pozdrav svima.Tvoj sin Života“. Babi sijaju oči od sreće.Dole drugim rukopisom drugi jedan vojnik moli da pozdrave njegovoga tasta i da kažu da su i „on i njegovi konji zdravo“. Sestra i ja se nehotice smešimo.Sećamo se kako je jedna lepa mlada kojoj je otišao i otac i muž u rat uzviknula: „More, nije mi toliko za njih, ama mi za konje.Što mi konje odvedoše, pa sad kako da dovučem onoliki kukuruz?“ Pročitali smo joj pismo, a ona stoji.Niti ide, niti hoće da sedne.Mi zagledasmo datum.Pisano je posle strašne bitke kod Kumanova.Sestra se seti: — Hoćeš još jedanput da ti pročitam. — Jao, slatka si!De, molim te, ja bih vazdan slušala.Samo, lele mene, da on ne nađe brata od strica, Brolu. Sestra joj objašnjava da Dobrosava nije mogao naći, jer je on daleko od njega; on je u konjici u Bugarskoj.Ona se malo razvedri i ode; govoreći: — Da trčim, da kažem mome prijatelju pozdrav od njegovog zeta.Znam kako im je. Kiša, neprestano pada kiša.Dolaze glasovi, dolaze novine.Novine pričaju o pobedama.U dobri čas!Glasovi kažu: taj i taj poginuo, taj i taj ranjen.Čuju se zvona: glase poginule.Pada kiša, pljušti sa streja, kao da hoće da uguši kuknjavu.Majka nema više sina, a nema ga da poslednji put vidi, i poljubi.Puno pokojnika, a pratnje nema nijedne.A pratnja je ipak neka uteha. Kako se brzo pronose glasovi.Pronose se lažni glasovi, ali na žalost više je istinitih.Dolaze ranjenici, pišu iz bolnica, pričaju posetiocima, pa se to raznosi brže nego seoska pošta u obično mirno doba.Kod nas neprestano dolaze za novine i obaveštenja.Priznaju da je sad dobro biti pismen. — Radim, vučem kukuruz i tuluzinu, moram, ali ništa ne znam šta radim, kao luda idem, sve mi pamet tamo.A on, pusti, rodio, ne možeš da ga vučeš kući.Mnogo ga je, kao blato.Nek oprosti Bog što tako kažem.Jedna žena ovamo stala da proklinje i što je rodio kad nema ko da ga sredi, a ja joj kažem: nemoj da si luda; ako ti čovek pogine, neka ti barem deca ne poskapaju od gladi.Eto ja vučem popinu tuluzinu.Šta ću, dao mi čovek osam dinara kad je Janko pošao u rat.Hvala mu, nije ni opanke imao; bos da propadne.Te mu ja pospremam još koješta.A ja, vidiš idem bosa, gazim blato, vučem tuluzinu i duleke, da se održim.Sva sam prokisla, ama sve ću da zaboravim samo Janko da mi se vrati.Nego dođoh da te molim da mi napišeš jedno pismo... tako priča Đuka, žena od koje kupujemo piliće i sir. Sestra joj napisala, a neki joj se smejali što je napisala: „Dragi Janko“. — „Neka se smeju, ne marim ja ništa“ — kaže ona. Sava Jeremijin poginuo, a nije ni pušku ispalio.Granata mu rasprsla lobanju i mozak mu se prosuo, ali, kažu, ipak nije odmah izdahnuo, nego je dugo krkljao.Drugog na mestu ubila, a trećeg samo okrzla i svega zarila u zemlju, pa je onesvešćen ležao, kažu dvadeset i četiri časa, dok ga nisu bolničari našli i otkopali.Što više žrtava, više bola, više nezadovoljstva.Seljaci su nepoverljivi, i ropću: Otišao moj sin da zakloni gospodu“.Jedna žena kuka: „Proklet bio ko ih povede!“ Ali se polagano ipak utišavaju.Čitaju novine, pa pričaju jedan drugom i dive se kako se stari naučenjak i nekadašnji ministar oprostio na groblju sa svojim jedincom sinom koji je poginuo.Čuje se da i oficiri ginu i da ih ima ranjenih.Dolaze lako ranjeni vojnici na nekoliko dana i pričaju nezadovoljnim ženama: „E, da nismo mi udarili na njih, došli bi oni ovamo, vama u goste, da vam oberu kukuruz“.E, to je već nešto drugo: dakle, moralo se.Jedna žena bila u Beogradu, da obiđe ranjena sina, pa sad svuda priča: — Da vidiš, seko, u kakvoj lepoti leži!Nikad nije sanjao.Kreveti, pa jastuci, pa sve belo, i meko, i toplo.Pa kako su obučeni i kako ih neguju!Sto puta bolje nego ja što sam ga rodila.Sve ima: šta hoće da jede, ako hoće duvana, para, ama sve, ne umem ni da ti ispričam.Bože, ranjen i kaže da ga mnogo boli ruka, ali se opet ugojio, pa pobeleo, pa lep.Moj sin ima isti krevet, isti jastuk, kao i kapetanski, ama kao da su braća rođena.Da plačeš i od radosti i od žalosti.On kao pomenu da dođe kući čim mu bude malo bolje, zaželeo se, siromah, — siromah dušman bio! — svoje kuće i dece, a ja mu kažem: „Sedi ti, sine, tu, dok dobro ne ozdraviš.Ti dobro znaš da tu negu nemožeš da imaš kod kuće.Strah me da ti se ne da rana na zlo“...Pa da vidiš kako lebde oko njih one gospodske devojke.Sestro slatka, nije istina da gospoda gledaju na nas seljake kao na stoku... I u strah i bol meša se i jedno i drugo osećanje i druge misli: dakle, rat je neizbežno zlo, opšte zlo za opšte dobro; i ima nečega lepog što blaži bole: ima priznanja, ima poštovanja, ima ljubavi, velike bratske ljubavi prema mučeniku seljaku...I roptanje prestaje. Danas jedva bilo malo sunca.Zašlo je krvavo i nebo poplavilo krvlju.Gledam kroz prozor u susetkinu avliju.Šta je ono tamo iza staja?Sasvim belo drvo!Neka varka; dosad to nisam videla.Za sneg je još rano, i danas je bilo sunce, a u ovu hladnu jesen ne cvetaju voćke ponovo.Drvo se zatrese i ja videh šta je.U ratno doba čovek misli na čuda, a stvar je sasvim prirodna: to su bele kokoši polegale po drvetu, pa se sad gnjezde i nijaju grane.Poneke seljanke gaje samo bele kokoške da bi mogle i njihovo perje da prodaju perutarkama. Zaspale kokoške, iz kuće se ne čuje niko živ, samo veliki venci crvene paprike kao da živi vise ispod streje i kao da mi pričaju ono što znam.Crni mokar plot od silnih kiša kao da je proklijao, i zeleni se mahovina po njemu.I visoki koš, i drvljanik, i bunar s đermom crne se, kao neke slike žalosti, u zaleđu crvenoga, krvavoga neba. Šta radi i šta misli sad ta moja susetka?I njen je jedinac u ratu.Mlad skoro se oženio, i detence mu tek prohodalo.Mladica mu mila i pitoma, i on dobar i otresit, ali mati zla.Mnogo su se svađali.A sad, kad je objavljen rat, njega su tek regrutovali i odmah poveli.Bili su se posvađali mati i sin, i ona nije htela da dođe iz vinograda da mu kaže zbogom, da ga isprati.Mislila je da to nije ništa ozbiljno i da će on za dan dva doći, pa držala gordo srce i brala žena grožđe.A sad, gde je on čak?...On je pisao gde je, baš njoj pisao, — jer sramota je da piše mladi kad ima mater! — pisao je i tražio malo troška da mu prati.A ona hoće još kako rado.Bila je mlada kod nas, i sestra joj je pisala pismo.A ona nam posle (po ovdašnjem seljačkom običaju da ništa ne uzmu i ništa ne dadu besplatno) donela bocu vina.Opet crveno, opet boja krvi!...I nesrećna mati s prikrivenim velikim bolom govori: — Njega će prvog da ubiju; on ništa ne zna, ni da puca, ni da nišani, — tek je regrutovan. Mi je uveravamo da se o tome vodi računa, da će novim regrutima dati neki drugi posao, da starešine u vojsci imaju i srca i pameti, i da neće gurnuti neobučenu decu u borbu, da ludo poginu.Ona ćuti, ali njene zelene oči nas blagosiljaju za te reči.Ima srca i u grubom telu. Pada kiša opet.Sunce se samo malo našalilo.Pada, neprestano pada.Hoće da opere krv — tako kaže jedan starac, koji nam donosi mleko i koji takođe ima sina u ratu.Skoro mu umrla ćerka i njegova baba nosi crnu šamiju.Kad joj otišao sin u rat, rekla joj snaja: „Skini, dado, tu crnu šamiju, da ne kobiš sina“, a baba odgovorila: „Neka je on živ i zdrav i neka mi se vrati, a šamijom ja ćerku žalim“.I ona i starac imaju neku ludu nadu: neće olovo u njinu krv: i on i njegov brat išli su u sva tri rata, pa nijedan čak nije ni okrznut.Ali kad se ču da su poginuli neki naši seljaci, baba donese mleko, pa povezana žutom šamijom.Uzdiše: „Jao, samo da mi se vrati, pa makar i ranjen, samo da je tu, da ga gledam...“ Prolazio često pored naše kuće jedan lep mladić, kolar koji je ličio malo na varošanina: nosio je zelenu bošču, krutu belu jaku i veliku ukovrčenu kosu.Uvek čist, kao neki berberin.Jedared smo mu poslali jednu sliku i zamolili ga da malo sastruže karton, pa da je uramimo.To je bila slika jedne Lenbahove riđokose, i njemu se dopala, pa pitao hoću li da je prodam; on bi kupio, dao bi makar i tri dinara za nju.Posle su me uvek dirali, kad god nemam novaca, što ne prodam kolaru sliku.A sad smo čuli da je i on među prvima poginuo.Kukala nesrećna majka i ucrnila se.I mi smo ga žalili mnogo.Kad dođe jedan ranjenik, pa kaže da nije poginuo, samo je teže ranjen; video ga je on u bolnici.Majka brzo skida crnu šamiju.Kao da je vaskrsnuo!Kako je čudna, neobična stvar rat!...I zavidi joj druga majka kojoj je sin zaista poginuo... Pada kiša, škripe kola, pljušti blato, čuje se vika: „ajs, ajs, siva!, ajs, lepa!“ i batina se čuje kad tepanje ne pomogne.Opet škripa i tumbanje, sad nailazi senka na prozore i nestaje je polagano — to su prošla kola natovarena do vrha tulizinom, I njih teraju gotovo uvek žene ili dečaci, i gotovo svi gaze bosi po velikom blatu.Bosi, a kraj oktobra! Pada kiša, zvone zvona, promiču crne šamije, prolazi gologlav starac i dete.Umrla gazda-Novakova snaja.„Precrkla za mužem“, kažu jedni, „otrovala se, trljala se, nije htela više da ima dece“ — nagađaju drugi.Bila je, sirota, vrlo vredna.Baš pre dva tri dana dolazila k nama i priča kako ne može dete da natera da ide u školu. — A ništa mi ne treba kod kuće, samo mi smeta.Ja mu kažem da su mu zato oca oterali u rat, što on neće da sluša.Eto ti sad rat.Celog leta ne staneš.Radi, kopaj, rani, padaj od umora.Kad dođeš kući uveče, ne možeš ni da jedeš, da ti je samo vode da se napiješ, pa da legneš, da se odmoriš.Ako, ako, — sve govorim i grabim da radim.Velim: ide jesen i zima, i slave i svatovi, naveselićemo se i nagostiti.A ono eto ti jesen i gošćenje, — dođe rat, pa mi odvedoše čoveka.Ako dođe, dobro, ama ako se ne vrati, šta ću ja da radim?Ono znam, imam dece, imam pravo da sedim u kući, ali ako oni danas zlo, sutra zlo sa mnom šta ću onda?... Brinula se sirota, a nije ni slutila... Sahranili je po snegu.Padala kiša, padala, pa joj se dosadilo, te se pretvorila u sneg.Zar već sneg!Obeleli krovovi, osedela trava.Puno, puno belih slika.Do juče po zidovima kuća pružene loze izgledale su kao zlatni, rezani ukrasi, a sad po širokom lišću popao sneg i pritisnuo ga.A bagremi se još zelene pod snegom.U baštici naši šeboji polegli pod vlažnim, belim, hladnim teretom, zgrčili se ljubičasti šeboji i jedva vire ispod snega, kao da bi hteli da pitaju: šta je to, kako se desilo to čega dosad nikad nije bilo.Šeboji još u cvetu, a sneg pao.Sneg i rat!Kako je sad na bojištu ?Sneg pokrio krv.Sve obeleo, sve sakrio, sve prolepšao.Prosuće se druga nova sveža krv i obojiće beli sneg.Rat je crven.Sneg je hladan i beo; krv je vruća i crvena.Mešaju se, i krv se hladi. Našalila se zima: samo zavirila, pa utekla.I sneg se sav stopio.Nestalo snega, a blato je ostalo.I rat je ostao.Opet lije kiša — i krv. Prolaze dani.Čekanje, čekanje.Poneka žena još nijedno pismo nije dobila.Ruža Dobrosavljeva očajava što joj njen konjanik ništa ne piše iz Bugarske.Pored sve nevolje ima pomalo i šale, — živi ljudi.Ruža kaže: — Novakova snaja precrče od muke.A šta ću ja, teško meni?Zar dvanaest godina tako lepo živeli, nikad se nismo ni pokarali, pa sad tako lepo živeli, nikad se nismo ni pokarali, pa sad tako ode u svet, da nikad i ne dođe.I dva brata još mi otišla.Hoću da se ubijem, u bunar ću da skočim. — Ako si luda, ti skoči — kaže joj jedna susetka. — A kad dođe Dobrosav, ja ću da se udam za njega. — Jao, bog s tobom!U mene četvoro dece, i u tebe četvoro, pa ako još koje rodiš, šta da radite s tolikom tevabijom? — Da sastavimo decu, neka se igraju, a ja ću da kuvam, pa da se gostimo.Ima dosta imanja i u Dobrosava i u mene.Ne brini se ti.Idi skači u bunar. Žao bilo Ruži, pa nije skočila u bunar, već čeka, čeka... Prolaze dani, prolaze polagano i brzo.Oblačno i kiševito, mračno, pritiska dušu.Donose novine vesti; pobede, pobede, sjajne, velike!I odmah za pobedama dolaze ranjenici bez broja, dolaze, dolaze bez kraja. Meni je užasno teško što ne mogu ništa da uradim za njih.Zašto sam bolesna, pa ne mogu biti bolničarka?Zašto nisam bogata, da bar novaca dam?Ja ništa nemam da dam ranjenicima.Ništa ni ratu nisam dala.Uvek sam osećala prazninu i tugu što nemam rođenoga brata: i onda kad su druge sestre bile srećne u ljubavi; i sad kad druge sestre dršću, strepe, blede, slabe...I ja strepim, čitajući imena poginulih i ranjenika, strepim da ne naiđem na ime koga svoga rođaka ili brata koje od svojih prijateljica.A braća drugih sestara koje ja ne poznajem?... Strašno, strašno!Bolnice pune.Očajna sam: ja nikome od njih ne mogu pomoći.A bolnice pune ljudi, nemoćnih, iskasapljenih, bednih, pune klonulih junaka.Bože, a tu skoro svi su oni bili zdravi i jaki i oduševljeni!Šta sad misle, sad kad su posle oduševljenja osetili bol od rana?Jao, kad pomile kljasti i bogalji!...O, lepa mladosti i snago našega naroda, o junaci srpski, o žrtve pobeda!...Krvi, krvi bih iz srca dala, kad bih mogla kome da pomognem. Žrtve, žrtve.Novine objavljuju pobedu za pobedom.Što više pobeda, to više žrtava.Umiru junaci, rađaju se bolovi.Ali šta bi bilo da ne pobeđujemo, šta bi bilo da pobeđuju nas? I Turci ginu strahovito.Ah, nesrećnici!Zašto ne uvide da mi nismo divljaci, zašto se ne predadu, zašto ne prekrate taj strahoviti pokolj?Padaju hiljade, hiljade...A i oni imaju majke, a i one srca...Užasna, strahovita stvar — rat! Dobila sam jedno pismo iz Beograda.Piše mi prijateljica: „Išla sam u rusku bolnicu.Tamo gde smo se pre nekoliko meseca peli da vidimo slike jugoslovenskih umetnika, sad se penjemo na prstima i govorimo šapatom: pred slikama koje su sad u onim istim sobama mora čovek da ćuti.Jedan izmučen i bled gleda me i govori: „Da je koga da pomogne“.Ja ga savetujem da bude strpljiv i govorim mu o Bogu.Gde je Bog?I zašto je dopustio da se ovo dešava?Zašto u ovoj bolnici ima jedan ranjenik sa slomljenim rukama i nogama i isteranim okom?... U bolnici najviše može da se uradi.Tu čovek potpuno iščezne kao jedinica...“ Strašno, strašno.Uznemirena sam da izludim.Očajna sam.Zašto ne mogu i ja da uradim nešto za njih?Htela bih da se vratim u Beograd, da pokušam.Možda ću izdržati, možda neću malaksati.Pa i ako se sasvim razbolim, ništa.Ko sam ja da štedim sebe?Sestra i majka mi kažu da sam luda, da sam bolesnija nego neki ranjenici, da bih tamo samo smetala i da ima dosta bolničarki i bez mene.Ja osećam da one imaju prava, pa ipak ja hoću u Beograd, makar samo da vidim...I to je nemogućno: seoski putevi isprovaljivani, vode nadošle, neki ljudi se davili zajedno, s kolima i konjima, niko neće da vozi više.Ja vidim da je moja želja luda, ali od toga ne mogu da se smirim.Šta ću da radim?Gde ću da umirim svoje nerve?U šta ću da se zagnjurim, da zaboravim da sam jedinica — i još nekorisna jedinica?Zašto sam došla ovde?Htela sam ovde da radim svoj posao, da pišem na miru, kad već na drugom mestu nisam mogla ništa korisnije da radim.Na miru, kad je rat!Ja sam kažnjena; ja sam toliko uznemirena da ništa dosad nisam napisala.Pa ipak... gde mi je bila pamet!Pa ja mogu da radim nešto za ranjenike!Brzo, brzo hartiju i pero: hoću da pišem za ranjenike!... Pisala sam dok se nije smrklo.Umorila mi se ruka i umirio se malo egoizam, potreba za ubeđenjem da sam i ja korisna.Ali onaj drugi nemir nije se umirio. Spušta se veče.Stojim kraj prozora.Kiša stala.Mesečina zastrta maglom.Kako je strašno i tužno naše selo na mesečini sad, u ove mučne jesenje dane.A kako je lepo sa svojom belom svežinom u proleće kad cvetaju voćnjaci i u prvu jesen kad još ima mnogo žutog lišća na drveću koje baca senke.Posle snega sad je sve lišće opalo, samo na vinovoj lozi mesto izrezanih zlatnih ukrasa visi po zidovima zgužvano i sparušeno lišće, kao prljave, mokre krpe. Bare se svetle, ulice postale blatne mrtve reke.Drveće golo, kuće kao puste.Nigde glasa od čoveka.Samo psi uznemino neprestano laju, valjda što im tako dugo nema gospodara, ili se i njima čini sve mrtvo, pa ih je strah bez ljudi.Pada magla.I u tome sivom svetlom tonu, u magli i mesečini stoji selo i ima neki strašan izraz, nečega izgubljenog, blesavog gotovo poludelog od straha i čekanja... Selo ćuti.Blato se širi po ulici.Golo drveće strepi.Kućice se bele, krovovi se crne, mali prozori žmure.Mesečina i magla... Srce zebe, a misao radi, radi... Šta je to strašno, odakle dolazi?Crn i krvav...Životi se gase, bolovi se rađaju...Oblačina, kiša, sneg, kiša, kiša, magla i mesečina.Bože, gde si!Gde je, gde je, gde je sunce? A ono svetli negde sad, samo ne nama, već drugima, srećnijima.Kod nas je rat.Dim i vatra i krv.Ubijanje, rane.I bolovi, bolovi tela i bolovi duše.Rat i noć.Kamo svetlosti?... Eno je pojavljuje se iz daleka.Ona još nije topla, ali hrabri.Kakva je to svetlost?Dajte je bliže!Ona se zove Pobeda.To je zora, to su prvi zraci sunca što dolazi.Ono nam dolazi za pobedom i zove se Sloboda. I onda mir, toplota, bratstvo, blagostanje.Eno dolazi sunce! O, da li će moći da ogreje sva prozebla srca?... Svršilo se.Bez straha i zebnje može se reći svršilo se veliko delo... koje je tako skupo stalo. Vratili su se svi koji su ostali zdravi: A već davno leže po bolnicama oni koji nisu u srce pogođeni.I, sad već naša polja čuvaju i zemljom grle tela palih sinova. Svaki je činio svoju dužnost.Ljudi su činili junaštva i padali za otadžbinu.Žene su se starale da podignu te junake.Bilo im je možda teže nego ranjenicima.Oni su imali svaki svoju ranu i svoj bol, a one su imale po stotinu rana i stotinu bolova.Neka je hvala junacima na bojnom polju.Neka je hvala junakinjama na polju bola, na trudu da se bol smanji.Ja znam jednu gospođu, učiteljicu, koja je dala više no što je mogla.Oduševljena, ona je potrčala da prvim ratnicima ukaže pomoći, a zatim je cele zime bila u Skoplju bolničarka.Propala je od velikog posla, od promaje i od svoje osetljivosti.Sad već nekoliko meseca leži sva ukočena i trpi tako strahovite bolove da ponekad govori svojoj majci koja samo nju ima: „Majko, klekni pa se moli Bogu da umrem.“ I ona se ne kaje što je bila bolničarka. Svršio se rat i doneo umor.Svi su umorni.Zdravi od rada, bolesni od bolovanja.Srce boli kad te lepe, saučešću rade gotovo, detinjske oči jednog mladog Crnogorca gledaju s tugom koja pomoći traži i kad ti on kaže: „I ova zdrava noga me boli.Šeset dana je kako ovako ležim.“ I bolničarke se umorile.I razumljivo je i prirodno je.Godinu dana traje rat, — godina dana umaranja snage i kidanja srca.Žene kojima su bili najmiliji u ratu i vratili se, pojurile svojim kućama, da junacima spreme što udobniji odmor, da nežnošću nagrade uspele napore.A i one da se odmore.I pravo je. Smanjio se broj ranjenika.Razredile se i bolničarke.Neke pozvane na druge dužnosti.Nekima se dosadilo.I to je razumljivo i može da se pravda.Još malo samo, pa će se svi ranjenici razići kućama, da pričaju koliko su zla videli od života i koliko dobra od ljudi. Svršio se rat.Ah, sama ta misao koliko bola olakšava duši.Ne gine se više danas, sutra se neće opet krv prolivati, prekosutra se neće više dovoziti novi iskasapljeni ljudi.Svršilo se zlo, da počne dobro.Kako je u duši oslobođenima ?Koliko nas vole, koliko su zahvalni! Sedim kraj prozora i gledam kako se komeša život, kako Beograd juri, radi.Kad odjednom preko puta moje kuće stade četa vojnika.Rasporediše se u dva rad.Malo parade; sigurno će neko da prođe.Ne, odmah zatim dođoše mrtvačka kola sa četiri konja s crnim perjanicama.Ljudi obučeni u crno sa žutim naramenicama.Skupi se svet koji će na pratnju.Skupi se svet koji hoće da gleda.Iza vojnika stotine glava, muških u raznim pohabanim šeširima i kapama i ženskih gologlavih gledaju radoznalo u kapiju do moje kuće.Počeše da iznose vence.Čuše se nekoliko glasova: on je bio narednik. — Mirno! — ču se komanda.Sablje zveknuše i sinuše na suncu.Gledaoci poskidaše kape i masa nepokrivenih glava ispruži vratove.Zasvira vojna muzika.Izneše sanduk, zasuše ga cvećem.Puno žena u crnini plaču.Plaču i neke žene koje nisu u crnini.Crni čovek s belom perjanicom mače uzdama i pod pritiskom bola i sunčane žege pođe lagano sprovod. Bio je ranjen.Posle je ležao tifus, zatim dobio tri zapalenja i završio svoj život u dvadeset drugoj godini. Nije on jedan.Mnogo ih je koji su ozdravili od rana umrli od tuberkuloze. O, suze saučešća i ljubavi, kad biste mogle olakšati bolove majkama! Kroz kratko vreme sve će se raščistiti.Poumiraće oni koje život nije mogao da otme od smrti.Zarašće i najteže rane.I tamo, na onim mestima gde je nož sekao upropašćene ruke i noge neće više biti fizičkih bolova.Sve će se svršiti i nestaće strašnih posledica rata.Nastaće mir i lep rad. Dosta je bilo krvi i trzanja.I umorna i bolesna od bola duša traži u budućnosti široku i veliku sliku dobra i lepote; i oko vidi u blizini sliku ljubavi i radosti.Po ulicama šetaju srećni oficiri sa svojim radosnim ženama i sestrama.U njihovim glavama ima nešto veliko što mi nismo videle i čega smo se samo po uobrazilji užasavale godinu dana.Znam kako ih je danas majka ispratila do kapije i s kakvim srcem ostala da sprema za ručak ono što on voli.A s kakvim je srcem jesenas ispraćala! Gledam i mislim kako je divno što se zlo svršilo. — Udelite slepom! — kao grom ču se jedan glas. Ja se okrećem.Nema prosjaka.Svi idu samo jedan čovek u seljačkom odelu, snažan i lep, i visok i mlad stoji i pipajući pribija se uza zid i pruža ruke.On nema očiju.On prosi.On zaista nema očiju. Otadžbino, tvoje dete prosi! Kao grom ubija svaku radost taj prizor. Ja znam nekoliko ljudi koji kad vide vojnika da prosi sipaju dinare u pruženu ruku. «Ah, pa i od toga će se svet umoriti i to će se ljudima dosaditi i junak koji prosi postaće vremenom ponižen bednik koji skapava u jadu ili pokvareni, odvratni, niski imućan prosjak, parazit društveni. Kažu da se misli i radi o prosveti i kulturi u oslobođenim krajevima.A da li se misli o onima koji su najviše platili to oslobođenje, koji su dali gotovo više nego život, koji su dali sve osim života koji će im od sad biti teret?Šta će biti sa siromašnim seljakom kome je sva snaga i sve bogatstvo bila fizička snaga i zdravlje, a on ih je izgubio u ratu?Šta će biti sa onim koga su ruke hranile, a on sada nema više od jedne?Šta će biti sa onima na štakama?Kako će život da provodi najlepši i najkršniji momak u selu, koga su i ako je siromašan, najbolje devojke želele za mladoženju, kako će da živi kad je njemu noga više kolena odsečena i kad je njega sramota da prođe sa štakom kroz selo?Gde je lepota?Ko će kosom i srpom da zamahne?Ko će kolo da povede?Zašto devojkama sad već drukčije srce za njim kuca?To nije više on.I on ne zna šta će da radi sa svojim životom. Razgovarale smo o tim užasima i postavljale ta strašna pitanja.I onda jedna gospođica širokim potezima nacrta jednu mogućnost koja mnogo hrabri. Već ima dosta novčanih priloga.I još da ih se skupi i država da da.Da se osnuje jedan bogat fond.Da se otvore kursevi učiteljskih, trgovačkih i zanatskih škola.Da se izaberu inteligentni i mladi i da se prema sposobnostima i prema fizičkoj mogućnosti spreme za učitelje, za ćate, za trgovačke i bankarske činovnike, za radnike, za nadzornike.Mnogo ima poslova koji se mogu sedeći raditi, pa da onaj koji nogu nema ne propadne.Kad se um obrazuje može se živeti i bez jedne noge.„Pametnoj glavi i jedno je oko dosta“.Samo onima koji su apsolutno nesposobni da se da poveća mesečna novčana pomoć.Za godinu, dve i tri da se spreme ti ozdraveli junaci i da se oni pošalju u te zemlje koje su osvojili, te da oni olobođeni ljudi poštuju njihove telesne nedostatke.Koliko bi se klonule duše podigle, koliko bi im život bio miliji, možda nekima čak i lepši nego pre dok još nisu ostavili svoju njivu da izvojuju drugima celu berbu. Da li se misli o ovome?Da li se radi što?O, vi što mislite, počnite i da radite!O, vi što radite, radite snažnije.A vi, što još niste mislili, počnite misliti.Jer znajte da radite i mislite za sreću nesretnih ljudi, koji su sreću otadžbini žrtvovali.Dati novac, ili svoje vreme, dati pametan predlog ili savet, dati svoj dar na dar ranjenicima — to znači učiniti veliko delo.Materijalno oslobođenje jednih je svršeno, ovo bi bilo drugo oslobođenje duša koje pate.Treba dati poklon kao svome najmilijem, a ne milostinju.Milostinja upočetku ponižava, posle kvari one koji je primaju (a i one koji daju).Dati mu kao nagradu koju je zaslužio.Ne tražiti da bude zahvalan, pa će osetiti onu pravu veliku zahvalnost koja ćuti u srcu i blista u oku. Bogata braćo, vaša braća prose!Zdrava braćo, vaša su braća bogalji!Pametna braćo, vaša braća ne umeju da rade glavom. Dajte, poduprite, naučite! Otadžbina je oslobodila jedne, ne sme da zarobi druge. Otadžbino, čuješ li?Tvoji junaci prose.Tvoji sinovi su bogalji.I slepih ima među tvojom decom, otadžbino! Otadžbino majko, ti ne smeš svoju decu pustiti u prošnju. Otadžbino, majko, oni su onemoćali da ti postaneš jaka, oni su pali da se ti podigneš.Od tvoje slave njine su oči izgorele.Tebe je gađalo zrno što je njih oborilo. Podigni ih, otadžbino, da ne propadnu u blatu.Pomogni svojoj najboljoj deci, budi nežnija prema onima koji su nesrećniji.Velika i moćna, zagrli ih svojim snažnim materinskim rukama i podigni ih visoko koliko god može tvoja moć i snaga.Daj im ono što nisu imali, da ne žale ono što su za tebe dali.Da pobeda bude prava pobeda.I da tako izvidaš duševne rane i da ne proplaču tvoja kljasta deca i ne prokunu srcem oni koji očiju nemaju suze da liju. Otadžbino, svi te molimo u ime onih koji ruku nemaju da ih sklope: Otadžbino majko, budi majka!... Letnja noć je pokrila zagrljajem zemlju koja uzdiše. Fijukalo je zrno i u sekundi odnosilo živote, ili ih ostavljalo da se mesecima vuku u bolu...Ćutanje smrti i vapaj života... Uzdiše zemlja od rana i umora, a ja ležim bolan pod šatorom i mislim o sreći.Skoro ćemo kući!Zasitila se krvi avet rata.Bugarska je sama tražila mir. Kako smo malo cenili i kako nismo razumevali šta znači kuća, ognjište, porodica, sve ono što je kroz vekove kod naših starih imalo velike vrednosti, a što je kod nas modernih već postajalo dosadno baš zbog starosti, baš zbog toga neprestanog ponavljanja.Ja koji se nisam oženio možda najviše stoga što mi svi već skoro dvadeset godina govore da treba da se ženim, ja se sad čudim: zar sam to bio ja koji sam nalazio da su mi svi moji suviše poznati i vrlo malo originalni i bežao od kuće u kafanu gde nije bilo ni lepše, ni zanimljivije, ali gde je drugarica čaša dovodila mlake snove umornoj ostareloj mladosti i varala je da još nije sve propalo? Došao je rat, došlo je vreme da pokaže da ono što vredi uvek vredi. Ležim bolestan pod šatorom i mislim: kako moja majka ume da neguje!Kako je niska moja sadašnja soba.Razapeto sivo platno po kome tiho korača noćni vetar koji je skupio po polju jauke i uzdahe.Ispod ivica prljavoga tkiva otimaju od noći moje oči donji deo jednog presečenog, okrnjenog predela i mašta nastavlja na stabla drveća krune i na podnožja vrhove planina i nebo nad njima.Kako su čudne slike naše zemlje kad se gleda ispod šatora!Kao čovek bez glave, kao noge bez trupa, kao neki naši vojnici koje su nesavesni saveznici iskasapili. Negde iza mene šume kukuruzi.I sav užas rata, i ovu bolnu noć u kojoj plače pobeda brata, i trzanje moga premorenog tela, sve leči željno očekivana — kuća. Iz mraka iz daleke daljine smeše mi se đavolaste oči jednog malog anđela.Zamišljam je, zlatnu devojčicu moje sestre, kako se iznenadila što sam došao, kako se čuđenje u njenim divnim očima pretvara u radost, kako je zatim trepnula i zamrsila gornje i donje trepavice pa me onda pogledala kako ni sreća ne gleda čoveka, pružila mi svoje male, male ruke i hoće gore. Znam kad je ovako veliki kao što me je Bog stvorio i onako snažan kao što sam pre rata bio podignem onako malu i nežnu čak do tavana, ja zadršćem pod teretom toga blaga.I pomislim: ova mala devojčica, ova velika sreća nije moja, nije sasvim moja; ona je moje sestre i moga zeta i oni jednoga dana mogu otići daleko i odvesti i nju.A mogao sam i ja, da je Bog hteo, imati jedno takvo bogatstvo.I stežem to srce na srce i osećam: živeti za jedno dete — je lepo živeti!. Dosadna je moja bolest.Kvari mi najlepše misli.Već dva, tri dana kako me uznemirava.Nije ništa opasno, mislim neka vrsta srdobolje.Povraćanja nema.Podneću je naposletku.Šta bi bilo da je kolera? Smirim se malo i zadremam. Ne, ta pesma nije sasvim prigodna.Šta mi se ona nameće?Koliko samo ima godina otkad sam je u školi naučio i posle zaboravio! Najedanput... navali nešto i gadno, i strašno, i misao: to je „ona“, nova neprijateljica naše vojske!Listovi mi se zgrčiše kao da ih neko okova i steže u hladno gvožđe, po celoj utrobi poče nešto da čupa i obli me prljavština odvratne bolesti. Zovnuh vojnika i molećivim glasom zapovedih mu da trči do prve barake i da kaže doktoru da sam opasno bolestan i da odmah dođe. Vojnik odjuri. Na mene napadoše bolovi da mi se činilo smrviće me dok doktor stigne. Ne znam koliko je prošlo vremena; dok je došao, ja sam već nekoliko puta gubio svest.Znam da mi je pipao bilo, znam da je rekao: Aha ona!Znam da je probao da otkači jednu od druge moje noge koje su se u grču bile skopčale i nije mogao.Znam da su me nečim trljali po listovima i grejali bocama.Sećam se da je doktor progunđao kako bi bilo možda dobro da ima kade i vruće vode.Znam da sam skupio svu snagu i svu svest i pitao ga: — Šta je doktore? — Kolera. — Znam.Nego — je li opasno? — Hoćete li istinu? — Hoću — rekoh ja i još jača studen steže moje telo i srce. — Pulsa više nemate — reče doktor. — Slučaj je opasan.Do sutra ste gotovi.Ako želite što da naručite,. — E, e!A ako je neću da umrem!... — rekoh ja, rugajući se i njemu i sebi i smrti, i ako mi nimalo nije bilo do junačenja i do šale. Pomislih na majku — da sam joj bar što napisao.I zašto da umrem od kolere sad posle rata kad treba da se ide kući i kad smo pobedili neprijatelje?Zar na kraju ona da trijumfuje? — Znate šta, doktore, dajte vi meni neki lek, ma i najopasniji.Kad ću već da umrem nemate se čega bojati.Meni se ipak čini da ću izdržati. I on mi je nešto dao. Sećam se jedne strahovito duge noći pune bolova i prljavštine, pune pokušaja da se podignem i nemoćnog padanja na postelju, pune pretnje i molbe, pune užasa i gadosti. Bilo me je strah.Osećao sam da je ona druga što se krije iza kolere tu i da se nagla nad mene.Strah od kuršuma nije strah.Ovaj strah je pun nekog tajanstvenog užasa.Mogao bih reći da je ovo i duševni i fizički strah, a onaj od kuršuma samo fizički.U polusnu i bunilu ja sam drhtao, ali ne od smrti kao prestanka života, već od neke avetinjske smrti u kojoj će se večito produžiti ovaj pun tajne strah.A kad mi je naprezanje od povraćanja sasvim vraćalo svest, ja sam proklinjao i život i smrt i grdio doktora što ne ume da mi pomogne.Zašto nisam poginuo?Zašto kolera da me ovako kao stoku ponizi i smrvi? Sutra ću da umrem. — Dajte mi, doktore, opijuma.Žedan sam toliko da mi se čini od hladne ću vode ozdraviti, ali se varam, vojnik mi donosi s najlepšeg izvora vodu, a ona mi je opora, neukusna, odvratna. On mi nešto sipa u usta. Noć je...Jeste, noć je.Arnauti se predali, pa nam onda spremili zasedu.Mi bežimo, jer bismo inače svi izginuli.Evo nas kod Drima!Treba preći reku, da spasemo život i da dobijemo pojačanje da suzbijemo i kaznimo nevernika koji je dao lažnu besu. — Uže!... komanduje oficir.Zapliva s užetom jedan vojnik.Seče talase ledene vode, a uže kao zmija ide za njim i vijuga se.Odjednom uže stade, vojnik potonu.Skoči drugi vojnik u reku i zapliva.U nemoj tišini jeza je preplavljala duše i tela su osećala studen vode koja okružuje sina neke majke koja se nada i čeka.Bio je već blizu obale.Sve su oči bile napregnute, sva su srca prestajala da kucaju.Odjednom on posustade, diže ruku kao da daje neki znak i nestade ga.Onda iziđe iz redova sam jedan vojnik, opasa se užetom i pođe u smrt.On je snažno mahao rukama i izgledalo je da se i sama reka od njegove hrabrosti zagrejala.I on žurno ispliva na drugu obalu.On je vukao uže i sad su mnogo lakše preplivavali drugi vojnici...I kad su svi bili na drugoj obali, planu vatra i požar obuze celo jedno arnautsko selo.Ogrejte se, smrznuti junaci!... Ja se trzam... čini mi se da sam ja to plivao po hladnoj vodi i da mi je ona ušla u kosti. O, što ne dođe jednom to sutra, da umrem!...Da umrem usamljen, odvojen od ljudi, okužen!.. Opseli smo Vidin.Bugarska je tražila mir.Primirje je, vode se pregovori.Naš oficir parlamentar sa znakom mira sam na konju prilazi opsađenoj varoši, da saopšti neke važne poruke.Odjednom plotun!Opsednuti koji su molili za mir plotunom pucaju na jednog čoveka koji im donosi možda taj mir!Oficir obode konja i sam Bog zna kako ga ne pogodi ni jedno zrno... Taj oficir sam ja...Uhvatiše me i počeše da spremaju neke klješte i sprave za mučenje.Neki kovači u odelu bugarskih vojnika hoće da mi vrućim gvožđem sagore oči.Svuda vatra, a meni je zima od straha. Kolera me je opet probudila iz strašnoga sna.Zašto ja sanjam ono što je bilo ?I zašto se u to meša i ono što nije bilo?Ja nisam parlamentar, ja sam samo rezervni oficir koji se nije ni tukao s Bugarima.Ja sam bio u pozadini.I sad ja sam samo čovek koji boluje od kolere.Ne, ja više nisam čovek. — Doktore, ubite me, ja sam pseto. — Čekajte još malo. — Dok svane? On ćuti.Ja sklapam oči...I vidim čitavu povorku pocepanih vojnika.Vode nas kroz široka polja pokrivena visokim snegom, toliko visokim koliko je letos zeleno i žuto žito bilo visoko.O, zašto gazimo, zašto iz sna budimo ta bela polja pod kojima spavaju sveti grobovi?Bela snežana polja, bela polja što pokrivaju roditelje sanjaju bele svetle snove o budućnosti dece. Kao da negde iz daleka sviće.Ne, ne sviće; to se ona mila osmehuje. — „Manjo, a što su ti tako garave oči?“ — pita je jedan moj prijatelj. — „Nisu; oprala mi nana!“ — i ona ga pogleda osmehom od koga ti se čini da te zavijaju u kadifu. Zaista sviće.Ja sam se razbudio i kažem: — Doktore, ja neću da umrem. — Nećete.Vi ste junak.Povratio vam se puls. Kad je svanulo, bilo mi je bolje.I za tri dana sam ozdravio.Kolera je kao i bitka: napada, besni, mlati jedno kratko vreme i onda stane: tada si već ili pobedilac ili pobeđen. Čuo sam posle da je doktor pričao po Beogradu da nijedan kurjak ne bi izdržao ovakav napad kolere kakav sam izdržao ja. Sedim napolju u hladovini i gledam preko naše niske bašte u kojoj zri grožđe na venac svojih od detinjstva poznatih planina.Kod nogu mi cveta dragoljub i miriše neko gorko bilje.Naša kujnica sva zavijena u divnu lozu zarumenela se već od prve jeseni.Mala Milena igra se pored mene s lutkom koju sam joj ja doneo „iz rata“.I sunce miluje njenu malu, pametnu crnu glavicu.Nad glavom mi se deru vrapci koji ne znaju da je sad mir i da ja želim da ga danas potpuno uživam. Šušnu nešto i na moju polućelavu glavu pade sa starog našeg platana jedan suv list. Zašto sam ja danas melanholičan?Da nije kolera ostavila u duši nekoga traga?Prvo lišće pada, prvi znaci jeseni se javljaju i ako sunce još blješti i greje.I mom životu prilazi jesen.I taj suvi list i drugi koji za njim dolaze liče mi na mašte i na nade koje su se sveže i zelene dizale nebu, da posle suve padnu u moju poluopustelu dušu. Jesen dolazi.Jesen je — umiranje. Dolazi moja majka i smeši se.Ona sa sedim vlasima ne tuži što je došla jesen: ona se raduje što sam došao ja i što smo mi pobedioci. Evo jednog suseda.On hoće kafu i priču o koleri.Ja je već po peti put pričam, A moja majka, služeći moga prijatelja, okreće se upola meni i sa očima punim skromne, povučene sreće i kaže mi: — Bilo ti prestalo, doktor reče da ćeš da umreš, ti se prepade, srce štrecnu, zakuca, bilo se povrati i — ostade živ... — Majka, na svetu nema nežnosti. — Šta je, manjo? Mala je stala preda me i osmehuje se.Blistaju beli zubići i rumene se crvene usnice.I čini ti se da tu negde u blizini cvetaju višnje i da odmah sazrevaju te višnje.A u očima joj peva jedna pesma: Ne budi tužan.Pogledaj mene.Ja sam proleće.Život je lep, život je mlad, život se obnavlja.Budi veseo. Ona ne zna šta govore njene oči i koliko je lepa i koliko mi je draga i od toga što ne zna još je lepša i još mi je draža. Ona me ozbiljno pita: da li možda volim da danas u praznik obuče lutki drugu haljinu, jer se ova koju sam joj ja kupio malo isprljala? — Majka, ostavite se vaših podrugljivih šala, pa mi pomognite da rešimo ovo važno pitanje. Uključeno u ELTeC korpus 2021-03-22 Štamparija Supek-Jovanović i Bogdanov, Novi Sad M. M. NIKOLIĆ S. B. Cvijanović — Beograd Ušao sam u salon.Gospođa Stojanović je ostala na vratima u razgovoru sa nekim mladićem koga nisam poznavao.Bacio sam jedan pogled po celom društvu koje se rasprštalo u velikoj dvorani po dvoje, po troje, po četvoro.Uza sto za čaj stajao je sam jedan čovek.To je bio Milan Đorđević.Odavno ga već nisam video, a tako sam ga voleo.Drugovali smo pre nekoliko godina i bili smo zajedno iz dana u dan.On je mene tražio više nego sve ostale drugove, dopadao sam mu se bolje od njih, ne znam ni sam zašto.U Parizu smo bili zajedno, stanovali smo u jednoj sobi, živeli smo skučeno, studentski.Bio je često ćutljiv, ali do granica iskren.Ja sam mu, istina, vrlo često poverovao svoje najprisnije stvari, no se nikad nisam bojao ni da će on o tome kome šta reći, ni da me neće razumeti, jer sam ga poznavao.On je imao mnogih osobina koje drugi nisu imali.Bio je do sitnice pažljiv prema drugome, pa ma ko to bio, bio je stalan u jednom započetoj stvari, pa ma šta to bilo, imao je jaku, svesnu, zdravu volju — uvek je znao šta je hteo.Bio je bolji od mene, ali sam ga zato ja voleo i cenio. Prišao sam mu naglo preko salona i ne obzirući se više na ostale prisutne, pružih mu srdačno ruku.On se kao malo trže, no, kad me vide, oči mu se zablistaše, usna zadrhta, bio je nesposoban da govori, samo je mucao: „Ti! ti!Ja sam te dugo tražio...“ Posle smo seli u ugao.Razgovor je bio prvo zategnut: nismo znali s koga kraja da počnemo.On je s vremena na vreme jednako ponavljao: „O, brate! kakva sreća!Ko se nadao da ćemo se opet naći?Tako volim što sam te video!Razgovaraćemo i biće mi lakše, jer sam ovde potpuno sam...“ Pričao mi je kako je još u državnoj službi, kako nije polagao advokatski ispit, kao što je mislio, i kako se čak nije pomakao odande gde je bio. — „Još sam pisar prve klase!Dalje neću ni da idem.Šta će mi sudijski ispit?Na advokaturu više i ne mislim...“ Dok je on govorio ja sam ga pažljivo posmatrao i nalazio sam da se mnogo promenio.Ostario je nekako.Ja sam ga ranije poznavao mnogo drukčijeg.Bio je življi, pun volje, nade, pun snova o budućnosti.A sad, kad je ta očekivana budućnost došla, on je umoran, oseća neku dosadu od života, nema više nikakvih težnji.I fizički se mnogo promenio.Kao u duši, tako mu se i na licu ogledao neki umor, dosada.Oči su mu bile crne i fosforasto sjajne, kao i pre, ali sad nekako mrtve i utonule, duboko u njegovu mršavu glavu.Obrazi su mu bili upali, žuti, grubi, usne skoro modre, čelo nabrano i ćelavo. On je primetio da sam ga ja posmatrao. — „Vidiš kako vreme po koga od nas može brzo da uputi u starce?Sad niko ne bi rekao da smo drugovi; izgleda da sam ti stariji brat.No ipak sam srećan što sam te našao, srećan sam što ima jedan čovek koji će me razumeti, jer ti me poznaješ.Tebi mogu sve reći, kao što sam ti i pre govorio.Ti si jedini u koga još verujem.“ Njegovo lice se kupalo u bolu, koji je za mene još bio tajna.Ja sam još i ranije slutio da on može mnogo da pati.Poznavao sam ga mladog i bujnog, ali je još onda, sećam se, bilo kod njega nečega melanholičnog.Bio je tada radoznao kao i ja, ali Pariz za njega nije bio što je bio za mene.On je posmatrao i to je sve.Tada je, koliko se sećam, sanjao o sreći. — „Tamo u našoj zemlji, daleko od ovog haosa koji zaslepljuje i u kome život teče brzo kao oluja“, govorio je onda Milan Đorđević, „tamo ću ja da se vratim i da budem srećan.Tamo me čeka iskrenost i ljubav, tamo me čeka svežina i život...“ Međutim ja vidim, da je ambicija njegovih nestalo, da je on pao sa visine svojih snova u neku grubu realnost koja ga je pomirila sa sudbinom.I on nije roptao.Mirno je primio sve i samo je odmahivao rukom kao hoteći da kaže: „Neka ide sve kako je pošlo!Sad mi je svejedno.“ Ponavljajući neprestano, da sam ja jedini u koga on još veruje, uhvatio me je za ruke i govorio je, govorio je i žalio se na život.Nije se žalio zato da ga ja sažaljevam, nego prosto zato što više nije mogao da trpi, a da ne kaže nikome šta sve oseća. — „Ti znaš da sam ja voleo i koliko sam voleo.Ti se sećaš kako sam ti sa zanosom govorio o svojoj ljubavi, koja je bila velika i vedra...Danas je sve drugo, danas je sve prošlo...Ta ogromna, ta beskonačna ljubav je umrla...I ja sam je oplakao.I još je oplakujem, ali suza više nema...“ Oči mu se najednom zamračiše, on postade turoban.Onda opet pređe rukom preko potamnelog čela i odmahnu glavom. — „Teško mi je što sam usamljen.Ja retko s kim progovorim po koju reč.A osećam potrebu, neodoljivu potrebu, da još ko pored mene oseti ono što ja patim, da još ko učestvuje u mom bolu...Ti si dobro došao...Neću da govorim, to bi me jako uzrujalo, ali ću ti dati da pročitaš sve što sam napisao.Pisao sam o sebi i o njoj.Sve sam kazao iskreno, bez ustezanja, jer sam pisao za sebe...“ Izišli smo zajedno iz salona. Uskoro smo koračali jedan pored drugoga uskim i rđavo osvetljenim ulicama jednog beogradskog predgrađa.Išli smo duž zidova i jarkova punih vode, dok su naše pognute glave primale sitne kapljice sumorne jesenje kiše.Dugo smo tako šljapkali po baricama menjajući pravac, dok se ne zaustavismo pred jednom niskom kućicom.On uđe na mala stara vrata, koja su promuklo škripala, a mene ostavi napolju.Malo zatim vrati se i bez reči pruži mi jedan svežanj hartije, stište mi ruku i zalupi za sobom vrata... Taj svežanj hartije bio je njegov dnevnik, dnevnik jednog srca koje je umelo mnogo da oseti i koje je mnogo patilo, dnevnik jednog čudnog života koji je bio promašen. Na koricama je stajalo njegovo ime, a ispod toga godina 1899.Odmah na sledećoj strani, njegovim sitnim rukopisom počinjala je priča o njegovom životu. V. — Januara 1899. Potpuno sam usamljen.Došao sam ovde da nastavim gimnaziju, što nisam mogao u Beogradu zbog majke, koja nije mogla da podnosi veliki trošak u prestonici.Ovde imamo svoju kuću, a treba štogod zaštediti za moje docnije školovanje. Do sad mi se sve činilo da sam razumevao sve svoje postupke, da sam razumevao sebe.Sad odjednom ja više sebe ne razumem.Nalazim se u jednom duševnom raspoloženju koje mi je toliko neodređeno i nejasno, da ne umem da ga opišem.Osećam da u meni nešto radi, nešto hoće, nešto zna i ide nekuda, vodi me...Ali ne razumem...Zato i hoću da pišem. Mesto u koje sam skoro došao izgleda mi do zla boga neugodno za život: malo, mrtvo, prljavo...Niske i stare građanske kućice, radnjice na čija se vrata jedva ulazi, razočarale su me svojom bedom.Razriveni zidovi, kaljave ulice, prozori čija su stakla zamenjena pendžerlijom: sve daje sliku siromaštine i tvrdičenja.Preko celog dana slušam čekić koji lupa o nakovanj jedne kovačnice tamo na kraj ulice.I ova bi slika bila bez pokreta i mrtva, da ne prođu po gde koja kola natovarena drvima, i ne rasteraju džandrljive vrapce sa uličnog blata. Gimnazija nije daleko od moje kuće.Glomazna, sumorna građevina sa mnogo prozora, prosta s lica i sva pocrnela od starosti.Hodnici su dugački i tamni i odaju neki zadah koji je svojstven ovakvim zdanjima. Prvi dan na časovima ostavio mi je nesnosan utisak, jer sam i ovde kao i svuda na drugom mestu naišao na iste stvari: profesori su i ovde bili ukrućeni i strogi, đaci veseli i dobri drugovi, ljubazni i prijateljski raspoloženi prema novodošlome.Među đacima ima mnogo seljačkih sinova iz okolnih sela, koja su kao lastina gnjezda pripijena uz litice obližnjih planina.Ovi me novi drugovi zanimaju i interesuju: ćutljivi su, možda sanjalice, mirni i vrlo prilježni. Ovaj mir i jednostavnost urednog malovaroškog života toliko su mi dosadne, da sam skoro izgubio volju na život.Ja ništa ne radim, jer mi je ono što se predaje na časovima veoma nesnosno i sve mi se čini da to nije tako, kao što profesori govore.Nigde ne mogu da se razonodim.Đaci, moji drugovi, ne umeju da žive ni da se provode onako dobro i veselo kao oni iz Beograda: oni unose suviše napora u školski rad i ne znaju da traže i da čekaju trenutak, kad mladost daje najzanosniji miris svoga cveta... I okolina mi čak izgleda ružna, planine gole, stenje bez lepote, vrhovi bez draži. U razredu sam po čitave časove nepomičan.Gledam u nastavnika, ali ga ne vidim, naginjem se da ga bolje čujem, ali njegov glas ne dopire do mojih ušiju.Moje su misli daleko...One lutaju tamo ka sjajnom i srećnom Beogradu, punom veselosti, žagora i radosti...Volim da preturim u glavi one sitne stvarčice iz velikovaroškog đačkog života, da se setim mnogih tako različitih trenutaka iz jednog samo dana provedenog u prestonici... Sedamnaest mi je godina...Osećam potrebu da volim i da budem voljen, da okušam nepoznatu ljubav, da idem usamljenim stazama gde samo duše govore, da okusim prvi put ono što se naziva životom... Ako nisam u školi ostajem kod kuće zavaljen u udobnoj stolici pored peći čije puckaranje jedino uznemirava sobni mir.Tada posmatram kroz prozor, na kome je hladnoća iscrtala čudnovate šare, pahuljice snega koje lebde na sve strane.Tako po ceo dan provodim posmatrajući, kako vetar namešta i premešta snežnu prašinu na krovu jedne skromne kućice preko puta moje...Jednom, pri prolasku preko ulice, čuo sam, da tu stanuje jedna udovica sa svojom kćerju. Krajem januara. Ja osećam da sam bolestan.Melanholija je jedna bolest, strašna bolest... Život se nastavlja iz dana u dan bez promene, skoro tužan...Svakog dana u isto vreme odlazim u školu i vraćam se u podne.Provodim po čitavo posle podne u svojoj sobi za rad, posmatrajući sneg, led i njihovo nemirno okretanje u vetru.Gledam ove predstavnike zime i osećam nešto hladno kao i oni što mi obavija srce... To ne znam... Nebo je oblačno.Olovni oblaci jure se po skoro crnom nebu, spajaju se jedni s drugima, rasipaju se u pramenove, pa opet gomilaju prekriljujući ceo horizonat.Vetar se razbesneo gore no ikad, pa fijuče i zviždi kroz ogolelo granje pocrnelog drveća, raznoseći talasima sitnu i bockavu snežnu prašinu.Ja sam, kao i ranije, tužno raspoložen i mirno posmatram sumornu sliku zime čijoj se vladavini približava kraj.Ja odmaram svoje zamorene oči na širokoj ulici pokrivenoj belim ćilimom snega, na čijoj se sredini vide crne, kaljave brazde od skoro prošlih kola. Upravo prema meni je niska stara kućica sa visokim drvenim krovom pokrivenim snegom.Pod tom ogromnom kapom beli zidovi još niži izgledaju, a dva mala prozora u svojim plavo obojenim okvirima izgledaju kao dva setna plava oka kakve starice.I pored sve svoje starosti i majušnosti ova je kućica lepa: njena usamljenost i mirnoća imaju izvesne draži, a njena prostota ima u sebi nečega ljupkog. Kad se zadubim u pažljivo posmatranje izgleda mi kao da i stara kućica gleda u mene.Ja je volim zato što je čista, a njena lepota mirno prima moje umorne poglede koji traže odmora.Ali me ova mala utešiteljka razonodi samo za jedan trenutak, jer čim potom dignem oči, ugledam gole grane stogodišnjeg oraha, koji se njiha i krcka pod teškim udarcima razbešnjenog vetra, a odmah iza njega tamno i hladno nebo daje mi strašan utisak surove zime i smrti... Februara, ponoć. Sivkasti dan sve je više tamneo.Ja sam sedeo podlakćen pored svog prozora i misli me odvukoše u sanjarije...Učini mi se kao da gledam proleće...Osmejak veselosti blistao je na sve strane, šuma je bila ozelenila, livade preplavljene bujnom travom i išarane hiljadama sitnih cvetaka...Opojni zraci onog životvornog proletnjeg sunca rasipali su se po prirodi koja buja.Šetao sam ne znam gde, mesto mi je bilo nepoznato, ali sam se osećao tako prijatno, da su mi se grudi širile do granica, da upiju što više tog svežeg i čistog vazduha prirode koja se rađa.Pogledi su mi lutali na sve strane primećujući uvek po nešto novo, veselo, privlačno...Primetih šumu i pođoh joj, potrčah joj u naručja.Šušanj svežeg lišća postupno mi je dopirao do ušiju, slušao sam skladno izvijanje slavuja praćeno slatkim cvrkutanjem ostalih tica.Lagano sam koračao, kroza šumu.Bio sam srećan i zadovoljan u hladu velikog drveća i prodirao sam sve dublje očaran lepotom prirode.Šum žive vode od nekud dopre lagano do mene i ja se uputih u tom pravcu.Uskoro primetih šumski potočić bistar kao detinje suze koji se čas gubio između žbunova, čas se pojavljivao vijugajući preko zelenih proplanaka, koji su se prostirali preda mnom.I trava njegovih obala obilna i meka povijala se blago pod nježnim milovanjem lakog povetarca.Išao sam duž potočića gledajući u njegove bistre talasiće, koji su šaputali isprekidane i slatke rečice koje ja nisam razumevao i ako mi je od njih duša bila opijena...Najednom primetih svileno stado ovaca koje je lagano paslo u hladu.Uz jedan veliki hladovit hrast beše se navalila, pa i zaspala jedna mlada pastirka....Ja joj se približih na vrh prsta, da je ne bih probudio...Bila je divna!..Još nikad do sad nisam video tako lepu devojku.Njeno je lice bilo lepo i sveže, njene tanke usnice bile su otškrinute otkrivajući dva bela i zdrava zuba, a njeno je nevino čelo bilo prekriveno crnim kovrdžama njene bujne kose...Izvezeno malo jeleče bilo je raskopčano i ja sam video kroz tanko tkivo košulje dve ružičaste jabuke koje su se odmereno dizale i spuštale...Suknjica joj bila malo podignuta otkrivajući mojim pogledima mala stopala i listove sve do kolena, koja su se, tako lepo okrugla, bila i šćućurila između nabora bele košulje...Ja klekoh pored nje i pritiskoh joj jedan vreo poljubac na usne; ona uzdrhta, probudi se i otvori dva crna i sjajna oka kao dve žeravice koje su mi sagorevale srce... i ona se smešila...Ja je zagrlih i pritiskoh na grudi obasipajući joj poljupcima usne, oči, čelo...Strast je buktala u meni...I ja već prinesoh svoje drhtave ruke njenim nabujalim grudima... ali lepa crnpurasta iščeznu, potočić prestade da žubori, stado se izgubi u tami i pred mojim se očima ocrtaše čudne šare moga smrznutog prozora i senka stare, niske kućice preko puta mene...Čuh da neko zalupa na moja vrata i ugledah, okrenuvši se, moju majku koja uđe noseći u ruci upaljenu lampu. Februara, jutro. Sinoć opet nisam mogao da zaspim vrlo dugo.Pisao sam duboko u noć, sve dok nisam osetio da sam umoran.Po svršenom radu bacim pogled napolje gde je još uvek stajala niska kućica sva bela od snega, a kroz jedan njen prozor prodirali su slabi zraci neke svetiljke.Legoh i s mukom zaspah.Dugo sam slušao zviždanje vetra, gluho ječanje starog oraha čije su opružene grane krckale pod surovim udarcima februarskog vetra.Slušao sam i mislio...Mislio sam o sebi, o svom životu, o prošlosti, o budućnosti.Sve je bilo mutno: ono što sam preživeo bilo je detinjstvo kratko i bezbojno.Tu sam se sećao pojedinih momenata koji su učinili na mene jak utisak.Sećao sam se oca, njegovog blagog osmeha.On me je mnogo voleo.Sećao sam se njegove smrti...Majka je dugo i gorko plakala, a kad sam je zapitao gde je otac, ona mi je kazala, da je otputovao daleko, vrlo daleko i da neće da se vrati, nego da ćemo mi, malo docnije, ići kod njega, da ga nađemo.Ja nisam razumeo.Bio sam naviknut na očeva odsustvovanja, i tek docnije shvatio sam smisao majkinih reči i tek mi je onda bilo žao što nikad više neću videti svoga dobrog oca.Dok je otac bio živ ja sam već bio pošao u školu, bio sam već počeo da čitam.Po njegovoj smrti ostalo je nešto gotovine, što je poslužilo mojoj majci da se izdržava i da me školuje.Ona se jadnica, mnogo mučila, i sad se muči, ali sad joj je lakše, jer vidi da sam ja već stao na snagu i da ću skoro i školu završiti... U budućnosti nisam ništa video.Znao sam da treba da svršim školu i da prihvatim staru majku, ali sam imao neko čudno osećanje u sebi, neku tešku groznicu, koja je činila da sve olako shvatam.„Hoću da uđem u život!“ govorio sam sam sebi, ali su mi se odmah stavljala pitanja: „Kako da uđem u život?Šta je život? ja, dakle, nisam u tom životu, kad imam toliku želju da stupim u nj?Zašto li to mora da se menja način života?Zašto bih ja tražio neki novi život kad sam vrlo dobro pokraj svoje dobre majke?“ Posle ovih pitanja, na koja mi je bilo nemoguće da odgovorim pade mi na um jedna, ne sećam se čija, misao: „Život je staza... pokrivena trnjem, ali se u tom trnju po gde-gde nađe neka mirisna ruža...U tome i zaspah, i celu noć sam snevao o toj stazi, na kojoj sam želeo da što skorije napravim bar nekoliko koraka... Ovaj dan je malo svetliji od ostalih, ali je zato hladniji.Sneg koji je počeo da se otapa, sledio se po po putu i blista kao kristal.Ja sam išao polako gledajući preda se i ne misleći ništa. Ušavši u svoju sobu i ostavivši knjige na sto čuh neki razgovor u susednoj sobi i zaključih da je to, mora biti, neka poseta.Otvorih vrata i polako uđoh.Pored moje majke sedela je jedna gospođa u srpskom odelu.Bila je crnomanjasta i vrlo lepa, u punoj snazi svoje lepote; imala je oko trideset i pet godina.Ja se ljubazno poklonih pri ulasku, a moja mi mati predstavi gospođu Jokićku. Gospođa Jokić mi beše pružila ruku koju ja prihvatih, pa zatim sedoh prema njoj. — „Zar vi, gospođo, sami stanujete u onom lepom kućerku preko puta?“ rekoh ja, koliko da nešto kažem. — „Da gospodine, sama... sa svojom ćerkom.“ — „A, da...Da znate samo koliko ja volim vašu kućicu!Po čitave dane je posmatram sa vrlo velikim zadovoljstvom.Mnogo mi se dopada.“ Ona je govorila o svojoj kućici, o svom životu, negdašnjoj sreći, od koje joj ostaje još samo jedna kći... — „Treba da vidite moju Sonju...“ Dok je to govorila gledaše mi pravo u oči.Mene podiđe jeza...Taj sam pogled još jednom video... da, sećam se... te krupne, crne oči... taj osmeh, usne, zube... to čelo sa pramenom crne kose, koji se đavolasto spuštao do obrva... da, ja sam sve to video onda u snu budan, na prozoru... to je bilo...23. februara... da, sećam se...Ceo san mi izađe pred oči, svi trenutci se odigraše još jednom pred mojim očima.Ja se jedva uzdržah da joj ne skočim o vrat. Kad se gospođa Jokićka podiže da ide, moja mati izađe, da je isprati, a ja uleteh u svoju sobu, koja je bila neosvetljena, i bacih se na postelju.Užurbano sam disao, srce mi je strašno udaralo, tako da sam njegove udare čuo kroz glavu kao lupanje čekića.Vatra me silna obuze svega, da pomislih da ću poludeti ili umreti toga časa.Gledao sam u mrak razrogačenim očima i jednako sam video lepo lice gospođe Jokićke, njene sjajno crne oči, njena dva reda belih divnih zuba, rumene usne, crnu kosu i aleni fes, vitko telo i fine pokrete, koji su me zanosili, opijali, oduzimali mi svest. Vidim je u uglu svoje sobe gde stoji i ljupko se smeši.Ja joj prilazim.Osetim njen dah i jedan tih poljubac, koji mi ona pritiska na čelo.Na mah se trgoh, protrljah oči i ugledah svoju majku gde stoji pored postelje držeći u jednoj ruci moju vrelu ruku, a u drugoj lampu. — „Šta ti je, sine?“ zapita me mati zabrinutim glasom, naslanjajući svoje usne na moje čelo koje je još gorelo. Ja se malo osvežih, otvorih bolje oči i odgovorih joj dižući se s postelje; — „Ništa, malo imam vatre...“ Mati je bila veoma zabrinuta i htede da zove lekara, ali joj ja ne dadoh.Odmah sam legao i uskoro zaspao. Sanjao sam nju...Na mome stolu čkilji uvrnuta lampa, a više moje glave malo kandilo pred ikonom Sv. Nikole.Vlada potpuna tišina.Vreme je tiho, samo se čuje puckaranje vatre u maloj peći... Meni se učini kao da čujem hod u susednoj sobi, te se podignem malo i oslušnem...Zaista, neko je jedva čujno prelazio ubrzanim koracima i... vrata se polako otškrinuše...U sobu uđe jedna ženska prilika umotana u veliki beo šal.Ona stade pored vrata, zbaci s glave šal i ja ugledah... gospođu Jokićku...Ona me gledala svojim lepim očima, koje su sijale, kao dva draga kamena, od odbleska moje lampe.Meni glava klonu na uzglavlje...Ona je stajala nepomična pored vrata i nije skidala očiju s mene...Ja htedoh da govorim, da pitam, da je zovem, ali mi se jezik oduzeo, tako da ne mogadoh pustiti ni glasa. Ja samo pružih ruke k njoj...Njoj se na licu ukaza onaj božanstveni osmeh, i ona stupi malo bliže... sede pored moje postelje, uze me za ruku i nežno je milovaše...Ja se nagoh prema njoj...Ona htede da me poljubi u čelo, ali ja podmetoh usne.Ah, taj poljubac je bio beskrajan...Ja sam milovao njenu divnu kosu, i obesivši joj se obema rukama o vrat stegao je čvrsto uza se i pio joj sa usana poljubac za poljupcem.Ona se smešila i ljubila me strasno... Odjednom, ne znam kako, mi više nismo bili u mojoj sobi...Sedeli smo jedno uz drugo na svežoj zelenoj travi...Bilo je leto... meni je bilo vrućina, te skidoh kaput; gospođa Cana mi ga opet baci na leđa, i reče mi, da tako mogu da ozebem...Ja naslonih glavu na njene grudi, tako tople i ugodne, i pod svojom rukom osetih glatku kožu njenih dojki...Ona se na mah trže i vrisnu; ja skočih i... probudih se... Osvrtoh se po sobi i videh da se napolju već počelo svanjavati.Peć je monotono caktala, a jadna moja majka navalila se na jednu stolicu i tako zaspala.Digoh se polako da potražim štogod, te da joj prebacim preko leđa, ali se ona probudi. — „Lezi, sine, nemoj da ti opet bude teško kao sinoć.“ — govoraše mati polažući me u postelju i mećući mi oblog na glavu. Sirota mati!Ona je celu noć bdila nada mnom... Ona sede pored mene na postelju i pitaše me šta me boli, kako se osećam sad, da mi nije još teško...Ja joj odgovorih, da mi sad nije ništa, osećam se potpuno svež, samo me sinoć bolela glava. Na moju veliku molbu, jedva mi dopusti da ustanem i da odem u školu. U školi se život nije menjao.Profesori su na svima časovima nešto dokazivali; đaci se smejali, govorili, pisali... 12. marta. Po podne sam sedeo u svojoj sobi i čitao jednu knjigu kad majka uđe. — „Hoćeš li da me pratiš do gospođe Cane?Pozvala nas je danas da odemo oboje?“ Ja se kao zbunih, iziđe mi pred oči ceo san koji sam snivao onu noć posle posete gospođa Canine, ostah jedan trenutak kao razmišljajući, i izustih jedno: — „Hoću!“... Gospođa Jokićka je bila veoma ljubazna. — „Već danas, vidite, imamo malo lepši dan.Počelo je proleće“, primeti domaćica. — „I ljubičice sam jutros video“, rekoh ja pored odobravanja moje majke, koja poče objašnjavati gospođi Jokićki, kako će sad odmah sve da cveta i kako će godina biti rodna.No lepa domaćica pređe preko njenog odgovora i obrati se meni: — „Zar već ima ljubičice?Kako bih volela da je vidim!“ To je bilo dovoljno.Ja skočih i pođoh kući da donesem kiticu ljubičice koju sam jutros kupio i ostavio na svoj sto.Iza već zalupljenih vrata čuo sam jedno: „Ta nemojte ići!“, ali se nisam osvrnuo.Za trenutak sam se vratio, držeći u drhtavim rukama nekoliko cvetaka nježne ljubičice.Pružio sam joj ih bez reči.Ona ih uze dodirnuvši mi olako ruku, pomirisa ih i pruži natrag.Ja je pogledah. — „One su za vas, draga gospođo“ .. Ona se osmehnu. — „Nisu baš za mene, no neću da ih odbijem...Tako su lepe!..Daću ih Sonji kad dođe“... Ja ućutah. Moja je mati pitala za kćer.Ona je bila izišla sa jednom drugaricom da šeta, ali će odmah da se vrati, jer joj je mati kazala da će doći jedna poseta. — „Ali joj nisam htela kazati ko će doći!“ okrete se meni gđa Cana, „i mala će se jako iznenaditi“... Ja sam je gledao, nemo gledao, i nisam ništa više čuo.Video sam da su njene usne radile, ona je govorila i njene su oči sijale, nekako zadovoljno sijale. — „A, evo, je!“ I ja ustadoh. Na vratima se ukaza jedno devojče od svojih šesnaestak godina, lepo, veoma lepo, ali nije bilo kao mati... Prišla je da se pozdravi.Video sam da ima velike plave oči, lepe, ljupke usne, nježan osmejak.Cela je bila umiljata, sveža, prijatna.Njenim pristupom u meni se poče nešto kidati.Osetih da je maglu moje strasti prema materi kćer rasterala svojom nevinošću.Bio sam se zagledao u malu plavušu, ali opazih da me gospođa Jokićka posmatra.Pogledah je.Na njenom je licu sad bilo nečega čudnovatog.Oči su joj bile tamnije, izraz lica setan.Ona najzad lagano zaklopi oči, malo zabaci glavu, zatim pogleda u Sonju koja je nešto razgovarala s mojom majkom i, sa jednim usiljenim osmejkom na licu, reče: — „Vidite kako ja imam već veliku ćerku!“ Sonja me pogleda.Ja oborih oči i osetih kako me u grudima nešto potmulo zabole kao da mi je neko provukao hladan, oštar nož. Strasti beše nestalo. Ja više nisam voleo. 13. mart. Video sam Sonju na ulici.Zaustavila me je da razgovaramo.Bila je u društvu sa jednom drugaricom. Olga Nikolajevićeva!Ime mi je poznato.Setio sam se.Aca Dimić mi je mnogo o njoj govorio.Znam da ju je voleo, razume se na svoj način.Ona je bila lepa, smeđa, imala je „sanjalačke oči“ i veliki miraz, kao jedinica kći trgovca Nikodija Nikolajevića.Aca Dimić je bio najčešće sa mnom ma da je bio mlađi po školi.Voleo sam ga zato što je bio vrlo veseo i duhovit, no u dnu duše je bio krajnji materijalista.Sećao sam se jednog razgovora s njim.Govorio je o Olgi.Užasno je izgledao kad je naglasio da Olga ima „sanduče s napoleonima“.. — „Hoćete da dođete kod mene danas po podne na čaj?“ upita me Sonja i naže svoju nasmejanu glavu na jednu stranu.„Doći će i Olga, pa će te nam praviti društvo“. Primih i rastadosmo se. Po podne sam otišao odmah pošto sam video da je Olga stigla.Gospođu pri ulasku nisam video, i kad sam zapitao Sonju, kako je gospođa, odgovorila mi je, da ima posetu, jednog starog prijatelja: — „To je, znate, potpukovnik Pavlović“. Ja se ujedoh za usnu. Još sam osećao, kao neko podzemno tutnjanje posle zemljotresa, eksplozije i trzanja jedne strasti koja je bila u agoniji.Potpukovnik Pavlović!Ko je to? No valjalo je preći preko toga, jer sam osetio na sebi ispitivački pogled male Sonje.Ostavio sam se vihoru koji me je nosio neznano kuda.Slegao sam ramenima pred rebusom svoje sudbine. Po podne sam proveo prijatno.Sonja me je osvajala.Sve mi se više dopadala.Počeo sam je bolje zagledati i jedva sam dolazio k sebi imajući tek sad pred očima istinsku Sonju, onu lepu, plavu Sonju, onu nježnu, nevinu Sonju, ono dete koje me je opijalo, zanosilo, očaravalo...Mnogo sam razgovarao sa Olgom, i ona je prilično privlačila moju pažnju, ali je sad bilo sve svršeno.Ja sam bio spasen. Pri rastanku Sonja je bila ljupka, divna; Olga mi je upravila neki pogled čije ja značenje nisam mogao da shvatim. Posle večere sam sedeo za stolom pred jednom knjigom, kad u sobu uđe Aca Dimić.Dobro je bio došao.Ispričao sam mu svoje posle podne.On je to već znao jer je sreo Olgu kad se vraćala. — „Ona je nešto počela da hladni!“ reče Aca i zavrte glavom „, a ja je sad tek sve jače i jače volim...“ Lepo martovsko jutro. Sunce je prilično toplo, a voda od snega koji se topi kaplje sa krovova starinskih kućica.Vrapci veselo cvrkuću po strejama i u velikim jatima sleću na sred ulice praveći ogromnu graju.Seljančice iz okolnih sela pronose kitice ljubičice i visibabe.Priroda se budi. Jutros sam ustao ranije no obično otvorio sam svoj prozor i posmatram rađanje sunca iza još golih grana starog oraha preko puta. Melanholično sam raspoložen.Razmišljam o onome što sam doživeo juče.Nisam mnogo razumevao šta se događalo. Danas po podne sedeo sam pokraj svoga prozora i odmarao oči na lepoj kućici preko puta, kad videh gđa Canu gde pređe preko ulice i uđe u našu kapiju.I nehotice mi se ote jedan uzdah, dubok i pun osećaja. Vrata između moje i mamine sobe bila su otvorena.Moja mati je sedela pognuta za stolom i šila nešto kad joj ja rekoh da ide gđa Cana.Ona se diže i iziđe da je pričeka. Uskoro obadve uđoše i sedoše jedna pored druge.Ja priđoh te se pozdravih, zatim izjavih da imam da radim, te se vratih u svoju sobu zatvorivši za sobom vrata. Svako po podne njih dve su provodile zajedno kao dobre prijateljice u razgovoru, bez svake sumnje, o prošlosti.Verujem da je gđa Jokićka poznavala istoriju cele naše porodice, jer jednom, sasvim slučajno, čuh da moja majka priča o njenom nekom dedi koji je bio knez od Rudnika za vreme Turaka...Tako sam ih i sad ostavio njihovom tihom razgovoru i uzeo da čitam. Malo potom čuh Sonjin glas u susednoj sobi.Govorila je majci o nekom koncu koji je kupila za vez, šalila se.Najzad upita za mene. — „Tu je“, čuh gde reče moja mati. — „Čita, radi.Baš je vredan vaš sin.Idem da vidim šta radi“. Vrata se polako otvoriše i ona stupi unutra.Ja sam bio leđima okrenut prema vratima i napravih se da nisam čuo da je ona ušla, već zabodoh nos u knjigu.Ona mi priđe iza leđa.Ja osetih njenu blizinu... njen dah...Zatim mi pritište svoje nježne ručice na oči čekajući da pogodim ko je. — „Sonja!..To ste vi, Sonja!...“ uzviknuh ja hvatajući je za ruke i skidajući ih s očiju. Ona se slatko smejala. — „Pogodili ste!...Šta to radite?Čitate po ceo dan...Dokle ćete?...“ — „Mora se...“ odgovorih ravnodušno, „a šta bih drugo?“ — „Pa hoće li skoro da bude gotovo to što ste sad počeli?“ — „Kako gotovo?“ — „Pa tako...Hoćete li malo da mi pravite društvo, da šetamo?Tako je lepo...“ Ja nehotice slegoh ramenima. — „Hajdete, hajdete!“ ponavljala je ona i uze me za ruku, te me diže sa stolice, zatim mi utrapi u ruke gornji kaput i okrete se majci: — „Mi ćemo malo da prošetamo..." Mamice se osmehnuše i mi iziđosmo. Pođosmo nekoliko koračaji u ćutanju. Njoj se nije ćutalo.Ona je bila vesela, razdragana bujnom prirodom i htela je da govori, da priča, da ćereta...Ja sam bio ćutljiv.Bio sam povučen u sebe... — „Što ste uvek tako ćutljivi... kao da ste nešto tužni?“ blago reče Sonja metnuvši ruke na leđa i posmatrajući me sa strane onim krupnim plavim očima. — „Pa...“ mrmljao sam, „ne mogu ni sam sebi to da objasnim...“ Ona malo zaćuta, kao da je u svojoj maloj glavi tražila smisao mojih maglovitih reči. — „Nemojte biti tužni!Hajdete da razgovaramo“, reče odjednom. — „Da razgovaramo...“ — ponovih ja čisto nesvesno, kao u nekom bunilu, čudeći se i sam šta mi je. Ona je govorila, govorila...Smejala se, govorila, i ja sam se smejao s njom zajedno i tako je potsticao da još govori.Najzad ona ućuta i ja sam ćutao. Nešto se je čudnovato u meni odigravalo.Neko mi je čudno predosećanje strujalo kroz nerve i ja sam osećao da se nešto dešava.Pored mene je išla Sonja mirno i izgleda da je nešto razmišljala.Gledao sam je dugo.Bila je pogla glavu...Osetio sam da je volim, da je želim, da ona za moj život predstavlja neku činjenicu, nešto što me je očekivalo, što je moja sudbina stavila na moj put.Sudbina... da, mogućnost?... slučaj?... ko zna? Već smo prošli i poslednje kuće varoške. Levo i desno videla su se polja, pašnjaci, livade, a malo tamo dalje brda i planine još pokrivene snegom.S obe strane puta drveta su već pupila.Pored drveta na telegrafskim žicama veselo su žagorili vrapci radujući se prvom toplijem danu... I ja sam počeh bivati raspoloženiji i veseliji.Punijim grudima udisah čist poljski vazduh i radosnijim očima posmatrah lepu okolinu koja se počela buditi...Osetih neku razdraganost u duši, neku veselost... Desno od puta pred nama ukazivala se jedna stara pastirska kolebica, a iza nje šuma. — „Hajdemo tamo!“ — reče mi Sonja.„Ima gde da se sedne, pa ćemo se malo odmoriti.“ Ona veselo potrča napred a ja za njom.Trčali smo tako putem, zatim kroz travu dok ne stigosmo do kolebice.Bili smo oboje zaduvani, a ona se smešila. — „Ovde ćemo sesti,“ reče Sonja, „vidite kako je lepo.“ I zbilja bilo je jedinstveno. Mala kolebica opletena prućem ovde-onde oblepljena blatom, bila je sasvim prazna.A pred njom je ležalo oboreno jedno debelo drvo lepo otesano na kome se moglo sedeti. Ona tu sede. — „Ovde je veoma prijatno...“ — „Zar ne?“ — „Samo će sunce skoro zaći, te će vam biti hladno...“ — „Neće!“ Sunce se već polako naginjalo ka horizontu, ali još nije bilo hladno.Sedeli smo tako i gledali preda se.Sonja je htela nešto da mi kaže, pa nije dovršila; ja sam navaljivao da se slobodno izrazi.Ona je porumenila i postala uporna.Najzad, kad je ja uzeh za ruku i zamolih da kaže šta je htela, gledajući je pravo u oči, ona saže glavu. — „Jedna glupost...Rekla sam, da bi jedna druga bila presretna da bude sad na mom mestu, sama... sa vama.“ Ja je začuđeno pogledah. — „Čudite se?Ja sam mislila da ste vi to do sad već primetili...“ Od celog ovog razgovora nisam ništa razumevao.„Jedna devojka bi bila srećna da bude sad na njenom mestu!“ — „Ne...“ nastavljala je Sonja, „vi ne ćete da budete iskreni...Vi nju nesumnjivo volite isto kao i ona vas...Ili ćete je voleti docnije...“ — „Kunem vam se, Sonja, da vas potpuno ne razumem...O kome govorite?Ja volim?No ipak ne razumem o kome upravo vi hoćete da govorite.“ — „Vidite, ja sam vam lepo kazala da je to jedna glupost...U ostalom, da vam objasnim...Vi znate da ste voljeni...“ — „Voljen?To ne znam.“ — „Onda ćete saznati.Ja ću vam kazati ko vas voli.Ovo je vrlo indiskretno od moje strane, jedna detinjarija, jedna glupost, ali...Juče je bila kod mene Olga.Razgovarale smo... o vama...Ona nije mogla da se uzdrži.Kazala mi je mnogo o vama.Ona je luda za vama.Jednog će vam se dana obisnuti o vrat i preklinjati vas da je uzmete...Ona je lepa...“ Sonja je govorila, govorila...Ja sam tek sad razumeo Olgino ponašanje, njene poglede...Ali ja nju nisam voleo.Ja sam još bio bolestan od maglovitih halucinacija, koje su do skora osvajale moj zagrejani mozak.Osećao sam da tu devojku neću nikad moći voleti.Dok je Sonja govorila, braneći stvar svoje dobre drugarice, ja sam je posmatrao i osećao sam sve jaču i jaču privlačnost njenih dubokih, plavih očiju... Ja je prekidoh.Rekoh joj ono što sam mislio o Olgi, rekoh joj, da Olgu nikad neću moći voleti, jer volim, nežno, duboko volim jednu drugu... — „Ja volim...Ona je neopisano lepa...Lepota koja opija, očarava, zanosi...Pogled joj je blag i dubok...“ Ja uzeh njenu malu ruku i počeh je nežno milovati, a njene se velike oči polako digoše i upraviše u moje. — „Pogled joj je blag i dubok.I ja sam tako često poželeo da svojim usnama zatvorim te krupne, plave oči...Ona ima lepu kosu koja ima boju zrelog žita...I ja sam tako često poželeo da svojim nervoznim prstima mrsim te svilene kovrdžaste kose...Ja je volim... ja je ludo volim!“ I ja sam deklamovao, deklamovao...Opijen njenom blizinom i svojim rečima, ja sam deklamovao.Ona me je razumela, osetila...Videla je u mojim očima sve. Ja ućutah. Stojao sam nemo pred njom.U grudima mi je nešto drhtalo...Grlo mi je bilo suho...Nisam mogao više da govorim i samo joj pružih ruke...Ona zabaci malo u nazad svoju kovrdžastu, plavu glavu i baci mi seo vrat zagnjurivši lice na moje grudi.Ja sam ljubio onu zlatnu, plavu kosu koju je vetrić tiho milovao.Ona podiže glavu s mojih grudi, pogleda me duboko i nježno, zatim navali slepoočnicu na moje rame, zatvori polako oči i tiho, jedva čujno, prošaputa: — „Tvoje usne...“ Zapad se kupao u purpurnom rumenilu.Sunce se zaklanjalo iza nekoliko crnih oblačića koji su bili nagomilani na zapadu. Ja i Sonja išli smo polako drumom ka varoši... U momentu se čuše u varoši zvona.Sonja se pripi uza me i spojismo se u jedan dug poljubac pun života i strasti... Išao sam polako, pognute glave kao i uvek ulicom od svoje kuće ka parku, s namerom, da tamo, u zelenilu, koje ja toliko volim, posedim jedno dva časa u čitanju novog romana, koji sam nosio pod miškom.Bio sam nameran da to po podne provedem u što boljem duševnom miru sam, u društvu sa svojom knjigom. Putem sam preturao po glavi nekoliko omiljenih misli o svojoj voljenoj Sonji, kad me iznenada susrete Olga.Ona me zaustavi vrlo ljubazno i oslovi me.Pružih joj ruku i pošto izmenjasmo običan svakodnevan pozdrav ja htedoh da nastavim svoj put. Ona beše dosta uzrujana, glas joj poče drhtati i, kako sam je ja čudno posmatrao ona se požuri da kaže: — „Molim vas, Milane, ako niste zauzeti, da mi dopustite da vas otpratim do parka.Htela sam s vama malo duže da razgovaram o jednoj stvari, koja me jako interesuje i koja je za mene životno pitanje....“ Ja je zamolih da se izjasni i izjavih, da sam gotov, da je saslušam, čak joj obećah, da ću sa svoje strane učiniti sve što mogu, da je zadovoljim, ako u opšte u toj stvari štogod od mene zavisi.Ona međutim odgovori, obazrevši se po ulici, da nije namerna, da razgovara na ulici, gde nas ceo ovaj palanački svet posmatra, nego želi da odemo u park, gde ćemo biti više sami i gde će ona moći slobodno govoriti. Pristadoh i pođosmo. Uz put nismo progovorili ni nekoliko reči, tako isto ni pri prolazu kroz glavnu aleju u parku, gde nas je svet posmatrao i spremao čitave romane na naš račun.Pri prolazu pored jedne klupe gde je sedelo nekoliko gospođa čuh gde jedna reče drugoj: „Pazi ti, molim te, čiča Nikoline Olge kako dostojanstveno šeta sa onim maturantom, pa ni da se osvrne na nas, ni dobar dan da kaže...“ Ja sam od uvek mrzeo ova palanačka ogovaranja i nadao sam se da će se iz ove šetnje na moj račun ispresti puno koješta.Ovo me naljuti i ne mogadoh da ne obratim Olgi pažnju na ono što ona gospođa na klupi reče.“ — „Još će misliti da smo vereni, rekoh u smeju. Olga me pogleda jednim dubokim pogledom koji me je jako začudio i bacio u neko čudnovato raspoloženje, pa odgovori: „Tako izgledamo u očima celog sveta, — u ostalom istina se neće moći sakriti, jer smo nas dvoje zaista jako naklonjeni jedno drugom....“ — „Da, gospođice, ali ja mislim ipak da između prijateljstva, drugarstva, ovakvog kakvo je kod nas i ljubavi ima dosta razlike.“ Ona me opet nekako zagonetno pogleda i ne odgovori ništa. Bili smo već naišli na jednu uzanu, mračnu stazu, svu obraslu travom, kuda, bez svake sumnje, retko kada ko prolazi.Skrivena u zelenilu jednog jasmina jedna drvena klupa jedva se primećavala. — „Onde ćemo sesti i bićemo mirni,“ reče Olga, a bila je sve jače i jače uzrujana.Neko joj je rumenilo udarilo u lice, grudi su joj se uzburkano dizale i spuštale, telo joj je imalo neke dražesne i čudne pokrete, usne su joj dobile neki divan izraz, izgledale su kao polurascvetana ruža i bile su gotove za poljubac... Ja sam se počeo uznemirivati i sve sam manje razumevao zašto sam ovde došao s ovom devojkom.Poče mi padati mrak na oči i umalo je nisam uhvatio preko pojasa i pripio uza se...Ali se najednom, kao spasitelj neki, pojavi pred mojim očima divna Sonjina slika.Pogledah Olgu koja je sve lepša bila, ali njena lepota nije više ništa bila prema Sonji.Reših se da budem neodoljiv, jer nisam imao srca ni duše da prevarim onako divnu plavu Sonju.Ja bih pre učinio ma kakav zločin, no da učinim Sonji na žao. Olga je bila sve više i više uzbuđena.Bila je u nekoj drhtavici, oči su joj dobile neki mutan pogled veoma zagonetan i divalj.Bila je u groznici.Ruke su joj ceptile, a usne su se nervozno grčile.Najzad progovori. — „Milane... biću kratka...Ti znaš...“ Ja se namrštih i malo izmakoh od nje, no ona me prihvati rukom koja je gorela u strašnoj vatri. — „Ne... ostani!...Ti znaš, da ja bez tebe ne mogu...Ti si to video, jasno je.Ja sam luda...Bolesna sam, užasno sam bolesna i samo mi ti možeš pomoći.Ja sam u tebi videla čoveka...Čovek... čovek... da, ti si čovek i ja te hoću...“ Bila je izgubila dah i počela je da jeca tako glasno, da sam se ja pobojao skandala, jer je u našoj blizini tako mnogo sveta šetalo.Bilo mi je teško s njom izići na kraj.Ona me je htela, ali...Počeo sam je malo po malo umirivati.Kazao sam joj da je bila suviše plaha, da ja vidim da je ona bolesna i da treba da legne u postelju, da se neguje... — „Hoću... poslušaću...Ali olakšaj mi.Ti znaš da mene Aca voli, ali mi je taj dečko postao mrzak...Ti ga poznaješ.To za mene nije čovek, a ja hoću čoveka.Juče sam ga prosto odjurila kad mi je prišao, jer je bio počeo da govori koješta...Hoće, veli, da me prosi, pa da svadbujemo u isti dan, kad i Milan sa Sonjom.To me je porazilo.To nije istina, je li?Kaži da ti Sonju ne voliš!Kaži, da ti samo mene voliš...Kaži!.. jer Sonja tebe ne voli, ona nikoga ne voli, ja to znam.Ona nikoga do sad nije volela...Juče sam razgovarala s njom.Ona je bila vesela.Govorile smo o tebi.Ja sam joj kazala da ću te osvojiti, ako ne nikako drukše, ono ovako — padajući pred tobom na kolena i preklinjući te, čuješ li? — preklinjući te da me voliš...“ Ona je razrogačila oči, otvorila usta iz kojih je izbijao ugrejan, suh dah, grčevito me stegla za ramena, i gledala me pravo u oči.Ja sam je polako uzeo za ruke spustio joj ih u krilo i mirno, sa nečim i za mene strašnim u glasu, rekoh joj: — „Ja sam veren...“ Ona je ćutala, izgleda kao da nije čula.Gledala je u pesak pred nama, i najednom, kao da se trže iza sna, diže se i udalji se niza stazu i ne okrenuvši se da me vidi. Bilo je oko deset sati ujutru. Ja sam sedeo u svojoj sobi i mazio svoju crnu mačkicu, kad se vrata naglo otvoriše i utrča Sonja.Bila je sva preplašena. — „Gde ti je mama?“ upita tihim glasom. — „Nije kod kuće“, rekoh.„Šta je tebi te si tako prebledila?Šta se desilo?“ — „Olga se otrovala noćas...“ Meni kao da neko zabi nož u srce i samo oborih glavu.Sonja je razumela i ćutala je. — „Sirota Olga...Ja sam je tako volela.Ali je bila nesrećna...Takva je to priroda.I njena je majka na vrlo neobjašnjiv način umrla.Jednog dana su je našli mrtvu u postelji bez ikakvih tragova nasilne smrti.Čiča Nikodije u to vreme bio je na putu.Izgleda da se i ona ubila...“ Umreti u sedamnaestoj godini!... 28. aprila. Išao sam žurno od kuće u školu, jer već beše dockan. Na jednom uglu uličnom primetih gomilu sveta koji je nešto gledao; ja i sam priđoh da vidim šta je.Jedan starac sedeo je na kamenu i plakao, a baš kad ja naiđoh on izvadi iz džepa jedno staklo rakije, te ga ispi najedanput. Upitah jednoga od okolnih: — „Ko je taj starac?“ — „E, moj gospodine,“ — odgovori mi jedna žena, — „to je bogati trgovac Nikodije Nikolajević, čija se kći otrovala pre neki dan, vele, zbog nesrećne ljubavi...“ 7. Maja. O Olginoj smrti govorilo se nekoliko dana, a zatim postade sasvim obična tema, razgovor o čiča Nikodiju koji se od tuge propio, a sad je bio u bolnici. Takav se razgovor vodio danas po podne između moje majke i g-đe Jokićke u mojoj sobi, kad najednom neko kucnu na vrata, i u sobu stupi Aca Dimić... Ja se iznenadih kad ga videh, a on mi reče, da bi voleo da izađe malo samnom da šeta — i mi iziđosmo. — „Vide li šta učini od sebe ona nesrećna devojka?“ — reče Aca kad već besmo na ulici. — „Ubila se, ubila se zbog tebe..Tebi je to poznato...Ona te je volela.Ja sam to znao.Ona je zbog tebe bila i mene namrzla.Nije htela više da me vidi.Bila je vrlo nervozna.Kazali su joj da se njena majka ubila, dok je ona bila još mala i ona je snevala o smrti..Takvo slabo duševno zdravlje bilo je vrlo lako srušiti i ti si to nehatno, bez milosti, i učinio.Ona je poludela, pa se ubila...Ti si je gurnuo u smrt...Ja to znam..U oči njenog samoubistva video sam vas kad ste ušli u park i nisam hteo da idem za vama, da ne bih izgledao kao neki špijun, to nisam hteo...Čekao sam pred parkom, na onoj klupi pored fenjera.Čekao sam dugo... vrlo dugo...Posle je Olga prošla sama.Bila je sagla glavu, naslonivši bradu na grudi i koračala je kao nesvesna.Ja sam joj se javio, no ona me nije videla.Ruke su joj bile opuštene i neprestano su se grčevito stiskale i opružale njene male pesnice.Ona je bila izvan sebe, utučena, rastrojena.Ja sam naslutio od prilike šta je moglo da se odigra među vama, što se i potvrdilo, kad sam video posle deset minuta i tebe, zabrinutog i pognute glave kako izlaziš iz parka.Meni je, veruj, bilo veoma teško i uklonio sam se, da se ne susretnem s tobom.Imao sam neko fatalno predosećanje.Činilo mi se da ću umreti, ma da se nisam osećao bolestan, nešto se u meni bilo pokidalo, nešto mi je predskazivalo neki strašan događaj i...Olga se otrovala...I ja sam umro s njom...Umro sam... ne računam se više u žive...Život nema smisla...“ Bili smo došli do ugla Grobljanske ulice.On se osvrte i bez reči se stušti kao oluj put groblja... 11. maja. I danas smo bili zajedno.Izišlo smo van varoši.U sumrak vraćali smo se kući Sonja je bila vesela i srećna.Ja sam iza jednog ugla uličnog slučajno primetio Acu Dimića gde odmicaše put groblja.Sonja ga nije videla... — „Je li, mili moj, mi smo srećni?“ reče ona. Ja sam ćutao, jer nisam mogao di joj odgovorim, a u glavi mi odjekivaše: „Mi smo srećni!Mi smo srećni!“... 12. maja. Kako su lepe i slatke naše šetnje!Jedno uz drugo uvek prolazimo istim poznatim putem, idemo istom poznatom mestu, volimo se u prirodi koja nas poznaje i koja nas voli. 13. maja. Već sam bio umoran od vrućine dok stigosmo u prijatan hlad ispred „naše“ kolibice.Sonja leže na travu, a ja sedoh pored nje.Njena zlatokosa glava bila je navaljena na moju ruku, a njene usne bile su suhe, vrele, pune žudnje za poljupcima...I ja sam ih strasno ljubio, ljubio nebrojeno puta...Njene su oči bile poluzatvorene, a svilasta plava kosa lepršala se od moga daha...Ja sam goreo...Upijao sam je u sebe i pogled mi siđe u otvor njene tanke bele bluze...Video sam umetničku krivu njenih mladih grudi: koje su se tek razvijale, a njeno oblo i belo rame virilo je iz veza njene košulje...Uzdrhtao sam kao u groznici, a krv mi pojuri kroz žile tako strašno, da mi se kosa diže.Ja je prigrlih čvršće i pripih svoje vrele usne na njeno razgolićeno rame...Ona zadrhta, porumene, povuče rukom svoju bluzu da ga pokrije.Ja to ništa nisam video.Bio sam lud od strasti...Ljubio sam joj usne, ramena, grudi, kolena...Svu sam je obasuo poljupcima... Ona me prvo zabezeknuto gledala, posle se malo branila, ali nije mogla. Istog dana noć. Odmah po večeri odoh u svoju sobu... O, kako mi je izgledala moja soba, nekako pusta, prazna.Postelja, sto za rad, polica s knjigama, — sve mi to izgledaše nekako strano, kao nepoznato.Setih se da mi valja kroz nekoliko dana polagati ispite, a ja ništa ne radim.Nisam imao ni malo volje za rad... Lampa je gorela na mom stolu i osvetljavala svojom slabom svetlošću knjige i hartije, koje su se tu nalazile u velikom neredu. Sedoh za sto i otvorih neku knjigu... ali mi pade na um moj današnji doživljaj, koji mi je još izgledao čudnovat, neverovatan; izgledalo mi je kao da sam ga negde čitao...Još nikako mi nije ulazilo u glavu, da sam ja mogao tako nešto učiniti.Ujedoh se za usnu. „To je zločin!“ — govorah sam sebi. — „To je strašan zločin koji će me sahraniti!“ Zabih glavu među ruke i ostadoh dugo tako, razmišljajući dobro o onome što sam počinio... i kajao sam se, da kajao sam se... „Ja da budem baš taj zločinac?... Okretoh se po sobi i zabezeknuh se videći svoje strahovito lice u ogledalu obešenom na zidu u senci od slabe lampine svetlosti. Misli su letele kroz glavu strahovitom brzinom... ređale su se jedna za drugom, menjale se... ali su sve bile mračne kao moja slika u ogledalu, u poluosvetljenoj sobi... Kako tek mora njoj da je teško?Kako tek ona mora da se kaje za ono što je bilo?Ah, jadna devojka!...Ona možda veruje da je ja volim, a možda i ne veruje...Ali ja je zaista volim više no ikad!...Na usnama mi se pojavi osmeh, osmeh ljubavi, radosti, sreće...Iziđoše mi pred oči njene tanke usne suhe i žudne za poljupcima, njene krupne, plave oči, večito pune blagosti i ljubavi, njeno rame, njeno divno, oblo telo...No ja nisam bio srećan. Za nekoliko slatkih momenata, sad gorke večnosti; za nekoliko strasnih poljubaca, sad silne suze. Savest čoveku ne daje da živi.I ako pokadgod pomisli u sebi: „Pa šta ću sad?Što je bilo — bilo.Ona trpi mojom krivicom, a moja krivica je prouzrokovana njenom lepotom.Ne bi trebalo da se ona brine toliko, ne bi trebalo da lupa glavu oko toga.Ja je volim i uzeću je za ženu, samo dok svršim.Ah, da, ja je stvarno volim, iskreno je volim! A savest u meni šapće, ne šapće nego grmi strašno besomučno: „Ti si zločinac!Ti si učinio veliki zločin, koji će ti se svetiti! U glavi mi se sve uzmutilo, u grudima mi se činilo, da u mesto srca radi neka velika, usijana i teška mašina.Osvrtao sam se po sobi kao lud.Iz svakog ugla činilo mi se da vidim njene divne oči pune suza i njene pobledele usne koje šapuću, ali čiji mi šapat mozak muti: „Ti si me prevario!Ti si izvršio zločin nada mnom!Ti si zločinac! — „Ah!“... riknuh ja iz dubine grudi, ali se trgoh. — „Tiše!“ rekoh sam sebi, zatim dodadoh glasno: „Može se probuditi mama.“ Moja bedna soba mi se okretala oko glave. Najednom mi se oči ustaviše na ogledalu, ali to više nije bilo ogledalo, to je bila sad Sonjina slika.Ja joj priđoh bliže, a kolena su mi klecala...Ugledah njen dubok pogled...Ona me gledaše s puno mržnje, sa izrazom prezrenja, odvratnosti, njene oči behu pune bistrih suza, onih nevinih suza, koje su tako slatke, njeno čelo beše bledo kao od voska, to čelo na koje sam ja stavio toliko puta svoj prljavi poljubac, a njeni obrazi, pre sveži i obliveni onim prozračnim rumenilom, sad su bili bledi i otegnuti.Njene usne počeše se micati i ona izgovori sa puno mržnje, sa puno jetkosti strašne reči koje mi razdirahu srce i pomračivahu mozak: — „Nesrećniče!Ti si me upropastio, ti si mi život uzeo!Ti si zločinac! Zločinac!“ odjekivalo je u sobi. Meni se učini da je te reči izgovorio neko pod mojim prozorom, te pritrčah, otvorih prozor i bacih jedan pogled u noć, ali ne videh nigde nikoga.Tamo na kraj ulice trepereo je jedan fenjer u slaboj žutoj svetlosti, koja jedva probijaše kroz prljava stakla. Noć je bila divna, sveža.Vetrić koji je slatko pirkao malo me osveži i povrati.Ja ostadoh na prozoru neko vreme, gledajući uz ulicu i niz ulicu, dok mi se ne ustaviše oči na maloj, lepoj kući preko puta.Ona izgledaše kao da spava; njen veliki crni krov i iza njega orah koji je večito žamorio neke nejasne pesme, čini se kao da bdiju nad malim, trošnim zidovima i kvadratastim, plavim prozorčićima. Zagledah se u ove prozorčiće i videh slabu svetlost iza desnoga.To je Sonjina soba.Kandilo, pred ikonom sv. Nikole, gorelo je svojom bledom svetlošću bacajući preko tavanice nejasne slike.Za stolom na sred sobe sedela je lepa Sonja, naslonivši glavu na jednu ruku i plakaše... Hteo sam da je zovem, da vičem, da je tešim, ali sam bio nemoćan, nisam mogao maći s mesta, jezik mi nije hteo učiniti ni jedan jedini pokret. Ja otvorih bolje oči da vidim, da li ona zaista plače.Gledah, otvarah jače oči i uverih se, potpuno se uverih.Ona je plakala, gorko plakala za svojom srećom i svojom nevinošću... Njene oči su plakale neprestano, njeni pogledi se najednom upreše na mene i ja videh gde nestade suza i ostade samo mržnja.Lepe usne dobiše ružan izgled i ja čuh gde govorahu: — „Ti si me ubio, ti si me unesrećio!Ti si zločinac!“ — „Ja nisam zločinac!“ povikah ja iz svega glasa, ali se trgoh, uplaših se sam od sebe. Zločinac!“ šaputale su sve stvari u sobi. Ja se bacih na postelju i zarih glavu u perjane uzglavnike, ali su do mojih ušiju dolazili zvuci tiši od šapata: 14. maja 1899. Umoran od strašno provedene prošle noći sedeo sam u svojoj naslonjači i čitao jednu rimsku istoriju, kad neko kucnu na moja vrata i pojavi se Aca.Uđe i sede ćuteći, — „Aco!“ proslovih ja prilazeći mu. On je ćutao, samo podiže glavu i uzdahnu. — „Šta ti je Aco?Kaži mi, da ti nije teško?“ . — „Da, teško mi je!“ uzdahnu on.„Moje je srce probijeno oštrim nožem, a oko njega je hladno...Moja žudnja nije bila na vrhuncu, moja je tuga već stigla dotle.Ja sam nesrećan u svojoj nesreći, kad nisam umeo da budem srećan u svojoj sreći.Početak je bio rđav — mojom pogreškom.Ja sam prenaglio; ja sam malo olako shvatio srce mlade devojke...Da toga nije bilo, da sam ja bio staloženiji, da sam čekao još jedan momenat dok se u mome srcu rodi istinska ljubav, koju bih joj mogao dati, ona bi bila suviše zauzeta mislima o meni i ne bi imala kad da misli na tebe...Da je ti nisi voleo?Ne, nisi!Ti je nisi voleo, jer bi u tom slučaju ona još živela; ja bih je bar video, ako ne imao — i bio bih, veruj mi, manje nesrećan nego sad.“ Njemu grunuše suze na oči i ućuta, zatim ne dižući glave on nastavi slabim glasom: — „Ja sam svemu kriv... a možda i ne“... On skoči, dohvati se vrata i izlete napolje, a ja čuh gde on nešto brzo govori pri izlasku, odakle razumedoh samo jednu reč: — „Idem“... 18. maj 1899. Na meni je opet nastala promena. Moja se melanholija povraćala, ali sam se ja trudio da je sakrijem.Provodio sam strašne noći, bez sna, u bunilu.Mati je to primetila.Pokušavala je na sve moguće načine da sazna šta mi ne da mira, ali nije mogla.Pokušavala je, pitala me, ali sam ja ostajao samo s jednim odgovorom: — „Ti znaš mene!“ Sonja je svako jutro dolazila kod nas i pošto izmenjamo jedan upitan pogled koji je mnogo značio, ona postaje vesela, šali se sa mnom, sa mojom majkom, sa mačkom, sa psom; igra se kao svako dete, veseli se tako slatkim i nevinim smehom, a pogled joj je tako blag i bezazlen. Ja sam je stalno iskreno voleo.Moje je srce bilo uvek isto, uvek je ista ljubav u njemu plamtela, ali za onaj moj prek postupak šibala me je savest.Ja nisam mogao uzdržati suze u očima posmatrajući je kako sedi u dvorištu na klupici pokraj moje majke i šali se sa mačkom ili psom uz onaj nevini osmejak. Ona bi u šali i nevinom smehu u trku došla u moju sobu, zagrlila bi me i tražila sa mojih usana poljupce, poljupce samo poljupce, kao žedan putnik vode sa izvora.Tada sam je savetovao o svemu što treba da radi samo da se ne bi izdala, jer nisam hteo da iko išta zna o našoj ljubavi pre no što ona bude moja.Svet je zao, može nam stati na put sreće. — „Ćuti, znam ja sve što mi treba“, odgovorila bi ona na moje savete, „nego mi nešto kaži, odgovori mi na jedno pitanje?“ — „Kaži šta hoćeš, odgovoriću ti, lutkice moja“. — „Hoću li ja kadgod biti tvoja?“ Ja bih joj onda govorio, kako sam ja čovek koji će održati svoju reč, kako ja ne bih ni jedan poljubac tražio od nje da nisam tako mislio.Ona je na to klimala glavom, ućutala se, malo se zamislila, pa zatim opet žudno tražila poljupce, jedan za drugim neprestano, beskrajno dugo i bezbrojno učestane....Posle bi se izmakla u jedan ugao sobe, zažmirila svojim krupnim plavim očima, zabacila svoju bujnu plavu kosu, na usnama bi joj se pojavio izraz žudnje, strasti, ogromne strasti koja sagoreva, i zaletela bi se na mene, da nam se opet usne spoje u slatke noljupce. Tako je išlo iz dana u dan. 2. Juna. Pre tri dana trebalo je da polažem ispite.Ja sam bio potpuno nespreman.Odložih ispite na mesec dana i bacih se na ozbiljan rad. Sonja je opet dolazila svaki dan, uvek ista, uvek žudna za poljupcima.Ja joj najzad objasnih jednog dana, da ću je moći uzeti samo ako budem položio ispite: nego mi je potrebno da radim.Ona napući ustašca kao dete kad se naljuti: — „Zar me ti više ne voliš?“ — „Pa ja te volim sad isto kao i pre, mala moja, ali ja moram jedanput svršiti školu, ako misliš da budeš jednom za svagda moja.“ — „Dobro, kad me voliš, onda mi daj jedan poljubac, samo jedan, pa još jedan, pa još jedan...Ah, ala su slatki ovi poljupci uz te tvoje bljutavne knjižurine!“ I ja sam opet odgurnuo knjige, opet sam je čvrsto pritiskao na svoje grudi; ona je tražila poljupce, jedan, pa još jedan, pa još jedan, i tako u beskraj, u bezbroj...Ona se beše sasvim navalila na mene, tako da sam počeo leđima pomerati sto s mesta; okretoh se brzo da ga pridržim da ne padne i videh na stolu zaprepašćene oči jednog moraliste iz XVIII. veka koji je vireći iz knjige vikao^ — „Zar se tako čitaju knjige o moralu?“ Ja mu se nasmejah, a Sonja ga pogleda pa uzviknu: — „Uh, kakav je ovaj čiča!Ne dao mi bog da ga usnim!“ I oboje se slatko nasmejasmo... Dani su tako tekli jedan za drugim, uvek isti uvek slatki.Noći pak bile su teške, nesnosne, bunovne i dosadne, često puta strahovite.Ja sam po ceo dan provodio sa Sonjom, po celu noć sam mislio o njoj, a nikako nisam radio, nikako se nisam spremao za ispite koji su se svakim danom sve više i više približivali. Ljubav je jača od mene. 5. Juna. Pošto su ispiti završeni meni je jutros saopšteno da sam pao.To me je upropastilo...Moja mati je primetila koliko je na mene uticao ovaj pad na ispitu, te me, sirota starica, teši, da će sve još dobro biti, kako sam ja još mlad i zdrav, pa ću položiti idući put. — „Nije baš bilo nužno da sad završiš...“ Ali ja sam drugog mišljenja.Za mene je završivanje ovih ispita glavno pitanje.Sa tom nesrećnom maturom meni se otvaraju novi izgledi na budućnost, na ostvarenje moga bajnog sna.Ali sad?Sve je svršeno...Oni što me najviše baca u očajanje to je, što ću sad morati ponovo da se vraćam u Beograd, radi polaganja ponovnog ispita.Istina, i da sam položio ispit u V. ipak bih morao ići u Beograd na Univerzitet, ali bi onda bilo sve drukčije...Sonja bi onda već bila moja verenica... Ja sam se nadao da ću položiti.Puste nade!Kao što morski talas pođe obali veliki i snažan, pun šuma i sile, pa se razbije u nemirnu penu o obalsko stenje tvrđe od njega, tako su se i sve moje nade najednom srušile, nestale, rasplinule. Danas Sonja nije dolazila kod nas. Ja sam celog dana sedeo u svojoj sobi za stolom na kome su još stajale razbacane knjige i hartije.Moralista iz XVIII. veka opet me je gledao svojim zaprepašćenim očima, i ja mu se, preko sve muke, nasmejah kao što mu se Sonja smejala pre... 28. juni. Još mi drhti ruka.U grudima osećam nešto strašno.Skoro je ponoć...Odavno sam legao, ali nema sna.Prevrtao sam se.Bilo mi je vrućina i ako je prozor bio otvoren.Glava mi je gorela: osećao sam da sam u vatri.Posle mi je bilo zima i ja sam drhtao.Hteo sam na silu da spavam, ali nisam mogao.Oči neće da ostanu zatvorene.Zaboleše me kapci — i ja počeh gledati u mrak.Napolju je bilo mirno.Varoš je spavala snom pravednika.Čuo sam najednom odmeren bat koraka.Neko je išao ulicom i približavao se mojoj kući.Kao da potrča...Opet pođe...Čuo sam korake sasvim blizu, pod samim mojim prozorom.Opet stade...Ja sam ćutao.Najednom čuh kako se nešto stropošta, kao da je neki džak od nekud bačen.Sve se utiša i ja čuh kroz noć neko potmulo jecanje pod mojim prozorom...Neko se guši u plaču.Priđoh prozoru i nagoh se napolje.Jedna je crna prilika, pribijena uza zid pod mojim prozorom, jecala poluglasno i strašno...Mene probi hladan znoj.Ja prođoh rukom preko čela i ujedoh se za usnu, da se uverim da ovo nije kakav strašan san, kakva bolesna halucinacija...Bio sam budan.Crna se prilika grčevito pribijala uza zid i ja u onom jecanju čuh jedno promuklo, gluhog tupo i užasno: „Zašto?“ I prođe me jeza... — „Ko je to?“ viknuh odjednom i nagnuh se ceo kroz prozor, da vidim, da čujem... _ — „Ah, ne spavaš?I ja ne spavam, i ja ne mogu da sklopim oka...Moja je duša bolesna“.. To je Aca Dimić govorio...Glas mu je bio isprekidan, suh, drhtav i jedak, ali on je govorio... — „...Mislio sam ja da i ti ne spavaš.Tačno je!Sad si svega svestan!...Slušaj!“ Sad sam bio kod nje... znaš, na njenom grobu...I razgovarali smo...Ona je zbog tebe umrla...Ti to znaš!“ Oči mu strašno sevnuše; on nastavi: „Ćutiš?Što mi ne kažeš da to nije istina?Što ne govoriš?Jesi li živ?Ha! ti jesi!Jesi, jesi!Ali ona nije...Ona je umrla i sahranjena...A ti si je ubio“...On se razmlata rukama, pogleda me još jednom, podiže obadve koščate pesnice više glave i tako odjuri niz ulicu, okrećući se s vremena na vreme i dovikujući mi: „Ti si je ubio!Ti si je ubio!...“ 9. avgust. Juče sam video na ulici čiča Nikodija, Olginog oca.Siromah čiča! bedno izgleda.Glava mu je sasvim pala na grudi.On ide tako ulicom i ne gleda nikuda.Ne govori ni s kim.Odlazi u jednu malu kafanu i kocka se.Kocka se i gubi...Prijatelji ga savetuju da se toga ostavi, no on ne sluša.Kaže da hoće da se razonodi. Pre nekoliko dana prodao je i kuću i radnju.Sad ima novaca i gubi nemilice. Uvek je pijan i često plače u kafani. — „Prokletstvo je palo na moju kuću i na moj porod!Bog hoće da me kazni... ko zna za čije grehe!Sve mi je pomrlo... sve mi je mrtvo!Bože! znaš li šta radiš?“ Nesrećni starac, naglo propada. Meni je strašno kad ga vidim.Acine reči mi neprestano zuje u ušima.Jasno mi je da se Olga ubila, da je pred smrt izjavila da nije srećna na onoj maloj hartiji koja joj je nađena u nedrima; a na kojoj piše: „Ne voli me!“ Ali to „ne voli me!“ šta mu to znači?Je li to razlog za samoubijstvo?Utvrđeno je da je Olga pred smrt poludela...To ja logično mislim, ali ja osećam nešto strašno, ja osećam, da sam ja u očima celog sveta ubica, ja osećam, da sam ja neverovatno fatalno stvorenje, da je se zbog mene Olga ubila, da je se zbog mene njen otac upropastio, da je zbog mene Aca propao... I počinjem da strahujem sam od sebe... 18 Avgust. — „Evo me! evo me!“ zacvrkutala je jutros Sonja ulazeći u moju sobu, uvek raspoložena, uvek vesela. Sela je na moju postelju, zatim je skočila, stala na sred sobe, pogledala kroz otvorena vrata na sobi moje majke i kad se uverila da nema nikoga osim mene u kući, prišla mi je srdačna, otvorena, cela, i mnogo me je ljubila.Ja sam je milovao po kosi razdragan, srećan...Jer sam srećan...Sonja je postajala svakim danom sve lepša, sve bujnija.Njene su usne bivale sve opojnije, njene su oči bivale sve dublje, njeno je srce bivalo sve zaljubljenije.. Kako je slatko voleti se, kao što se ja i Sonja volimo!Život je tako mio!... 29. avgusta. Jutrošnja me je novost porazila. Čiča Nikodije nađen je jutros u zoru mrtav, na ulici.Udarila ga je kaplja u mozak. Gde god stanem smrt sejem! Olga, pa on... zbog mene... Jesam li ja kriv? Moj je sav život takav.Moja je sudbina takva.Ovo nije slučaj...Nema slučaja.Sve se zna što će da dođe...Sve život je tajna, smrt je tajna.Oni su umrli...Ja sam živ...Ko zna?... Sonja je sa mnom. Kad smo zajedno mi živimo, jer ljubav znači život. I mi pojmimo dušu... Ko zna?...Duša je sve...Ja nisam kriv... 10. sempembar. Po podne sam ležao na svojoj postelji i gledao u tavanicu zabacivši ruke pod glavu. Vrata se naglo otvoriše i Aca Dimić stupi unutra.Ja skočih.Nisam ga bio nikako više video od one strašne noći kad je bio pod mojim prozorom. On sede ćutke. Ja sam ga gledao sa strane.Neverovatno je koliko se taj dečko promenio za ovo tako kratko vreme.Bio je užasan.Oči tavne, besvesne i upale duboko u glavu, okružene velikim modrocrnim koturovima, jagodice ispale kao dva šiljka, a obrazi bez kapi krvi upali, zborali se, uveli, kosa u neredu, čelo isprekrštano dubokim zarezima, usne tanke i žute, vrat suh i žilav sa jabučicom koja će svakog trenutka izgleda pocepati onu tanku i prozračnu ispošćenu kožu. — „Šta ti je Aco?“ On me pogleda onim strašnim, mrtvim očima i odmahnu glavom.One usne, koje su, izgledalo je, od voska načinjene, počeše se nervozno micati: — „Moje je svršeno.Najlepše bi bilo kad bih mogao sutra umreti...“ On malo zaćuta, pa nastavi: — „Ni za šta više nisam sposoban.... niti mi se šta mili...Školu sam napustio..." To je bio neki strašan glas koji je izlazio iz Acinog grla, kao da je dolazio sa onog sveta... — „Komedija je svršena, jer je život komedija...“ I on obori glavu nisko, prisloni bradu na grudi i sad se njegov glas pretvori u promuklo šaputanje. — „...Bar ja tako mislim.Ja tako shvatam život...Život nema cilja...Sve je tako glupo, tako gadno, tako nisko, tako besciljno...Meni je sedamnaest godina.Sedamnaest godina!Doba snova, — kažu pesnici...Ali ni jedan od tih pesnika ne zna šta sam sve ja osetio i doživeo u sedamnaest godina...Ni jedan ne zna da jedan život može biti završen pre nego što je počeo...Moj život je završen,... a tek je trebalo da počne...U početku je došla smrt... a gde se sa smrću počne, tu život izgubi smisao...“ On na jednom diže glavu, prođe očima po sobi. — „Slušaj Milane, ja bih hteo da umrem!“ — „Da umreš“... mrmljao sam ja za njim. — „Imam još tu želju, jedinu želju: da umrem“... — „Trgni se, Aco.Ja bih te tešio, savetovao bih te da se malo odupreš bolu koji te savlađuje, ali je moj položaj prema tebi“... i on me prekide: — „Slušaj, ja verujem.U Bibliji piše da tek posle dolazi život, da su ovo muke, da je ovo kušanje...Tamo mnogo štošta još piše.Posle ovoga dolazi tek život“... Na njegovom se licu ocrta senka nekog suludog osmeha. — „Ona je već u tom drugom životu, ona je tamo..I ja bih tako hteo da budem tamo u drugom životu, s njom“... — „Ali taj drugi život ne liči na ovaj“... usudih se ja da primetim videći da siromah gleda u smrt kao u spasitelja.„Ti tamo nećeš postojati ovakav kakav si ovde.Ti tamo nećeš osećati ni ljubavi, ni bola, ni sreće, ni patnje.To je sve tajna....Tebe će ovde zakopati, a nešto će od toga tebe otići negde tamo, gore ili dole, i to će nešto nastaviti život, i ono će postojati i dalje...Ali gde i kako?To je vrlo neobjašnjivo.Tvoj bi malopređašnji govor imao smisla onda kad bi ti bio uveren u pozitivno postojanje individualnosti duše posle smrti“.. On me je gledao. — „Individualnost duše posle smrti“... ponavljao je on.„To niko ne zna...Da, ali znaju oni koji su već umrli... oni znaju!I ja hoću da umrem“... On je tako dugo govorio, urlao, šaputao.Najzad je ućutao.Izgleda da je dolazio k sebi. — „Znaš, čoveka ipak nešto veže za život...Tamo je neizvesnost, tama...Ovde mi je bar jedno ostalo, da mogu da plačem“... Posle je otišao.Rekao je zbogom.Lice mu je ostalo bez izraza, oči bez svetlosti, usne bez pokreta. 21. septembar. Večeras Aca putuje za Beograd.Niko ne zna zašto on putuje, niti je on ikome hteo išta da kaže.Obećao sam da ću da ga ispratim na stanicu.I otišao sam na četvrt časa pre polaska voza.Aca je nervozno šetao gore-dole po peronu, prekrstivši ruke iza leđa i pognuvši glavu.Ja mu priđoh. — „A, došao si? On prođe još jedanput odmereni put kojim je šetao, pa stade preda me raskoračivši se i gledajući u zemlju. — „Vidiš, ja ni sam gotovo neznam zašto idem u Beograd.Ne mogu da ostanem ovde.Šta ću tamo?U ostalom, već sam uzeo kartu i otputovaću.Tamo je život drukčiji..Trudiću se da zaboravim...Kako je čovek životinja!...Da zaboravi...Ja već ne osećam ništa...Hoću da živim,... ali bez cilja... U to se ču piska i huktanje glomazne lokomotive koja je ulazile u stanicu.Svet je žagorio.Neki su silazili iz vagona; drugi su se peli.Pozdravljali su se, smejali se, plakali...Aca je ćutao.Za malo, pa odjeknu zvizak pištaljke staničnog činovnika, pisak lokomotive...On se trgne, zgrabi svoju torbu i ubaci je u jedan vagon treće klase, na čijim su vratima stajala dva seljaka, koji su mu lenjo dovikivali: „Ne može ovamo“... i sam se dočepa stepenica tog vagona, okrete se još jednom, mahnu mi rukom i reče zbogom.Voz se već bio krenuo i ubrzo iščeze u pari i dimu.Ja sam još dugo gledao u pravcu kuda je voz otišao i, kad se osvrtoh, već nikoga nije bilo oko mene.Pođoh u varoš.Bio sam nekako čudnovato neraspoložen, osećao sam se nekako nelagodan, nesrećan. Na glavnoj ulici iz daleka spazih pukovnika Pavlovića između gospođe Jokićke i Sonje i, ni sam ne znam zašto, skretoh u jednu sporednu uličicu da ih ne bih susreo.Nije mi bilo ni do čega, a pred njima bih morao da budem veseo, zbog Sonje... 3. oktobar. Lišće je već počelo da žuti i opada...U mojoj bašti po stazama ima mnogo suhog lišća, a na granama samo po gdekoji listić treperi...Zemlja je još mokra od jučerašnje kiše i miriše na jesen...Jesen je došla.Nebo je sivo, tužno.Nema oblaka, nego se celo pretvorilo u olovast zastor bez prekida.Priroda kao da umire ili da spava.. Izišao sam sa Sonjom. Pošli smo glavnom ulicom.Danas je sve bilo nekako neraspoloženo, i Sonja je danas bila ćutljiva.I mi nismo govorili, išli smo polako, jedno uz drugo.Stigli smo na ugao grobljanske ulice i tu smo stali.Sonja me je pogledala u oči.Njen je pogled bio dubok i setan.U njenim je očima bilo suza koje su htele da se proliju... I bez reči smo se uputili grobljanskom ulicom.Uskoro smo bili na groblju.Crna gvozdena kapija, sa posrebrenim gvozdenim krstom na slemenu, bila je otvorena. Olgin grob je bio žalostan.Odmah do njega je bio grob njenog oca.Sonja je klekla na jedan kamen pored Olginog groba, naslonila se na njen krst i tiho je plakala.Ja sam nepomično stajao skrštenih ruku i dve mi suze navreše na oči, ja ih lagano ubrisah i priđoh Sonji.Ona polako podiže glavu i pogleda me svojim velikim uplakanim očima. — „Početak naše sreće su ovi grobovi, dragi..A zašto je to moralo tako da bude?“ Ona je ustala i još je dugo plakala na mom ramenu. 7. Novembar. Kiše su već počele bivati češće i dugotrajnije.Vetar je opet preko noć pevao svoju pesmu praćenu šuštanjem suhoga lišća.Jesen je bila tužna, potpuno harmonična sa mojom dušom, koja je plakala kao ova jesenja kiša, koja je jecala kao ovaj jesenji vetar. Morao sam ići u Beograd.Majka je htela da pođe samnom.Mi smo odlazili iz V. selili smo se... Novembar žut i prosed obgrlio je svojim koščatim rukama celu prirodu.Kiša je lila ceo dan.Nebo je bilo tamno.Oblaci olovne boje jurili su se i gomilali, a po kaljavoj zemlji ležalo je opalo žuto lišće.Odmah po podne počelo je bivati tamnije i ubrzo se sasvim smračilo. Ja sam sedeo s majkom za stolom pored lampe.Ona je plela, a ja sam čitao, dok se ču kucanje na vratima.Sonja sa gospođom Jokićkom uđe unutra. — „Šta to čitate?“ upita Sonja prišavši stolu.Ja ustadoh. — „Ništa interesantno, samo koliko da prođe vreme...“ Moja mati upali lampu na stolu u mojoj sobi i reče mi da treba ja i Sonja da pređemo tamo, da bi njih dve ostale same.Hoće nešto da razgovaraju.Mi pređosmo.Mati za nama zatvori vrata i mi se opet nađosmo sami. Ćutali smo.Oči su nam bile upijene jedne u druge.Ona je s vremena na vreme uzdahnula, sklopila kapke, kao da hoće da odagna kakvu strašnu sliku ispred očiju. — „Neraspoložen si...Misliš na put?“ — „Na rastanak, Sonja“... Ona podiže ruku na čelo. — „Znam...I meni je teško, možda i teže nego tebi...Ti si svestan onoga što je bilo među nama...Ja se ne kajem.Jer te volim, jer osećam da me voliš...Po nekad mi je mnogo teško.Tako noću, kad ne mogu da spavam ja mislim na tebe.I onda plačem, plačem, ne znam ni sama zašto.Tako, plače mi se...I ja sam srećna, srećna, jer si ti ovde“... Sonja je govorila, prišla mi sasvim blizu, šaputala, spustila mi ruke na ramena i nagla glavu uz moju.I opet su nastali poljupci, jedan za drugim, silni jaki, dugi, beskonačni... Lampa je čkiljila na stolu, polako se gasila.Najzad sasvim utrnu.Ja sam je ljubio strasno, osećao sam njen dah vruć, brz...Pio sam poljupce bez reči... Bio je mrak, a i oči su nam bile zatvorene. Osećao sam kako se njeno telo sve više pribijaše uza me.Ona je drhtala u strasti, pritiskivala me uza se, ljubila mi lice... Mi smo sedeli na postelji jedno pored drugog.Ja sam držao njenu ruku i gledao u mrak.Učinilo mi se da je prošla večnost.Ja se kao trgoh i skočih na noge. — „Šta li rade mamice?“ — „Hajdemo kod njih,“ reče Sonja, polako ustade i pođe za mnom opravljajući svoju ugužvanu suknju. Njih su dve sedele jedna prema drugoj.Lampa je bila u sredini.I one su ćutale.Kad mi naiđosmo one se obe okretoše. — „Ugasila nam se lampa baš kad smo čitali ono što je bilo najlepše,“ reče Sonja i osmehnu se na mene. 9. Novembar. Jutros su otišla na stanicu dvoja kola sa stvarima, a sad, možda kroz pola sata, možda kroz pet minuta doćiće kola i za nas, i mi ćemo otputovati.Moja soba je prazna, sve su stvari već otišle; ja sedim na jednoj putničkoj korpi i posmatram lepu kućicu preko puta.Nekako mi tužno izgleda ova moja soba ovako prazna, kao moje srce, izgleda mi da me ovi zidovi kore, što odlazim odavde, što ostavljam devojku koja me voli, koja mi je poklonila sve što je imala samo da bih je voleo. Još juče Sonja je ceo dan pomagala majci oko pakovanja, a jutros je dolazila kad su stvari otišle.Sad sigurno jadna negde sedi u uglu, skrivena od svoje majke, i plače, verujem da plače, pojmim bol jednog devojačkog srca.Jutros sam čuo kad reče mojoj majci: — „Ne znate, kako mi je žao, što odlazite...“ Na vratima se pojavi njena glava, ona pogleda po sobi svuda, da nema koga, zatim uđe tiho, ćuteći.Oči su joj bile naduvene od plača, lice bledo, čelo tamno.Ona priđe uz mene, upi se u moje oči pogledom, koji je hteo da ostane večit, nezaboravljen.Ništa ne govoraše, samo me gledaše dugo.Iz susedne sobe čuše se koraci moje majke, Sonja mi pritište jedan kratak, vreo poljubac na usne.Mati uđe, pozdravi se s njom, upita je za majku. — „Sve je dobro,“ odgovori ona, „samo mi je mnogo žao što vi idete.Žao mi je...“ Suze joj pođoše na oči.Moja majka je zagrli kao svoju kćer, poljubi je u čelo. — „Nemojte, Sonja, da plačete.Vi ćete nas valjda još koji put videti; ili ćete doći u Beograd, ili ćemo mi doći ovde u V. za vreme leta.“ — „Lepo, ali tek... rastanak je težak...“ Ona pogleda u mene; ja oborih oči; moja mati nas pogleda oboje, nasmeši se i izađe iz sobe.Sonja mi opet pade u zagrljaj, ostade neko vreme, zatim se trže, odbi se od mene: — „Zbogom... čuješ li kola?Eto, sad baš stadoše pred kuću.“ _ Ona istrča napolje; ja izađoh za njom.Na ulici je stajala g-đa Cana.Ja se pozdravih sa njom, poljubih je u ruku i sedoh u kola, mati sede pored mene i kretosmo.Sonja je mahala maramicom, g-đa Cana rukom.Kola su odmicala žurno, konji su kasali pod bičem kočijaševim.Ja se još jednom okretoh na savijutku i videh Sonju gde stoji na sred ulice i još maše maramicom. Sedeo sam u kolima pored majke i ćutao.Ona mi je upravljala po neko pitanje, ali sam ja ili ostao bez odgovora ili odgovorio vrlo kratko.Neki ogroman teret mi se navalio na srce.Jedva sam disao.Pored nas su promicale niske varoške kućice sa kapijicama od letava, iza kojih su izletale radoznale palančanke, da vide ko prolazi na kolima; promicali su dućančići sa ćepencima na kojima su sedele ćifte izkrivljujući glave ispod niskih vratanaca, da vide ko prolazi. Beograd, 14. Beograd bujan, pun huke, u vrtlogu života primio me u svoja prišljiva naručja.Odmah po dolasku našao sam se sa svojim starim drugovima.Oni su se svi obradovali što sam im se ponovo vratio u društvo.Uvukli su me u svoje nove navike.Većina od njih već su svršili gimnaziju i sad su govorili o stupanju na ovaj ili onaj fakultet.Ja sam ćutao i bio sam sve nesrećniji što na vreme nisam položio maturu.Gledao sam kako moji drugovi izmiču predamnom u životu, ali sam osećao takođe, da sam svemu sam kriv.Bio sam u nekom nejasnom duševnom stanju... „Mila moja Sonjice. Još juče, tako reći, bili smo zajedno, jedno uz drugo.Govorili smo, kazivali smo sve šta nam je na srcu ležalo.Danas je drugo...Ja sam u ovom velikom, prljavom Beogradu.Imam društva istina, svojih starih školskih drugova, koji me svi mnogo vole, ali... meni to društvo nije više ono što je bilo.Ja više ne tražim takvo društvo.Ja sad volim mir.Samoća me privlači.Kad sam sam osećam se zadovoljan.Ti znaš da ja volim da sanjam.Sad sam daleko, neizmerno daleko od tebe.Ti živiš u toj lepoj kućici koju ja toliko volim.Ti imaš pred očima sve ono što je u meni ostavilo dubokih utisaka.Sad je hladno, ali i novembar ima po nekad lepih dana.I ti ćeš jednog od ovih dana izaći van varoši da šetaš.Vidićeš onu divnu okolinu, onu pastirsku kolebicu.,.Sećaš li se?...Posle ima još mnogo, mnogo mesta koja su mi ostala u uspomeni.Kako je bilo divno, Sonjice!Kako smo bili srećni!Mi smo se voleli.Ali prava sreća, mila moja mala, prava sreća, ona koja se ne može prekinuti, ona koja ne može umreti pre no što mi umremo, ta će sreća tek da dođe, i ona je velika i vedra...I ja verujem u nju.Ona me teši kad mi je teško, ona me hrabri kad hoću da klonem, ona me drži večito u nekom slatkom očekivanju, ona mi daje strpljenja, ona me održava u životu.Sećaš li se kako smo po nekad ozbiljno razgovarali o životu.Život je kretanje, cilj mu je promena, jer postoji vreme...Mi znamo šta je ljubav.Ja i ti to znamo.Ali ja nemam dosta reči da kažem šta je ljubav.Čovek je srećan kad voli i srećan kad je voljen.Ljubav je pozitivno osećanje, dakle nije rđava.Ljubav je jedna.Ljubav je psihičko osećanje, uslovljeno radom materije...Sve mi to znamo... i osećamo...Naša je ljubav velika.Naše su duše srećne... Piši mi, draga Sonja, o sebi.Kaži mi u pismu mnogo onih sitnica zbog kojih si se nekad tako slatko smejala.Ja bih želeo da ti budeš vesela.To će ti ići malo teže, jer kad srce plače, usta se ne smeju...Meni je vrlo teško.Ti znaš kako sam ja bio nervozan i bolestan kad sam se upoznao s tobom.Posle si ti svojim prisustvom, svojom ljubavlju, uspela da me izlečiš.Sad se sve vraća na staro.Nesanica je opet počela da me ispija...No sve bi mi bilo lakše kad bih znao kako je tebi.Zato mi, Sonjice, napiši jedno dugačko pismo.Mnogo mi kaži.Ohrabri me.Nemoj me zaboravljati i voli me kao što si me volela.A ja ti kroz pismo šaljem mnogo, mnogo toplih poljubaca, mnogo, mnogo, Sonjice, poljubaca. „V., 19. novembra 1899. Sreća je naša, mili moj, što mama jutros nije bila kod kuće kad je došla pošta, ja se sva naježim kad pomislim samo da je mogla da primi i da pročita ono tvoje pismo.U ostalom... ona će jednog dana možda sve znati, ali... to docnije.Teško mi je, ali moram, zarad naše sreće, Milane, zarad mirnijeg privođenja kraju sviju započetih stvari, zarad moga duševnog mira najzad, da te zamolim da više ne pišeš...Strah me je od mame.Možeš se s vremena na vreme javiti kartom da mama vidi, da nas ti ne zaboravljaš, jer...Ah, to treba da ti pričam.Kad si ti otputovao meni je bilo strašno, nešto mi se bilo iz grudi iščupalo i nije mi dalo da dišem.I pošto su se kola izgubila iz vida, mi smo ušli u kuću.Nisam se mogla uzdržati, nego sam na glas pred mamom zajecala.Ona me je milovala po glavi i tešila me, da ćeš ti opet doći.Ona dakle zna da su naše dve duše jedna.Ali ne zna dokle je to spajanje otišlo.Nije me ništa ni pitala.Bila je i sama izbuđena.Toga radi ti se javi kartom s vremena na vreme.Ja ću kartu uvek pokazati mami i... biće mi lakše. Ja društva nemam.Kod nas dođe dosta često pukovnik Pavlović, ali ja ga ne volim, čim on naiđe ja odem u svoju sobu.Po gdekoja drugarica svrati tek da me vidi, pozove me u šetnju, no ja ne izlazim, i to je sve. Da li je još ko umeo ovako da voli kao ja i ti?Ja sumnjam, jer bi, u tom slučaju, drugojačije bili napisani ljubavni romani.Ja sam sve ubrljala ovo pismo ljubeći ga zato što ćeš ti da ga primiš.Sve su mi usne pocrnile od mastila...Ti znaš kako ja umem da ujedem za usnu, ali tako lako da te ne zaboli.A ja osetim tvoj dah... i prođu me žmarci... Tvoja Sonja“. Beograd, 2. januara 1900. Beše se podigao neki strašan vetar, kakav samo u Beogradu može da duva.Kako je dan-dva pre toga padao sneg, to ga je sad vetar u svom besu nosio i sipao u oči prolaznicima.Ja sam išao od „Londona“ niz Miloša Velikog ulicu dobro umotan u svoju bundu.Vetar me je tukao u lice i ja sam sve više uvlačio glavu u podignut okovratnik od lisičijeg krzna.Najednom osetih kako me neko udari rukom po ramenu i osvrtoh se.Videh jednog odrpanka u starom, iscepanom proletnjem kaputu sa nekom masnom i sivom kapom na glavi, koji mi je pružao ruku.To je bio Aca Dimić. — „Ja večeras putujem u V, hoću još jednom da vidim to mesto, a sad inače nemam rada...“ Pozvah ga da pođe sa mnom mojoj kući, no on odbi, govoreći da sad mora da ide u jednu kafanu gde ga čeka neki drug s kojim je radio na željezničkoj stanici.On mi obeća da će doći posle sedam kod mene da me vidi, i da ponese jedno pismo za Sonju. — „Ja znam da ona jedva čeka da dobije štogod od tebe...“ I on ode, dok je besomučni vetar lepršao oko njega ono malo dronja. Bilo mi je teško što sam Acu video u ovakom položaju, ali to njemu nisam smeo da pomenem.On je iz dna duše mrzeo čoveka koji ga sažaljeva. Pisao sam Sonji, dugo, vrlo dugo pismo.Kazao sam joj da ću sad skoro da polažem ispite i da ću onda ići na stranu.Bilo je rešeno da idem u Pariz da studiram prava.Govorio sam joj o našoj budućnosti mnogo, mnogo.Za tri godine ću završiti studije i onda... onda će se ostvariti naš dugo snevani zlatni san...Otvorio sam joj svoje srce, koje je ona već dobro poznavala.Kazao sam joj da se ne brine za mene kad budem otišao na stranu...Za mene će pariski život biti samo jedno pozorište...I još sam joj ponavljao i ponavljao da je uvek, sve jače i sve više volim... Bilo je već skoro osam kad Aca Dimić dojuri kod mene, uze pismo i odmah pođe. — „Imam još svega četvrt časa do polaska!“ reče i ode trpajući u unutrašnji džep svog starog kaputa moje pismo koje je bilo ispunjeno ljubavu, srećom, nadom... 8. januar. Jutros sam istom poštom dobio dva pisma: od Sonje, odgovor na moje pismo, i od Ace Dimića.- Otvorio sam ih u isto vreme i hteo sam da ih oba u isto vreme čitam, jer su me interesovala i dovodila do nestrpljenja, da vidim šta ima u drugom dok sam jedno čitao. Sonja je pisala jedno dugačko pismo puno vere i pouzdanja, puno ljubavi i nade u budućnost, koja treba da bude svetla, vedra, srećna...Teško joj je što ću morati čitave tri godine da ostanem na strani, s toga me je molila da pred odlazak u Francusku dođem još jedanput u V. ma na samo jedan dan. Acino pismo je bilo tragično, dirljivo, uzrujavajuće.Napisano grubom nervoznom rukom, ono je potpuno odavavalo duševno stanje svoga pisca. To isto veče otišao sam na groblje.Već je svuda bio mrak... hladan vetar.Ali ja poznajem put.Put do njenog groba...Sve je bilo smrznuto.Zemlja je zvečala pod okovima moje teške obuće....A pored njenog krsta tugaljivo je šuštao bokor osušenog bosiljka koga je vetar neprestano kretao.Drhtao sam.Ali sam osetio neko blaženstvo kad sam poljubio njen krst...I zemlja je bila tako topla, tako topla... tako me je čisto upijala u se, uvlačila me u svoju utrobu, ka njoj....I ja sam dugo plakao...I vetar je plakao...I staro je trulo granje krcalo, lomilo se, ječalo...Sreće nije bilo...Ali mi se učinilo najednom kao da je ona tu, na površini... i da ja na njoj ležim... i zato mi je tako toplo...Ona me voli!...Počeo sam je ljubiti.Njene su ruke bile u mojim rukama i ja sam ih prineo svojim ustima...Ali ih nisam ljubio, nego sam ih ujedao, grizao, glodao...Osetio sam da mi je neko prilazio s leđa.Učinilo mi se da on hoće da mi je otme...I prigrlih je svom snagom i osetih kako mi u razgolićene grudi ulaze oštri komadići zaleđene ilovače.Jedna mi se ruka spusti na glavu.Ja ustavih dah.Da li sanjam?I kroz krčanje suhog granja i hujanje hladnog vetra čuh jedan blag, starački glas: „Ustani sinko.Tvoja je žalost velika, ali veliki Bog je tako hteo!“ Okretoh se, podižući se na kolena i ugledah našeg sveštenika.On je iz kapelice primetio da sam ja ušao na groblje, pa je, ne videći me da se vraćam, pošao za mnom.Odveo me je u svoj stan.Ja sam bio strašan.Ruke i grudi bile su mi krvave i izrasecane, a usta puna poluizdrobljene ilovače... 20. februara 1900. Danas sam opet dobio od Sonje pismo koje me je oneraspoložilo i bacilo u brigu.Ona je mnogo patila. Ja sad mnogo, mnogo plačem, mili moj.Tako mi je sve crno pred očima.Bolesna sam i ležim...I tako se rđavo osećam, da mi se sve čini... da neću više ni ustati...Da si ti ovde sve bi bilo drukčije, — meni bi bilo lakše.Jedan bi me tvoj poljubac podigao iz postelje, što toliki lekari sa jednom gomilom lekova ne mogu da učine...No ti sad učiš, spremaš se za ispite; neću da te molim da dolaziš, jer je tako hladno, pa se bojim da ćeš i ti nazepsti...Ja sam vrlo jako nazebla.Jako kašljem i to mi mnogo smeta.Ni noću ne mogu da spavam zbog tog nesrećnog kašlja...To na stranu srce mi je zdravo i ja te iz dana u dana sve više volim, sve više za tebe živim...“ 13. mart. I danas sam dobio od Sonje pismo. „Tek sam se bila malo pridigla, kad mi se prekjuče povrati bolest.Sad je još teže nego prošli put.Kašljem, mnogo kašljem... i osećam kako mi se u grudima nešto cepa, nešto kida, osećam jake bolove, probade...Ne znam šta je ovo.Da li je i meni suđeno da umrem pre sreće?Što se tiče same bolesti, ona je prilično čudnovata.Stalno sam u vatri, i to prekonoć u najjačoj, a bolove osećam samo kad kašljem, obično ujutru, inače sam celog dana mirna.Tu je i potpukovnik Pavlović vrlo često od kako ja ležim.Bilo mu je stalo pošto po to do toga da se i ja sprijateljim s njim.Svaki dan donese mi cveća i govori mi kako će, pošto ozdravim, da me udaju...Šta ćeš?Ja se smejem ali i to ne smem, jer iz smeha pređem u kašalj, pa nikad da prestane.Mama izgleda da našu naklonost ceni, jer uvek, kad potpukovnik počne tako da govori, ona dodaje, da ima vremena još koju godinu da pričekam.Bože! da li ću ja ikad dočekati da budem mlada?...“ Maj 1900. U velikoj sam brizi zbog Sonje.Novosti od nje nemam od marta meseca kad mi je pisala da joj se povratila i pogoršala bolest.Pisao sam i gospođi Jokićki i dobio sam odgovor, ali je sve to bilo u isto vreme, — prve polovine marta. Danas je 13. maj!Prošle godine na današnji dan ja sam bio tako srećan!Posle sam proveo jednu strašnu noć...Ta je noć bila zaista užasna.Groznica me je strašno tresla.Ja sam bio na granici ludila...Danas je godina dana od te strašne noći.Danas je godina dana od kad je Sonja bila moja. Jutros sam dobio od Sonje pismo.Digla se iz postelje zato da mi piše.Njeno je pismo puno neme sete, nekog mirnog umiranja...I ona se seća... Preplakala sam današnji dan.Lane je bilo tako lepo 13. maja!Ja sam bila vesela, srećna...Volela sam te i zato sam ti se i dala...Danas je tako isto lep dan,... ali ga ja gledam kroza suze.Jer u meni nešto prazno ima...Ja osećam da je u meni nešto umrlo...U grudima osećam neku prazninu... i ta me praznina s vremena na vreme potmulo zaboli...Ja plačem.Suza još ima.Smeh je prestao.I mama je tako tužna, i ona često plače... a meni je teško.Ja bih htela još da živim, da volim...Ja neću da umrem, Milane.Tvoja me uspomena drži u životu...Tvoja mi slika još daje snage da plačem...Lane je bilo tako lepo!A danas?Bolest je teška.I dok drveće lista i ruže cvetaju, ja polako umirem..." Ovo je pismo učinilo na mene strahovit utisak.Ja sam bio potpuno utučen i nesposoban za svaki rad.A kroz neki dan treba da polažem ispite.Ali i pored svega bola koje mi je ovo pismo nanelo, ipak sam grozničavo čitao.Trebalo je pošto po to da položim, da svršavam školu, da postanem svoj čovek...Sonja je čekala!Njena je sreća bila u pitanju.I ja sam radio s nadom u uspeh. 21. maj. I nisam se u nadi prevario.Jutros sam položio i poslednji usmeni ispit i to odlično.Odmah sam pisao Sonji.Javio sam joj da je sve srećno pošlo i brinuo sam se za nju.Kazao sam joj sa žaljenjem da mi je nemoguće da dođem u V. pre polaska za Pariz.Vreme je tako kratko, a imam toliko poslova da posvršavam.Treba kupovati puno koješta.A krećem se odmah početkom juna.Tamo ću provesti raspust u jednoj porodici, radi usavršavanja u jeziku. Beograd 8. Juna 1900. Dođe i taj dan.Voz polazi u deset uveče.Celog dana ja sam pakovao; moja mati je zatvarala i otvarala dve korpe koje sam nosio sobom.U jednoj je bilo jelo i najpotrebnije stvari, a u drugoj odelo i rublje.Bili smo kao u groznici oboje.Majka je trčkarala tamo-amo po kući, trpala je u korpe i neke nepotrebne stvari, posle ih vadila.Pa bi tek stala pokraj vrata, pogledala me jednim dugim pogledom i oči bi joj se ovlažile...Ja sam napisao Sonji jednu kartu.Danas putujem.Molim je da se za mene ne brine i da bude vesela, da ozdravi.Ja ću joj se javiti čim budem stigao, poslaću joj svoju adresu, da bih mogao od nje dobijati vesti... Već je pala noć.Ja i majka smo poslednji put večerali zajedno.Ona je bila uplakana.Put je dalek...Posle smo otišli na željezničku stanicu.Voz je već bio došao.Ja nađem mesto, postaram se i za prtljag i iziđem da još koji trenutak budem s majkom.Uskoro smo se krenuli.Ja sam stojao na prozoru i pozdravljao sirotu ženu koja je naizmence brisala suze i mahala maramicom... Pariz, 25. juna. Kakva promena!Ovde je sve za mene novo, neviđeno.Ja sve gledam kao u nekom snu.Ne mogu još da se nađem u ovom moru od kuća, juče sam bio na Sorboni.Upoznao sam se sa nekoliko Srba studenata koji su mi obećali da će mi se naći na ruci.Još sinoć je jedan od njih dolazio u moj hotel i ponudio mi da se doselim u njegov stan, te će nas tako obojicu manje koštati.Ja sam primio.Volim da sam u društvu.Po ceo dan sam u grozničavom kretanju koje ovde nesumnjuvo mora svaki čovek da oseti.Jedino uveče, kad legnem, ja se vratim kući.Setim se majke, kojoj mora da je teško samoj tamo u našoj lepoj zemlji.Setim se Sonje koja leži bolesna, teško bolesna, i misli na mene.Ja imam neku nepobedljivu nadu da će Sonja ozdraviti, i ako mi se srce steže pri pomisli da ona pati i da je tako blizu smrti.Ja se nadam, jer ja je volim i verujem u njenu ljubav.Pisao sam joj.Kazao sam joj gde sam i da mi je teško što sam tako daleko.Molio sam je da mi piše, da mi priča kako je njoj... da mi kaže da je ozdravila, da joj je bolje... 9. jula. Već sam dobio nekoliko pisama od majke.Ona jadnica piše skoro svaki dan.Ja sam joj na svako pismo odgovorio.No danas na podne dobio sam od nje jedno pismo početo, kao i uvek, brižnim tonom, savetima, nežnošću. Sinoć je“, govorila je ona dalje u pismu, „dolazio kod mene tvoj drug Aca Dimić.Pitao je za tebe.Rekla sam mu da si u Parizu.On se začudio.Tražio je tvoju adresu.Treba, veli, da ti piše, jer ovde nema s kim da govori“... 17. avgusta. Dobio sad od Sonje prvo pismo.Moja je sreća prevelika!To me je pismo tako obradovalo.Ona mi priča puno lepih stvar.Priča o sebi, o svom životu. „Od kako si ti otputovao meni je mnogo bolje.Još onog dana, kad si mi javio da si položio maturu, bilo mi je dobro, celog tog dana nisam kašljala.Sad sam se već pridigla.Osećam se dosta dobro.Lekar me hrabri da se bolest neće više povratiti.No preporučuje mi da se dobro čuvam na jesen da ne ozebem, jer to može da bude opasno.Ja ću se dobro čuvati, jer hoću da budem zdrava i lepa kad se ti vratiš.Od ove bolesti sam prilično oslabila, pobledila sam i omršala.Ne bih želela da te ovako dočekam.Treba da budem ona stara Sonja, jer ti si me onakvu voleo...Preporučeno mi je da budem što više na suncu i na vazduhu i po ovoj vrućini, te sam više napolju nego u kući.To me malo oživi i povrati mi boju....Na tebe neprestano mislim.Tako bih želela da si ti sad ovde, pa da zajedno idemo u polje da šetamo, da beremo cveće“... 3. septembar, 1900 Kroz dvanajst dana počeće predavanje na Sorboni.Ja sam se već upisao i nameran sam da prilegnem na rad i da redovno polažem sve ispite da bih što pre svršio studije.Treba da se što pre vratim u svoju zemlju.Sonja me čeka!... 25. decembar 1900. U društvu sa nekoliko drugova Srba i Francuza provešću praznik.Teško mi je...Daleko sam...I Sonja ne piše već toliko vreme.Još avgusta meseca kako sam dobio jedno pismo koje me je obradovalo, pa više ništa.Bojim se da opet nije bolesna...Kazao sam i majci da piše gospođa Jokićki i da pita šta je sa Sonjom. 8. aprila 1901. Opet je granulo proleće.Pariz je sad divan.Sve je napupilo i povraća se i život.Male cvećarke prodaju ljubičice po uglovima velikih bulevara.To je ista ona ljubičica koja raste u mojoj zemlji.Ista ona koju sam ja sa Sonjom zajedno brao.Isto tako miriše.Isto je tako plava... 26. maja 1901. Najzad, posle velikog očekivanja, dobio sam od majke odgovor o Sonji.Gospođa Jokićka joj je odgovorila.Sonja je bila opet bolesna, teško bolesna.Celu zimu je preležala i sad se tek od nekoliko dana pridigla, te se kreće po sobi.Jako je oslabila: sama kost i koža.Nije više vesela kao pre.Vrlo je nervozna i često plače... 15. jula 1901. Današnjom poštom došlo je jedno pismo od majke.Sad će skoro raspust.Ona bi želela da dođem kući da provedem to vreme kraj nje.Sonju i ne spominje.Kako je mati sebična!Kaže kako je njenom materinskom srcu teško kad sam ja daleko...Kako je Sonjinom srcu?Sonja je teško bolesna.Sonja ne zna da li će dočekati živa da me još jednom vidi.Sonja se žrtvovala za mene.Sonja mi je poklonila svoju mladost.Sonja mi je dala života onda, kad mi je bio najpotrebniji.Moja mati ne zna šta je sve Sonja učinila za mene, ona ne zna šta Sonja za mene znači.Ona je kao i sve ostale majke.Ona zna samo za svoj bol.Ona zna da je njeno dete samo njeno...Majke, majke, da znate! 10. avgusta 1901. Danas je najsrećniji dan za mene.Sonja mi je pisala Sad je opet dobro, opet je vesela, ali je ta njena veselost tako umorna... „Skoro godinu dana ležala sam ni zdrava ni bolesna.Imala sam vatru i malo sam kašljala.Grudi su opet bolele.Od dve-tri nedelje na ovamo tako se dobro osećam, — kao pre...Ojačavam, pa sam sva radosna što se povraćam u život.Život je tako lep!Ja ga tako volim, — zbog tebe.Tako sam sva opijena, sva srećna, da bih želela da si ovde...Onda bi sreća bila potpuna, beskrajna...Ali ti ćeš doći, uskoro ćeš doći, je li?Kad ćeš jednom svršiti tu školu?Znaš, kad se voli onda se je nestrpljivo..." 20. novembra 1901. Danas sam završio polaganje ispita za prvu godinu.Trebalo je da ove ispite polažem još juna meseca, ali onda još nisam bio siguran u sebe najviše zbog jezika.Položio sam vrlo dobro.Odmah sam javio majci.Pisao sam i Sonji.Bio sam sve bliže kraju ovog beskonačnog školovanja.Krajem ove školske godine polagaću grupu ispita za drugu godinu i onda sam do godine gotov.I to će brzo proći.I bićemo srećni.Brzo ćemo zaboraviti na sve teškoće na sve rđavo što je bilo.Ovaj dugi sastanak, nećemo ga više ni pominjati.Radost će nam biti veća, sreća će nam biti slađa, što više žalosti i nesreće preturimo preko glave dok do njih dođemo...Takav je život... 30. juna 1903. Dobio sam diplomu.Tako sam srećan da bih ceo Pariz zagrlio.Kakva će tek radost da bude tamo kad čuju, da sam odlično završio sve ispite!Sonja je sad ozdravila.Ona će me dočekati u V. kao moja verenica.Posle ćemo se venčati.To će biti divno!Ja ću dobiti službu.Biću sudski činovnik, pa docnije i sudija.Sad je sve lako kad imam diplomu.I mi ćemo veselo živeti.Tako je lep život u dvoje!... Beograd, 4. avgusta 1903. U šest časova jutros ekspres je jurio od Zemuna preko Savskog Mosta.Ja sam stajao pored prozora i gledao Beograd.Video sam pristanište, tamo dalje staru tvrđavu, desno večiti toranj Saborne Crkve.Ubrzo je voz ušao u stanicu.Mnogo se sveta tiskalo na peronu staničnom i ja opazih u toj gužvi svoju majku.Ona me je čekala upućujući zabrinute oči u vagone koji su usporavali hod i najzad stali.Ja sam skočio s voza i za trenutak se našao pred njom.Ona je dobro otvorila oči da me vidi. — „Sine!“ bilo je sve što je kazala i zagrli me. Plakala je od radosti kao malo dete i ljubila me svojim drhtavim materinskim usnama. 6. avgusta 1903. Izišao sam da prošetam kroz Beograd.Posle Pariza Beograd čini utisak palanke.Ali ja sam se tu ipak osećao bolje nego u Parizu.Sve mi je poznato, sve mi je naše. Na Terazijama sretoh Acu.Jedva sam ga poznao.Bio je pocrneo, ogrubio.Na glavu je bio natukao jednu željezničarsku kačketu svu čađavu.Reče da je kontrolni činovnik na pruzi Beograd—V. U razgovoru sam osetio koliko iz njega bije olkohol i počeo sam ga savetovati da ne pije. — „Pijan je čovek tako srećan!“ govorio je Aca sa nekim ushićenjem.„Sve zaboravi, sve mu je potaman i ne pada mu na um da je život težak, grozan, besciljan...“ Bilo je pred podne.Po podne u dva polazio je iz Beograda voz na kome je bio Aca, te ga zamolih da ponese Sonji jedno pismo. — „Doćiću ja kod tebe oko jedan.“ I upade kod „Albaneza“. Bio je tačan.U jedan je bio kod mene.Dao sam mu pismo i on je pošao.No zastade, reče kako je u novčanoj neprilici. — „...Molim te, daj mi dvadeset dinara.Ja ću sad petnaestog da primim, pa ću ti vratiti.“ Dam mu traženi novac, moleći ga još jednom da ne zaboravi, da preda Sonji pismo i on se sjurnu niza stepenice, dovikujući samo jedno: „Ne beri brigu!“ 7. avgusta 1903. Jutros sam se zaprepastio čitajući novine, kad naiđoh na trećoj strani jedan članak, pod naslovom Žrtva Alkohola, u kome je opisana tragična smrt jednog željezničkog činovnika.„On je pri polasku voza pijan seo kod kočnice i odatle pao između dva vagona, tako da su mu točkovi voza prešli preko trbuha.Leš je strašno unakažen, ali se ipak mogla konstatovati njegova identičnost.Zvao se Aca Dimić, rodom je iz V., star dvadeset i jednu godinu, neženjen.“ 15. decembra 1903 Život u Beogradu postaje monoton i dosadan.Ja sam već ukazni činovnik.Pisar druge klase!Ali sa tim nije još ništa postignuto.Jednom sam u razgovoru s majkom kao slučajno poveo govor o svojoj ženidbi, no ona bi, kao što vidim, želela, da još malo pričekam. — „Još si suviše mlad“, govorila je ona, „treba malo da momkuješ!“ Međutim glavno je težište bilo na drugoj strani.Ja sam imao nameru, da, po istečenoj propisanoj praksi, polažem advokatski ispit.Kad bih se oženio od ispita slabo da bi što bilo. — „Kad položiš ispit, pa otvoriš svoju kancelariju, pa budeš slobodan, svoj čovek, onda se ženi i bićeš srećan...“ 14. januara 1904. „Znaš li, mili moj, da sva zadrhtim od neke lude radosti kad pomislim da ćemo se opet videti.Posle tolikog vremena!Već sam nestrpeljiva, a taj dan je svakog trenutka sve bliže.Juče mi je mama kazala da ćemo ići u Beograd čim se malo razlepša vreme, čim sijne proleće.Toliko sam srećna! ne možeš da zamisliš.Ti si se mora biti mnogo promenio.Sad si već postao čovek.Ja se ne menjam.Malo sam slabija i bleđa nego što sam bila, to je sve.Oči su mi malo mutnije... od dugog plakanja.Ja se tako lako zaplačem od radosti pri samoj pomisli da ću te opet videti, da ću čuti tvoj glas, da ću gledati tvoje oči.I ti ćeš me opet ljubiti kao pre.Ti ćeš me mnogo, mnogo ljubiti.Ti me uvek voliš, je li?Ja sam sad velika devojka.Ti si već svoj čovek...Budućnost je došla!Snovi će se ostvariti, je li, mili?...“ 16. marta 1904. Dobio sam klasu.Gospodin sudski pisar prve klase!To je već početak kirijere u državnoj službi.Šteta što ću je napustiti.Ali, sloboda je zlatna! 3. maja 1904. Jutros je majka dobila jednu depešu iz V. od gospođe Jokićke.Javlja da sutra sa Sonjom dolazi u Beograd.Ja sam se nadao.Svakog dana sam očekivao tu depešu.Pa ipak sam neobično uzbuđen njenim dolaskom.Sonja će biti ovde, uza me!Sonja će me opet gledati onim divnim krupnim, plavim očima.Ja je toliko volim!... 4. maja 1904. Čekao sam ih na stanici s majkom zajedno.Voz je došao.Na peronu je mnogo sveta.Video sam gospođu Jokićku, video sam i Sonju.Prišli smo im.Ja sam gospođu poljubio u ruku.Sonja mi je prišla i pružila mi usne...Mame ništa nisu videle.Ona je plakala.Stegla mi je obe ruke i gledala me u oči.Ja sam bio razdragan.Sve je u meni vrilo.Sonja je bila tu, uza me.Ona me je uvek volela.Ja sam je opet poljubio.Pošli smo kući zagrljeni, pijani od sreće.. 5. maja 1904. Danas smo bili u Topčideru.Sonja je bila divna.Na njoj sam našao jednu malu promenu.Njen je pogled bio dublji nego pre.Njene su oči sad imale nešto tužno u dnu... nečega melanholičnog u osnovi... 6. maja 1904. Vreme se pokvarilo.Posle jučerašnjeg onako lepog sunca, danas je počela još od ujutru dosadna sitna kiša.Nebo je sivo kao u jesen.I Sonja je danas malo sumorna.Njene su oči mutne kao nebo.I po gdekad uzdahne.Ja sam uvek sa njom.Sedimo pokraj otvorenog prozora i gledamo kako i proleće može da se obuče u pogrebnu crninu.Sonja je ćutala i kad se okrenula oči su joj bile pune suza. — „Je li, ti ćeš me uvek voleti?“ 7. maja 1904. Sonja mi je svakog dana pričala, kako je živela u V. posle mog odlaska, kako je sve bilo prazno, dosadno. — „Znaš, tako sam jednog dana bila prošena i u malo se ne udadoh!Ima tamo u V. jedna došljačka porodica.Jedan seljak koji se obogatio, pa došao u varoš da živi.Sad ima sina, momka na ženidbu, pa mu traži devojku.Ja se čiči dopadnem i on ti me zaprosi.Dođe lepo kod mame jednog dana, pa povede i sina.Ja sam znala tog mladića.Viđala sam ga često da prolazi ulicom, ali se nisam nadala, da će taj doći jednog dana da me prosi.Mama se jadna našla u čudu, ali je čiča njoj objašnjavao kako su oni bogati, kako ću ja kod njegovog sina biti gospođa, da živim samo kako zaželim.Oni su pošteni ljudi, uživaju dobar glas i tako dalje.Mama slegne ramenima i kaže im da ona nema ništa protivno tome da kaže, nego samo još treba da se ja pitam.Mama im uzgred kaže, da, ako ja neću, ona me ne može naterati.Oni odu.Mama mi kaže u čemu je stvar, a ja njoj odmah izjavim da to meni ne treba.Sutradan, vredno je bilo videti čičinog sina, kako, na najbešnjem konju, juri kroz našu ulicu gore-dole, pa obada onog konja, pa ga draži, a konj igra i propinje se da sve sevaju varnice iz kamena.Ali mu sve to nije pomoglo.Ja sam gledala šta radi, ali se nisam htela pokazivati na prozoru, jer bi on to odmah razumeo kao pristavak od moje strane.Ništa mu to nije pomoglo ni sledećih dana, jer ja pripadam samo tebi...“ 8. Maja 1904. Govorio sam Sonji o svojim projektima.Ja sam sad osiguran, imam svoju službu, mogu da se oženim, da budem srećan. — „Ne... još ne!“ reče Sonja.„Pričekaj, Ja ću ti kazati kad ćemo se uzeti.Ja hoću da, kad se udam za tebe, budem večito srećna.A ja ću srećna pored tebe biti samo ako budem zdrava.Jer kad sam bolesna ja nisam vesela, niti mi se mili život.Ja još nisam zdrava.To sam videla onomad kad smo bili u Topčideru.Sutradan sam bila kao utučena...“ 9. Maja 1904. Sutra već putuju natrag.Ja sam kao ubijen.Sonji nagnu suze na oči kad me pogleda. — „Tako mi je žao,“ reče, „kao da se nikad nećemo videti više...“ Maja 1904. Opet sam pao u monotonu tišinu svoje kancelarije, gde se čuje samo ravnomerno škripanje pera jednoga kolege i kašljucanje poslužitelja pred vratima.Ja sam kao probuđen iz nekog divnog sna, pa mi je žao što je bio tako kratak.Nešto mi je na srcu prazno, hladno.Osećam neku uznemirenost, neko grozničavo stanje.Sonja je otišla... 5. Jula 1904. „Ovde su vrlo velike vrućine.Možda zbog toga slabim.Srce mi se iščupalo kad sam otišla iz Beograda.Kad bi oni trenutci mogli da se pretvore u večnost...Sad mi je sve nešto neobično i jače otvaram oči da bolje vidim, ali je sve prazno...Sve je prazno.I srce mi, čini mi se, ne kuca više...I dah je stao...A još sam živa... jer tvoja uspomena živi...“ Oktobra 1904. „Da li ćemo ikad više, dragi ja i ti biti jedno s drugim?Došla je ova prokleta jesen...Tako mi je sve prazno...“ Decembra 1904. I poslednji dan ove godine dočekujem u postelji...Bolestan čovek ne treba ni da živi...Ali ja bih da još malo živim.Ja bih da sam s tobom.Kad ozdravim...Ti me uvek voliš?Ja ću da se spremim, da te dočekam.I ti ćeš doći da me prosiš...“ 2. januara 1905. Više mi se nije čekalo.Danas sam razgovarao sa majkom.Kazao sam joj sve.Sonja me voli.Naša ljubav nije skorašnja.Mati je sve primila.Radovala se što ću da uzmem Sonju. — „Ona će ozdraviti kad pođe za tebe.Ti ćeš je lepo čuvati i negovati.I bićete srećni“, kazala je dobra starica. I ja sam već sklopio lepo iznenađenje.Na leto ću iznenada, čim čujem da joj je bolje otići u V., zaprosiću je i dovešću je u Beograd.Život mi je izgledao tako lep!Sreća mi je bila teko blizu!I ja sam već pružao ruku da je uhvatim... 5. marta 1905. „Pridigla sam se Ne izlazim još nigde, ali mi je bolje.Samo se nekako čudno osećam.Ne znam više da li sam zdrava ili bolesna.Znaš, toliko sam se navikla da budem bolesna, da mi je sad neobično da više ne ležim.Ne osećam da sam živa.A život toliko volim!“... 12. maja 1905. „Opet je tako divno proleće!Sad se tako dobro osećam.Opet sam vesela, kao pre.Volim te, kao pre.Šta radiš ti sad u Beogradu?Voliš me uvek?Kako bi to lepo bilo kad bi došao malo ovamo!Ja se sad tako dobro osećam...Zlatno zdravlje!“ 10. juna 1905. Bio sam gotov za put.Baš se sad desilo da željeznice na pruzi za V. ne rade usled nekog kvara na jednom tunelu, no ja nisam hteo više da odlažem, i reših se da idem kolima.Znao sam jednu kafanicu gde obično odsedaju kočijaši iz V., te odoh tamo.Upitah, da li bi me koji hteo voziti za V., i javi mi se jedan mladić. — „Ja ću vas voziti, gospodine“. Bio je to jedan od onih zdravih, jedrih, planinaca, u lepom seljačkom odelu, sa šubarom na glavi i novim opancima na nogama, pametna lica i nešto setnih očiju. Pogodili smo se i rekoh mu da dođe ujutru. 11. juna 1905. Celu noć nisam zaspao.Kad primetih da je počelo lepo da se razdanjuje, ustadoh, spremih se i izađoh u baštu da šetam.Bio sam nestrpeljiv da već jednom pođem.U neko doba škripnu kapija i pojavi se moj kočijaš. — „Hoćemo li, gospodine?Mislim da je vreme“. — „Ja te već odavno čekam“, rekoh mu. — „Sad je taman vreme.Nismo zadocnili.Stićićemo još za dana“. Je se oprostih s majkom i sedoh u kola. Divno letnje jutro.Beograd se tek budio kad sam ja prolazio na kolima, srećan, nestrpeljiv, da što pre stignem. Konji su kasali kroz beogradske ulice odmerenim kasom, kočijaš ih je opominjao bičem s vremena na vreme, a ja sam sedeo zavaljen u kolima, zadubljen u razmišljanje, u sećanje.Monotoni kas konja i zvrjanje kola uspavaše me.Oči mi se zadržaše na leđima kočijaševim, koji nosaše jedan lepo izvežen gunj, okratak, ispod kojega su se videle obmotane tkanice, a između gunja i tkanica videla se tanka, providna, seljačka košulja, kroz koju se naziraše jedro telo ovoga mladog planinca. Već besmo izašli iz ulica: s obe strane puta videle su se zasađene bašte, voćnjaci, livade i njive.Kola su polako odmicala: ja sam razmišljao.Sećao sam se svoga prvog puta u V. zatim tamošnjeg neraspoloženja, poznanstva sa Sonjom, ljubavi, svega što je bilo među nama, svakog trenutka, svake sitnice, zatim rastanka... Put se pružao pred nama kao duga zmija kroza zeleni ćilim njiva i livada, ovde onde išaran zlatno-žutim komadima, koji su bili zasađeni pšenicom.Ja sam zadubljen u u misli opet budan zadremao, uvek su mi dolazile druge misli, uvek druge slike; svaka mi je sitnica padala na um.Sati su neosetno prolazili, a ja sam sedeo zavaljen u kolima, nepomičan i odsutan. — „Ovde ćemo da ručamo, gospodine,“ — reče mi kočijaš ustavljajući kola. Ja se trgoh iz sanjarija, siđoh s kola i videh da smo na pola puta, pred starom drumskom mehanom sa svodovima. Po ručku odmah opremi seljak konje i pozva me, jer imamo još dugo da putujemo.Ja sedoh u kola i put se nastavi dosadan. Zapad se već počeo rumeniti; sunce je počelo padati sve niže; priroda je postajala svežija i lepša pozlaćivana krvavim sunčanim zracima.Kola pođoše sporije — išli smo uz brdo. — „Evo sad, kad se budemo popeli na ovo brdo, već možemo videti V. — nije još daleko!“ reče mi kočijaš. Kola su se polako pela i već smo bili na vrhu.Tu ustavi da odmori konje.Zaista već se V. moglo videti, ispod samog brda. Vetrić je pirkao odozdo svežeći nas i hladeći nam čela oznojena od današnje vrućine.Od nekud dopreše zvuci zvona, tihi, umilni, kao tužna pesma.Moj kočijaš skide šubaru, i kleče ukraj puta sklopivši ruke i digavši oči k nebu. — „Sad je sahranjuju...“ — prošaputa mladić, i zaplaka se. Ja ga posmatrah neko vreme, ne razumevajući njegove suze, klečanje, zatim i ja skidoh kapu i priđoh mu s pitanjem: — „Što plačeš, mladiću?“ On me pogleda, ne odgovori mi ništa, već zari glavu u ruke i zajeca ponavljajući: — „Sad je sahranjuju...“ Vetrić je i dalje duvao odozdo, iz V., i donosio tiho jecanje zvona.Sunce već beše sasvim zašlo.Po nebu su se videle još samo crvene i plave pruge, ovde-onde beli i crni oblačići pozlaćeni poslednjim purpurnim zracima sunčevim.Zvona umukoše; kočijaš se podiže, obrisa suze rukavom i priđe mi: — „He, moj gospodine, vi ne možete ni zamisliti takvu lepotu kao što beše ona...“ — „Ko?“ upitah, ne razumevajući. Ja sedoh u kola; on ošinu konje i otpoče da mi priča svoju istoriju. — „Ona je bila večito tužna.Nikad nisam video njen osmeh.Ali sam je voleo, mnogo voleo.Svaki dan sam je viđao i primećavao sam da je sve slabija, i bleđa.Njene su se plave oči gubile u glavu i postajale sve tamnije...Ona je umirala svaki dan pomalo.I nije me volela.Ona me nije volela.Tako bolešljiva kakva je bila, na bolje je pošla poslednjih dana.Ali je onomadne bila na brdu kod koza, izišla da šeta, premorila se i tamo se na izvoru vode napila.Kad je stigla kući pala je u postelju i počela pljuvati krv.Ja sam spopao konje i kola da ne budem tu kad ona umre...Maločas ste čuli zvona.To su nju sahranivali.Znam... to su nju sahranjivali...“ On ućuta, ošinu konje.U susret nam je išao jedan seljak.Moj kočijaš ustavi kola i upita ga: — „Je l’ to nju sahraniše?“ — „Nju!“ odgovori seljak i odmahnu rukom. On potera konje, okrete se meni i reče: — „Da, to su nju sahranili... sahranili su moju ljubav... prvu i poslednju... sve što sam voleo...Zvala se Sonja...“ Ja pretrnuh. — „Sonja!“ promrmljah, a suze mi navreše na oči. — „Da, Sonja.. sirota Sonja!“ — „Sirota Sonja!“ ponovih ja za njim. Ulazili smo u varoš. — „Vozi me u kafanu kod Lava.“ Kola stadoše pred kafanu.Ja siđoh, pomogoh mu te unese stvari unutra, platih mu i rastado smo se.On sede na kola, ošinu konje i izgubi se u noći. Uputim se pustim palančanskim ulicima.Nikoga nisam sretao, niti sam ikoga želeo da sretnem.Iz daleka videh na uglu noćnog stražara; ja mu priđoh. — „Je li, prijatelju, koga to sahraniše danas?“ — „Danas?Sonju g-đa Caninu“, odgovori stari stražar. — „Sonju... g-đa Caninu...“ Ja produžih put kroz ulice i nađoh se na groblju.Lutao sam od groba do groba tražeći novu, svežu humku sa belim krstom pod kojim je ležala ona koju sam ja voleo i koja je mene volela.Najzad se nađoh pred njenim grobom.Na belom krstu bilo je napisano njeno ime. — „Istina je!Ona je mrtva!“ kriknuh i padoh po grobu gušeći se u suzama. Ne znam koliko sam tako ostao, samo znam da, kad sam se trgao iz zanosa, nisam video ništa osim puste pomrčine i ovde onde po neki beo krst.Ja se uputih u kafanu, gde sam odseo, tamo nađoh jednog kočijaša i još iste noći odputovah u Beograd... 12. juna. Vratio sam se u Beograd. Za mene život više nema smisla.Moja je duša umrla.Moj mozak stoji.Nema više ni jedne ideje, ni jednog zraka da ga osvetli, ja sam nepokretan, izlišan.Ja sam nešto što postoji zato što je i do sad postojalo i ako je nestalo onoga što mu je održavalo egzistenciju.Posle svega što je bilo ja treba još da živim.To mi je svejedno.Smrt je tako neznatna translacija, da ne vredi o njoj voditi računa.Samo posle čovek ne oseća... bar ja tako mislim; drugojačije ne bi moglo da bude.Od tog trenutka ja više neću biti ja... ja ću biti sve...Ko zna?... Juna 1905. Hoću da zatvorim ove strane.Ja više nemam šta da pišem.Moj je život ispisana knjiga.Svršio se pre nego što je počeo... 21. januara 1908. Danas čuh da se gospođa Jokićka udala za pukovnika Pavlovića. Pošto sam pročitao i poslednju stranicu ovog dnevnika, zatvorio sam ga i duge sam zamišljen nad njim ostao.Zaista, život jednog čoveka može da bude tako besmislen.Onde, gde se nadalo najlepšem skladu događaja pokaže se da sticaj nepredviđenosti zaturi smisao i onemogući cilj... Docnije sam dobio od Milana Đorđevića jedno pismo datirano 21. novembra 1911. Umrla mi je i mati.A našto ja sad da živim?Ja sam doduše odavno umro, ali još patim...Sinoć, kad je majka izdahnula, ja sam osetio i moj dah kako se polako stišava.Smrt je tako slatka, prijatelju..." Posle dva dana pročitao sam u novinama, da je, u jednom siromašnom stanu, umrla gospođa Đorđevićka, a odmah sutra dan i njen sin, Milan Đorđević. Uključeno u ELTeC-ext korpus 2021-02-26 IVAN ANDRIĆ IZDANJE S. B. CVIJANOVIĆA Tiskara Braće Grujić i Prometnog d.d.Novi Sad U hanu, kod višegradske djumrukane skupilo se, malo po malo, dosta putnika.Mali pritoci Drine nabujali su i odnijeli drveni most na putu u Priboj i podrovali puteve na nekoliko mjesta.Most su gradili tesari, a put opravljali argati i robijaši.A svi koji su iz Sarajeva putovali na istok zaustavljali su se u hanu kraj djumrukane i čekali da se dogradi most i kako tako oprave putevi. Ogromni stari han u obliku pravokutnika bio je pun kao šip.Sobe su bile uske i zbijene kao ćelije u saću, a ispred svih soba okolo na okolo, išla je uska i klimava drvena dihvanana, po njoj su bez prestanka škripali i odjekivali koraci putnika.Cio je han zaudarao štalama i bravetinom, jer su se u dnu avlije svaki dan klali ovnovi, a kože im se sušile, razapete po zidovima.Raznolika su bila čeljad koja su tu zapela na svom putu. Suljaga Dizdar, sa trojicom aračlija, koji je putovao službeno.Dva fratra iz Kreševa koji su išli u Stambol na neku tužbu, šta li.Grk kaludjer.Tri Venecijanca iz Sarajeva i s njima mlada i lijepa žena.Kazivalo se da su poslanici iz Mletaka koji idu kopnenim putem na Portu; imali su i teskeru od paše iz Sarajeva i zaptiju da im ide na ruku, ali su se držali povučeno i izgledali otmeno i sumnjivo.Trgovac, Srbin, iz Plevalja sa sinom, visokim šutljivim mladićem, nezdravo crvenih obraza.Dva trgovca iz Livna i kiridžije im.Neki begovi, posavljaci.Jedan blijed pitomac vojne škole u Carigradu sa stricem.Tri Arnauta, salepdžije.Jedan Fočak što prodaje noževe.Jedan perverzan individuum koji se kazuje hodža iz Bihaća, a uistinu čini se da putuje svijetom kud ga vode mutni i strašni nagoni.Arapin koji prodaje lijekove i zapise, nakite od korala i prstenje na koje sam urezuje inicijale.I čitava gomila kiridžija, džambasa, pretrglija i cigana. Osim ovih stranaca sjedili su u kahvi povazdan domaći mladići, bogati i dokoni Turci.I po vazdan se čula šala, smijeh, pljesak, glas defa i šargije ili zurne, zvuk kocaka na suhoj daski od igre šeš-beš, roktanje i cika putene i besposlene čeljadi.Fratri nisu ni ishodili iz svoje sobe, a Venecijanci samo na kratke šetnje i to svi zajedno. Medju poslednjima je stigao Gjerzelez.Pjesma je išla pred njim.Na bijelu konju, krvavih očiju, on je jahao ravanlukom, crvene su kite bile bijelca po očima, a dugi čistim zlatom vezeni, čevkeni na Djerzelezu sjali su i poigravali na vjetru.Dočekalo ga ćutanje, puno udivljena i poštovanja.On je nosio slavu mnogih megdana i snagu koja je ulijevala strah; svi su bili čuli za njega, ali ga je malo ko vidio, jer je on projahao svoju mladost izmedju Travnika i Stambola. Oko kapije se sakupiše stranci i domaći.Sluge mu prihvatiše konja.Kad sjaha i podje prema kapiji vidjelo se da je neobično nizak i zdepast i da hoda sporo i raskoračeno kao ljudi koji nisu navikli da hode pješice.Ruke su mu bile nesrazmjerno duge.Nazva nabusito i nejasno merhaba i udje u kahvu.Sad kad je sišao s konja, kao s nekog pjedestala, poče da se gubi strah i respekt i kao da se je izjednačio s ostalima počeše mu prilaziti i započinjati razgovor.On je rado razgovarao, zanoseći malo na arnautsku, jer se mnogo godina vrzo oko Skoplja i Peći.U govoru je bio nevješt, svaki čas mu je nedostajala riječ, kao što to biva kod ljudi od djela, i onda bi širio svoje duge ruke i kružio precrnim očima, kao u kunića, u kojima se nije razlikovala zenica. Za nekoliko dana je posve iščezao čarobni krug oko Gjerzeleza; jedan po jedan približavali su mu se ovi bjelosvjetski ljudi s nesvjesnom željom da se s njim izjednače ili da ga podrede sebi.A Gjerzelez je s njima pio, jeo, pjevao i kockao. Već sutradan je ugledao Venecijanku, gdje ulazi s pratnjom u odaju.Nakašljao se i udario rukom po koljenu i dva put je viknuo za njom: — Aman! Gjerzelez je planuo.On je skakao od same pomisli da se ti nježni zglobovi krše u njegovim prstima.Bol mu je zadavala ta nježnost i ljepota u njegovoj blizini.Gjerzelez se zanio i, naravno, postao smiješan.Gradjani i skitnice su mu odmah stali prilaziti s te slabe strane.Stali su ga svjetovati, nagovarati, odgovarati i zadirkivati, a on je samo blaženo širio ruke i sijevao očima. U to se dogodi da od Rogatice stiže i Bogdan Cincarin, pjevač poznat u po Bosne; čim on zapjeva osvoji odmah i zanese vas han.I fratri su osluškivali iza prozora, a Gjerzelez izgubi mjeru i pamet.Raspasao se i oznojio pa sjedi medju mještanskom momčadi i hanskim gostima, pred njim sir i rakija; oni se izmjenjuju odlaze i dolaze, a on bez prestanka pije, naredjuje i pjeva, krivo i nisko svojim teškim i predubokim glasom.Alčaci se rugaju s njim već bez imalo straha i obzira.Bogdan Cincarin mlad a posijedio, zabacuje glavu, (gornja mu usna lagano podrhtava) i pjeva, pjeva, a Gjerzelezu se čini da mu dušu vuče i da će, sad na, izdahnuti od prevelike snage ili prevelike slabosti.A onaj lola Fočak sjedi do njega i ruga mu se da se svi krive od smijeha, samo ga Gjerzelez blaženo, razrogačeno gleda, grli i cjeliva u rame, dok mu on bez prestanka puni glavu o kaurkinji.Hoće da ide po nju, da je otme i posadi kraj sebe.Handžija se već pribojava skandala, ali ga Fočak sa obješenjačkim, nadmoćnim smiješkom zaustavlja. — Kud ćeš, bolan?Nije ono handžinica s Metaljke, a ni džizlija sarajska.Gosposko je ono, heej! A Gjerzelez sjeda pokorno kao dijete i rastavlja da pije, puši, pjeva i plaća, dok mu se i momčić što poslužuje iznad glave krevelji. Dva dana terevenči Gjerzelez s društvom i doziva Venecijanku i uzdiše i priča svima svoju ljubav, mucavo, nejasno i smiješno; ljudi ga tapšu po ramenu, lažu da mu je poručila ovo ili ono, a on se odmah diže da ide gore po nju, dok ga Fočak, koji je potpuno zavladao njim, ne zaustavi i posadi, svjetujući ga i magarčeći da se vas han trese od smijeha. Trećeg dana, nekako o užini, porječkaše se Fočak i Gjerzelez, bezrazložno, kao ljudi u piću i besposlici.Fočak se šeretski uozbiljio. — A kao zašto da ne bi ona mogla i moja biti? — Jok, jok, džanum! dere se Gjerzelez, a lice mu sja od zanosa što mu je neko osporava i što može da se za nju bori. — Bogme, ko prije djevojci onog i djevojka, uvjerava jedan sa strane. — Krila da imaš, krila da imaš, more! — vrišti Gjerzelez Fočaku, unoseći se i kazujući više rukama nego riječima. — A vi se potecite; metnućemo jabuku na košiju, pa ko prije jabuci onoga je djevojka, svjetuje ih posve ozbiljno jedan Mostarac, udešavajući tako dogovorenu komediju. Gjerzelez odmah djipi na noge, omahnu oko sebe spreman da se bije, da trči ili baca kamena, ne znajući više šta radi ni zašto radi i sav presrećan da je došao čas kad će snaga da progovori. Izidoše na ravan, pred han.Na direk od ljuljačke objesiše o koncu uvelu, crvenu jabuku, zategoše konac ispred dvojice trkača i iskupiše se svi, podgurkujući jedan drugog i neprikriveno se smijući.Jedni se užurbali oko trkača, a drugi gledaju iz daljega.Fočak zasukuje rukave i nagoni u smijeh sve oko sebe, a Gjerzelez se raskopčao i glavu povezao čevrmom pa došo još zdepastiji i manji.Jedni se klade za Gjerzeleza, drugi za Fočaka.Mostarac dade znak; konac puče, a oba trkača jurnuše. Leti Gjerzelez kao krilat, a Fočak se nakon dva-tri koraka zaustavio i tapće nogama na mjestu, kao kad varamo djecu da trčimo tobože za njima.Gjerzelez trči ko da zemlje ne dira, Fočak tapše rukama, a gledaoci se savijaju od smijeha.Pljesak, vriska i smijeh. — Ha, Gjerzeleze! — Ačkosum, magarče! — Ha, poteci, Gjerzeleze, sokole! — Aferim kenjčino! Odmiče Gjerzelez i biva sve kraći, kao da mu noge ulaze u tijelo.Poduzela ga bijesna snaga, čini mu zadovoljstvo ovaj napor, meka ledina i svježa struja zraka.Čini mu se kao da osjeća za sobom neprestano topot svoga protivnika i to ga podstrekava i goni.Kad bi kod direka maši se rukom za jabuku, ali alčaci objesili jabuku hotimice visoko, pa je ne dohvati prvi put nego se morade zaskočiti i onda je otrže s koncem zajedno. Medju gledaocima urnebes.Jedni taru suze, a drugi polegli po travi pa se samo valjaju od smijeha.Debeli beg iz Posavine se drži rukama za trbuh i odhukuje.I suhi, službeni Dizdar-aga stao na kapiju pa se smije krezubim ustima. Gjerzelez je stajao časak onako s jabukom u ruci, a onda se okrenu, vidje da nema Fočaka i odmjeri ih, kao da ih iz daljine bolje vidi.Nisu mu mogli razabrati izraz lica, ali taj pogled je bio opasan.U jedan čas kao da svi osjetiše da su pretjerali.Daljina i odstojanje su mu vraćali sve što je izgubio u društvu s njima.Sad kad je bio tri stotine koraka daleko od njih i valjao se prema njima, mrk i težak, kao da ih naglo osvijesti taj razmak; i najbezbrižnije medju njima ispuni strah.Više nije bilo sumnje da je srdit i da nešto smišlja.Prvi iščeze Mostarac, a zatim jedan po jedan stadoše otpadati u svoje sobe.Neki zadjoše za han i izgubiše se u ljeskovoj šumi. Dok se Gjerzelez primakao ne osta na ledini ni žive duše.U travi se bijelila jedna marama, ostavljena u hitnji i strahu.Ta praznina ga do kraja ražljuti. Onako raspojas i zadihan on je razroko, još uvijek u nedoumici, gledao u kapiju, gdje su se izgubili.I pod tom tvrdom, debelom lubanjom kao da se počelo galiti i svitati: da se tu s nekim ruglo tjera i da bi to sve moglo biti besposlenjačka komedija.Na tu ga misao svega prože plamen.Bijesno i neodoljivo zaželje kaurkinju, da je vidi, da je ima, da zna na čemu je ili inače da pobije i polomi sve oko sebe.I kad je tako, gegajući se umorno u bokovima i mašući rukama, prolazio pored kapije, ukaza mu se najednom, pred zamagljenim pogledom, uvrh stepenica, široka zelena haljina i bijel veo.On samo što jeknu i onako razgolićen i uzrujan pruži ruke put nje, da sa dva skoka dotrči do nje, kad se zelena haljina lagano zanjiha i iščeznu za sobnim vratima iza kojih se ču jasno ključ u bravi. Gjerzelez je spustio ruke niza se, malko oborio glavu i dahnući vas znojem i muškom snagom stajao tako časak, mrk kao oblak i jak kao sama zemlja.Nije znao šta da počne i na kog da udari.Onda se okrete i po hanu stade ršum i lom.Neko dijete koje se, ne znajući šta je, ne bješe sakrilo ispusti iz ruku džugum i pobježe pod minderluk ispod kog su mu virile bose i ispucale noge.Čuše se konji u štalama, a u svom ostalom hanu nije bilo ni mačke; sve se živo posakrivalo i ućutalo od straha i zorta.Ta tišina je Gjerzeleza još više dražila i izazivala.Udarao je na vrata, ali su sva bila, kao ukleta, zatvorena. Ne znajući ni sam, od srdžbe šta čini, stao je sedlati konja i puniti bisage.Opremio se je sve zagledajući ne bi li koga vidio i onda je, trgnuvši žestoko dizginom, izveo uzrujana bijelca na avliju i zajahao s panja na kom se meso siječe.Konj ga je ponio; na njemu zveknu srma i oružje; odmah se u njemu stao slijegati gnjev.Odpljunu, izjaha iz avlije i kao u snu prodje ledinom koju je malo prije pretrčao.A kad malo poodmače on vidje i nehotice, u samom uglu hana uduben njen prozor.Gledajući taj prozor, zatvoren, hladan i zagonetan, kao ženski pogled i ljudsko srce, diže se u njemu svom snagom već zaboravljen gnjev i jad; i u bezumnom prohtjevu da ubija i vredja pa ma koga on diže ruku s dlakavom šakom put toga prozora i mahnu njom, rastvarajući pesnicu kao da baca kletvu. — Kučko! Glas je bio tup od ljutine, Jahao je kasom, mekotom i prečacem; da on vidi kakvi su ti provaljeni puti i koji su to od-plavljeni mostovi koje on ne može preći!Da on vidi! Za njim je ostajao han, još uvijek u prestrašenom ćutanju. Na Uvcu je Gjerzelez preskočio rijeku i podbio konja tako da su imali svi binjedjije i pribojski džambasi posla; privijali su mladu balegu na kopita i prali ih mokraćom od muška djeteta, a Djerdjelez je samo ćutao, sagibao se, ogledao kopita, i nije smio da u oči pogleda konju.Nudio je zdravu medžediju ko mu ga izvida i povrati mu stari kas. Bio je šutljiv i nemiran i, što je rijetko bivalo, Gjerzelez nije mogao da jede!Od kako je iz Višegrada odbila mu se hrana.On je sjedao za sofru i pušio bez svake mjere mnogo, ali mu se gadilo i od same pomisli na jelo. Drugo veče je izišao iz kahve, prigledao konja i bio zadovoljan jer je vidio da ide na bolje.Uputio se nekim puteljcima prema drumu.Bila je tamna noć s mnogo zvijezda, i studeno.Vrludao je dugo, a vraćajući se hanu sustiže na drumu jednog kaludjera.Bio je poguren ili se je samo činio, da stariji izgleda. — Jesi li ti, papas, odavle? — Nisam, beže, nego zanoćio, veli kaludjer meko, a nikako mu nije drago što se sreo ovako dockan s ovolikim Turčinom. ' Gjerzelez je koračao napred, i sam se čudio što govori s kaludjerom. — A bogati, papase, jesi li ti nahodio u vašim knjigama, je li djunah po vašem zakonu da djevojka vaše vjere — gleda Turčina? Kaludjer se uzvrtio i utanjio pa sve uvija dok se konačno, valjda vidjevši da je Turčin u nekoj brizi, ne osmjeli i spretno ne završi nekom pričom: kako je Bog dragi stvorio svakojaka šarena cvijeća pa tako i ljude raznih vjera, da je htio da smo svi jedne vjere.On bi to, bezbeli, i učinio, a ovako kad je On tako uredio onda treba da se svak moli Bogu po svom zakonu i da svak gleda i ženi svoju vjeru. Kao uvijek kad sluša drugog, Gjerzelezu se činilo da govori pravo.U razdražljivoj šutnji on je nastavio put.Nije mislio ni na šta.Na jedanput se okrenu licem u lice kaludjeru kao da ga pita za nešto što je on lično skrivio. — A reci ti meni zašto se vaše žene ne kriju? — Eto tako — u nas zar taki adet, šta li.Ko ti zna, ženska, ćorava posla.To mi kaludjeri ne znamo; nemamo žena pa i ne znamo. — Hm! — Još jedan čas ga je gledao a onda se hladno okrenu i podje brže.U tišini se čulo kako mu škripi koža na bensilahu i tozlucima.Kaludjer je, na čudu, kaskao za njim.Kad su bili kod hana Gjerzelez podje uz basamake; još se jednom obazrije. — Laku noć! — Bog ti na pomoć, beg-efendija; eisadile! vikao je kaludjer odmičući brzo. U jutro su Gjerzeleza u ranu zoru probudili glasovi, smijeh i pjesma.To su bile ciganke što su se umivale ispod mlinova, prskale vodom, vriskale i šibale vrbovim grančicama.Bio je Gjurdjevdan. U kahvi zateče dva brata Morića.To bijahu sinovi onog starog sarajskog Morića što je bio čuven radi svog bogatstva i svoje pobožnosti i što je umro na hadžiluku.A oni bijahu lole i rasipnici, nasilni i sramotni, daleko poznati po zlu. Mladji je učio stambolsku medresu pa pobjego čim mu je otac umro i dao se s bratom na skitnju i raspušten život, ali je uvijek nosio bijelu ahmediju oko fesa.I pored svih strašnih pijanki i skitanja ostalo je njegovo lice kao što je bilo golobrado i rumeno s napućenim usnama kao u razmažena djeteta, samo su mu oči, nečedne i zelene, starile i pod nabuhlim vjedjama kao da su venule.A stariji je bio visok i blijed, nekad najljepši momak u cijelom Sarajevu, s teškim crnim brkom i velikim tamnim očima u kojima je uvijek plivao zlatan odraz.Samo je sad već njegovo lice bilo hladno i mrtvo; on se raspadao potajno od pogane bolesti, a niko mu nije znao lijeka do jedan berberin s Bistrika koji ga je liječio hapovima i kadovima, a nikom nije htio reći od čega ih pravi.Ali u posljednje vrijeme nisu braća smjela u Sarajevo, jer su dočuli da je na sve tužbe radi njihovih zuluma i ispada stigo iz Stambola konačni odgovor: da se obojicu Morića ufati i posiječe, pa su ih sad oko Sarajeva tražili zaptije i vezirovi Toske.A i inače su bili već pri kraju.Sve su kmetove bili isprodavali.Još im je ostao samo veliki han na Varoši i njihova čuvena morićevska kuća na Kovačima.U toj kući im je živila stara majka i jedina sestra, malo, grbavo i bolešljivo djevojče. Upitaše se za zdravlje, oni su bili stari znanci i uzeše piti.Braća opaziše promjenu na njemu i stadoše ga zapitkivati i dražiti. — Šta je, šta si se smrko? — Ostarilo se, Gjerzeleze, bogami! — Pozdravila te Darinka iz Plevlja, kaže od kako si ti otišao spava sama. Gjerzelez je ćutao.Stariji Morić je govorio neveselim i pomalo dobrostivim tonom očajnih propalica, i sa samim Gjerzelezom on je govorio povjerljivo i prijateljski.Mladji se tek smješio. — Asli si djunup jutros, smije se stariji Morić, bezglasno i kratko. A on ih samo gleda.Sve je u njemu mirno, bol se slegao i srdžba se ohladila, samo mu je još teško.Gleda ih i dolaze mu kao djeca, neuka i luda, kao dijete mu je svak ko nije vidio tanku Vlahinju, u širokoj haljini od zelena somota, s malom glavom nad ovratnikom od krzna.On je ćutao.Nagovarali su ga da iza podne podju na dernek.On se nećkao.Tek iza ručka osjeti dosadu, popusti i pristade. Na vrh brežuljka bila je zelena ravnica okružena velikim i rijetkim borovima, a otvorena prema zapadu.Tu je bio ciganski dernek.Gorile su vatre.Tukli bubnjevi, udarale krnete i šargije.Kolo nije prestajalo.I na suncu vedrog dana su igrale boje šarenih ciganskih haljina; prevladavala je crvena.Pilo se, jelo, trčalo, smijalo, valjalo i bez prestanka pjevalo. Kraj jedne vatre su sjedili Gjerzelez, Morići i neki momci iz Priboja.Pili su rakiju; Gjerzelezu se isprva činilo da je kisela.Ali svi su ga nudili mezetom, a dan je bio topal i lijep; pilo se, i kad god bi iskapio do dna on bi vidio vrhove tamnih borova kako se nišu na proljetnom nebu. Upravo mu je jedan bakal govorio. — Kad sam čuo, džanum, da si ti došo, zatvorio sam namah dućan, idem, rekoh, da ga vidim, pa eto... Kad ga prekide pljesak i smijeh i svirka se zbrka i pomješa: na ljuljačku se popela Zemka. Ta Zemka je bila puštenica, i to već po treći put, vitka, zelenih očiju i bijela mimo sve ostale ciganke.Kažu, niko joj nije mogao na kraj stati. Ljuljačka je bila svezana na jednoj takiši i vila se visoko zajedno sa Zemkom, s ledja su je otiskivale cigančice, a ona se raskriljenih ruku čvrsto držala za konopac i uzimala sve veći zamah.Imala je blijedo lice i zaklopljene oči, prelazila je liniju brega i ocrtavala se na horizontu, njene dimije su se plele i vile u sto nabora, lepršale i šibale nebo.Gjerzelez je, sjedeći nisko kraj vatre, pratio očima njen zamah i svaki put kad bi se digla i ocrtala gotovo vodoravno na nebu i vraćala u strmom padu u dubinu njega je prolazila neka slatka tjeskoba i jezovita strepnja kao da je on na ljuljačci.Pio je brže i veselije. Zemka se nije zaustavljala; vidilo se da teško diše i da je blijedja, ali ona se dizala i dizala, i svaki put kad bi bila na najvišoj tačci otvorila bi oči da u slatkom užasu pogleda oranicu i rijeku pod brijegom.Isprva su je svi mučke i udivljeno gledali, ali domala započe smijeh i pijana graja.Cigani i pribojski momci počeše podvriskivati i dovikivati ženi koja nije ništa čula. — Aha! ’vamo pogledaj, Zemko! — Nemoj, pašće, jadna! — Ako, na meko će! — Evo joj jastuka! — Ha, ha, h-a-a-a! — Jih!Ljuljni, Zemko! A Zemka se umorila.Cigančice je prestaše otiskivati, zamasi su bivali sve manji, još se njihala samo svojom rodjenom težinom, sve manje, sve manje, dok joj se noge ne dotakoše trave i ona sidje, zanesena i nasmijana. Gjerzelez sjedi i gleda, topi se i širi ruke — zbogom pameti! — ponijelo ga veselje i ljepota i one dimije od džambasme što lepršaju kao barjak i miješaju se sa vrhovima borova i vedrim nebom.Kao da se njegovoj žalosti prohtjelo da se sva od jednom prometne u objest i veselje.Samo jedan čas mu bi nekako i žao i stidno što se tako brzo odriče svoje tuge i one gnjevne odluke s druma, da ne će u svojoj blizini više nikad „ništa što je žensko...Ni mačke!...Ni mačke!...“ Ali na jednom ciganke, pošlje duga sašaptavanja i dogovora, složno zapjevaše: Diže se hajnak i vriska, svi pogledaše u njega, a on ne vidje više nikoga.Oči mu zažagrile i lice sja, a osjeća da je nemoćan, i lak je, a nikako ne može da se digne. Tu su pjesmu ispjevale srebreničke ciganke neke godine, kad je Gjerzelez svo proljeće ležao u Srebrnici, jer ga je neko mučke ranio jednog petka kad je dohodio Nuribegovoj kćeri pod pendžer.A on se ne sjeća ni onog petka, ni pendžera, ni Nuribegove kćeri koju je davno zaboravio.Samo se sjeća kako je slab i ranjen ležao; ispod otvorena prozora mu pljuska i šumi nabujao potok, na brijegu je djurdjevdanski dernek i ciganke po prvi put pjevaju o njemu, pjesmu im dodaje brijeg brijegu, ječi i šumi sva srebrenička kotlina od pjesama i potoka, a on leži i tako je slab da ne može sam ni maštrafu s limunadom da ustima prinese.Sjeća se, sjeća, ali ne može da razdvoji ovaj dernek od onoga što ga je bolestan slušao nego mu se sve mješa, pjesme i svirka i piće i čeljad od onda i od sada, a preko svega toga se ljulja Zemka u velikom smjelom luku, i on je lovi očima i jeza ga prolazi čas vrela čas hladna, ispod slabina. U posljednje dane nije gotovo ništa jeo, pa ga piće obuzima naglo.Sunce je zašlo.Ide hladan vjetar, šume borovi; dim sa vatara biva modar, sumrak se spušta. Gjerzelez naredjuje ciganinu da mu svira viš glave, na tanku žicu, pa svaki čas uzmahuje rukom i hoće da ga bije i psuje mu ćemane i onoga ko mu ga je napravio, a stariji Morić mu zaustavlja ruku i miri ga.Onda se diže pa hoće da ide da hvata Zemku.Zadržavaju ga Morići i smiju se; osmjelili se i oni momci iz Priboja pa se smiju.Grohot i tresak, a Gjerzelezu se jezik plete. — Ona je... moj dušmanin. Otima se, diže, širi ruke i polazi put Zemke koja stoji medju cigankama kraj ljuljačke i glodje crvene arnautske šećerleme.Raspaso se pa mu spadaju i boraju se čakšire, i onako kratke noge mu izgledaju još kraće i još deblje, otpaso mu se pojas od ibrišima višnjeve boje pa se vuče za njim, poliven rakijom i umrljan pepelom.Jedva se drži na nogama, krivuda i smjera čas lijevo, čas desno.Ciganke vrište od smijeha, i cigani se ubezobrazili.Svirka staje. — Ha, drži ga zemljo! — Povuci, potegni! — Jaalah! A cigančad što su se ispela po granama gadjaju ga iz potaje suhim šišarkama.Vraća se, sjeda i pije i upada u pjesmu. Mrak pada.Svijet se pomalo razilazi, a Moriće i njihovo društvo tek poduzelo piće, terevenče i jednako tjeraju šalu s Gjerzelezom koji napreže oči da u mraku razazna Zemkin lik, dok mu se sve pred očima pomiče i kovitla.Svirači hoće da im odu, oni ih zaustavljaju najpre lijepim pa onda na silu, psuju im majku cigansku, nude im novce i tuku ih, naizmjence. — Dockan je, pustite nas, slatke age! — Ne vidi se, more, daleko nam je kućama, izginućemo! Na jednom mladji Morić skoči, njegovo je golobrado lice problijedilo i došlo podbulo i zlo kao u čovjeka koji je na sve spreman. — Posvijetliću ja vama sad, za dušu vam se firaunsku! On se diže i uze veliku glavnju smrčevine; držeći je u stranu, jer ga je dim gušio i iskre obasipale, uputi se, lagano se povodeći, ravnicom.Na zapadnom, otvorenom obronku je stajao plast sijena, ogradjen plotom od ševara i očupan i izgrižen sa strana, dokle su mogla goveda da dohvate.Nadje plast u mraku ali zadugo nije htjelo sijeno da uhvati plamena, tek kad nalomi suvih grančica od plota i naloži ispod sijena primi se u okrug plasta vatra koja se je sve više penjala dok se konačno ne pretvori u velik stup plamena koji se je na vjetru širio i naličio na ognjeno jedro.Pucketalo je sijeno i rojile se iskre, crvena je svjetlost zalila borove i ravnicu i zaostalu čeljad.Svi se stadoše razilaziti, kud koje.Svirači su drhtali. — Aman, aga, šta učini?Povješaće nas kadija sve. — Sikter, more, i ti i kadija. — Ne, neće oni na vas, nego nas cigane; reći će: eto, cigani zapalili kadijino sijeno. I oni čaršinlije se prepali, ako su i pijani vide: odviše je.Samo oba Morića sjede, pucaju iz malih pušaka, pijuckaju i gledaju u plamen, trepćući. A Gjerzelez posrće, podalje u polumraku za posljednim cigankama i lovi Zemku.Usiljava se da trči što bolje i bijaše je dobro pristigao kad ona najednom zakrenu na lijevo i izgubi se na putu koji vodi izmedju njiva.Gjerzelez se nije nadao tako naglom zaokretu; onako krut, težak i pijan kad se jednom zaletio on se nije mogao zaustaviti, predje obronak ravnice i otisnu se niz visoku strmu obalu put potoka.Isprva se dočekivao na noge ali kako je obala bivala sve strmija izgubi ravnotežu i skotrlja se ko klada sve do u potok.Pod rukama osjeti vlažno kamenje i glib, i odmah poče da se diže.U očima mu je još titrao sjaj ali tu je bilo mračno.Napipa vodu i stade da hladi ruke i čelo.Tako je sjedio dugo.Noć je odmicala. U neko doba osjeti studen i neugodnu drhtavicu, pribra se i odluči u tupoj glavi da se izvuče iz potoka.Penjao se i otiskivao, pridržavao rukama za travu i ogranke, odupirao se koljenima, idući sve više na lijevo gdje je obala bila manje strma, i sve je to činio kao u snu. Nakon duga vremena i mnogo napora on se nadje na rubu ravnice na kojoj već davno nije bilo žive duše.Bilo je tamno.Osjeti ravno i tvrdo tlo pod nogama i tek tada iznemože potpuno.On pade na koljena, dočeka se na ruke i osjeti nešto toplo i prhko pod sobom; bio je izišao na mjesto gdje je izgoreo plast sijena.Tako je ležao potrbuške, upirući se na ruke.Bilo mu je mučno.Pod njim je u hrpi crnog gara bljesnula još gdjekad po koja iskra.Čulo se kako psi reže i glodju ostavljene kosti.Sa jednog bora pade šišarika i dokotrlja se do njega.On se osmjehnu. — Ne gadjaj se, Zemko, rospijo... vamo dodji! Nikako ne može da se sabere.Prisjeća se da je htio nekog da bije; htio je nekog da upita šta je ovo s njim, ali bilo se naoblačilo i kasna noć; i nikog nije bilo, ni koga da pita, ni s kim da se bije. Bedan, nesrećan, slavan i smiješan, tako je obišao Gjerzelez po carevine.O njegovim doživljajima toga ljeta zna se veoma malo; i on sam ih je odmah zaboravljao.Čulo se samo da je počinio mnoge ludosti radi udovice jednog ušćupskog trgovca i da ga je ogulila neka Jevrejka što je hodila s čalgidžijama iz Selamika. U oči samog ramazana stigao je u Sarajevo. Tri dana prije njegova dolaska pogubljena su nad Kovačima, na onom širokom raskršću gdje se sijeno prodaje, oba Morića.Uhvatili su ih u jednoj mehani na drumu koji vodi u Trnovo.Proveli su ih kroz svo Sarajevo.Išli su, vezani, kratkim i oštrim korakom kako stupaju Arnauti; oko njih toske i zaptije.Za njima je ostajao lak oblačak prašine.Svijet se je obazirao. Kad su bili kroz donju čaršiju, počeše da im dobacuju pogrde.Čaršinlije su skakali sa ćepenaka i mašući bagavim nogama tražili po zemlji nanule. — Ahaa! — Hajduci! — Sikiru za domuze! Tako su ih vodili do Tašlihana. Nisu ih smaknuli kraj Miljacke, ispod Latinske Ćuprije gdje su vješali raju i gdje bi obješeni visili po dva dana, a besposleni prolaznici bi im zasukivali konopac pa onda pustili i leš bi se dugo vrtio, kao vreteno.Njih su pogubili brzo i odmah sa sutonom sahranili na Bakijama.Majka im je izdahnula, bez jauka, kad je s dihvanane ugledala gdje ih vode. Njihova velika kuća sa bezbrojnim oholim prozorima koji gledaju iznad grada i preko Igmana, ostala je tamna i pusta.Samo je u jednoj od donjih odaja gorila svijeća.Tu je, venući od sušice, ležala sestra dvojice Morića sa plavom glavom na vrelim jastucima i grozničavih očiju slušala šapat svoje stare dadilje Angje koja je potajno snovala da je, bar u čas smrti, pokrsti. Poslije prvih jesenjih kiša i vjetrova bile su sarajske ulice čiste i vedre sa veselim sjajem jesenjih dana u zraku i na kućama, i sa prvim pjegama rujeva lišća na strmim bregovima.Leti zrakom paučina kao svila. Bio je ramazan i danju je sve mirovalo ali noću se grad prolamao od svirke, sijela i ašikovanja po mahalama.Dućani puni voća i kahve pune ljudi bili su po svu noć otvoreni.Iz aščinica se širi oštar i zagušljiv zadah masla i pržena šećera.Prolaze buljuci žena a pred njima po jedan muškarac sa velikim fenjerom. Gjerzelez ide, opaljen i lak, u silnoj snazi koja se pred jesen kupi u svakom čovjeku.Sva su mjesta mila; čeka ga mnogo radosti; puno obećaju dani i ljudi. Redom su ga pozivali na iftar.I jedno predveče, kad je, idući Bakarevića kućama, prolazio izmedju Kršle i Turbeta zastade pred kućom na uglu.Jedna starica, izmećarica smežuranih ruku, je kumala sitnim pjeskom avlinska vrata, kad se jedno krilo na pola otvori i pomoli se djevojka u svijetlim dimijama i crvenoj ječermi.Ona dodade nešto sluškinji i ostade časak onako prignuta u poluotvorenim vratima. Kao uvjek kad bi ugledao žensku ljepotu on izgubi u tili čas svaki račun o vremenu i istinskim odnosima i svako razumijevanje za stvarnost koja rastavlja ljude jedne od drugih.Videći je onako mladu i punu kao grozd, on nije mogao ni na čas da posumnja u svoje pravo; potrebno je samo da ruku pruži! Jedan čas je gledao, raskoračen i zažmirivši malo na desno oko, a onda se nasmija poluglasno i šireći ruke i gotovo poskakujući podje prema njoj.Djevojka ga ugleda na vrijeme, trže staricu za rukav i uvuče je u avliju — Gjerzelezu se ukrstiše u očima gipki i veliki pokreti vrele djevojke — a onda tresak, i on ne vidje ništa do, pred samim nosom, veliku bijelu plohu avlinskih vrata za kojima je škripala brava i strugao mandal. — Tako je stajao.Još je ostalo malko sada več besmislenog smiješka na njegovom licu; a onda se okrenu: — Vidiš!.. I u nesvjesnom čudjenju nekoliko puta ponovi tu riječ bez smisla i značenja, kao što čini čovjek koji se žestoko uduri. Sad je bilo mračnije.Iza Kršle su kosmati i krivonogi suarije strugali zagorele karavane od pilava pripravljajući se za iftar.Gjerzelez podje uz brijeg. Za večerom je glasno govorio da nadviče sjećanje.Jeo je a jelo ga je ujedalo za srce.Iza večere, kad su ležali na šiljtetu teško dišući od prekomjerna jela i pušeći ne može održati i ispovjedi se mladom Bakareviću, vitku mladiću zelenih očiju i rumena lica s podrugljivim osmijehom.Pričao je sve, i pričajući i sam se čudio da je cio dogadjaj, kad se drugom kazuje, tako malen i neznatan.I nehotice je širio, uvećavao i uplitao sjećanja iz drugih susreta.Gušio se riječima. Sutradan je ustao iza podne i odmah se zaputio kući kraj Turbeta.Septembarski dan, i sinoćna gorčinja gorčina.Visok bijel zid, teška zatvorena vrata, a preko zida proviruje loza. Prema kući je bila halvedjinica iz koje ga neko viknu.Sa mirnim poštovanjem ga pozdravi jedan stari poznanik Arnautin.Bio je sin prizrenskog trgovca, ali je živio uvjek po svijetu „u trgovini“, a u stvari se je satiro idući uvjek samo za jednom strasti.Sad je od svojih zemljaka halvedjija zapazio djevojku u bijeloj kući na uglu i tu je gubio dane i nije odmicao iz halvedjinice vrebajući uzalud njena vrata. Kad Gjerzelez udje, izidjoše halvedjije iza pregratka, gdje su muklo dahćući mjesili šećer i tijesto i prostriješe im hasuru da sjednu.Obojica su nastojali da sjednu licem prema ulici i vratima.Kako nisu smjeli pušiti i kako ih je morila žedj govorili su isprva veoma malo, i pogledali svaki čas napolje.Gjerzelez se prvi povjeri i ispriča mu „sve“.Kad Arnautin ču nbradova se bez imalo surevnjivosti, njegovo lice žuto s dubokim borama i njegove ugašene oči oživješe i planuše.Povedoše govor kao prijatelji.Oborivši blijedo lice s podstriženim brcima Arnaut je govorio polako i rastavljajući riječi: — Ona je kao kruška jerbasma, glatka a meka. — Asli je žena latinskog mileta vruća od svake druge žene. I oni počeše dug i strastven razgovor, turski a šapatom.Arnaut je govorio promuklo i sa smiješkom koji mu je uvjek ležao kao neugopna sjena na licu.Od njega je saznao sve o toj djevojci. Ona se zvala Katinka i bila je kći Andrije Poljaša, nesrećna rad svoje ljepote o kojoj su pjevali dvije pjesme po svoj Bosni.Na kuču su im udarali rad nje.Nikad nije smjela izlaziti.Svecem bi je vodiji zorom na ranu misu u Latinluk, i tad umotanu u bošću kao Turkinju, da je ne prepoznaju.Rijetko je silazila i u avliju jer je odmah do njih bila islahana, za čitav boj viša od njihove kuće, a djaci te škole, slabo hranjeni i mnogo bijeni mladići, provodili su, blijedi od želje, sate na prozorima, loveći je pogledom po avliji.A kad god bi izišla ugledala bi za prozorom nacereno lice ludog Alije, žuta i krezuba idiota, koji je bio sluga u toj školi. Dešavalo se, poslije burnih večeri, kad bi askeri ili sarajski momci vriskali i nakašljivali se ispod prozora i udarali na vrata, da bi je majka, ni krivu ni dužnu, grdila i u čudu se pitala „u koga se umetnu", da je rad nje grad lud i kuća nemirna, a ona bi je slušala, skopčavajući ječermu na grudima, bez tračka razumjevanja u velikim očima.Ona je često po vazdan plakala ne znajući kud će sa životom i sa svojom proklinjanom ljepotom.Ona je klela samu sebe i grizla se i uzalud se mučila, u svojoj velikoj nevinosti, da dokuči šta je to „bezobrazno i tursko“ na njoj što zaludjuje muškarce i rad čega se uspaljuju i mame oko njine kuće askeri i balije, i rad čega to mora ona da se krije i stidi a njeni da žive u strahu.I svaki dan je bivala ljepša. Otad zaredaše Gjerzelezu popodnevi u halvedjinci.Počeše se kupiti i neki Sarajlije.Dolazio je mlađi Bakarević, pa Dervišbeg sa Širokače, ridj i podbuo od pića a sad, radi posta, ljut kao ris; i Avdica Krdžalija, sitan, mršav a žustar kao vatra, poznat ukoljica i ženskar.Tu, u polumračnoj halvedjinci, gdje je svaka stvar bila potamnjela i ljepljiva od šećera i isparivanja, bi čekali da pukne top i vodili duge razgovore o ženama samo da zaborave žedj i duhan. Sa gorčinom u upaljenim ustima i nekim bolnim nemirom u svakom mišiću Gjerzelez ih je slušao, smijao se pa i sam pokatkad pričao, zaplićući se i uzalud tražeči riječi.A pred njim je uvjek Katinkina kuća zatvorenih vrata i nepomičnih pendžera. Jedno popodne isprebijaše od čamotinje i zlovolje nekog somundžiju, rišćanina, što je prošao pušeći.Pokušali su da zavade, za zabavu, Arnauta i Gjerzeleza radi djevojke, ali uzalud, jer je Arnautin bio nepomičan u svom miru sa smiješkom i bez traga surevnjivosti.Jedanput platiše neko dijete da iza ugla tanko vikne: — Gle, Katinke!Kako si, Katinka?Ama gdje si ti?Nigdje te nema. Kad ču Arnaut, samo što strignu očima i bez šuma, kao lasica, klisnu prema vratima.A Gjerzelez za njim.Stiže ga na vratima i obojica ispadoše u isti čas na ulicu.A napolju nigdje nikog: dugo i sumračno doba pred iftar i pritajena bijela kuća; iza ugla se čuje po kaldrmi topot kako bježi plaćeno dijete. — Svi su se dugo smijali.I Gjerzelez se smijao. Mladi Bakarević im predloži da zovnu Ivku Gigušu, jednu staru i poznatu pezevenkušu s Bistrika, koja je zalazila u svaku kuću, jer je prodavala bez i čevrme, ali je živila ne toliko od svog beza koliko od tudjeg grijeha i tudje nevinosti.Bila je debela i visoka starica sa smedjim okruglim očima; u govoru se neprestano doticala rukom Gjerzelezova koljena.Obećala je da će razviditi, ali da nema nade, jer se do djevojke ne može; i otišla, opraštajući se glasno. Sutra popodne zateče Arnauta i Gigušu.Arnaut je kimao glavom. — Hej, hej otišla, otišla! — Otišla, bora mi, efendija, ima dva dana.Odveli je, kazuju mi, prije sabaha; i sad daj znaj, dušo, gdje je.Zapazili zar gdje se vrzete oko kuće, a mnogo vas je, pa vele, da sakrijemo djevojku.To je, dušo, ništa drugo.A sad daj je nadji. Stara je snizivala i dizala glas, nišući glavom kao nad gubitkom.Arnautin je gledao preda se.Nije se nikako moglo znati šta misli. Gjerzelezu udari krv u glavu.Ta stvar tako jasna i vjerovatna i nepovratno istinita: da u toj kući već od neki dan nema djevojke s blijedim i mršavim licem a teškom kosom i bujnim velikim tijelom (on je još jednom ugleda cijelu) uzbuni i prevrnu sve u njemu.Kao da se steže i smrknu halvedjinca; krvavi mu dodjoše i baba i Arnaut; okrenu se i kao slijep izidje na ulicu. Nadimao se od gnjeva.Ne moći do te vlahinje; nikad ne moći!I ne moći nikog ubiti i ništa razliti! (Novi val krvi zapljusnu). — Ili da ovo nije varka?Da njega ne magarče?Kakva je ovo šala opet?I kakve su to žene do kojih se ne može kao ni do Boga?A isti čas je jasno osjećao da su to pretanki konci za njegove ruke i da — po koji je to put već u životu!? — ne može nikako da shvati ljude ni njihove najjednostavnije postupke, da valja da se odreče i poruče, i da ostaje sam sa svojim smiješnim gnjevom i suvišnom snagom. Išao je tup i ubijen.Nijedne misli u glavi, samo se crven oblak jedan za drugim diže i rasplinjuje.Nije se osvrtao, a za njim je ostajala bijela šutljiva kuća i mračna niska halvedjinca. U Kršli su se vježbali trubači; jednolična melodija vojničkoga marša se svaki čas prekidala i ponavljala.Sunce je dobro sjalo.Odjednom ga steže oko vrata i proli znoj.Išao je niz Miljacku; ispod njega rakite i vrbe zelene, ali s tragovima još proljetnih poplava. — Dobro je da je put niz Miljacku tako ravan i tako dug; da nikad ne bi svršio!Da se nigdje ne mora zakretati. Zaustavio se tek na Hisetima i zakrenuo, sad već s jasnom namjerom, u donje Tabake.Tu udje u jedno malo dvorište s visokom kapijom.Pod njim su jecali i škripali uski basamaci izglodani od mnogih poseta!U maloj i lijepoj sobi, u prigušenom svijetlu zavjesa od tanka bijela ćezećeta sjedila je, s mirnim očima i bijelim rukama, Jekatarina, kao da čeka. Ta Jekatarina je bila kći jednog ljekara, koji je došao nekad iz Odese.Govorili su da jeGruzijanac ali u stvari je bio Rus; i nikad se nije znalo zašto je izbjegao.Nosio je fes i zvali su ga Velibeg, ali je prije smrti zvao popa i umro kao hrišćanin.Kći mu je, osirotjela i sama, htjela najpre da podje u kakav ženski manastir u Rusiju, ali ju je zadržao jedan Grk, kavaz, a kad je on prevari preselila se u jednu od onih malih lanćića što se redaju niz Hiseta do u Donje Tabake, i u kojima žive pod državnim nadzorom, sve po jedna ili po dvi,e u svakoj kući, kupovne i cijelom gradu po imenu poznate djevojke.S ostatkom očeva novca ona je kupila tu malu kuću u kojoj je sada živila s jednom starom sluškinjom takodjer nekadašnjom hisetskom djevojkom.Po danu bi spavala ili plela jastučnice u sjeni svoje avlije a po noći bi primala bogatije gospe.Bila je ozuška, krupna i šutljiva. Gjerzelez ju je poznavao iz prijašnjih noći.Ona se iznenadi danjem posjetu; ustade, a on reče mirno, s vrata; — Jekatarina, došao sam do tebe. — Neka, neka, dobro došo! govorila je ona namještajući mu pokorno jastuke. Sjeo je na kratko šiljte, a ona ostade stojeći, malko prignuta.I odmah poče da ga raspasuje. — Poslije je legao položivši glavu na njen skut, dok mu je ona milovala suncem opaljenu šiju.Pripio je lice uz tanko tkivo njenih dimija; pred očima su mu kružili svijetli i crveni kolutovi nesrećne krvi i bezbrojne uspomene, ublažene i daleke. I ta ruka što je osjeća na sebi, jeli to ruka žene? — Mlećauka u krznu i somotu čije se tijelo, vitko i plemenito, ne može ni zamisliti.Ciganka Žemka, drska i podmukla a mila životinja.Gojna udovica.Strazna a prevena jevrejka.I Katinka, voće koje nije u hladu. — Ne, to je ruka Jekatarine.Samo Jekatarine!Jedino do Jekatarine se ide ravno! I još se jednom javi misao s kojom je sto puta zaspao, nejasna, nikad do kraja ne domišljena a uvredljiva i jadna misao: zašto je put do žena tako vijugav i tajan, i zašto on sa svojom slavom i snagom ne može da ga pregje, a prelaze svi gori od njega?Svi, samo on, u silnoj i smiješnoj strasti, cio svoj vijek pruža ruke kao u snu.Šta žene traže? — Mala ruka ne prestaje da ga gladi, vješto i znalaški, niz kičmu.I opet gasne misao i ruši se neriješena i teška u njemu.Govorio je kao u snu, nepomičan. — Koliko sam svijeta vidio, Jekatarina!Koliko sam ja svijeta obišo. — On sam nije više znao bi li to da joj se tuži ili da se hvali; i prekinu se.Bio je miran u sanjivoj tišini u kojoj se slivaju i izmiruju svi dani i dogagjaji.Silom je sklapao oči.Htio je da produži taj čas bez misli želje, da što bolje otpočine, kao čovjek kom je dan samo kratak odmor i kome valja dalje putovati.